МЕСТО ПРЕДГОВОРА

Пишу се у нас (и ако нам је млада књижевност) многе и многе књиге с разним циљевима и побудама. Мало њих пишу славе ради, а многи пишу ћара ради, и ако се у нас до сада могло само штетити на књизи. Износим на свет причање Миланово о његовом школовању из чисте љубави према свима онима, који су се на овакав начин намучили и напатили, те познадоше сву јаву и горчину живота још у то доба, које остали помињу као доба среће, срећне безбрижне младости и детињства. Па ипак многи од ових сиротана пробијајући се кроз такве муке могоше да уче и да се школују и тако постану узор карактери и спремни радници на просветном и културном пољу и то баш у пркос страшне судбине, која овако сироту нејач остављену самој себи, немилосрдно гура у пропаст или им досуђује да постану опасни и штетни чланови друштва.

Како се овакав начин школовања све више и више губи, то сам сматрао за дужност, да то верно и искрено изнесем, јер тврдо верујем да ће се наћи многи, које ће ово интересовати, који ће о овоме размислити, који ће према тим сиротанима осетити исту љубав коју и ја осећам.

Ето, то ме, најкраће рећи, побудило да ово напишем и издам.

На завршетку се ограђујем од сваке претензије да овим дајем уметничку приповетку, јер то нисам ни хтео. Ја желим да се у овој ствари гледа оно и само оно, што сам и хтео и дао; да се гледа суштина ствари онаква, какву је дајем, а дао сам је верно и искрено мислећи, да није на одмет, нити без интересовања за све оне, који прате појаве у друштву, па и за оне, који желе, да се само просто на просто књигом позабаве.

Писац

Једног новембарског дана изиђох раније из канцеларије, јер беше празник. Време до зла Бога рђаво и хладно: киша са снегом не престајаше, што ме принуди да журним корацима потражим моје омиљено склониште — „Златну Славину“.

Ја не верујем баш увек у судбину, али ко зна да ова киша и тако ружно време, што ме нагна у кавану, не би узрок овом мом причању, јер ту затекнем Милана Н..., који такође беше утекао да потражи „склоништа“. Он је по школи нешто старији од мене, те се нисмо тада познавали. Наше познанство води се од пре годину дана, јер је случај учинио да ручавамо за истим столом, у овој истој гостионици. Некако смо били подесни један за другога, те наше познанство пређе у право пријатељство, па све време, што нам од званичне, канцеларијске дужности преостајаше, проводисмо један с другим.

Мрачно небо натуштено црним облацима „плаче“ како би рекли песници; хладан ветар фијуче по, готово, пустим, влажним улицама а клопара оголело грање на дрвећу. Ко никада [2] тугу није осетио, осети је оваквих дана, па му се бол свије око срца, а и сам не зна што. Никакво чудо онда не би било, ако баш ово досадно, мрачно и тужно време подсети Милана на његову тужну и мучну прошлост, из које ми узе причати неке доживљаје и ако се до тада никад не дотаче тих ствари.

Мене заинтересоваше ти чудни и мучни доживљаји из дана његовог школовања, те га замолим да ми све по реду прича, бар онолико колико му је остало у најживљем сећању.

И тако овда онда, у току дана, исприча ми он читав низ својих доживљаја, које сам ја бележио, кад бих дошао кући, онако како ми он причаше без улепшавања, додавања, или да сам што изостављао.

То је било у јесен а Милан је умро идуће године у пролеће, те ја сада ове своје белешке саопштавам и вама, драги читаоци, и дао би Бог да и вас, који га не знате, занима бар у пола колико мене занимаше ово његово причање и да после тога, када бисте прошли крај напуштена гроба овога сиромашка који никад у свету не знаде за љубав: ни родитеља ни брата ни ближњега, — пролијете сузу, сећајући се мучног његовог живота.

I

— Пре свега, — прича Милан, — напомињем ти, да нисам запамтио ни оца ни матере; њихове речи моје ухо није чуло; ја не [3] знам шта је то родитељска љубав и нега; ја не знам шта је то „сине мој“ — о томе немам појма... Остао сам сироче.

У Београд сам дошао мали: није ми више било од једанајест година; а како сам и зашто дошао не треба да ти причам а и не могу, јер би ме далеко одвело. Могу ти рећи само то, да сам пешачио неколико дана у друштву са једним сељаком из мог села. Пред саму ноћ стигли смо у Београд 22. августа, 18.. године.

Никада пре поласка за Београд нисам био у вароши, сем у једној паланчици, која је слична повећем селу. Кад сам путујући дошао у прву окружну варош, ја сам се, просто од чуда био укочио: нисам знао куда ћу пре да погледам, чисто ме нека несвестица ухватила, јер то беше за мене ново. Непрестано ми је зујало по глави од оног метежа и ларме мимопролазећих, па оне лупе од кола!... Поред тога на мене утицаху и оне велике и лепе куће, каквих ја дотле никад не видох... Па како се задивих кад угледах први фијакер!... Кажем ти: моме дивлењу не беше краја!

Камо лепа срећа да сам се тада окренуо на лево круг и вратио у моје село, где бих, можда, данас био задовољнији; а то би заиста и учинио, да сам онда могао предвидети ма и хиљадити део оних беда које сам у тим лепим градовима преживео!!...

Шта сам и како осећао кад сам са Авале угледао Београд, па после кад сам у њега ушао, видев све оно што сам могао за кратко [4] време уз пут до каване видети, — то се не да представити и описати, просто није могуће... Очи су ми биле засењене; видео сам тада све и ништа.

Мој ме сапутник доведе у кавану код „Пандила“.

Кавана је била преграђена једним зидом. Прво оделење са улице било је за отменије београдске и паланачке трговце, а друго, из дворишта, искључиво за сељаке; у ово и ми уђосмо. Ту беше неколико великих округлих столова; поред зидова дугачке и широке клупе; столице оплетене рогозином и, најзад, две-три велике касе поред зида, који дељаше кавану.

У томе оделењу било је двадесет до тридесет сељака, већином рабаџија, који седећи за столовима и на клупама разговарају уз ракију.

Кад уђосмо унутра поскидасмо своје торбе и седосмо за један сто где беху два празна места. Уморни и прашљиви од пута одморисмо се задовољно. Мој сапутник потражи за обојицу по чашу воде и парче шећера. Момак донесе једну цименту од два литра пуну воде и спусти на сред стола не говорећи ништа. Не беше ти ту ни чаше ни шећера...

После вечере ја изиђох пред кавану, а мој сапутник оста разговарајући са једним сељаком. При поласку напомену ми, да се од каване не удаљујем, јер је ноћ.

Изашав пред кавану прво ми се очи зауставише на оним силним фијакерима, које, [5] кад сам дошао, нисам приметио, а како је то било не знам. Упутим се к њима; загледам их са свију страна чудећи се њиховој лепоти... Посматрајући их поиздаље окуражим се и приђем једноме, који беше с краја.

— Шта ћеш мали? — упита ме кочијаш, бришући точкове, — хоћеш кола?...

— Нећу, — одговорих му. —

— Кад нећеш, а ти одлази одатле!

Ја се измакох два-три корака, па опет стадох.

— Одлази кад ти велим! — викну љутито.

Ја се измакох још два корака, али се он не задовољи тим већ викну потрчав за мном:

— Марш одатле, битанго, јер ћу те све по ушима!

Ја се од овога грубог човека поплашим и претрчах на другу страну сокака и зауставим се под оним великим кестеновима где ми се створи нов призор за посматрање — Теразијска чесма. Десет пута, ваљада, обишао сам око ње. Бејах се сасвим занео и не знајући, да ћу доцније имати доста времена да је гледам. Није ме толико привлачила она висина чесме колико оне лавовске главе и змије, а никако нисам могао да разумем: од куда ту вода и још да тече кроз змије?!! Стотинама каната и крчага беше свуда у наоколо поређано по земљи. Ларми и свађи међу онима који беху дошли за воду не беше краја. Чак сам имао необично задовољство, да гледам кад се два шегрта потукоше. Но у једном моја ревносна [6] пажња пређе на жандарма што важним аукторитетом развади завађене шегрте, управо моју пажњу привуче оно одело на њему, које ја дотле не видех, те ни једно дугме није остало да га нисам загледао. По двадесет пута сам га измерио од пета до главе и обратно... Нисам знао шта је он и коме сталежу припада...

Колико сам бленуо око фијакера и чесме не знам, али никаквог умора нисам осећао и ако сам тек пре кратког времена са толиког пута дошао. Бог свети зна докле би ту код чесме стајао, да не беше два малишана, као и ја што сам био, у грађанском оделу, који се зауставише поред мене. Одмах сам могао из њиховог говора закључити да нису београђани, већ тако исто из унутрашњости као и ја.

— Ето, видео си и то, — рече онај старији некако поносито и гордо, сигурно за то, што је боље познавао град од онога мањег, — а сад треба да видимо ону велику кућу на којој човек и дању и ноћу стоји... ја знам где је.

И они се упутише наниже ка Коларцу.

У мени се од једаред пробуди љубопитство и жеља да видим ту велику кућу и оног човека на њој... Нисам се дуго мислио, већ пођем за оном двојицом изостајући по десетину корака од њих. Дођемо на угао код „Македоније“ и, збиља, угледах велику кућу па и човека на њој. — Дакле овај не лаже — рекох гледајући горе и пратећи сваки покрет ватрогашчев. Врат ме беше заболео кад спустих главу, али, на моје велико чудо и страх оне двојице нигде не беше.

Уплашен пођем журним корацима натраг и дођем до Коларца, па, место да ударим Цариградском улицом на Теразије, ја пођем лево.

Које је доба ноћи било не знам... Што је мање света на улици бивало, то ме је све већи страх обузимао. Ни сам не знам како дођох на једну празну пољану. Дотле сам све држао да се враћам к чесми одакле би умео отићи у кавану... Тражим очима оно велико кестење и чесму, али заман!...

Дотле беше лепо и пријатно време, ади, од једаред поче ветар, а иза кућа почеху се од западне стране гомилати густи, црни облаци, а притече им у помоћ и ужасна прашина, те за два-три минута толико се смрче, да нисам ништа друго могао видети сем слабе, жуте светлости у облику тачке, која долазаше од фењера.

Страх достиже врхунац... Чисто ме ухвати грозница. Да вичем, нисам смео, да идем не знам куда ћу... Стајао сам дршћући као прут: једно од страха а друго од зиме; јер сам био бедно одевен.

Ветар се мало утиша, али помрчина непрестано трајаше... Нисам могао ту остати. Пођем напред и ударим улицом, од прилике изгледа ми ова, кроз коју сада пролази трамвај за ново гробље. Та ми се улица учини и сувише дугачка... Нигде живе душе да сретнем... Киша поче прокапивати... Из брзог хода пређем у трчање, и, после подужег трчања нестаде ми с десне стране кућа, — опет нека [8] пољана, а то беше Тркалиште. Стадох; дисање ми беше веома убрзано... Осетих умор, страх; силна ми туга испуни груди у чудној самоћи... Наједаред почех из свега гласа плакати!...

— Шта ти је, магарче један, шта се дереш ту?! — продера се неко грубим гласом иза мојих леђа.

На мах прекидох плакање и од страха поскочих два-три корака напред окренув се брзо на ону страну са које чух глас.

— Оди ’вамо, куда ћеш?! — поново чух ону крупну, промуклу гласину, од које ми се следи крв у жилама...

— Свршио сам — помислих, а не могах ни речи проговорити, међутим остадох на једном месту као прикован.

Онај ме човек једва напипа... Тролетна ме грозница од страха ухвати. — Шта ће бити сад ће бити — рекох кад ме она људескара шчепа за мишицу; нисам могао добро ни видети колики је, ади колика му је рука, то сам осетио...

— Шта кмечиш туда, несрећо једна а?!! опет ми подвикну.

— Јао-о-ој! — викнем што сам год могао.

— Та не дери се, угурсузе, иначе ћу те о онај плот омлатити као мачку,... не буди овај свет!!... викну љутито подигнувши ме читав метар од земље, па ме за тим спусти тако нежно, да морадох клекнути на колена!

Ја умукох, читаво ме несвест ухвати; све ми се окреташе око главе.

— Оди ’вамо, уљо једна, да видим ко си, — рече овај страшни незнанко вукући ме за руку једном фењеру, управо носаше ме као неку торбицу.

Кад га видех на светлости, ја се још више уплаших; очи ми се не могаху покретати јер се укочише гледајући у њега.

То беше једна грдно висока и плећата људескара са пушком о рамену и шубаром на глави; уста му беху толико велика, да чисто додириваху оба уха, готово развучена преко целог лица, а брада,... да Бог милостиви сачува!!... Читав сноп, па некако умршена!

Видећи ме у сељачком оделу изгледаше као да се изненади... Загледа ме са свију страна па и у обућу.

— Одакле си ти и чији си?! — упита ме веома љубазно, што ме јако зачуди.

Ја му кроз плач казах и све по реду испричах како сам ту дошао. Он ме пажљиво посматраше. Кад заврших рече ми врло пријатно:

— Одмах сам помислио да си отуда; јер познадох по обући.

— Ја никога овде не познајем, — прошаптах па опет ударих у плач.

— Немој да плачеш, — рече ми благо милујући ме по образу, — добро те си наишао на мене... Чији рече да си?...

Казах му поново...

— Тако, знам ти оца и кад је кмет био.

— Од куда овај да зна мога оца одавде из Београда? — питах се зачуђено.

— Где си рече дошао на преноћиште? упита ме он даље.

Сад беше чвор; јер не знађах како се зове кавана, нити крај у коме је.

— У једну кавану — одговорих.

— Кавана има доста у Београду, него како се зове?

— Не знам.

— Како не знаш врага?!

— Онај ме је човек довео са којим сам путовао, а није ми име каване казао, одговорих.

— Па би ли сам умео казати како изгледа та кавана?

Знам само да има велике гвоздене вратнице на улазу у двориште и да је кавана преграђена једним зидом.

— То није ништа,... таквих кавана има доста.

— Има пред њом и много кола — додадох ја.

— Тако, — рече он замишљено.

— Ама да ми је само да нађем ону чесму са змијама, па би лако погодио где је кавана — рекох.

— Чесму са змијама?!... Тако, сад знам где је.

Чувши ово: „сад знам где је“ у мало што не узвикнух од радости и поред свега страха би га загрлио само да сам га могао дохватити.

— То је, — поче он, — на Теразијама — Пандилова кавана... Знам, знам... Хајдмо под оно дрво да не киснемо, видиш да поче киша јаче падати, — рече па ме поведе једном оближњем дрвету, — тако, овде нећемо много киснути.

Ја се потпуно ослободих поред овог човека, који пре кратког времена беше за мене страх и ужас. Поред њега се осећах сигурним.

— Шта ћемо сад да радимо, — поче он, — ја не могу да оставим „линију“, а тек сам пре једног сахата и заступио, те да те одведем?

— Ја не знам, — одговорих а међу тим размишљах: шта ли је овај човек и шта ли му је то „линија?“

— А имаш ли новаца? — упита ме изненада.

— Имам једанаест и по гроша, — одговорих.

— То је мало, врло мало... Шта мислиш ти са толико да урадиш, то није доста ни за сутра?...

— Па, ја мислим да нађем послуживање, а чуо сам да тога има, па ћу да се упишем у школу... Слушаћу и учити добро...

— Тако и треба да радиш, а поред тога да будеш поштен и штедљив; туђе да чуваш, јер ако умеднеш чувати туђе умећеш и своје...

Из далека се зачу зврка кола, услед чега се мој заштићеник окрете на ону страну одакле долазаше звук.

— Море добро ће бити — рече ми, — ако ова кола овамо дођу.

И заиста се кола све више и више приближаваху... Нисам знао зашто вели: добро ће бити.

За неколико тренутака кола беху већ код нас.

— Еј, кочијашу, — викну овај џин својим крупним гласом.

Кочијаш се заустави.

— Куда ћеш? — упита мој нови познаник.

— Кући, — одговори кочијаш, — време је, ваљада, да се и ја мало одморим.

— А, ти си, чича Илија, — рече незнанко примакнув се колима са мном.

— Ја сам главом, брат-Мирко, шта си рад?

— Хоћу пријатељски да те замолим, да одведеш овог малишу у Пандилову механу, па ћу ти платити колико је право... Синоћ је дошао у Београд, а пре никад није био, па се изгубио. Иначе, и служба ми налаже да га упутим где треба или спроведем у кварт. Мени је његов стриц, док је био жив, млого добра учинио, па хоћу бар у овој прилици да му се колико толико одужим... Хоћеш ли?...

— Коњи су ми веома уморни. Ето већ је пола два, — рече чича Илија погледав у сахат, кога осветли запаљеном жижицом, — али кад је тако за твоју љубав одвешћу га.

— Е, Бог ти дао. Колико ћеш узети?

— Шта имам да ти узмем? Бог ће то мени с друге стране накнадити.... Кад се нађемо други пут попићемо по једну... Нека седне тај велики господин.

Ја сам погледао час у једног час у другог, јер их могах добро видети нарочито Мирка, пошто стајаше пред фењером од кола.

— Како ти беше име? — упита ме Мирко окренув се мени, заборавих.

— Милан.

— Аха, тако... Е, ти, Милане, ако се упишеш у школу, добро да учиш и да слушаш... Кад ти што год у каквој нужди устреба, ти ме потражи у општини, кроз неколико дана знаћеш где је то... Упитај само за Мирка Марића, ноћног стражара, па ће ти сваки казати. А сад ево ти овај један динар; ја немам више... Ајд’ пођи с Богом.

Ја бејах веома изненађен добротом ових људи... Од радости ми сузе потекоше. Скидох мали фес с главе и добро цмокнух чича-Мирка у руку, али динар не хтедох узети.

— На, узми ово!

— Нећу, — одговорих.

— Не магарчи се туна, већ узми кад ти дајем, требаће ти.

— Узми, узми кад ти даје, па похитај да не губимо време, далеко је... Не би ти ја другог сада одвезао тамо ни за десет динара, — рећи ће чича Илија.

Узмем динар и опет мога добротвора пољубим у руку. Ча-Илија у том отвори врата од кола и ја уђох.

