СВЕ СЕСТРЕ

ИЛИ

САМОУБИСТВО ЈЕДНЕ ШВАЉЕ

Слика из београдског живота

НАПИСАО

Б. С.

БЕОГРАД

Издање Савића и Компаније

1903

(Прештампано из „М. Журнала“)

БЕОГРАД

Штампарија Савића и Комп., Космајска бр. 16

1903

[3]

I

Пре некога времена извршен је у Београду један злочин, за којим се није никако трагало.

Злочин је извршио један полициски писар, и то на веома свиреп начин, а како је његова жртва била једна сиротица, без оца и мајке, без заштите, то је ствар брзо легла.

Жртва је сасвим пропала, њена сестра, ни крива ни дужна, лежи под земљом, а он је постао још већи господин.

Ево како је то било.

Г-ђца Мара Зорићева била је веома лепа и нежна девојка. Отац јој је био чаругџија, прилично радио, али, услед дуже болести, сасвим падне са радњом, и, кад је умр’о, остала је Мара са слабом мајком и малом сестрицом на сокаку, без игде ичега.

[4]

Учила је тада 4. разред Више Женске Школе у Београду, а било јој је 14 година.

Још је неко време учила, а кад мати и последње прње продаде и паде у болест, она мораде напустити школу, јер није имала од чега да живи, а нико јој се од родбине или познатих не нађе при руци.

Шта да ради? Обраћала се више пута родбини, али је нико не хте чути, од сиротиње свак бега.

Пријави се једној овдашњој кројачици, да учи шивење. Али она не плаћа шегртима. Ну на велику молбу, кројачица пристане, да јој да храну и мало одела, али зато да јој Мара пере судове, кува, риба собе и све остало слуша.

Своје залогаје доносила је матери и малој сестрици, а сама гладовала, а, кад јој мати, после дуже болести, умре, она се пресели код исте кројачице.

Лети је спавала у једној шупи, а зими у кујни. Једва, најзад, успе, да јој кројачица и малу сестрицу прими.

Тако се Мара горко мучила, радила дан и ноћ, те идуће године да сестрицу у школу.

[5]

Мала Ленчица, или, како ју је Мара из милости звала, Линка, беше црномањасто, лепо дете. Имала је крупне очи, бујну косу, коју је Мара брижљиво неговала, чешљајући је свако пре зоре. Она беше врло бистра, те је у школи јако напредовала.

Линка беше једина радост Марина. И ако готово и сама дете, она је сву своју пажњу обраћала сестрици, одевала је од онога, што је за се узимала, давала јој вазда бољи залогај, а сама често јела леба и лука.

Зато је Мара била танка и бледа, а Линка бујна и веома напредна.

Тако прођоше три године мучнога рада.

Мара беше добро изучила кројачки занат, те положи одлично испит. Још је неко време радила на парче код своје мајсторице, а за тим узме малу собицу, где почне самостално радити.

Ах, тај дан беше блажен за њу. Одмах је добила неколико бољих породица, за које је радила, те се сад још више посвети школовању и нези своје сестрице.

[6]

Сада, услед боље хране, и сама добије лепшу боју у лицу, мало се попуни и постане врло лепа, управо дражесна девојка.

Израз јој беше благ, мио, очи граорасте, љупке, а осмејак пун блаженства.

Али коб никад не мирује. Ова идила двеју сестара није јој се допадала, и већ пред њима беше зинула пропаст.

II

Линка је ишла редовно у школу и била врло добра ученица. Већ је прешла у четврти разред, а у свима је о испитима добијала књиге.

Она је била тако напредна, тако свежа и бујна, да је било право задовољство погледати је. Одело је имала увек чисто и укусно, а у кратким сукњицама до колена, изгледала је као најлепша лутка.

Све је то било дело њене сестре Маре, која је с правом материнском љубави неговала и васпитавала своју малу сестрицу.

Мара беше у 18. а Линка у 11. години, [7] али је ова била снажнија и развијенија од девојчица, које су имале и 12 година.

Мара је почела тако добро радити, да је набавила сав алат, шиваћу машину и прилично покућанства, које је тако лепо наместила, да јој је мала собица изгледала као прави рај. У претсобљу је кројила и шила, а собицу је држала чисту и намештену, да би Линка имала тишине и комоције за учење.

Мари су се почели и просци јављати. Прво су навалиле биле неке сумњиве бабе, које су јој доносиле поруке и љубавна писма од ловаца на девојке, па, кад их је она све с презрењем одбила, онда је оставише на миру.

Сав комшилук у Фишеклији хвалио је Мару као честиту и вредну девојку, те, услед тога, почну је и праве проводаџике посећивати.

Али она још није мислила на удају. Пред њом је вечито лебдила слика њене сестрице, коју је хтела да ишколује, па се бојала, да је својом удајом не омете, стога је и проводаџике одбијала.

— Кад ја нисам могла свршити школе, [8] говорила је, бар да ми Линка сврши. Она је бистра и вредна, па бих желила, после В. Ж. Школе, и Велику Школу да сврши. Она ми је једина моја радост, па је морам чувати.

Тако пролажаху дани. Мара и Линка беху сретне, ни у чему не оскудеваху, те у том идиличном животу дочекају и мај месец.

— Још мало, говорила је Мара, па ће моја Линка да полаже испит, и онда — ах, онда ћу је дати у Вишу Женску Школу, па ће и то брзо свршити, затим у Велику Школу, а можда ће моћи и медицину да учи.

Тако је Мара ковала планове, а није ни слутила, да ће јој за који дан срце бити исчупано, да пред њом зија провалија.

III

У Ресавској улици, поред осталих, радио је у кварту и један полициски писар, по имену Мића Н. Он је често виђао Линку, кад се враћала из школе, некад у 11, а некад и у 12 часова.

[9]

— Ал’ ми се допада ово мало девојче, говорио би чешће, видев је кроз прозор.

— Какво девојче, приметио би му један стари практикант, зар не видите, да је оно још дете из основне школе!

— Не мари ништа. Онаке пилиће ја највише волим. Ама је дивље, те се не да ни ословити, а чешће сам јој пута прилазио.

— Остав’те се, за Бога, опет би онај практикант, та грех је тако што и помислити! Нека дете учи своју школу, ко зна, можда је јединче у мајке, сва материна радост и нада.

— Ха, шта марим ја! Погле’те само оно лепо тело, па оне кратке сукњице, како јој стоје пикантно!

Практикант би тада само одмано руком, па наставио свој посао.

— Е, морам је укебати, ма ме шта коштало, промрмљао би писар. Вребаћу је, кад улица буде празна или кад буде пролазила поред саме канцеларије. —

Тако, једнога дана, кад се Линка враћала око 12 часова и била према канцеларији, а улица беше празна, Мића пошље [10] жандарма, да је ухвати и доведе у кварт. Дете се опирало, али је жандар ухвати за руку, рекав јој, да ће је одмах пустити, само да је писар нешто упита.

И тако је управо увуче у авлију.

Линка је сва дрктала, а очи јој беху пуне суза. Дошав пред писара, који беше сам у ниској канцеларији, он се обрецне на њу:

— Зашто се ти сваки дан скитараш по сокацима?

— Па идем из школе кући, одговори му дете кроз плач.

— Каква школа? Зар ја не знам, ти се скиташ беспослена, а ми то казнимо хапсом!

— Па молим вас, дрктало је дете, ево мојих књига, да заиста учим школу.

— То је само онако. Ја ћу тебе у хапс!

Линка бризне у плач, па, у страху, нагне на врата, али је Мића ухвати и љутито тргне натраг.

— Бре, ја ћу да те бијем, ако не будеш мирна, и бацићу те у подрум, где ћеш црћи од глади!

— Питајте моју сестру, гушило се несретно [11] дете у сузама, а питајте и моју учитељицу, да ја заиста идем у школу!

Писар зазвони, а жандар улети у собу.

— Води ово дериште у хапс, до даље наредбе!

Линка је врискала, скрштала руке, молила, да је не дирају, да зову њену сестру, али то не поможе. Мића да знак жандару, те овај дете, готово онесвешћено, одвуче и затвори у један мрачан и влажан подрум.

Линка беше готово изгубила глас од вриске, занесе се од страха и ужаса, те је жандар формално баци на влажну земљу у подруму.

Дете остане лежећи, и само се још чуло дубоко јецање, јер је глас беше издао.

IV

Каква коб за јадну Мару Зорићеву! Њено срце, њезин понос, њена мила Линка, невини анђелак, шта да дочека у срцу српске престонице!..

Зашто неки људи носе на себи лик човечји, кад имају срце животињско? Зашто [12] им творац није ставио какав видан знак на чело, да су гори од животиња, те да их се свет клони и брани од њих као дивљих зверова?!

Да чудне неправде на земљи! За неког је она рај, од саме колевке па до гроба смеши им се вазда судбина, а за друге је пакао. Над њима се наднела коб, па им завиди и на једном једином светлијем дану. Чим им се судба мало насмеши, или у срцу осете мало више задовољства, паклена коб, као оно орлушина, залеће се и разорава им и сам жижак среће! —

Мала Линка лежала је онесвешћена пола сата. Ладан ваздух, а нарочито влажна и ладна земља брзо је освестише, те устане и стане се обзирати.

Подрум је био низак. Према вратима, гледајући у авлију, налазио се један прозорчић с гвозденим решеткама, сав прљав, кроз који је падала слаба светлост. Врата су била масивна и, осим браве, с поља имала јаку резу с катанцем.

Видев врата у оној полутами, Линка покуша да их отвори. Она беху закључана. Ово је тако јако престрави, јер сад [13] тек беше увидела, где се налази, те почне врискати.

Викала је и своју сестру, да јој отвори, молила, лупала, нико се не одазва. Досети се, скине ципелу и штиклом почне лупати, вичући кроз плач, да јој се отворе врата.

Тако је дуго лупала и плакала, да беше савим промукла, а руке јој од лупања малаксаше. У том чује тешке кораке низа степенице.

— Јеси чула, оца ти твога, заурла један суров глас, и у исти мах лупи тесаком у врата, ако ти дођем, ја ћу ти заврнем шију и испребијам те на мртво име!..

— Молим те, чико, јецало је дете, отвори ми, свиснућу од страха, сва дркћем од ладноће!

— Марш — и да кушујеш! Сад ћемо те ми загрејемо!...

Жандар се врати, а Линка, онако изнемогла, лупала је и викала још неко време, па кад је снага издаде, падне на земљу и само је још јечала.

[14]

V.

Већ се почео и сутон хватати, а мала Линка лежаше још на земљи. У подруму било је све мрачније, јер кроз мали, прљави прозорчић долазило је врло мало светлости.

Велика малаксалост беше обузела несретно дете, па, и ако је била присебна, Линка се не дизаше са влажне земље, јер беше изгубила сваку наду, да ће се из овога гроба спасти.

Мрак се све више хватао. На пољу се беше све стишало, те је и у подруму владала мртва тишина. Она се поче да стреса од ладноће. Подиже мало главу и погледа око себе по помрчини. Учини јој се, као да на пољу чује неко шаптање. Ово ]е мало охрабри, устане и наслони ухо на врата. Гласови долазаху све ближе и сад осети, да неко силази низа степенице.

Срце детиње поче јаче куцати. Линка заборави на сав бол, па, готово радосно, исчекиваше, кад ће се врата отворити, јер је држала, да неко иде, да је ослободи.

[15]

Брава шкрипну, и у подрум уђе Мића писар.

Линка му притрчи, пољуби га у руку и почне молити, да је пусти из подрума, јер је озебла и страши се.

— Ух, шта ће моја сестра радити, молило је дете, она ће пресвиснути без мене!

— Не бој се, срце моје, одговори јој Мића, ако будеш послушна, одмах ћу те пустити.

Затим је стане миловати и љубити. Она се почне отимати и узмицати, молећи га, да је не дира, али писар сад још више навали љубити је и турати јој руке у недра.

Она се отимала и молила кроз плач, да је не дира, па, кад је узмичући дошла до испод прозорчића, где беше некакав дрвен миндерлук, она се спотакне. Писар је сад загрли, па покуша да је баци на миндерлук, али се девојче отме и нагне на врата.

За тренут ока излетела је напоље и већ била на горњим степеницама. Мића потрчи за њом, и не би је стигао, али два [16] жандарма чували су стражу, један пред подрумом, а други близу капије.

Линка сретно пролети поред првога, али овај викне оном код капије: „држ’ је, утече!“ те овај приклопи крило и тако дете, хтејући проћи кроз капију, улети му право у руке.

Несретно девојче викало је и молило, да је пусти, али немилосрдни човек ни главе не окрете на њену вику, већ јој запуши уста дланом, па кад стиже и други жандар, они је однесоше поново у подрум, куда се и Мића врати.

Линка је од умора једва дисала, беше јако клонула, те је жандар баци на дрвени миндерлук.

VI

Небо је било немилостиво, те није дало, да се два свежа пупољка, Мара и Линка, развију у најлепше ружице. Зла коб пратила их је узастопце, те их у самом развићу уништила.

Не зна се, ко је био несрећнији, да ли Мара, која је целе ноћи дрктала, исчекујући у [17] највећем страху, кад ће јој доћи сестрица, или Линка, која је постала жртва једног модерног разбојника, који у место да заштићава невиност од насртљиваца, он је сам упропашћава!

Чим је прошло пола један по подне, када је Линка чешће долазила из школе, Мара одмах изађа на улицу, а седела је готово при крају Фишеклије.

— Што ли то нема Линке? питала се сама, а нека чудна језа беше је почела обузимати. Да јој се није што десило? Морам отићи до школе, да видим, шта је.

Брзо се врати у собу, обуче летњи струк, узме шешир, те Фишеклијом, па кроз горњи крај Студеничке улице, дође у Ресавску, куда је Линка обично пролазила, сиђе до Официрског Дома, а одатле, опет Ресавском улицом, у основну школу.

Деца се већ беху разишла. Пред њу изађе само фамулуска, која ју је познавала.

— Шта ви тражите, госпођице Маро, упита је, да не тражите учитељицу?

— Не, већ моју сестру.

[18]

— Малу Линку?

— Јест.

— Па зар није дошла кући?

— Није.

Овде није. Она увек с првом децом изађе из школе, а не знам, да је ма кад кажњена, те да последња оде.

Мару прођоше жмарци. Није знала, шта даље да пита, већ, онако задувана и узбуђена, само рече „збогом“ и брзо се врати.

Поново отрчи кући, да види, да се, можда, с Линком није мимоишла, али јој комшије кажу, да је нико од њих није видео. И не питајући даље, онако уморна полети натраг, не знајући ни сама куда.

Јурила је улицама, загледајући сваку девојчицу, као да би у њима хтела да позна сестру. Тако дотрчи до Теразија, гледајући непрестано у сваку девојчицу, па, кад је прошла и Кнез Михаилову улицу и прегледала цео Калимегдан, врати се Васином улицом, прегледа пијацу, па, поред Народног Позоришта и преко Теразија, сврне поред Лондона у Кнез Милошеву улицу.

[19]

Хтела је сирота у Топчидер, а сама није знала зашто. Иза Академије изда је снага, да се једва вукла. У том угледа електрични трамвај, те пође брже и на једној станици уђе у кола.

Дисала је тешко. На лицу јој се огледаху бол и велики немир. Остали путници гледаху је зачуђено, но она на то није обраћала пажњу, управо није никога ни видела, само је брисала зној и кроз прозор зверала, не би ли где угледала сестрицу.

Дошав у Топчидер, брзо је прошла сва главнија места, чесму и алеје, па, не нашав је нигде, опет седне у трамвај и дође до Академије. Одатле, што је брже могла, дође опет до куће, питајући комшије, да ли су где видели Линку, па, чувши да није долазила, опет пође да је тражи.

Један комшија упита је, да ли је јавила кварту, па, кад је чуо, да није, рекне јој, да оде и тамо јави.

Онако уморна, опет потрчи, што је више могла, и стигне у кварт.

[20]

VII

Био се већ ухватио сутон. Жандар је уведе у Мићину канцеларију, јер сви други беху изашли.

— Шта ви желите? упита је писар озбиљно.

— Тражим моју малу сестру, одговори Мара, бришући сузе и зној.

— Какву сестру?

— Моју сестру, Линку, која сваки дан овуда пролази...

— Па шта се то мене тиче? набрецне се писар, присетив се, да је то оно девојче, што је затворено у подруму.

— Па дошла сам само, да вам јавим, те да наредите, да се тражи, одговори Мара бојажљиво.

— А шта ћете нам дати, ако је нађемо? почеће писар сад љубазније и приђе ближе девојци.

— Па платићу, што је право, одговори Мара, јецајући још. Немам много пара, али ћу дати све.

— Не тражим ја пара, опет ће Мића [21] љубазније, па јој приђе још ближе и помилује је по образу.

Мара стукне два корака и погледа га озбиљно.

— Ја вас молим, да ми кажете, што сам вас питала, ако нећете, да идем сама, да је тражим.

— Не бој се, срце моје, опет ће писар, пришав јој поново ближе. Мара пође вратима, а писар јој прискочи и почне је љубити и дрпати. Она се једва отме, отвори брзо врата и излети на поље, једва дишући од узбуђења. Није се никако обзирала, него брзо пролети поред жандарма и излети на улицу.

Крв јој беше појурила у главу, да је све посртала. Кад је прелетела на други крај улице, наслони се на зид од куће, притисне рукама чело, јер је осећала несвестицу, и тако је стајала неколико минута, док се није прибрала.

Опет подигне главу и упре бони поглед у ону кућу, где је тражила заштите, а наишла на тако разбојнички пријам. Но она немаде кад да резонује и плаче, она мишљаше само на сестру.

[22]

Куда ће сад? Мрак се већ био спустио. Напрезала је мозак, да би јој пала каква мисао, али ништа не могаде смислити. Тако пође улицом, једном, другом, трећом, и, тек кад је на Саборној Цркви чула, да откуцава сат, стане и изброји десет.

Била је на Калимегдану и хитала оним алејама, тражећи сестру, па, кад је дошла на терасу и угледала Саву и Дунав, очи јој засветлише. Као да јој сену нека мисао кроз главу.

VIII

Опет се врати кроз парк, па, кроз Васину улицу и преко Теразија, стигне брзо кући. Стан није ни затварала, па, кад угледа, да је унутра мрак, није ни улазила, већ поново изађе на улицу.

Зверала је тамо амо, не знајући шта да ради. Била је јако уморна, на лицу јој се могао читати неисказани бол, који само забринуте и нежне мајке осећају. Та Линка је била њена једина радост, њена зеница. Без ње би јој живот био празан, без вредности, она је за њу једино и живела.

[23]

Сада се сети, да није прегледала старо грбље. Слушала је, да су се тамо дешавали разни злочини над невиним девојчицама, па, и не мислећи на какву опасност за се, одмах појури, те, првим сокачетом, поред оног каменоресца, оде на гробље.

На обзорју указа се слаба месечева светлост, јер густи облаци прелетаху преко неба, а и месец беше тек у првој својој четврти.

Ишла је брзо између ограђених гробница, загледајући сваки буџак. Кад је дошла до цркве, удари право ка Ташмајдану. Облети около и сиђе брзо у оне пећине. Све је редом прегледала, ослушкивала и застајкивала, чим би што шушнуло.

Ко би је сад, у ово глуво доба, при слабој месечевој светлости, видео, зачудио би се њеном бледилу и неизмерној тузи, а до јуче беше тако свежа и весела девојка.

Она не знађаше за страх, већ се завлачила и у најмрачније јазбине, али сестре нигде. Јурила је ћутећи као каква сенка, [24] само би се по каткад чуо дубок и тужан уздах.

Опет се врати и почне тумарати по гробљу. Кад га је обишла у накрст, упути се преко Тркалишта на ново гробље. Али оно беше затворено, те се врати.

Кад је ушла у Фишеклију, а било је око 3 часа изјутра, примети на улици неку малу гомилу људи. Појури тамо - жандарми. Кад боље загледа, један снажан жандар носио је у наручју неку девојчицу, покривену мушким капутом преко главе. Поред њих ишли су два човека, које су жандарми нешто питали, а ови им објасњавали.

Мара брзо зађе за леђа жандарму, подигне капут и угледа клонулу главу — своје сестре!.. И ако није видела лице, познала ју је но бујној коси.

Она врисне од ужаса и у мало не падне, али она два човека притрче и придрже је.

IX

Линку унесу у кућу и положе на кревет. Дисала је тешко. У лицу је била [25] врло бледа и на неколико места изгребена. Била је сва расчупана, да јој је многа коса, са прашином и усахнулим знојем, била прилепљена уз лице. Нокти јој беху крвави, а по длановима пуно излепљене, кратке косе. Аљине јој беху поцепане и изгужване, једна чарапа расцепљена и спала, једном речи, Линка је изгледала, као да се очајно борила, па је, услед малаксалости, била савладана и пала.

Мару су она два човека готово донели до стана, јер чим је угледала сестру, ноге јој се осекоше, да се више није могла држати.

Видев сада Линку у онако страшном стању, вриснула је ужасно, бацив јој се на груди и љубећи јој лице и ручице.

У свом очајању, отвараше јој очи и уста, да види, је ли жива, викала је по имену и прислушкивала, да ли јој срце куца. Ударала се у прси и врискала, да се брзо сав комшилук слегао.

Окретала се комшијама, молећи их очајним погледима и показујући рукама на несретно девојче, не би ли јој помогли. [26] Опет се нагињала и љубила је, вичући је по имену, да устане.

Бол Марин био је неизмеран, она се поново окретала, да види, е да ли помоћи, очи јој лутаху од једног лица на друго, тражећи милости, тражећи помоћи, али не умеде ништа да каже, глас је готово сасвим издаде. —

По лекара брже, рећи ће један комшија, ово дете треба спасавати! Зар не видите, окрене се затим околнима, да је Линка готово премлаћена?

Један дечко отрчи, да зовне лекара.

За то време једна жена попрска Линку водом по лицу, те ова почне помало да креће руке. Затим јој истрља руке, које се почеше загревати. И друге комшије и комшике нађоше се у послу око болеснице и Маре. Свак је био рад да им помогне, јер су их сви волели као узор вредноће и честитости.

Мара је непрестано плакала, љубила сестру и слушала, да ли дише. Опет се окретала комшијама, тражећи очима помоћи. Сви би јој радо помогли, али нико [27] не знађаше, шта да ради, а не беше ни једне старе жене, која би што знала.

У том дође и лекар, сав задуван, јер је ишао пешке. Био је то човек средњих година, миран, озбиљан и веома пријатног понашања.

Чим је чуо, у чему је ствар, и ако је било у невреме, оног часа се брзо обукао и појурио, да учини своју дужност.

Чим је ступио на праг, сви се склонише, да му учине места, и он брзо приступи полумртвој девојчици. Одмах јој отвори струк, на коме дугмета беху искидана, а кошуљица издерана. Он стукну, видев ово, па, одмах затим, наслони ухо на срце.

Затим јој отвори очње капке, да види зеницу. Према свећи се пупиле скупљаху, добар знак за лекара, зато му прелете осмејак наде преко лица.

Две крпе и ладне воде, рећиће брзо и настави даље прегледати је. Затим извади из џепа једну флашицу с неком етеричном течношћу и поднесе болесници под нос, а кад је добио ладну воду, попрска је по лицу и грудима а ладну крпу метне на теме.

[28]

Брзо напише два рецепта и преда оном истом дечку. После је почне трљати по грудима и претискивати је, да изазове јаче дисање.

И, збиља, не потраје дуго, Линка поче дубље дисати, поједини удови почеше се кретати, уснице се узеше мицати, те, најзад, и очи отвори.

Мара је стајала више лекара и сва дрктала.

— Је ли жива, господине? упита га у страху, и ако је пре тога слушала јој дисање и видела, да отвара очи.

— Жива је и биће спасена, одговори јој лекар благо. Само мало стрпљења.

— Хвала вам, г. докторе, бићу вам до века захвална.

У том дечко дотрчи с медицинама.

Лекар једном медицином сам истрља болесницу, а од друге да једну кашику, отворив јој сам уста.

Мало по мало, Линка показиваше све више живота, најзад поче око себе гледати и, благодарећи великом труду лекаревом, долазаше полако себи.

— Добро је, окрене се лекар околнима, [29] а у очима му се сијала радост, што је спасао живот детету. За који тренутак дете ће доћи сасвим себи, па ћемо сазнати прави узрок овог загонетног случаја.

X

Али сад као да се нечему присети. Узе да прегледа Линкине хаљине, па, видев их издеране и изгужване, окрене се околнима:

— Молим вас, да се за тренутак удалите, рећиће им, морам дете још боље да прегледам. Чини ми се, да је овде извршен један злочин. Па, угледав жандарме, где још стоје, упита их:

— Ко је донео овамо ову девојчицу?

— Ми, одговори му један снажан жандар, онај што ју је донео.

— А где сте је нашли?

— На старом гробљу.

— Кад?

— Па... пре два сата.

— А од куд ви после поноћи на гробљу?

[30]

— Обилазили смо патролу, па смо чули вриску.

— Јесте ли кога тамо затекли?

— Једнога човека, који, чим нас је видео, одмах је утекао.

— Је ли девојчица била при себи, кад сте је нашли?

— Жандар застане, као да се премишљао, шта да каже.

— Па... није... одговори отегнуто.

— Како је онда могла врискати?

— Ваљда је тада била при себи, промуца затим, али се после одмах занела.

— Шта сте после радили?

— Однели смо је у кварт.

— Па одкуд сте знали, чија је, да је овамо донесете?

— Тамо је дошла себи, па нам је казала.

— А што нисте звали лекара, нисам ли ја у вашем комшилуку?

— Господин писар вели, није потребно, те смо је донели овамо. —

Лекар је вртио главом, сумњајући у ове исказе.

— Овај човек лаже, да је Линку нашао [31] на старом гробљу, умеша се Мара, која сад тек беше увидела праву јаву. Ја сам у то доба цело гробље прегледала и никога нисам ни чула ни видела.

Лекар је погледа изненађено, а жандарми љутито.

То ће се већ видети на суду, госпођице, примети јој лекар, моје је овде, само да дознам узрок, зашто је дете у оваком стању, а даље ће већ истражни судија трагати. Ну, сада вас молим, да се за тренутак удалите. Само вас двоје, окрене се двојици зрелијих људи, останите као сведоци прегледа.

Сви остали изађу у авлију, а он приђе Линки, да изврши тачан лекарски преглед.

XI

Прво јој прегледа груди. На струку дугмета беху искидана, а кошуљица издерана. По телу беху бразде од ноктију, знак, да су развратници силом завлачили руке у недра, а она се отимала и тако је сву изгребли.

[32]

Везице од сукњица беху покидане, па опет на брзу руку везане. Кад је погледао доњу сукњу и кошуљу, задигав их пажљиво, лекар стукне назад, а из груди му се оте уздах: „ух, ово је ужасно!“

Он позове и она два грађанина, да се увере, какво је ужасно варварство над једним невиним дететом извршено. И ови стукнуше, видев доњи део тела. Ноге одозго до доле биле су обливене крвљу.

Трбух је био такође сав крвав. Кошуља поцепана и сва крвава. Кад је прегледао и полне делове, лекар се удари по челу.

— Та овде је било право разбојништво, узвикнуће, погледав у присутне! Овако не чине ни дивљаци са својим жртвама! Ово није могао учинити један човек, па ни два, ни три, овде је била читава гомила зликоваца, који су ово дете сасвим рсзрили! Страшно, и то у сред престонице! Ови лупежи заслужују смрт, не, њих треба живе одерати, јер ово је грех над греховима!

Он се опет нагне да боље прегледа.

[33]

Спољни полни делови били су од ноктију изгребани и, готово, са свим разривени и поцепани. Материца сва рањава, у страну потиснута и јако отечена! Неке пантљике, које држе материцу, готово искидане, и од свуд се види, да су ишли млазеви крви.

— Ово је дете са свим упропашћено, рећи ће лекар, после брижљивог прегледа. Ја страхујем за живот ове несрећне девојчице, овако варварство ја још никад нисам видео. Овде треба велика и дуга нега, а њена сирота сестра тешко ће имати срестава, да је потпуно подигне. Ну, ја ћу гледати, да се дете пренесе у болницу, па ћу је тамо и сам почешће обићи.

Одмах нареди, да се донесе млаке воде и чист убрус, те је пажљиво сам опере од крви, затим напише још два рецепта и пошље у апотеку.

Линка се све више повраћала од заноса, те јој лекар поново оном етеричном течношћу протрља слепе очи и поднесе под нос.

— Но, како је, госпођице Линка? [34] упита је љубазно, видев, да је већ дошла себи. Осећате ли где год болове?

— Преко лица детињег прелете тужан осмејак, она се ослони мало на руке, да се боље намести, па уздану тешко.

— Све ме боле, прошапће полако, као да су ми све кости изломљене.

— Не бојте се, драго дете, биће вам одмах боље, ја ћу се својски трудити, да брзо оздравите, само будите стрпљиви.

— Хвала, г. докторе, одговори му благо, а у очима јој се огледаше велика захвалност и поуздање према овом честитом човеку.

XII

Др. Жарко — тако се звао лекар — зовне сад Мару и комшије, да уђу у собу. Жандарми беху већ отишли.

— Над овом девојчицом, почеће лекар, окренув се присутнима, извршен је страшан злочин. Она је силована и то од читаве гомиле разбојника. Судећи по огреботинама по целом телу, а и коси на њеним ноктима, мала се Линка очајно [35] борила, али је, најзад, морала бити савладана.

Овај злочин треба одмах пријавити истражном судији, те да изађе на лице места, јер за зликовцима се мора брзо трагати. Ово повлачи за собом више година робије, али би смрт за те лупеже била најправеднија казна.

А сад да видимо, шта ће нам сама жртва рећи. Линка је већ дошла себи, па ће свакако умети испричати овај страшан догађај.

— Но, госпођице Линка, окрене се сад честити лекар болесници, милујући је по коси, можеш ли нам испричати, шта се то с тобом ноћас десило, те си донета онесвешћена?

Мара, видећи је присебну, притрчи јој и почне је грлити и љубити. И сад је била у страху, чувши од лекара о извршеном злочину, али јој ипак беше мало лакше, видев је живу и присебну.

Линка загрли Мару, па јој притисне неколико пољубаца на вреле усне. Очи јој беху пуне суза, хтеде нешто да каже, али изгледаше, да јој фале речи.

[36]

— Но, Линка, хоћеш нам испричати, ко су били ти зликовци, који су те тако злостављали? Ово је потребно, прво, да те можемо брже излечити, а друго, да се зликовци казне.

Она се обзираше десно и лево, премишљаше, шта да каже, како да почне. Понова погледа у Мару, па, кад јој ова ману главом, да слободно говори, она, слабим гласом, исприча, како је јуче ишла из школе, како ју је пред квартом један жандар ухватио за руке и силом увукао У авлију.

Затим рече, како ју је довео пред писара, кога је чешће виђала, али му не зна имена. Исприча даље, како се писар понашао, како је ухваћена и силом бачена у подрум.

Даље исприча сву своју борбу у подруму, како је бегала и поново враћена натраг и, најзад, онако уморна, бачена на онај дрвени миндерлук у подруму, где је над њом извршен овај страшан злочин.

Она застане, јер осећаше умор. Пошто је узданула, погледа поново у своју [37] сестру, која не скидаше очију с ње. Стидела се даље да говори, али је лекар хтео све да чује, извесно се бојао, да доцнија истрага што не забашури, јер у злочин беху уплетени вајни преставници власти.

— Говори даље, Линка, храбрио је лекар, ти се стидиш, то видимо, али је врло потребно, да нам све кажеш, једно, због лечења, а друго, због истраге.

Она поново уздане па, оборив очи, почне још слабијим гласом.

— И ако сам била малаксала, ја сам се отимала, да ме један жандар на оном кревету није могао држати.

— Јели дошао још који? упита лекар.

— Јесте. Дошао је и онај други, па су ме држали за ноге и руке. Ја сам се и даље копрцала, али они беху јаки, па су ме чврсто држали. Тада приђе писар, па ме је миловао и љубио, но ја сам вртила главом, да сам се много излупала, али нисам дала, да ме љуби. Хтео је затим да ме силује, али ја сам се увијала, окретала се, јаукала, те ми писар почне псовати оца и матер и претити, ако не будем мирна, да ће ме везати. Како ни тада [38] нисам мировала, то, на његов миг, један жандар удари ме неколико пута тако јако по глави, да ми се готово смрче пред очима. Плакала сам, викала, па, да би ме ућуткали, један ми тури мараму у уста, те се у мало не угуших.

Кад сам са свим изнемогла, онда ме жандарми још више стегну, те писар, после дугог мучења, учини, што је хтео.

— Ужасно! повикаше сви околни а Мара врисну, па у мало не паде.

— Осећала сам, настави даље несрећно девојче, да ћу одмах умрети, јер сам једва дисала, а не могах викати, нити дати какав знак, да ми се извади марама из уста. Тада писар једном жандарму рече:

— Хајде сад ти, Кузмане.

Видећи, шта овај хоће, опет сам се напрегла и копрцала, ну, тада ме онај други жандар ухвати за косу, те ми је лупао главу о даске, да сам мислила, испашће ми мозак. Тада ме и писар стегне, што је више могао, па и жандар учони, што је хтео.

Била сам јако клонула. Опет ме ухватише, [39] стегоше, тукоше, те и други жандар извршио го исто.

Писар изађе на поље, али чух његов глас, где некима нешта говори. Не потраја дуго, уђоше још пет или шест жандарма. Ови су ме исто тако за гушу стезали, а она два прва непрестано држали за ноге и руке.

Сваки пут су ме тукли и тако јако стезали, да сам хтела изданути. Кад су још тројица извршили силовање, онда сам клонула, да се више нисам могла мицати, али сам још дуго осећала болове и преметање. Чини ми се, да је то трајало, догод ме нису понели, јер, кад су ме изнели из подрума, осетила сам свеж ваздух. Дотле сам као кроз сан осећала да се и даље нада мном вршило насиље, али нисам могла ни говорити ни отимати се.

Сад се налазим међу вама, а не сећам се, како сам овамо дошла.

XIII

Ужасан врисак трже све присутне. Мара беше сва пребледела. Поче да посрће, и, пре но што су је могли придржати, [40] падне на леђа и доста јако удари главом о орман.

Лекар јој прискочи, попрска водом, протрља јој слепе очи, те се, после кратког времена, поврати.

Жалост је била погледати ова два несрећна створења, без игде икога. Мара, бледа, готово занемила, пала на груди својој сестрици, па је љуби и плаче, а Линка, коју за време причања беху облиле сузе, само је горко јецала.

Има ли у свету правде, има ли Бога, да казни ово неморално, ово разбојничко дело једног преставника власти, која је установљена, да брани слабе и немоћне, да штити морал, личну и имовну безбедност?

Са усана свију присутних само се чуле речи: „Ужасно, страшно, ове зверове треба побити, овако што нигде се не може десити!“.

Честити лекар беше готово занемио од чуда, све му ово изгледаше готово невероватно, јер у широком свету, који он скроз познаваше, оваки вандализам не би се могао десити. Ни у својој великој пракси није ни приближно на овако [41] шта наишао, нити је где год о оваком ужасу читао.

— На Карабурму с лупежима, рећи ће, пошто сузним очима погледа обе сестре. Смрт зликовцима, робија је играчка за ово неморално дело!

— Јес, јес, ово разбојништво заслужује смрт, повторише више људи и жена, који беху присутни овом жалосном призору.

— Ја идем сам, да ово доставим власти, узвикне с болом лекар, јер Мару треба поштедити од даљих потреса. Ићи ћу самом старешини да јавим, и то не у нашем кварту, јер ту ће они забашурити овај злочин. Овај ужас треба да сазна сав народ, па да зликовце затрпа камењем.

Он нареди комшијама, како да се нађу око несрећних девојака и брзо оде кући, а после кратког времена у Гл. Полицију.

Тамо је био само дежурни писар. Лекару то не беше мило, јер је одмах помислио, да ће овај своме колеги пре бити на руци, но што ће се заузети за несрећно девојче.

[42]

Ипак рекне жандарму, да га пријави.

— Шта ви желите, г. Жарко, и то овако пре зоре? упита га писар, зевајући из сна.

Овај му укратко исприча, шта се десило, молећи га, да одмах изађе на лице места, јер нема смисла, да се ова ствар истом кварту доставља, где се и догодила,

— Жао ми је, али за то је надлежан баш тај кварт, одговори му писар равнодушно.

— А да ли је ту који од чланова? упита га лекар.

— Није.

— Кад долази истражни судија?

— Е, тај долази доцкан, после осам.

— Онда ћу доћи доцније, да јавим самоме управнику, јер овде треба строга истрага.

Писар слеже раменима, а др. Жарко изађе љутит.

— Ето ти наше вајне личне безбедности, премишљаше лекар, излазећи из полиције. „Нисам надлежан“, то је сва философија лењих и несавесних људи, а [43] други нека и сам живот губе, шта се то власти тиче!

Он се поново врати болесници, где и Мару застане у кревету.

— Шта је вама, госпођице Маро? упита је одмах, пипајући јој било? Ја се на вас највише уздао, да помогнемо вашој сестри, а сад се и ви разболели!

— Тешко ми је, одговори му она слабим гласом, нисам се више могла држати на ногама.

Њено било ударало је 120 пута у минуту! На лицу лекаревом показа се велика забринутост.

— Ви сте само у великом узбуђењу, примети јој, треба да сте мирни, врло мирни, да не би било горе.

Затим јој препише медицину, па, пошто и Линку прегледа, коју беше савладао сан, нареди једној комшики, шта треба, кад се донесе медицина, па се поново упути у полицију.

У авлији истој комшики рекне, да обрати највећу пажњу обема девојкама, а сад нарочито Мари, јер је добила нервозну грозницу, где треба највећа нега.

[44]

Дајте јој редовно медицину, те да се умири, рекне јој, полазећи, јер је овај потрес може упропастити, а ја ћу кроз час два опет доћи.

XIV

Дошав у Главну Полицију, нађе тадањег управника.

Овај га дочека седећи.

— Шта желите? упита га непријатним гласом, и не понудив га, да седне.

— Дошао сам, да вам јавим за један ужасан злочин, који се десио у мом комшилуку.

Сад др. Жарко у кратко исприча, шта се десило, и онда гледаше с питањем у управника.

— Па шта сад хоћете? упита га овај набусито.

— Ја мислим, да је јасно, шта треба радити, одговори му лекар.

— Како јасно?

— Ви, као старешина г. Мићин, треба с места да га узмете на одговор, да се и он и жандарми лекарски прегледају, да се изађе на лице места, те да се суоче [45] са њиховом жртвом, па, ако је све овако, како вам рекох, онда да се сви похапсе и предаду суду.

— Нећете нам, ваљда, ви прописивати, шта да радимо, обрецне се управник набусито, и погледа га тупим погледом.

— Па мало час ме ви сами упитасте, шта да се ради, одговори му лекар учтиво.

— Шта се ви у то мешате, јесте ли ви отац или тутор детињи?

— Ја сам, господине, лекар, и моја је дужност, не само да лечим, него и да заштитим слабе и невине жртве.

— Гледајте ви ваша посла, и не мешајте се у оно, што вас се не тиче! Кад буде требало, изаћи ће један писар на лице места и учинити извиђај.

— Али ово није ситница, ово је злочин.

— Све једно. Кад буде требало, рекох, изаћи ће писар.

— Онда ћу да поднесем тужбу истражном судији, ваљда ћу тамо наћи више заштите, рекне љутито лекар и пође вратима.

[46]

— Знамо ми, шта радимо, обрецне се поново управник, стегнувши, при том, крезубе вилице, а офарбана црна брада додирну му нос.

— Др. Жарко само га погледа презриво, рече „збогом“ и изађе на поље.

— Паклени створови, премишљаше честити лекар, излазећи из Главне Полиције, и то се зове заштита власти! Тешко нама, кад смо на то спали, да нам овако немилосрдни, овако неотесани људи кроје капу! Тешко нама, кад морамо да сносимо оваке простаке, да се они брину о нашој части, о нашем животу и безбедности! Та оваки људи треба да чувају козе или носе самар, а не оне еполете!..

— Простото једна, шапутао је даље др. Жарко, прелазећи преко Великог Трга, зато смо и дотерали довде, да нас сав свет исмева, зато је народ овако осиромашио и постао огорчен, што му суде оваки одвратни, оваки неморални људи, који имају образ дебљи од ђона! Све што је часно у овој земљи, све се то повукло у страну, јер се гнуша оваких власничких креатура, које не презају ни [47] од најпрљавијих срестава, ни од самог злочана!..