У колима сам остао стојећи; јер нисам знао где и како да седнем пошто се ништа не виђаше. С поља чух кратак и неразумљив [14] говор, а за тим се кола кренуше и ја се, изгубив равнотежу, стропоштам на седиште.

Боже, шта ми тада не дође на памет. Све сам био као у неком заносу, у сну. „Прво вече па да се возим на фијакеру, који сам тек само могао радо гледати“, мишљах.

Колико смо се возили не знам, тек кад се кола зауставише, мислио сам да смо прелетели... Кочијаш сиђе са свога седишта и отвори врата.

— Хајде, дошли смо!

Изиђох... — Јест, заиста смо дошли, познајем гвоздену капију, — рекох у себи.

— Видиш, затворено, — рече овај добри човек па приђе к вратима и поче лупати.

После кратког времена појави се на вратима један дремљив момак, коме чича Илија рече:

— Довео сам овога малишана, ту је код вас на преноћишту,... био се изгубио. Наместите га где нека спава... Лаку ноћ!

— Лаку ноћ, одговори момак зловољно.

Међутим ја шчепам чича Илину руку и пољубим је.

— Жив био, жив био!... Гледај па се добро владај, — рече ми, па за тим седе у кола и одјури.

— Хајде унутра, несрећо једна, док нисам затворио врата, — продера се момак љутито, — зар ја због сваког гада морам да устајем.

Уђосмо унутра... Једна лампа на средини каване шкиљаше тако слабо, да су се једва могли видети оближњи столови и столице.

— Иди тамо, — рече ми момак набусито, показујући у оно друго одељење где сам вечерао, — па лези на једну клупу ако има места, а ако нема ти на патос, па сутра гледај да се торњаш без трага одавде, јеси ли разумео?

Уђох тамо где ми показа,... у друго оделење, које беше пуно путника и до зла Бога загушљиво.

Колико сам могао видети од оне слабе светлости што долазаше кроз стаклена врата, лежаху сељаци и рабаџије и по клупама и по патосу, а у крајним угловима беше савршена помрчина. Неки хрче, неки стење, неки шишти кроз нос, неки се чеше, неки, опет, бунца... Почех пипати рукама поред зида тражећи какво месташце да легнем, али га не нађох,... беше све пуно. Шта сам знао да радим, морао сам лећи, али где?... У оно прво оделење да изиђем ни пошто; јер да ме осети онај намћор лепо би се провео... Да легнем за врата, не иде; не могу да се отворе, ако би ко хтео ући... Можда је и било празног места, али га нисам могао наћи, пошто се није ништа видело по угловима, а где сам год пипнуо, ту сам наишао на кога....

— Ништа ми друго не остаје, — рекох — но да се завучем под клупу. Тако и учиних... Хтео сам се угушити од прашине и паучине... Мислио сам о свему и свачему... Тако мислећи нешто ми се разжали и почех плакати, али не гласно, јер нисам смео, а у томе сам и заспао.

II

Спавао сам као заклан. Нисам осетио кад су поустајали... Нико ме није приметио, па ни момак кад је чистио. Не знам докле бих спавао да ме један сељак, који сеђаше више мене, не удари ногом по лицу. Кад се пробудих једва се разабрах где сам.

Полако се извучем сав каљав и прашљив пошто сам био мокар кад сам легао. Сељаци ме приметише и смејаху ми се грохотом. Ја се једва прогурах између њих, јер их беше много. Засели па пију: неки каву, неки ракију; мога сапутника не беше... Изиђох у двориште где са себе отресох прашину и паучину, па за тим одем на бунар и добро се у кориту, из кога поје волове, умијем и убришем крајем од своје кошуље.

Кад се вратих у кавану затекох мога сапутника. Чим ме спази викну:

— Где си ти ноћас?!

— Нигде, — процедих кроза зубе.

— Како нигде?! Говори!

Почех причати... Сељаци се начетише око нас; у томе приђоше и три дечка, нешто већи од мене, у лепом и чистом оделу, који дођоше из првог одељења... Били су ђаци. Сви ме нетремице слушаху...

Кад бих готов сељаци се разиђоше и заузеше своја места, а сапутник ми рече:

— Узми се на ум, ово је велика варош, па можеш и горе проћи.

— Бићу паметнији, — одговорих.

— Ако си гладан ти узми парче хлеба па једи; ја идем да гледам свога посла, пошто сутра, најдаље прекосутра већ морам да се враћам; а и ти немој да седиш скрштених руку или да зијаш по београдским улицама, већ гледај оно ради чега си и дошао.

Он се диже и оде... Ја га више нисам видео,... не знам ни кад се вратио кући.

И сељаци се растурише сваки својим послом, јер беше већ доцкан. У кавани осташе само она три ђака, момак и ја.

На мој захтев донесе ми момак парче хлеба које у сласт поједох. Седоше и она три ђака за мој сто; поручише јело за доручак; ја узех још једно парче хлеба.

Из разговора сазнам да су заиста ђаци и да су дошли у Београд да уче гимназију. Ја им казах да сам ради тога и ја дошао, ну да немам никога с ким бих отишао у школу да се упишем. Они ме позваше да идем с њима док им дођу оцеви. Тако је и било.

У путу до школе добро сам мотрио на све, те да се не бих поново загубио.

Кад стигосмо у школско двориште не знађах куда и шта пре да погледам... Уједанпут ми се пред очима створи слика моје сеоске школе, па како беше јадна и жалосна према овој!...

— Хвала Богу и ово ће од сада бити моја школа! — рекох за себе, а нека ме пријатна језа подиђе...

Моји нови познаници пријавише се за пријемни испит, а то исто и ја учиних.

Одређеног сам дана положио пријемни испит и уписао се.

Три пуна дана по доласку провео сам разгледајући поједине дућане и куће и то у оближњим улицама, а највише сам се бавио код теразијске чесме. Волео сам да гледам гурање онога света око воде. У вече сам долазио у кавану на преноћиште где сам већ имао и стално место на једној клупи.

Четвртог дана, као обично, рано дођем код чесме... Могло је бити шест и по сахати. Тек што сам, тако рећи, стао, приђе ми једа младић од својих 15-16 година гологлав са засуканим рукавима и у папучама, у руци држаше један бокал.

— Јеси ли ти ђак? - упита ме.

— Јесам, — одговорих му неповерљиво мерећи га од главе до пете.

— Ја сам мислио да ниси... Мој мајстор тражи шегрта, па реко...

— Нећу да будем шегрт.

— А што да не?!... Берберски занат није тако тежак... Ето ту нам, је дућан, — рече показујући руком — ја се о Митрову производим за калфу.

Поред нас стајала је једна омалена девојка такође са бокалом у руци, засуканим рукавима и у папучама... Могу ти одмах казати и њено име, звала је се Ида, по народности била је Мађарица..

Она је слушала наш разговор и, кад ја одбих онога младића, упита ме рђаво српски да сам је једва разумео.

— Хочеш слушила?

Ја нисам знао шта је и ко је она.

— Како да служим? Шта имам да радим, јер ја морам у школу ићи? — упитах је.

— Па тако слушиш... Донесеш вода, цепаш трфа, чистиш опућа, итиш с мене пијац, труго радиш...

— А могу ли ја ићи у школу?

— Идиш, идиш...

— Е, онда добро, хоћу.

— Чекаш, узми ја вода па идиш кучи код госпоја, водила ја тепе...

Она наточи воду у бокал па за тим пође а ја за њом. Ништа нисмо до куће говорили, само су њене папуче са високим штиклама клопарале...

Уђосмо у улицу код „Старог телеграфа“, па у брзо и у кућу. Попесмо се на други спрат; она напред ја за њом.

III.

— Чекаш ту, — рече ми пред једним вратима у ходнику, а она уђе у собу.

Не потраја дуго и врата се отворише; на њима се опет појави Мађарица.

— Дођеш овамо, — рече она махнув руком.

Уђох.

Поглед ми се прво заустави на једној жени од својих 30 година, на којој беше једноставна, као детлић шарена хаљина; а коса јој тако замршена, да би човек рекао: е није се годину дана очешљала, — сушти ђаво. Седи [20] на столици а пребацила ногу преко ноге и пије каву као какав паша. Пред њом на поду ваљаше се један мушкарац до две године...

— Полубиш госпоја рука, - рече ми Мађарица, која стаде поред пећи подбочивши се — и усмеш капа от клава...

— Ја скинем мој фесић и приђем да пољубим госпођу у руку.

— Жив био, жив био, — рече ми ова, — а одакле си ти?...

Ја јој казах.

— Па хоћеш ли код мене да послужујеш?

— Хоћу, али само ако могу ићи у школу.

— Па дабогме да можеш.

— Онда хоћу.

— Е лепо, ја ћу ти дати четири динара месечно као плату, а поред тога имаћеш стан и храну, па ако будеш добар добићеш и друго што,... јеси ли задовољан?

— Јесам, — одговорих.

Сад иди са Идом нека ти покаже где ћеш спавати, па ако имаш каквих ствари ти донеси и онда гледајте посао... Треба да научиш ред док не пођеш у школу... Ида ће ти већ показати.

— Молим, коспоја, ви мени спремила паре, идимо одма на пијац, рече Ида госпођи а за тим мени:

— Како се ти свала.

— Милан.

— Опешенак,... идиш с мене доле у кујна, — рече и пође на врата а ја за њом држећи фес у руци.

Кујна је била одмах испод степеница са једним прозором. Ту је била и Идина постеља.

Кад уђосмо у кујну она ме упита:

— Јеси клатна?

— Па... јесам, — одговорих.

— Топро, одма ћеш топити једеш, — рече па за тим метну једну покривену шерпу на шпархерд.

Збиља, тада сам први пут видео шпархерд који ми беше права загонетка,... а колико сам после због њега од Иде извукао кад га не очистим добро, мани се!

— Ево једеш купуса, — рече Ида спуштајући шерпу на сто, — ево ти и лепа, — додаде за тим вадећи комадиће хлеба из фијоке.

Како сам био жељан да једем што кувано, јер сам дотле скоро само хлеб јео, поједох сав онај купус, кога је било рахат тројица да доручкују.

— Но ти једеш млого топро, — рече Ида узимајући празну шерпу испред мене, — витићемо како радиш.

— Ја ћу слушати, — рекох застиђен.

— Сад одмах идиш донесеш твоја халине, па да гледамо посла.

Ја одох све с ноге на ногу до каване. Узех своју торбу и у трку се вратих натраг.

— Но ти прсо дошла, а где су ти халине? — упита Ида кад ступих у кујну.

Ја издигох мало торбу у вис па рекох:

— Ево их.

— Но, лепа халина!!.

Ја у ствари нисам никакве хаљине ни имао: на мени гаће и кошуља, што је већ било прљаво, и још једна чиста у торби.

Ида се спреми за пијац. Мени утрапи у шаке једну грдно велику корпу која беше гдегде жицом уплетена. Одосмо на пијац и, после једног сахата, вратисмо се кући са пуном корпом, коју сам једва носио управо вукао. Кад дођох био сам сав од зноја мокар.

Тек што мало оданух, поче Ида командовати: те ово, те оно. Наређиваше у један мах стотину послова.

— Узмиш сад ове судове, — рече ми она показујући на две велике канте, — па идеш на чесма и донесеш вода,... - тамо где сам те јутрос нашла, па после лепо почистиш ту пред кујна и нацепаш трфа, па кад с тим путеш котова очистиш ова чисма,... па ја тепи већ после још касала шта радиш!...

Због навале задржах се на чесми подуже, а код куће затекох Иду где грди и ларма, што ме нема тако дуго. Испричах јој како су ми на чесми једну канту испразнили док сам другу наточио, нашта она рече:.

— Ти трепаш боле пасиш, а сад узмиш метла и чистиш.

Гледам, Боже, и ону метлу!... Код нас су од брезовог прућа па дугачке а шта је ово?!

— Не кледиш ту него чистиш, — продера се Ида.

Ја почех чистити, али сам био невешт

па не иде... Примети то Ида па истрчи из кујне, истрже ми метлу из шака па поче:

— Овако, овако... На!

Како му драго сврши се и то... Хајд’ сад да се цепају дрва. Уђем са Идом у подрум који беше иза кујне. Дрва не беху тестером исечена, већ целе букове цепанице, тврде као челик, а што беше сикира, да те Бог милостиви сачува.

Ево ти секире и трфа, па сечеш кратко,... толико, — рече Ида показујући рукама дужину од једног и по педља, па за тим оде.

Цепао сам дрва скоро до подне, управо пребијао...

У подне ме позва Ида да поставимо сто, показиваше ми све како треба, тако детаљно, да то беше читаво неко предавање...

Тек што поставих сто зачух кроз ходник неко звецкање; врата се отворише и унутра уђе господин у официрској униформи са корбачем у руци, а за њим уђе и један велики пас пепељаве боје. Кад га угледах поплаших се, а још кад поче да говори, мани се!... Висок, сув, намрштен, погледа оштрог, рекао би човек очима сече. У први мах ме не спази, јер се бејах шћућурио иза пећи, пошто хтеде ући у другу собу, а не би ме ни видео да пас не поче режати на мене.

— Марш! — викну он љутито на пса окренувши се к њему.

— Шта ћеш ти ту а?... Од куда си дошао, говори? — продера се на мене кад ме спази и приђе ближе.

— Ја сам,... почех муцати.

— Шта си ти а?. Напоље, хуљо једна, хоћеш да крадеш ваљада!... Како си се ушуњао ту?! — викну заманув оним корбачем.

—... ја, ја сам се — наставих опет муцајући — јутрос погодио код госпође да послужујем.

— А, тако, па што не говориш?!... А где је госпођа? Заврши блаже.

— А како ти је име? — Запита опет и не чекајући мој одговор.

— Милан.

— Одакле си?

Казах му.

— Знам, био сам тамо, а како си отуда могао тако мали доћи?!

— Па,... ето...

У том уђе и госпођа у собу куда је и господин ушао, водећи дете за руку... Једва је познадох.

Хтедох да изиђем, али ме он задржа.

— Стој, куда ћеш?

— Идем доле.

— Чекај да ми скинеш чизме.

Отпаса сабљу па за тим седе на столицу.

— Ено папуче под креветом, дај их овамо.

Принесох му папуче и почех скидати чизме, али не иде, беху тесне или ја не имађах снаге.

— Носи те ђаво, мрцино једна, ко ће од тебе још вајде имати... Зовни ми ону девојчуру одоздо нека дође!...

И сам не знам како се нађох у ходнику: излетох као из топа.

— Са овим се није шалити, — рекох трчећи низ степенице.

— Зове те господин, — рекох Иди, којој још нисам знао име, — одмах иди.

На ђавола беше и она љута као паприка; Бог свети зна за што.

— Идиш ти до врага, ја нисам твоја трук, нити с тепе свињи чувала... Труки пут чеш топијеш ова оклакија...

— Шта ли је сад овој? — упитах се за себе, — шта хоће да ми је знати?!...

Она оде горе па се у брзо врати са чизмама у руци.

— На, ови чисми после ручак чистиш, — рече и баци чизме за врата.

Сретно се, Богу хвала, сврши и ручак. Ја почнем да чистим чизме, али нисам умео; јер дотле никад викс нисам ни видео. Ида ми показа, али бадава не иде,... сав се ознојих.

— Ти чеш млого батине извучеш, — рече она истргнув ми чизме из руку.

— Ама шта је овима?! — говорах у себи, — који им је ђаво, хоће све да за један дан научим!!

Нисам знао шта је Ида у овој кући нити ко је она... Нисам ни слутио да је и она слушкиња.

Другог ми је дана већ било мало лакше, т. ј. навикох се колико толико... Следећих дана посао је био исти као и првог,... нисам имао ни тренутка одмора. Свако јело нисам могао јести. У вече се легало доцкан а у јутру устајало рано... Из дана у дан бивах [26] све слабији; да ли је то долазило од промене дотадањег начина живота, или воде, или климе не знам, тек седмог дана бејах и сувише слаб.... једва сам се држао на ногама, а она безобразна Мађарица није ми дала стати. Оно мало новаца што сам још имао морадох дати за хартију и друге ситнице, па с тога сам био принуђен трпити све тим пре, што никога познатог нисам имао...

Дође и тај жељени дан - почетак школе. Она ми је била место за одмор од великог домаћег посла; јер сам мирно могао неколико сахати дневно седети.

Код куће нисам могао ништа учити, а нисам имао ни одакле; јер не могох купити ни једне књиге, и на крају октобра, прочиташе ми две двојке.

Размишљао сам шта да радим... Ако у овој кући останем пропашћу. Истина здравље ми се беше потпуно повратило, али која вајда кад нисам могао ни један тренутак на учење употребити. Распитивао сам за друго место код својих школских другова, са којима сам се већ био добро упознао, али узаман.

Радио сам у кући као роб... Милошћу мађаричином украти ми се доручак, па, Бога ми, почех добијати и врло слаб ручак и вечеру, а никоме се за то нисам смео потужити; јер је Ида у кући боље стајала него ја, и она је могла са мном чинити шта је хтела.

Беше већ јако захладнило и ноћи одужале. Спавао сам у ходнику на горњем спрату који је био патосан мермером. Све спаваће хаљине биле су ми једно војничко, исцепано ћебе и један сламни јастучић до крајности прљав... Пола ћебета служило ми је за простирку а пола за покривку. Дуго у ноћ не могу да заспим од зиме, а и кад заспим убрзо се пробудим. Чим се вечера изјури ме Ида из топле кујне у којој је она спавала. Свећу никако нисам добијао. Док су били дужи дани могао сам штогод, штогод, бар крадом, прочитати из својих прибележака, али сад баш ни словца. Кад би свршио у вече посао и почео да читам у кујни, Ида би викнула:

— Идиш спаваш, немаш сетиш,... прсо, прсо!...

Ја сам морао одмах, хтео не хтео, потражити своје ћебе и јастуче у подруму, где је преко дан било.

Господин и госпођа имали су обичај да се одмах у своју собу закључају чим би вечерали, и треба да се што важно деси па да изиђу.

Ја немам довољно речи, мој драги, да ти опишем колико сам се у тој кући за два и по месеца намучио.

Случај је ваљада хтео, да се од те беде курталишем.

Једног дана, баш на Ђурђиц, 3. новембра, добијем за ручак само ону зелен из супе са [28] оним талогом што остане на дну лонца кад се супа оцеди.