— Слушао сам и често читао, да су нам многи преставници власти брутални и неморални људи, али сам се сад и лично уверио. Догод оваки несавесни и одвратни људи, оваки простаци буду вршили законе, дотле ће нам све ићи наопако! Догод се способност и савест буду гониле и ногама газиле, дотле ћемо овако рамати, да ће нас и најсиромашнији народи претећи....

XV

Др. Жарко се сад упути једном адвокату, коме исприча, шта се десило. Овај одмах напише тужбу, коју потпише Мара, те је адвокат однесе истражном судији.

Овај тек сутра дан дође Мариној кући, где саслуша Линку. Ово је тако површно вршио, да се одмах видело, е се иде на то, да се ствар забашури.

Тако је и било.

Писара није нико званично саслушавао, али је он сам ишао управнику, пошто [48] су га пре тога, на Мићину молбу, његове тетке и ујаци посетили, молећи га, да му ову ствар опрости, јер то није бозна шта, а погрешити, веле, може сваки.

Др. Жарко страшно се љутио, што се овака неправда чини. Ишао је лично истражном судији, да му се жали, и овај му је обећавао све учинити, што до њега стоји, али се видело, да злочинца други заштићавају, те је судија био немоћан.

И тако, мало по мало, изгледаше, да ће се овај злочин сасвим забашурити...

Мара је више од недељу дана била у великој ватри, нервоза ју је тако била спопала, да се др. Жарко јако бринуо. Морао је употребити најјаче лекове, да је спасе, у чему, најзад, и успе.

Мала Линка није ношена у болницу, јер је преклињала лекара, да је код куће лечи, а то је исто чинила и Мара. Зато др. Жарко позове још једнога свог колегу, који је био вешт у женским болестима, те се посаветују и енергично је настану лечити.

Њиховом труду и вештини, најзад, испадне за руком, да после два месеца [49] спасу Линку, те се и ова предигне. Како је то било крепко девојче, почела се брзо повраћати, те, најзад, сасвим оздрави.

Мару је притискивала велика туга, али је то крила од сестре. Она није требала да дозна пучину, пред којом се налазила, она је требала и даље безбрижно да проводи младост.

Кад се Линка сасвим повратила, Мара оде до учитељице, да је упита, да ли њена сестрица може полагати испит за Вишу Женску Школу.

— Не може, одговори јој учитељица.

— Зашто? упита је Мара зачуђено.

— Па ви знате,... због извесног догађаја...

Мара стукне, а лице јој обли румен.

— Зар је она за то крива? упита је, једва дишући.

— И ако Линка није крива, таки је закон...

Мара се само ухвати за чело, рекне „збогом“ и брзо изађе на улицу.

Несрећно дете. Она није знала, да предрасуде немају срца! Шта се то кога [50] тицало, што ће њена сестра пропасти, шта се кога тицало, што је Марино срце рањено, „закони“ су немилосрдни само за немоћне, а предрасуде тако исто, с тога и има тако много невиних жртава.

XVI

Прође подуже времена, а по тужби Мариној није ништа рађено. Др. Жарко ишао је више пута истражном судији, али узалуд. Он се извињавао, да Мића има велику протекцију, која га заштићава, те му он зато не може ништа.

Мару је страшно гризло, што она и сестра немају никакве заштите. Али шта да чини? Морала је, најзад, све трпети. Она намисли, да Линку сама васпитава, па јој узме приватну учитељицу, која је збиља брзо спреми за испит. Хтела је да је да у који приватан завод, па кад поодрасте, онда, ако узмогне, да је пошље на страну, а ако не, онда, бар, да је толико спреми за живот, да временом сама себи може зарађивати лебац. У том случају, мислила је, да је доцније пошље на коју кројачку академију, те да после заједно већи посао предузму.

[51]

Видећи, пак, да од истраге нема ни помена, она упита др. Жарка, да ли и сама лично да се жали.

— Немојте, госпођице, одговори јој честити лекар, за слабе у нашој земљи нема заштите!

— Па шта да радим, овако се изедох, а и Линка ми је постала невеселија. Више пута ме је питала, зар онај писар није ухапшен, па видим, да и њу то кида. Један пут га је, вели, видела пред кућом, како прође нашом улицом, и право у њу гледа. Одмах је дотрчала, да ми то јави, а била је бледа као крпа. Није ли то жалосно, и зар овај случај неће и друге ловце на децу осмелити, да пођу Мићиним трагом?

— То је све истина, драго дете, одговори јој благо лекар, али, као што рекох, за вас код власти нема заштите. Него ја бих вам нешто друго световао. Ево вам моје карте, па отидите у редакцију „Малога Журнала“, јавите се главном уреднику — он је мој добар пријатељ — па му је предајте. То ће нам бити последња апелата, а ако и то [52] не нагна власти, да казне Мићу, бар ће бити јавно жигосан. За таке разбојнике јавност је понајбољи суд.

Лекар тада напише оловком неколико речи и преда карту Мари.

Она му се топло захвали, и кад ју је на пољу прочитала, дубоко уздане, рекавши:

— Да честита човека! Шта би било од нас, да нам се он није нашао у нужди! Док сам жива, молићу се Богу за његову децу.

Она се одатле упути право у уредништво „Малога Журнала“ и замоли, да је пријаве главном уреднику.

XVII

Дечко је пријави и уредник нареди, да је одмах пусте у његову канцеларију.

Мара се бојажљиво и учтиво поклони, и каже своје име. Уредник јој понуди столицу и упита, шта жели:

— Јесте ли ви г. Б. С? упита га она.

— Јесам, одговори јој овај.

Мара извади карту из џепа и пружи му.

[53]

— Др. Жарко упутио ме је с овом картом вама, рекне му.

Уредник узме карту и прочита. Она је гласила:

„Драги г. Б.

Не знам, да ли сте чули за ужасно варварство, које је извршено над малом сестрицом гђице Маре Зорићеве, која вам доноси ову карту, али чули или не, саслушајте ову ваљану девојку и учините вашу дужност. Ви сте увек заштићавали слабе и увређене, а порок жигосали, те се надам, да ћете и сад тако учинити.

С поштовањем

ваш пријатељ

Др. Жарко.

Г. Б. био је мало начуо о том злочину, али није знао ничег позитивног. Оно што су комшије својој околини причале, продрло је и даље у варош, али он није знао име ни злочинаца ни њихове жртве. Зато је, после неколико дана, донео био кратку вест, како се чује, да се над неком малом девојчицом извршило варварство, не би ли му ко из публике или од рођака дотичне жртве што више јавио. Али нико не дође. Можда дотични [54] нису ту вест прочитали, мислио је, или не желе, да то продре у јавност.

С тога му долазак гђице Маре беше добро дошао и он је сад пажљивије погледа.

Њену појаву већ смо раније описали, а сад само да додамо, да јој се на лицу огледала тешка туга. Услед душевне борбе, њене крупне, лепе очи беху изгубиле првашњи сјај, неколико оштријих црта на лицу показиваху, да се страшно разочарала и изгубила веру и љубав према свету.

Али то ипак није много умањавало изванредно симпатично и лепо лице. Цела појава и држање показиваху девојку с одличним душевним врлинама, а еластичан, повисок стас чинио је још лепшом и импозантнијом.

— Дакле то је била ваша сестра, над којом је извршено оно варварство? упита је сада уредник.

— Јесте, господине, одговори му девојка, тешко узданувши.

— Па шта сте учинили, упита је г. Б., јесте ли се коме жалили?

[55]

— Др. Жарко нам се показао велики пријатељ, одговори девојка. Не само што је моју сестру, као лекар, спасао, него је и тужбу подносио, управо све учинио, да се кривци достојно казне, али узалуд. Изгледа, да ће се ствар забашурити.

— И ви би сад желели, да то недело преко јавности претресемо?

— Јест.

— Добро, то ћу учинити, и ја се надам, да се тада овај злочин неће забашурити. Него, сад вас молим, да ми у кратко испричате, како је текла ствар и ко су виновници.

— Али... то... је...

Девојка обори очи, а лице јој обли блага румен.

— Знам, знам, госпођице, да је врло неподесно, да ви све то испричате, додаће уредник, видећи је збуњену. Ствар је и за јавност врло тугаљива, али, ипак, дужност је преча од свега. Ја и не желим, да ми ви све испричате, већ је ли ваша сестра обманута, да је није каква пеза где год домамила, или је силом где год одведена?

[56]

Девојка се још устезаше, очевидно не знађаше, како да почне. Најзад се прибере и у кратким потезама, бојажљиво и стидљиво, исприча, како је над њеном сестром извршен злочин, како је онесвесла донета кући и једва жива остала. Кад је завршила, уредник јој обећа, да ће цео догађај у свом листу претрести, јер је неправда заиста ужасна.

Девојка му заблагодари, опрости с и оде. —

Гђица Мара главне моменте само је наговестила, стидела се и сам злочин његовим именом да назове, с тога, да би ствар била јаснија, г. Б. пошље своју карту др. Жарку, замолив га, да га што пре посети у редакцији, да би се о реченом злочину још боље информисао.

Сутра дан рано др. Жарко дође у редакцију, где г-ну Б. исприча детаљно цео догађај, па и све оно, што је при прегледу, као лекар, нашао. Кад је, потом, испричао, на какав је пријем код полиције наишао, г. Б. узвикне:

— Е, то је страшно, то је нечувено. Ни код самих дивљака така се неправда не може десити.

[57]

— Да човека беснило спопадне, кад види, како се у нас закони врше, и ко их врши! викне лекар љутито, бришући зној с чела.

— Онда ћемо покушати преко новина, приметиће уредник, али, право да вам кажем, ја сам приметио, да су владе баш оне награђивале, које су опозициони листови жигосали као неваљале људе. Изгледа ми, да оне нарочито таке ниткове и траже, јер су готови на све, што је неваљало, чак и на злочин. Часне и вредне чиновнике оне запостављају, гоне, премештају, многе пензионишу и отпуштају, а силеџије и несавесне нарочито одликују.

— Заиста ужасно! узвикнуће лекар. Овој земљи треба радикалног лека, полутанство не вреди ништа. Треба из основа претрести, преобразити, расчистити са шљамом и неваљалством, јер овако је ужасно.

— Ту ћемо имати подуго да чекамо, драги докторе, и још многу горку чашу да испијемо. Ја сам већ, на својој кожи, много шта искусио, што ме је доводило [58] до очајања, и с тим сам већ давно на чисто, шта нам не достаје и шта нам шкоди.

Пријатељи се опросте, и г. Б. одмах седне, да ово ужасно дело опише.

XVIII

Чланак, који је сутра дан о томе изашао у „Малом Журналу“, био је оштар и јасан. Нико, ко је био виновник, није био поштеђен, а нарочито је писар Мића по заслузи био жигосан.

Па шта је после било?

Узмували су се били и у кварту и главној полицији, министар је, ђоја, тражио изјашњење, Мића је зват код управника — и то је било све. У место да је зликовац одмах ухапшен и окован, то је прећено било „М. Журналу“, да ће бити оптужен, као што је то чешће чињено, али су се господа бојала веће бруке, да овај не потегне и њихову историју, те су се ови ућутали.

Исти лист још је неколико пута опомињао надлежне, зашто се по овом злочину не поведе истрага, али узаман, њихов [59] образ био је дебљи од ђона. На њему се никад није појавила румен стида.

У место у казамате, Мића је и даље ширио разврат. Није прошло неколико месеци, он добије класу и буде постављен за среског писара, где је у брзо наставио своје злочине, ординарне уцене и крађе. Ово уредништву „М. Журнала“ падне у очи и оштро нападне тадању владу, али буде оптужено и одговорни уредник одлежи пола године у затвору.

Тако се власници брину о моралу! Али, ко познаје наше прилике, овоме се неће зачудити. Врана врани очи не вади, сваки власник боји се своје историје, да се не изнесе на јавност, те се они с тога узајамно помажу и заштићују. Ко зна, колико је пута дневно сагибао грбину по неки пигмеј, док се докотурао до министра! Зна он врло добро, да се помоћу ума, помоћу рада, спреме и енергије не долази на тако важан положај у Србији, с тога се боји, да му се не претресе ситна, јадна, а често и врло прљава историја.

Зато је и Мића олако прошао, па чак [60] и аванзовао. Али то је било мало. Он је био теткаш и ујкаш, а то су у Србији најбоље квалификације. С тога је после две године добио за капетана. То му је била, извесно, награда за онај прљави злочин. Тако то бива у земљи, где се највише пандурише и четвороножи, у земљи самовоље, где на најважнијим местима има често фалсификатора, лопова, измећара и кукавица.

XIX

Сирота Мара, видећи неправду, учињену њој и Линки, предала се својој судбини, јер је видела, да Мићи писару неће бити ништа. Поново је прионула на рад, а над сестром је лебдела као добар анђео.

Линка пак постала је поново оно лепо, безазлено, свеже и мило девојче, што је Мару јако радовало. Она је ишла у једну приватну школу и учила се врло добро. Сада је Мара редовно излазила пред њу, да је допрати кући, а исто тако пратила је и у школу.

Али, и поред тога, она није приметила, [61] да на њену сестру мотре два ока, у којима, кад би се боље загледало, видео би човек многу тајну, па и злочин.

То је била једна крупна и одвратна жентурина, са очима као у мачке, великих уста и дебела носа. Цела њена појава показивала је праву животињу, без осећања, која само вреба своје жртве.

Та је жена стајала у вези са више сумњивих људи и лиферовала разним власницима „пилиће“, како се она о младим девојкама изражавала. Стајала је у вези и са трговцима с људским месом, па им је по неку жртву, која није имала заштите, по добре паре продавала. Ствар се обично брзо забашуривала, јер је „тетка Митра“ — тако се звала речена пеза — умела вешто око „надлежних“.

Чим би је когод тужио, она дотичном писару нађе какво „пиленце“ па се тужба брзо „загуби“.

Држала је засебан стан у једној споредној улици источног Врачара. То је била једна мала кућа са три собе, кујном и ходником, а напред мала капија, са узаним пролазом, која је и дању била затворена.

[62]

Еле, кроз прозор од куће, а некад и испред капије „тетка Митра“ пратила је својим мачијим очима малу Линку, али не могаше је никако уловити, јер је увек ишла са старијом сестром. Она је имала поруку, да је ма на који начин укеба, па је редовно била или на прозору или пред капијом, кад би Линка са сестром пролазила или одлазила у школу, и враћала се кући.

Једнога дана Мара беше раније дошла пред школу, да причека Линку, те стане на самој капији. Како је, пак, ту био ходник, јер је над капијом био горњи спрат, то је туда дерала јака промаја.

А како је обично ишла брзо, те била загрејана, то на истој капији јако озебе. То је најчешћа болест свију девојака и жена, које стоје испод капија, у место да изађу пред кућу.

Чим се с Линком вратила кући, Мара осети јаку језу. Али она на то није обраћала пажњу, да одмах легне у постељу и лади главу и груди, а пари ноге. Не. Она је и даље радила, те је [63] сутра дан ухвати јака грозница. И тада је мислила, да ће на томе и проћи, па није звала лекара. Али ватра је и даље трајала, глава да прсне, апетит беше престао, и Мара добије јако запалење.

Комшике, видећи је изнемоглу, зовну др. Жарка, који се зачуди јакој изнемоглости Мариној. Он констатује јако запалење левог крила плућа, а деснога тек на врху, па својски прионе лечити је.

Његовом великом труду и нези испадне за руком, те је за недељу дана поново спасе, али јој забрани још недељу дана излазити из собе.

Док је болест била опасна, Линка није ишла у школу, а кад је опасност прешла, Мари беше жао, да дете дангуби, па је саму пошље, да иде.

Чим је „тетка“ Митра видела саму Линку, одмах пошље једну младу девојку, која је код ње „становала“, те јој се придружи и с њоме упозна. Ова је с Линком ишла до њене школе, а после оде ђоја даље, у своју школу, јер јој је рекла, да учи институт, у самој, пак, ствари врати се кући. Кад се Линка [64] пустила из школе, девојка опет наиђе на њу, као да се и она пустила из института, па је допрати до своје куће, где се с њоме опрости, али јој обећа, да ће с њом од сада увек заједно ићи у школу, јер нема друге другарице, а Линка је, вели, тако добра и паметна.

Чим се вратила кући, Линка исприча Мари, како се упознала с једном ученицом, па је с њом ишла заједно до школе. Ово Мару не узнемири, јер је држала, да је то збиља ученица, чак јој је било мило, да Линка не би ишла сама. Зато рекне сестри, да сутра зовне ту другарицу, да је види, па, ако је добра, да јој купи бонбона и сама се с њоме упозна.

XX

Сирота Мара није ни слутила, да је та „другарица“ Линкина једно покварено створење, које „тетка“ Митра навија као какав аутомат и напуцкава је, да хвата нове жртве...

Сутра дан Линка се опет сретне са истом другарицом, те јој каже сестрину [65] поруку. Перса — тако се звала та девојка — обећа јој, да ће после школе отићи до Маре, те чим се Линка пустила, ова се ту нађе и пођу кући.

Кад су дошли до куће Персине, она позове Линку унутра, да само остави рад и књиге, које је она збиља носила, па ће после ићи с њом.

Линка уђе унутра, где је дочека „тетка Митра“, коју Перса престави као своју „мамицу“. Девојке уђу у собу, где су мало ћаскале, а друга једна питомица тетка Митрина, коју Перса престави као своју старију сестру, донесе слатко, да Линку послужи.

После слатког дошли су и колачи. Обе девојке биле су љубазне око Линке, ћаскале су и смејале се, те тако прође читав час. Линку окупи неко зевање, она осети, да је хвата сан, па хтедне кући. „Другарице“ навале с молбама, да још мало причека, па ће и Перса с њом. —

— Да те не боле глава? упита је ова милујући је по коси.

— Не боле, али ми се јако дрема, не знам, шта ми је, одговори јој Линка.

[66]

— Да можда ниси јутрос озебла? Можда си у школи била знојава, па стајала код прозора.

— Нисам ни озебла.

— Па ако ти се баш тако дрема, а ти лези овде, па чим те прође дремеж, онда ћемо заједно твојој кући.

Перса је при том загрли, па како су седеле на једном миндерлуку, привуче јој главу на своје груди, па после наслони на крило.

Линка се устезала, све је молила, да иде кући, а ова је заговарала, те тако, најзад, на њеном крилу заспи.

Перса је још неко време држала на крилу, а кад се уверила, да је Линка тврдо заспала, наслони јој полако главу на један јастук, баци шал преко ње и одмах јави „мамици“, да је дете заспало.

Тетка Митра развуче задовољно уста, а мачије очи засветлише се од радости. Сада беше још одвратнија.

— Је ли узела колико слаткога? упита Персу.

— Врло мало.

— А колача?

[67]

— Само два мала, и то смо је силом натерали.

- То ће, бојим се, бити мало, биће слабо дејство, па ће се лако пробудити. Него, ако би се пробудила, а ти јој дај још који колач, јер ако пропустимо ову прилику, више је, можда, нећемо моћи укебати.

— Хоћу ли звати г. Николу, упита је сад Перса, знате, да вам је он поручио за какво младо „пиле“?

— Немој, јер нам се сав план може покварити. Дете је било једном преварено, па се неће дати више обманути. Чим примети, шта се спрема, одмах ће се отимати, јаукати и таку ларму направити, да јој глас нећемо моћи угушити.

— Па шта да радимо?

— Иди брзо до г. Миће, ти знаш, где он седи.

— Знам.

— Немој ићи у канцеларију, да те какав наш гост не би спазио, а сад је и подне. Реци му, да смо, по његовој поруци, домамили малу Линку и успавали је.

[68]

— Хоћу ли чекати одговор?

— Није нужно, он већ зна, шта треба радити. Ја ћу, међутим, са Вилмом - тако се звала друга питомица — чувати дете.

Перса узме шешир и капутић, па брзо оде до куће Мићине.

Овај је био баш за ручком. Са њим су били његова мати, млађа сестра и један мали брат.

Чим је видео Персу, одмах устане, изведе је у авлију, где му ова исприча поруку тетка-Митре.

— Врло добро, поздрави „мамицу“, рекне јој Мића, држећи је за подбрадак, реци јој, да ћу одмах наредити, шта треба.

Перса се врати кући, а Мића брзо сврши ручак, па одјури у кварт.

Тамо нађе Кузмана, онога гломазног жандарма, који је у подруму држао и ударао Линку, а после је полумртву однео њеној кући.

— Одмах се преобуци, рекне му Мића, отрчи код Сотира, нека дође брзо са затвореним фијакером. И ти седи у [69] фијакер, па код „тетка“ Митре. Тамо ћеш наћи малу Линку, узми је одмах и метни у кола, па брзо код Проке куплера. Он већ зна, шта треба радити. Ако би се дете пробудило, врискало и отимало, а ти мараму у уста. Јеси разумео?

— Јесам.

— Сад похитај!

Жандар учини, како му је речено, и кроз непуних пола часа стаде фијакер пред тетка Митрину кућу, а из њих излети крупан, снажан човек у цивилу и уђе у авлију.

XXI

Линка је још спавала.

Чим је „тетка“ Митра угледала жандарма, одмах га уведе у собу и покаже му дете.

— Само полако, да је не пробудиш, рећиће му, јер би се тада тешко унела у фијакер, пошто би се копрцала и дерала, а свет пролази улицом.

— Не брини ништа, одговори рапавим гласом жандар, и дрпне мало Вилму, која је пазила, да се Линка не пробуди.

[70]

Перса притрчи и скине шал са детета, тетка Митра узме је за ручице, а жандар око појаса и испод пазуха, па у наручја.

Линка се поче да протеже и јечи.

Брже у кола, док се није пробудила! викне тетка Митра.

Жандар се окрене и за тренут ока био је код кола, која су била притерана уза саму капију. Сотир је већ држао отворена врата, чији прозори хотимично беху доста замрљани, да се унутра не би добро видело.

Жандар покуша да с Линком заједно уђе, али то беше тешко, јер је био крупан човек. Зато је метне на седиште, па пође и он да уђе, а Линка, онако у сну, млитава, посрне и удари главом о предње седиште, те се пробуди.

Она почне трљати очи и обзирати се, па кад угледа, да у кола улази некакав човек, она врисне, па хтеде искочити на поље, али је овај задржи. Она се почне отимати и врискати, али у том и жандар уђе у кола. Сотир заклопи врата и потера коње, те се тако није више могао чути врисак.

[71]

Линка се копрцала и плакала, па, кад је боље загледала у лице жандармово, она се престрави, јер у њему познаде онога ужасног човека, који ју је у подруму тукао и држао.

Сада удвоји своју снагу. Вртила се, махала рукама, отимала се и јаукала, што је више могла, али Кузман беше снажан човек, те се не могаше отети, а звека точкова загушивала је њен јаук.

У том се Линка мало измигољи, па лупне главом о леви прозор, разбије га и до половине протури тело, хтевши искочит из кола. Мало је фалило, да сасвим испадне, али жандар је поново увуче унутра, те се дете, отимајући се и држећи за стакло, исече по рукама, да је сву облије крв. Жандар, за то време, беше из-извукао своју прљаву и велику мараму из цепа, која је сва заударала на ракију и дуван, па је, с великом муком, угура несрећном детету у уста.

Тако јој угуши јаук. Дете се гушило, али се и даље отимало, но то не поможе, и тако, после кратке вожње, фијакер стане пред озлоглашену кућу Проке куплера.

[72]

XXII

Културни историци оваке догађаје, из старога доба, називају варварством, што у ствари и јесу. Али, и поред слабе културе код старих народа, тада се нису догађала овако подла дела, каква нам причају великоварошки анали модернога света.

Историци се обично загњуре у књиге и мисле о старим догађајима, а према садањој јави они су готово слепи, садањи реални живот они не виде, јер се не мешају са светом, а из књиге живота многа се чуда могу да сазнају.

Варварство над малом Линком, то је један лист из живота модернога света, о чијој ће култури доцнији историци да певају химне.

Зар је Линка једина жртва? О њој се случајно дознало, а колико их има, о којима нико ништа не сазна, или бар варварство над њима не продре у јавност! Колико ли невиних жртава људске похотљивости и грамзивости оду у гроб, нечујно, невиђено, с раном на срцу, а сузама у очима, јер њихови џелати не знају, шта је бол и туга, они немају срца!?

[73]

Тако је и Линка Зорићева постала жртва једног блазираног теткаша, кога је чувала сва поквареност протекције и корупције, јер врана врани очи не вади. —

Чим фијакер стаде пред Прокин завод, вратар долети и отвори масивна врата, која имађаху дугуљасте прозоре и честе гвоздене шипке. Звонце је чинило своју дужност, те из куће покуљаше још неки момци, неколико питомица Прокинога завода и једна дебела и ружна жентурина, а најзад дође и сам Прока.

То је био човек од својих 50 година, снажан, груб у лицу, очију малих и зеленкастих, којима је помало жмиркао. Он је на оваке случајеве био давно навикао, с тога одмах, са неколико лађарских речи, отера натраг своје питомице, приђе фијакеру, те са момцима узме Линку у руке.

Она се и даље отимала, али је била готово сасвим малаксала. Марама јој беше још у устима, лице од руку све крваво, а очи, услед тешког дисања, готово укочене.

Лице јој беше потавнело, на њему се могао читати неизмеран бол, а и неколико [74] јаких масница по њему показиваху, да ју је нечовечни жандар тукао у колима.

Њу унесоше унутра, а момак изнесе и даде Сотиру и Кузману по две банке, те овај поново седне у фијакер, а Сотир ошине коње, па се брзо изгубе.

XXIII

Што ли је Мићи требало, да поред свога првог ужасног злочина и овај изврши, јер је до сад свак могао увидети, да је и овај нитковлук, са малом Линком, било његово дело?

Али ко боље познаје људске пороке и слабости, томе ово понашање Мићино неће бити тако загонетно. Шта више, ово је било вешто, али подло прорачуњено, управо прах у очи свету, јер се тада на све стране чуло о његовом првом злочину, па је ишао кроза свет, као кроз шибу.

Ваљало је у свет да продре глас, да је Линка једно покварено дериште, да над њом није извршено насиље, већ да се просто продала, како то ловци на девојке умеју већ да објасне.

Кад се дакле чује, да је Линка отишла [75] у проститутску радњу, а већ Мића ће се постарати, да се таки глас чује, онда му околина неће моћи ништа пребацивати, свак ће рећи, да је она повика над њим била неоправдана, и тако ће се његова прљава афера брзо заборавити.

Ко ће, најзад, сазнати, на какав је начин одведена Линка у Прокин завод? Сви они, који су ту били ангажовани, немају рачуна да истртљају овај злочин, а други о томе немају ни појма?

Тако је збиља и било.

Чим је несрећно девојче предато у „сигурне руке,“ из којих до сад ни једна жртва није умакла, Мића саопшти неколицини аброноша, да је Линка утекла у проститутску радњу, јер није хтела да трпи сестрину контролу, која јој није давала, да трчкара и „вуцара се“ по Београду.

Ови су то ревносно даље распростирали, и за тренут ока сви Мићини познаници сазнали су „праву истину“, како се овај јунак изражавао, и тако је он уздигнуте главе могао и даље шеткати се испод теразијских кестенова и меркати, да ли ће још које „пиле“ моћи уловити.

[76]

А Мара, а Линка, шта би с њима?

Да ли је ко знао, како је овим мученицама, које је зла коб тако узастопце пратила? Да ли је небо чуло њихов вапај, кад им они, који деле правду, нису хтели дати заштите?

Ђура Јакшић је рекао, да у свету нема љубави, а то је, извесно, после многих горких часова казао, а ове две сестре, још као два пупољка, осетиле су сву горчину живота, који је за многе прави пакао, док је за друге више, но рај.

XXIV.

Чим је Мара видела, да нема Линке на подне, одмах се поплашила. Хтела је онога часа да је тражи, али јој лекар беше забранио, да устаје из постеље, јер ће болест ухватити маха.

Зато се ипак уздржала, те, онако болна, није отишла у варош, већ пошље једну комшику до школе, да се извести, шта је с дететом.

Ова се брзо врати и јави јој, да је Линка давно пуштена кући, и да не знају, шта је с њом.

[77]

Ово Мара није више могла издржати, него се дигне из постеље, једва се обуче, и, готово сломљена, изађе полако на улицу, а одатле се упути оним улицама, куда је Линка пролазила за школу.

Једва је дисала. И глава и груди да изгору од ватре. Чешће пута застала би поред каквог дрвета и наслонила се, да се одмори и полако издува, јер кад би дубље данула, одмах би у грудима осетила јаке болове.

Где год је нашла какву клупу пред кућом, седала је на њу, да се одмори. Онда би своје лепе и уморне очи управила на пролазнике, чисто их питајући, да ли су где год видели њену милу сестрицу. Тада би јој на великим, црним трепушама затрепериле две крупне сузе, па се, после, скотрљале низ бледе образе, казујући бескрајни бол, који је притискивао душу и срце ове чедне и вредне девојке...

После кратког одмора она се подизала и даље ишла, гледајући на све стране, хоће ли одкуд искрснути мала Линка, та њена зеница, без које би јој живот био тако тужан и празан.

[78]

Тако јој прође цело после подне, па, кад је била поново на Калимегдану, и мрак се већ беше спустио. Опет јој поглед привуку Сава и Дунав. Ове две реке протицаху нечујно, изгледаше јој, као да у својим недрима носе мир и задовољство.

Она је осећала, да јој нешто фали, али не знађаше управо шта. То беше мир, али не после буре, коју проузрокује узбуђено срце, не после бродолома у љубави, јер њено срце и немађаше времена да љуби. Она тај слађани бол, који сви људи тако радо подносе, још није осетила. Њено младо срце беше уморно од толиких удара горке судбине, те изгледаше, да ће препући.

XXV

Мара седне на једну клупу, да се одмори, и ту је дуго плакала. Те сузе хтела је да сакрије од света, нико није требао да дозна неописани бол, који јој раздираше њено напаћено срце.

Шта сад да ради? Ако не нађе сестру, куда ће онда? Нигде никога нема, Линка јој беше једина радост и нада, па зар [79] да је сасвим изгуби? Зар је било мало бола и туге, кад је нечовечни људи онако упропастише, него је, можда, поново постала жртва каквога злочина?

Ни на крај памети није јој било, да је онај исти џелат и сада њеној сестри спремио замку. Зар људи могу бити тако без срца, да им ни мало није жао невиних створова, која тек што су настала да живе!

Опет се крене кући, надајући се, да је Линка, можда, дошла. И ако је хитала, ишла је готово као мрав, јер је била сасвим малаксала и тешко дисала.

Дошав кући и видев, да детета још нема, тако је савлада туга, да није могла до кревета доћи, већ падне на патос, где је дуго плакала, заронивши главу у руке.

После кратког времена опет устане, довуче се до стола и упали лампу. Чим су неке комшике виделе светлост, одмах дођоше, распитујући, да ли је што чула о сестри, а она, јадница, хтеде њих да пита. Ово је још више заболе, те падне у постељу. Гледала је само сузним очима [80] у комшике, не знајући, шта управо да их пита.

— Нисте требали излазити тако болесни, рекне јој једна млађа жена, та ви сте сад тако ровити, да можете пропасти!

— А сестра? Шта ћу без ње? уздане горко Мара, погледавши је тужно.

— И доктор је долазио, па, кад је чуо, да опет Линке нема, запрепастио се, а кад је дознао, да сте отишли, да је тражите, јако је пребледио. „Што сте јој дали, да иде?“ упитао је баш мене. „Што нисте мени јавили, ја бих је тражио?“ Одговорила сам му, да нисам ни видела, кад сте отишли.

— Ах, г. доктор је за нас много учинио, одговори боно Мара, био би прави грех, и даље му досађивати.

— Па шта сад да радимо? упита је друга комшика.

— Не знам ни сама, уздане несрећна девојка. Глава ми је тешка, у грудма ми сева, једва дишем, али је ипак морам ноћас тражити.

— Па пропашћете сасвим!

— Шта ми је до тога, кад нема моје сестре?

[81]

— Али ви сте опасно болесни, једва се држите на ногама. Можете где год пасти, па ту прозепсти.

Мара јој не одговори, јер је поново облише сузе, па зарони главу у јастук, где је горко плакала.

— Заиста несрећно створење! прошапташе комшике и изађоше, вртећи тужно главом.

XXVI.

Мића писар био је потпуно задовољан. План му је добро испао за руком, сад је могао безбрижно ићи у кафане и канцеларију.

То исто вече, са још два пријатеља, отишао је код „тетка“ Митре, где су се својски провели. Ту је се тако разметао, „што му непријатељи износе чикарму због једне девојчуре“, да је постао био несносан и својим блазираним пријатељима.

- Ето, говорио је, да је та девојчура била честита, зар би утекла од сестре и отишла својевољно у к—ај? Зар то није јасно, да је била давно покварена? Шта [82] хоће тај свет? Сад ме не сме нико више оговарати, свакога ћу тужити, за кога чујем, да ме облајава!

Пријатељи се чудно згледаху, а и Перса и Вилма бацаху им ироничне погледе.

— Теткице, рећиће затим Мића тетка Митри, штипнув је за дебеле ручурде, и долазећи у све веће расположење, дајде онога старог вина у флашама, знаш, што ја обично пијем!

Вилма устане и донесе неколико флаша, те се Мића поче са свима куцати и пити. Девојке му морадоше сести са обе стране, те га загрлише. Настаде певање, управо дерњава, јер чим вино удари у главу, сваки је певао за свој рачун.

— Камо, шта чекаш, окрене се поново тетка Митри, што не зовнеш из комшилука Жику, Насту и остале твоје питомице на парче, хоћеш ваљда да ти полупам прозоре или да ти затворим „завод“, а тебе и ове питомице похапсим? Уме то Мића!

Тетка Митра само нешто промрмља, па брзо оде. Није потрајало ни по часа, [83] а ево ти још три девојке из комшилука. Свака је дошла засебно, како је „мамица“ којој стигла. Мића их је све познавао. Чим су ушле, одмах их је све изгрлио и изљубио.

— Дед’ да се куцнемо, рекне им, и одмах им да пуне чаше.

Ове попију на искап и одмах седну поред њега и његова два пријатеља. То су биле доста младе девојке, али увела и изнурена лица. Поглед им је био туп без икакве интелигенције, али, и из изнурених црта лица, могло се видети, да су пређе биле доста лепе, ну њихов садањи неприродни и разуздани живот понижавао их је јако и убијао им сваку црту племенитости и нежности, без чега женско чељаде не вреди ништа.

Оне су, ипак, за сажалене, јер ко зна, на који су начин дошле дотле, да сад на један миг тетка Митре, дојуре у њено неваљало друштво. Можда су и оне биле жртве каквих развратника, можда су и оне на сличан начин домамљене код какве пезе, где су скрхале врат, а, после, све више и више падале, док се, најзад, нису [84] дотле срозале, да постану екпап тетка Митрин и других трговаца с људским месом.

Весеље је трајало до близу 10 часова, јер је пре тога Мића уговорио са Лаком, да те исте ноћи посете Проку, те да се и тамо провеселе и приме награду за Марину сестру. При поласку рећи ће Мића тетка Митри: „Алал ти вера, теткице, добро ти укеба Линку!“

XXVII

Одмах после тога Мића је посетио и Проку куплера. Он је са њим био давно познат, јер је дуже време био у том кварту писар. —

Е, то беху славна времена, али му други, вештији теткаш подвали, те Мићу преместише у други кварт, а на његово место дође г. Лака. Мића је био од веће породице, али врло груб и одвратан у својим манирима.

Изучио је био с натегом пет разреда гимназије, па, кад је неко време пробазао, не радећи ништа, мати га, помоћу своје сестре, која је имала „велико познанство“, намести за практиканта у полицији.

[85]

Једном буде премештен у једну варошицу, али се тамо ни три месеца није могао скрасити, хтео је или престоницу или да да оставку. Тетка се морала доста знојити, док му је израдила премештај.

Кад је постао писар, имао је 21 годину. После четири године дошао је у кварт, где је био и Прокин завод. Ту се брзо извежбао, како се од писарске плате прави министарска.

Није прошло ни пола године, све Прокине еснафлије, који су имали сличне заводе, плаћали су Мићи формални порез. Неки 50, неки 100, а неки, боме, и по 200 динара месечно.

Не да ли неко на време разрезани намет, Мића му направи читав дармар у радњи. Бане унутра са два жандарма, растера госте, флаше с пивом и вином докопа, па по соби побаца, разлупа огледала, прозоре, претури клавир и канабета, једном речи разори сав завод.

— Зар тако, оца ти куплерског, тада би се развикао, трошиш вино, а знаш наредбу! Ја ћу тебе у хапс, као и твоје дроце, па ће ти пресести и мајчино млеко! [86] Ово ће те коштати хиљаду динара, и још ћу ти радњу затворити.

Али, г. Мићо, молио би тада Прока, немојте, за Бога, та ја сам ваш пријатељ, немојте ме упропашћивати.

— Шта велиш? Какав пријатељ? Ово је у име закона!

— Али, умирите се, да вам објасним, молио би и богорадио Прока, и ако је према њему био прави џин, и ако би га радо смождио, али ту су и жандарми с револверима и тесацима, па, онда, виша власт, јер Мића одмах „реферат“, па пропаст готова.

Једва једном, кад га и Прокиница стане молити, некадања питомица исте радње, он се смилостиви и оде у њихову приватну собу, одакле, после 10 минута, излази умирен и тежи с фишеком од 30 наполеона.

Прока је за своју неуредност платио 20 наполеона више, а Мића за своју „енергију“ толико више зарадио, јер би, иначе, добио само 200 динара.

И тако онај дрски Прока куплер, који батинама вошти своје питомице и „жену“, [87] а често се и с гостима побије и неке избаци на поље, пред Мићом, и њему равнима, бива мекши од памука.

Овако је Мића и с другима радио, а то је, наравно, научио од старијих другова, који су, на тај исти начин, имали често већу плату и од министра преседника.

Зато су живели царски, а г. Лака, који је дошао на Мићино место, био је још вештији и дотеривао и до 3000 динара месечне зараде. Оваке су уцене чињене и према многим кафеџијама, а нарочито онима, где је била лепа касирка, јер чим не да уцену, одмах му ухапсе касирку и начине читав лом у кафани.

XXVIII.

Жалити се против оваког насиља, било је немогуће, управо опасно по власнике поменутих завода и кафеџије. То су били прави робови Мићини и осталих „вршилаца закона“.

Тада би се тек окомили сви ђутуре против таког „дрског“ кафеџије, и он, или је морао напустити кафану, или пропасти [88] материјално, или да узме пушку и убије насртљивце.

Било је и таких преставника власти, који су били келнери, шустерске калфе, кочијаши, покућари, па су се, разним смицалицама, помоћу протекције, увлачили у полициску струку, где су у брзо показивали, шта знају.

Кочијаш је остајао кочијаш, па ма и цилиндар, и цвикер натукао, зато су од таких људи многи српски грађани пропиштали, а нарочито кафеџије.

Ниси пред кафаном упалио фењер — глоба!

Ниси на време затворио кафану (нпр. један минут доцније) — глоба.

Ниси почистио тротоар — глоба.

Нашло се ђубрета у авлији — глоба.

Помакао си столове пред кафаном за педао напред — глоба.

Ниси на време уписао млађега — глоба.

Неко је певао ноћу у кафани — глоба.

Ниси гласао за полициског кандидата — глоба и хапс!

За једнога члана кварта, који се страшно [89] разметао и живео најлуксузније, доцније се прокљувило, да су му Јевта, Прока и остали куплери не само давали огроман харач, већ му редовно слали у кућу скупоцена вина у флашама, затим пиво у флашама, печење, сва боља јела и многобројне поклоне.

У његовој се кући тако расипало, да је и своје и туђе имање слистио, па је и сам тај огромни харач тако расипао, да се, поред свега тога, сасвим презадужио. Наравно да од каквога плаћања није било никад ни помена. А на многе тужбе кафеџија и осталих грађана, а нарочито, кад су више листова овај хајдуклук изнели на јавност, био је кажњен — опоменом! А кад је и даље наставио хајдуклук, онда је, после дуге борбе грађана и листова, био — премештен у други кварт, у место у казамате. Имао је, веле, веза, а неки су говорили, да је од куплерског вина и других поклона и сам другима, својим претпостављеним, за које се зуцкало, да у свему ортакују, правио поклоне. За то се ћутало, а дотични хајдук смејао се грађанима.

[90]

Је ли онда било чудо, што се и злочин над Линком могао забашурити и што се над њом и друго насиље смело извршити?!

А сад да се вратимо нашим патницама.

XXIX

Чим су Линку унели у Прокину приватну собу, одмах јој изваде мараму из уста. Она се већ била јако занела и једва дисала. Очи су јој биле сасвим укочене и није трептала. Није могла склопити вилице, једно, што дотични мускули беху олабавили, а друго, што је притисак крви на мозак био тако јак, да је у целом телу била готово сасвим узета.