— Хајде једеш, — рече ми Ида дохватив лонац који је био на крај шпархерда и из њега изручи зелен у једну прљаву чинију на столу.

Био сам преко мере гладан. До ручка нисам ништа окусио; па бар да сам имао хлеба!

Одозго са стола донесе се доста јела и хлеба, али чим га Ида донесе одмах нађе штогод те ме из кујне испрати, а кад се вратим нема ништа... Мислио сам се куд ова хуља мађарска дева јело?!

Почех јести зелен и парче окорела хлеба... Видео сам лепо да је поред мене, кад сам пошао да донесем бокал воде, пронела тако рећи пуну чинију кеља а било је и прженог меса.

— Морам ја сазнати где она то оставља и за што га крије, — рекох за себе. У истом тренутку госпођа позва Иду горе да јој помогне нешто на хаљини ушити. Знајући да ће се око тога подуже задржати, почех по кујни претурати тражећи јело, чим она изађе. Погледах онде нема, овде нема; а нисам могао ни сањати да што може бити под сламњачом ну и њу подигох с једног краја, али нема ништа; подигнем и с другог где је био јастук и, на моје велико изненађење, нађем једну шерпу поклопљену заклопцем па за тим везану са крпом, а поред ње хлеб такође увијен у крпу, тек што беше начет.

— Ха, — рекох, — за господина и госпођу овде се не оставља јело, — а у истом [29] ми се тренутку представи слика Идиног „брата“ Јаноша, шлосерског калфе. Она ми је бар казала да јој је брат. — Данас ћеш да останеш без вечере, Јаноше, — рекох и извадим шерпу и хлеб.

Брзо одрешим шерпу у којој беше сав онај кељ што сам га видео и пржено месо. Јео сам као хала и имао сам довољно времена да потпуно изгребем шерпу; од хлеба ми оста један комадић. Кад сам био готов завезах шерпу као што је и била, а тако исто завијем и оно парче хлеба па оставим где је и било.

Правио сам се невешт, а у себи сам се смејао, па и прибојавао; јер нисам могао предвидети на шта ће изићи.

Напомињем да је госпођа увек одвајала вечеру и држала горе у једном орману па у вече давала да се подгреје, а оно што преостане од ручка и вечере и донесе се у кујну, могли смо ја и Ида све појести.

Пред вече отишао сам на чесму као и обично, где сам се дуго задржао. Кад сам се вратио било је већ у велико мрак... Ида спремаше за вечеру резанце... Чим ступих у кујну она скочи на мене као мачка; нисам још ни канте спустио а шамар пуче... И ако сам био доста мали ипак сам се осећао толико снажним да се могу и смем са Идом потући.

— Ти твоја нос свуд савучиш, свињи једно! — дрекну Ида па замане да ме и по други пут удари... Канте ми из руку испадоше и треснуше на под. Ја, не говорећи ништа, [30] јурнем на њу и зграбим је за косу, што је јако изненади и збуни, јер се томе није надала... Наста прави дом: испретурасмо столице, изломисмо неке судове, просусмо воду што сам донео... Читав дар-мар. Кад се обоје толико уморисмо, управо кад изгубих и ја и она вољу за даљи бој, прекидосмо битку... Обоје смо били изгребани по лицу и крвави; њој марама беше спала, па се просула рашчупана коса; леви јој рукав беше са свим оцепљен и срозан низ руку.

— Тепи ја покасала, свињи једно, — дере се она, — ток моја прат дође!

— Валах показаћу и ја теби несрећо мађарска, - одговорих јој а сав сам дрхтао од љутине.

Она се уми, очешља и пресвуче реклу. Тиме баш осећах да сам у праву и да противу мене не сме ништа да предузима; јер да је што хтела чинити она би онако рашчупана и поцепана отишла госпођи.

Чим је била готова она дуну на врата и оде... Сигурно да тражи „прата“ те да му се пожали. Она на капију а ја уз степенице пред госпођу... Испричах јој све, ништа нисам сакрио.

— Та-а-ако, — развуче госпођа равнодушно кад бејах готов, — видићу ја шта је то било док дође господин...

То је све што рече. Ја изиђох из собе, сиђем у кујну и умијем се. Није потрајало ни десет минута дође и господин; јер је било већ време вечери. Одем да му скинем чизме,... [31] био сам се извештио. Војник, који је пре био на осуству, долазио је само изјутра.

Кад уђох у собу затекох госпођу где прича господину случај који се десио између мене и Иде. Он се само шета по соби, а по неки пут промрмља нешто љутито. Кад госпођа доврши причање он се окрете к мени:

— Милане, иди доле па гледај свој посао, ништа немој говорити,... чизме нећу скидати, јеси ли разумео?

— Јесам, — одговорих па на врата.

Дође и Ида. Само сикће и гура столице и судове по кујни, а ништа не говори. Ћутим и ја као заливен...

— Милане! — чух госпођин глас са степеница, — дођи горе да узмеш вечеру те да се греје.

Место мене оде Ида.

Чим су они вечерали вечерао сам и ја, а Ида није хтела ништа јести док сам ја био у кујни. Свршим оно мало посла што сам још имао па легнем, али нисам могао заспати: нешто од узбуђења нешто од зиме.

Прошло је од прилике један сахат... Мислио сам да је се на томе све свршило, али полако се отворише врата на соби и ја угледах господина где потпуно обучен изиђе са оним великим корбачем у руци. Лепо сам видео пошто долазаше светлост из собе кроз врата, која остави отворена.

Он се полако на прстима упути степеницама и сиђе доле. Љубопитљив да видим шта ће бити устанем и приђем к једном прозору, [32] који је био изнад кујне, и полако га отворим. Господин је стајао пред кујнским вратима,... могао сам га распознати, јер прилично продираше светлост кроз танке завесе кујнских врата. Стајао је тако пред вратима скоро четврт сахата, па најзад на иста закуца.

— Кој лупала ту,... шта че?! чух Идин глас.

— Отвори! — грмну господин.

— Охо!... Шта ће бити сад ће бити! рекох задовољан.

Врата се отворише и он уђе.

— Шта ћеш ти ту и кога тражиш?!... викну господин као да командује ескадроном.

— То моја прат! — чујем Идин глас, — тошла на расковор...

- Какав брат, вештице једна, зар ти мене хоћеш да лажеш поред тога што си ме непрестано крала и овога бизгова хранила! — љутито викну господин а за тим поче пуцати бич... Наста једна ужасна дрека и лупа која подуже трајаше. Најзад отворише се врата на која испаде Јанош, а за њим Ида,... бегали су као пацови од пожара. Господин их са корбачем испрати до капије, па се за тим врати у кујну те угаси лампу и закључа врата, па дође горе псујући, а, док се он уз степенице попе, ја затворих прозор и легох правећи се као да ништа нисам ни чуо ни видео.

Све се утиша.

Сутра дан узели смо ручак из гостионице. Целог дана нисам ишао у школу јер нисам имао кад... Другог дана погодише неку бабу, [33] колико само да кува, а сав остали посао паде на мене... Можеш мислити како ми је било.

Лицем на Св. Арханђела, 8 новембра, моју славу, нареди ми госпођа да нараним дете, као што сам обично чинио.

За ручак смо имали некакав кромпир. Знаш сам да кромпир дуго задржава топлоту: с поља хладан а изнутра врео као ватра. Дадох детету једно повеће парче; нисам, грешник, ни знао, да ће се оно онако изгорети... Поче да жваће, али чим га притиште зубима дрекну, па место да кромпир избаци на поље поче га гутати... Парче велико па не иде... Застаде у грлу. Дете се зацену и поцрвене као куван рак. Мисло сам сад ће издахнути и, збиља, беше се јако изгорело... Нисам знао шта да радим; јако се уплаших а и веома ми га би жао... Понудих му воду, али оно само маше ручицама и одбија а никако да се поврати. На плач детињи истрча госпођа а за њоме и господин.

— Шта је, шта је детету? — упита госпођа уплашено.

Таман заустих да одговорим, а господин викну:

— Шта си радио с дететом, несретниче?

— Изгорело се кромпиром, ето још му стоји у грлу, — одговорих а сав сам се тресао од страха.

Госпођа се труђаше да поврати дете које се збиља у мало не угуши.

Господину се смрче пред очима, бар тако ми изгледаше,... био је као луд; ни сам не знам од куда му се у руци обрете онај познати корбач, који фијукну кроз ваздух и мени се сави око ушију. Осетих ужасан бол; ударци се понављаху и ја се од бола савијах кријући лице рукама... Никад то заборавити нећу... Он ме за тим зграби за јаку и избаци на врата у ходник па поче опет тући бичем... Низ степенице сам сишао главачке.

— Одмах да си покупио дроње па на поље! — продера се он са врха степеница.

Нисам смео чекати да ми се по други пут каже. На брзу руку покупим оно мало сиротиње што сам имао па на капију... Низ лице ми лију сузе као киша, од бола нисам могао ништа говорити; баба ме гледа па се чуди,... не зна шта ми је.

Ни сам не знам како се обретох на „Зеленом Венцу.“ На оној празној пољани тесали су мајстори неку грађу, ну како је био празник никога није било. Седох на једну греду и спустих торбу поред себе... Глад нисам осећао и ако сам пре тога био и сувише гладан.

Нешто ми се ражали и сузе ми поново грунуше... Слава ми је па тако да прођем ни крив ни дужан... Сетих се свега минулог... Мишљах шта ћу сад да радим и куда ћу?!.. Пет пара нисам имао!

Како беше дан леп и необично топао и ако беше 8. новембар, ја у томе размишљању [35] задремах... Спустим се на земљу између греда, метнем торбу под главу и заспим.

IV.

Кад сам се пробудио лампе већ беху запаљене... Хладноћа ме ухватила,... био сам се сав најежио. По лицу се нисам смео пипнути толико ме је болело; осећао сам да су ми образи отечени. Једва сам се разабрао где сам. Поче ме и глад мучити и то врло јако, јер целог дана нисам ништа окусио.

Овде нисам могао остати, али куда ћу?.. Куда и на коју страну да се кренем, нисам знао! Почех од зиме већ и дрхтати.

Да идем код кога друга било је доцкан, а био је и празник па нисам могао ни једног наћи. Најзад пребацим торбу преко рамена па се упутим к Теразијској чесми, а ни сам нисам знао за што.

Снужден и забринут стајао сам неко време код чесме и више бесвесно посматрао оно гурање шегрта, слугу и куварица, а одатле се упутим по неком инстинкту Пандиловој кавани.

Иста она стара: сељаци опет немарно седе за столовима, као и пре, пијући ракију. Ни један ме сељак не примети кад уђох. Торби нађох место у једном углу испод клупе, а ја сам седох у један крај; сељаци ме погледаху подозриво. Момак не беше пређашњи већ неки новајлија; чух где га зову Ђера... Веома сам био гладан а нисам имао шта да једем нити за шта хлеба да купим...

Сељаци се један по један разиђоше па да се опет кроз кратко време врате док намире волове, а само двојица остадоше... Ваљало ми је ма шта предузети, па најзад рекох: „Што ће бити јесенас нека буде вечерас“, устанем и приђем Ђери, који се одмараше за столом на коме се сече хлеб; скинем фесић с главе и онако уплакан почнем:

— Кад бих имао шта да вам помогнем ја бих вам радо помогао.

— Што, бре, да ми помогнеш? — упита Ђера мерећи ме од главе до пете, — кој’ си ти?..

— Ја сам ђак, — одговорих окрећући фес у рукама.

— Што не служиш како ја па да пари зарадиш него ће господин биднеш! —

— Па ја сам служио...

— Па те истерали што не валаш.

— Ја сам добро слушао.

— Па што да те истера газда?

Ја му укратко испричах шта је се са мном десило.

— О, о! — узвикну Ђера кад бих готов, — ама ја нисам газда, не знам што да правим сос тебе сад!...

— Ето ја ћу да вас послушам што год хоћете само да овде преноћим и да ми дате парче хлеба, јер сам и сувише гладан, а сутра ћу одмах ићи. —

Ђера поћута мало па за тим устаде и приђе прозорчету од кујне кроз које узимаше јело и до пола се у њега завуче.

— Ано, мори, — чух где Ђера говори, — сакаш ли вечерас кромпир да љуштиш?

— Па морам, за Бога, немам ни један очишћен... Што питаш?

— Имам едно дете, сака да ти помогне што.

— Пошљи га овамо.

Ђера се извуче из прозора па се окрете к мени:

— Иди тамо код куварица па ће ти дава посла, а даће ти и да јадиш...

— Опет куварица, — рекох у себи а за тим гласно, — хвала, — и одох у кујну.

Фес сам још држао у руци. Чим ступих унутра приђем Ани и хтедох да је пољубим у руку, мислећи да неће бити с горег, и, заиста, ово јој поласка.

— Жив био мали, жив био, — рече она некако достојанствено — а где си до сад био?

Ја јој у кратко казах, а при том очију са шерпења нисам скидао.

— Сирото дете!... А јеси ли гладан? упита она благо.

— Јесам много; цео дан нисам ништа јео.

— О, о,.. ево сад ћу ја теби дати да једеш, па после да ми мало помогнеш у кујни; момак се разболео што овде помаже, па не могу сама све да стигнем.

После вечере даде ми Ана нож да чистим кромпир.

Ани је могло бити до четрдесет година. Њена тиха, блага ћуд и симпатичан, готово примамљив израз лица учинише, те је одмах, [38] тек што је видех, заволим као мајку; управо моје замишљање слике материне, коју нисам ни запамтио, као да овде доби свога живота, оваплоћења.

Узгред јој испричам све што сам преживио од како сам дошао у Београд. Пажљиво ме је слушала и мени изгледаше, да ме врло искрено и дубоко сажаљева.

Око једанаест сахати били смо готови с послом, те ми Ана рече:

— Е хајде сад тамо код Ђере те легни, па сутра опет дођи овде код мене да ти дам доручак пре но што одеш у школу. —

Ђера ми направи место на једној клупи где сам до зоре мирно спавао.

Сутра дан био сам пред кујнским вратима пре Ане.

— О, о, па ти си вреднији него ја, — рече она кад дође.

Скидох капу и поздравим је... Одмах чим уђосмо у кујну, почех ложити ватру.

— Видиш, то је лепо од тебе... Ти већ знаш шта прво треба урадити... Хајд’, хајд’, благо мени, — рече Ана љубазно.

Око седам сахати добијем доручак... Осећах се некако задовољан што сам ову добру жену могао послужити и што нисам јео бадава.

Успремих судове и почистих мрве са стола, па за тим упитах Ану имам ли још што да је послушам.

— Сад немаш никаква посла... Можеш ићи у школу, па кад изиђеш а ти опет амо дођи.... А где су ти књиге?

— И немам Бог зна каквих књига... Мало прошивене хартије у торби; ено је тамо у кавани испод клупе, — одговорих.

— Донеси торбу амо да је не би који сељак однео, па остави онамо иза шпархерда.

Тако и урадим... Из торбе узех једну свешчицу чисте хартије и пођем у школу. Али, пре но што одох свратим код Ђере и упитам га, имам ли и њега што да послушам, јер је за школу било још рано.

— Немаш, немаш — рече Ђера, — иди у школу.

Морао сам још бити модар по лицу, јер сам и оток осећао, а и другови ми у школи приметише.

У десет сахати изиђох из школе па све с ноге на ногу к Ани... Помагао сам јој у кујни и радио на потпуно задовољство њено. Тако је трајало пуних осам дана; ја се лепо одомаћих. Ана ми једног дана донесе и старе хаљине њеног сина, а на њену молбу праља, која је ту стално радила, опра ми кошуље. Пре но што сам се пресвукао лепо се измијем. Сасвим друго дете!... Ана чисто уживаше гледајући ме... Мојој благодарности не беше краја. Желео сам да се од ове добре жене никад не одвојим, али тако не би... Дође момак који је ту стално служио,... беше оздравио, и, мени ту више није било опстанка. Морао сам себи тражити друго место. Знао сам, па сам код другова распитивао... Другог дана, по доласку момка, рече ми један друг, да један господин тражи ђака за послуживање и да станује у [40] Савамалској улици. Одмах сам отишао тамо и погодим се.

Кажем Ани да сам нашао место.

— Владај се добро, а кад добијеш времена ти се опет намини овде...

Ја је пољубим у руку, а сузе ми напунише очи. Било ми је веома жао што идем.

— Жив био, — рече она па ме помилова по глави, — ево ти па купи шта хоћеш, — додаде пружајући ми пола динара у сребру.

Заблагодарим јој се примив новац, па узмем торбу и одем да се и Ђери на његовој доброти захвалим.

— Ти си добро дете, ама ћеш мука имаш док: свршиш школа,... боље да си служиш па да пари имаш и газда биднеш, — рече ми Ђера.

V.

Стан новог господина, који је случајно био мој имењак, нећу ти много описивати... Састајао је се из две собе: једне са улице а друге из дворишта, а обе су спајала једна врата; у собу из дворишта улазило је се из једног мрачног предсобља, патосаног цигљом. Прозори од ове собе нису непосредно гледали у двориште већ у један стаклен ходник, широк једва метар, који је служио у место кујне. Из предсобља улазило се и у овај ходник.

Намештај је био стар и неупотребљив; из соба је изношен само приликом сеобе.

Куцнем на вратима овога стана, у коме сам већ раније био кад сам се погодио.

— Слободно, — одазва се потмуо глас.

Уђем у собу.

Госпођа седи на једном кожном канабету; на носу јој наочари, а у рукама раширене новине; између прстију десне руке вири јој запаљена цигара, од које се дижу колутови дима. На столу једна овећа, црно-зеленкаста боца а поред ње чашица и један тањир у облику великог купусног листа пун дувана.

Најпре ме погледа право, али, чини ми се, није ме могла добро видети, јер убрзо спусти главу па ме преко наочара, некако блесасто, погледа а на лицу јој израз као да се пита: „Шта ће сад овај овде?!“

Руке јој дрхтаху и, чудим се, како је могла читати држећи новине. У лицу подбула и више модра; доња јој усница беше скоро два прста широка и слободно је висила, а боје бакарасте, сигурно од силног дувана.

— Ко си ти?!. Шта ћеш?!... упита ме кад ступих унутра.