Зато је г-ђа Прокиница одмах раскопча и почне трљати неком течношћу по грудима, да би је загрејала. Затим јој попрска лице ладном водом, метне Хофманове капљице под нос и намаже слепе очи. Остале девојке су такође помагале, једна јој је придржавала доњу вилицу, да би је нагнала, да кроз нос дише.

И ако је стање несрећне девојчице било опасно, опет нису хтели звати лекара, јер [91] би се тако сазнао Мићин злочин, а Прока није имао рачуна, да се ово недело расчује, јер би се и он сматрао као саучасник.

Најзад, вратар се сети баба Анђе, која је седела у комшилуку и знала да баје и помало лечи. Кад којој девојци што позли, они је позову, те је истрља и потпаше, јер лекар одмах тера у болницу, а то газда Проки није ишло у рачун.

Тако, и сада, дозову баба Анђу, па је подуго трљала Линку и бајала око ње, док, најзад, није успела, те се дете почело мицати и будити из свога заноса.

Кад је, после дужег времена, дошла себи, баба Анђу, са добрим бакшишом, отпусте кући, али, под условом, да ћути, као нема.

Линка се дуго обзирала, да сазна, где се то налази. Није могла одмах да се прибере и сети се свега, шта је с њом било.

Кад је сасвим дошла себи и о свему размислила, обузме је нека језа, да је сва дрктала. На лепим очима, које добише свој пређашњи сјај, појавише се крупне сузе, а на лицу се могла читати велика туга. Она беше израз великог душевног бола, [92] јер, и ако још неразвијен пупољак, она осећаше сву тежину неправде, која се над њом вршила.

Шта је она могла коме згрешити, да је људи тако гоне, да ли је зла коб њу и њену сестру изабрала, да их сасвим уништи, те им не да ни душом данути?

— Где је моја сестра? окрене се Прокиници, јецајући и бришући сузе, молим вас, водите ме мојој сестри.

— А кога ти имаш? упита је рапавим гласом ова дебела и груба жентурина.

— Имам само сестру, одговори јој Линка кроз сузе.

— Како се зове?

— Мара Зорићева.

— Где седи? -

— У Фишеклији, близу Тркалишта, број —

— Ти ћеш за сад остати овде, рекне јој оштро г-ђа Прокиница, а ја ћу јавити твојој сестри, да дође по тебе.

— Ја не могу дуго чекати, моја ће сестра свиснути без мене, она је и онако јако болесна.

— Кад ти кажем, ту ћеш остати, набрецне [93] се на њу стара куплерка, а ја ћу већ наредити, да ти дође сестра.

— Али она лежи, болесна је.

— Свеједно, прекине је осорљиво Прокиница и пође из собе.

— Молим вас, госпођо, обрати јој се несрећно дете умиљато, па ја могу сама отићи кући.

— Сад доста! Рекох ти, да ту чекаш, обрецне се још оштрије на несрећну девојчицу и изађе из собе.

Линку облије читав млаз суза. Дрктала је као прут од узбуђења и жалости. Мишљаше на своју сестру, која ју је тако брижљиво неговала и волела, више, но своје очи, па сад да је не види! Она загњури главу у јастук, где је дуго плакала, и тек се тада подиже, кад у собу уђе једна девојка.

XXX.

На лицу јој се могло читати саучешће према малој Линки. Лице јој беше мало бледо, али још свеже и сасвим чисто. Црте симпатичне и врло лепе. Очи је имала крупне, граорасте, а косу смеђу [94] и бујну, веома укусно очешљану. Уста мала, зуби бели и лепи, а нос, на средини, мало кукаст и врло леп, те све то издаваше велику отменост, прави контраст околине, у којој се налазила.

Тело је имала витко, еластично, груди још свеже, девојачке, не као у осталих Прокиних питомица. Могла је имати око 18 година, али изгледаше мало старија, због тешкога живога, који је проводила, и бриге, која је морила, јер је изгледала јако замишљена.

На себи је имала лако, укусно одело, струк и сукњу од грао штофа, а не деколтован ампир, као остале Прокине девојке. Чим је ушла, Линка упре на њу своје лепе, крупне очи, пуне суза, питајући је немо, какво је ово место и зашто су је овамо силом донели.

Девојка застане, погледа око себе обазриво, да још кога нема, па, онда, брзо приђе Линке и узме је за руку.

— Како се зовете, госпођице? упита је полако, али јој глас ипак тако звонио и био тако мио, да дете одмах поста поверљиво, те јој, са горким уздахом, одговори:

[95]

— Име ми је Линка.

— Имате кога у Београду?

— Само старију сестру.

— Како се зове и где вам је стан?

Линка јој каже. Девојка извуче из џепа парченце артије, брзо прибележи адресу, одмах згужва и тури у џеп.

— Драго моје дете, почеће, затим, уздркталим гласом, који показиваше велику нежност и саучешће, ја видим, да сте ви несрећни, врло несрећни. То што се с вама данас чини, слично се и са мном десило, па ми вас је јако жао, јер сам и ја веома бедна, да ми је и сам живот омрзао. Ви не смете овде остати. Ово је место горе од пакла. Ко овде остане, боље да не живи, јер веће пропасти и већег срама за једну девојку нема, но доспети у ову страшну јазбину.

Овде свака девојка губи своје име, своју част, сроза се до испод животиње, и, да није за сажалење, била би за презирање! Ми смо бедна створења, врло бедна, овде нас има дванаест, међу овима и врло лепих и из добрих породица, али тешко нама, боље да нисмо [96] живе. Неке су се предале својој судбини, постале неосетљиве, заборавиле за родитеље, браћу и сестре, па су отупиле и оглупиле, горе од сваке животиње, али су ипак за сажалење. То су оне, које се одавно налазе по оваким заводима, а које су млађе, оне се још секирају, осећају сву своју беду и многе, у тајности, лију сузе.

Али куда ће? Све су презадужене, немају свога гроша у џепу. Тако то увек удесе ове ужасне газде. Ако утекну, не могу ништа собом од хаљина понети, а и полиција иде на руку газдама, те тако девојке кришом враћају натраг, и ако би требала да их заштити.

Али тешко оној, коју тада ухвате и врате! Испребијају је овде на мртво име, да мора или умрети или се вући као авет. Ја бих давно утекла, али немам куд, не познајем ни Београд, а и каква ми је вајда? Два пут сам већ бегала, али ме одмах ухвати полиција и врати натраг. При томе сам била увек избијена.

Девојка застане, опет се обазре, па ухвати Линку за обе руке, и, гледајући јој нежно у очи, упита је брзо:

[97]

— Можда ви и не знате, где се налазите?

— Не знам, одговори јој Линка, која зачуђено и узбуђено слушаше ову добру, али несрећну девојку.

— Рекох вам, да је ово место горе од пакла. Зове се к—ај, ужасно и гнусно име, које ни једна девојка не треба никад да изговори, а камо ли да га и позна. Овде је гроб за сваку девојку, јер наш газда тргује с људским месом и несрећне жртве, које доспу у његове руке, немилосрдно бије и кида комад по комад меса, док их сасвим не прикоље и исцеди, па их, затим, другима продаје, који његов посао даље настављају, док жртве не скапљу, да их, после, као стрвине закопају, јер за њима не кане никад ни једна суза.

XXXI.

Линка ју је слушала с дивљењем. У очима јој се огледала неизмерна захвалност на овим пријатељским речима, па, и ако није могла схватити сву тежину њених речи, опет је увиђала, да јој је [98] положај ужасан, те је питаше погледом, шта да ради.

— Ви морате бегати одавде, настави девојка, пошто је прислушнула код врата, да ко не иде, па се вратила Линки, бегати, бегати, и то што пре.

— Али како? упита је Линка у страху. Стара госпођа рече, да овде останем и будем мирна, а она ће послати по моју сестру. Узела је и нашу адресу.

— Ах, Боже, да подле жене! уздане девојка. Тешко вама, ако останете овде! Она вашу сестру неће звати, та ви сте овамо донети, да никад више не изађете! Ви не смете овде остати, морате се отимати, ма шта радити, само бежите из овога пакла!

Затим се нагне над њом, погледа је боље у очи, па је притисне на груди и пољуби.

— Ја сам имала таку исту сестрицу, рећиће с пуно бола, кад су ме на превару довели у овај пакао. Ох, Боже, она је за мном горко плакала, хтела је свиснути, то сам чула од једне моје другарице, која је, по несрећи, тако исто прошла, [99] као и ја. Ви имате тако лепе и паметне очи, дивну косу и прекрасно тело, за вас ће ови крвави трговци добити грдне паре, они ће вас продати далеко, у туђ свет, ви вашу сестру нећете никад видети. Зато морате одмах бегати.

— Па шта треба да радим? упита ]е кроз сузе Линка, припив се уз њено гипко тело.

— Вечерас нећете моћи измаћи, јер ће вас чувати јака стража. Отети се нећете моћи, јер је овде све под кључем. Капија је тешка и закључана, около високи зидови, а при том ће се на вас оштро пазити. Мораћете дакле овде преноћити.

Они ће испрва око вас лепо, да би вам омилили ову ужасну кућу, па, ако виде, да се ви отимате, да плачете и вичете за помоћ, онда ће вас бити, да ћете до века носити модрице по телу.

— То је страшно! уздане Линка горко.

— Врло страшно, и врло гнусно, шта се с несрећним жртвама ради! настави девојка, милујући Линку по коси. Зато ви вечерас будите пажљиви, па се немојте отимати и много плакати, учините се, као [100] да се не плашите ових ужасних људи. Они, онда, неће много сумњати, па ће вас за ноћас оставити на миру. Ја ћу, међутим, у мојој собици написати вашој сестри писмо, па га још вечерас бацити у сандучић, који је ту близу, на ћошку.

Чим ваша сестра добије писмо, дакле сутра, она ће доћи овамо с родбином, пријатељима или полицијом, и ви сте спасени.

— Али мене је овамо жандар и донео, рећиће Линка.

— Шта... жандар? упита девојка запрепашћено. Ја сам видела једног цивилног човека.

— Он се само преобукао, ја га познајем, то је био жандар.

— Страшно! Дакле и то овде може бити! И мене су преварили, али не власт, но непоштени људи, који с девојкама тргују. Тога у нас, ипак, нема...

Сад морам да идем, рећи ће после мале почивке. Пазите добро, шта сам вам казала, па немојте друкчије радити. Молим вас само, да ни пошто не кажете, да сам вас чему учила, јер ћу бити сва испребијана.

[101]

— Нећу, нећу, не бојте се, госпођице, одговори јој Линка тужно, ја вас тако волим, као да сте ми рођена сестра.

— Слатко моје чедо! загрли је девојка и притисне поново врео пољубац на њене пуначке уснице. Сад збогом, пазите добро, шта радите и не верујте овде никоме ништа. Ако увребам прилику, опет ћу вас посетити...

При тим речима девојка још једном загрли и пољуби несрећно девојче, па брзо излети из собе.

XXXII.

Ко је била ова нежна девојка и како је могла допасти у оваку ужасну кућу?...

Борба за опстанак често је пута тако и огорчена и ужасна, да се понеки људи лаћају најпрљавијих и најнеморалнијих срестава. Тада неки тако огрезну у неваљалству, да им то пређе у крв, и, онда, постају прави злочинци.

Али има људи, који и не знају, шта је борба за опстанак, јер су одрасли у богаству и сваку жељу задовољавали. Међу овима има их подоста, који, у својој [102] охолости, чине најнечаснија и најнеморалнија дела, па то, најзад, и њима пређе у крв. Ти су људи или рђаво васпитани, или су неваљалу природу посисали с мајчиним млеком, или од оца наследили. Као што има од природе даровитих људи, тако исто има развратника и злочинаца. Васпитање може, често, да заглади покварену душу, али, чим се укаже прилика, она се опет испољава.

Тако, један развратник, помоћу једне покварене жене, упропастио је г-ђицу Аделу Фишерову — тако се звала Линкина пријатељица — ћерку Јосифа Фишера, чиновника једне банке у Бечу. Он је седео у Ландштрасе бр. 37, а кћи му ишла у Вишу Женску Школу, па, пошто је имала прекрасан глас, давао је једној учитељици певања у Шпиглгасе, близу Грабена. Адела је у певању јако напредовала, а, како је била врло лепа и интелигентна, имала би, да је и конзерваторијум свршила, сјајну каријеру.

Идући у вече кући, преко Грабена, ишао је за њом често Леополд Вагнер, син рентијера Вагнера, коме се Адела допадала, [103] па је хтео пошто по то да се с њом упозна.

Он ју је неколико пута поздрављао и ословио, али Адела беше васпитано девојче, (а беше јој тек петнаеста година) па на то није обраћала пажњу, већ даље ишла својим путем.

Једнога дана с њом се упозна једна средовечна жена, која је за њом дуго ишла, те мало данас, мало сутра, толико задобије њено поверење, да је домами и у свој стан, који се налазио близу Грабена.

Ту је употребила сва средства, колаче, па чак и најјаче вино, са разним додацима за спавање, и кад ју је од једне чаше опила и успавала, онда је зовнула Леополда Вагнера, за чиј је рачун и вребала Аделу, те је несрећно девојче обесчастио. Она се отимала, колико је, онако сањива и опијена, могла, али вино и прашак беху јаки, те буде савладана.

Кад се сасвим прибрала и видела, шта је с њом било, није смела ићи родитељима на очи, него је лутала по вароши, где је, ноћу, нађе један трговац с девојкама, [104] домами кући, ту, под разним изговорима, задржи неколико дана, а, затим, прода у једну проститутску радњу у Темишвару. Из Темишвара буде продана у Загреб, а оданде доведу је у Београд, у Прокин завод.

Она се горко напатила, бегала је често из речених завода и хватана, често због тога бијена, јер је непрестано чезнула за кућом. Кад је видела Линку, нешто ју је вукло, да несрећном детету помогне, па макар поново била испребијана, — —

После кратког времена уђе код Линке у собу г-ђа Прокиница, са још две старије девојке. Ове беху око својих 26 година, па, и ако нису биле ружне, беху доста одвратне. Нарочито је одбијало човека њихово изазивачко и глупо понашање.

На себи су имале лак и веома деколтован ампир, без рукава. Оне приђу Линки, рукују се с њом и обе упитају:

— А, то је наша нова гошћа!

Линка је ћутала, а госпођа је погледа оштро.

— Зар ти не умеш да одговориш? рекне јој осорљиво. Гледајте, да је одобровољите, [105] рекне затим оним двема, а ја имам посла код Проке.

Ове почну дете испитивати, ко је, одакле је, где су је нашли, и кад је овамо донета. Линка се сети савета Аделиног, па се показиваше мирна и поверљива. Она им, на њихово наваљивање, исприча, шта се с њом десило, како је домамљена у кућу код неке бабе, како је тамо заспала, а после овамо насилно донета.

Девојке се почеше церекати, а то Линки беше тако одвратно, да окрете главу, не могаше их гледати.

— Па то није ништа, рећи ће старија, Роза, смејући се, то је обична историја свију нас. Само у Мађарској ипак мало друкчије поступају, а не тако грубијански.

— Је л,’ ти ћеш остати овде, код нас? упита је млађа, Матилда. Овде је врло лепо. Бићеш, као и ми, лепо одевена, нећеш морати ништа радити, већ с нама певати и играти. Овде имамо и клавир, па и клавирмајстора, који нам свира, те се сите наиграмо.

Линка је опет ћутала, али се показивала, да се не љути.

[106]

— Тебе ћемо лепо оденути, настави сад старија, па ћеш се овде проводити. Нама долазе отмени гости, ту се с њима веселимо, па ћемо и тебе с њима упознати.

При овим речима, Роза је ухвати за руке и хтеде пољубити, али се Линка отргне, јер јој то беше тако одвратно.

Оне су се још дуго око ње бактале, али девојчица остаде равнодушна, већином је ћутала, јер јој чак и њихов глас беше одвратан.

Било се већ и смркло, те донеше лампу, и тек тада Роза и Матилда изађоше.

XXXIII.

Мара је у својој соби дуго плакала, лежећи на кревету, јер је била јако изнемогла. Кад је подигла главу, почео се и сутон хватати.

Шта да ради? Беше јој тешко, врло тешко око срца. Почела је сасвим губити наду, да ће сестрицу икад наћи, мислила је, да јој се каква несрећа догодила, премда је и на злочин помишљала.

— Морам ићи, да је тражим, говораше готово нечујно сама са собом, што [107] се често дешава код свију увређених и напаћених људи. Шта ће ми, најзад, живот без ње?

Није знала, где да је тражи, али ју је љубав према сестри гонила, да иде, па ма и главу изгубила. Није ни помишљала, да јави полицији, ње се она грозила, за њих тамо није било заштите, а доктора Жарка не хте узнемиривати, бојала се, да му не би била на досади.

Зато поново пође у варош. Ишла је полако, јер ју је у грудима заптивало. Кад је била код телалница, готово механички сврне у оно сокаче, па опет на старо гробље.

Лутала је дуго између старих гробова, загледајући у оне ограде, и кад би кроз таму видела коју слику на камену, застала би и дубоко узданула.

— Благо овима, говорила би полако, како се одмарају! Како их нико не узнемирује, они више не осећају никакав бол у срцу, не знају више, шта је туга, шта је празнина у срцу. Да ли су однели рану на срцу, или су, на последњем часу, своје миле видели здраве и збринуте?

[108]

Тада би ишла даље, често држећи се за ограду од гробница или који го камен, јер путање беху кривудаве и неравне.

Тако је дуго лутала по гробљу, поново прегледала цео Ташмајдан, и, онда, изашла с ниже ове пећине. Кад је сишла у Таковску улицу, пође наниже и дође до палилулске пијаце. Одатле удари лево и дође до Велике Болнице.

Она је често слушала, кад се неко удави у Сави или Дунаву, кад се убије, или му се деси каква несрећа да га донесу у болницу, те да се изврши секција. Одмах јој сене кроз главу мисао, да Линка, можда, није мртва, па донета у болницу. Срце јој се стеже, она врисну, па се брзо окрете, да је ко не чује, бојала се, да још ко не сазна њен ужасни бол.

Код врата је стајао један чувар.

— Да ли сад могу ући у болницу? упита га бојажљиво.

— Шта желите? упита је овај равнодушно. Сви су се разишли, сад се не примају посете.

— Нећу ја никога да посећујем, већ [109] сам хтела да упитам, да данас није донета каква девојчица, која се удавила или је ко убио.

— Е, то не знам, ево овде у кући можете питати каквог болничара.

Мара уђе у авлију, закуца на оближњим вратима, одакле изађе један болничар, који је, на њено питање, извести, да тога дана никаква девојка није донета у болницу, ни убијена, ни удављена, нити је он чуо, да се тако што истога дана у Београду десило.

Мара му се захвали, изађе на улицу и пође даље. Сад јој беше чисто лакше, у њој поново оживи нада, да ће наћи сестру.

XXXIV.

Идући мало даље, наиђе на једну клупу, на коју седне, да се одмори. То је било пред једном малом бакалницом, на раскрсници Милетине и Видинске улице.

Није дуго трајало, из Милетине улице наиђе једна група младих људи, који су тако дисхармонично певали, да је личило више на какву дерњаву. Већина њих посртали су, држећи се загрљени.

[110]

Кад дођоше до ћошка, сврнуше лево, у Видинску улицу, поводећи се десно, лево. Ту, близу, наиђу на једну девојку, па навале на њу, да је грле и љубе, а она се отимала и молила, да је оставе на миру. Кад је ови притераше уз дувар и почеше дрпати, она почне врискати, најзад се отме и измакне из гомиле. Неки појуре за њом, али она претрчи брзо преко улице, пролети поред Маре и изгуби се у једној авлији.

Ова је све то гледала, па се чудила, да има тако неучтивих и грубих људи. Одмах јој паде на памет њена несрећна сестрица. Да и њу нису напали таки људи, те је, можда, куда одвели? Она уздане дубоко, а низ лице скотрљаше се неколико суза, као одјек тешкога бола.

Не потраја дуго, младићи одоше на ниже и скрхаше се сви у једну капију, на којој су пре тога јако лупали и псовали газду, што им не отвара. После неколико тренутака она девојка извири иза капије и пажљиво посматраше, да ли су отишли они нападачи. Кад је видела, да је улица празна, она изађе, па, кад беше према Мари, застане, па је упита:

[111]

— Молим вас, госпођице, да ли сте видели, куда одоше они људи?

— Уђоше у једну авлију, тамо ниже, одговори јој Мара, показујући руком на кућу.

Ова јој се захвали учтиво и пође даље.

— А познајете ли ви оне људе? упита је Мара, устајући с клупе.

— Не познајем, одговори девојка.

— Ала је то ружно, некога, ни крива ни дужна, напасти, примети Мара с уздахом.

— Шта је вама госпођице? упита је девојка љубазно, ви сте болесни?

— Нисам баш тако много болесна, одговори Мара тужно, али ми је онако тешко, јако сам уморна.

— Па од куда овако доцкан у овом крају? упита је ова даље с великим саучешћем,

— Ја сам вам врло несрећна, госпођице, рећиће Мара с уздахом, а у очима јој засијаше сузе. Изгубила сам сестру, па је тражим.

— Сестру? тргне се девојка и чисто престрави. Сестру, велите? упита је још [112] једном брзо, ухвативши је за обе руке и погледавши јој право у очи.

Мара опет уздане дубоко.

— Јесте, моју млађу сестру, одговори јој кроз сузе.

— Колика је и како изгледа? упита је девојка брзо.

— Има јој 11 година. Доста крепка за своје године, црномањаста и има граорасте, крупне очи.

— Како јој име? упита ова опет брзо, готово нестрпљиво.

— Линка.

Девојка пребледи, сва уздркти и мало посрне.

— Ах, Боже! узвикне уздркталим гласом. Па ви сте сигурно госпођица Мара, сестра Линкина?

Ова беше такође узбуђена, па, готово уплашено, посматраше непознату девојку.

— Да, можда, не познајете моју сестру? упита је тужно и брзо. Да је, можда, нисте видели, да ли је жива и где је?

- Познајем, познајем, госпођице, одговори јој девојка с пуно саучешћа. Линка је жива, ја сам је видела.

[113]

— Кад, где? упита је Мара нервозно, пришав још ближе девојци и обавив је својим малаксалим рукама око паса. Говорите, госпођице, видите, да ме прождире бол за сестром!

— Ах, драго дете, умириваше је ова, не бојте се! Линка је, као што рекох, жива и здрава, ви ћете је брзо видети.

— Па где је?

— Ходите овде на клупу, рећи ће благо непозната девојка, пошав с њом клупи, ви сте изнемогли, па ће вам позлити. Седите овде, па ћу вам ја све објаснити.

Оне седоше. Непозната девојка ухвати Мару својом десном за њену леву руку, а својом левом придржаваше је, да не би пала, јер беше јако изнемогла.

— Као да вас је провиђење овамо послало, настави девојка благо, те да сазнате, где вам је сестра. Ја сам с Линком баш пре два часа разговарала и нарочито сам изашла на улицу, да вама јавим, шта је с њом.

— Да ми јавите? чудила се Мара. [114] Како, је ли вас, можда, Линка молила, и од куд сте сазнали за ме?

— Јест, она ме је молила, ја сам јој то и без молбе обећала, чим сам сазнала за ваше име.

— Па где је моја сестра? упита је Мара у страху.

— Умирите се, госпођице, све ћете сазнати. Видите, ово писмо, мало час сам га довршила. Оно је, као што видите, на вас адресовано, и у њему је све објашњено, где је Линка, од куда тамо, ко сам ја и како сам се с њоме упознала. Да вам не бих дуже објашњавала, то да вам прочитам само писмо.

XXXV

Да би боље виделе, девојке пређу на првашњу клупу, испред мале бакалнице, у чијем је излогу чкиљила лампа. Девојка отвори коверт и почне читати. Писмо је гласило:

„Драга госпођице,

Ви ћете се, извесно, зачудити, да вам ја, као потпуно непозната, пишем [115] ово писмо. Али ствар се тиче вас и ваше сестре, коју ви, можда, тражите по Београду.

Ја се зовем Адела Фишерова, из Беча, кћи сам добрих родитеља, који су ме брижљиво васпитавали, али неморална рука једне покварене жене, преварила ме је и бацила у чељусти једном деморалисаном бонвивану, који ме је упропастио, а бејах тада још дете.

Нисам смела одмах на очи родитељима, и тако ме докопа један несавесан човек, трговац с девојкама, те, под разним изговорима, прода у Темишвар, одатле ме продаду у Загреб, а из Загреба у Београд.

Ја се налазим у гробу, жива закопана, тај се општи гроб несрећних жртава зове к—ај, а ту се сад налази и ваша сестра...“

При овим речима Мара уздркти и врисне.

- Шта, моја Линка у таком гробу? викне узбуђено. Сузе је облише, она посрне, али је Адела држаше левом руком, да не падне.

— Умирите се, госпођице, тешила је [116] девојка, још није све пропало, још има спаса. Саслушајте само до краја, па ћемо се договорити, како да спасемо вашу сестру.

Она настави писмо:

„Ја сам бескрајно несрећно створење, више пута помишљала сам на самоубиство, али нада, да ћу се, ипак, ослободити овога гроба, одржавала ме у животу.

Кад сам данас видела још једну жртву људске покварености, то јест вашу малу сестру, мени срце поче лупати од узбуђења, осетила сам поново бескрајну мржњу према овим ужасним људима, те се решим, да, по што по то, спасем невину жртву, и ако се тиме излажем великој опасности.

Ваша је сестра донета насилно, на једном фијакеру, у Прокин завод. Била је полумртва, са марамом у устима, да се управо гушила. Кад се у соби, после дужег труда, повратила, ја сам улучила прилику и сама с њоме говорила, где сам све сазнала, шта је с њоме било.

Њу је, као и мене, једна непоштена жентурина домамила у свој стан, па је, [117] затим, овамо продала. За ноћас ће је поштедити, док се опорави, али сутра у вече њу ће Прока принети на жртву, или ће бити сва испребијана, да ће довека од тога патити. После неког времена, кад на њој од богатијих гостију добро заради, продаће је далеко од Београда, и ви вашу сестру, можда, никад више нећете видети.

С тога, чим ово писмо примите, одмах идите у кварт и јавите, где вам је сестра, па дођите у Прокину кућу, да је ослободите. Немојте никоме казивати, ко вам је ово јавио, јер сам иначе пропала. Сад примите искрени поздрав од једне несрећне девојке, која вам жели сваку срећу.

Адела Фишерова.

Видинска улица, Београд.

XXXVI

— Ах, госпођице, ви сте тако добри! рекне јој Мара, пошто је пажљиво саслушала писмо. Како да вам захвалим? Та ви сте себе изложили великој опасности за љубав моје сестре, ја то нећу никад заборавити, бићу вам до гроба захвална.

[118]

При овим речима Мара обавије своје малаксале руке око Аделиног врата, па јој притисне неколико топлих пољубаца на њене лепе образе и уста.

Адели се скотрљаше неколико суза низ образе, сад још више осети, како је бескрајно несрећна. Њу Марини пољупци до срца дирнуше, јер беху искрени, она се наже према њој, притиште је на своје свеже груди, па јој врати неколико срдачних, врелих пољубаца.

— Сад вас морам оставити, госпођице, рећи ће затим, устајући, јер ћу зло проћи, ако примете, да сам дуго изостала. После мога разговора са вашом сестром, отишла сам у моју собицу, где сам написала ово писмо, али га не бих могла предати ни на пошту, нити га сад вама показати, већ сам написала још једно писмо једној мојој школској другарици у Бечу, које сам прочитала г-ђи Прокиници, те ме је пустила, да га метнем у сандуче. Ово писмо сакрила сам у недра, а оно, мојој другарици, издерала сам, чим сам изашла на улицу.

Таман сам хтела да бацим писмо у [119] оно сандуче на ћошку, а наиђоше они пијани људи, који ме опколише и почеше грлити и љубити, те се једва отех и утекох овамо у авлију.

— Па шта сад да радим? упита је Мара, гледајући јој с пуно пријатељске захвалности у очи. Да ли да уђем сама у кућу и тражим моју сестру или да зовем још кога у помоћ? Ја не смем чекати до сутра, бојим се, изгубићу је сасвим, најбоље да сад одмах уђем у кућу, па ма и главу изгубила.

— Будите пажљиви, госпођице, примети јој Адела благо. Ви у кућу не можете ући, јер је велика капија закључана. Па, и да уђете, не би могли видети сестру, јер је тамо пуно соба, а они вас не би к њој ни пустили. Сем тога, чим би видели какву опасност, њу би одмах пребацили преко зида, у другу авлију, а одатле би је однели у другу какву кућу, код јатака Прокиних, и ви сестру вашу никад више не би видели.

— Па шта да радим?

— Идите у кварт и јавите полицији, па с њом, или сад одмах, а најбоље сутра [120] рано дођите. Полицији се мора отворити цела кућа, и само се тако Линка може спасти...

Мара уздркта. Крв јој појури у главу, да се мораде ухватити руком за чело.

— Каква полиција! оте јој се јак узвик. Та тамо нису људи, тамо су џелати. Они немају ни срца ни душе, тешко ономе, ко тамо тражи заштите!....

У том се отворише велика врата на Прокиној кући, која је била преко пута, мало ниже, онде, где су мало пре ушли они пијани младићи.

На вратима се помоли момак и звераше тамо амо. Тражио је Аделу. Прокиница је прва приметила, да је дуго изостала, па наредила момку, да је одмах зовне. Овај, видећи, да није код поштанског сандучета, пође је тражити, па, кад је био према Адели и Мари, удари преко улице.

— Адела! викне још с пола улице. Јесте ви то?

— Ух, већ ме траже, рећи ће ова љутито, видев момка, где долази. Молим вас, госпођице, настави затим брзо, радите [121] врло обазриво, јер ћете иначе изгубити сестру. Ја ћу над њом бдити и тешити је. Рећи ћу јој, да сам с вама говорила и да ће бити брзо спасена.

Тада је ухвати за руку и, стиснув је нежно, дода:

— Вама бих световала, да се чувате, јер сте болесни, па можете пропасти. Кад сестру спасете и оздравите, сетите ме се по каткад, да имате у мени одану пријатељицу, која вас обе од срца воли. Ако ускоро улучим прилику, ја ћу вас посетити, те да се с вама договорим, да л’ се код какве породице могу склонити, где ме газда Прока не би могао пронаћи, па да утекнем одавде и вратим се породици. А сад збогом.

—- Хвала вам, госпођице, рекне јој Мара узбуђено, увек ћу на вас мислити. Поздрав’те ми сестру и рачунајте увек на моју захвалност и пријатељство!

Девојке се загрле и срдачно изљубе, а у том и момак стигне до њих.

— Брже, Адела, госпођа се страшно развикала, викне јој, тргнувши је за рукав.

Девојке се још једном рукују, рекав [122] збогом, те Адела одскакуће брзо Прокиној кући, а Мара остане још неколико тренутака, гледајући тужно за њом. Мало подаље Адела застане, маши се у џеп и даде нешто момку, рекав му:

— Ево ти мало бакшиша, Павле, да ником не кажеш, с ким сам разговарала, а мало после добићеш још.

Момак климне главом, стрпа новац у џеп и оде полако за њом. Кад се врата затворише, Мара уздане, рекав полугласно:

— Да горка живота, до чега је овако дивна и нежна девојка доспела!

Затим пређе преко улице. Дође до саме капије Прокине, погледа број куће, те полако пође кући. Очи јој беху пуне суза, јер ту, ни крива ни дужна, беше затворена мала Линка, њена једина радост и нада. Уз пут се морала често одмарати, а кад је стигла кући, и поноћ већ беше превалила. Била је тако уморна, да је само скинула горњи капут, па, онако обучена, легла и одмах заспала.

XXXVII

Мића писар био је особито задовољан, [123] чак је био горд, што му је дело тако лепо испало за руком.

— Сад, вала, мишљаше Мића, трљајући задовољно руке, нека дође и Свети Петар, па ми оно пиленце неће отети из руку. Ала ћу да уживам! Умекшаће њу ћир Прока, те неће бити онако дивља и опора.

Он је осећао као неку потребу, да се коме похвали на свом лову. То је, као год оно, што неко осећа потребу, да примљену новост даље саопшти јер, му стоји на врх језика, тако и Мића премишљаше, с киме да се провесели код газда Проке. На једанпут се удари дланом по челу. Паде му срећна мисао на памет.

— Ха, кликне радосно, сад знам с ким ћу отићи!

— Шта вам је, г Мићо? зачуди се стари практикант, који је прегледао нека акта. Да се, можда, не жените, те сте тако весели?

Мића се тргне.

— Ништа, ништа, одговори му збуњено и отежући, сетио... сам се... једнога вица,.. па ми је... смешно.

[124]

Практикант га погледа сумњиво испод ока, па настави даље рад, а Мића настави своје мисли у себи. Врло добро, мишљаше даље, идем још вечерас код Лаке, он је стари лисац, и он воли младе пилиће, а, ко зна, може ми и чему требати, ако, нпр., буде какве потере од Линкине родбине. С њиме ћу лепо код Проке, па да се распиштољимо и да му покажем, шта сам уловио.

Сад се присети, погледа у сат и одмах устане. Било је око 4 и по часа по подне, па је хтео да нађе г. Лаку у канцеларији, јер се бојао, ако му оде кући, посумњаће што његова жена.

Ја идем у варош, да учиним један извиђај, окрене се сада старом практиканту, држећи се за браву. Реците тако члану, ако ме устражи, јер се вечерас нећу више враћати.

Практикант кликне главом, па настави свој рад, а Мића изађе на поље, звиждућући неку сокачку арију.

Он се упути право у Лакин кварт, где га нађе, како пије кафу и пуши скупоцен дуван.

[125]

— Здраво, Лако, викне му још с врата. Ала ти уживаш, не видиш се у соби од дима, тако си задиманио!

— О, сервус, Мићо, одговори му Лака весело, седи, хоћеш кафу? Момче дед’ још једну кафу за г. Мићу!

Овај се одмах раскомоти, седне до Лаке, извади фину, емаљирану кутију дуванску, „поклон“ једнога порезника из Видинске улице, запали цигарету и посматраше пријатеља, смешећи се задовољно.

XXXVIII

Лака писар оженио се тек пре годину дана. Узео је жену из добре и имућне породице, а, што је главно, и доста лепу, младу и интелигентну. Умео је вешто око ње да се увија, пратио је узастопце, на баловима непрестано с њоме играо, обећавао златна брда, заклињао се, да је до лудила воли, девојка, најзад, свему томе поверовала и пошла за њ’, и ако су је родитељи дуго одвраћали.

Она га је, јадница, искрено волела, поштовала свекрву и две заове, с којима [126] је у истој кући становала и за истим столом ручавала, била вредна и, у сваком погледу, беспрекорна, али је Лака у толикој мери навикао био на раскалашан живот, тако био блазиран, да ју је већ, после кратког времена, почео пренебрегавати, живећи и даље својим пређашњим животом. С тога дочека Мићу радосно, јер је с њиме и сада често лумповао.

— Ти ми данас изгледаш некако свечано, почеће Лака, узимајући цигарету из Мићине кутије. Да ниси добио какво наслеђе, или се, можда, жениш?

— Не, одговори Мића смешећи се и даље задовољно.

— Да ниси освојио срце какве девојке, па, ваљда, имаш вечерас састанак?.

— Тако нешто, само мало боље.

— Онда ти честитам, кликне Лака весело, пружајући му руку. Па могу ли знати ту тајну?

— Зато сам и дошао, да ти је кажем.

Мића му сад исприча, наравно у поверењу, као пријатељу, како је укебао малу Линку, даље, како ју је после домамила тетка Митра и, најзад, како је послала ћир Проки.

[127]

— Тако... дакле?... отегне Лака. Зато ми Прока јавља по момку, како је добио некакво пиленце, и зове ме вечерас, да га прикољемо. Е, па нека ти је срећно, ама ја се мало прибојавам, да, можда, ниси био довољно обазрив, те ће се из тога излећи велики скандал, нарочито, ако дете има родбине.

— Не бој се, има само старију сестру, али лепу и дражесну, као Венеру. И њу у мало нисам укебао, али снажна, па ми измаче.

— А где станује? упита Лака радознало.

— У Фишеклији.

— Онда да гледамо, те да и њу где год домамимо.

— Добро, добро, него да идемо вечерас код Проке, па да се с малом Линком онако својски проведемо. Гледај ти лупежа једног, он прво зове тебе, па тек онда мене!

— Све једно, Бога ти, та ми смо стари пријатељи.

— Дакле да идемо? упита Мића, пуштајући густе колутове дима и пијући кафу, коју жандарм мало час донесе.

[128]

— Пристајем, одговори му Лака весело, али прво да одем до куће, имам данас дивну вечеру и неке госте, па ће ме жена дуго чекати. Због ње бих лако изостао, али, знаш, због гостију.

— Па где да се нађемо?

— Ја мислим код „Седам Шваба“, та нам је кафана и онако обојици близу, а ти знаш, да ту има добра кафа и ракија, јер код Проке ћемо после вино у флашама, та предао си му извесно јак магнет.

— Е, нема ништа џабе, одмане Мића руком. Не само да се почастимо и с Линком проведемо, већ и да ми плати. Та он ће на њој силан новац зарадити, па је, опет, по скупе паре у Цариград или Букурешт продати.

— И то најмање 300 динара, климне главом Лака. Ја сам од једнога за старију девојку добио 350.

— Море, ја ћу да га цепнем жестоко, испод 500 ни паре, и опет сав његов трошак око весеља.

— Па већ ово се и без тога разуме. Ну, сад хајдмо кући, рећиће затим Лака, устајући и узимајући капу.

[129]

Обојица изађу, те Лака у Македонску, а Мића у Светогорску улицу.

XXXIX.

Око 10 часова пријатељи се, као што су уговорили, састану у кафани „Код Седам Шваба“, у Палилули. Прво је дошао Мића, а брзо, затим, и Лака. Кафана је мала и ниска, али је у њој врло пријатно, као што је, у опште, у свима старим београдским кафанама било. Све је у њој чисто и на своме месту, а не, као у новијим кафанама, које су без укуса озидане, са стотину разних врата и прозора, да свуд озебете, где год седнете.

Осим тога, и пиће је у старим и малим кафанама много боље и јевтиније, но у великим и новим, где, по скупе паре, продају, често, прави бућкуриш.

Мића и Лака свраћали су чешће „Код Седам Шваба“, нарочито због добре ракије и кафе, па и сад попију по неколико љутих ракија, да подкрепе стомаке, те да код Проке, уз добро мезе, узмогну попити што више вина у флашама.

— Е, сад смо се поткрепили са стомаклијом, [130] рећи ће Лака, устајући, хоћемо ли код нашега Проке?

— Хајд’мо! одговори Мића, вадећи паре из новчаника да плати.

Обојица су били врло расположени и непрестано говорили о лову Мићином. У том разговору стигну пред Прокин завод, зазвоне, те им вратар одмах отвори.

Сви се у заводу ужурбаше, настаде читава трка келнерки и осталих девојака.

Пред њих изађе и сам Прока, поздравивши их врло понизно. Он их уведе у нарочиту собу, где долазе само најотменији гости, који желе, да се не зна, да су ту били. Али Мића уђе и у велики салон, да види, ко је тамо, јер се он није никога женирао. Ту беху сви они младићи, што су то вече дирали Аделу на улици. Пред њима беху многе флаше пива и вина, које је келнерка непрестано мењала, доносећи пуне, а односећи празне.

- Сви су били пијани. Поред свакога седеле су по једна или две девојке, пијући вино или пиво, као сунђери. Оне морају да пију, и кад им се не пије, непрестано мољакајући госте, да још поручују, [131] а старије, дрскије, и саме поручују. Која се тако не влада, њу Прока после добро измаже жилом, да буде модра као чивит.

Какви се папрени рачуни праве при оваким пијанкама, то најбоље знају разне приватне и државне дефицитлије, кад се отрезне, па, после, морају или да украду или на меницу да излажу.

Младићи су се веселили, певали с девојкама, како је ко знао и могао, да је све то више личило на урлање, но на певање. Неки су, уз звуке клавира, играли полку, падајући овда онда на околна канабета. Неке девојке, у својим деколтованим ампирима, играле су и саме полке и валцере, дерући се, мртве пијане, неке српски и немачки, а највише мађарски.

Само једна међу њима беше мирна, и готово, тужна. Она се правила, као да и она участвује у овој пијанци, али беше расејана, готово брижна, посматрајући пажљиво Проку и његову жену, кад су улазили у салон.

То беше Адела.