— Па ја сам,... што сам се погодио да код вас послужујем, — рекох прилазећи јој к руци.

— А, ти си, — рече скидајући наочаре.

— Да.

— А јеси ли донео ствари?

— Јесам. Ту су пред вратима.

— Добро, изиђи тамо — рече и показа ми врата што воде у предсобље.

Изиђох. У целој кући: и у собама и у предсобљу и у ходнику, свуда страшно заудараше [42] на влагу; само што вода не цури из зидова.

У другом одељењу седео је један Шваба, а предсобље је било заједничко. Имао је жену и двоје деце... Са псима је био и сувише богат, имао их је шест — пола туцета! а и у мачкама није оскудевао,... читава менажерија.

Кроз два-три минута изиђе и госпођа из собе. Нисам знао шта јој је: час се прихвати за један зид час за други...

Једва дотетура до врата од оног ходника, па кад их отвори показа прстом и рече:

— То је кујна...

Она се за тим тетурајући врати у собу, а ја уђем с торбом у кујну!... Кажем ти: три метра ходник није дужи, колико и соба, а једва један широк. У њему ништа друго не беше сем једног малог са свим расклиматаног стола, шпархердића, једне столице са пропалим седиштем, буренцета за воду, два крчага, два-три гарава лонца и две шерпе од земље на прозору; неколико тањира, виљушака, ножева и кашика на шпархерду, а то беше све до крајности прљаво и масно, и сваки је суд био окрњен; испод шпархерда мало ситних дрва, једне метле на сред пода и сувише много ђубрета разбацаног на све стране... Нико не би могао одмах познати од чега је под: да ли од цигле, даске или земље. Личило је више на свињац него на кујну!...

У зид, иза шпархерда, беше закуцан један повећи ексер о који обесих целу своју имаовину — торбу.

Поскидам оне прљаве судове са шпархерда и наложим ватру... Није да се пушило, него мислиш да се све претвори у дим... Ништа нисам видео, рекох очи ми испадоше. Отворих врата на која покуља густ дим, као да си пласт мокре сламе запалио... Шпархерд сигурно није био очишћен од кад је купљен.

Брзо полијем мало под и почистим га, па за тим донесем са бунара воде у једном шафољу који нађох пред вратима, а ту нађох и некакву крпетину, па га почех прати. После ваљада петог шафоља воде, коју сам мењао, једва распознах да је под од цигле.

— Шта је ово и која је вера?! — питах се за госпођу, — каква је ово мрцина?!... Нити да ми што покаже, нити да она сама што ради, аја!... А где јој је ручак?!...

Било је скоро дванаест, а она ни да мрдне... Да је била стара није; јер, огрешио бих се ако би казао да је имала више од 38 — 40 година; да је била болестна није.

Дође и господин а од ручка ни помена.

— Докле ћу ја тебе чекати?! — чух госпођин глас кад он уђе у собу.

— Па за Бога не могу пре,... немам ја крила,... сад сам изишао из канцеларије, — одговори господин.

— Нећу ја да чујем за то, јеси ли разумео?!

— Ама немој бити луда молим те, Љубице,... умири се.

— Луд ти је дека био, па си луд и ти!... На поље из моје куће!

— Љубице!

— На поље!

— Ама Љубице, молим те буди паметна.

— На-а-а-а-а-а-поље!... На поље лоло, распикућо, што ме упропасти? — Дрекну госпођа Љубица (тако јој је било име) што игда може лупив ногом о под тако, да се све затресе.

— Да није овога детета овде у кујни показала би ја теби, битанго! —

— Но, хвала Богу, те се и мене сети, — рекох у себи, а међутим чуђах се шта им је.

— Па за то, молим те, уздржи се, — поче господин, — јер шта дете о нама може мислити!... Први дан па да гледа нашу свађу и бруку.

— Томе се и моли Богу, иначе... Милане! викну она куцнувши у прозор.

— Изволте, — одазвах се.

— Оди ’вамо.

Уђем у собу. Господин стајаше поред стола држећи руке у џеповима, блед као крпа, а госпођа сеђаше на канабету опет са цигаром у руци.

— Жив био, жив био, — рече ми господин кад га хтедох у руку пољубити, — јеси ли дошао?

— Јесам, — одговорих.

— Узми шерпу с прозора и тањир па да купиш ручак, — рече госпођа.

— На, ево ти паре, — додаде господин, — нисмо данас ништа кували, јер није имао ко да донесе с пијаце...

Узимајући новац нехотично бацим поглед на боцу која је стајала на столу... Беше већ сасвим празна.

— Кад дођеш купићеш вино, — рече госпођа.

По ручку успремим сто оперем судове па одем у школу.

И вечеру смо купили у гостионици, а вино смо узимали у једној малој кавани која је била до куће.

Сутра дан смо већ ја и господин ишли на пијац, а госпођа је кувала!...

Поче озбиљна зима... Спавао сам у кујни; госпођа ми даде један јорган, из кога испадаше памук, и један сламни јастучић... Пола јоргана прострем на цигле а другом се половином покријем, исто онако као код првог господина што сам радио са ћебетом, али ћебе је ипак било боље а није још била јака зима, али овде,... лепо да се смрзнем!... Саставим зубе и колена па по целу ноћ дрхтим...

Нити сам имао где да седим нити да учим... Добијао сам парченце свеће што се једва из светњака ножем извади само колико да имам светлости док вечерам и легнем.

Тако је ишло скоро читав месец дана... У собу код њих нисам улазио док ме не позову... Они су се редовно свађали и у подне и у вече... На први сам се час скоро редовно задоцњавао; једина је срећа била што смо по [46] распореду скоро сваки дан имали први час једног професора са особито добрим срцем; био нам је разредни старешина а предавао је Српски језик... Чим би ме спазио кроз прозор у школском дворишту одмах би ме позвао да се не мрзнем; осуства ми је извињавао и без уверења; да тога није било давно би ме истерали из школе... Он није само на спрам мене био тако добар већ и наспрам осталих, нарочито сиромашних ђака.

У школу сам ишао доцкан с тога, што је госпођа редовно враћала оно, што би господин на пијаци купио... Не би ми било ни криво, да ја сам купујем, него господин...

Колико је пута полећела за мном цела корпа, или месо, или друго што!!...

Видећи, да ћу у оној проклетој кујни пропасти од зиме а и у школи због неучења, пожалих се господину... Он је био врло добар и, после велике муке и препирке, успе, те сам у вече, док он не дође, седео с госпођом у соби, а спавао у оној другој — намештеној соби...

Кад се хтело лећи, отворим врата само колико да пронесем мој јорган и јастук; задигнем ћилим с пода и ту легнем, али која вајда кад је опет хладно; јер врата одмах затворе, ну ипак је било боље, није бар на мене снег падао и нисам ветар осећао...

Пре, но што дође господин на вечеру, а долазио је око осам и по сахати, ја сам седео на једној столичици за столом иза кога ме госпођа није могла видети, јер сам био [47] мали а столица сувише ниска. Књигу сам држао у рукама и удешавао да видим. Госпођа је обично до седам читала новине, пушила и пила ракију, а од седам до осам пушила и пила, а од осам па док не дође господин ревносно хркала!... А и јест, брате, дуго време, у четири и по сахата се већ смркне па до девет читава година!

И ја, чим госпођа задрема, оставим књигу па почнем на оној столичици куњати...

Господин кад дође затекне нас обоје где спавамо. У почетку ме је за то грдио, јер ме је често пута морао добро продрмусати док се разбудим, а колико је пута госпођа и до зоре остала онако спавајући ни броја нема; то је се дешавало кад сувише пије што није било ретко.

Избегавао сам да не дремам, али бадава, јер ноћу не могу од зиме да спавам, па чим седнем у топлој соби и мало се загрејем заспим као заклан; капци ми постану тешки као да су од олова!...

Чим би госпођа задремала ја бих направио цигару и сео поред пећи па пушио и дим у пећ дувао само да и ја не заспим, али која вајда; јер како седнем тако и останем... Том сам приликом научио пушити.

Најзад нађем за најбоље ово: седнем на столицу поред врата тако, да ми је лакат леве руке био увек на ивици врата и кад се ова отворе толико ме ударе, да се морам пробудити.

— Та који ђаво седиш ту, да човек врат скрха преко тебе?!.. викнуо би господин више пута незнајући зашто то чиним.

Вечеру смо грејали на пећи.

Чим би господин дошао, ја почнем постављати сто, пошто претходно добро протрљам очи, а он узме будити госпођу...

У почетку су се уздржавали од мене, али доцније није могао проћи ни ручак ни вечера, а да се не посвађају и не потуку. На то се убрзо навикох, и, кад би се десио неки ванредни случај да се не потуку, мени је било чудо и необично.

— Љубо, Љубо! — почео би господин кад дође, — устани да вечерамо... Хајде, хајде, благо мени, устани!

Она би се мало промешкољила па би опет захркала, и он би имао муку док је разбуди па онда тек настану занимљиве сцене.

— Лоло јеси л’ се довукао!.. викнула би она сањиво пипајући око себе и шта би дохватила гађала би господина право у лице; он је то знао па је увек био обазрив.

Једног вечера баци тањир, другог виљушку, трећег нож, боцу, ама шта дохвати, а једном зграби чак и хлеб који је стајао на столу и баци се њиме. Ово страшно наљути господина; шчепа је за косу па поче мазати, а и она њему није остајала дужна...

У таквим приликама је моја улога била мала: само узмем лампу са стола, повучем се у угао до пећи држећи лампу мало подигнуту и гледам шта се ради...

Кад буду готови т. ј. кад се добро издеветају и заморе, ја спустим лампу на сто, па за тим принесем вечеру... Ако је у боци остало ракије они је докусуре, па пошто се издувају и одморе почну вечерати.

Он ме је звао „Ћата.“

Кад седну за сто, седели су једно спрам другога и то за ужом страном само да једно од другога буде што даље... Тада би и ја узео своју столичицу и сео поред пећи, а кад сам вечерао или ручао држао сам тањир на коленима, хлеб у левој а виљушку у десној руци...

— На, Ћато, донеси један литар вина, — рекао би господин кад почне јести... Иначе ни једно ништа не говори.

Донесем вино и спустим на сто, па опет заузмем своје место... Господин наспе себи вина у чашу и пије, то исто учини и госпођа... Све то бива ћутећки и по неком такту... Кад се вино приближи крају тек које од њих процеди коју реч кроз зубе и почну се погледати више кришом...

— На, ти, деране, донеси још један литар, — рекла би госпођа кад са свим нестане вина.

Кад се вратим затекнем их где мало јасније и више разговарају, а госпођа би већ седела за дужом страном стола, али опет на самом крају до оне стране где је раније седела, и пушила...

При крају другог литра почне са свим жив разговор и господин са своје стране заузме [50] место као и госпођа... Сад су, дакле, обоје на једној страни стола!...

Пошљу ме и за трећи, и, док њега пију, ја успремим судове и унесем своје хаљине... Што се вино од овог трећег литра више приближавало крају, то се и они једно другом све више приближаваху, и најзад се загрле.

Били су доста доброг стања, и да су били паметнији могли су лепо живити. Није био редак случај да узму фијакер и цело се после подне возе, наравно и ја седим поред кочијаша... Ишли су у Топчидер, Смутековац, Раковицу и друга околна места... Тамо би пили пива, јели саламе, сира, виршле и друго, па поред свега тога у вече, кад дођу кући, заврше свађом или тучом. Госпођа ни у шта не рачуна пиво и вино, док не пије ракије, а кад је пије одмах је за све готова... За њу је било врло тешко одвојити се од боце... Кад би се вратила из Топчидера или ког другог места, она би жељно, управо халапљиво зграбила боцу с ракијом, онако још обучена, па би пила док не сустане. Одмах престану они добри односи који су то после подне између њих владали... Примирје се поквари и прави рат настане!!

При крају месеца фебруара дође госпођина ћерка, Лепосава, (тако се звала). То јој је било дете од првог мужа.

Дошла је код њих да умре; јер је била у највећем степену болесна од јехтике... Млада [51] девојка од својих 17 година; била је учитељица мислим на Умци или у Обреновцу... Толико је била, сирота, слаба, да је изгледало, е сад ће на ногама издахнути. Није дуго ни живила: умрла је, колико се сећам, 24. марта.

За време њеног боловања поврати се мало ред у кући и мир између господина и госпође, само што је ова још више пила, а после смрти кћерине пила је толико, да често пута падне и по неколико сахати ништа за себе не зна.

Болесницу сам ја дворио и чувао.

У последње време скоро није могла ништа друго јести сем по мало супе... Сво јело, што је иза ње преостајало, ја сам докусуривао. Док једе супу, седећи у кревету, ја јој држим тањир, па чим престане дохватим исту кашику и пред њом покусам остатак супе и ако ми је она то бранила... Нисам ти ја разбирао од какве је она болести лежала нити сам знао да се болест може пренети!...

Око погреба имао сам и сувише посла; три дана нисам ишао у школу.

Госпођа се ужасно прозли; није прошао дан а да од ње не добијем коју ћушку. Није бирала где ће ме и чиме ударити, а с господином како је поступала мани се!... Поче се и са комшијом—Швабом и његовом женом свађати што до тада није чинила; јер су то били људи врло мирни. Из њихове се собе није могла никад чути ларма и свађа, једино што се могло чути: тра-ла-ла, тра-ла-ла, или кад госпођа Швабица зове псе: мопсили, пубили, хектор, кастор.

Овај пар људи ишао је опет у другу крајност... Сигурно су били једно у друго заљубљени... Мазили су се толико, да је већ мени, као детету, било бљутаво...

У једној соби пљеште батине, а у другој пољупци, у једној псовка и дрека, а у другој песма и смеј, у једној се немилостиво чупају за косе, а у другој нежно грле и милују!...

Једног дана, и ако је пролеће било освојило, беше и сувише, према томе добу, хладно и киша падаше... Био је Петак. У једанаест сахати дођем из школе, па онако мокар и озебао завучем се иза шпархерда да се мало огрејем. Госпођа је била у кујни. У левој руци држаше запаљену цигару а у десној варјачу којом мешаше неку запршку у шерпи. Кад је запршка била готова она подиже земљан лонац са шпархерда да из њега преручи пасуљ у шерпу, али, на моју несрећу, дно од лонца оста на шпархерду и пасуљ се сав по њему расплину; госпођа држаше у руци лонац без дна... Диже се густ облак од паре,... наста једно цврчање а грашке почеше играти по врелом шпархерду... То ми некако паде смешно и ја се гласно насмејах, али смеј одмах замени плач, јер госпођа ме оним лонцем што је држала у руци поче немилостиво тући по глави, као да сам јој ја нешто био крив... Тукла ме је док је имала парченце у руци; свега ме крв обли... Ево и сад ми се познају две белеге на глави!

Дотле сам госпођу и мрзио и нисам, али од тога дана просто нисам могао да је гледам... [53] Да сам тада имао ма где да се склоним одмах би изишао. Што сам год у кући радно, радио сам без воље и на сваком сам кораку гледао да јој напакостим и ако сам знао да ћу од ње за то повући, али нисам марио...

Немајући куда реших се да останем до краја школске године, па ма шта трпио, а знао сам да ће тада бити доста празних места и да ћу једно моћи лако добити, пошто се тада ђаци, који послужују, махом враћају својим кућама да проведу школски распут... Ну ипак, поред свега напрезања и трпељивости, не могох издржати ни толико.

Већ, као што мало час рекох, мрзео сам госпођу више но ма кога на свету. Што ми је год заповедила да урадим, урадио сам као од беде, а и она мене није волела а давно бих ја из куће излетео да није било господина. Она је по ваздан можда мислила како ће господина што више наједити а мене злостављати.

На дан предпоследњег испита око седам и по сахати одем на пијац с господином да купимо шта треба за ручак. На пијацу смо се задржали четврт сахата... Што смо купили донесем кући, а већ је било десет минута до осам; мислио сам да ћу на време стићи у школу ако се пожурим... Испит је. Док ја спремах књиге госпођа претураше по корпи... Таман заустих да кажем: „збогом“, а она ће тек:

— Шта си ово донео, зар је ово месо, а?!..

— Па месо, ето,... господин је купио, — одговорих држећи руком за кваку од врата.

— Даћу ја и теби и господину, битанге и распикуће једне, да си ово с места носно натраг па друго донео... На, једи ти ове кошчурине заједно са твојим господином, за вас и јесте да глођете кости као пси!

— Па мора за Бога бити мало костију, — усудих се да приметим.

— Носи кад ти кажем јер ћу те по глави с њим! — продера се она подигнув месо у вис а доња јој усна поче дрхтати, што је био знак да се с њом више није шалити нити ма што говорити.

Шта сам знао... Узмем корпу и вратим месо. При поласку довикну ми госпођа:

— Нећу ни кошчице, јеси ли чуо?!... Замолим касапина да ми промени месо, пошто му претходно објасних како стојим код госпође, што овај и учини.

Све трчећи дођем кући потпуно уверен, да ће госпођа са месом бити задовољна, али не би тако.

— Ја сам теби казала да нећу ни кошчице да видим. Носи, носи ово, док те ђаво са њим није без трага однео!

— О, луде жене, — рекох у себи, па опет упртим корпу и вратим се натраг.

Кажем касапину шта је. Он нешто крупно опсова па зграби оно месо и тресну га у један крај тезге, за тим извади новац и даде ми са речима:

— Ево ти паре па купи где знаш.

Ја сам знао да не могу нигде боље месо добити, јер смо овоме били сталне муштерије.

Узмем паре и пођем... Застанем на прагу и упитам касапина колико има сахати.

— Пола девет, — одговори.

Ја му се захвалим и пођем, ну при изласку ми се зауставише очи на једној великој говеђој џигерици која с поља висаше на једном крилу дућанских врата. Поново се вратим унутра и упитам касапина: били ми дао џигерице за сав онај новац али без икаквих других додатака.

Касапин се насмеја, јер виде шта сам намеравао, па узе џигерицу и осече, мислим, само душник и остави на тезгу, а оно остало све стрпа у корпу која се напуни... Навучем на корпу заклопац, платим касапину па све у трку кући... Како су ми биле спремљене књиге, ја их са стола, чим уђох, зграбим левом руком, а десном спустим корпу па дохватим врата. У томе изиђе госпођа. Ја већ бејах у дворишту.

— Чекај да видимо шта си донео! — викну она.

— Можеш гледати, вала, цео дан, — рекох у себи а за тим гласно: — Нема, госпођо, ни једне кошчице, сама кртина!... па одјурих као ветар.

У школи су знали да ја никад нисам могао на време доћи па ни на испит, те с тога ме нико није ни питао што сам доцкан дошао.

Испит је био у велико почео. Ја се увукох на врата као миш и седнем на своје место. Другови ме погледаху смешећи се, јер [56] сигурно изгледах смешан, пошто сам био усплахирен и збуњен.

Нисам ни четврт сахата седео па ме прозваше... Са испитом сретно прођох... Чим се пустисмо на одмор одмах одем у канцеларију код господина.

— Шта је, Ћато, — упита ме он кад уђох, — одкуда ти овде?!

— Ето, ја дођох, овај... почех муцати.

— Да те није госпођа за шта послала?...

— Није.

— Па онда шта хоћеш?

— Ја сам дошао да вам јавим...

— Шта?

— Да сам од вас изишао.

— Е! А за што?

Ја му испричах и најмању ситницу... Казах му све шта је госпођа са мном радила и ја с њом.

— Луда жена,... јес’ тако ми Бога, сасвим је полудела, — рече господин љутито кад му доврших причање, — ићи ћеш ти са мном кући...

— Не смем — прекидох га готово шапатом.

— Немој да будеш луд!...

— Ја не смем,... убиће ме!

— Не бој се... Са мном ћеш ићи.

Не одговорих ништа, али сам у памети закључио, да би добро било отићи бар те узети оно мало дроњака што сам имао.

— Хајде иди сад на Калемегдан продужи он — те се играј, па ме тачно у 12 сахати чекај пред вратима нашег дворишта.

У дванаест сам сачекао господина на капији као што ми је казао... Уђосмо у двориште; ја сам на три корака ишао за њим. Госпођа ме не примети одмах јер сам се био заклонио за господина...

— Напоље и ти! — викну она господину с кућних врата, — напоље несрећо једна,... ти си човек!... Ха, зар си и ти ту?!... Продера се поново што игда може кад мене спази, па јурну као помамна да ме ухвати; ја облетах око господина час на једну час на другу страну.

— Љубице, Љубице!... Молим те остави се, немој правити довека лудорије!... Говораше господин задржавајући је.

— Зар имаш образа још да говориш, ниткове један?! — дере се она све јаче са подигнутим рукама у вис.

— Немој да ме брукаш, Бог те убио, него улази унутра док сад није било...

— Ти ми још претиш, вуцибатино једна, и то у мојој рођеној кући... Зар мислиш да ћу ја више трпети да ми...

Немаде кад довршити реченицу; јер је господин као помаман од љутине зграби преко средине и понесе унутра... Она је млатарала и ногама и рукама, гребла га по лицу, пљувала и псовала најпогрднијим речима. Одистине достиже врхунац лудила.

Лепо је унесе у собу.

— Сад можеш да се дереш, — чујем где говори господин. — Твога је доста било, нека те трпи ко хоће, а ја више нећу.

Почеше пуцати шамари!... Лупали су судове по соби и претурали столице... Ја улучим ту прилику и уђем у кујну. На брзу руку покупим оно мало мојих стварчица у торбу па изиђем у двориште.

Изиђе и господин из собе сав изгребан по лицу.

— На, — рече он пружајући ми два динара, — па одмах иди,... овде нема више опстанка ни за мене... Са свим је полудела; одмах иди!...

Веома ми би жао господина. Узех новац који ми даде, пољубим га у руку и одох пребацив торбу преко рамена... Ишао сам улицом а нисам знао куда идем...

Опет дођох на Теразије код чесме,... ни сам нисам знао зашто. Спустим торбу на један велики камен који беше прислоњен уз један кестен, а на коме су обично седели носачи. Тек што сам, тако рећи, сео, приђе ми један жандарм и набусито викну:

— Што стојиш ту, бре?

— Хоћу мало да се одморим и да пијем воде, врућина је па сам ожеднео, — одговорих му.

— Одмах да си ишао одатле!...- Хајд’ хајд’!...

— Сад ћу, само да пијем воде...

— Немој ја теби сад одмах да дам и воде и ладовине,... одлази!... Подвикну гурну ме у леђа.

Нисам смео чекати да ми то и по други пут каже, већ узмем торбу па пређем мало ниже код пекара, који је поред пекарнице [59] држао и неку врсту ашчинице... Ту узмем пола хлеба и неке пржене кобасице те ручам; онај ме је жандарм, међу тим, посматрао од чесме. Мени то није било по вољи и гледао сам да се што пре очистим испред његових очију... Таман да изиђем а он пред врата. Сигурно је начисто био да сам без службе кад једем у ашчиници и носим торбу.

— Код кога си ти, бре, а? — упита некако строго ухвативши ме за руку.

— Ја сам, овај... почех муцати.

— Шта си ти: овај.. говори!

— Ђак.

— Какав ђак?

— Јесам.

— Код кога си био и где си сад?...

— До мало пре био сам код господина Милана Н...

— А сад ниси нигде?

— Нисам. _

— Сигурно си из куће што и придигао? Дај ту торбу овамо!... викну узимајући ми торбу.

Да ми није било жао оно мало књижица и оних дроњака, хтео сам да загребем низ улицу, али се од тога не могох одвојити.

— Какав ђак, какви бакрачи, хајде ти са мном у кварт, — рече жандарм пружајући ми торбу.

— Какав кварт?!... Нећу ја тамо, — одговорих уплашено.

— Напред, напред!

— Не могу ја тамо да идем.

— Напред кад ти кажем, док те није сад ђаво однео! — викну овај дивљак и тако ме гурну, да у мало не забодох нос у калдрму.

— Па за Бога видите да имам књиге... Ја сам ђак!...

— Марш!... Напред!

Почех га кроз плач молити да ме пусти; а да нисам мангуп позвах се и на Ђеру и на Ану, али све за бадава,... морадох видети кварт и то први пут.

У кварту, сем једног жандарма никога, па ни дежурног чиновника...

— Ево ти, притвори овога мангупа, јер је без занимања, — рече онај што ме дотера ономе другом жандарму који сеђаше на клупи у ходнику, — па кад дође дежурни писар ти му јави...

— Добро, добро, — одговори овај лено, теглећи се и зевајући.

Онај се врати на „линију“.

— Шта си ти? — поче ме сад овај други испитивати.

— Ђак, — одговорих му плашљиво.

— Имаш ли ђачку карту?

— Немам, нисам је ни добио.

— У који разред идеш?

— Сад свршавам први, прекосутра имам последњи испит.

— Па што си напустио послуживање док не свршиш испите? Што се ниси мало притрпео? — опет ће овај кроз зевање да га готово једва разабрах, а по изразу његову [61] изгледаше, да ово говори, тек колико да се отме од силна дремежа што га обузео.

— И ја сам мислио да на сваки начин останем до свршетка испита па да идем у село и проведем распуст, — рекох, јер ми се тада појави жеља за селом, — али се није могло даље. — За тим му укратко испричам узрок са кога сам морао изићи.

— А одакле си? — упита ме кад заврших причање, које он, како ми се чинило, није ни слушао.

Ја му казах одакле сам и чији сам.

— Е!... Знам, знам,... промрмља тромо и протрља очи дебелим прстима својим, али по свему судећи он бејаше задовољан мојим присуством, јер му послужих као средство да не заспи, те ваљда то изазва у неколико његову наклоност према мени, па мало раздремам поче благо:

— Ја не знам што те је овај и дотерао ’вамо, кад се види да си ђак!

— Не знам ни ја.

— Ништа, причекај сад ће ваљада доћи дежурни писар,... отишао је овде у кавану да руча па ћу га молити да те пусти, али да се добро владаш и да будеш поштен; јер је и иначе на наше(!) земљаке повика.

— Дакле, ово ми је земљак, — рекох у себи чудећи се: каква повика, а за тим гласно.

— За то не треба да се бринете и ја ћу вас покорно молити да ме пустите, па ћу ово кратко време провести у школи и спремати [62] се за испит и одмах ћу чим будем готов, ићи у село.

— Кад одеш кући у село поздравићеш Марка Живковића из Ш..., сигурно ћеш га видети, познајеш ли га?

— Врло добро.

— Е, лепо, кажи му: поздравио те побратим Мика Шевић, жандар из Београда, па ће он знати.

Тек што он заврши реченицу уђе и дежурни писар.

— Седи ти ту сад ћу ја, — рече ми Мика улазећи за писаром у канцеларију.

Не потраја дуго и он ме позва унутра.

Уђем... Ноге су ми клецале, јер први пут излазим пред власт.

Мика је већ писару све казао шта је са мном.

— Иди па гледај да нађеш место, — рече ми писар благо.

— Имам преко сутра још један испит, па чим га свршим одмах ћу ићи кући у село, те да тамо проведем распуст, — одговорих му.

— Лепо лепо, само немој да врљаш по улицама.

— Нећу... Збогом!

— Збогом!

Ја изиђох радостан, а и Мика за мном... Поздравих се с њим и одох са пребаченом торбом преко рамена право на Калемегдан. Торбу завукох испод живе ограде, па се за тим извалим на ледину где сам до шест сахати спавао.

Пред вече одем у варош... Ишао сам из улице у улицу без икаквог циља. Торба ми је остала под живом оградом где сам је оставио, јер је нисам смео носити,... био би с њом одмах затворен.

— Где да ноћим? — питах се,... нисам имао код кога, а затвора сам се плашио као живе ватре.

Ваљало ми је ма шта предузети за преноћиште.

Прво ми на памет паде Ђера и Ана, али, на моју жалост, беху обоје изишли... Њихови заступници ни опепелити... Опет се нађем на улици.

Одем у једну бакалницу и купим један крчажић за 15 п. д., а код пекара узех пола хлеба. Натучем крчаг на леву руку и у исту узмем хлеб, па десном почнем кидати и једући одем на Теразијску чесму... Света као обично пуно; било је се међутим одавно смркло... Навлаш сам пролазио испред онога жандарма са комадом у руци, и он ме познаде.

— Откуда ти, бре, ту а? викну ми.

— Ето, дошао сам на чесму — одговорих.

— Па ко те је пустио из кварта и кад пре нађе службу?

— Пустио ме је дежурни писар, пошто нисам крив а место сам нашао код „Два бела голуба“, — одговорих му слободно.

— Код кога, бре?

Казах му неко измишљено име, чиме се он задовољи па одшета даље држећи руке на леђима...

Ја се нисам отимао да што пре наточим воде, већ сам пропуштао све и ако ми је ред одавно био прошао, али, кад већ и жандарму паде у очи од кад чекам, наточим воде у крчаг па хајд’ полако Скопљанском улицом. Кад стигох код „Два бела голуба“ обазрех се на све стране да нема којег патролџије у близини, па проспем воду из крчага мућкајући као да испирам... Одатле се упутим на чесму у Милетиној улици, где сам такође дуго чекао за воду. Од те чесме пођем на Скадарску и уз пут опет проспем воду и т. д. с чесме на чесму до осам сахати изјутра... У осам сахати сам био већ на Калемегдану. Полако се и кришом провучем кроз живу ограду на мали Калемегдан који је иначе био у великом корову. Сакријем крчажић у траву, па се онда слободно појавим тамо где смо се обично скупљали и играли. Преко дан сам с друговима учио и до миле воље спавао, а целу сам се ноћ шетао по улицама од чесме до чесме са крчажићем у руци.

Тако је трајало пуних пет дана. За све то време нисам ништа друго јео сем сувог хлеба, а куповао сам га од оних два динара што их од господина добих. Један сам динар потрошио а други сачувао за путни трошак.

Прочиташе нам у школи оцене, — био сам пао из једног предмета, — па нас после распустише.

Из раније сам се већ спремао за пут, а тако исто и моји другови који су морали истим путем својим кућама ићи.

Тога истог дана у шест сахати по подне, били смо се већ сви искупили код споменика на Врачару. Сви смо били пука сиротиња, јер богатији нису ишли пешке већ на колима. Сваки је од нас имао торбу на леђима.

У седам сахати се кренусмо крагујевачким друмом у највећем расположењу и радости: неки пева, неки трчи низ брдо, неки се опет дозивају, а било нас је, брате, и много: преко тридесет. Многи нису знали шта смо и ко смо, па са чуђењем гледаху масу подрпане дечурлије са торбама о раменима, која се кренула некуд на пут. Поред тога изгледали смо врло смешни. Неки је имао велики сламни шешир, (или какав други), који му пада на уши; неки опет капут у коме би стала још троја плећа као што су његова; неки ципеле женске с великим штиклама, па се спотиче; неки мушке, али дуге, па се савиле у врху као врхови на саоницама. К томе треба додати да је све, што је на нама било, било исцепано и прљаво, а већ ретко таман... Да је човек просто хтео да нас онакве састави не би могао!...

Како смо путовали нећу ти причати. Могу ти рећи само то, да смо преко дан, кад припече сунце, у каквој дебелој хладовини поред [66] извора спавали, а целу ноћ путовали у највећој ларми коју су и сеоски пси својим лавежом увећавали.

Четвртог дана стигнем кући, и, наравно, чим сам се одморио одредише ме да чувам овце, а тај посао је целог распуста трајао.

VI.

Једва сам чекао да распуст прође и да се вратим у Београд и ако сам се у њему толико патио; беше ми досадна она сеоска тишина и оно трчање са овцама, па после тога и слаба храна... Истина и у Београду сам гладовао, али кад сам имао шта да једем, ма и сувог хлеба, или најгоре јело било, било је боље и од најбољег сеоског јела, — мени је се тако чинило; јер у селу се боља храна добијала само о великим празницима!...

Дође и тај дан,... свршетак распуста и ја се вратим у Београд, разуме се пешке.

У вече, кад сам дошао примише ме код „Пандила“ на преноћиште као путника.

Најпреча ми је брига била да се упишем у школу и да нађем место... Тако је и било; одмах, сутра дан по доласку, пријавих се за испит. Из школе одем на Калемегдан, где нађем неколико својих другова са којима се поздравим... Они лежаху на трави потпуно безбрижни и задовољни, као да им ничега није недостајало... Наспрам њих изгледах црн као чавка, тако ми бар они приметише... Наравно [67] је сам по сунцу трчао за овцама, а они су лежали у хладовини.

Том приликом, разуме се кришом, потражим свој крчажић, у корову и, збиља, нађем га не повређеног где сам га и оставио, што ме обрадова.

Истог дана, после подне, нађем послуживање код једне госпође опет у Савамали, која је имала три одрасла сина...

У кући сам радио као роб... Од раног јутра па до позно у ноћ нисам могао стати; једини ми је одмор преко дан био кад ручам... Једва сам чекао да пођем у школу, те да се тамо одморим...

Одређеног дана положим испит и упишем се у други разред... Ускоро пођемо и у школу. Мало одахнух душом, али брате што је много, много! Служио сам четири господара: госпођу и њена три сина; свакоје је за свој рачун заповедало... Госпођа вели: „Одмах ћеш опрати судове да се не окоре и муве не купе, и почистити кујну и трпезарију,... јеси ли разумео, одмах?!“ А најстарији син: „Ево ти ово писмо,... одмах га однеси г. Н. Н. у Дубровачку улицу бр..., и чекај одговор, разумеш, одмах?! Све друго остави“ !... Други син вели: „Узми ове моје ципеле и однеси код Матијевића, обућара, знаш на Теразијама, и кажи му да их одмах оправи, јер не могу ићи у школу пошто других немам,... и то одмах, разумеш [68] ли“ ?! А трећи, опет: „Иди, Милане, часком код П...., ту код Академије, знаш где је, и кажи му да ти да оне задатке, он већ зна које,... али брзо, иди одмах, све друго остави“?!

После овога станем на сред кујне и почнем се мислити: кога пре да послушам, и, најзад почнем прати судове; јер је госпођа најстарија, а и други их неће нико опрати него ја, али тек што сам умочио руке у воду, ето ти најстаријег сина:

— Зар ти ниси отишао?!.. продере се као луд.

— Па док оперем судове...

— Док шчепам ту карлицу ђаво ћете однети... Одмах се вуци мангупе један!!..

Ја напустим судове и почнем брисати руке да идем, јер шта сам знао да радим, ал’ ево ти другог:

— Шта радиш ти, море, зар још ниси отишао?!... за тим ево трећег:

— А што не идеш, бре, куд сам те послао, животињо једна, знаш ли да ја без задатка не могу ићи у школу?!...

После тога изиђе и госпођа, па између њих настаје лом!...

У мени се, што ’но кажу: све преврће, и, на послетку све се сврши преко мојих леђа...

Тако је, ето, непрестано трајало, није се знало ко је старији а ко млађи... Шта сам знао?.. Морао сам трпити и све сносити у овој кући без реда,... све до 21. новембра,, кад с њима пречистих.

Најмлађи је син свирао у флауту због које видех и савамалски кварт.

Тога дана, 21. новембра, узрујаше се по кући: „Где је флаута?! Где је флаута?!“..

— Од куда ја знам где је!... одговорих.

— Ти знаш, говори где је, ти си је украо!..

— Нисам, Бога ми, — правдам се, али узаман,... они се сагласише: да сам ја флауту украо.

Ни моје сузе ништа не помогоше... Било ми је криво па сам плакао... Све, све, али лопов бити, за мене је било ужасно!

Онај најмлађи, чија је флаута била, наљути се кад се ја правдах, шчепа ме за рамена и гурну низ степенице... За часак се нађох на улици...

Била је у велико ноћ (зимње доба па се рано смркне). Киша помешана са снегом падаше... За часак покисох до голе коже, а ветар продираше до костију... Почех дрхтати, управо цвокотати од хладноће у мом бедном оделу. Непрестано сам плакао тако, да је суза сузу стизала.

Упутим се навише поред Државне Штампарије и дођем на „Варош Капију.“ Код Валожићеве књижаре се зауставим, да се разберем где сам и куда ми ваља даље поћи и шта да предузмем.

Најзад решим се да идем у школу и тамо у ходнику да преноћим; али, на моју жалост, врата беху затворена!...