Чим угледа Мићу писара она сва [132] претрну. Она га је још поодавно познавала и грозила га се, јер свака његова посета била је право разбојништво каквога ординарног хајдука.

Псовати свима оца и матер, називати их најпогрднијим речима, то је код њега била обична ствар. Никакав кочијаш, ни дивљак не би се тако понашао, као он, нарочито кад дође накресан, или се напије Прокиног скупоценог вина, које, наравно, пије бадава, а које Прока иначе само највећим газдама износи.

Она још није знала, да ли овај човек стоји у каквој вези са злочином, над њеном малом пријатељицом, али је одмах помислила, да је због ње дошао. Можда је сам Прока за њу јавио, или је ма на који начин осетио, да је ухваћена нова жртва.

Мића зађе по салону, гледајући дрско у очи девојкама, штипнувши по коју, затим дође до стола пијаних гостију, погледа их грубо и врати се натраг, јер га је с врата викао Лака.

Адела устане и брзо оде, да види, куда ће Мића. Чим је видела, да је ушао [133] у засебну собу, оде пажљиво до Линкине собе, прислушне, има ли кога, па полако отвори врата и уђе унутра.

Линка је седела за једним столом, наслонивши главу на десну руку, а очи јој беху пуне суза. Чим угледа Аделу, скочи са столице и полети јој у наручја. Ова је притисне на груди, а њине вреле усне приљубише се неколико пута, исказујући пријатељство, које се никад не заборавља,

— Где сте ви тако дуго? упита је с уздахом несрећно девојче, гледајући јој с пуно поверења и милине у очи. Ја се тако плашим сама, а кад уђе когод, сва уздрктим.

Адела је опет притисне на груди и пољуби бујну косу.

— Нисам могла раније, одговори јој, канда сви на мене мотре. Него сад ти се већ спрема опасност, зато мораш бити опрезна. Пази, Линка, што ћу ти сад рећи, јер одмах морам натраг, да ме не би овде застали, па смо, онда, обе пропале.

Линка је погледа зачуђено, бришући очи и лице од суза. Девојке се сада уклоне [134] од врата, Линка седне на столицу, а Адела је загрли око паса, привуче себи и почне јој брзо говорити.

— Овде су дошли два полициска писара, Мића и Лака, рећи ће јој.

Линка пребледи и сва уздркти.

— Мића! цикне дете.

XL

Адела је погледа зачуђено.

— Шта ти је, Линка? упита је, загледајући јој још боље у очи. Зар ти тога човека познајеш, да ти није учинио што на жао?

Линку облију сузе. Она се још више приљуби уз Аделу, љубећи је и молећи, да је не да, јер ће је тај човек упропастити. На наваљивање, да јој у кратко каже, зашто га се боји, Линка јој једва, у неколико речи, наговести, да је тај човек њу готово заклао, и она мисли, да је он и у ово насиље умешан, јер ју је онај исти жандар овамо силом довукао, који ју је и први пут ухватио на улици и довукао пред Мићу...

— Ах, чедо моје, љубила ју је Адела, [135] и ако ово нисам знала, опет сам задрктала, чим сам тога нечовека видела.

— Него, сад не смемо дангубити, настави брзо, већ да ти укратко кажем, шта да радиш и како да се управљаш. Госпођа Прокиница зваће те, извесно, да изађеш пред Мићу и Лаку, где би те они миловали и љубили, обећавајући ти златна брда. Могуће је, да би још вечерас и што горе с тобом учинили, али ти буди пажљива и одважна, па немој послушати ту жену, макар те и тукла. Ако те и сам газда Прока буде тукао, ти не попуштај, а сутра ће те сестра спасти, јер сам с њоме говорила и све јој о теби испричала, предавши јој и једно опширно писмо.

— Зар сте видели моју Мару? викне дете радосно.

- Јесам, и то мало час. Она те тражи, не бој се, спашће те. Него, имаш ли џепну мараму? упита је затим!

— Имам.

— Дај овамо. Ево, видиш, сад ћу ти везати главу, па одмах лези у кревет, превијај се и јечи, чим неко уђе. Моли, [136] нека ти донесу воде, јер, реци, изгоре од жеђи. Кад те буду питали, шта ти је, а ти реци, да имаш ужасне грчеве у стомаку, па те због тога глава тако заноси, да готово ништа не видиш. Осим тога, трљај очи, те да буду црвене.

Ако би те питали, настави Адела даље, бацив поглед на врата, од кад го имаш, ти реци, од кад те је г. Мића писар злостављао. А ако би те, и поред тога, довукли пред њих, или они дошли код тебе, ти вришти и чупај косу, ни пошто да им се подаш. Је си ли све разумела, што сам ти рекла?

— Јесам, одговори јој Линка тужно, махајући главом. Све ћу вас послушати, ах, ви сте тако добри, и ја и моја Мара бићемо вам до века захвални.

А сад збогом, морам да се уклоним, те да ме не примете, да сам била овде. При овим речима још једном нежно загрли и пољуби несрећно дете, па пажљиво, али брзо, излети у ходник.

XLI

Адела се није вратила у салон, него се непрестано врзла по ходнику, око келнерки, [137] којима је, ђоја, помагала, да однесу вино гостима. Хтела је да буде у близини своје штићенице, страховала је, да се над њом не изврши насиље.

Била је, чак, решена, да јој, у крајњој нужди, притекне у помоћ, па макар је Прока са момцима и премлатио.

Мића и Лака беху се раскомотили и, за кратко време, скупоцено вино Прокино чинило је своје. Они се беху „распиштољили“, па су већ били почели да певају дисхармонично и лупају флашама о сто. Не потраја дуго, и саме флаше почеше летети по соби.

Прока се само смешкао, правећи се расположен, а често му је долазило, да незване госте дочепа с момцима за рамена и избаци напоље. Е, али после оде цела радња бестрага, јер би летеле казна за казном.

— Камо оно пиле? продере се од једном Мића, лупнувши флашом о сто. Дај га овамо, да га мало по нашки помилујемо!

— Одмах ћу је довести, смешио се збуњено Прока, бам ми каже жена, да је боле глава, знате, дете се уплашило.

[138]

— Ха, шта уплашило, опет ће Мића бесно, сипајући вино себи и Лаки. Умемо ми да припитомимо дивљаче, само овамо с њом!

— Одмах ће доћи, одмах, трљао је Прока руке, само мало стрпљења, док јој доведемо мало хаљине у ред, јер су јако изгужване и искаљане, како се отимала.

— Ха, шта велиш, Лако, церекао се Мића, колико да цепнемо ћир Проку? Дао сам му пиле, које ће бити прави магнет и за највеће пробираче. Ја мислим, да неће бити много 600 динара.

— Нека ти да 400, одговори му овај искапљујући чашу, наш ]е човек.

— Па кад тако вели мој Лака, ја пристајем. Бљуј сада, оца ти куплерског! викне Мића Проки, заплећући језиком и пруживши руку.

— Немој, господине Мићо, много је то, увијао се овај.

— Шта, много, битанго једна, ти ћеш на њој за месец дана зарадити 600 динара.

— Оно... знаш... дете је врло лепо, ама је младо, не уме око гостију, па је морам и оденути....

[139]

— Шта, бре, младо, ти ћеш је бајаги штедити? ругао му се Мића. Та има тело, као вила, па дивну косу, ватрене очи, па мале, лепе груди, као да има 14 година, а тек јој је једанаест! Зар се и за тако пиленце погађаш? Е, баш си прави магарац! Знаш ли, да ћу је одмах дати ономе твоме конкуренту, преко пута, он ће ми дати и 700 динара! Него, бљуј одмах паре, док није било већег вашара!

— Па, добро, добро, господин Мићо, правдао се овај, нећемо се завадити око неколико динара.

Прока оде брзо, те донесе саме наполеоне. Мића их преброји, гурне пет своме пријатељу, остале стрпа у џеп, затим загрли Лаку, па, што их, грло доноси, почну певати: „Девојка се у Дреновцу купа...“

XLII

— Та, шта чекаш с тим пилетом? раздере се Мића, после неколико тренутака, лупивши флашом о врата, да се цела пространа кућа разлегала.

Адела сва претрну. Она приђе ближе вратима, да би још боље чула, шта се у соби ради, али, да је не би видели, стане иза других врата, која су водила [140] у авлију.

— Ах, Боже, да рђавих људи! уздане дубоко. Шта ће бити с мојом Линком, ако је докопају, како да јој помогнем?

Прока и Прокиница одмах улете код Миће и Лаке, молећи их, да се стишају, сад ће им довести дете.

— Одмах, одмах, дерао се Мића, да му набрекоше вратне жиле, иначе биће лома!

Прока мане жени, да оде по дете, а он остане код гостију, да их умирује.—

Чим је угледала, да Прокиница уђе у Линкину собу, Адела притисне руку на срце, чисто се бојала, да јој се не чује силно куцање. Она пажљиво изађе иза свог заклона, па, на прстима, дође до самих врата.

— Хајд’, устани! викне Линки Прокиница, видећи је, где, повезане главе, лежи у кревету.

Девојче устане полако, држећи се за главу.

— Хајд’, одмах, зачешљај косу, рекне [141] јој госпођа опоро, уми се, доведи мало хаљине у ред, па да те изведем пред два господина.

— Али мене боле јако глава, одговори јој ова, још непрестано држећи се за чело. Тако ме јако заноси, да се једва држим на ногама.

— Каква глава, обрецне се Прокиница, проћи ће то, чим попијеш коју чашу вина и попеваш с гостима.

— Молим вас, госпођо, пустите ме, да се вечерас одморим, сва сам изломљена. Ја не пијем вина, па ћу се још више разболети.

— Брже, брже, док нисам почела друкчије! Сад ћу ти послати коју девојку, да ти обрише ципеле и очисти мало хаљине, па ћу се и ја брзо вратити. —

Чим је ово чула, Адела одлети брзо мало даље, па се опет врати, као да иде из салона.

— Адела, викне је госпођа, видев је у ходнику, узми мокру крпу, па избриши ципеле и очисти хаљине овом дериштету, ваља да изађе пред писаре, а ја ћу се одмах вратити, да је одведем.

[142]

Адела отрчи у кујну, покваси крпу и узме четку, па се брзо врати у Линкину собу.

Чим је угледала Аделу, она јој одмах потрчи у наручја. Девојка је загрли и стане љубити.

— Не дајте ме, госпођице, врискало је несрећно дете, дршћући, не дајте ме, ова жена хоће да ме води неким људима.

— Умири се, чедо моје, љубила је Адела и миловала по прекрасној коси, ја ћу учинити, што год узмогнем, да те спасем. Само ноћас треба да смо на опрезу, а сутра ће г-ца Мара доћи, да те ослободи.

Она подиже своју лепу главу, а крупне сузе котрљаху се низ њено отмено и сампатично лице. Беше јој тешко око срца, да јој чисто не достајаху речи, којима би могла охрабрити несрећну девојчицу.

— Ова жена рекла је одмах доћи, да ме води, плакала је Линка, приљубљујући се све више уз Аделу. Шта ћу да радим? Спасите ме, госпођице!

Адела је брисала сузе, не знаде, шта да јој каже, већ се поново наже, [143] па јој притиште неколико врелих пољубаца на лепе образе.

— Не бој се, Линка, промуца, најзад, кроз плач, ја ћу се налазити, око врата, па, ако ти буде нужда, доћићу, да ти помогнем, па макар ме пребили. Само сад не попуштај, него се отимај и плачи, па макар те и тукли. Не иди оном поквареном човеку у чељусти, јер они хоће да те одведу Мићи писару.

— Мићи!... врисне Линка још јаче, приљубљујући се све више уз Аделу, шта ћу да радим, пресвиснућу, ако ме пред тога човека изведу!

— Отимај се, чедо моје, тешила је пријатељица, пази, копрцај се, нека се узбуни сва кућа, а и ја ћу ти прискочити у помоћ, само не иди њима. Него сад да ти обришем мало ципеле, јер ће приметити ова ужасна жена, да сам те чему учила, па смо обе пропале.

Линка седне, а Адела јој брзо обрише ципеле и мало доведе хаљине у ред, затим је још једном загрли и пољуби, храбрећи је, да никако не малакше, па ма шта се догодило.

[144]

При овим речима изађе на поље, остави крпу у кујни, па се поново склони иза оних врата, што воде у авлију.

Не потраја неколико тренутака, г-ђа Прокиница врати се из салона, где је келнерки и двема најстаријим девојкама наредила, а ове и осталима да кажу, да сад још више певају и играју, те да се не чује вриска „оног дериштета,“ кад је буде водила г. г. Мићи и Лаки.

XLIII

— Јеси готова? продере се Прокиница, чим је ушла у Линкину собу.

Она је седела за столом, повезане главе, поднимив се руком.

— Али мене ужесно боле глава, правдала се несрећна девојчица. Молим вас, госпођо, да се само ноћас одморим, немојте ме сада никуда водити.

— Бре, ако те почнем мазати, викне јој грубо Прокиница, нећеш ми се ту превијати! Одмах овамо!

При овим речима докопа је за руке и повуче на поље.

Линка врисне и стане се отимати, молећи [145] је, да је сада не дира, али бездушна газдарица не хте ни да чује.

— Нисам ја за тебе џабе платила 400 динара, дерала се, вукући дете, које паде на земљу, отимљући се, да је не одведе пред њенога џелата.

— Молим вас покорно, госпођо! врискало је и даље несрећно дете, али то све беше узалуд. Прокиница ју је и даље вукла.

— Гле ти ње, како је безобразна дерала се ова жена, зар ти мислиш, да код Проке олако прођеш?

Она је подигне са земље и почне шамарати. Дете је врискало, да се сва кућа разлегала, али свирање и певање у салону загушивало је ову вриску, да они пијани гости нису могли ништа чути.

Адели удари крв у главу. Дрктала је као прут. Шта да ради, како да помогне својој малој пријатељици?

Прокиница излети из собе сва јаросна, грдећи дете, да ће сад сазнати, ко је Прока Костић.

Она улети у Мићину и Лакину собу, где јој беше и муж, па га позове, да сам [146] доведе „оно дериште“, јер се дере и отима се, па, како је јако и жилаво, она га сама не може довући.

— Гледај ти дивљакуше! викне Мића љутито, заплећући језиком. Дајте... ви њу само мени ја.. ћу.. је.. одмах.. научити памети!

— Се’те ви само, умиривао га је Прока, сад ће она бити овде.

Обоје изиђу у ходник, па одмах код Линке.

— Шта си се ту прућила? викне јој Прока осорљиво, видећи је, где клечи, са поднимљеном главом на патосу.

Линка подигне главу и пружи према њему ручице, молећи га, да је не бије, јер је и иначе јако малаксала и слаба.

— Шта ми се ту правдаш? продере се овај још јаче, лупив је по прстима и скидајући кајиш од панталона. Одмах да устанеш, јер ћу сав овај кајиш о тебе искидати!

Дете устане, па наново скрсти руке, молећи Проку, да је не бије и не води пред онога ужасног човека, али је овај опет лупи по прстима, псујући јој Бога.

[147]

Он је ухвати испод мишке и повуче на поље, али се Линка опет сроза, отимљући се и молећи, да је не води, јер јој прште глава.

Прока савије кајиш, па је, онако двоструким, опали преко леђа, и то тако јако, да јој одмах прсне кожа. Линка је плакала и превијала се, али овај не хте ни за шта да чује, већ поново завитла кајиш и удари је по глави. —

И ударе и вриску детињу чула је добро Адела, па, у узбуђењу и страху, поче да дркти. Жао јој беше несрећне девојчице, срце јој се стеже, да се, чисто, гушила, и тек сад осети, да је неће моћи спасти, јер је била немоћна према овим џелатима.

Али, ипак, чим је чула други ударац Прокин и писку детињу, њој се готово смрче пред очима, па улети у собу.

Линка је била на патосу, где се превијала од болова, вриштећи и бранећи се ручицама, а Прока више ње, са разјареним погледом и завитланим кајишем у руци, псујући је најпогрднијим речима. Прокиница, с подбоченим рукама о гломазне [148] кукове, стајала је с леве стране и сиктала на несрећну девојчицу, како сме да се опире у њиховој рођеној кући!

Чим је улетела у собу, Адела се баци на Линку, да је заштити од даљих удараца.

— Немојте, за Бога, више, молила их је, зар вам није грехота невино дете тако ужасно тући?

И Прока и жена стукнуше изненађени, чисто не вероваху очима, да се њихова девојка смела усудити некога да брани. Ово их тако разјари, да је и Прока и жена му докопају за руке и косу и стану је немилосрдно бити. И кајишем, и шамарима, и ногама, тукли су јадну Аделу, да ју је одмах крв облила. Она ее плакала и отимала се, не пуштајући Линку из руку и заклањајући је непрестано својим телом.

Ова вриска и ларма допре и до Мићине собе, јер баш тада једна келнерка отвори врата и унесе пуне флаше вина и више хладних јела.

Оба пријатеља устану, па, онако посрћући, изађу у ходник и уђу у собу, одакле се чула вриска.

[149]

XLIV

— Шта је то, каква је то битка и ларма? упитају оба писара, држећи се за руке, да не падну.

— Ето, ова мала бештија, јогунаста, па неће да дође вама, одговори Прока, држећи још завитлан кајиш, а ова друга дроца дошла да је брани.

— Шта, оца им к—ног, продере се Мића, посрћући, удри их, нека знају, ко је Мића писар.

— Јест, удри их! одобравао је Лака, држећи Мићу.

Обојица докопају Аделу за руке, да је откаче од Линке и почну је немилосрдно шамарати, а Прока настави шибати Линку.

Обе девојке превијаху се од болова и отимаху се, молећи их, да их више не бију, али ови не хтедоше ни да чују, већ су их и даље шамарали и шибали.

Адела напрегне сад сву своју снагу, подигне се брзо, гурнув Мићу и Лаку, који су је држали и шамарали, те ови посрну и претуре умиваоник са лавором, бокалом и флашом. Направи се ужасна [150] ларма и пометња. Овим се користи Адела, те, онако расчупана и крвава, улети у салон, где су они младићи још пили и певали, и почне викати: „у помоћ, у помоћ!“

Ови скоче, притрче јој, и, како је који од пића умео говорити, питаху је, шта се десило?

— Убише и мене и једну невину девојчицу, одговори им Адела, једва дишући од умора и бришући крв с лица, хај’те брже, премлатиће је!

И, не гледајући, да ли ће ко за њом поћи, одмах се врати, да спасава малу пријатељицу. Гости полете сви за њом, одгурну врата и уђу у Линкину собу.

Она је била крвава и по лицу и рукама, сва расчупана и подерана. Мића и Лака беху је ухватили за руке, вукући је у своју собу, а Прока и жена му и даље су је шамарали и грдили.

Адела се поново баци на Линку, заклањајући је својим телом од удараца и отимљући је од Миће и Лаке.

Они, пак, младићи, и ако су већина били мртви пијани, одмах увидеше ужасну неправду над несрећним жртвама. [151] Неки од њих гурнуше Проку, Мићу и Лаку и беху готови на битку, али један, који је мало пио и иначе био најинтелигентнији, истакне се и викне:

— Натраг, другови, да видимо, у чему је ствар! Затим заклони Линку и Аделу и викне оштро, окренув се Проки:

— Зашто бијете тако ове девојке? Шта су скривиле?

— Шта се то вас тиче? одговори му овај дрско. Гледајте ви ваша посла!

— Ми имамо права да заштитимо слабијега, одсече се младић. Затим се окрене писарима:

— А и ви сте дошли, да помажете Проки, викне, те да боље премлатите ове жртве!

— Марш на поље! викне му Мића, заплећући језиком.

— Шта се то вас тиче? потврди Лака, држећи пријатеља, да не посрће.

Милош Којић, — овако се звао речени младић — задркти од узбуђења. Није се надао оваком одговору, те се мало збуни, али се брзо прибере.

— Дакле ми дрски, што хоћемо да [152] одбранимо ове жртва, викне им, а ви учтиви и добри, што их мрцварите?! Зар ви тако заштићавате слабе женске, зар је то правда, коју треба да заступате? Стидно, шта смо дочекали! И с ким сте се удружили? Са овим разбојником, с трговцем са људским месом, с последњим човеком, који нема ни срца, ни душе! Прока је збиља неваљао човек, гори од сваке хијене, а ви сте га сада претекли!...

Зар сте ви вршиоци закона, браниоци правде и заштитници увређених? Зар вас ми зато плаћамо? Зар вас српски народ зато издржава, да се удружујете с последњим лупежима и мрцварите слабе женске? Фуј!

Лупежи ординарни, арамије и развратници, за вас су казамати, а не канцеларија! Ви сте рана на српскоме телу, због вас је оно болесно, али, еда Бога, народ ће српски увидети једном, ко га упропашћава и деморалише, па ће вас умети сиктерисати, јер ви нисте заслужни, ни да се налазите у човечјем друштву, а камо ли да будете вршиоци закона и заштитници потлачених!..

[153]

Ово је Милош изговорио брзо, и у највећем узбуђењу. Крв му беше појурила у главу, очи му почеше да севају, овај неморални атак на човечије достојанство тако га разгњеви, да се залети и свом снагом опали Мићи шамар, да му сав образ поцрвени. Овај му опсује Бога, вадећи револвер из џепа, а то исто учини и Лака, али немадоше кад, јер Милошеви другови отму им и стану их шамарати, да се направи читав лом.

Милош се окрене Проки, те и овога добра ошамари, а он њега кајишем. Сад се направи права гужва. Један докопа столицу, те млатне Проку преко леђа, други завитла бокалом на Прокиницу, те јој разбије нос и избије два предња зуба, да јој се јаук чуо чак на улицу.

За тренут ока Прока, Мића и Лака били су под ногама разјарених гостију. Јаук и запомагање проламали су све просторије куће, те дотрчаше и све остале девојке, куварица, покућар и вратар. Ови хтедоше прискочити у помоћ, али гостију беше више, све здрави и млади људи, те су свакога с крвавим носем одбијали.

[154]

Адела, видећи помоћ, брзо се склони иза кревета, ближе вратима. За собом повуче и своју малу пријатељицу, која је само плакала, припијајући се уз њу. Она улучи згодну прилику, кад је била највећа гужва, те, с Линком, излети из собе и сакрије се иза оних врата у авлији, где је пре тога и сама стајала.

И Прокиница се некако искобеља, па, онако крвава, излети у ходник и викне слугама, да зовну патролу.

Вратар истрчи на поље, стане запомагати, те, на звиждање најближега, из неколико споредних улица дотрче ноћни стражари и сви улете у кућу.

Момци им покажу собу, одакле је долазила ларма, одгурну врага и сви уђу унутра. Чим је први стражар викнуо, да стану, Милош, са друговима, остави Проку и остале, те се и ови подигну. Мићу су стражари морали дићи, јер је био сав испребијан и крвав.

XLV

— Терај у хапс ове разбојнике! викне Лака стражарима. Хтели су да нас премлате!

[155]

— Све... у... хапс! муцао је Мића, посрћући, они су ме свега испребијали.

— Мојој су жени разбили бокалом нос и избили зубе, а и мене испребијали столицом, дода Прока, дркћући од јарости. То су прави разбојници!

— Ви сте разбојници! одговори им Милош оштро. Ухватили сте једно невино дете, па хоћете да га прикољете. Ми смо дошли на јаук једне девојке, која је била сва крвава. Ви сте гори од сваке животиње, вас треба на вешала!

— Молим вас, господо, умеша се први стражар, ми не знамо, како је било, а наше и није да пресуђујемо, то ће учинити надлежна власт. Зато вас молимо, да оставите и кафеџију и ове писаре, па да пођете с нама у кварт, где ћете бити саслушани и, кад вам се имена сазнаду, свакако одмах пуштени.

— Добро, одговори му Милош, ићи ћемо. Ваш је разлог умесан, ви сте дужни да се бринете о реду, а не да пресуђујете, као ова два разбојника, који су дошли овамо, да помогну овом опасном и деморалисаном човеку, те да лакше [156] упропасте једно невино дете. Само једно тражим — да не идемо у кварт, где ови лупежи раде, него у који други.

— То ћемо вам учинити с драге воље, одговори стражар.

— Осим тога и ова два писара морате повести.

— На сваки начин, рећи ће стражар озбиљно. Они овде нису по службеном послу, те зато и они морају с вама.

— Шта велиш? умеша се Мића, заплећући језиком. Зар мене у кварт? Нема тога Бога, ко ће Мићу отерати у кварт!

Стражар приђе Лаки, који није био тако пијан, као Мића, па му пришане на ухо, да га поведе, те да се не би правио већи скандал.

Лака га послуша, те стане на Мићу наваљивати, да је баш потребно, да иду, где ће моћи казати, како су били нападнути.

После дужег објашњавања, и овај се, најзад, реши да иде.

— А где је та девојчица, о којој ова господа говоре? обрати се стражар Проки.

— Каква девојчица, обрецне се Прока, [157] то је моја девојка, која ме кошта папрено. Ја на ову радњу плаћам порез и нико нема права, да ми отима девојке. Ја сам грађанин... ја...

— Па нико ти их и не отима, матори зликовче, прекине га Милош, већ смо, на вриску, дошли да их бранимо! Али, ипак, није могуће, да оно дете припада овде, оно је од негде украђено.

— Добро, добро, све ће се то код полиције видети, рећи ће стражар, а сад, молим вас, да сви пођете с нама.

Сада се није више ни Мића противио, и тако сви мирно изађу на улицу и упуте се Теразиском кварту.

XLVI

Изгледаше, као да се небо мало осменуло на малу Линку, јер јој беше послало заштитницу, да је брани од немилосрдних људи. Адела беше нежно створење, чија се осећања бунила против ужасне неправде над једним невиним дететом.

Она неморална околина, у којој се налазила, још је не беше отупила, овде се најбоље могло видети, како и најнежније [158] девојке могу да допадну овога модернога ропства, да буду живе сарањене...

И Адела и Линка беху јако узрујане. Срце им је куцало, да искочи из недара, јер сад још више увидеше праву опасност, у којој се налазаху. Оне се беху обрадовале, кад су излетеле у авлију, али куда ће сад. Адела остави Линку, па оде дубље у авлију, да види, да ли се преко зида може прећи. Али он беше висок, а нигде лествица.

Опет се врати и пажљиво уђе у ходник. У соби беху још стражари, где су преговарали, да све воде у полицију.

У том келнерка викне вратара, да дође у госпођину собу, хоће да га пошље по лекара. Ово је Адела добро чула и чим угледа, да вратар остави своје место и изгуби се у десном крилу ходника, одмах, на прстима, отрчи до капије, да види да ли је отворена.

У мало није вриснула од радости, јер кључ беше у њима. Брзо се врати до Линке, узме је за руку и, на прстима, дотрчи до врата. Она обрне кључ, отвори масивно крило и обе излете на поље.

[159]

— Спасене смо! кликне Адела, али сад морамо брзо бегати даље, јер нас може стићи потера.

— Бежимо нашој кући! рекне јој Линка, погледавши је умилно. Мара ме сигурно исчекује.

— А куд се иде вашој кући?

— Преко Батал-џамије, па у Фишеклију.

— Е, кад бих знала пут! Али све једно, хајд’мо брзо!

Ово је било за тренут ока. Она ухвати Линку за руку, па ударе десно, према болници. Пролете брзо поред раскрснице, дођу до болнице, па онда десно, ка Таковској улици. Нису знале, куда води пут, али је требало бегати, јер ако их ма ко из Прокине куће буде спазио, да су утекле, биће јака потера, па им онда нико не поможе.

Поноћ беше давно превалила, те улице беху сасвим пусте. Чак се нигде не виде ни стражар, извесно са осталима беше отпратио у полицију оне младиће.

Адела и Линка трчале су, што су брже могле, нити се освртаху, ни помишљаху, [160] на одмор, само да не би поново допале ропства.

Дошав у Таковску улицу, окрену опет десно, јер Линка примети Адели, да јој је та улица позната и да се њоме може доћи у Фишеклију.

XLVII

Зао удес није дао нашим патницама, да срећно стигну кући, у загрљај тужној Мари, већ је за њима одмах пошла потера.

Келнерка, која је одазвала вратара у госпођину собу, врати се баш онда у салон, да покупи флаше, кад су Адела и Линка излетеле на поље. Она, у брзини, није познала Аделу, али, по краткој сукњици, познала је Линку. С тога се брзо врати и јави то Прокиници. Ова, онако крвава и завијена, истрчи у ходник, викне и покућара, те он и вратар истрче на поље.

Како нису знали, на коју су страну утекле девојке, стану на сред улице, гледајући десно, лево, неће ли промаћи поред које лампе. После неколико тренутака угледају их иза болнице, где замакоше поред кафане „Код Седам Шваба.“

[161]

И ако их нису могли познати, опет су мислили, да ће то бити Линка са Аделом, која ју је бранила.

Они појуре за њима, па брзо стигну до речене кафане, али и девојке су трчале брзо, те су биле далеко одмакле.

Како се ту свршавала Хилендарска улица, то погледају низ њу, не би ли их видели, затим преко целе оне пољане. Не потраја дуго, девојке савише у Таковску улицу, те се ови понова спусте за њима.

Кад су стигли у Таковску улицу, покућар примети вратару, да би требали да скину ципеле, те да им се не чује топот.

Обојица то брзо учине, те, онако боси, што су брже могли, потрче за девојкама. На крају улице примакну им се до на педесет корака, те сад потрче на прстима, да их девојке не би чуле.

Али је Адела ипак чула потмуо топот, обазре се, па, познав момке при светлости од лампе, врисне од страха и још јаче повуче Линку, да брже бегају. Несрећно дете беше прилично сустало, али се сада још више напрегне, те почеше јаче одмицати.

[162]

Али и момци сада напрегну сву своју снагу, те их, после неколико тренутака, стигну, ухвативши један једну, а други другу жртву.

XLVIII

Кад неко, услед бродолома, падне у море, па се, пливајући, спасе, претурив преко главе све опасности, немајући дуже времена хране и пијаће воде, или га не изеду прождрљиве ајкуле, тај за се може рећи, да је срећан.

Блаженство, које се тада у души осећа, неминовно гони и највећег безбожника, да се захвали Богу на срећном спасењу.

Али, кад би се на обали десио какав непријатељ, па уморнога пливача докопао за рамена и понова гурнуо у море, те да се удави, то би био највећи грех на свету. —

Тако исто Адела и Линка осећаху неописано задовољство, кад су се биле докопале слободе, мислећи, да су већ спасене, али зао удес не даде им ту срећу, већ их понова баци у чељусти паклених људи, који немају ни срца ни душе.

[163]

Кад их момци стигоше, обе девојке вриснуше, да се на далеко чуло, али Батал-џамија је још изодавна била сведок разних насиља и убистава, па, ипак, увек остајала без стражара, који би по њој крстарили.

Зато ни глас Аделин и Линкин није нико чуо, па ни онда, када их момци ухватише и почеше вући натраг у Прокин завод.

Аделу је било тешко савладати, јер је била хитра и доста јака. Зато докопају Линку и понесу. Она се отимала и врискала, али јој покућар вешто утури мараму у уста, те јој умукне глас.

Адела сада свом снагом јуриши на момке, отимајући им несрећно дете, али и момци су били снажни, па су је одбијали.

Они понесу саму Линку, уверивши се, да ће за њом и Адела поћи, а кад ова увиде, да пријатељицу не може спасти, потрчи преко пољане, ка Теразијама, вичући из свег грла за помоћ.

Ово за момке беше већ много опасније, јер би их Адела са стражаром могла стићи, пошто са Линком не би могли [164] тако трчати. Зато покућар остави вратара, да држи дете, а он се стушти за Аделом, стигне је и удари песницом у слепо око, тако јако, да се, сирота, са ужасним јауком, одмах онесвешћена стропоштала.

Момак се сагне и, уверив се, да је онесвесла, врати се брзо вратару, који Линку узме у наручја. Они су је носили на изменце. Док је један носио, дотле јој је други држао руке, да се не отима и не извади мараму из уста. Кад би се који пут ипак искобељала, они би је ошамарили, те је тако доста брзо однесу натраг, где су је Прока и Прокиница с највећим нестрпљењем исчекивали.

— А где вам је Адела? упита их Прока, кад су унели Линку.

— Остала је на Батал-џамији, одговори му покућар.

— Што и њу нисте довели?

— Није било могуће, јер је јака, а бојали смо се, да нам стражари и ову малу не отму.

Сад му покућар исприча, како су се борили, док су отели Линку од Аделе, како је ова пошла ка Теразијама, вичући [165] за помоћ, те ју је зато морао ударити, да је онесвешћена пала.

— Добро си учинио, што си је ударио, примети му Прока, али си је баш тада требао натоварити на леђа и донети овамо, јер, кад устане и оде у чаршију, скупиће се око ње свет и направити читав скандал, па онда можемо рђаво проћи. Него сад одмах натраг, па је доведите ма на који начин. Ако је већ устала и куда отишла, а ви, одмах, један г. Мићиној, а други г. Лакиној кући, па им јавите, у чему је ствар, нека је брзо пронађу и овамо пошљу, да у вароши не би пуцала брука.

Момци потрчаше преким путем, па, кроз Цетињску и Кондину улицу, стигну у Косовску, а одатле на Батал-џамију, да јој препрече пут. Кад су стигли на лице места, Аделе не беше више тамо.

И ако ју је покућар био јако ударио, она се доста брзо освестила, једно, што је била здрава и крепка, а друго, због ладне земље.

Устајући, притискивала је слепо око, па се обзираше, да види, где се налази. [166] После неколико тренутака, дошла је сасвим себи, па, сетивши се минулих догађаја, премишљаше, шта сад да ради.

Сети се сестре Линкине. Јест, њој ће отићи, све јој казати, шта се десило, па, с њом заједно, порадити, да Линку ослободе. Знала је број стана Мариног, али не знађаше, где је Фишеклија. С тога пође ка Теразијама, да упита стражара или каквог пролазника.

Дошав на угао, куд се скреће на Теразије, сретне једнога човека, који јој на питање покаже пут, куд се иде у Фишеклију, учтиво се поклони и оде даље.

Адела се врати, па, поред кафане „Код Златног Топа“, стигне брзо на раскрсницу, где је кафана „Код Три Листа Дувана.“

XLIX

Ту угледа једнога ноћњег стражара, кога упита, да ли је тамо Фишеклија, показав руком у њеном правцу.

Стражар је упита, одакле иде, и шта ће тамо. Она му одговори, да тражи једну пријатељицу, којој су сестру ухватили рђави људи, па хоће да је упропасте.

[167]

Стражару падне у очи нагласак Аделин, па, видев, да је страна, а сама у ово доба ноћи, рекне јој, да је мора одвести до кварта, те да се тамо види, ко је, шта ради и где је у ово доба била.

Она му је објашњавала, да је одавде, да овога часа мора наћи своју пријатељицу, те да спасу њену сестру, али стражар беше прост и тврдоглав, па оста при своме.

Шта да ради? Да бега, нема куда, а бојала се, да тиме не би направила још већу несрећу, па би је могли и ухапсити, те тако сирота Мара не би ништа сазнала, шта је било с Линком.

Зато се реши, па, са стражаром, оде у врачарски кварт, „да се узме на протокол“.

Дежурни је био један писар, али беше отишао, да прегледа кафане, као што се обично сваке ноћи ради. Како кварт није смео остати без дежурнога, то га је, за то време, заменио онај стари практикант, — Чика Јаша — (овако су га звали), с киме смо се још у почетку ове слике срели. —

У ниској соби, при слабој светлости прљаве лампе, седео је Чика Јаша и читао новине. Жандар му пријави неку женску, [168] коју је довео стражар, нашто Чика Јаша нареди, да је одмах пусти унутра.

Чим је стражар са Аделом ушао, стари практикант устане, остави новине, скине наочаре и озбиљно упита стражара, где је нашао девојку. Овај му објасни, како је било, нашто му Чика Јаша рекне, да сад може ићи.

— А ви, госпођице, обрати се учтиво Адели, пошто је стражар отишао, шта имате на ово да кажете?

— Стражар је казао целу истину, одговори му она мирно. Он је био врло учтив и у своме праву, што ме је овамо довео, али ја држим, да би био грех, не дати ми, да идем до своје пријатељице и јавим јој, шта је с њеном несрећном сестрицом.

— Како се зову те девојке и чије су?

— Старија се зове Мара Зорићева, а млађа Линка, немају родитеља, а не знам, кога још имају.

— Мара Зорићева? Линка? разрогачи се стари практикант. Јес, Бога ми, сећам их се. О њима сам чуо по нешто у кафани, али не знам, шта је даље било.

[169]

Адела му сад, на његову молбу, укратко исприча, шта о свему зна, нашта Чика Јаша викне:

— То је ужасно, то је страшно! Та то су прави разбојници, а не људи! И то чине баш они, који треба да заштићавају невине жртве! Идите, госпођице, одмах до ваше пријатељице, и јавите јој све. Ха, чекајте, ја ћу вас до тамо испратити, да вас не би ко понова спречио, а, ако што узмогнем, гледаћу и да вам помогнем, да избавите несрећно дете.

Он брзо обуче капут, узме шешир и штап, па, с Аделом, изађе на поље.

L

Било је око три часа пред зору. На далеком истоку показивала се блага румен, те се мало боље видело.

— Хајд’мо брже, рећи ће стари практикант, јер ако се врати дежурни, он је с г. Мићом добар пријатељ, може нам све покварити.

Још нису били ни изашли на улицу, а у авлију бану, сав задуван, Мића писар. С њим је ишао Прокин покућар, који му је нешто живо говорио.

[170]

Чим угледа Чика Јашу и Аделу, он их познаде.

— Куда ће те ви, продере се дрско, набијајући јаче капу на очи.

Чика Јаша се, сиромах, збуни, тражећи згодан изговор.

— Па.. ова.. девојка молила је за помоћ, па хтедох да је проведем кроз непознате улице...

— Каква девојка! викне Мића, знам ја, одакле је она утекла. И ти, Чика Јашо, пошао си, да је пратиш. Брука! Одмах да идеш натраг у кацеларију, а ти, окренув се покућару, води ову девојчуру натраг Проки! Даћу ти и једног жандарма, па, ако би се путем противила, добро је измажите, нека се сећа, док је жива, како сме да бега! —

— Али, г. Мићо, за Бога, молио је стари практикант, та она није ништа скривила и сами закони заштићују ове девојке, кад утекну, а она овде чини једно племенито дело, да спасе једно невино дете.

— Какви закони, какво дело! Гледај ти твоја посла, видиш, да си оматорио, па не знаш ништа! Остави ти њу мени, ја знам, како треба с њима поступати.

[171]

— Али ја нећу да се враћам у Прокину кућу, умеша се Адела, он ће ме сад пребити. Волијем, да ме овде ви убијете, него да се вратим у његове канџе.

— Ко тебе пита, хоћеш ићи, или не? обрецне се Мића дрско, ако нећеш, бићеш везана, избијена и тако однета.

И Чика Јаша и Адела почну сад молити, да то не чини, та то би био грех, али се овај не даде умолити, него викне жандарму, који је ту стајао, да је с покућаром веже и одмах однесе натраг Проки.

Видећи ово, Адела нагне на капију и брзо излети на улицу, ударивши на ниже.

— Брже за њом, викне Мића жандарму и покућару, да је ни пошто нисте упустили, иначе сте пропали!

Ови се стуште, што су брже могли, и ухвате је на великој раскрсници, испред Официрског Дома. Како је Адела викала за помоћ, покућар јој брзо тури мараму у уста, узме је на леђа, држећи је за руке, а жандар је придржаваше и тако је донесу пред Мићу.

Овај је ошамари неколико пута, да Чика Јаши полетеше сузе, те прискочи, молећи га, да је више не шамара.

[172]

Сада покућар скине кајиш, веже Адели ноге, узме ]е за руке, натовари на леђа и пође кући. Жандар, по наредби Мићиној, пође такође, придржавајући је, да се не отме и не дајући, да избаци мараму из уста.

После пола часа, они стадоше пред Прокину кућу, врата се отворише, и Аделу, онако уморну, бацише у једну малу собицу на патос, те одоше, да јаве Проки.

И ако је било нових гостију у салону, овај не могаше одолети срцу, него скине кајиш и дотле је шибао и газио ногама несрећну девојку, док није, сва обливена крвљу, онесвесла, да се још само чуло тешко дисање.

LI

Мара је устала врло рано. Осећала се још јако уморна, јер је спавала доста рђаво, често се трзала иза сна, јер синоћни догађаји беху је тако много узнемирили, да су је и у сну тиштали.

Није имала кад ни да се чиме прихвати и добро очешља, него само заглади своју бујну косу, па одмах изађе на улицу.

[173]

Све се надала, да ће јој, можда, сестрица од некуд искрснути, али узалуд. Коме сад да се обрати за помоћ?... Сети се доктора Жарка.

— Идем код г. доктора, помисли у себи, он нам је много ваљао, па нас, извесно, ни сад неће заборавити.

И ако је било врло рано, ипак оде његовој кући, где јој, после дужег звоњења, служавка отвори врата.

Али, каква кобна вест! Служавка јој, на њено питање, јави, да је г. Жарко пре три дана отпутовао у Беч, да на тамошњој клиници боље проучи неке болести, а вратиће се тек кроз две недеље.

Ово је Мару тако поразило, да је пребледела као крпа и тако задрктала, да је служавка мораде задржати, да не падне.

Вама је тешко? госпођице, упита је љубазно. Седите овде, да донесем мало воде.

— Нека, нека, лакше ми је сад, одговори јој ова с уздахом, хвала вам, већ ми је боље.

После неколико тренутака она се опрости и оде.

[174]

На улици застане, да види, куда ће сад.

Реши се, да оде пред Прокину кућу и тамо иште сестру, ваљда неће смети држати је и даље тамо, кад се увере, да јој је старија сестра сазнала за овај догађај. И ако се осећала још доста изнемогла, ипак је доста брзо стигла у Видинску улицу. Дошав пред Прокину кућу, зазвони. Вратар јој отвори и упита, шта жели.

— Овамо је насилно доведена једна девојчица, по имену Линка, одговори му Мара, то је моја млађа сестра, и ја тражим, да је одмах пустите, иначе ћу се морати жалити полицији и тражити помоћ и других људи.

— Причекајте мало, да јавим господару, ја о томе не знам ништа.

Он одмах оде, пошто је за собом закључао врата, закуца и пробуди Проку.

Кад му је јавио, у чему је ствар, он му рекне, да девојку сиктерише, нека се, вели, жали и Богу, нема он с њоме никаква посла, па се окрене на другу страну и брзо заспи.

Вратар изађе понова на улицу, јави Мари, да ту нема никакве девојке, а ако [175] мисли, да је у праву, нека се жали полицији. Затим уђе у путра, приклопив за собом врата.

Мару облише сузе. Ноге јој се осекоше, да се једва држала. Окрене се десно, лево, па, угледав једнога човека, приђе му и упита, где је најближи кварт. Овај јој покаже пут, и Мара се врати Милетином и Цетињском улицом, па стигне у палилулски кварт.

LII

У кварту није било никога, јер дежурни беше отишао кући. Зато је морала дуго чекати, док је дошао старији писар.

То је био г, Лака. На лицу му се познаваху огреботине и маснице од ноћашњег боја код Проке, али он ипак не хте изостати од дужности, да би осујетио сваку жалбу, ако би је било. Кад је, ноћас, са стражаром и са оним младићима, отиша у теразиски кварт, тамо их је писар само саслушао и све пустио кући, забележив имена оних младића. После ће се већ повести истрага, али Лака и Мића и не помишљаху, да подносе тужбу, да не би пукла већа брука.

[176]

Чим је ушао у канцеларију, жандар му јави, да нека девојка одавно чека на улици. Лака нареди, да је пусти

— Шта желите? госпођице, упита је, писар гледајући је радознало и смешкајући се по мало.

Мара му сад у кратко исприча о насиљу над њеном сестром, молећи га, да с њом пошље жандарме или каквог млађег писара, да спасу несрећно дете.

Лака ју је нетренимице посматрао, гледајући нарочито сузе у великим и лепим очима. Она му се јако допадала, ишчуђавао се, где је била тако лепа девојка, а да је он до сад нигде није видео.

Он устане и приђе јој ближе,

— Чуо сам за тај догађај, почеће, гладећи бркове, али је ствар врло тугаљива и незгодна, те је ту врло тешко што учинити.

Мара подигне лепе очи и погледа га изненађено.

— Ви’те, госпођице, настави Лака, смешкајући се, „полиција нема права“ да улази у туђу кућу, јер ви немате никаквих доказа, да је Прока вашу сестру украо или тамо домамио.

[177]

— Али, ја сам чула из сасвим сигурног извора, примети му она тужно.

— То је све лепо, али кад би Прока видео, да полиција тражи да уђе у његову кућу, он би дете могао склонити у другу кућу?

— Ја не знам, да ли имате права да уђете у кућу или не, одговори Мара, али знам, да би била највећа неправда, допустити овако насиље. Исто тако, ако само хоћете, лако је спречити, да се дете прикрије. Ваља само опколити кућу, и онда тек ући у њу.

Лака се непрестано смешкао, гладећи бркове.

— Ала ово девојче, мишљаше у себи, има лепе очи, као и оно синоћње дете код Проке, због чега беше читава битка! Мића је упецао млађу сестру, дај ја ову! Ала би то било уживање!

— Па.... госпођице замуцкивао је по мало Лака, немајући згодних речи, како да почне, оно... знате,.. ја бих вам могао спасти сестру, али, знате овај... ја ту много рескирам. Морао бих... насилно ући у туђу кућу...

[178]

— Ја држим, да је ваша дужност, да узмете у заштиту ово несрећно дете, примети му Мара. Ако нећете ви, као образован човек, онда ко ће?

— Ама... знам, знам... овај... знате.. сваки труд.. како да кажем... треба и наградити.

— Па лепо. Ја сам, до душе, сирота, али имам доста лепих ствари, све ћу продати и платити вам, колико затражите, само ми спасите сестру.

— Ама.. ви... ме.. рђаво разумете. Ја сам имућан човек, ви ми се, право да вам кажем, јако допадате, један ваш осмејак, једна реч,.. па је ваша сестра спасена.

Мара се трже. Липе јој обли јака румен, срце јој уздркта, она погледа Лаку зачуђено, па, кад угледа, како се раскалашно смешка, гледајући у елегантне и обле форме њенога тела, уплаши се и стукну мало назад.

— Ја вас молим, господине, рећи ће му после мале почивке, пошто се прибрала, да спасете моју сестру, а ако нећете, да на другом месту тражим помоћи.

— Ала сте ви.. као срна.. плашљиви! [179] Та, не бојте се... нећу вас ја појести... нисам ја тако страшан!...

При овим речима, он јој се још више приближи, непрестано се смешкајући и тражећи, да ухвати њен поглед.

Мара га сада мало боље погледа. Он јој се учини онако исто одвратан, као и Мића писар. Бити у тако великој нужди, па ипак наићи на људе без срца, то јој се чинило чисто невероватно, али сада се понова рођеним очима о томе уверила.

— Ја вас опет молим, рећи ће после кратког размишљања, тоном пуним туге, али ипак озбиљно, спасите ми сестру, кад можете. Немојте допустити зверовима, да је упропасте, а њена пропаст и моја је пропаст. И ви имате породицу, сетите се, како би вама било у сличном случају.

LIII

— Рекох вам, опет ће Лака, ступив корак ближе, да вам могу спасти сестру, али је право, да за то будем и награђен. Новаца не тражим, јер сте ви сирота девојка, али један ваш пољубац и загрљај, били би ми слађа награда...

[180]

— Ја у највећем очајању, а ви правите вицеве, примети му Мара. Нисам се надала такоме пријему. Онда збогом!

— Но, но, причекајте мало, задржавао је Лака, лако ћемо се споразумети. Реците ми само, где станујете, па ћу доћи одмах код вас, а одатле ћемо по вашу сестру. Хоћете?

— Збогом...

Мара ухвати за браву, и таман да отвори врата, а Лака прискочи и спречи је.

— Та немојте бегати, госпођице, нећу вас ја појести, задржаваше је стари ловац на девојке, скидајући јој руку с браве, али Мара не хте стукнути, него још више навали да отвори.

— Молим вас, оставите ме, рекне му енергично, ја сам дошла да тражим помоћи, а не да ме тако вређате...

Лака је загрли и привуче на груди, па хтеде да је пољуби, али се Мара отме и дотрчи до прозора, да га отвори. И Лака дотрчи, ухвати је за руке и одвуче подаље од прозора. Затим је стане дрпати, раскопчавајући јој недра, али се девојка тако енергично бранила, да га је одгурнула [181] од себе, те у мало није пао. Она се докопа врата, излети у ходник, али Лака викне жандарму, да је задржи, што овај одма и учини. Сада је заједно силом унесу у собу, где је стари развратник хтеде грлити и љубити, али Мара беше употребила сву своју снагу, и ако већ прилично ослабила, па је то тешко ишло. Она је плакала, викала за помоћ, али бездушни људи нису хтели ни да чују.

Лака, најзад, намигне жандарму, те је понесу, да затворе у подрум, где је неће нико чути, и где би се по вољи могло извршити насиље, али девојка још више напрегне своју снагу, па се понова отме у самом ходнику и нагне на врата. Жандар и Лака опет је ухвате и почну вући натраг, али у том наиђе један познати инжињер, који је имао некакав мали спор са својим предузимачем, те ови стукну.

Мара му одмах викне, да је ослободи, јер хоће да је упропасте. Инжињер им рекне, да оставе девојку и упита је, шта је било. Кад је дознао, у чему је ствар, окрене се Лаки.

— То је стидно, господине, викне му [182] оштро, да ви, преставник закона, чините тако насиље! Ваше је понашање за презирање, за то вас треба оковати! Будите уверени, да ћу умети наћи г. министра, да му кажем, каква се зверска насиља дешавају на оним местима, која треба да су храм правде! Идите, госпођице, кући, рећи ће тада Мари, и испричајте родбини и, пријатељицама, на какве сте зверове наишли овде, те да их се други боље чувају!

Са сузним очима, девојка му захвали, пољубив га у руку, а Лака се полуњи, увуче се у своју канцеларију, да не буде веће бруке. Инжињер, чувши, да члан још није дошао, оде у варош, да се доцније наврати.

LIV

Мара се врати кући. Осећала је велики душевни и телесни умор, па је хтела макар мало да се одмори и размисли, шта даље да ради.

Дошав у стан, баци се на кревет, где је брзо ухвати сан. Како је непрестано мислила на сестру, то јој ни у сну није слазила с очију.

[183]

Сада јој Линка изађе пред очи, у својој краткој сукњици, а у руци је држала некакво писмо. Она га преда Мари и ова, на свој ужас, види, да се мала сестрица с њоме прашта. Моли је, да јој опрости, ако ју је увредила, а она ће увек на њу мислити.

Мара је хтела да викне, куда ће, али јој се грло од жалости стеже, те не могаше да говори. Иза Линке стајала је Адела, у црној хаљини, тужног лица и сва крвава. Мара јој пружи руке, молећи је, да јој објасни, шта ово значи, али њу само облише сузе, она јој не умеде ништа објаснити, но само рече, да их она обе воли, јер су тако много несрећне. Још јој рече, да је хтела Линку спасти, али су је бездушни људи спречили и на мртво име испребијали...

Мара врисне, полети обема, да их загрли, али њих нестаде. Ово је тако растужи, да јој се срце стеже, осети јак бол у грудима, и пробуди се.

— Она притисне руком врело чело, да се сети, шта је мало час снила, па јој се то учини као рђав знак. У исто време [184] сети се и јутрошњег догађаја у кварту, где ју је Лака писар онако брутално напао. Она га се грозила, чисто није веровала, да се онако грубо један чиновник могао понашати.

— Јадна моја Линка, мишљаше у себи, зато је она онако упропашћена, што је дете, па ју је било лако савладати. Али ко беше онај човек, што ме је спасао? Да сам му све казала, шта је и с Линком, можда би нам помогао, као и др. Жарко.

Још је подуже тако седела замишљена, никако не знађаше, шта да ради и како да спасе сестру. Једини човек, који би сада што за њих могао учинити, др. Жарко, није био ту, а круг њенога познанства био је врло мали, да би се коме другом могла обратити. У томе дође и подне. Није јој било до јела, те и не помишљаше, да се чиме прихвати. С тога устане и изађе на улицу.

LV

Чим је Мара измакла из руку Лакиних и овај мало мирније размислио о целој ситуацији, сети се, да то може имати и рђавих последица.

[185]

Бојао се, да поменути инжињер не сазна мало више, шта је с Линком, или да Мара не исприча комшилуку, шта јој се у кварту десило и где јој је сестра, па може бити свашта. Он се бојао, да не дође велика гомила света пред Прокину кућу и силом отме Линку, па, и ако је није он тамо одвео, опет је помешан у ову аферу.

С тога се реши, да потражи Мићу, те да се договоре, шта да се ради. Брзо узме капу, јави жандарму, да ће се одмах вратити, ако би члан за њ’ питао, изађе на улицу и пожури се право Мићиној кући, јер му је овај још ноћас рекао, да два три дана неће ићи у канцеларију, пошто је доста изубијан и изгребан по лицу.

Кад је стигао његовој кући, изађе преда њ’ Мићина мати и одмах му се пожали, како јој је син, обилазећи ноћас кварт, наишао на неке пијанице, који су га напали и изубијали. Па ипак је, вели, пред зору понова зват у кварт, где је мало и назебао.

— Па проћиће, одговори јој Лака, смешећи се, млад је. У осталом така нам [186] је служба. Наша је дужност, да слабе заштићавамо, а рђаве гонимо, па ма често и награбусили.

— Тако и мој Мића каже. Он се сав предао своме позиву, не дође често по целу ноћ, да би само савесно вршио своју дужност. —

Сирота жена! Она није знала, каквог је развратника и разбојника одгајила, он је њој био најбољи и најмилији. У осталом, да је и знала по неке погрешке Мићине, нико јој не би могао замерити, што их прикрива. И кад сина воде на губилиште, свака права мати и тада га воли и сматра, да јој је син невин и добар. —

Стара госпођа уведе Лаку у Мићину собу, па се врати у кујну. Овај је још спавао, јер је био уморан и сањив, кад је због Аделе морао ићи у кварт.

— Здраво, Мићо! викне му пријатељ, пљескајући га по рамену.

Овај се пробуди. Чим га је угледао, одмах је помислио, да је што важно, па се дигне и упита га озбиљно, што је дошао.

[187]

Лака му исприча све, шта му се десило са старијом сестром Линкином, као и сукоб с инжињером, па је дошао, да се посаветују, да не би било какве јавне бруке.

— Добро си учинио, што си дошао. И сам сам помишљао, да може што крупније испасти, али бејах уморан, те сам морао одспавати.

— Па шта да радимо? упита га Лака.

— Моје је мишљење, одговори Мића, облачећи се, да одемо одмах код Проке, па да се сва тројица договоримо, шта нам треба чинити.

— Врло добро, то ће бити најпаметније.

И тако пријатељи, чим се Мића обукао и кад су попили по једну кафу и ракију, што им је стара госпођа донела, упуте се брзо, право у Прокин завод.

LVI

Овај је још спавао. Био се јако уморио, тукући и газећи Аделу, па је хтео дуже да се одмори. Пред зору, опет, Линка, која није ни спавала, јер је чула јаук своје [188] пријатељице, што ју је јако потресло, увреба прилику, па, кроз прозор, изађе у авлију. Тражила је какве лествице, да пређе преко зида, па, кад није нашла, почне да се пуже уз олук кућни.

Овај се омакне, она падне, и услед те лупе пробуди се Прока, излети у авлију, ухвати је и увуче у собу, где ју је тако дуго тукао кајишем и газио ногама, до год је у њој чуо глас.

Кад се Линка готово умртвила, закључа капке и врата, оставив је крваву, расчупану и непокривену на патосу и оде да спава.

Кад су око девет и по часова Мића и Лака дошли, једва су га момци пробудили. Он се љутио, али, мислећи, да је нешто важно, одмах се обуче и оде њима. Они су седели у истој соби, где су ноћас лумповали.

Лака први почне. Он му одмах све потанко исприча, шта му се десило са Линкином сестром и оним инжињером, а Мића, како је Аделу ухватио.

— Па шта да радимо? упита их Прока, који сад увиде незгодан положај. Линкина [189] сестра долазила је јутрос рано пред моју кућу, где је лупала и тражила своју сестру. Ја сам по момку казао, да овде нема никакве девојке, она рече, да се насигурно известила. Бојим се, да се ова ствар не расчује даље, па може данас читава руља света навалити на кућу и силом ући унутра. Тада би сва тројица рђаво прошли.

— Тога се и ми бојимо, примете оба писара.

— Овде треба радити брзо и енергично, додаће Лака.

— Линка не сме остати код тебе, ни у Београду, дода Мића, који се очигледно бојао, да свет не сазна за његов злочин, па би га могао линчовати.

Ја знам само један излаз, опет ће Прока, озбиљно, јер све више увиђаше опасност положаја.

— А то је? упадну му у реч писари.

— Да Линку продам у Софију, Букурешт или Цариград.

- Врло добро! кликну оба пријатеља. Дивна мисао!

— Али то бих могао тек сутра извршити, [190] настави овај, јер треба да се спремим за пут и причекам одговор на депешу, где бих је могао боље продати.

— Ни часа не часи, примети му Мића озбиљно, већ одмах овог тренутка на пут.

— Удеси, како знаш, рећи ће Лака, ма је силом одвео, или је опиј, успавај, само одмах, док није свет гракнуо, и онда је све касно.

— Ако ти устреба, додаће Мића, ја ћу ти дати оног жандарма, што ју је овамо донео, да ти помогне спровести је. Он ће се преобући у цивил, и тад си сигуран.

— Добро, онда пристајем. Сад ћу се одмах спремити, даћу детету мало опијума у кафи, те да се само на београдској станици не пробуди, а кад уђемо у купе, онда се не бојим, више је нико не виде.

— А ми сад хајд’мо, рекне Лака, устајући, ја морам на дужност.

— Они се дигну, пожеле Проки срећан пут, изиђу на улицу, те Лака у кварт, а Мића кући.

[191]

LVII

Прока се почне брзо спремати, и за један час све је било за пут готово. Читава трка била је по кући, док се све спаковало и за јело испекло и купило. Ову ужурбаност чује Адела, која се пред зору била освестила, умивши се затим ладном водом, да се мало освежи.

Она стане прислушкивати на вратима и тако чешће чује речи „железница, Цариград, Линка“.

Онаку бону прођу је жмарци, слутила је, да се све тиче њене мале пријатељице.

Зато отвори прозор, који је водио у ходник, изађе у авлију и дође под прозор г-ђе Прокинице, који беше отворен због свежег ваздуха.

Тамо је био и Прока, обучен, и с целом путничком опремом. Ту, из њихова разговора, дозна, да ће да води Линку у Цариград, јер тамо најбоље плаћају, а и сигуран је због тамошњих власти, којима је са неколико златника лако запушити уста.

[192]

Ту, даље, сазна, како је сирота Мара рано куцала на вратима и тражила сестру, као и о посети Мићиној и Лакиној.

Ово ју је тако потресло, да јој се ноге осекоше. Једва се довуче у своју собу, где се баци на кревет.

Једина два створења на овоме свету, која она воли, без којих јој се живот чинио пуст и без вредности, и која њу воле, па да их за навек изгуби! Линку неће никад моћи видети, јер од куд јој срества, да иде у Цариград! Па и да оде, не вајди јој, јер је варош огромна. С друге, стране пак, осећала је, да ће овај догађај поразити и уништити Мару, ту чедну девојку, која због бездушника тако много пати.

Она се надала, да се и сама ослободи ропства, па да буде у близини својих пријатељица, оне је се, извесно, не би либиле, јер су биле уверене, да има поштено и племенито срце, и да је овамо доспела силом и преваром.

Али шта да ради? Како да спречи ово одвођење несрећне пријатељице у Цариград? Премишљала је, да побегне преко [193] зида, али нигде лествица, а и дан је, те би је опет ухватили.

Досети се. Брзо седне, напише оловком писмо Мари, у коме јој јавља, шта се до сад с њима збило и како ће јој сада за навек отргнути Линку, јер ће је продати у Цариград.

Писмо метне у коверт, залепи, напише адресу, па полако изађе кроз прозор у ходник. Туда пажљиво прође, уђе у салон, који беше празан. Отвори полако капке и једно крило прозора, па јој дође мисао, да скочи на улицу, али, баш на сред улице, према њој, стајао је жандар. Овај је погледа оштро, и она се одмах сети, да би је он први ухватио и вратио натраг, где би била још једном испребијана, а тиме би било спречено и Линкино ослобођење.

Зато причека мало. У том наиђе поред куће један младић, по изгледу занатлија, она га заустави, рекав му:

— Молим вас, однесите одмах ово писмо у Фишеклију и предајте дотичној девојци. Учинићете велико добро, ако то извршите, јер ћете из ове пећине спасти [194] једно невино девојче. Тамо ћете опширније дознати. Хоћете?

— С драге воље, одговори јој младић, узимајући писмо. Идем одмах.

Адела му захвали умилним погледом, у коме се огледала туга, затвори брзо прозор и врати се у своју собу.

LVIII

Линка је још лежала на патосу, кад у собу уђе келнерка, да је води пред госпођу. Она је била као у неком полусну, који је наишао на њене уморне очи, после заноса, кад ју је Прока, испребијану и изгажену, оставио на поду.

— Гле, где ова лежи! викне девојка. Хајд, устај, зове те госпођа! При овим речима гурне је ногом.

Линка отвори уморне очи, око којих беху плаве модрице, погледа келнерку, па јој се скотрљаше две крупне сузе низ лице. Зар још има бездушних људи, осим оних, које је већ познала? Како то боле, кад се разочара невино створење, које је свет гледало у ружичастој боји!

Она се с муком подигне. Њено еластично [195] тело изгледаше, да ће се срушити, тако беше клонуло. Келнерка је узме за руку и повуче за собом, а она иђаше као какав аутомат, без живота, без сопствене воље.

— Ти ћеш сад са господаром да отпутујеш у једно лепо место, рекне јој Прокиница, кад је уведе келнерка. Тамо ће ти бити врло лепо, а вратићеш се после неколико дана, и тада можеш ићи сестри. Да будеш паметна и мирна, да се не отимаш и не вичеш, кад дођеш на железницу, јер ћеш, иначе, бити испребијана на мртво име. Јеси разумела?

Линка је ћутала, није знала, шта да одговори, нити би јој вајдило, јер беше увидела своју немоћ према овим џелатима. А, и гнушање према њима стеже јој грло, те, зато, беше само погла главу.

— Тамо ће ти господар купити лепе хаљине, настави Прокиница, да ће се твоја сестра радовати, кад те види. А сад, хајд, кола су већ ту. Она јој да спремљену белу кафу са јаком дозом опијума, коју Линка не хтеде пити, али, кад је ова добро ошамари и хтеде је даље [196] тући, држећи јој шољу пред устима, мораде најзад попити.

Келнерка је сад повуче и изведе у ходник.

— Где је Адела? упита је Линка, бришући сузе. Дајте, да је видим и загрлим.

— Каква Адела? продере се ова, вукући је даље, она је протерана преко.

— Молим вас, плакало је дете, само да је загрлим и пољубим, и да по њој поздравим сестру.

— Келнерка је почне јаче вући, у том истрчи из своје собе Адела, клекне на једно колено пред Линку, загрли је и почне је страсно љубити.

— Кад будеш на жељезничкој станици, шапне јој на ухо, љубећи је и даље, и видиш пуно света, ти вичи, јаучи, отимај се и све кажи, шта с тобом раде, па ће те они отети. Ја сам Мари већ јавила, да хоће да те продаду у Цариград.

Ово је она тако брзо казала, да је келнерка не могаде спречити, а није ни разумела, шта је Адела говорила.

Несрећно дете бризне у плач, стане грлити и љубити пријатељицу, да је остале [197] девојке, које се искупише, морадоше силом од ње одвојити. Аделу покућар одвуче у њену собу и понова је закључа, а Линку метне у затворен фијакер, где је већ седео онај Мићин жандар. Одмах затим уђе и Прока, пошто му сви пожелеше срећан пут.

Кочијаш ошине коње, који се брзо изгубише, савивши десно, у Милетину улицу.

LIX

Линка је била јако узнемирена, јер јој у ушима зујаху речи њене пријатељице, да хоће да је продаду. Она није појмила сав значај ових речи, али ипак реч продаја параше јој срце. Читала је мале индијанске приче о продавању робова, па је мислила, да ће тако и с њом поступити, што је такође ужасно, а о продајама, какве је Прока вршио, није имала ни појма.

Али, да не би покварила бегство, хтела је тек на станици да виче за помоћ, како јој је Адела казала.

У том размишљању стадоше кола пред [198] станицу. Прока изађе, да узме карту, а жандар остане с Линком, да је чува. Ова је и сад ћутала, јер је чекала, кад ће је извести из кола, па да покуша бегство. На њену велику несрећу, Прока се врати врло љутит, јер беше сасвим смео с ума, да за Ниш — Софију — Цариград нема воза пре подне, него тек пред вече.

Шта сад да ради? Натраг кући ако оде, може наићи гомила света, отети дете и направити читав пачарис. Он почне да гунђа и псује, те га, најзад, жандар упита, да се није што неповољно десило. Овај му каже, шта је у ствари, а жандар се одмах присети и предложи му, да се до после подне склоне код тетка Митре, тамо је најсигурније, јер је од ње и доведена девојчица.

— Врло добро, рекне му Прока, она је препредена, а обвезана је и мени и г. Мићи.

Одмах каже кочијашу улицу и број, куда да тера, па седне у кола. Ово Линка беша добро чула, па, знајући, како је та неваљала баба с њоме поступала, стане [199] се отимати и викати за помоћ. Она песницом разбије стакло од фијакера и хтедне да промоли главу, али је жандар и Прока задрже, притисну јој рукама уста и тако спрече, да је нико није ни чуо, ни видео. Она се и даље отимала, али јој није помогло, јер је, најзад, шамарима ућуткаше.

Дете је непрестано плакало и преклињало, да је пусте, али они не знађаху, шта је сажалење, они су знали само за новац.

У том кола стану пред тетка Митрину кућу, жандар искочи, зазвони, нашта Вилма отвори. Прока сада преда жандару Линку, држећи јој руку на устима, те је овај брзо унесе унутра. —

— Ђаво би је знао, потужи се Прока тетка Митри, кад Линку унесоше у собу, попила је шољу беле кафе с великом дозом опијума, и још је није савладао сан.

— Чекај само, одговори му баба, сад ћу ја њу успавати, као што сам и пређе урадила, имам ја боље срество.

Она брзо направи малу чоколаду и [200] наспе у њу некакав прашак. Ово Линка мораде на силу попити, јер су је држали за нос, па је морала отворити уста и гутати. После пола часа поче јако дремати, те је и сан ухвати. Прока и жандар опросте се од тетка Митре и њених питомица, рекав јој, да чува дете до после подне, па један оде у кварт, а други својој кући у Видинску улицу.

Вратив се натраг, Прока потражи жену и објасни јој, шта му се десило. У исто време посаветује и њу и послугу, шта да раде, ако би Мара дошла, да тражи сестру.

— Проведите их, рећи ће им, кроз целу кућу, нека се увере, да ту нема никакве девојчице, то ће бити најбоље, а од стране кварта немамо се чега бојати, тамо ће нам сви бити на руци. А ако би дошла читава руља света, ви позовите околне позорнике, они већ знају, шта треба радити, зато их ја добро плаћам. —

Није потрајало дуго, кад се на капији зачу неки жагор. Вратар провири, кад тамо, а оно она иста девојка, која је и јутрос рано била, дакле сестра мале [201] Линке. С њом су били још два човека, вичући, да им се отвори капија. —

Онај младић, по коме Адела беше јавила, како Линку хоће да продаду у Цариград, нашао је Мару код куће, како седи на једној шамлици, са поднимљеном главом. Комшике му показаше њен стан. Врата беху полу отворена, те га девојка није ни чула, кад је ушао. Тек кад је мало закуцао, она се тргне и брзо устане.

Два пут је излазила на улицу, не би ли кога видела, коме би се могла потужити или тражити помоћи, али она не познаваше готово никога, а улицом је слабо ко и пролазио. У авлији беху остале само жене и деца, јер људи беху отишли на рад — свак на своју страну. Зато се понова враћала у собу, где је премишљала, шта да ради.

Сада је седела подуже, мислећи на своју малу сестрицу. Беше јој претешко, да јој не може помоћи, па је горко плакала. Видев сада младића, погледа га зачуђено.

Шта желите, господине? упита га својим мелодичним гласом, бришући сузе.

[202]

— Донео сам вам ово писмо, одговори овај учтиво, преставив се као Лаза Н., кројачки калфа.

Мара сва уздркти. Да није од Аделе? И не сачекав, да га отвори, брзо упита младића:

— Да није од једне девојке?

— Јесте.

— Из Видинске улице?

— Јесте.

— Како сте га добили?

— Дала ми га је кроз прозор, рекавши, да вам га предам, јер ћу тиме помоћи, да се једно невино дете спасе ропства.

Мара му баци поглед пун захвалности,

— Велика вам хвала, рекне му тужно, отварајући писмо, ви сте учинили добро дело. Ах, моја добра Адела!

Али, већ, при првим редовима, она пребледи, посрне, те се наслони на сто.

— Вама је рђаво, госпођице? упита је младић. Хоћете мало воде?

— Хвала, хвала, проћи ће, одговори му несрећна девојка, ухватив се обема рукама за чело.

[203]

LX

Да јој је неко забо нож у срце, не би је јаче жигнуло, но глас, да Линку хоће да продаду.

Крв јој беше појурила у главу, да се неколико тренутака била готово занела. Кад се прибрала, погледа око себе, па, видев, да онај младић још стоји, упита га, хоће ли јој и он помоћи, да спасе сестру.

— С драге воље, госпођице, одговори јој овај, реците само, шта треба да радим, па ћу учинити, што год узмогнем.

— Хвала вам, рекне му Мара, бришући непрестано сузе. Хајдмо да упитамо још и мајстор Јову, он ту ради у авлији, само ако није куда отишао.

Обоје изађу и оду у стан мајстор Јовин. Он је био обућар, бавио се већином крпежом, па, како је солидно радио, имао је увек посла, да су га он и два шегрта једва савлађивали.

То је био човек од својих 56 година, здрав, вредан, поштен али прост, једва је умео да чита новине и помало пише. Имао је жену и двоје мале деце, јер му [204] старија беху помрла. Он је Мару волео као своју кћер, увек јој се учтиво јављао и распитивао се, како јој је. Кад је чуо, шта је било с Линком, био је ван себе од љутине. За овај други догађај још није сазнао, па, кад му Мара рече, у чему је ствар, остави чекић и ципелу, скочи са троношца и одмах јој се понуди, да с њом иде, те да спасу Линку.

Мара му се захвали и сад сви троје пођу у Видинску улицу. Дошав пред Прокину кућу, мајстор Јова закуца, и, кад их вратар кроз прозорчић од капије упита, шта желе, он му викне, да су дошли, да траже једну девојчицу, коју су неки бездушници, на разбојнички начин, довели овамо.

— Нема овде никакве девојке, одговори му вратар. Али чекајте, да јавим господару. Он отрчи и јави ово Проки, а он му каже да ни пошто не отвара, већ доцније, кад он оде. Сада нека их одбије, а ако неће да иду, нека јави позорнику.

Вратар се врати и каже им, да се торњају с врата, ту нема никакве девојке, а ако неће, он ће звати полицију.

[205]

— Отвори нам, да се сами уверимо, рекне му мајстор Јова, а кад овај не хте отворити, он стане лупати и викати. Вратар оде брзо у салон, отвори један капак и мане позорнику, који и сам беше пошао, да види, шта је.

Момак му каже, да је молио господар, да ове људе отера. — Траже, вели, некакву девојку, о којој они немају ни појма.

Жандар им одмах приђе и нареди, да одлазе, а ако шта имају, ено им полиције.

Нису ту помогла никаква објашњења мајстор Јовина, па ни претње, да ће га тужити кварту, нити је помогао плач Марин, жандарм им одсечно рече, да ће их одмах ухапсити, ако не оду.

— Хајд’мо, госпођице, окрене се мајстор Јова Мари, хајдмо сад кући, да се договоримо, шта да чинимо, ја сам скројио добар план, да нас неће моћи нико да омете.

Ова је непрестано плакала, али увиде, да овако ништа не може учинити, зато пође кући, а с њима и Лаза.

[206]

LXI

Чим се Мара и остали вратише, вратар јави Проки, шта је чуо. Овај одмах нареди, шта треба радити, ако дође много света, а нарочито да јави г. Лаки, те да пошље још кога позорника.

— Ја се морам склонити где у вароши, по свој прилици код тетка Митре, рекне им, па ћу вечерас у 8 часова брзим возом. Зато ни пошто немојте говорити, да сам у Београду, осим ако би била крајња нужда.

После тога опрости се са женом и оде. Прво обиђе тетка Митру, затим потражи у кварту Мићу писара, па, чувши, да је болестан, оде у варош.

За то време мајстор Јова одмах зађе по Фишеклији, па својим познаницима, мајсторима, трговцима и раденицима исприча о злочину над малом Линком, коју су неки од комшија познавали.

Он их све редом замоли, да заједно оду пред Прокин завод и тамо силом отму несрећну девојчицу, јер хоће да је продаду у Цариград.

Сви су се чудили, да се тако насиље [207] могло догодити, а нарочито, да тако раде баш они људи, чија је света дужност, да чувају морал и сузбијају самовољу.

Мајстор Јова јави ово и неким женама, које беху јако огорчене. Од уста до уста, па је сва Фишеклија сазнала за ово неморално дело.

Сада стари обућар наново обиђе све познанике и замоли их, да се после подне, око 3 часа, састану пред његовом кућом, где и сестра Линкина станује, па да одатле сви заједно оду у Видинску улицу. Исто тако каже и Лази Н., да дође и поведе још кога друга, што овај обећа.

Вратив се кући, јави Мари, шта је учинио и охрабри је, да се не плаши више за сестру, сад ће је извесно ослободити.

Она му се захвали, рекав му, да ће се и она и Линка до века сећати његове пријатељске услуге.

Како је било већ подне, мајстор Јова оде у своју собицу, да руча, а после настави рад. Мара, пак, купи мало сира и леба, да се мало прихвати, али не могаше јести, јер је њен бол био неизмеран, осећала се много клонула, те зато прилегне, [208] да се мало одмори, па, тако, и заспи, —

Спавала је врло мало, ни пун један час. А и како би могла, поред онаког бола и узбуђења, у каквом се налазила. Чим је устала, одмах оде до мајстор Јове, да пита, кад ће се ићи по Линку, па, кад јој овај рече, да је још врло рано, изађе на улицу, да види, има ли кога. Опет се врати у собу, где је покушала, да што ради, јер је имала недовршених хаљина, али не могаше ни иглом пробости, тако је била расејана и малаксала.

Зато је сваки час излазила на улицу, да види, да ли се комшије скупљају, па, чим је видела њих неколико, одмах јави мајстор Јови, да је већ време, да иду. Овај ју је молио, да се још мало претрпи, па, кад се око четири часа скупило преко двадесет грађана, крену се Видинској улици.

Сви су се само о Мари и Линки разговарали. Најближе комшије познавали су по мало обе сестре, па их се нису могли довољно да нахвале. С тога су сви грађани били јако огорчени, претећи, да ће [209] начинити читав русвај, ако Прока не хтедне пустити малу Линку.

Мара је ишла позади, заједно с мајстор Јовом, оборене главе, бледа и веома тужна. Нека чудна слутња беше је обузела, да је стари обућар никако не могаше расположити, и ако се трудио, да је охрабри и развесели.

У том разговору стигну пред Прокину кућу.

Мајстор Јова изађе напред и почне лупати. Вратар дотрчи и, кроз прозорчић, упита, шта жели. Овај му викне, да одмах отвори, јер ће иначе ући силом. Вратар отрчи и јави Прокиници, да пред кућом стоји читава руља света, дошли су, извесно, да траже Линку, јер је опазио и њену сестру, као и она јутрошња два човека.

Она се уплаши, хтеде да нареди, да не отвара, већ да позове позорнике, којима је Лака већ наредио, да свакога отерају, ко би покушавао да прави неред. Али, ушав у салон и видев кроз отшкринут капак пуно света, а само три позорника, побоји се каквој несрећи, па зато нареди вратару, да отвори и све пусти [210] унутра. Пре тога, нареди, келнерки, да припази на Аделу, која је била непрестано закључана, као и да остале девојке буду мирне и озбиљне. Сада вратар откључа врата, и сви уђу унутра.

LXII

Чим су ушли у ходник, мајстор Јова упита вратара:

— Где је газда Прока?

— Не знам, одговори овај, мислим, да је отишао у варош.

Мару прођоше жмарци. Она се сети писма Аделиног, да јој овај бездушни човек није, можда, већ одвео сестру.

— А где је госпођа?

— Изволте овамо, рекне вратар и покаже им собу госпођину.

Мајстор Јова закуца на врата, Прокиница изађе и упита, шта желе.

— Хоћемо, да нам вратите ону девојчицу, што сте силом овамо довели, одговори јој овај. Она се зове Линка, а ово јој је сестра.

— Немамо ми овде никакве девојчице, правдала се Прокиница. Ово је јавни завод, [211] на који ми плаћамо порезу. Ту је власт, она би тако што сазнала и спречила.

— На жалост, то власт не би учинила, умеша се Мара, јер сам се ја жалила, па сам била само вређана.

— Онда изволите, прегледајте целу кућу, рекне им газдарица. И ако, по закону, приватни грађани немају права да врше претрес станова, већ само власти, ја вам ипак допуштам.

Сад им вратар почне отварати поједине собе. Неки грађани пођу за њим, а неки остану у ходнику, где беху дошли и она три жандарма са улице.

— Он им је сваки буџак показивао, чак их је водио на таван, у подрум, у авлију и шупе, али од Линке ни помена.

Само им није показао собу, где је била Адела. Она је била мало склоњена, на прозорима тешке завесе, са јаким закључаним капцима, тако, да сама девојка није знала, шта се дешава и ко је дошао, али је чула потмуо жагор.

— Мора бити да су дете где год у комшилуку прикрили, почеће мајстор Јова, [212] окренув се осталима. Госпођина Мара насигурно је била извештена, да је овде. Јутрос нам нису хтели отворити, а кад су осетили, да ће доћи више грађана, онда су је склонили.

— Да идемо сви у полицију и тражимо, да се ови људи узму на одговор, рећи ће један грађанин.

— Не помаже то, примети му мајстор Јова, чусте ли, шта вели госпођица Мара? А зар је мало нас, који смо пропиштали од самовоље и неправде власничке?

— Молим вас, мајстор Јово, обрати му се Мара, која је сва дрктала од узбуђења, упитајте госпођу, где је сакрила једну девојку, по имену Аделу, која је моју сестру заштићавала и с њом бегала, па су је, помоћу г. Миће писара, силом вратили и на мртво име испребијали.

— Но, шта велите на ово, госпођо? упитају њих више Прокиницу.

— Каква Адела? Немамо ми овде никакве Аделе. У осталом, ви сте прегледали целу кућу, нисте нашли ништа и сад вас молим, да нас оставите на миру. Ако имате још што да тражите, ено вам полиције.

[213]

При тим речима, она уђе у своју собу, бацив прво поглед на жандарме, и затвори за собом врата.

Ово понашање гђе Прокинице разјари јако грађане. Један од њих приђе Мари и упита је:

— Знате ли ви, госпођице, за сигурно, да се овде налази та Адела, која је с вашом сестром бегала и коју су они тукли?

Мара извади Аделино писмо из недара, које јој пре подне беше донео калфа Лаза, и преда га реченом грађанину са речима:

— Ово сам писмо добила пре подне, донео ми га је овај господин, показајући на поменутог калфу. Писала га је иста Адела и додала му кроз прозор ове куће. Изволте се сами уверити, а ево и господина, можете га питати.

Г. Мирко — тако се звао речени грађанин — прочита писмо на глас, што је све присутне изненадило и још више разјарило. Затим се окрене Лази.

— Ово сте писмо ви предали госпођици Мари? упита га.

[214]

— Јесам.

— Кад?

— Па око девет часова.

— Ко вам га је дао?

Једна девојка из ове куће, кад сам пролазио поред прозора, рекавши ми, да ћу учинити добро дело, јер ћу помоћи, да се спасе једна невина девојчица.

— Па ово су разбојници! викне сада г, Мирко. Ову кућу треба разорити! Он дође до врата Прокинице, лупне их ногом, да се с великим треском отворише. У исто време улети унутра, докопа је за рамена и извуче у ходник.

Одмах казуј, где је та Адела, лопужо женска, викне јој, јер ћемо те сад испребијати!

— Кад сте сакрили малу Линку, викне јој мајстор Јова, где је Адела?

— Па ви сте прегледали целу кућу, извињавала се Прокиница, дрктећи. Ја вам кажем, да ми овде немамо никакве Аделе, то је само удешено, да се ми упропастимо.