Одатле пођем у правцу Калемегдана, ну До самог угла Велике Школе приметим подрумски [70] прозор који се затвараше са два гвоздена капка од којих један беше отворен.

— Како би било да се увучем у подрум, — рекох па се и нехотично зауставим пред прозором, — али ко зна колико је подрум дубок и како ћу после из њега изићи, а може бити да је и пун воде.

Нека ме језа подиђе готово више од страха него од хладноће. Помрчина је била таква да сам једва прозор назирао... Приђем ближе и отворим и други капак, обазрем се око себе да ме ко не гледа, па онда завучем руку у прозор и напипам гвоздену решетку која је била положена као какав роштиљ... _

Нисам се дуго мислио, већ се још једаред обазрем на све стране и увучем у прозор као у какав сандук... Чисто ми се дисање заустави... Тако шћућурен на оној решетци ћутах два-три минута ослушкујући иде ли ко!...

Кад сам био сигуран да никога у близини нема, провучем руку и полако притворим капке, најпре један па после једне паузе други..

Ту сам целу ноћ, до пред саму зору, остао. Нисам дуго смео заспати, бојећи се да се у сну не накашљем или не хрчем, јер би ме то изложило опасности ако би чуо ноћни стражар, чији кораци заклопарају с времена на време поред мене, улицом, аја чисто уставим дисање и све ми се чини као да он зна да сам ја ту скривен, те и поред хладноће на оној решетци осетим како ме зној пробије од стра. Али, сан беше јачи од снега и у пркос свему савлада ме те заспах.

Заспао сам, како се сећам са најстрашнијом мишљу: „Шта би било да се заспавам док сване, те не могаднем изићи?“ Да ли та мисао или хладноћа учини те се на срећу пробудим пре зоре — не знам.

Кад сам из прозора изишао био је још мрак... Са источне стране једва се примећаваху знаци зоре...

Изишав на поље једва сам корачао придржавајући се за зид јер ми се беху укочиле ноге од хладноће а и цело тело... Упутим се полако, ногу пред ногу, управо одвучем се к Теразијској чесми. Био ми је циљ да се помешам са онима што су дошли за воду те да не паднем у очи што се тако рано шуњам по улицама... На чесми их је као обично, било доста, нарочито пекара. Полако се привучем оној гомили и нико ме не примети да сам дошао без судова; чудио сам се како да то нико не примети, а у ствари сигурно нико није ни мене приметио нити обратио неку нарочиту пажњу, а камо ли што немам судова... Имао сам један једини маријаш и за њега попијем салеп те се мало угрејах.

Ту сам остао до седам сахати обилазећи око чесме, а одатле одем у школу где сам чекао док врата на учионицама не отворише...

У школи сам, за све време док су часови трајали, спавао...

Ваљало ми је отићи да узмем оно мало дроњака и књижица што сам имао; јер, кад су ме избацили, са собом нисам ништа понео, а без тога нисам могао... У једанаест сахати, [72] кад изиђосмо из школе, одем мислећи да ћу наћи саму госпођу, али, за моју несрећу, нађем код куће и најмлађег сина, баш чије је флауте нестало.

Како су ме предусрели... мани се!.. Нека Бог сачува свакога онаквих људи!.. За тренут ока поново се нађем на улици... Избацише ме као какав дроњак!... За мном изиђе и тај господичић, који од беснила није знао шта да ради...

— Хеј, позорниче! — викну он једног жандарма, који стајаше на углу оне тесне улице којом се силази са Зеленог Венца у Савамалску улицу, — оди овамо?

Жандарм дође доста брзим корацима...

— Терај овога у кварт, а ја ћу за вама,... учинио нам је покрађу!...

Ја се опет правдах да нисам никада ништа у животу украо, па ни сада...

Жандарм оклеваше, али, најзад, кад му овај поново викну он рече:

— Па хајдемоте у кварт,... па ћемо, овај, тамо видети у чему је ствар.

Пођосмо: ја напред, за мном жандарм, а за овим млади господин (који је доцније тек узгред буди речено био прави гамен).

— Ето, господине, овај ми је мангуп, — рече господин Заре (тако се звао) писару кад изиђосмо пред њега показујући руком на мене, — украо, и сигурно продао, флауту коју сам платио 60 динара...

— Баш он, — рече писар немарно читајући један акт...

— Да, да, он и нико други...

— А од куда ви то знате да је баш он, зар није могао и ко други? — упита писар и погледа нас, чини ми се, први пут...

Ја сам плакао и непрестано сам се правдао.

— Кад вам кажем нико други него он,.. заклећу се!...

— Мени не изгледа да је ово дете тако неваљало.

— Молим вас, нема ту изгледа и не изгледа, него кад вам ја кажем да ја он...

— Охо, пријашко, лакше мало, лакше...

— ....Да је он лопов и да ми је украо флауту, ви треба да ми верујете и са њим као таквим даље поступите, а мени моју ствар повратите...

— А ко мени јамчи за вас?

— Шта кажете?!

— Ко ми јамчи, велим, да ви нисте сами флауту продали или где заложили?!

— Господине, пазите шта говорите, знате ли ко сам ја.

— То ме се најмање тиче ко сте и чији сте ви, јер ви нисте позвати да мени овде дајете упуства у моме послу... У осталом није ми то први пут, да који господин дође и оптужи своје млађе за крађу, а кад овамо, његов рођени син дао неку златну или сребрну ствар у залогу или продао, те да може по каванама банчити. Дакле, драги мој, не треба да се жестите!... Полако, ствар ће се извидети...

При овим речима писар зазвони и жандарм, са којим смо дошли, уђе...

— Иди ти на своје место па нас чекај тамо, ми ћемо сад доћи, а ви, господине, изиђите на поље у ходник са овим дететом, па ме причекајте, сад ћу ја...

Изиђосмо сви, ја и господин Заре остасмо у ходнику, а жандарм оде. После краћег времена изиђе и писар... Сва се тројица заједно упутисмо кући. Ја се поред писара осећах слободним, тим пре, што нисам био крив.

Стигосмо кући. Заре отвори врата на степеницама, и звонце зазвони. На звук звона чусмо из предсобља госпођин глас:

— Јеси ли ти, Заре?...

Она нас, као за моју срећу, није ни видела, иначе ко зна да ли би се дошло до праве истине...

— Ја сам, — одговори Заре пењући се уз степенице...

— Нашла сам флауту, — рече она излазећи на степенице пред нас, али, кад нас спази чисто се трже... Ја од радости у мало што не скочих у вис...

Она се добричина, писар, окрете к мени и некако ме задовољно са осмејком и веселим лицем погледа,... било му је мило што је био у праву и што се у своме психолошком посматрању и оцени није преварио.

Попесмо се горе... Писар се поздрави са госпођом, а господин Заре, међу тим, беше поцрвенео као рак, сигурно што је код писара насео...

— Шта мислите, господине, — поче госпођа писару, — сирото дете хтеде на правди Бога [75] страдати а и ја душу огрешити!.. Замислите,... него изволте, молим вас, у собу да не стојимо овде па ћу вам причати, ти Милане, чедо моје, иди у кујну и гледај посао!...

— Не идем ја више сам у кујну, него пред господином да ми дате моје ствари, ја овде ни тренутка више нећу остати,... ако због вас нисам страдао заиста нећу; јер ја сам ноћас премрзао тако, да више не ваљам ни Богу ни људима....

— Е, како лаје штене једно, што ја боље с њим он све гори, — рече госпођа љутито.

— Молим вас, госпођо, да не би узалуд губили време, реците где сте нашли флауту?

— Та Бог је убио,... замислите, господине, тек што мој Заре оде у кварт са овим и жандармом, почех нешто намештати око кревета и повучем један крај мало од зида те да их доведем у једну линију, а оно нешто паде на под и лупи. Сагнем се да видим шта је, кад оно флаута!..

— Видите, госпођо, како не ваља наглити..

— Заиста, рече она, — ја и нисам мислила да га терају у кварт, али мој Заре је мало похитао.

— Нисте мислили да ме терају у кварт, — рекох ја а сузе ми грунуше низ лице, — а дозволили сте да ме два пута баце низ степенице, услед чега сам могао остати сакат док сам жив!

— О, о, брате, шта сте радили за име Бога!... чуђаше се писар.

— Та није, лаже лола, — уплеће се Заре.

— Молим вас, господине, — рекох писару гледајући га у очи, — што је било било, него наредите сада, да ми даду ствари па да идем куда знам, а они нека траже кога хоће да их служи; јер знам шта ћу добити ако останем сам.

— Добро, добро, — рече писар благо, — добићеш ствари,... него ви нисте требали тако чинити, нарочито ви, господине Заре; јер, како би вама било, да је ко с вама на правди Бога тако поступио, па још да је ово сироче изломило ноге или руке!...

Заре не одговори ништа.

— Дајте детету ствари, — рече писар, — а други пут пазите, јер ви немате права никога тући...

Моје су ствари биле увек „попаковане“ — у торби... Нисам имао шта много спремати... Узех торбу и неке ситнице испод јастука а они су ме, међутим, пратили...

Изиђосмо опет у ходник више степеница...

— Молим вас, госпођо, сад ми платите па да идем, рекох — држећи торбу у руци...

— Колико имам да ти платим?

— Па ви знате,... шеснаест гроша...

— Каквих шеснаест гроша?!...

— Па да, шеснаест равно.

— Нема толико...

— Има. Дали сте ми један динар, а месечно сам имао плате шест динара,... био сам двадесет и један дан, то је 21 грош, дали сте ми пет, остало је још шеснаест.

— Јел’ тако, Заре?

— Тако је.

С тешком муком изброја шеснаест гроша и то све у бакру... Три пута је бројала.

— На, ево ти, а сад се торњај одавде, — рече она љутито.

Кад изиђосмо на улицу писар за себе рече: „безобразлук“, а за тим мени:

— Јеси ли ти овде ноћио?

— Не... нисам, — одговорих и испричам му све како је ствар текла... Он се чуђаше.

Кад стигосмо пред кварт рече ми:

— Иди сад и потражи себи место... Само немој да крадеш и лажеш, а буди вредан па се ничега не бој... Ја му се захвалим и одох.

Било је већ подне. Осећао сам јаку глад, јер нисам 24 сахата ништа окусио сем што сам у јутру на чесми попио салеп... Ну сад ми је било лако: имао сам „толике паре“.

С торбом нисам смео ићи на Теразије, јер сам због ње једаред страдао, већ се опет упутим у школу... Уђем у двориште и нико ме не примети... Момци су ручали у сутерену... Полако, више на прстима, пређем преко дворишта и уђем у друго где се оправљала калдрма, па стоје читаве гомиле камења... У једној гомили до зида направим рупу и ту затрпам своју имаовину — торбу, па одатле се вратим на улицу.

Решим се да ручам у кавани код Пандила...

Тако и урадих... Потрошио сам за ручак равно четири гроша... Јео сам, што ’но кажу, као сироче на даћи... Нисам гледао на квалитет [78] јела већ на квантитет. Нисам знао да су се ђаци, који су послуживали, скупљали код Пандила на разговор нарочито они, који су били беспослени...

Око један и по сахат дођоше два-три из других гимназија, са којима сам се познавао... Ту се отвори разговор... Пошто нисам имао часове није ми се никуда ни ишло, а и имо сам права да се грејем; јер сам за ручак потрошио четири гроша!... Неки у два сахата одоше у школу, а неки осташе,... нису хтели ићи.

После школе, у четири сахата и четврт, било нас је више од десет.

Разговарали смо се о свему и свачему скоро до шест сахати... Најзад нас петорица, који смо били без крова, решимо, да узмемо једну собу под кирију и да држимо приватна послуживања, а ја да те ноћи спавам код једног друга...

VII.

Сутра дан око једанаест часова састасмо се сва петорица у кавани код Пандила. Ту се задржасмо подуже, јер је било тога дана и сувише хладно... Ту смо и ручали, али врло скромно. По ручку се кренусмо да тражимо собу.

Прочитамо објаву на прозору: „Соба за издавање под кирију“, и кад онако сви уђемо у кућу и питамо: која се соба издаје? — газдарица или газда измери нас од главе до пете па тек рекне:

— Не издаје се никаква соба!... идите! — и лепо нас испрати до капије те да који не остане у дворишту.

Ушли смо, ваљада, у тридесет кућа, и свуд смо тако прошли, док у зло доба не паде једноме на памет да ми овако сви никако не можемо наћи стан.

— Па шта да радимо? — упитасмо сви готово у један глас.

— Друго нам ништа не остаје, већ да од нас изберемо двојицу, који су најбоље одевени, па да они траже и погоде собу само за себе, а после ћемо се већ лако један по један увлачити.

Тако и би... Једногласно изабраше мене и неког Панту. Било нам је као понајбоље одело.

Уговорисмо, да се после школе опет састанемо код Пандила, те да им саопштимо ресултат, па се за тим она тројица упутише на једну, а нас двојица на другу страну.

Ишли смо из улица у улицу, лепо искривисмо вратове гледајући по прозорима — нигде „за Рајка капе“... Стигосмо и у К.... улицу.

— Овде су мале куће, — рекох Панти, — па ће сигурно бити какав собичак.

— Па и у Скадарској су улици мале куће па нигде! — одговори он.

— Ено, ено објаве! — узвикнух.

И збиља, поиздаље се примећаваше парченце хартије на прозору једне сниске кућице, која од земље до крова није имала више од два и по метра.

Уђосмо унутра.

— Која се соба издаје, госпођо?— упитах газдарицу, која стојаше на прагу са засуканим рукавима и запрегнута неком масном кецељом... Могло јој је бити по изгледу до педесет година.

— Ево ова, — рече она улазећи у предсобље, а из овога у собу. — Данас се у њој не би могао исправити, тако је ниска била.

— А за кога хоћете собу? — упита она мерећи нас.

— Па за нас двојицу, одговори — Панта.

— А можете ли да плаћате? Шта сте ви?—

— Ми смо ђаци... Кирију ћемо плаћати уредно. Колико тражите?

— Ето, соба је лепо намештена (!!)

— Видимо, видимо, — рекох, — него колико тражите?

— Са прањем, огревом и осветлењем, али и то да се кирија тачно плаћа, по двадесет динара од једнога месечно!

Ми се згледасмо...

— Бог с вама, госпођо, па ми нисмо тако богати, ми смо сиромашни ђаци, — рече Панта.

— Па од то мало кирије и ми живимо.

— Нема, Панто, од тога ништа, ово је скупо, кад би могли да нађемо што јевтиније,... простије, без намештаја, — рекох.

— Ја имам једну собу доле у сутерену до кујне, без намештаја. Хоћете да видите? Могла би вам њу дати,... ето за обојицу десет динара, а за остале се потребе брините како знате.

У сутерен, односно подрум, силазило је се из дворишта низ степенице које су затварала два капка.

Уђосмо прво у кујну... Једва једно друго распознавасмо у оној помрчини, нарочито у почетку док се очи не навикоше... Из кујне уђосмо у „собу“, што је обоје најпре сачињавало подрум, па после преграђено... Зидови не окречени, види се лепо ред камена ред цигле... Место патоса влажна земља. Два прозорчића, који нису били дужи од 45 а шири од 30 сантиметара, па како су са улице скоро до саме калдрме, то су били тако прљави, да се стакло није могло распознавати: права јазбина!...

Све што је овде за наш рачун било добро то је, што је било топло и што смо се могли непримећени скупљати.

Нама није било до бирања јер нисмо имали куда.

Најзад, после дужег ценкања, погодисмо се за осам динара месечно и утврдисмо, да се још истог дана доселимо...

Тако је и било... Пошто смо саопштили оној тројици да смо узели стан уговорисмо, да они мене и Панту чекају на углу К.. и П... улице док не дођемо са стварима, те да виде где је кућа, како би их у вече могли пустити...

Састасмо се на одређеном месту. Ја и Панта унесосмо ствари у „наш стан“, а она се тројица, док смо се ми унутра бавили, шетаху испред куће.

— Дакле, сад сте видели где је кућа, рече им Панта кад изиђосмо, — па довече у осам сахати дођите и полако куцните на онај доњи прозорчић.

— Закључава ли се капија? упита један од њих. _

— Не, има у дворишту још кирајџија па с тога стоји целу ноћ отворена; питао сам газдарицу, — одговори Панта.

— То је добро.

Тако у друштву и разговору дођосмо до каване „Два Сокола“ где се раздвојисмо, ја и Панта упутисмо се у Пандилову кавану, а они ка Булевару.

VIII.

По вечери вратисмо се нас двојица кући... Једва се пипајући спустисмо низ степенице. Панта нађе кључ на месту где је газдарица казала и отвори врата... Уђосмо унутра; ја запалим лојану свећу коју сам уз пут купио. Ваздух је био тако загушљив, да се једва могло дисати...

— Бре, Милане, ми смо овде осигурани од зиме као кромпири у трапу! Видиш ли како је топло?! — рече Панта.

— Као у сваком подруму. Да имамо бар мало сламе, са свим је празно... Шта ли ће нам они рећи? — одговорих.

— Шта ће рећи?... Ништа.

— Морамо гледати да бар штогод набавимо, не можемо спавати на голој земљи.

Нисмо дуго чекали, дођоше и они,... једва смо могли чути куцање на прозору. Панта изиђе и уведе их па за тим закључа нашу собу, а кујну остави откључану, пошто је и она била празна, а тако је и газдарица казала.

— Па ви нама не казасте да сте узели подрум! — повикаше они кад уђоше.

— А шта бисте ви хтели?!... Хоћете ваљада салон за осам динара? — одговори Панта љутито.

— Нећемо ми, брате, салон, него како ћемо овде у овој помрчини писати и учити, а видиш ли да је и празно?!...

— Сад како нам Бог да, ми и иначе преко дана немамо кад учити, него ноћу, па ћемо се постарати за лампу и гас; у осталом о свему ћемо сад натенане разговарати.

За овим поскидасмо обућу која је била са свим мокра... Панта извади неке дроњке што је донео и растури по земљи, а тако исто и ја извадих влажне и прљаве кошуље и прострем. То нам је свима била постеља... Поседасмо прекрстив ноге као паше.

— Дакле шта мислите ви — поче Панта као понајстарији, — како ћемо и од чега живети?

— Да је на пољу лепо — одговорих — ја заиста не бих седео у овоме влажном подруму, већ бих се ноћу са крчажићем шетао по Београду, а дању спавао на Калемегдану до миле воље и јео шта бих имао.

— То зна и моја баба, — додаде други, — лако је кад зуји мува око ува, ама шта ћемо [84] сад кад веје снег око ушију? Ни дрва, ни одела, ни осветлења, ни јела; ама ништа, еј, ништа: није то лако, ваља о томе добро промислити.

— О свему ваља добро промислити, повикаше она друга двојица у један глас.

— Е, па, добро, да чујемо Панту, па шта он буде предложио у напред примам, рекох ја.

— Па деде, Панто, да чујемо, — повикаше сви...

Наста једна мала почивка, за време које направисмо две цигаре и то једва скрписмо истресавши све мрвице из свију џепова. То треба прво двојица да запале и онда долази тек да један другом „остави да пуши“.

Панта је од свију нас и по годинама и по школи био најстарији.

Њему поласка што га ја предложих да, као најпаметнији, да своје мишљење... Он се мало усправи, подиже главу и погледа у таван, за тим се накашља и пљуну иза себе, па онда повуче јак дим, набра обрве и поче некако достојанствено, а ми смо, међу тим, сви упрли очи у њега и цигару да не би попушио од ње више но што треба.

— Као што видите није лако... Невоља је!...

— Тако је, — прекинусмо га.

— Кад је тако, то се морамо живети као браћа и помагати један другог. Ако радимо друкше пропали смо.

— Са свим тако, — прекидосмо га једногласно.

— Е, ал’ онда треба међу нама да влада ред.

— Тако је.

— Тај ред треба сами договорно да утврдимо.

— Хоћемо.

— Ја ћу га израдити па ћу вам га предати на оцену, којом ћете га придиком изменити или допунити, ако се не би у свему слагали... То ћу учинити колико сутра...

— Врло добро, врло добро...

— О „реду“ сутра, а за сада ћу вам само рећи још то, да ја и Милан, што се тиче стана, за вас тројицу одговарамо код газде и газдарице, и ви од сутра можете комотно и преко дан долазити овде кад год хоћете, а на случај да вас ко пита шта ћете овде, одговорите му, да сте дошли код Панте и Милана као другова да учите и више ништа; а без сумње биће редак случај да од нас двојице бар један неће бити код куће кад ви дођете. Само из јутра морате за извесно време ићи рано од куће да вас ко не види...

— Врло добро, тако ћемо и чинити, — одговорише она тројица.

— Сад да легнемо те да нам свећа не гори, па ћемо сутра наставити...

Полегасмо.

И ако је изгледало да је у подруму топло, ипак нам је преко ноћ било хладно; јер се нисмо имали с чим покрити, а земља хладна... Топлоте, што је из кујне долазила, убрзо нестаде... [86] До зоре смо се будили по неколико пута.

Идућег дана, у јутру рано поделисмо оно мало новаца што смо имали на једнаке делове, па се један по један извукосмо из оне јазбине и растурисмо куд који, а у вече, око осам и по сахати, скуписмо се као и прошлог вечера...

— Ја сам данас, поче Панта озбиљно, вадећи један табак хартије из џепа, провео цео дан у школи... Израдио сам неке задатке и написао ова правила која ћу вам сада прочитати.

Ми радосно упресмо поглед у ону хартију... Наста свечана тишина, јер од силне пажње чисто заустависмо дисање... Ћутали смо. Он се уозбиљи и поче:

„Правила о домаћем реду у подруму, који смо потписати узели за стан под закуп од Тоше и Насте И... у К... улици бр...“

— Ама шта ће ти, брате, то?... Стави само: „Правила о домаћем реду и раду нужном за наше одржање“ — приметисмо.

— Па лепо, ставићу тако а сад слушајте даље: _

„Чл. 1. Потписати удружујемо се, да заједнички живимо и да се боримо противу свију незгода које би нашем напретку сметале.

Чл. 2. Ни једном се не може дозволити, да на рачун других ленствује.

Чл. 3. Међу свима мора права братска љубав владати.

Чл. 4. Ни један песме овај стан напустити без одобрења и пристанка свију, па ма какве прилике наступиле.

Чл. 5. Онога, који се не би ових правила придржавао, остала имају право без икаквог изговора истерати на поље и то у свако доба.

Чл. 6. Сваки од нас дужан је да се брине за набавку онога што нам не достаје, нарочито хране, одела, осветлења, дрва, школских ствари и т. д.

Чл. 7. Сваки се мора најозбиљније бринути о чистоти стана и свога одела.

Чл. 8. Сваки се према сваком у опште мора уљудио и пристојно понашати и ни у ком случају свађе не сме бити, а ко је произведе да се казни...

Чл. 9. Ни један не сме нити може ма шта предузимати без споразума и одобрења нашег.

Чл. 10. Између нас има се један изабрати који ће водити бригу домаћина, односно бити старешина у кући.

Чл. 11. Ако изабрати старешина не би своју дужност вршио како треба има се сменити и други изабрати; и

Чл. 12. Ова правила почињу важити од сутра...“

— Дакле, приматели ова правила? — упита Панта кад их прочита, — па ако примате, ми ћемо се после, на основу истих, и о другим појединостима споразумевати.

— Бре, па ти можеш одмах да будеш поп, — рече један а остали се засмејаше...

— Мир!... узвикну Панта љутито, — примате ли?

Примамо, примамо, повикасмо сви у један глас.

— Е, сад, сваки да се потпише, — поче опет Панта узимајући перо и први се потписа.

Потписасмо се и ми.

— Кога ћемо сад да изберемо за старешину? — упита један.

— Нека, предложи најмлађи, — додаде Панта.

— Ја предлажем Панту, — рече Божа, који је био најмлађи.

— Мени је не могуће да се примим старешинства, јер имам много часова, па не могу ту дужност одправљати љуцки, већ мислим да би за то најподеснији био Милан, он је по годинама после мене најстарији, — одговори Панта.

— Е, па, хајде Милана, Милана... Живео!.. повикаше она тројица.

— Живео! — продра се Панта.

— Ја се примам и стараћу се да своју дужност одправљам како ваља, али, наравно, и ви ме у томе морате подпомагати — одговорих.

— Па разуме се, — додаше сви у један глас, — живео наш нови газда!!...

Тада ме прозваше газда (и ако су ми пете и прсти пропали били кроз опанке), и тим су ме именом звали кроз све разреде па и на Великој Школи.. И сада, кад се сретнем са онима који су још у животу, па и други [89] моји другови, који су од њих примили, поздрављају ме са: „Здраво газда!“...

— Салда пређемо на друге, не мање важне ствари — поче Панта пошто се са избором сврши.

— Да чујемо, да чујемо! — повикасмо нас четворица.

— У овоме подруму не може се овако живити: нити имамо пећи, а осетили сте прошле ноћи како је било хладно, — нити имамо стола нити столица, нити имамо кревета нити лампе,... ништа...

— Море да имамо бар сламе, па све му друго џаба!... — прекиде га један.

— Чекај, — викну му Панта па настави:

— једном речју немамо ништа!!.. Даље, шта ћемо јести?... Како ћемо кирију платити?!...

— Лампу и сламе морамо набавити, — опет ће онај.

— Ви знате, — продужи Панта — да сви они ђаци, који имају стална послуживања добро чувају своја места док се не отопли т. ј. док зиму не презиме, и да ми сви не би могли наћи стална места, па с тога морамо држати приватна послуживања и то у што више кућа. Како се мени чини највише ћемо муке имати због хране. За то да гледамо, да сваки нађе, ако буде могуће, послуживање с храном ма без икакве друге награде...

— У крајњем случају двојица без тога и могу бити, рехох ја, — јер их друга тројица могу хранити...

— Вала ја ћу их моћи обојицу хранити, — рече Божа поуздано, — јер тамо код господина [90] где се храним толико има јела, да се просипа, после тога и госпођа је врло добра; ја ћу је молити да ми дозволи, да могу узети оно што би се бацило.

— Врло добро, додаде — Панта, — чини ми се и ја ћу добити послуживање с храном.

— Е ако то буде, онда се немамо чега бојати, — повикаше она двојица...

— А што се тиче лампе и гаса, то ће бити споредна ствар, за то не треба да се бринете, — опет ће Божа, — ја ћу се за то постарати код куварице, а и видео сам неке две старе лампе на тавану...

— Онда ћемо ја и Милан, — предузе Панта, — захтевати од газдарице, да намести ма какву пећ; јер се соба не да ни замислити без пећи, — нарочито зими...

И збиља, за пет дана имали смо и лампу, и две столице, и сто који је Панта направио од некаквог сандука, а који су опет од некуда довукли она двојица, и пећ, па шта више газдарица нам даде и неку исцепану и у пола иструлелу сламњачу. Имали смо и дрва у изобиљу, јер је сваки доносио по један или два трунчића кад увече долази кући, па смо се добро грејали,... нисмо се морали за покривач бринути...

Како смо се обрадовали кад је Панта направио сто! Побио четири сохе у земљу па одозго приковао капак од сандука... дивота; сто нам је био од преке потребе... Па тек радости нашој не беше краја кад Божа донесе лампу са порцуланским шеширом и пуну гаса...

Сваког смо дана по нешто приновили, нарочито Божа... Он нам је у томе погледу више вредео него сви... Беше то умиљато и весело дете, а окретно као веверица; сви смо га волели и, одиста, био је љубимац нас свију... Није ти тај никад хтео ручати, и вечерати код господина и госпође, већ је свој ручак и вечеру увек доносио кући и с нама делио; они су му то одобравали; па је добијао куд и камо више но што му је у ствари требало.

И Панта је имао послуживање с храном, али мало је што могао донети, — само што је могао метнути у џепове.

У осталом нисмо трпили глад, а и ми смо по кад што доносили...

Сваки је имао по пет-шест приватних послуживања. Посао нам је био тај: да донесемо воде, нацепамо дрва и на неком месту донесемо из гостионице ручак.

Сваки је имао по једну обрамницу, јер од зиме у голим рукама нисмо могли носити судове...

Чим зора, а и пре, дигнемо се, успремимо стан, па за тим дохватимо обрамнице и растуримо се на посао...

У вече би, не палећи лампу, добро подложили пећ, поседали око ње, запалили цигаре и разговарали о које чему, па би нам Божа после мало декламовао или певао, јер му је то ишло од руке; најзад би упалили лампу и учили до неко доба ноћи па би полегали...

Тако се то понављало из дана у дан... Живели смо задовољно читав месец дана.

Дође и Божић...

Поред све сиротиње имали смо на столу свега у изобиљу: и печенице, и колача, и вина, свега... Ја сам представљао домаћина у правом смислу те речи... У свему је примеран ред владао... И данас ми је за чудо, кад се сетим, како смо као деца у онако братској љубави могли живити!... Ама никад, разумеш ли, никад међу нама није било опоре речи...

У највећој радости дочекасмо Божић... Рано из јутра устанемо, умисмо се, и, по могућству, обукосмо што чистије одело, за тим успремисмо стан, па сви одемо на јутрењу у цркву Светог Марка, где се молисмо Богу благодарећи му на ономе што нам је дао.

Кад изиђосмо из цркве бејасмо задовољни, као да смо какво најплеменитије дело учинили; груди нам беху испуњене неким пријатним осећајима које не умем представити, а то је и не могуће,... њих треба човек да осете, нарочито кад се не зна за злобу и пакост, и ово материјалистичко ситничарење, а то је у детињском добу, кад је душа чиста...

Чим сам из цркве изишао и метнуо капу на главу, запнем све трчећи кући а њима кажем да иду полако...

Зачудих се кад видех да је газдарица већ наложила шпархерд, јер је било рано, и то ми не би право... „Шта ће ког ђавола овако рано!“ рекох кад уђох, „она ће их видети...“

Прођем кроз кујну и уђем у нашу собу.. Беше још мрак и ја се у оној помрчини прекрстим па за тим креснем жижицу и запалим воштану свећу коју сам у цркви купио, за овим журно подложим пећ, јер смо имали ситних и сувих дрва, и по соби успремим што је још било неспремљено, па за тим наместим на сто све ђаконије које смо прошлог дана припремили за јело...

Чим се направише две три жишке од изгорелих ситних дрва, ја их извадим на један цреп па одозго метнем један грумен тамјана и почнем кадити собу.

— Христос се роди! — викну Панта улазећи на врата а за њим и остали.

— Ваистину роди! — одговорих свакоме спуштајући цреп на пећ...

— Браво, Милане, браво!! — поче опет Панта пљескајући рукама а и остали му се придружише, — то је лепо од тебе... браво, браво!!...

— Е, па, дужност ми је као домаћину, — одговорих, а у тај тренутак крекну газдарица Наста из кујне која је све посматрала кроз отворена врата, а нисмо је видели кад је сишла...

— Видећемо ко је овде газда, ја или ви!...

Ми се чисто тргосмо и сви је зачуђено погледасмо како подбочена стајаше на прагу као какво страшило. Није се, ваљада, била ни умила. Коса јој беше испала испод повезаче која се једва на затиљку држала, па се [94] рашчупала као јејина; очи јој тек у пола отворене а у лицу као паприка.

Наста тајац... Нас на мах обузе нека непријатна језа. Ћутасмо као заливени, ни један не умеде ни речи проговорити... Она уђе у собу онако подбочена као да је умарширала гимнастичким кораком... Ми се испред ње повукосмо један корак назад и стадосмо по старешинству у ред: Панта, ја до њега, па они остали до мене... Божа дође на крај с леве стране... Нас је газдарица у толико више изненадила што се ово десило тако рано и на Божић; јер до тада ни једног није видела сем Панте и мене... Били смо ухваћени и није се имало куд, па зато смо и ћутали прибирајући се шта да одговоримо. -

Ову слику осветљаваше слаб пламен од воштанице који се повијаше тамо—амо...

— Гледај ти мангупа, молим те! — поче она севајући, — завукли се овде као пацови; могу ми и кућу дићи а камо ли шта друго!

— Молим вас, газдарице, имајте на уму да ми нисмо мангупи већ смо ђаци и ако сиромашни за то опет поштени, — одговори најзад Панта љутито.

— Охо,... поштени, а одкуда вам ова дрва, па ово?!...

Панта плану па викну:

— Ево од куда, — затим извуче читав дењак обрамница иза врата, које газдарица дотле није имала част видети, јер смо собу увек држали закључану, и поднесе јој их под нос, — ово нам даје и хлеб, и одело, и квартир, [95] и све што нам треба, и најзад вас се ништа не тиче одкуда нам шта, већ вас молим да нас оставите, па ћемо се после празника разговарати!...

— Шта?.. Да вас оставим... сад ћу ја вама показати, битанге једне... Није ово место за скупљање мангупа! — подвикну она накострешена као квочка кад изнад ње пролети кобац...

— Држи, држи! — викну Панта делећи нам обрамнице које ми узесмо „к нози“ као војници пушке, па се за тим окрете газдарици, — с места да сте изишли одавде, јер ћете иначе сад на својим рођеним леђима у својој сопственој кући осетити ове обранице!.. Јесте ли разумели?... Овде сам ја газда кад плаћам кирију!

— Ах, дроње, — цикну газдарица па јурну на Панту као мачка право за очи, али бадава, мушко је мушко, тресну је овај о зид као перушку... Настаде једна ужасна ларма, отвори се читава битка, газдарицу спопаде неки бес, па поче јуришати и не гледајући где и чим удара; ми прискочисмо Панти у помоћ; она удари једнога а њу петорица, истина слабије али ипак осетно; соба се напуни дима, јер беху чункови од пећи поиспадали; оборисмо и свећу која се угаси, а и неке колаче са стола које изгазисмо. Престасмо се у помрчини тући, јер би се између себе тукли, али газдарицу нисмо пуштали, већ се спремасмо да је изгурамо напоље и тек што је повукосмо појави се светлост из кујне, а [96] у брзо за тим заустави се на прагу Чича-Тоша са свећом у руци, коме је, узгред буди речено, Наста потпуно судила, и његова је улога код ње била само та, да се зове њен муж колико тек да има какву титулу.

— За Бога, Насто, шта је то? — поче Чика-Тоша уплашено.

Она немаде кад да одговори, јер је онако рашчупану на рукама подигосмо и напоље избацисмо као торбу, па затворисмо и закључасмо врата, а Чича-Тоша се, међутим, беше повукао на сред кујне, држећи светњак у обема рукама, па од чуда зинуо и не може к себи да дође.

Кад остасмо сами ја брзо запалих свећу; Панта подиже Божу те овај отвори прозор, за тим наместисмо чункове и доведосмо растурене ствари у ред... Док смо ми ово радили дотле је Наста шчепала Тошу да у борби с њим заглади свој малопређашњи неуспех. Сиромах, и данас ми га је жао.

— Ти си човек! — дере се Наста, — стрино,... мене „разбојници“ да убију а ти ни да мрднеш!... Срам те било!...

— Молим те, Насто, помисли да је данас велики празник! — најзад се окуражи Тоша.

— Ћути!... Шта ме се тиче празник, — прекиде га Наста, — мангупи!... Одмах да си довео жандарма... Показаћу ја њима, напоље, лоле, мангупи!...

— Е тако ти је кад човека беда снађе, — рекох својим друговима.

— Ни бриге те није, — одговори Панта, — будите спокојни. Бог је добар, — деде Божо, почни.

Божи није требало два пута рећи и он изви високим и пријатним детињим гласом: „Рождество твоје, Христе Боже“... када му се и ми придружисмо... Отпевали смо, ваљада, двадесет пута „Рождество твоје“ и док смо ми певали у нашој соби, дотле је Наста све бешње грдила Тошу... У кујни престаде ларма, по чему закључисмо да су Наста и њен муж отишли. Беше већ добро свануло, али нам је воштаница још горела...

Ја скувам каву и све их, као домаћин, послужим... После кратког времена приступисмо и доручку и то тако спокојно и мирно, као да се није ништа десило.

Тек што Божа по доручку утањи: „Рождество твоје“ зачусмо Настин глас:

— Доле, доле су мангупи... Ах да видите само!... Напаст!... Молим вас да их све отерате у кварт!.

Ми на једаред умукосмо и сви се у ухо претворисмо, да чујемо шта и коме Наста говори.