У томе се, у побочном ходнику, зачује лупа на вратима и женски глас. Чим су [215] грађани ушли у кућу, Адела, чујући жагор, наслонила је била ухо на врата, да разбере, шта је то. Како јој је собица била удаљена, у једном буџаку, није сазнала, шта је у ствари, али, чим су Мирко и мајстор Јова викнули њено име, одмах је помислила, да су дошли по Линку. Зато почне лупати песницама у врата, вичући, да јој се отвори.

— То је глас Аделин, викне Мара радосно, мора да су је где год сакрили.

Сада више грађана потрче у побочни ходник, а г. Павле лупи ногом у врата, да се у мало не иставише.

— Ко је тамо? викне јако.

— Ја сам, Адела Фишерова, чуо се звонак и пријатан женски глас. Овде су ме затворили, да не бих одала, куд су одвели малу Линку.

Грађани нису чекали, да им ко откључа врата, него се неколико њих навале и извале их.

LXIII

На вратима се појави Адела. Њена лепа и бујна коса била је доста расчупана, [216] и ако ју је, у неколико, довела у ред. По интелигентном и симпатичном лицу беше више модрица и греботина, више десног ока мали оток, све знаци убоја, које је ноћас од Проке претрпела.

Хаљине јој беху изгужване, струк испрскао, како ју је Прока ударао кајишом и штиклама. Њено лепо и свеже лице било је сада бледо, на њеним очима огледали се велика туга и очајање, најјаснији пример, да у данашњем друштву има кругова, где пропадају многа невина створења, о којима слабо ко води рачуна.

Како угледа Мару, Адела се разведри, као да доби нову снагу и живот. И преко Мариног невеселог лица прелете осмејак наде и радости, оне полетеше једна другој, загрлише се, а њине лепе усне приљубише се, исказујући тиме велико пријатељство, које је везивало ове патнице.

— Како ми то изгледаш, Адела? упита је Мара, загледајући јој у лице. Та ти си сва модра и изубијана!

Ноћас ме је г. Прока испребијао на мртво име, одговори јој несрећна девојка, [217] а кад сам већ пала, тада ме је изгазио ногама, да сам и свест изгубила.

— Ужасно! викнуше неколико грађана. Зар у нас нема власти и закона, да се тако дивљаштво казни?

— Ова је девојка бегала одавде више пута, примети им Мара, али ју је увек баш та власт враћала у чељусти ових немилосрдних људи. Она ми је прва и казала, да су моју сестру овамо силом довели, с њом је и бегала, али, ето, опет су обе враћене, а ова и испребијана.

— Страшно заиста! викне г. Мирко. Ово су ужасне разбојничке пећине. Та овде живи право робље, а државе, ђоја, траже робове по Азији и Африци! Ове мученице треба ослободити, дати им ваздуха и човечанског живота, овде пропадају често најчеднија створења, која трговци с људским месом хватају у своје мреже и у овим јазбинама држе. Наше је друштво труло, врло труло, кад допушта оваку срамну трговину с девојкама, где чак и овако нежна, васпитана и чедна створења, као ова несрећна девојка, могу да доспу!

[218]

— Заиста, то је срамно! рећи ће више њих. То је право варварсто!

LXIV

Поред радости, што је видела верну пријатељицу, Мара је осећала у души велику тугу за сестром. Нека слутња беше је обузела, као да јој се сад спрема највећи удар, срце јој је јако куцало, те се чисто страшила, да одмах упита, где јој је сестра, бојећи се, да не чује, да је више нема, што би и за њу била пропаст.

Она сад још боље загледа у очи Адели, као да би и без њеног одговора хтела да прочита, где јој је сестра, па, видев у њима велику забринутост, узе је за обе руке и упита уздркталим гласом, у коме се огледао највећи страх:

— Адела, где је моја Линка?...

Ова је погледа с великим саучешћем, па, да би је мало охрабрила и смислила, како да јој каже кобну вест, одговори јој с усиљеним осмејком:

— Не бој се, још није доцкан, наћи ћемо је, само хајд’мо из ове ужасне куће, све ћу ти објаснити.

[219]

— Је ли жива? упита је даље, дрктећи.

— Јесте, само хајд’мо!

— Је ли овде?

— Није. Одведена је, али ћемо је наћи, само хајд’мо, хајд’мо! и повуче је.

Грађани су немо гледали овај призор, осећајући велико сажалење према овим патницама. И они, без речи, пођу, те сви изађу на улицу.

Сад Адела поче чисто слободније да дише. Окрете се десно лево, да види, е да ли нема каквог позорника на улици, па, видев она три жандарма, врисне и притрчи мајстор Јови и г. Мирку.

Не дајте ме? молила их је, ови ће ме људи опет докопати и вратити овамо! Боље да се одмах отрујем или скочим у воду, само да ме више не бију. Ја сам сва испребијана, цело ме тело боле.

— Не бојте се, госпођице, рекоше у исти мах више људи, ми ћемо вас сви бранити.

Цела група пође према Великој Болници, да се туда врати у Фишеклију. Мара понова приђе Адели, ухвати је за руку и упита, дрктећи од страха:

[220]

— Реци ми сад, Адела, шта је с Линком, где је она?

— Одвео ју је јутрос Прока.

— Одвео? врисне несрећна девојка, ухватив се за чело. Куда? Кад? Говори! дрктала је целим телом, бришући сузе, ко]е јој облише лице.

— Већ сам ти јавила, да хоће да је прода у Цариград, рекне јој пријатељица благо.

— Да је прода? викнуше више њих. То је ужасно!

Мара није ни чула одговор, тако се била престравила и збунила. Она се гушила од плача, да не знађаше, шта се око ње збива. Прибравши се мало, опет ухвати Аделу за руку,

— И ако сам добила писмо од тебе јецала је несрећна девојка, опет сам се надала, да ћу, можда, застати сестру, али сад видим, да је све пропало, ни за мене нема више живота...

LXV

Бол Марин био је неописан. Зла коб није јој дала ока отворити, низао се удар [221] за ударом, да је сасвим смрве. И ако је била ислабила и малаксала, опет нада, да ће наћи сестру, одржаваше јој животну снагу, а сад изгледаше сасвим смрвљена.

Ово Аделу јако поплаши, па ју је тешила, колико је умела, да још није све изгубљено. И остали грађани, а нарочито мајстор Јова храбрили су је, да не малакше, они ће све учинити, да Линку понова пронађу.

Тако идући, грађани су се разговарали, шта би требало урадити, па да се дете пронађе. Неки предлагаху, да сви скупа оду у њихов кварт, а неки говораху, да треба ићи у Главну Полицију.

У томе стигну пред Марину кућу, те неки остану на улици, а други оду у њен стан. Ту су је понова тешили, како су се договорили, да енергично потраже њену сестрицу, али несрећна девојка је само плакала, јер беше изгубила сваку наду, да ће је наћи. Сад се договоре, те Аделу оставе код Маре, да је теши, а десет најотреситијих грађана упуте се у кварт, да ову ствар доставе и енергично затраже, да се дете одмах пронађе.

[222]

Кад су стигли у врачарски кварт, било је 6½ часова по подне. Чиновници беху сви отишли, само је био остао Мића писар, и ако није био дежурни, а и време канцелариско прошло. —

Чим су грађани, из Фишеклије, са Маром, отишли из Прокиног завода, Прокиница одмах пошље покућара до тетка Митре, да јави господару, шта се десило. Прока се баш био вратио из вароши и с тетка Митром пио кафу. Чим угледа задуваног момка, ђипи са столице, па, и не саслушав његов опширнији извештај, знао је већ, шта му треба радити.

Он брзо узме шешир и штап, и брзим корацима оде у кварт, да јави Мићи. Тамо му жандар каже, да г. писар цео дан није долазио, јер је слаб.

Прока одјури његовој кући, где му исприча, шта се код њега десило. Ту се договоре, да Мића ма на који начин задржи и спречи грађане, док он, са Линком, у 8 часова уграби брзи воз и отпутује за Цариград.

Овај се брзо обуче и оде у канцеларију. Дошав тамо, каже дежурном писару, [223] да може ићи, он ће га заменити, јер и иначе има посла да остане. Овај то једва дочека и оде. Ту је седео око пола часа, мислећи, шта сад да почне, кад у авлији зачује жагор, а то бејаху грађани из Фишеклије, који су дошли, да јаве за малу Линку, те да се одмах пронађе.

Мића нареди жандарму, да их одмах пусти унутра.

— Шта желите? упита их озбиљно, чим су ушли у канцеларију.

Сад мајстор Јова у кратко исприча, шта је било са малом Линком, како су је они тражили, како ју је Прока одвео, да прода у Цариград, те су, с тога, сви решили, да траже од полиције, те да по целом Београду нареди трагање.

— А јесте ли ви сигурни, да је баш Прока одвео ту девојку? упита их писар равнодушно.

— Јесмо, господине, одговори му г. Мирко. Ал’ то није девојка, већ девојчица. У његовој кући нашли смо једну девојку, закључану у једној собици, коју је он на мртво име испребијао, што је те ноћи бегала са малом Линком. Осим [224] тога, та је девојка сутра рано писала сестри исте девојчице, да се Прока спремио на пут.

— А која је та девојка?

— Зове се Адела Фишерова! Ми смо је извели отуда.

— Адела...? викне Мића, заборавив се, али се брзо тргне. А... а... јес, дода затим, јес, јес, чуо сам, да се код њега налази нека Адела. А где је сад она?

— Ми смо је оставили код гђице Маре Зорићеве, сестре Линкине, да је чува, јер је јако клонула и у очајању.

— Како сте могли једну девојчуру из такога завода водити у поштену кућу? исчуђавао се развратник.

— Није она девојчура, одговори му г. Мирка, него једно васпитано, нежно и честито створење, које су зликовци на исти начин одвели у ону пећину, као и сада сестру гђице Маре. Зато је толико пута бегала отуда и толико се напатила због мале Линке.

— Молим вас, Линку нису никакви зликовци А... да,... збиља, зар су и ту девојку одвели код Проке?

[225]

— Коју?

— Па ту вашу Линку.

— Али, молим вас, г. Мићо, умеша се мајстор Јова, ми нисмо дошли овамо, да се зановетамо, већ да тражимо помоћи. Ако не дате помоћи, ми ћемо дете сами тражити и наћи. Али тешко тада-Проки и његовим помагачима!

— Молим, молим, с драге воље, промуца писар, седајући за сто. Одмах ћу наредити, да се трага.

— Да ли да одемо у Главну Полицију? упита га г. Мирко.

— Није нужно, одговори Мића учтиво. Ја ћу с места тамо јавити, као и у остале квартове. Ви можете слободно ићи кући, ослоните се само на мене, све ће бити учињено, да се дете пронађе.

На овако свечане речи, грађани се задовоље и врате у Фишеклију. Мајстор Јова се пожури, да извести Мару, а остали се разиђу кућама.

LXVI

Мала Линка спавала је дуго. Око четри часа по подне пробуди се, али ју [226] је глава још заносила, па је само ћутећи око себе гледала.

Кад се сасвим прибрала, питала је обе девојке тетка Митрине, где се сад налази, па, видев Персу мало боље, цикне и полети на врата. У њој беше познала ону девојку, што ју је први пут домамила у ову кућу, одакле потиче њена несрећа.

И тетка Митра и обе девојке једва су успеле да је задрже, тако се очајно отимала. Најпосле је савладају и задрже у соби. У том дође и Прока, па, кад је чуо, како је Линка хтела да побегне, опали јој неколико шамара, да је све посртала. Несрећно дете плакало је, али јој то није ништа помогло, трговац с девојкама одавно беше огуглао на таке сцене, да никад није осећао сажалење према невиним жртвама. —

Пошто се понова, око 6 и по часова, вратио од Миће писара, оде с тетка Митром у кујну, где још једном спреме белу кафу с прашком за спавање. Вилма унесе кафу и понуди Линку, али ова не хтеде ни окусити.

Не помогоше никава објашњења, ни [227] претње, да ће се љутити „господар“, она не хтеде ни да погледа. Најзад уђе и сам Прока, па јој оштро викне, да одмах попије кафу, јер ће путовати подаље, па ће огладнети.

Несрећно дете већ је било уверено, да опет хоће да је успавају, па не хтеде никако пити. Прока је понова ошамари, али Линка и даље остаде стална. Он скине кајиш, па је неколико пута ошине, да јој је пуцала кожа, она се превијала као црв, плакала, молила, али не хтеде пити.

Најзад нареди, те је тетка Митра и обе девојке ухвате за руке и ноге, а он јој стегне обе ноздрве, те мораде отворити уста да дише. Прока јој сад силом почне сипати кафу у уста, и дете, да се не би угушило, морало је гутати.

Није прошло ни пола часа, а њу ухвати јак сан, да је изгледала полумртва.

Око 7 и по часова дође исти фијакер, као и Кузман жандар, који унесе Линку у кола. За неколико минута били су на станици, где изваде карте друге класе. За то време Линку је, успавану, држао у наручју Кузман, а Прока беше [228] отишао у ресторацију. После кратког времена зазвони вратар, вичући „Ниш, Софија, Цариград“. Прока се одмах врати, зовне жандарма, који Линку унесе и остави у засебан мали купе, који кондуктер, за добар бакшиш, беше за Проку отворио. Овај сад пружи Кузману једну банку, затвори купе, и после кратког времена, чим се воз кренуо, слатко заспи.

LXVII

Мајстор Јова уђе пажљиво у Марин стан, мислећи, да је, можда, услед умора и потреса, заспала. Али она сеђаше на малој шамлици, а Адела на столици, до ње, држећи на крилу главу своје пријатељице, која је горко плакала.

Адела ју је непрестано храбрила, да не малакше, Линка се мора пронаћи, а ако Прока баш успе, да је силом одведе у Цариград, онда ће се и њих две кренути за њима, па ма путем и гладовале. Кад се чује, због чега хоће тамо, наћи ће се добрих душа, које ће их помоћи. Осим тога, Адела је имала и нешто хаљина код Проке, па би могли неки од [229] оних грађана отићи, да их узму, те да их прода, и онда ето пара за пут, а имала је и један златан брош и минђуше.

Мара је само плакала, она беше као убијена, расејана, те није ни разумела све речи Аделине. Та она би, с драге воље, продала све што има, па ма боса ишла, само да нађе сестру.

У то наиђе и мајстор Јова. Чим га ]е спазила, Адела тргне Мару, те обе устану и поздраве овог честитог обућара.

Мара га само погледа сузним очима, питајући га немо, да ли су нашли Линку.

Сиромах мајстор Јова морао је да увија, као да ће је извесно наћи, јер су већ ушли у траг, где ју је Прока сакрио.

— Али он њу неће држати у Београду, већ хоће да је прода у Цариград, примети му с болом несрећна девојка.

— Неће моћи, јер нам је писар обећао, да ће јавити свима квартовима, а и сам наредити јаку потеру...

— Који писар? уздркти Мара.

— Па из нашега кварта.

— Али како се зове?

— Чини ми се, жандар рече Мића.

[230]

— Мића! цикне девојка и посрне.

— Шта вам је, госпођице, не бојте се, он је мора наћи.

— Та тај је човек и упропастио моју сестру, гушила се девојка, бришући сузе. Он вас је обмануо, само да ви не трагате.

— Јес, чика Јово, умеша се Адела, придржавајући пријатељицу, тај је човек, канда, и послао Линку са жандармом код Проке.

— Али, шта сад да радимо? обзирала се Мара по соби, бришући сузе, је ли, Адела, шта да радимо, тај је човек преварио ове честите грађане, он их је заваравао, само да Прока измакне.

— Да идемо одмах на железничку станицу, одговори ова, можда ћемо стићи још благовремено, па ћемо тамо наћи и Проку и твоју сестру.

Мара је погледа са захвалношћу. У очима јој се понова указа зрачак наде.

— Право велиш, то је још једини спас, ако не буде доцкан. Само брзо!

И, не узимајући шешир, девојке полете из собе и за тили часак биле су на улици.

[231]

За њима пође и мајстор Јова, да им се нађе при руди, а нарочито, што је видео, да је Мара много ослабила и малаксала.

LXVIII

Девојке су непрестано трчале, тако, да их мајстор Јова није могао сустићи. Мара беше напрегла сву своју снагу, да само што пре стигну на станицу, и ако ју је у грудима јако заптивало.

После непуних десет минута, оне стигну пред станицу, обе мртве уморне. Адела придржи Мару, да мало одане, јер је готово посртала.

Наједанпут се тргне и сва претрне.

— Гле, узвикне, показујући Мари руком на једна кола, ово је фијакер, на коме је Прока одвезао Линку. Познала сам и кочијаша. Хајд’мо брже, они су, можда, још ту.

Мари се осекоше ноге. Срце јој се још више стеже, она пође за Аделом, али готово вукући ноге.

Једва уђоше у фоаје, где се ваде карте. Сада пођу ходником и уђу у чекаоницу, [232] одакле се излази на перон. На вратима је стајао вратар, који их упита, да и оне неће брзим возом за Ниш.

— Нећете моћи стићи, госпођице, рекне им затим, ено воз се већ креће.

— Нећемо да путујемо, већ тражимо моју сестру, уздане тужно Мара, њу су украли и хоће да је одведу у Цариград и продаду. Да нисте видели какву девојчицу с киме?

— Јес, Бога ми, једну прекрасну девојчицу донео је један крупан човек, ну она је спавала. Али сад је доцкан, ено, воз се креће.

— Ха, ено оног човека, што је јутрос с Проком однео Линку, викне уплашено Адела. Маро брже, можемо још стићи.

То је био Кузман, онај исти преобучени Мићин жандар, који је Линку донео и унео у купе. Он се баш беше поздравио с Проком, стрпао банку у џеп и посматрао, како се воз креће.

Адела пролети поред вратара, а за њом се вукла и Мара, која је једва дисала од узбуђења и умора. И, не слушајући опомене особља, Адела претрчи преко [233] шина, на други перон, дотрчи до жандарма, који још гледаше за возом.

— Ово је онај зликовац, што је украо Линку, викне Мари, па полети за возом, који је већ мало измакао. Можда би га и стигла, али је чиновници ухвате и задрже, јер је забрањено пењати се, кад се воз крене.

Сирота Мара вукла се, посрћући и гушећи се у сузама, јер сад увиде, да Линку однеше. Дошав до жандарма, који се, на Аделин узвик, био окренуо, викне му изнемоглим гласом:

— Где ми је сестра? Дајте ми моју Линку, зар немате ни мало срца?

Кузман се збуни, окрећући се узверено и гледајући забезекнуто у обе девојке

— Каква сестра, обрецне се осорљиво, не знам ја ни за какву сестру, и пође излазу.

Вратар притрчи Мари и шапне јој полако:

— Госпођице, тај је човек донео ону лепу девојчицу и унео је у вагон. С девојком је отишао један крупан, старији човек, богато одевен.

[234]

Мара врисне, пред очима јој се смрче, посрне јако и би пала с другог перона на шине, али је придрже Адела и вратар.

Ова одмах отрчи у ресторацију и донесе чашу воде, којом попрска своју пријатељицу и да јој мало да пије, те се брзо поврати. Она и вратар помогну јој, да дође до чекаонице, где мало прилегне, наслонивши главу на Аделино крило.

Једно створење! Како јој се срећа, пре неколико месеци смешила, а како се сад зла коб окомила, да је сасвим уништи! Једно даровито и пуно идеала створење, које природа беше обдарила чаробном спољашноћу и ванредном добротом душе и срца, она није за великим тежила, била је задовољна, само кад је за најнужније намирнице могла зарадити, а нарочито да своју сестру васпитава и школује. Али, ето, и тако скроман живот не беше среће бар коју годину да ужива.

Каква неправда на земљи! Како често падају невине жртве, а нарочито, како много пате баш најидеалнија створења!..

Мара се само мало одморила, па одмах [235] пође да устане, али је Адела задржи, бојећи се, да јој напрезање не шкоди.

У том се на вратима указа мајстор Јова, задуван, тражећи девојке.

— Шта је госпођици Мари? упита још с врата и брзо им приђе. Да јој није што позлило? Јесте ли што сазнали?

— Е, чика Јово, одговори му Адела својим мелодичним гласом, наша је Мара много несрећна. Њој сад треба много пажње и неге, да јој од бола не препукне срце, а и онако је већ ослабила.

Она му сад брзо исприча, шта се све десило, на шта јој стари обућар одговори, да је реченог жандарма баш мало час видео, како седе у фијакер и оде у правцу према Врачарском кварту.

Сад се Мара подигне и тужно погледа мајстор Јову. Она је чула њихов разговор, али јој беше тешко да говори, а шта би, јадница, знала и да каже, та ови ужаси, који се један за другим низаху, изгледали су јој готово невероватни, па, ипак, она их мораде све поднети!

Она пружи своју малаксалу руку честитом обућару, захваљујући му се, што [236] се тако трудио око ње, али не беху таке среће, да спасу Линку.

У њеним лепим и уморним очима огледало се крајње очајање, а сузе јој беху већ усахле, није могла више да плаче, а канда би јој то мало олакшало рањеном срцу.

Затим погледа пријатељицу, казујући јој немо, да је све изгубила и захваљујући јој на пожртвовању. Само јој стиште руку, а тај притисак Аделу трже, јер показиваше, да се Марина животна снага почела гасити. Несрећна пријатељица такође не знаде ништа да каже, тако је беше потресао Марин очајни поглед, већ само узе њену главу, наслони је на своје груди и притиште јој неколико пољубаца на лепе усне и образе.

После неколико тренутака, изађу сви троје из чекаонице, па, кроз ходник и фоаје, пред станицу, где мајстор Јова нађе једна затворена кола, те се сви одвезу у Фишеклију.

LXIX

Демони победише! Разорише једно огњиште, где се развијаху чедна створења, [237] од којих би временом биле честите мајке, које би, својим подмлатком, више користиле овој земљи, него стотинама Душанових потомака à la Мића и Лака.

Боже мој, како је неприродно, неправедно и скроз труло данашње друштвено уређење! Бива често, да најнеморалнији људи долазе на положаје, одакле треба да се брину о моралу. Непоштени људи, да се брину о имовној безбедности, а прљави од главе до пете, да чувају туђу част. Данас је сила јача од права, насиље се врши отворено, не црвени се ни пред каквим неморалним делом, не дркће пред злочином. Што је ко неморалнији, то боље пролази, а остали му ниткови у свему помажу.

Маса, пак, само јури, не обзирући се, шта раде поједини несавесни људи, па, ако се кад год и сети какве неправде према невиним жртвама, то очас заборавља, и опет даље јури.

Најгоре пролазе невине девојке, које брутални људи немилице газе и приносе на жртву својим похотљивим прохтевима. Исто тако рђаво пролазе и часни борци [238] који се жртвују за своје ближње, који их, обично, у отсудном тренутку, остављају, да их упропасте и сможде народни непријатељи и противници истине.

Маса, обично, тражи све, што је добро и корисно, али само готово — да то извојују поједини народни пријатељи. Она хоће и слободу, али да јој је поједини борци, често мученици, донесу готову на тањиру. Ове гоне, хапсе, киње и јавно вређају, они се, збиља, у отсудном часу, и жртвују, али обично бива, да маса све то брзо заборави и окреће се често каквим поквареним људима, који је отворено лажу. Горка је судбина многих поборника истине, њихове породице немају често леба да једу, али за то, ипак, не треба клонути духом, јер свака идеја тражи жртава, свака неправда осветнике, а и оваке невине жртве, као нпр. Мара и Линка, па и Адела, захтевју браниоце и осветнике.

Али људско друштво напредује. Развиће његово, у напреднијем и савршенијем правцу, никакве мере на свету не могу спречити. Свакако ће доћи време, [239] када ће се у сваком људском бићу гледати човек, чија ће се права поштовати, а не, као до сад, немилице газити. Доћи ће време опште једнакости, какву су желели и данас желе најчаснији борци, који се у данашњем друштву тако гоне и киње.

Тада ће се знати не само свачија права, него и дужности. Трутова неће бити, већ само корисних, умних и физичких раденика, који ће сви делати на опште добро човечанства. Њих ће везивати узајамна братска љубав, јер злато тада неће играти ову паклену улогу, коју сада игра, и које од човека често прави хијену, без срца и без осећања.

Да, да, то ће време доћи, оно је потребно, да изнова оживи и преобрази данашње труло друштво, које само у врло мало изузетака заслужује име „човечанско“...

Демони су, дакле, за навек упропастили малу Линку, јер је одведоше у далеки свет, одакле се ретко која жртва враћа. Па и ако се врати, то долази смрвљена, пропала, често без и једне човечанске црте на себи.

[240]

А Мара?

Она је доведена до највећег очајања, пред њом је зијао гроб, до кога су је дотерали бездушни и неваљали људи. Њен је живот разорен, она више нема наде, нема радости. Све што ју је за онај свет везивало, њој је отето, шта још има да чека?

LXX

Дошав пред кућу, мајстор Јова и Адела морали су је држати, да не падне. Једва је сишла с кола. Ови последњи потреси беху је готово сасвим смрвили. Ноге је, готово, вукла, ослоњена на њих двоје, и тако се довуче до своје собе.

Они је, онако обучену, положе на кревет, покривши је једним шалом, па, пошто је мајстор Јова још мало храбрио и питао, да ли јој још треба, молећи је, да га увек зовне, ако јој устреба, опрости се и оде у свој стан.

Адела одмах покваси убрус и метне јој на главу, опипа јој и стопала — ладна као лед. Она брзо оде у кујну, изложи ватру и метне цреп, да се загреје.

[241]

— Хоћеш, да ти направим једну лимунаду? упита је затим благо, она разгаљује и крепи човека.

— Па, ако хоћеш, можеш, одговори јој Мара слабим гласом.

Адела брзо отрчи у оближњу бакалницу, купи два лимуна, ако би ноћас устребали, и направи лимунаду, коју Мара попије.

— Баш ти хвала, рекне јој, што си се сетила лимунаде, нешто ми је горело у грудима, сад ми је чисто лакше.

Адела је сад упита, да ли би хтела чиме да се прихвати.

— Не могу ништа, одговори јој Мара, да ми је само мало да се одморим. Она погледа своју пријатељицу погледом, пуним туге, па је замоли, да седне поред ње.

— Сад ћу одмах, рекне јој, само док згрејеш ноге. Она брзо узме цреп, завије у једну крпу и метне јој на табане, скинув јој прво ципеле.

Затим седне поред ње, милујући је по бујној коси.

Није хтела да је узнемирује разним питањима, одмах је увидела, да јој сад [242] највише треба, да је мирна, а нарочито, да заспи.

Само јој је с времена на време мењала ладну крпу и врућ цреп, ходајући по соби на прстима, те тако, после једног часа, Мара заспи.

Хвала Богу, прошапће Адела, овај је сан може спасти.

Још је неко време седела поред ње, посматрајући њено лепо и бледо лице, и слушајући јој дисање, па, кад се уверила, да је тврдо заспала, свуче само ципеле, па, онако обучена, легне у други кревет, и, после дужег размишљања о својим несрећним пријатељицама, заспи.

Није прошло ни пола часа, Мару окупе тешки снови. Она се узнемири и почне се окретати по кревету.

Адела одмах скочи, клекне поред њене главе, да види, шта је, па, мислећи, да је само ружан сан, промени јој само ладне облоге, па опет легне у свој кревет.

Али не прође дуго, она се понова узнемири, јечући при томе тешко. Адела опет устане, покрије је још боље и остане мало поред ње, посматрајући је с пуно [243] бола. Мара се још више узнемири, скине облог с чела, и, после кратког времена, пробуди се.

Адела је узме за руку, која је горела, па је упита благо:

— Што не спаваш, Маро, да ниси што рђаво снила?

Ова је погледа изненађено, затим јој прелети горак осмејак преко бледог лица.

— Ти си то, Адела? Зар ти не спаваш?

— Па спавала сам прилично, сад сам устала, да ти разладим главу. Да ти није што тешко?

Мара уздане дубоко.

— Тешко ми је, Адела, врло тешко. Глава ми бучи, срце ми се стегло, да једва дишем. Осећам, да сам све изгубила и да за мене нема више спаса. Досад ме је одржавала нека нада, али сад је све исчезло. Ја немам више ништа на овоме свету.

— Али, Маро, ти и сувише очајаваш! тешила је пријатељица. Ја сам ти већ рекла, да ћемо обе за Линком. Сутра ћемо се договорити, шта да радимо, а сад гледај да заспиш, јер ће те сан окрепити.

[244]

Ова јој стисне нежно руку, захваљујући јој на пријатељству и пожртвовању.

— А сад буди мирна, настави Адела, и гледај да заспиш. Сутра ћемо се договорити, шта да радимо.

При тим речима устане и оде на свој кревет, али Мару није испуштала из очију. Ова, пак, ућути се и, после кратког времена, услед умора и многих напора, понова заспи.

Таман и Адела беше свела очи, кад опет зачује, како јој пријатељица јечи и окреће се по кревету.

Она устане и посматраше је, надајући се, да ће опет заспати, али не потраја дуго, а Мара устане с кревета и пође вратима.

Адела скочи и задржи је.

— Куда ћеш, Маро? упита је благо. Да ниси жедна? Хоћеш воде?

Несрећна девојка погледа је својим уморним очима, у којима се огледала велика туга. Она обавије руке око Аделиног врата, па јој притисне дуг пољубац на њена лепа уста.

— Ах, моја мила Адела, рећи ће тихо, да знаш, како сам несрећна! Тешко ми је, [245] врло тешко, све ме боле, ломна сам, срце ми је крваво, глава ме готово заноси, нема ми Линке, па немам ни живота. Само си ми још ти остала, ти ме храбриш и држиш још у животу. Хвала ти.

Адела је привуче себи и нежно пољуби, молећи је, да се сад смири, па ће се сутра о свему разговарати. —

— Ти си у ватри, рекне јој, хајде да ти разладим главу, па ћеш заспати.

Мара опет легне у кревет, Адела је добро покрије, метне јој ладан убрус на главу, држећи је још неко време за руку, док није добро заспала.

LXXI

Али није трајало ни четврт часа, а Мара се опет пробуди. И ако је била мртва уморна, опет није могла добро спавати, тешке и тужне мисли мориле су је и у сну, јер мозак није могао да мирује, та она је изгубила сестру, своје једино благо, своју узданицу, своју радост.

Шта ће јој сада живот? За кога да живи, о коме да се брине? Да горке судбине, што је по неки на земљи дочекају! [246] Што ли се зла коб на њу окомила, та она, у свом кратком животу, никада није учинила какво рђаво дело, нити коме што натрунила!

Шта сад да ради, коме да се жали? Изгубила је веру у све, јер на сваком кораку наилазила је само на препоне, а нарочито прљаво и мучко понашање вајних преставника власти, тако ју је озлоједило, да је осећала грдну рану на срцу.

Премишљајући тако о свом и Линкином горком животу, питала се поново, нашто сад да живи, за кога да се бори.

Глава ју је јако болела, притисак крви на мозак, услед толиких потреса, био је велики, те се осећала као убијена. Сети се и родитеља, који су је тако много волели, па је оставили тако младу, без игде икога, да, са малом сестрицом, пада у чељусти разним несавесним људима, које је сам пакао створио.

Ах, да јој је, да се пожали мајци, можда би јој олакшало, можда би тада за њу и Линку било помоћи, а овако?... Да горка живота!..

Једино створење, које их тако много [247] воли, то је Адела. Али и она је немоћна, њу гоне као дивљу зверку. Линка и она имале су у њој свога доброг анђела, који се тако много за њих жртвовао, али подлост неколико џелата била је јача, но све три пријатељице, с тога су се тако много и напатиле.

Она је Аделу много волела, али како да живи без једине сестре, коју је сама гајила, како да гледа њене вршњакиње, како се радосно играју и веселе?! Зар до века да носи рану на срцу, зар до века само да тугује?

— Ох, тешко мени! уздане дубоко, заборавив, да није сама. Устане и понова пође вратима. У глави јој сену ужасна мисао! Паде јој на памет онај моменат, када је с Калимегдана посматрала Саву и Дунав, како мирно теку, носећи, можда, у својој утроби многу увређену душу, која на земљи није имала среће.

Јест, то је још једини спас за увређене душе, за многе невине жртве, које таворе свој горки живот са раном на срцу.

Смрт!....

Јест. Та ужасна смрт, које се свет тако [248] много боји, која је, збиља, ужасна за свакога, па био богат или сиромах, она је често једини спас за напаћене жртве, које у срцу осећају бескрајну празнину и грдну рану, коју никаква медицина није у стању да излечи! Шта више да чека, чему још да се нада?

Она брзо отвори врата, и, онако боса и расплетена, излети на поље.

— У Саву, у Саву, то је једини спас, говораше јој неки унутарњи глас, и она пође право Сави.

LXXII

Адела тек што беше легла, ухвати је сан, јер је била преко мере уморна. С тога није чула уздах Марин, али, кад је ова устала и отворила врата, тргне се иза сна, а кад је чула, да се врата залупише, скочи с кревета, па, видев, да нема Маре, полети за њом у авлију.

— Маро, Маро! викала је пријатељица, трчећи за њом. После неколико тренутака стигне је код капије, јер ова, како је била ослабила и клонула, није трчала, већ само мало брже ишла.

[249]

— Шта то чиниш, за Бога, упита је Адела, ухвативши је за руку, зар ти хоћеш сасвим да пропаднеш?

— Пусти ме, Адела, да идем, отимала се несрећна девојка, не могу да спавам, не могу да живим, тешко ми је!

Адела уздркти.

— Маро, шта ти то говориш? питала је у страху. Зар ми ниси обећала бити мирна и зар нећемо ићи, да тражимо нашу Линку?

— Ах, моја мила Адела, уздане Мара горко, загрливши пријатељицу и наслонивши главу на њено раме. Ја не верујем више у живот, ја немам среће, она ми више и не треба, кад сам све изгубила. Мој је живот разорен, све наде уништене, снага ме издала, здравље оронуло, срце празно и рањено, зашто још да живим!?...

Она је била тако бледа и тако тужна, да се Адела, која је од ње крила узбуђење, да би је само охрабрила, не могаде више уздржати, него, од жалости, бризне у плач. Тако је јецала и гушила се у сузама, да не знађаше, шта да ради, нити имаде [250] довољно речи, да теши несрећну пријатељицу.

Она је само привуче себи, те је пољуби неколико пута.

— Ти си хтела да учиниш крај своме животу? упита је, затим, јецајући. Сети се, Маро, да би Линка пресвисла за тобом, ко зна, можда ће се моћи и сама вратити, она би тада остала сасвим саморана, сироче без игде икога.

— А зар сад није? упита је ова горко. Зар ниси видела, да јој не могосмо помоћи, зар ниси видела, шта од нас учинише бездушни људи? И зар није већ крајње време, да учиним крај овим ужасним патњама?. Можда живот и није за свакога, можда ми је и одређено, да скончам овако млада.

— Али, немој очајавати! тешила је понова Адела, прибравши се. Сети се, да те ја безгранично волим, ја немам никога више на свету, до вас две! Ви сте моје пријатељице, моје сестре, ја ћу и сам живот за вас жртвовати, јер и мени је горак живот без игде икога на свету.

Мара је погледа у очи, узме за њену [251] лепу главу и притисне јој неколико пољубаца на лепе и пуне усне.

— Хвала ти, Адела, рекне јој, дубоко узданувши, ти ми понова улеваш снаге, послушаћу те. И треба за љубав Линкину и твоју да живим. Морамо се још борити, да је спасемо.

При овим речима, девојке се врате у стан и одмах легну да спавају, јер су осећале јаку језу.

LXXIII

Зла коб Марина и Линкина није ни сада мировала. Њихов демон, Мића писар, хтео је да уништи траг своме злочину, јер се ипак бојао јавнога мнења, ако не власти, па с места намисли, да уклони Аделу од Маре.

Да се дању не би правила ларма и скупљао се свет, реши се, да то изврши ноћу. С тога то вече оде до тетка Митре, где се с њеним девојкама веселио и пио, наредивши Кузману жандарму, да га око десет часова позове у кварт.

И ако се још осећао мамуран и ломан, ипак се, у друштву тетка Митриних питомица, [252] изврсно веселио, певајући фриволне песме, којих се сваки уљудан човек стиди.

Око десет часова дође Кузман. Мића и њега почасти с тетка Митриним вином, па се, затим, с њом и њеним питомицама опрости, рекавши им, да ће, можда, опет доћи, чим „ону бештију“ врати у Прокин завод.

Он се врати у кварт, где узме још два жандарма, наредивши им, шта да раде, ако би наишли на већи отпор. С њима се сад упути у Фишеклију, у Марин стан, али су ишли одвојено, да коме не би пали у очи.

Кад су пажљиво ушли на капију, која је била увек отворена, и дошли до стана наше патнице, било је једанаест часова.

Мића и жандарми почну прислушкивати, да ли девојке спавају, па, уверив се, да је све мирно, притисну браву од кујне, али она беше затворена. Сада нареди једном жандарму, да пажљиво закуца на прозор.

Обе девојке брзо скочише из своих кревета, јер тек што се беху вратиле [253] из авлије, кад је Мара пошла била да скочи у Саву.

Ко је то? упита их, кад јој Адела дошану, да пита, бојећи се какве ујдурме против себе.

— Ми смо, власт, отворите, одговори јој поменути жандарм.

— Шта тражите у ово доба?

— Имамо нешто да вам саопштимо, нужно је.

— Изволте доћи сутра, ноћу немате никаква посла у моме стану.

— Али у име закона? Ствар је хитна, отворите, нас је послала већа власт.

— То ће бити Мићино масло, шапне јој пријатељица, молећи је, да ни пошто не отвара.

— И ја мислим, да је он у ово умешан, одговори јој Мара полако, а извесно је какав нов нитковлук.

Затим се окрене жандармима и, кроз прозор, рекне озбиљно:

— Молим вас, да ме оставите на миру, има сутра доста времена, па можете доћи, ако имате каква посла, ја нећу утећи.

[254]

— Ствар је хитна и не трпи одлагања, рекне јој жандар. Ако нећете да отворите, ми ћемо извалити врата, и онда ће по вас бити горе.

— Ја вас молим, да ме оставите на миру, одговори девојка одсечно, јер ћу се иначе сутра жалити, не ономе, ко вас је овамо послао, већ старијем од њега. Осим тога викаћу за помоћ, а авлија је пуна кирајџија, па ће ме они одбранити од напасти.

Мића да знак Кузману и другом жандарму, да извале врата, док је онај први заваравао девојку. Ови се навале свом снагом, па, како је шип био слаб, то врло брзо иставе врата и улете у собу, пре но што је Мара могла отворити једно крило прозора, да виче за помоћ.

LXXIV

Јадних наших пријатељица! Оне су оне незнане жртве, које пате под ударцима горке судбине, а ни од куда помоћи. Па и што би им по неко помогао, то им демони покваре, те све веће беде и несреће!

Чим је Кузман, са жандарима, улетео [255] у собу, одмах полети на Мару, која хтеде отворити прозор, да виче за помоћ, докопа је за косу и снажно тргне назад.

— Нећеш, оца ти твога! викне јој. Сад ти више нико не поможе!

— Мара посрне и падне на једно колено, ударивши главом и плећима о кревет.

Кузман је још више притегне за косу и стегне за гушу, притиснув јој главу уз кревет, да није могла ни гласа пустити. Она се отимала, не би ли само скинула руку с гуше, али немилостиви човек не хте попустити, но је само гледао, шта ће рећи г. Мића.

Немогући готово да дише, крв јој појури у главу, и она се занесе, да хтеде изданути, али како се побоја, да не умре, то Кузман мало попусти, Мара опет удане ваздуха и мало се поврати.

Она се окрене, да види своју верну пријатељицу, али њу друга двојица беху докопали и готово премлатили. Чим су улетели, један је тргне од прозора, а други тако јако опали песницом по слепом оку, да је посрнула неколико корака и најзад се стропоштала, ударивши главом [256] о орман. Она опет брзо скочи и полети у помоћ Мари, која беше пре ње пала и готово издисала, али тада је Мића лупи песницом у главу, да опет посрте.

Како је била снажна, она се понова отме и полети на врата, вичући за помоћ, али сад и Мића и она двојица скоче на њу и оборе је на земљу. Један је ухвати за косу, притискујући јој главу о патос и држећи је другом руком за гушу, да не виче за помоћ, а други за једну руку, клекнув јој, при том, коленом на груди. Мића, пак, беше јој клекнуо на леву руку, држећи је још, поред тога, а десном удараше је песницом по глави и лицу, да је и крв беше облила.

Ово Мару ужасно пренерази, да напрегне сву своју снагу, искобеља се мало и пође пријатељици у помоћ, али је Кузман, како беше врло јак, тако лупи песницом у слепо око, да се несрећна девојка понова стропошта на патос. Овај ужасни човек сад је још више стегне за гушу, клекнув јој, при томе, на груди, да је једва још мало показивала знаке живота.

[257]

LXXV

Савладали су их. Видећи Мару сасвим клонулу, готово полумртву, Мића нареди Кузману, да он држи Аделу, те да јој један веже ноге и руке, а он ће држати Мару.

И тако Кузман довуче Мару до Миће, те је овај ухвати за косу и стегне за гушу, клекнувши јој, као и онај, на груди, а Кузман, што је јаче могао, ухвати Аделу за руке, клекне јој такође на груди, да се под његовим теретом гушила. Сада онај трећи, који не беше тако снажан, узме јако уже, које беху донели, те веже Адели ноге, и тако је стегне, да је готово пуцала кожа.

Затим је претуре на груди и истим ужетом одостраг вежу и руке, па је још тако обавију и стегну, да се више није могла мицати.

Да не би понова викала, туре јој силом у уста, од бурмута и дувана, упацовану, повећу мараму, да се готово занесе од смрада.

— Хајд, сад, носите је Прокиној кући, викне им Мића, а ти, Живко, тако се звао, онај, што је везивао Аделу, остани код [258] ове овде, па ако би се отимала и викала, држи је за гушу, а по који пут и одалачи. Кроз један час, док ови буду готови, остави је и иди кући.

Сада натоваре Аделу Кузману на леђа, те ју је овај држао за уже, а онај други пође да придржава мараму и саму девојку.

Мара је немо гледала овај ужасни призор, немоћна, да помогне пријатељици.

Очи јој беху пуне суза, срце јој се цепало, да и ово честито створење изгуби. Још једном напрегне своју снагу, да се искобеља, али не могаше ништа учинити, јер је Живко чврсто држао за косу и гушу.

Кад Аделу понеше, она баци дуг и очајан поглед на Мару. Беше јој жао миле пријатељице, али, осим крупних суза, које се скотрљаше низ лепе образе, и тужнога погледа, не могаше јој дати никакав други знак, ни казати збогом.

Мара тргне главу у страну и врисне, изустив Аделино име, али је Живко лупне песницом по глави и понова стегне за грло, да јој угуши сваки даљи врисак. Адела јој с врата баци захвалан поглед, [259] па је нестане у помрчини — изнеше је у авлију.

Мића је ову тужну и ужасну снену гледао равнодушно, смешећи се и вадећи фину цигарету из скупоцене кутије.

Пошто је још једном наредио Живку, да пази на Мару, да се не би отела, окрене се њој с речима:

— Ако се само усудиш, да после правиш ларму, или се ма коме из комшилука потужиш, шта је овде ноћас било, испребијаћу те на мртво име и проћи ћеш исто онако, као и твоја Линка.

Затим се полако удали, звиждућући лагано неку сокачку арију.

LXXVI

Од како је свега и века, готово увек бива, да се чедне и нежне душе вређају и гоне. Не да им се, по готову, ни дана мирно и безбрижно да проживе, преседа им сваки залогај, да им, најзад, и сам живот мора да загорча.

Кад би по неког непознатог маченика упитали, зашто живи, био би чисто у забуни, шта да каже. Никаква радост [260] не везује га за овај свет, све што је имао, изгубио је, још само го живот што ]е остао. По неко долази на мисао, да оде у туђ свет, мислећи, е је тамо боље, не би ли се уклонио испред својих гонитеља, али га везују гробови његових милих, које са собом не може да понесе, а без њих не може да буде.

Сентименталне и нежне душе често ти гробови једино и држе у животу. Оне за њих живе, на њих мисле, с њима се разговарају.

Зато трпе и ћуте, те, често пута, и најгорчију чашу до дна испију.

Зашто да рђавим људима нема казне на земљи? Изгледа, да је то правило, или су, можда, они тако препредени, да је вешто избегавају, или, можда, они који суде, не увиђају, да рђави људи збиља чине неправде, или им, најзад, и сами иду на руку! Многе невине жртве теше се уздањем у Бога, да ће он казнити таке покварене и опаке људе, да ће, макар, на оном свету испаштати за своје грехе, ну то је слаба утеха.

Али, како је са онима, који не налазе [261] утехе у другом животу, који нису одгајени у такој побожности, да све остављају божијој промисли, те да она реши! Ти живе без наде, таким мученицима је на земљи горе, но што побожне душе замишљају пакао.

Шта је сад Мара имала да исчекује, чему да се нада, за кога да живи?

Није се од запалења плућа сасвим ни опоравила, а на њу навалише толики потреси, који би и најјачу природу могли уздрмати, па, можда, и сасвим разорити.

Целога свог кратког века била је пуна врлина, пример доброте и вредноће, па какав је горак живот докекала! Кад је дошла у највеће очајање за милом сестром и већ хтела да уништи и свој живот, дође јој у помоћ анђео чувар, који јој беше и душом и срцем одан. Али, баш у тренутку највеће опасности по њен живот, баш кад јој је највише требало помоћи и савета, тога верног чувара бескарактерни и покварени људи брутално нападају и одводе, остављајући Мару саму у чељустима једног немилосрдног човека, без заштите, без игде икога.

[262]

Да је сам пакао измишљао тешке увреде, не би их могао грозније измислити. Зар су се, за једно младо срце и нежно тело, могли створити већи удари судбине, но што их ове две сестре дочекаше, а, поред њих, и њихова верна пријатељица Адела?

Како ли јој је морало бити тешко, кад јој пријатељицу, испребијану и везану, однеше, а она јој не могаде помоћи? Како ли јој је било, кад је, онако клонула, у канџама једнога звера, погледала у његове закрвављене очи, да јој живот и част од њега зависе? И нашта све то, да ли је она то заслужила? Да ли има срца, које би и оваку ужасну увреду издржало, а да не би добило неизлечиву рану?...

LXXVII

Живко је држао Мару, што је чвршће могао. Последњи призор беше је тако поразио, да је мислила, е ће померити памећу. Обузе је нека јака клонулост да се није ни мало више напрезала, да ослободи гушу од Живкове руке. Она [263] затвори очи, да не гледа ужасну јаву, али тада пролетеше поред ње све сцене, почињући од материне смрти до сада. Она се трже, јер сцене беху ужасне, чисто се бојала о њима да мисли.

Да ли је могуће, да их је она све доживела, да ли је могуће, да у свету има тако ужасних људи, који тако немилосрдно мрцваре своје жртве?!

У том тренутку осети пољубац на образу, па се понова трже и сва стресе. Живко је беше још јаче притегао и брзо пољубио. И ако се осећала малаксала, срце јој сад јаче заигра, крв јој полети у главу, она врисне и почне се отимати. Мало је фалило, па да се искобеља, али је Живко још јаче стегне за гушу, косу јој још више заврне, седнувши јој, при томе, на трбух, да несрећна девојка поче готово издисати.

Бојећи се, да не издане, опет јој мало попусти гушу, те Мара уздане и поврати се.

— Ако будеш мирна, рећи ће јој, затим, ја ћу ти још више попустити, али, ако се отимаш, одмах ћу те удавити, па ти после апелирај.

[264]

Она му ништа не одговори, него понова покуша, да се искобеља, али не могаше. Живко јој тада пусти косу, па је истом руком почне раскопчавати и дрпати по грудима, али се Мара тако вртила и махала главом, да је понова мораде ухватити за косу. Она почне тешко дисати, јер се беше јако заморила, ово Живко примети, па, мислећи да је сасвим сустала, понова јој пусти косу, обрне се мало и почне јој загрћати сукњу.

Да ли човек у тренуцима највеће опасности добија ванприродну снагу, или има нека скривена енергија у њему, која се само тада буди, тек факт је, да тада и најлабавија мускулатура постаје еластична, а најслабија воља, сила од енергије.

Мара је била врло лепо развијена. Тело је имала правилно и еластично, витка, али не мршава, премда, услед скорашњег запалења плућа и многих потреса и бриге, доста ослабила. Нарочито последња меланхолија и туга утицале су јако на њу, те ју је обузела била јака клонулост.

Ова, пак, последња брутална увреда, тако је разјари, тако узбуди, да доби [265] неку чудну снагу, те снажно одгурне руку свога мучитеља, брзо се окрене на страну, и, за тренут ока, подигне се на колена и руке, збаци га са себе и, као муња, излети из собе.

Ово Живка тако збуни, видећи се на патосу, да стаде викати: „држ је“,али се брзо присети, да је у туђој кући, као разбојник, те ућути и брзо, али пажљиво, изађе у авлију.

Мара излети на улицу и одмах окрене десно, ка Батал-Џамији. Трчала је, што је брже могла. Као да беше понова оживела, те изгледаше, као да лети.

Одмах јој је сенула мисао кроз главу, да спасе Аделу, која се за њу и Линку тако много жртвовала. Та помисао даде јој још више снаге, и за тренут ока дође до угла. Ту стане, обазре се на све стране, па се онда спусти десно, идући старом гробљу. Дошав близу капије, застане и хтеде да загледа кроз решетку, али у том тренутку чује на пољани неко гушање. Одмах полети тамо, мислећи непрестано на Аделу, — и није се преварила. Она два зликовца беху пошли преко пољане, па, кад су измакли [266] подаље од пута, спусте Аделу на траву и почну је љубити и дрпати. Она се вртила и отимала, колико је могла, али због мараме у устима није могла викати. Сад јој Кузман почне дрешити ноге, али уже беше све упетљано, а у мраку се није добро видело. Зато ножем испресеца уже око ногу и хтеде јој задићи хаљину, али она се тако вртила и копрцала, да су је морали псовати и тући.

Тада баш беше наишла Мара и то комешање и потмуле псовке чула. Чим је стигла на лице места, одмах викне на зликовце и гурне Кузмана, који мало посрне. Затим очас исчупа мараму из уста Аделиних и викне за помоћ. Брзо је почне дрешити, обасипљући је, при том, пољупцима. Али Кузман се брзо окрене, дође до ње и лупи је тако јако песницом у слепо око, да несрећна девојка одмах, онесвесла, падне у траву.

Адела сад викне: „у помоћ! убице!“ али један шамар преко уста угуши јој речи. Одмах јој оба зликовца запуше уста марамом, понова вежу ноге и олабављене руке, натоваре је на Кузманова леђа и [267] што су брже могли, нагну према поштанској улици, право Прокиној кући, јер су се бојали, да не наиђе који грађанин. Кроз десетак минута стигну у Видинску улицу и пред Прокин завод, где зазвоне и одмах унесу несрећну девојку. Прокиница их добро почасти и да бакшиш, па се, затим, обојица удале.

LXXVIII

Несрећна девојка! Мари, канда, беше суђено коначно да пропадне, па је за то падала из несреће у несрећу. Зар сасвим да се одрекне своје сестрице, за коју је живела, јер јој сада и последњи зрачак наде исчезе, да ће је икада моћи наћи! Отеше јој верну пријатељицу, која јој хтеде помоћи, да је траже, а она јој бејаше још једина нада.

После непуних пола часа, услед ладне траве, на којој лежаше, и ладна ваздуха, Мара се беше освестила, па јој, као у неком полу сну, дођоше ове мисли. Још није устајала, чисто се бојала, да позна праву, ужасну јаву, у којој се налазила, не верујући чисто свему ономе, што се досад с њоме збило.

[268]

Има ли ма ко душе и срца, да види ово лепо, невино девојче, које људска обест хоће да отера у смрт? Зар никога, да јој притекне у помоћ, да је избави њеног очајања, да јој, макар мало, да наде, јер без наде не може нико да живи!

Несрећа је за многе невине жртве, што им, у отсудном часу, неће да падну спасоносне мисли, да се обрате коме енергичном и поштеном човеку, коме би исказале своју велику несрећу, те да им овај да савета и наде, па да и друге у помоћ покрене.

Мара се сети доктора Жарка, али он беше још на путу. Мајстор Јова беше пуки сиромах и стар, шта би јој он још могао помоћи? Не дође јој тада спасоносна мисао, да се пожали каквом поштеном листу, који би ово беспримерно и неморално разбојништво изнео на јавност и апеловао на грађанство, да се злочинци казне и овим жртвама помогне.

И ако се пређе жалила „Малом Журналу", и овај се био својски заузео, те зликовци, ако нису били кажњени, бар су мало стукнули, сада, у отсудном тренутку, [269] кад се над њом беше наднела авет смрти, не дође јој опет ова мисао. Она беше у очајању, готово не знаде, шта више да мисли и како да се помогне, те, за часак, затвори очи, не би ли јој тако пала каква спасоносна мисао на памет.

Али опет све црно и крваво! Ужаси и несреће у прошлости, празнина и живот без наде у будућности!

Опет отвори очи и погледа у околину. Мрак. Небо беше облачно, али су се овде онде, пролетањем облака, виделе поједине сјајније звезде. Ваздух беше миран, никакав поветарац није кварио мртву тишину, у којој се налазила пространа пољана Батал-Џамије.

Нигде живе душе, нити се ма где примећивао или чуо какав задоцњени кафански гост или ноћни стражар. На овој пољани, у сред Београда, могао је неко бити и угушен, убијен, или бити извршен какав било злочин, помоћи ни од куда. На то никад нико не помишља. Па и било је пређе неколико злочина, који се не могаху никад пронаћи.

Мара се није ничега страшила.

[270]

Шта би имала и да изгуби? Живот. Та он је за њу постао већ без вредности, нељуди су је већ толико кињили и вређали, да је сад осећала неку неодољиву потребу, да се једном смири. Али одкуда мир, кад јој беше све црно и крваво пред очима, зар и она да има мира у животу? Да је бар зрачак наде у будућности, па да се човек хвата за живот, али наде ни од куда.

Опет се сети несрећне мајке. Ах, да је она жива, била би заштићена, и ако мати беше болна, преболна, јер материно срце уме да улије наду, да охрабри. Оно и на последњем откуцају само на милу децу мисли, оно се не брине за се, што га већ нестаје, него за своје миле, с тога је његова моћ тако велика.

Неколико крупних суза скотрљаше јој се низ бледе образе, она уздану горко и подиже се.

Пође напред, према Теразијама, и не знајући зашто, ни куда ће. Њен бол био је превелики, она беше тако уморна, али и растројена, да већ није ни тражила олакшања своме срцу, не знађаше, управо, шта да ради, шта да мисли.

[271]

Сирота Линка, шта ли је сад са њом, да ли знаде, како је сад Мари, да ли бар слути, како пати и како је бескрајно несрећна?!

Али, и она је исто тако несрећна, и ако још не уме да одмери бескрајну пучину, пред којом се налази, и ако је отргнута од једине сестре и верне пријатељице.

Пут је опет одведе на Калимегдан. Како је тамо дошла, којим је улицама прошла, не би умела себи објаснити, јер њене мисли бејаху у прошлости, кад је била још срећно, безазлено девојче, када још не познаваше сву горчину живота.

Како се осећала срећном, кад је дан ноћ радила, да васпита и школује своју сестру! Ни лоша храна, ни заморан посао нису јој кварили добру вољу и енергију за радом. Све јој се милило, будућност јој изгледаше ружичаста, јер је нада на боље дане није никако остављала.

А сад?

Помисао на минуле догађаје и на садашњост чисто је стресе. Она се трже и виде себе, да стоји на ивици велике терасе [272] калимегданског парка. Када диже главу и угледа Саву и Дунав, задркта јако, срце јој се стеже, а из бледог лица неста јој и оно мало крви.

Да се није уплашила? Да јој се, у ноћној тишини, није што причинило, те се тргла из својих сањарија?

Не! Она је, у глуво доба, по самом гробљу ходала, па се није плашила, и ако је тада не баше оставила нада. Она се само беше сетила пређашње посете овога места, као и тадањих мисли. Чак је и онда помишљала, да Сава и Дунав, у својој утроби, носе, можда, многу увређену душу, са раном на срцу. И тада јој беше пала у очи она достојанствена тишина, с којом ове две дивне реке тецијаху поред бедема београдских!

Брзо се прибрала и првом потресу следова неко чудно душевно расположење, које само очајне душе осећају, кад пред собом виде авет смрти, од које се надају, да ће их ослободити горка живота и ужасне борбе, која и најчвршћа срца нагони на очајне кораке.

[273]

LXXIX

Осећала је велики умор. Како и не, кад је, онако ломна и клонула духом и телом, претурила толике потресе и, поред тога, дошла сада брзо на Калимегдан. С тога приђе једној липи и наслони се на њу. Последња душевна и телесна напрезања, док још имађаше наде, сада показаше своје дејство, јер је обузе така малаксалост, да се једва држала на ногама.

И глава јој се учини тешка, те метне руку на чело и тако је прислони на дебло од липе.

Опет се сети своје прошлости и скорашњих догађаја. Бејаху то горки часови, што их је претурила, и сад осећаше бескрајну празнину у срцу. Сестру је за навек изгубила, то је увиђала, а та помисао беше тешка, претешка. Оно љупко девојче, које је она тако волела и гајила, које јој толико пута сеђаше на крилу, обавивши је ручицама око врата и ћеретајући о својим играма, сада је била у рукама немилосрдних људи, који је, можда, мрцваре и бију, као и Прока. Она је неће никад [274] више видети! Како то страшно боле, како оставља ужасну рану на срцу!

— Моја Линка, моја Линка! уздануће, затим, горко, климнувши полако лепом главом, а низ бледе образе скотрљаше се неколико крупних суза.

Мара осећаше, да је излишна на овоме свету. Једни је гоне, а други то мирно гледају. Шта још има да тражи, чему да се нада? Једину верну пријатељицу изгубила је такође. Можда ће је њени мучиоци и премлатити, а она је не може да спасе.

Адела!....

Какво честито сворење, а шта су рђави људи од ње учинили! Како се њен чисти карактер овде показао, да би могла служити за узор морала и пожртвовања према ближњима. Па како се бездушни људи према њој понашају, мрцваре је и вређају, горе, но дивљаци своје заробљенике.

Њу је Мара заволела, као да јој је рођена сестра. Она јој улеваше наду на живот, она је, онако свежа и лепа, за њу и Линку ужасно патила, просто се жртвовала. [275] Мара је осећала њену безграничну, чисту љубав, и то јој испуњаваше душу и срце надом на срећније дане, па јој нељуди и то мило створење сада отеше!..

Сад је сасвим усамљена. Око ње сама пустош. Ни једнога предмета на свету, где би јој се уморни поглед, са неком надом, зауставио!...

Она подигне главу, погледа око себе - мртва тишина. Пође неколико корака и прислони се на ограду од бодљикаве жице. Сава и Дунав пролажаху тако мирно, тако достојанствено поред Београда, чисто је мамећи, да у њиховој утроби потражи мира, који међу људима није могла наћи. Да, да, тамо је извесно прави, вечити мир, никакав развратник неће је нападати и вређати, нико је неће, ни криву ни дужну, давити, нити ће морати гледати, како јој мрцваре једину сестру и верну пријатељицу.

Можда ће тамо наћи још које увређено створење, које је исто тако патило, као и она. Опет се обазре, као да би хтела да види које створење, које би јој казало, [276] да треба и даље да живи, да још може имати наде, али тишина беше нема, све је спавало мирно.

Она пође неколико корака, водећи оној стази, која иде поред пећине, ка Сави, па опет застане. Осећала је, да јој срце поче јаче куцати, чак је чула и његов звук, па се бојала, да је не изда. С тога притисне руком груди, да би се срце умирило, али оно је и даље јако куцало.

Да то не беше страх или, можда, глас, да се врати с последњега пута, јер је била млада као роса, а лепа као најлепши цвет? Можда јој судба не би више била тако црна, можда би опет нашла Линку и Аделу.

Не, не, то не беше ни страх, ни какав узвик, да не иде у смрт, то беше узбуђење, које се јавља пред сваким одсуднијим кораком. Неки унутрашњи глас непрестано јој говораше, да више не чека, јер је увреда било и сувише, за њу више нема наде, нема живота.

Преко лепог и бледог лица несрећне девојке пролете тужан осмејак, она механички [277] погледа на црквени сат, али не могаше видети, колико је часова, јер је била прилична тама.

Понова пође на ниже, па, оном стрмом путањом, поред пећине, упути се право Сави.

LXXX

Каква коб! Где су оне моралисте и проповедници, који за горке часове живота улевају утеху, да је то воља божија? Да ли је воља божија и то, да се једно невино, једно лепо и племенито створење тера у смрт? Не, то би било ужасно! Тако причање узбунило би и најпобожнију душу. Камо, где је то провиђење, да казни неваљалце, да их задржи, те да не упропашћују невина створења, која су настала тек да живе?

Камо то провиђење, камо та рука, тај анђео чувар, који нас прати, да не паднемо у амбис? Што се не нађе сад, да задржи тужну Мару од кобнога корака, да јој пошље кога у сусрет, ко би јој могао улити наде, да се неће више овако горко патити, да ће наћи милу сестру и верну пријатељицу?!

[278]

Како су варљиве те бајке о добром анђелу чувару, а како би његово присуство било сада потребно! Како ли су ово горки тренуци за оне честите душе, које су, од самога детињства, запајане надом на анђела чувара, на заштиту неба, које казни рђаве, а награђује добре људе! Сањалице тек тада увиђају тешку заблуду, а то ужасно боле! Који нису имали таке наде, њима је, у оваким тренутцима, канда, лакше, јер се разочарење најтеже подноси.

Мара се борила до последњег тренутка. И ако, после болести, малаксала, она је сву своју снагу напрезала, да отклони немилосрдне и самртне ударе судбине, али ова јој не беше наклоњена, зао дух њен и њених милих није их никако остављао. Он се башкарио и проводио веселе дане, гледао по свету, као да ничега нема на души, а његове жртве, увређене и премлаћене, са разореним надама и раном на срцу, дошле до самога амбиса, одакле се слабо ко враћа!

Каква коб!

[279]

LXXXI

Дошла је до саме обале. Вода је била мирна, те се, у њеном огледалу, и ако не беше месечина, могаху видети облаци, како, небом, промичу и поједине сјајне звезде, како, кроз размакнуте облаке, провирују.

Мара се окрене на све стране, бојећи се, чисто, да је ко не види, а затим пође на ниже, према солари. Дошав до обале, пође на више и дође до једног повећег чамца. Ту застане и притисне руку на груди, јер јој срце лупаше, да искочи. Била је врло бледа, али тако лепа, да је изгледала као прави анђео. Њен елегантни, витки стас, који се огледао у Сави, изгледаше сада још виткији и лепши. Бујна, црна госа, услед борбе и гушања са Мићиним жандарима, беше мало расчупана и падаше јој по лицу, што ју је чинило још лепшом.

Је ли могуће, да се над тако красном девојком, над тим пупољком, наднела ужасна смрт и гони је, да скочи у хладну Саву, и ако треба још да живи!?...

[280]

Али коб не пита, је ли што право или не, она хоће своје жртве, па ма и невине.

Мара уђе у чамац и дође на други крај, даље од обале. Око ње било је све мирно, све је спавало слатким сном, ни на једној лађи и околним зградама не беше никога будног, ко би ово чедно створење одвратио од последњег, очајног корака.

Несрећна девојка опет се обазре и погледа околину. Поглед јој падне на терасу од Калимегдана, где јој се, кроз таму, учини, као да неко стоји и посматра је с брда. Тамо ће сутра бити све живо, задовољан и срећан свет шетаће се и ћаскати о животу, о љубави, о свему, што је лепо, а Мара — она ће бити на на дну Саве, јер за њу и њену сестру нема живота, нема среће, оне немају права ни да мисле на то...

У том се облаци мало проредише, сјајне звезде разагнаше мало таму, те јој се на дугим, црним трепавицама могаху видети крупне сузе. Она подиже руку и притиште чело, као да би хтела да одагна [281] црне мисли, али неизмерна туга на бледоме лину показиваше, да више нема шта да очекује од живота. Опет се сети сестре и пријатељице, па погледа у небо, не би ли тамо видела какав знак наде, али оно је ћутало, као да га се није нимало тицало ово увређено девојче. Дубок и тужан уздах оте јој се из груди, још једном притиште своје рањено срце, попе се на ивицу од чамца и скочи у Саву.

Таласи се склопише више њене главе, ширећи своје кругове и губећи се у даљини. После неколико тренутака, несрећна девојка још једном појави се на површини, ни мало се не отимљући од смрти, а одмах, за тим, потону за навек.

Опет настаде мртва тишина. Сава и Дунав и даље мирно и достојанствено протицаху, поневши собом још једно увређено и рањено срце, које у животу не имађаше нимало мира и среће...

LXXXII

Свршило се. Наша лепа патница једва нађе мира у ладној утроби реке Саве. Њено уморно и рањено срце сада ће се одморити, неће бити више никога, ко ће га [282] вређати. Неће се више морати обраћати немилостивом небу за помоћ, нити ће је морити неизмерна туга за сестром, коју бездушни људи одведоше у пропаст, ужаснију, но хладни гроб Марин.

Неће јој бол раздирати груди ни за верном пријатељицом, за племенитом Аделом, која се тако много због њих напати. Сада је све свршено, она се растала са животом, који јој беше тако горак, и са светом, у коме немађаше заштите. Да ли ће јој душа, бар, наћи мајку, те да јој се потужи, како су јој деца горко патила и како жалосно свршила? Ах, како би то била велика утеха за напаћена и увређена створења! Каква дивна, идеална бајка о другом животу, а каква прозаична и жалосна суштина!...

Услед потмулог праска, који беше причињен Мариним падом у воду, тргне се иза сна један матроз на оближњем шлепу. Он је спавао близу думена, испод трема оне мале колебице, какве се налазе на свима лађама, па ]е чуо потмуо прасак и запљускивање таласа око оног чамца, крај обале, те одмах скочи.

[283]

Брже се нагне, па, по кретању таласа, види, да је неко скочио у воду или је што крупно бачено код самога чамца. Одмах викне корманоша из доње кабине, овај излети горе, где му матроз каже, шта је чуо, па и корманош, по таласима, којих већ нестајаше, позна, да је нешто пало у Саву. С тога се обојица брзо обуку, откаче свој чамац, понесу и чакљу, па скоче у њега и довезу се до места, одакле су полазили таласи.

Корманош је управљао чамцем, а матроз почне чакљом тражити по води. Кад на самоме месту ништа не нађоше, они се спусте полако низ воду, тражећи непрестано чакљом, не би ли наишли на какав предмет.

Мичили су се тако више од два часа, али ништа не нађоше. Хтедоше се већ вратити, кад се корманош сети, да једну омању, стару лађицу и с друге стране прегледају. Он заобиђе чамцем око думена, те матроз почне пипати пажљиво чакљом испод лађе и, збиља, наиђе на некакав [284] предмет, за који се чакља одмах закачи.

То беше несрећна Мара...

Како ју је вода понела, нанела је беше на предњи део мале лађице, која је била празна и зато плитко пловила. Вода је пронела испод целе лађе, али, близу краја, закачи јој се хаљина о један јексер и ту је застала.

Корманош притера још ближе чамац, матроз се брзо свуче, загњури се под лађицу, откачи несрећну девојку и извуче из воде. Корманош је пажљиво ухвати за руке, подигне из воде и метне у чамац. Кад се и матроз попео, брзо се одвезу до свога шлепа, матроз се успуже горе, а корманош му дода девојку. Сад се и он попне на шлеп и настану обоје, да оживе несрећну жртву.

И корманош и матроз употребили су све, што се у оваким несрећним случајевима употребљава, али нису могли успети. Они су Мару трљали, изазивали вештачко дисање, подизали и спуштали главу, али им труд беше узалуд, они, [285] с уздахом, рекоше, да нема помоћи. На њима се могло видети велико саучешће, али не беху те среће, да поврате у живот ову красну утопљеницу.

Најзад корманош рекне матрозу, да отрчи до оближњег лекара, и да јави полицији, а он настави и даље, не би ли је повратио у живот. За то викне из доње кабине и своју жену, објасни јој, шта се десило, те и она прионе око несрећне Маре, не би ли је спасли, али све узалуд.

После пола часа оближњи лекар већ је био на лицу места. Собом беше донео неке течности, те јој је метао под нос, трљао и изазивао вештачко дисање, али Мара беше мртва, њено увређено и рањено срце не хтеде више да куца, патњи је било и сувише.

— Нема помоћи, рећи ће лекар с пуно саучешћа, а штета велика, како је то красна и млада девојка.

У очима корманоша и његове жене могаху се видети сузне очи, јер велика туга, која се на лепим цртама Маринога [286] лица огледала, морала их је ганути, а они јој не могоше помоћи.

У том стиже и један полициски писар са два жандарма. Он учини извиђај, састави протокол по причању корманоша и матроза, причека још мало, док не стигоше и једне поручене таљиге, те Мару метну у празна кола, у којима беше ситног иверја и коре од ношених дрва. Одмах је одвезу право у Велику Болницу и тамо оставе у капели, где се врше секције.

Један жандар уврати се уз пут, у палилулски кварт и тамо исприча овај догађај. Ту је био и Лака, јер беше дежурни, те потанко испита жандарма, како изгледа девојка, па, кад је сазнао цео опис, одмах помисли на Мару. Брже се обуче и оде Мићиној кући. Овај није био тамо. Он се сврати у његов кварт, где од Кузмана сазна, да је Мића отишао код тетка Митре. Отрчи тамо и нађе га у највећем расположењу. Пио је и веселио се с питомицама ове старе пезе, јер с вечери беше „уловио Аделу [287] и вратио је Проки, а Мари је заврнуо чуперке,“ како се хвалио, те се неће више усуђивати, да против њега што ради.

Видевши Лаку, скочи, загрли га и понуди му пуну чашу. Овај попије, али га изазове у страну и каже му, шта се десило. И ако прилично накресан, Мића одмах узме капу, и с Лаком, одјури у Велику Болницу.

LXXXIII

Мара је лежала на столу за сецирање. Њена бујна коса била је расплетена, те јој падала по телу и висила преко стола. Струк јој беше откопчан, а кошуља на грудима поцепана, како су је на шлепу трљали, да је поврате, те се, до пола могаху видети прекрасне девојачке груди, као два најлепша снежна брежуљка. И коса и хаљине на неколико места беху каљаве, како ју је носила вода испод каљавог пода од лађе.

У лицу се није била готово ни мало променила, јер се није отимала, ни страшила, те да је самртна борба унакази. Лице [288] бледо, као и пређе, очи мало упале, нос сад пупчастији, а усне стиснуте, те, у оној мртвој тишини и при слабој светлости, изгледаше као неко надземаљско биће.

Нико од особља није долазио, да је обиђе или покуша, не би ли је повратио. Нико није питао, која је та девојка, кад се удавила, да ли одавно или скоро, те да се ма шта покуша.

Чак капела није ни закључавана. Пси су се туда довлачили и, често, јели џигерицу или друге комадове меса, кад је била већа секција. Столови беху крвави, прљави, са пуно цркнутих мува. Прозори нечисти, од мува тако испрљани, да се нису провидели. Зидови при дну крвави, а са стране и по тавану, од мува, тако упрљани, да се ни сантиметар чистог, окреченог дувара није могао видети. Шафољ пун крви и ђубрета, а сунђери сви крвави и искецани.

Био је таки смрад, да најздравији човек не би могао два три часа пробавити, а да се не разболе или, чак, и угуши. —

[289]

Кад су Мића и Лака стигли у болницу, поноћ је била давно превалила. Они прођу поред стражара, који је спавао на клупи, пред капијом, наслонив пушку на раме, уђу у авлију, у којој је чкиљила једна прљава лампа, у још прљавијем фењеру, да се ништа не би видело, да облаци не беху мало разређени.

У болници је све спавало, само се по где чуо јаук каквог болесника. Они се упуте право у капелу, где, на столу, угледају мртву Мару и одмах јој приђу.

LXXXIV

— Ала је дивна! викнуће Мића, чим јој приђе ближе. Пази лако, каква јој је само коса, па очи, па ови дивни образи и уста! Е, штета велика, што се удавила, а да је не могосмо никако уловити!

— Заиста прекрасна девојка! додаће Лака, пипајући јој косу, од које један део додириваше земљу. Чим сам је први пут видео, тако ми се допала, да сам био и силу употребио, само да је одвучем у подрум или коју засебну собу, али ми се оте, не даде се ни помиловати.

[290]

— Е, баш смо магарци, да се нисмо раније договорили и, под каквим год изговором, домамили код мене, где сам и малу Линку ухватио. Али је била јака, да је три човека не би олако савладали... И мени се била отела.

— Него погледај, де ове дивне груди, дода после мале почивке, отварајући јој струк и кошуљу, и милујући је по њима. Нечувено! Та ово је за приповест, како су свеже и беле! Е, штета заиста, што је скочила у воду. И ја, магарац, да то нисам видео, кад сам вечерас био код ње, да одведем Аделу, него оставио једног шмокљана, да је чува.

— Дабоме, да си магарац, смејао му се Лака. Па ти ми и не кажеш, да си био у стану код ове девојке! Море, ако се то сазна, можеш још и на робију отићи. Значи, да си ти био узрок, што је скочила у воду, а могло би се помислити, да си је ти и бацио.

— Па ваљда ме нећеш издати, одговори Мића набусито. И ти имаш на души повише мањих и већих злочина, па ја ћутим.

[291]

— Но, но, не бој се, стари смо ми пријатељи. Него, шта сад да радимо?

— Ја мислим, да удесимо, те да се пре зоре сахрани.

— То ће ићи тешко. Мора се прво секцирати.

— Добро, онда ти пошљи каквог поверљивог човека, да сутра за време секције никога не пушта, ко није из болнице, те да се ствар што пре заборави.

— Онда и ти сутра рано реци твојим људима, с којима си однео Аделу, ником о овом ни речи.

— Не брини за то.

Пријатељи још неко време посматраху несрећну жртву, загледајући јој прекрасно тело и правећи масне примедбе, па се онда пажљиво удале и оду сваки својој кући.

LXXXV

Сутра цан Мара је сахрањена у највећој тишини. Секција њенога тела извршена је врло рано. Нађено је, да се сама удавила, да, дакле није била насилна смрт. Нико није покушавао, да види, да [292] ли би се могла повратити, да то нпр. није привидна смрт, него је хирург одмах запарао ножем преко белих груди несрећне жртве.

Чим је свршена секција и прљавим сунђером обрисана секцирана места тела, донет је један сандук од лоших прљавих дасака, склепан без форме и несастављен. Ту је, на голе даске, положена несрећна девојка, гола голцата, само ординаран чаршав преко ње, да се кроз несастављене даске цело тело могло видети. На доњој страни ноге и лактови беху донекле испали, а и сва леђа могаху се кроз даске видети.

Нити ју је ко окупао, ни очешљао, као што то сав народ чини, нити беше кога, да макар један цветак или увео лист метне поред њене лепе главе.

Таман је око десет часова хтедоше изнети из капеле, кад стигоше мајстор Јова са још двојицом комшија и две комшике.

Те исте ноћи, кад је Мића, са друговима, напао на Марин стан, одневши [293] собом везану Аделу, видела је једна старија жена, кад су изашли људи од Маре, носећи нешто на леђима, али је мислила да је лекар са људима, да, можда, помогне болној девојци, па није хтела никога да буди. Кад је то сутра рано казала својим укућанима, а ови осталим комшијама, мајстор Јова и остали уђу у отворен девојчин стан и тамо виде читав вашар.

То одмах јаве, где треба, али кад видоше да нико не долази, пођу је тражити по вароши.

У том чују, да се некаква девојка удавила у Сави и да је донета у болницу, те дођу тамо, баш кад су је хтели изнети и метнути у кола. Постављени момак не хтеде их пустити, те у мало не дође до битке.

Мајстор Јова и остали, најзад, продру силом у капелу, открију мртвачки сандук, и, на своје велико запрепашћење, виде у њему несретну Мару, лепу као анђео, како јој на уснама лебди горак осмејак, као да би хтела рећи им, да је [294] све доцкан, и да још само једну жељу има, да једном сиђе у ладни гроб, те да се за навек смири и ослободи толиких увреда и патњи.

У очима свију комшија и комшика могаху су видити сузе саучешћа, беше им жао овог честитог, овог благог створења, које проживи тако горко.

Мајстор Јова и остали пренесу је у кола, па се одмах крене спровод, за колима само њих пет комшија, погнуте главе и са сузама у очима.

Сахранили су је у једном буџаку, у врх гробља, а надгробни споменик била је само једна лоша крстача са знаком М. 3. 245.

Бацивши по бусен у ладни гроб, мајстор Јова и остали опросте се од несрећне девојке, и, погружени, оду кући, где и осталима испричају, како је прошла честита Мара Зорићева.

LXXXVI

Тако је завршен један горак живот. Бездушници су могли да ликују, своје жртве упропастили су, не бојећи се, да ће их постићи заслужена казна.

[295]

Па ко је крив?

Крив је цео свет, криво је људско друштво, што је, у својој средини, одгајило таке бездушнике, што у његовој средини могу да опстану и, чак, напредују шакали, који живе на поругу човечанства. Људско друштво одавно болује, њему треба лека, и то правога лека те да се једном из основа преобрази. Тек тада, кад се основна права свакога човека буду брижљиво заштићавала и поштовала, када сасвим престане право јачега и моћ новца, тек ће се тада моћи приступити друштвеном преображају, где ће се знати свачија права и дужности. Тада се неће догађати оваки злочини, а ако би се, ипак, поједине индивидуе срозале до животиња, оне ће бивати тако кажњене, да ће постати безопасне за људско друштво. Њима ће се морати одредити друга средина, где ће живети, а не међу свесним људима, које би могле окужити. -

Зар је један човек сазнао за Мићин злочин, па је овај остао не само не кажњен, [296] него је још и унапређен! Тако то бива у сваку друштву, где новац игра велику улогу и где се помоћу протекције може много да постигне.

Али апостоли нове друштвене организације, апостоли науке о братству и једнакости, мораће се још подуже претрпети, док им се не испуне снови. Шта више, многи ће од њих попити повише горких чаша и још дуго испаштати, јер се свако друштво грчевито држи за своје уређење, оно је конзервативно и не прима радо нове идеје. —

О Марином самоубиству подуго се говорило у комшилуку, али се, најзад, и то заборавило, јер није било никога, ко ће да трага. Па да је и било, каква вајда, кад су злочинци имали јаке везе и сваку потеру у самом почетку угушивали. Мајстор Јова ишао је чак и једном адвокату, па му је овај казао, да неће моћи ништа учинити, јер Мића има јаку протекцију, а ко то има, може бити и разбојник, па да га ни глава не заболе. Кад је овај доцније чуо, шта је против њега [297] предузимао мајстор Јова, у мало га није у топ стрпао, хтео је, са својим људима, чак да га испребија, ухапси и протера. Зато се сиромашни обућар морао, најзад, повући и ћутати, да га не би сасвим упропастили.

LXXXVII

Одмах, тога истог дана, тек што се над несрећном Маром затворио ладни гроб, Мића и два пратиоца дођоше у Марин стан, да изврше попис и „учине извиђај.“

Све комшије дођоше да виде, шта се ради, а ту дође и мајстор Јова. Она стара жена, што је те ноћи видела, како однеше на себи неку женску, пришапне мајстор Јови, да је у тој групи видела и тога писара, кога је познала по стасу и дрском кретању.

— Па то су они морали однети или Мару или Аделу, приметиће стари обућар. Мара се удавила сама, бар тако вели секција, онда мора бити, да су однели Аделу. Али куда? Ха, биће, да су је понова вратили оном лупежу Проки, јер је [298] сама она причала, да су је једном везану тамо однели.

— И ја сам ту девојку видела. Кад је сад нема, могуће, да су њу однели.

Мајстор Јова уђе у собу и упита Мићу, где је г-ђица Адела, која је ноћас била заједно с Маром. Мара се, вели, удавила, а шта је с њом.

— Шта се то тебе тиче? одговори му Мића осорљиво.

— Па, тиче ме се, ја сам је овде видео, сад је нема, а комшилук вели, да су је ноћас однели на леђима и вели да сте и ви ту били.

— Марш, на поље, викне Мића, лупив ногом о патос, или ћу те сад везана отерати у затвор!

— Е, нећемо тако, г. Мићо, примети му оштро стари обућар, ви мислите, да вама нема суда? Јавићемо ми, где треба, па ће изаћи дело на видело. Ви сте и Марину сестру упропастили, Мару сте довели до очајања, те је скочила у Саву, а можда сте смрсили конце и тој несрећној девојци, која се тако много жртвовала за своје пријатељице.

[299]

Мића га само погледа зликовачки.

— Добро, добро, платићеш ти то мени, промрмља затим.

После кратког времена Мића сврши попис и оде у канцеларију, а мајстор Јова врати се у своју собу, где је дуго размишљао, шта да ради и како да пронађе, где је Адела, од које би, можда, могао сазнати праву истину о Мариној смрти...

— Сад знам, рећи ће стари обућар, после дугог размишљања, ударив се прстима по челу. Потражићу калфа Лазу, који је пређе донео оно писмо од Аделе, он је њу видео, те ће је умети наћи...

Али, како да доспе до ње, премишљаше даље, ако каже, да је за њу писмо, узеће га онај зликовац, па га Адела неће ни видети. Ха, ипак ће моћи. Нека иде вечерас код Проке, да се тамо, ђоја, проведе, па ће или видети Аделу или о њој што дознати.

Мајстор Јова седне за сто, па је писао пуна два часа. Морао је слова скоро да црта, све једно по једно низао је полако, [300] често пута бришући зној с чела, али га је ипак написао и то доста јасно, да се из њега могло видети, шта хоће.

У писму јој јављаше о Марином самоубиству, како су је ноћас извадили матрози из Саве, како је сецирана, како сиромашки сахрањена, ко је ишао за сандуком и где је сахрањена, као и какав је знак на крсту. Знајући, вели, да ју је Мара волела, а и она Мару, пише јој ово, као њихов пријатељ, и моли је, ако што више зна о њеној смрти, да му јави, те да се даље трага.

Писмо савије, нађе једно парче црвена воска и лојану свећу са свога панкла, где му чешће треба, притисне петпарац као печат и оде да потражи Лазу Н., кројачког калфу.

Овај је био у радионици са још једним млађим калфом и два шегрта. Чим је угледао мајстор Јову, одмах је устао и упитао га шта има ново, и да ли су што успели због мале Линке.

Он још не беше сазнао за Марино самоубиство, јер је седео подалеко, па, [301] кад је то чуо од старог обућара, сав пребледи, дркћући од узбуђења.

— То је ужасно! узвикнуће, пошто се прибрао. Та то нису људи, то су разбојници, то је грех над греховима, шта су све ти људи са својим жртвама чинили!

— Тако је, синко, одговори му стари обућар, сила Бога не моли, слаб човек мора сваку неправду да отрпи. Него, донео сам ти ово писмо, да га однесеш г-ђици Адели, знаш, оној девојци, што ти је у Видинској улици предала писмо за Мару. Она још не зна за смрт своје пријатељице, а сам знаш како ју је волела и због ње се и напатила. Овде је све описано што треба.

— Хоћу с драге воље. Него, како да јој дам?

— Иди вечерас још с ким код оног зликовца Проке, да се, ђоја, проведете, па ћеш је тамо или видети или о њој што сазнати.

— Врло добро, тако ће бити најбоље.

Мајстор Јова преда му писмо и опрости се с њиме, рекав му при поласку.

[302]

— Бога ти, гледај, да ми сутра порано јавиш, да ли си је видео и предао писмо. Поздрави је и од моје стране, то је добра девојка, она заслужује свако поштовање.

LXXXVIII

Око 9 часова калфа Лаза, са једним својим пријатељем, био је већ у Прокином заводу. Не беше још никога од гостију. Келнерка им приђе и понуди што да пију. Ови поруче две кафе и запале по једну цигарету.

Не потраја дуго, дођоше две девојке, које Лаза није познавао, поздраве се и седну поред њих. Лаза се обзирао, неће ли откуда искрснути Адела, али ње ни од куда. Девојке га окупе, да их части, те им он поручи флашу пива. Сад се с једном упусти у разговор, лажући је, како је родом из Аустрије, чак иза Пеште, како овде хоће да отвори радњу и т. д., те тако и она почне да тртља о својој родбини и другим околностима.

Он је, затим, упита, колико Прока има девојака, одакле су и како се зову. [303] Ова почне набрајати имена, па кад је дошла на Аделу, овај је упита, где је она, јер се с њом од раније познавао, долазећи овамо, (и ако није ни знао за Проку) па би био рад, да је опет види.

— Она је болесна, одговори му девојка, знате, имала је неке неприлике, бегала је, па су је испребијали на мртво име.

— А зар тако овде поступају са вама? упита је Лаза.

— Горе него са робовима. И ја сам пре неке године бегала, па су ме тако измазали жилом и изгазили, да и сад памтим, те сам од бегања дигла руке.

— А би ли ја могао разговарати са том девојком?

— Сумњам, она овамо неће излазити, јер је сва модра, а тешко ће вас њој пустити.

— Баш бих волео да је видим. Ево, да вас још почастим, само ме одведите код ње, реците, ако вас ко успита, да сам јој неки познаник из Аустрије.

При тим речима он јој, испод стола, ћушне два динара у руку, те девојка одмах [304] оде у Аделину собу, да јој за ово јави. Она је лежала у кревету, бледа као крпа, а на лицу јој се огледала велика малаксалост. На сточићу, поред кревета, не беше никаквих медецина, ни понуда, па чак ни један лимун, чим би се мало разгалила.

По лицу је имала више модрица, испод очију велике плаве колутове, по челу се познаваху више крвавих бразди, како је од разбијене главе цурила крв.

Чим је девојка ушла, Адела је погледа својим лепим, крупним очима, у којима се огледала велика клонулост и туга. Она је упита, што је дошла, па кад је чула, да неки њен познаник из Аустрије жели да је види, замоли је, да га одмах пусти.

Девојка се врати, и после неколико тренутака указа се калфа Лаза.

Адела га одмах познаде. Преко бледог лица прелете јој осмејак наде, очи јој чисто оживеше, па, и не чекајући, да јој се Лаза престави и поздрави је, брзо га упита:

[305]

— Ви долазите од Маре, је л’ те? Како је њој, је ли јој боље, да ми што не јавља?

Лаза јој стисне пружену руку, па, погнуте главе, одговори јој, да јој не доноси добре гласе.

Девојка сва уздркти. На лицу јој се показа страх, срце јој поче брже куцати, те, услед тога, појури јој крв у главу, да јој се образи заруменише, па опет побледише.

— Да се... није... десила каква несрећа? Упита га, у страху, чисто тражећи речи, и гледајући га усплахирено.

— Умирите се, госпођице, вести, збиља, нису добре, мени је врло тешко, што вам их доносим, али дужност ми налаже, да то учиним, јер вас нико други не познаје лично, те вас не би умео ни наћи. Мене је замолио мајстор Јова, да вам донесем ово писмо, из кога ћете све видети.

При овим речима пружи јој писмо старога обућара, које Адела брзо отвори и стане читати. И ако није нарочито учила [306] српски да чита и пише, опет је, како је била добро васпитана и бистра, читајући овда онда, научила добро читати и писати, те зато доста брзо прочита мајстор Јовино писмо, јер му је рукопис био прост и читак.

Одмах, при првим речима, јако се трже, испустивши писмо. Јак узвик, који она брзо угуши, да не би ко чуо, оте јој се из груди, сузе је облише и ресто писма прочитала је, гушећи се од плача.

— Јадна моја Мара, јецала је несрећна девојка, зар да је никад више не видим? Зар да је никад више не загрлим и не пољубим оне лепе очи, које гледаху онако тужно?

Она обори главу, па понова погледа у писмо, као да би још једном хтела да се увери о Марином самоубиству....

Да, да, Мара је мртва, оно дивно створење, које је она тако много волела. Та она и Линка беху једина два срца, која су за њу куцала, то је био за њу цео свет, нада на боље дане! Па зар све то да се разори? Зар понова да остане [307] усамљена и с празним срцем, јер сад ће и Линку тешко моћи наћи?

Шта ли ће сад ово несрећно дете, ко ће се о њему бринути, ко ићи да га избавља, зар сасвим да пропадне?

Несрећна Адела! Она се још надала, да ће имати који мио дан, а сад се пред њом понова отвара пакао, из кога се била готово спасла. —

Из ових сањарија трже је глас Прокинице, која викну момка, да јој нешто донесе. Она погледа у калфа Лазу, који је са саучешћем посматраше.

— Глас је, збиља, црн, који сте ми донели, рекне му с пуно туге и очајања, али вам ипак хвала на труду, јер би ми било много теже, кад би о мојој Мари после неколико дана сазнала. Идите и захвалите мајстор Јови на указаној пажњи и реците му, да ћу га ускоро ма на који начин посетити. Ви ме, пак, извините, што вам ни столицу нисам понудила, видите, да сам збуњена, јер сам сад изгубила све, што сам у животу имала.

Лаза јој пружи руку, коју онага облстисне, [308] опрости се с њом и оде. После неколико минута плати трошак у салону и, са својим пријатељем, изађе из Прокине куће.

LXXXIX

Каква коб за Аделу! После толиких патњи и понижења, један једини мио тренутак у животу, па јој преседе! Спријатељив се с Маром и њеном сестрицом, у њој беше оживела нада, да ће се опет вратити међу људе, али сада све оде.

И ако се због њих тако много напатила, она је у срцу осећала неизмерну сласт, што је воле две племените и чедне девојке, осећала је, да се повраћа у живот, да није више роб и да заслужује, да и она живи човечанским животом.

Никаква беда, ни сила не би је могле отргнути од ове две девојке, за које је она живела, на које је мислила дан и ноћ. Па сад, на једанпут, све се наде расплинуше, све пропаде! Зар опет да остане усамљена, зар понова да јој срце буде празно, зар баш никога да нема, коме би њено срце припадало, коме би се могла потужити и похвалити?...

[309]

Сирота Мара! Како је била лепа, па блага, како је била паметна и мила, и ако за њене године доста озбиљна! Зар да никад више не загрли њен прекрасни стас, зар да никад не пољуби она лепа уста, оне лепе и паметне очи, које су је с тако великом љубави гледале?!..

Адели грунуше сузе на очи, она се зарије у јастук, где је дуго и горко плакала, осећајући, да је сад, збиља, бедно створење, које нигде никог на свету нема.

А мала Линка? Шта ће с њом бити? Зар сасвим да пропадне у туђем свету? Зар с Марином смрћу и она да иструне у гробу, у који су је бацили њени џелати?!

Ужасно!...

Да ли је могуће, да је по неком додељена тако горка, тако црна судбина, те да и у најранијој младости проклиње живот!? Зашто така неправда у друштву, и зашто баш да они највише страдају, који су најмање криви?..

При овим мислима Адела се тргне, [310] подигне споју лепу главу и стане зверати по соби. Гледала је, да ли су јој ту хаљине, те да се што пре обуче. Јест, она не сме оставити малу Линку, своју малу пријатељицу, она је мора ма на који начин наћи и спасти. То је, извесно, била и Марина жеља, у тренутку, кад је хтела скочити у воду. Она се, можда, обзирала да види своју пријатељицу, да јој каже последње збогом и поздрави сестру, али она беше везана и испребијана, те јој није могла помоћи...

Сад јој мора испунити жељу. Ићи ће да тражи Линку, јер би био грех, да не сазна, шта је било са њеном милом сестром, да не сазна, како ју је она безгранично волела.

Али пре тога да посети Марин гроб, јес, јес, да јој види гроб и опрости се с њом. Она ће га, доцније, чешће обилазити и који цветак на њему посадити, она своје пријатељице не може никад заборавити, та оне су је једине и волеле на овоме свету, дотле јој је срце било сасвим празно.

[311]

XC

Природа се почела полако успављивати. Жарки дани беху већ прошли, па, са њима, и бујна вегетација, а остали облачни дани, када цела природа почиње поступно губити своје пријатно зелено рухо.

Ове године сасвим се рано зајесенило, а то је највише причинило облачно и кишно време. Једнога таког дана, око пет часова по подне, једна повисока женска уђе на малу капију новога гробља. По елегантном и витком стасу, ванредно лепим и бујним формама тела, као и еластичном ходу, свак је могао одмах увидети, да је дама отмена, и ако јој одело није било скупоцено, већ само укусно.

При ближем посматрању, под скромним, али укусним шеширом, видела се бујна коса, која, као какав леп рам, окружаваше прекрасно овално лице, које, због пуне косе, изгледаше још блеђе. Лепе, велике очи гледале су замишљено и тужно кроз густе трепавице, а правилни нос и мала, затворена уста, на чијим угловима играше горак осмејак, показиваху [312] велику душевну борбу, која је морила ову прекрасну појаву.

Ту елегантну женску, ту лепу главу и замишљено лице, ми смо већ познали, то је била Адела, наша трећа патница, која се, после пуних двадесет дана, једва једном докопала слободе, јер су, у оној јазбини, и дан и ноћ на њу мотрили, чувајући је брижљиво од додира са страним светом. Они су се бојали, да тако не сазна за Марину смрт, па да само неколицини њих каже, шта је све са њима рађено, могло би бити врло опасно и по Проку и његову жену.

Колико је то сироту девојку стало душевне борбе, колико се кидала, што не може да посети гроб своје миле пријатељице, али све беше узалуд! Прока, који се био вратио из Цариграда, где је, по скупе паре, продао Линку, не само што је наредио, да на њу строго мотре, него јој је претио, ако само покуша да бега, или коме ма шта каже, шта је све до сад било, и куда је он ишао, да ће је не само изгазити, него и убити, па, ноћу, однети и бацити у Дунав.

[313]

Она је слушала, да се тако нешто са неким девојкама, па и гостима, у овим јазбинама дешавало, али то беше све тамно, нико не знађаше, кад се и где така насиља дешавала, па је то била и заборавила. Сад увиде опасност, у којој је била, а веровала је, да су Прока и жена му тако бездушни, да ни од каквог злочина не би презали.

Али, она се није бојала смрти, често пута чињаше јој се, да ће она бити једини спас за њену напаћену душу, но сад је осећала и једну свету дужност — да спасе своју малу пријатељицу и посети гроб Марин, па се, зато, морала чувати, да је не убије зликовац, јер би тако и Линка за навек пропала.

Она, је, сирота, тајно плакала и крила сузе, лежећи, већином, у кревету и бавећи се у својој собици, али чим би приметила, да су укућани отишли на ручак, или да се око чега забавили, одмах је вребала згодан тренутак, да утекне. Тако, једне ноћи, беше нека свађа са гостима, те се сви скрхаше у салон. Она полако [314] изађе у ходник, па, видев, да је и вратар отишао у салон, брзо се обуче и, пажљиво, дође до капије, одврне кључ и излети на поље.

Чим се нашла на улици, није се дуго премишљала, него одмах окрене десно и појури, што је брже могла. Само кад је била поред ноћних стражара, успорила би трчање, да је не би зауставили.

Тако прође поред Велике Болнице, те поред кафане „Код Седам Шваба“, стигне у Таковску улицу, па, њоме, на Батал-Џамију, куда је пређе са Линком бегала, јер је само тај пут и познавала. Дошав на раскрсницу код „Три Листа Дувана“, удари лево, у Фишеклију, и дође пред кућу, где је становала покојна Мара.

Дотле није мислила, зашто баш тамо иде, она је само хтела да измакне из канџи Прокиних, али ју је ипак нешто вукло Мариној кући, као да је ова жива, па би хтела да је види и загрли. Овде се заустави и тек сада стане мислити, шта да ради.

[315]

Мара је мртва, Линка продана, стан њихов мора да је закључан, те тамо не би могла ни ући да преноћи, а до зоре било је још дуго, јер, кад је измакла, било је пола један по поноћи.

Али сад јој падне на памет, да би јој у њином стану било немогуће преноћити, баш и да је отворен, јер је извесно, да ће је Прокини момци, са Мићом и његовим жандарима, прво тамо тражити.

Тако је дуже премишљала. У том јој падне на памет мајстор Јова, који се за њену пријатељицу онако пријатељски заузимао. Кад је била код Маре, она јој је показала његов стан у истој авлији. Он је добар човек, то је она видела, а сети се и његовог писма, као и поздрава по калфа Лази, да га посети, чим узмогне.

Јавиће се њему, он је, извесно, неће одбити, можда ће јој моћи бити на руци, да лакше оде и потражи малу Линку. Она полако уђе у авлију и дође прво до Мариног стана, али он беше закључан и запечаћен. Провири кроз прозор, и ако беше доста мрачно, виде Марине лепе ствари све испреметане.

[316]

Оте јој се тежак уздах. Овде је била само неколико тренутака, у најтежим Мариним часовима, ту јој је, онако везана, последњи пут погледом казала збогом, јер јој бездушници беху запушили уста. Како би, јадница, била срећна, да је с милом пријатељицом могла колико толико заједно проживети, па би јој и сестру могле наћи.

Али сад је све доцкан. Она пређе преко пута и дође до стана старога обућара. Погледа кроз стара, стаклена врата у малу радионицу — све мирно, само што два шегрта спаваху у дну. Дође до прозора и куцне полако. Изнутра се зачу женски глас: „ко је“. Адела понова куцне и упита полако, да ли је ту мајстор Јова.

— Јесте, спава, одговори јој исти глас. До мало час је радио, па је уморан. Шта желите?

Отворите ми, молим вас, па ћу вам унутра казати, мене мајстор Јова добро познаје, ја сам пријатељица пок. Маре.

Стари обућар причао је жени све догађаје односно Маре и Линке, а и сама [317] његова жена била је неким сценама сведок. Она устане пажљиво, да не пробуди уморнога мужа, рекав Адели, да мало причека. Пошто је обукла горњу сукњу и реклу и упалила лампу, отклуча врата, рекав девојци учтиво: „изволте, госпођице.“

XCI

Обућарева жена унесе лампу у малу радионицу, понуди Адели један троножац, па и сама седне, посматрајући је радознало.

Ова одмах почне говорити, у кратко исприча своје познанство с Маром, Линком и мајстор Јовом, и како јој је овај јавио за Марину смрт. Даље исприча, како се једва, после двадесет дана, могла отуда спасти, па, како сада нема нигде никога, морала се обратити мајстор Јови, надајући се, да ће јој бити на руци, да што пре оде из Београда и потражи малу Линку, не би ли је како год спасла.

Обућарева жена слушала је с великом пажњом кратку исповест Аделину, чудећи се, од куда тако лепа и племенита [318] девојка да западне у тако ужасну јазбину.

Она је упита, жели ли, да пробуди мужа, те да се с њим разговори, шта даље да се ради, али је Адела замоли, да га остави, кад је тако доцно легао, моћи ће и сутра с њиме разговарати. Онда јој Јовина жена понуди, да прилегне и одмори се, те да сутра не буде ломна.

— Ја ћу вам, рекне јој љубазно, уступити мој кревет поред прозора, а ја ћу мени прострти на патосу до Јовиног кревета.

Адела јој се захвали на понуди, молећи је, да и даље спава у кревету, а она ће седети на троношцу и што читати, ако има каквих новина и књига.

Обућарева жена не хтеде дозволити, да јој гошћа преседи целу ноћ и сутра буде уморна, већ је замоли, да с њом заједно легне у кревет, биће места за обе. На ово Адела пристане са захвалношћу, и после непуних пола часа, обе женске спавале су тврдим сном...

[319]

Сутра око 5 и по часова мајстор Јова, са оба шегрта, већ је био за својим панклом. Како се обрадовао, кад му је жена — која је раније устала и спремила му слатко и црну кафу — испричала, да је дошла г-ђица Адела и затражила код њих прибежишта.

— Гледај одмах да спремиш за њу белу кафу, рекне жени радосно, па да буде наша гошћа, догод се буде бавила у Београду. Та девојка заслужује свако поштовање, и ако је доспела била у праву разбојничку пећину...

После кратког времена, пробуди се и Адела. Пошто јој обућарева жена полила, те се умила и очешљала, и пошто се обукла, уђе у малу радионицу, где је радосно одочека стари обућар, молећи је, да сматра његову кућу, као да је код својих родитеља. Када је села на троножац, поред панкла, а мајстор Јовина је жена послужила слатким и црном кафом, она му каже, да жели још данас да посети Марин гроб и за 2—3 дана, чим узмогне, да се крене за Цариград, те да потражи [320] Линку. Има, вели, дијамантске минђуше и златан брош, што јој је поклонио њен стриц, док је била још код родитеља, а то је увек крила као највећу тајну, чим су је неваљали људи одвели из Беча и продали. Она се нада, да би се за њих могло добити бар 120 динара, а с тим ће, ваљда, моћи стићи до Цариграда.

Мајстор Јова јој рекне, да ће још пре подне отићи, да то или заложи у каквом заводу или прода, а и он ће гледати да скупи коју пару и да јој за пут.

Пошто је попила и белу кафу, после кратког разговора, мајстор Јова узме минђуше и брош и оде у варош, да их заложи или прода, а она остане код куће с његовом женом, јер се бојала да изађе на улицу, могао би је ко проказати, па да је опет врате Проки и испребијају је.

CXII

Око 10 часова мајстор Јова врати се из вароши, где је заложио драгоцености. Питао је на више места, да прода, али су му давали сувише мало, те их заложи [321] у једном новчаном заводу за 130 динара и донесе Адели реверс.

— Боље је, рећи ће јој, предајући јој новац и реверс, заложити ствар, може се некад и дићи, него је продати буд зашто, а, сем тога, добио сам више залагањем, него да сам их продао.

Адела му захвали и остави код њега реверс, бојећи се, да га у путу не изгуби. Затим се договоре, те стари обућар оде у кварт, где на име своје сестричине, г-ђице Лепосаве Илићеве, извади за Аделу велики пасош.

После ручка оде до неколико оних познаника, с којима је ишао да ослободи малу Линку, каже им, у чему је ствар са Аделом и скупи 105 динара, са своје стране даде још пет, немајући више, и преда их девојци, рекав јој, да ће она прва сума бити мала, јер треба мислити и на повратак.

Адела се дуго опирала, да прими новац, рекав му, да ће она и служити, па ће Линку наћи и вратити је, а обратиће се и тамошњем српском посланству, можда [322] ће и оно помоћи, да се дете врати. Ну стари обућар није хтео попустити, мораде јој готово силом метнути новац у руку.

Око 4 и по часа Адела се спреми, да оде и посети Марин гроб. Мајстор Јова јој све потанко објасни, куда се иде на ново гробље, на којој се страни налази гроб, који је број, какав је крст, итд. Она му се захвали, и после 15 минута била је пред гробљем, где смо је већ видели и познали, кад је ушла на малу капију.

Облаци су се све више гомилали, све гушћи бивали, - и ако киша не беше још почела промицати, да се поступно и сутон почео хватати.

CXIII

Адела прође поред цркве, па дође до последње парцеле. Тада, обрне лево, и у врх гробља, с леве стране, види једну групу гробова, на којима је било мало споменика, и то већином скромних. То је група оних мученика и мученица, који су, из ма каквих узрока, одузели себи живот.

Има их, који су били лакомислени, упропастили туђе паре, па, кад је требало [323] одговарати, одузели себи живот. Има их због тешких неизлечивих болести, због несрећне љубави, због крајње сиротиње, али доста и због многих увреда, које су морали од рђавих људи претрпети, а доста и таких жртава, које су биле као пупољци, настале тек да живе, као што је била патница, несрећна Мара Зорићева. Адела зађе међу гробове, погледа на све стране, и, према опису старога обућара, брзо нађе гроб своје пријатељице.

Док је још ишла кроз огромно гробље, у коме има много закопаних нада, беше је обузела тешка туга, да јој очи беху пуне суза. То бива код свију нежних и осетљивих душа, које и при туђој жалости осећају бол у срцу.

Кад угледа Марин гроб, грунуше јој још више сузе, она паде на њ’, гушећи се од плача. Та ту је лежала њена једина пријатељица, њена нада на боље дане, за коју је она живела, и чију је искрену љубав сваким њеним дахом осећала.

Адела се Мари и Линки предала и [324] срцем и душом, а сад, на једанпут, обе пријатељице да изгуби! Она се спремила да тражи Линку, али је много сумњала у успех, јер је слушала, како су турске власти бруталне и како је тамо бесправно стање, да се човек нема коме жалити.

Бол ове несрећне девојке био је неизмеран. Она је за родитеље била давно изгубљена, јер се бојала да им изађе пред очи, они су је на све стране тражили, то је чула, свакако да би јој опростили, кад би сазнали, да није ни у чем крива, али за осетљива срца ти су моменти ужасни, она се на њих не решавају, или, можда, тек онда, кад нема другога излаза, већ пред њима зија гроб.

Адела је дуго плакала на Марином гробу, наслонивши главу на саму земљу, и тако није ни приметила, да се у велико почело смркавати. Поче и киша, у крупним капљицама, промицати, оштар северац све је јаче дувао, изводећи, при свом лету преко многих споменика, тужне и тајанствене звуке. Осетивши, најзад, јаку ладноћу, она се подигне мало и пољуби [325] на крсту Марино име. Још једном клекне и загњури главу у руке, гушећи се од плача, а затим устане, бришући марамом сузе и гледајући суморно у остале жртве, које мирно почиваху поред гроба њене пријатељице.

CXIV

Као да се сам пакао окомио на ову несрећну девојку, те јој није дао душом да дане. Она није смела ни да воли, ни да тугује за својом једином пријатељицом, на сваком кораку пратио је њихов ужасни демон, кога је сам пакао послао, да упропасти три честита створења.

Ни на гробу пријатељице Адела не могаше наћи мира, где би је оплакала и гроб јој окитила, јер њен зао дух, као каква хијена, која ноћу копа нове гробове, приближавао јој се пажљиво иза леђа, да је нападне и, као џелат, докопа у своје канџе.

Чим је Адела утекла из Прокине јазбине, одмах се дигла ужасна ларма у целој кући. Вративши се, вратар је приметио, да је неко отварао врата, те брзо [326] јави госпођи, која одмах прегледа Аделину собу. Не нашав је тамо, дигне се читав урнебес од тумарања. Тражили су је по свима кутовима куће, а после неколико минута јавили су Лаки и Мићи.

Ни једног нису нашли ни у канцеларији, ни код куће. Задовољни, што се ствар због Маре и Линке тако брзо забашурила, они су неколико пута, нарочито због тога, заједно лумповали. Били су код Проке, Јевте и у другим заводима, где су летеле флаше по салонима, лупајући огледала и остали намештај, не плаћајући при том, ни паре, а посетили су и тетка Митру, где су се такође о туђем трошку веселили и лупали. Ни остале пезе у околини нису остале без њихове посете, те су, готово, непрестано били пијани или мамурни.

Ове ноћи отишли су били у Земун, јер су чули, да су тамо стигле „тазе девојке“ за београдске трговце с људским месом од њихових лифераната из Пеште, где су остале, док се не сврши продаја и теслим, па су хтели да се с њима проведу. [327] Како су, у једном тамошњем извиканом хотелу, целу ноћ лумповали и преко мере пили, то су сутра дан били тотално пијани, да нису знали за овај свет, те су их обојицу келнери морали однети у горње собе, где су лежали до два часа по подне.

Како је Мића казао Кузману, где ће бити са Лаком, то овај, чим је прошло подне, а Миће нема, одмах пређе у Земун, сазна, где су, одмах оде тамо и пробуди их. Обојица, и ако још млитави и, готово, несвесни од пића, запрепастили су се, кад су чули, да је Прока јавио, како му је утекла Адела.

Кузман им помогне, те се умију, па сва тројица похитају на колима, и на месној лађици пређу у Београд. Дошав на колима Мићиној кући, Лака се одвезе у канцеларију, јер се бојао, да га, онако мамурна, не види жена, а Мића, чим се пресвукао, оде посрћући у канцеларију, узме неколико жандарма, те прегледају разне хотеле. Око пет часова сети се Фишеклије, те бане у авлију, где [328] је седела Мара, и тамо дозна, да је нека страна женска била код мајстор Јове, а мало пре је отишла....

Брже испита мајстор Јову, жену и шегрте, па, како се нису пре тога договорили, шта да кажу, сазна од једног шегрта, како је госпођица отишла на ново гробље.

Дошав тамо, упути се, с Кузманом и с још двојицом, право Марином гробу, па, видев тамо још из даље неку женску, помисли, да је Адела, те разреди жандарме, да је са свију страна опколе и склептају, бојећи се, да му не умакне.

CXV

Опростив се од гроба своје пријатељице, Адела се окрене и пође кући. Али сад наједанпут врисне и посрне. Пред очима јој се смрче.

Она притисне чело рукама, да прибере мисли, јер чисто не вероваше својим очима.

Угледала је свога и Мариног џелата, како јој се пажљиво, као тигар, кад хоће да скочи на своју жртву, са својим [329] помагачима приближује. За тренут ока увидела је опасност, па, и ако се јако уплашила и, у први мах, збунила, опет се брзо прибрала.

Брзо, као каква газела, полети између гробова, ближе огради, где не беше ниједног жандарма, излети на путању, па, све поред ограде, трчала је, што је брже могла цркви гробљанској.

Мића да знак помагачима, те се сви за њом стуште. И он је сам трчао, али је био још мамуран, те је иза њих, позади, посртао и најпогрднијим именима псовао несрећну девојку.

Близу саме цркве Мићини помагачи били су сасвим близу Аделе. Ова сад стане викати: „у помоћ, у помоћ.“ По околним гробовима налазила се још по која старија жена, кукајући за својим милим, али оне јој не могоше помоћи.

Кад је промакла и цркву и стизала излазу, Кузман је пристигне и одмах лупи песницом у главу, да је несрећна жртва све посртала. У том стигне још један жандар, те је докопају за руке и косу [330] и тако зауставе. Адела је и даље викала: „у помоћ,“ али на гробљу не беше никога, ко би јој могао помоћи.

Кузман је још једном лупи у слепо око, те се девојка стропошта, а како је и даље викала за помоћ, то јој тури своју прљаву мараму у уста.

У том стигне и трећи жандар, те су је држали чврсто, да је једва дисала. Кад је стигао и Мића, стане је тако лађарски грдити, да му један млађи жандар рече, да толико не виче, може ко чути. Овај то није слушао, него је, поред грдње, лупи неколико пута ногом у слабину и трбух, да се девојка превијала као црв. И то није било доста, него је лупи песницом по устима, да је одмах облила крв.

Несрећна девојка само је тужно гледала своје џелате, увиђајући сад, да је њена мила пријатељица морала скочити у воду, да би се једном спасла беспримерних увреда, којима беше изложена.

Мића нареди помагачима, те Аделу вежу, изнесу из гробља, па, изашав на [331] друм, ударе десно, преко оне долине, те споредним улицама, право у Мићину канцеларију.

Ту је, онако везану, баце у исти подрум, где је пређе над Линком извршен онај злочин. Кад су закључали врата, извадивши јој пре тога мараму из уста, Адела уздане дубоко и тако је кратко време снажније дисала, да би се повратила од заноса. А кад се сасвим прибрала и видела, где се налази, грунуше јој сузе, те је тако дуго плакала, док је није ухватио тежак сан.

XCVI

Сутра дан, око 4 часа по подне, један затворен фијакер стаде пред железничку станицу. На боку су седели фијакериста Сотир и један Мићин жандар. Овај скочи и отвори врата, кроз која једва изађе гломазни Кузман. Трећи жандар дода им из кола једну витку девојку, убрађену једним похабаним шалом, да јој се само видела уста, нос и лепе, велике очи.

Била је бледа као смрт, очи преко мере уморне, готово потавнеле, а око малих уста [332] јаке огреботине и трагови усахле крви. Она се није готово мицала. Толико је била млитава и бона, да јој се руке обесише, кад је Кузман и онај други жандар прихватише. Они је брзо унеше у чекаоницу III. класе, те Кузман остаде поред ње, придржавајући је, да не падне са клупе, а онај други оде да спреми што треба и нађе засебан купе.

Девојка је немо и уморно гледала према прозору, као да је за нечим тежила, па јој се жеља не може да испуни. Она погледа по соби, па, видев, да су јој хаљине искаљане и изгужване, хтеде неке фалте да намести, али је тада жигну глава, те једва диже руку да притисне чело. Како јој шал, којим беше убрађена, покриваше цело чело, она га мало отклони, а тада се указа лице наше треће патнице, бледо и изубијано, али још онако лепо и преко мере симпатично.

Кузман је брзо повуче за руку и још више јој намакне шал на чело и образе. Адела, јер то беше она, само погледа по чекаоници, а преко лица прелете јој горак осмејак.

[333]

Срце јој поче јаче куцати, те јој се, за часак, заруменише бледи образи, она притиште груди, као да се бојала, да ко не примети, како је бездушници вређају.

У том Кузманов другар донесе потребне хартије и протерани пасош, који беше визиран, па, кад вратар зазвони и рече Земун, Пешта, Беч, узеше Аделу, подметнувши јој руке испод колена и тако унеше у мали купе, који кондуктер нарочито беше спремио. Ту је, готово, бацише на клупу, Кузман седе поред ње, а друг му се врати до фијакера, где га је чекао онај трећи, те сви одјезде до Миће и јаве му весело, како су мисију срећно извршили — протерали Аделу....

Она је Мићи врло много сметала. Мару је отерао у гроб, Линку живу саранио, сад је требало и ове да се курталише, па да ни од кога не зебе. И кад би је изнова вратио Проки, опет би му могла шкодити, јер би и тамо причала о његовом злочину над Линком и узроку Марине смрти, а одатле би се могло и даље расчути.

[334]

Чим ју је био ухватио, одмах му је дошла мисао, да је учини безопасном. О томе је дуго размишљао. Да је премлати сасвим, могло би се како год прокљувити, можда би и мајстор Јова трагао. С тога се реши, да је протера у Пешту, али пре тога „да јој добро намести ребра,“ те да се више никад не сети ни Маре ни Линке.

Зато нареди Кузману, да узме још два сигурна жандарма, па, око осам часова, кад су се сви остали разишли, сиђе с њима у подрум.

Чим је шкрипнула захрђала брава, Адела се тргне иза сна. Осећала је јаку језу, јер дан беше хладан, она, од трчања и отимања, знојава, а земља у подруму влажна и ладна, те се била готово укочила од ладноће. Чувши Мићин и Кузманов глас, сва уздркти, али, како је била јако везана, није се могла ни маћи. Чим је ушао у подрум, Мића је лупи ногом у главу, да јој се расу прекрасна плава коса. Он је докопа за перчин и повуче подаље од врата, затим [335] викне Кузману и осталима: „Удрите, оца јој дроциног, да ми више не квари рачуне!“

Ови беху донели, неки штап, неки формалну мотку, па су је тукли горе, но кад се нађе какво живинче у штети. Чим је несрећна девојка почела плакати и молити, да је не бију, Кузман јој одмах ућушне своју упацовану мараму у уста, па је стану још жешће тући. Мића ју је, при том, ударао штиклама, те у ребра, те у слабину, у главу, где је стигао.

Ово мрцварење трајало је дотле, док се несрећна жртва није сасвим умртвила. Да би се уверио, је ли жива, често јој је завлачио руку у недра, раздеравши јој блузу и кошуљу.

Кад се уверио, да је сасвим клонула, ну да има још мало живота, онда ју је оставио, али при том, Кузману и осталима дао знак, да своју похотљивост и на други начин задовоље.

Оставши с њоме сами, Мићини помагачи је одреше, скину до кошуље, метну на дрвени миндерлук, где је пређе [336] мала Линка упропашћена, па су несрећну девојку, готово мртву, мрцварили до поноћи, мењајући се неизменице.

Кад су видели, да више не показује знаке живота, онда су је, онако голу, оставили на миндерлуку, закључали врата и изашли.

Адела се пред зору мало освестила, али се није могла још мицати. Сва се била укочила од ладноће, а и ужасни жигови по целом телу нису јој дуго дали да се помакне. Крупне сузе ваљаху се низ њено бледо и лепо лице, она је само уздисала и јечала, увиђајући сада потпуно, да за њу, као и за њену милу Мару, нема живота.

Кад се још више прибрала, извуче Кузманову мараму из уста, напрегне сву своју снагу, свуче се полако с миндерлука, дође попужељке до хаљина, које, седећи и лежећи, обуче и опет се довуче до миндерлука, где је лежала сутра дан до 1 час по подне, без залогаја леба и капи воде.

Тада је ушао Мића с Кузманом и [337] осталима, те јој повезали главу неким старим шалом, на рукама изнели из подрума и унели у Сотиров фијакер, претресавши јој пре тога џепове, одакле су извукли сав новац, што је добила за заложене драгоцености и од мајстор Јове. Одатле су је однели код тетка Митре, где су је држали до 3 ½ часа, када је Сотир понова дошао с фијакером, где су је натоварили, довезли на железничку станицу, као што смо већ видели, и, онако болну и измучену, унели у купе.

Кад је воз стигао у Земун, Кузман је преда тамошњој власти, која је спроведе даље за Пешту.

XCVII

Дошла је у Пешту полумртва. Дисала је тешко, а и жеђ је ужасно морила, јер ни путем није ништа окусила. Однели су је у најближи комесаријат, где ју је прегледао лекар и, уверив се о опасном стању, у ком се налазила, одмах је послао на клинику универзитетску.

Пошто су је тамо окупали, преобукли и добрим јелом и вином поткрепили, дошао [338] је један полициски чиновник, да је саслуша, зашто је тако изубијана.

Није хтела дуго ништа да каже. Стидела се рећи, где је била, а још више, на какве је ужасне људе наишла. Најзад, на наваљивање дежурног лекара, да, само кад се зна узрок болести, може се и лечити, казала је укратко неке догађаје из свога живота.

Навела је Марину и њену борбу, продају Линкину и своју жељу, да је потражи и спасе и, најзад, племенитост мајстор Јовину, као и мрцварење од стране Миће и његових помагача.

Сви су се ужаснули, да ли је могуће, да у Европи има таких хијена у људском облику! Али су, у исто време, сви увидели бездушну трговину, која се у Угарској води с девојкама.

Неки страни листови донели су опис зверског поступања Мићиног према овој несрећној девојци, и сви су нагласили, да је трговина с девојкама најсрамнији жиг на човечијем друштву модерног века.

Лекари су се својски трудили око Аделе, [339] да је подигну. Она је непрестано говорила, чим оздрави, да оде и спасе малу Линку. Али њено стање бивало је све горе. Услед убоја, на више места крв се усирила, да је осећала ужасне болове, те је зато врло рђаво спавала. Овим боловима придружило се и јако запалење плућа, јер је скроз прозебла у подруму, где је онако страшно испребијана, измрцварена и целу ноћ гола лежала.

Снага јој је нагло опадала, па је и храну врло мало узимала, јер је почела повраћати. Глава ју је такође, услед Мићиних убоја, јако заносила, да су лекари, поред свег труда, почели губити наду на оздрављење. Адела је то познала по њиховим забринутим лицима, али се није плашила. Живот јој је био горак, најлепшу младост провела је у гробу, а беспримерне увреде, којима беше изложена, загорчале су јој тако живот, да га није више ни мало ценила.

Све је изгубила, што је имала. Родитељима није могла ићи на очи, стидела се свога чемернога живота, а још једина два [340] створења, која су је волела и она за њих живела, изгубила је. Шта је имала још да чека? Желела је само да спасе несрећну Линку, сестру своје миле пријатељице, па макар одмах умрла, али, видећи, да јој снага нагло опада, изгубила је и ту једину наду.

Мара је скочила у воду, то би и она сада радо учинила, јер још једина смрт у стању је опростити је горкога живота и беспримерних увреда, које је тако дуго трпела. Али, како ју је снага сасвим издала, то ће ускоро и сама смрт доћи.

Да ли ће се с Маром видети на другоме свету?

Боже мој, како би то било лепо, а како је тешко за оне, који у то сумњају, или, чак, и не верују!..

Агонија није дуго трајала. Није се готово ни мало мучила. Била је непрестано при свести. Своје лепе, али упале очи, управљала је често прозорима, мислећи на своје миле пријатељице. Једном јој се, на дугим трепушама, показаше крупне [341] сузе, она хтеде кришом да их убрише, али не могаше више дићи руку, с тога јој болничарка, на њен шапат, убриса. После неколико тренутака настаде сасвим кратко дисање, она уздану још једном дубоко и, за навек, затвори своје уморне очи.

А Мића? Он је постао велики господин. Аванзовао је брзо, и већ дотерао до среског начелника, да су се многи чудили брзим класама. И оженио се, и то девојком из „отмене и богате породице.“ Многи су одвраћали родитеље девојчине, који су га знали као развратника и џелата, али ови говораху, да он има будућности, јер је од „отмене породице“, а ко то има, па још и протекцију, ма какав био, нека не брине за каријеру.

О Линки се није никад ништа чуло. Она је, извесно, сасвим пропала, као и сва остала бедна створења, која допадну модернога европскога ропства. Можда је и премлаћена, ако је покушавала да бега, а можда и даље продана.

Стари обућар трагао је подуже за Аделом, али за дуго није могао ништа дознати. Тек кад су страни листови о њој јавили, како се напатила и како су је полицијски џелати у Београду мрцварили, те то и „Мали Журнал“ саопштио, мајстор Јова је дознао за њену смрт и последње горке часове у Београду. Било му је врло тешко, па је, најзад, дошао у уредништво истога листа, и, сузним очима, испричао све оне ужасе и неправде, којима ове честите девојке беху изложене.

- КРАЈ -