— Где су? — прекиде тишину један крупан, мушки глас.

— Ту, ту... ево овде,... отварајте, мангупи, сад ћу ја вама показати, — дречи Наста лупајући у врата.

Панта устаде, приђе к вратима и слободно их отвори... Наста упаде унутра као страшило, а иза ње се засијаше дугмета на жандармској [98] униформи... Чича-Тоша стао на сред кујне па ни корака напред; стоји као прикован... Ми сви бејасмо на ногама.

— Погледајте их само, —рече Наста окренувши се жандарму а десну руку пружила на нас.

— Христос се роди! — рече жандарм кад изиђе иза Насте и стаде пред нас.

— Ваистину роди! — одговорисмо сви у један глас, а свакоме је се на лицу могла приметити радост, коју изазва овај пријатан поздрав: „Христос се роди“, тим пре, што је потекао од жандарма, који је, по Настином мишљењу, имао да нам „смрси конце“...

— Шта је то било? — поче опет жандарм.

— Ето, видите, ови се мангупи овде... — уплете се Наста.

— Молим вас, окрете се жандарм Насти, — ви сте ми доста казали, сад треба њих да чујем...

— Ништа, брате, — поче Панта, —да није данас овај велики празник ишли би сви до ђавола па шта буде од нас...

— Шта сте ви, с чиме се занимате?

— Ми смо ђаци, — одговорисмо сви у један глас.

— Лажу, лажу, какви ђаци,... мангупи! — упаде опет Наста.

— Да, смо ђаци а не мангупи лако ћемо вас уверити, — настави Панта пријатно и учтиво, који је био веома препреден, — и ви ћете као власт имати то да цените, а не госпођа, па, вас за то молим наредите јој да [99] нас остави, јер се иначе никад нећемо моћи споразумети...

Жандарму ово поласка: „и ви ћете као власт имати то да цените“, па се окрете Насти и достојанствено рече:

— Госпоја, идите ви сад а ја ћу већ с њима...

— Нећу се ја ни маћи одавде док не видим да их отерате, — прекиде га Наста. Међутим Панта намигну на мене и даде ми знак да скувам каву и ја одмах метнем лончић у пећ...

— Али, молим вас, сад је моја ствар, идите ви и не брините,... власти је у рукама,... морам ствар извидити. —

— Нема ту шта да се извиђа, већ на поље с њима, а ако баш нешто имате да извидите, треба и ја да сам ту... Лоле су то!...

— Ја вам још једаред кажем идите, а ако ми будете требали ја ћу вас звати, иначе ћу одмах отићи и „реферисати“ писару како сте своје кирајџије напали и то на благ дан, па ћете онда видети,... не иде то, брате, као преко колена, — рече жандарм љутито што газдарицу умири те изиђе...

— Е, Бог вам дао — поче Панта лукаво, кад остасмо сами, — лако је, брате, с паметним човеком и разговарати, нарочито кад је још власт!... Седите, молим вас,... ево, имамо доброг дувана... пушите ли?...

— Па не браним, — рече жандарм задовољно узимајући дуван а и ја насух каву и спустим шољу пред њега...

— И ваша је, брате, служба тешка, — опет ће Панта, — није то лако, колика је ту одговорност?!...

— Те још како, — одговори жандари срчући каву да је се могло на сокак чути, па за тим додаде гледајући у чинију с печењем! — а гле, па ви, Бога ми, добро,... како се жути као дукат...

— Имамо ми још скоро читаво прасе и колача и сува меса,... свега.

— Л шта вам је то у боци? — упитаће.

— То зна Божа,... онај мали, — одговори Панта...

— Вино, вино, — похита Божа.

— Е да, — развуче овај усне колико је год могао...

— Имамо још пет боца!... Па још како вино!... Пију га само саветници и то је из њихових винограда,... прави мелем... Господин саветник често пута каже кад га наспе у чашу: „Е права Христова суза“ — рече Божа ђаволасто, што жандарму натера воду на уста...

— Не би ли било по вољи мало да мезетимо... Истина ми смо пред ваш долазак доручковали, али опет моћиће се, а?... Шта велите? — упита Панта...

— Па не браним...

— Али би пре тога имали једну молбу да упутимо на вас...

— Да чујем...

— Знате, овај... хришћански је обичај, да нам будете полажајник... Истина да нам [101] је газдарица јутрос прва дошла у кућу, али кад није у доброј намери, већ да нам на благ дан прави свађу, ми је неприпознајемо..

— Да, да, хришћански је обичај... с драге воље, — рече жандарм устајући, — нека буде са срећом... За тим узе једно дрво, отвори пећ и поче џарати по жару: »колико варница толико оваца и новаца, среће и здравља« итд. па се онда окрете к нама, пошто поред пећи остави један грош:

— Е, срећан вам празник; нека вам милостиви Бог буде у помоћи и сваку срећу да, а и мене и моје нека не заборави...

— Дај Боже! — повикасмо сви у један глас седајући за сто... Полажајника наместисмо у зачеље а лице му беше окренуто к вратима... Изгледао је међу нама као отац, само што нисмо имали мајку; беше то развијен човек до својих тридесет и шест и седам година... Одмах смо приметили да је био доста глуп али је за то имао добро срце и — апетит.

Панта седе поред њега с десне стране на ону другу столицу а ми по реду на неке трунчиће, јер, као што рекох, више нисмо+ имали столице сем ове...

— Хеј, домаћине, шта си стао?! — викну ми Панта, — деде отвори ову боцу, дај још печења, сувог меса, деде, брате, шта си се смрзао,... полажајник је овде! Живео!...

— Живео! — викнусмо и ми а полажајнику се смешка брк, па се и сам чуди шта га је снашло.

Привукох пуну пунциту чинију исеченог печења пред полажајника; расекох хлеб и целу половину метнем пред њега; отворим боцу и наспем вина у водену чашу које изгледаше као рубин нарочито наспрам светлости од свеће која догореваше...

— Изволте, молим вас, печење је особито добро, — нуди Панта, — немојте гледати на нас,... ми смо већ доручковали...

Положајник не беше од оних људи што се стиде и није се дао млого нудити... Наклопио се над чинију па само пуца... Ужасан апетит!... Стрпа у уста парче велико као длан па га после залије вином и узвикне: „Охо-хо!.. Е славно, Бога ми!“...

За тили час нестаде у чинији печења; ја додадох још па и то се убрзо примаче крају. Лепо се усправи човек ко да му је колац у леђима!... Пошто је умирио глад сад треба да умири жеђ, па навали на вино... Испије ти пуну водену чашу на искап па кад је спусти узвикне: „охо-хо“ и убрише бркове рукавом...

Поче, Бога ми, вино да дејствује,... он расположен од њега а ми опет што је се овако десило...

— Живео полажајник!... „Рождество твоје“... — викну Панта весело па поче певати, ми му се придружисмо а и полажајник... Пева он а глас му као из бачве, па још од оног црног вина... мани се!... Од песме нико није ни приметио кад је Наста отворила врата и провукла главу унутра у собу; кад свршисмо песму она ће:

— О часни их крст убио,... шта ме у мојој кући снађе,... гледај, молим те!

Ми се сви окретосмо и погледасмо Насту само је полажајник не примети, који беше са свим заборавио ради чега је дошао, већ устаде гледајући у чашу коју подиже:

— Децо, — поче он, — и ја имам деце...

— Нек су жива и здрава, — прекиде га Панта гледајући у Насту, која од љутине већ беше помодрела...

— ....Па, што год желим њима то нек Бог да и вама,...

— Хвала вам, — опет ће га прекинути Панта.

— О, о, часни их убио! — викну Наста али никако не сме да уђе...

— .... Сиромах сам, — наставља Положајник, — па их не могу школовати, али опет ћу се за њих старати да не остану слепа код очију, а за вас се милостиви Бог стара... Не треба у њега никад губити наду... Он ће вас умудрити и окрепити и од сваког зла бранити...

— Као што је оно на вратима, — прекиде га Божа враголасто показујући на Насту, која више не могаше издржати већ отвори широм врата и упаде унутра... полажајник спусти чашу и погледа је зачуђено, а изгледаше да се тек сад сети ради чега је дошао.

— Дакле тако ви ствар извиђате! — рече Наста подбочив се.

— Ја сам ствар извидео и нашао, да до ове добре деце нема никакве кривице — рече [104] полажајник и ако нас никако није ни речи упитао о ономе због чега је управо и дошао.

— Нећу да чујем за то,... они су мангупи и ја тражим од вас да их као такве све отерате у кварт, иначе ћу...

— Немате ви шта, молим вас, они су добра и мирна деца; у осталом данас је велики празник, а мислим да сте хришћанка...

— Ама нећу да чујем о томе више разумите, — прекиде га Наста, — ја ћу сад да идем код... код...

— Код кога?

— Идем у кварт па ћу и вас да тужим; казаћу како своју службу вршите...

— Идите, вала, код кога год хоћете, ова деца нису крива; и ја имам деце (шта ли, Боже, сад раде?...) Дете, децо, дајте полажајнику још једну! — Ја му наслужих чашу коју он опет подиже и испи стојећи, па онда поче: „Рождество твоје,“ а ми му помагасмо; међутим Наста не може од чуда к себи да дође.

— Полажајник! полажајник! — гунђа она — о, о, шта ме снађе?!

Ми непрестано настављасмо „Рождество твоје“... Насти се досади па изиђе... Од чича Тоше ни трага...

— Не бојте се ви, тићи моји — поче полажајник кад остасмо сами, а језиком по мало заплеће, — вама нико ништа не сме... ја ћу реферисати!...

— Та немате шта да реферишете, — прекиде га Панта, — нама, кад је овако, нема [105] овде више опстанка, само да проведемо ове празнике, па ћемо тражити друго склониште...

— Ни бриге вас није, казаћу ја госпоји да вас не дира, а за сваки случај бићу ја овде на линији до подне, а после подне сам већ слободан.

— Врло добро, па да дођете после подне код нас,... Божа ће се постарати за вино, а имамо га још, — рече Панта.

— Ехе хе,... па добро доћићу,... полажајник сам...

— Живео, живео! — повикасмо сви у један глас и насусмо му још једну чашу, коју испи на искап као да је сручи у какав суд.

— Е, сад, збогом и до виђења, морам ићи; хвала вам на части!... Шта ли они моји, Боже, сад код куће раде? — рече устајући.

— Збогом и хвала! — викали смо ми одушевљено пратећи га до на улицу а он се за то време жалио на незгодне степенице преко којих је морао прећи док из нашег стана изиђе на улицу.

— Немојте да заборавите после подне, — довикну му Панта.

— А никако! Сигурно ћу доћи... А, ево газдарице! Но молим вас, немојте ове малишане дирати, а казали су да ће се после празника иселити; ја ћу доћи после подне да их обиђем, а ви се добро владајте као што сте ми обећали, па ће све бити лепо, хе-хе-хе.. Збогом и до виђења! — заврши он обратив се нама...

— Збогом, збогом!...

И наш полажајник оде, а ми се вратисмо у подрум... Газдарица гледаше и за њим и за нама. Неким чудом јој се беше језик завезао од чега не знам...

— Шта ћемо сад да радимо? — упита Панта кад уђосмо...

— Да обиђемо послуживања и ако смо данас слободни, ред је, — одговорих.

— Ја, вала, идем право код г. саветника па ћу обиснути Рези око врата, као мачка и нећу је пустити док ми год не да вина... Полажајник ће нам доћи, — рече Божа скупљајући празне боце у једну корпу у којој је је донео пуне.

Нашу ћемо собу закључати, али шта ћемо да радимо ако газдарица закључа кујну па нас не пусти унутра? — упитах ја...

— Ни бриге те није, ту је полажајник, рече Панта, — само се морамо вратити пре дванаест док се он не смени! Хајдмо!

— Одосмо сваки на своју страну...

Ја се нисам дуго задржао, једва пола сахата, па се вратих. При улазу био сам пажљив да ме газдарица самог не нападне; прођем кроз кујну која беше отворена.

— Ха, добро је, рекох — није закључала. Отворим врата од наше „собе“ и уђем унутра. Одмах почнем успремати сто, на коме је био велики неред, па за тим собу. Кад све бејах довео у ред, затворим прозорчић и подложим пећ, па се онда наместим за сто и почнем читати... Собу нисам хтео закључавати.

Четврт сахата више нисам читао, а газдарица дође у кујну; ја се ућутао па ни мрднути, али изненада ме надражи кашаљ и ја се преко воље морадох накашљати... Мој кашаљ није остао не примећен; газдарица је чула, а ваљда је закључила да нисмо сви ту, па се окуражи и уђе... Ја устадох.

— А где су они други мангупи, је ли, лоло?! Зар ја у својој кући да немам мира на овај благ дан, — поче Наста, која беше косу и одело мало дотерала у ред...

— Отишли су на посао, — одговорих.

— На посао,... мангупи!.

— Па за Бога, госпођо, разумите да ми нисмо мангупи, већ сиромашни ђаци, који се сами морамо за свој опстанак бринути...

— Ама ја нисам вама петорици дала собу него само двојици; ја нећу то да трпим, разумеш ли?!.

— Па лепо, за Бога, ми вам ништа не сметамо па ма нас било десет... Нити правимо ларму, нити се свађамо, нити смо коме на досади,... кирију смо вам за месец дана платили... Ето, ви ону тројицу нисте за читав месец дана видели... Молим вас, имајте сажалења према нама сиромасима, ми никоме ништа не радимо, — одговорих.

— Ништа не радите а јутрос?...

— Па ви сте нас напали, а ми смо се морали бранити.

— Гле сад: ја их напала и они се морали бранити,... лепо Бога ми, хтели сте ме [108] у мојој сопственој кући убити,... разбојници једни!...

— Ако вам није било по вољи требали сте нам лепо казати, па би се одмах иселили чим празник прође као што ћемо и чинити...

— Ама за тебе и не марим, али онај разбојник, Панта, да ми није на очи изишао, јер ћу га пребити као пса!

— Маните га, молим вас, за ова три дана, па ћемо се иселити,..

— Ја сутра нећу ни једног да видим овде...

— Молим вас, ко је тражио квартир на Божић?!

— Не тиче ме се, радите шта знате!

— Али, молим вас, госпођо, оставите нас док не прође празник, па ћемо после ићи куд знамо.

— Нећу да чујем!... Платићете ви мени јутрошњицу, — рече излазећи.

— Шта сам знао да радим него да је покорно и учтиво молим; јача је од мене па би ме у оном проклетом подруму самог могла угњавити.

Ето, тако ти је то: платиш кирију па још да будеш бијен — брука!...

Седнем поново за сто и продужим читање. Око подне први дође Божа. Натакао пуну корпу на руку па се сав угиба,... превио се као гудало, а у лицу се зацрвенио као рак,... спусти корпу па хукну бришући зној с чела.

— Једва донех,— рече он скидајући с корпе један стари чаршав, — нека Бог поживи госпођу [109] саветниковицу; племенита жена!... Не мање и Резу, и то је красно чељаде,... гле, гле, шта су ми само дали,... види, види, ох, ох... само да нас полажајник не превари... Види, види, молим те, цела целцита плећка, па вино... Тако, братац, нек се зна чија је кућа масна!... И јес масно,... могла би саветникова деца покварити стомак! Ала ће полажајник да крка!...

И заиста толико беше натрпано које чега у корпу, да се сада не могу ни да сетим... Тек што све повадисмо и наместисмо на сто, дођоше и они остали сви заједно, као да су се здоговорили, јер нису имали потребе да се више крију; али не са празним рукама, сваки је по нешто носио... Имали смо пун сандук хране и боца с вином.

Ја им испричах како је газдарица казала да неће никог више од сутра овде да види и како нарочито има злу вољу на Панту.

Панта мало после оде да потражи полажајника и заиста се убрзо с њим врати. Он још беше мамуран од јутрошњег вина.

Сигурно му је Панта уз пут причао шта је газдарица казала, тек кад дођоше рећи ће јој при сусрету на степеницама:

— Госпоја, дежурни писар, коме сам ствар реферисао, казао је да ову децу не дирате док празници не прођу, а после нека се селе кад сами хоће.

— Нека вас носи ђаво све: и њих, и вас и писара... Тако ти је то кад човек од напасти [110] не може да нађе заштите код власти! — рече Наста љутито.

— Охо, пазите шта говорите, знате ли да је то „опорочавање власти“! викну полажајник значајно истурив груди напред, — немојте се ви с тим шалити, за то се иде и у апс.

Ово Насту као да мало умири, те без речи оде.

— Живео полажајник, живео! — дочекасмо га при улазу на наша собња врата.

— Хе-хе-хе, тако, децо моја, тако,... само весело ни бриге вас није, и ја сам спремио који грош за данашњи дан... Триста му мука, ала ћемо се веселити... Подсећате ме на моју децу... Шта ли сад раде?... Па за то сам и дошао, а имате и доброг вина;... ово у чаршији све вабрицирано па не ваља ништа; човек прво треба да наобруча главу па да га пије, а ово што ви имате прави мелем, хе-хе-хе!...

— Скините шињел,... дајте овамо... Тако,... седите, седите и добро нам дошли!

— Е, живи били, живи били, тичићи моји... хе-хе-хе, како је то лепо!... Шта ли раде они моји?

— Бог зна, он је свуда, — рече Панта.

— Ја се у њега и уздам,... нек не заборави никога па ни мене; ја, тако је,... са свим тако! —

— Никако друкше, — опет ће Панта, — него је л’ по вољи да ручамо?

— Па не браним, оно знате добро сам се на линији прошетао па сам и огладнео,... нисам ни ишао у кварт, нити дежурног писара [111] видео, а овој кажем да сам му реферисао, ха-ха-ха,... та само да је скинемо с врата ха-ха-ха!

— Живео полажајник, — чврчи Божа и облеће око њега.

— Тако, тако, тичићу мој, живео и ти,.. сви, сви живели!

Ручак је био изврстан и јели смо за причу, нарочито многопоштовани полажајник,... па што је пио... мани се! Уз сваку чашу тек рекне: „шта ли, Боже, раде они моји?“ па натегне и не скида је са уста док капи има, а после језиком цмокне а рукавима задовољно убрише своје велике бркове...

До седам сахати у вече полажајник нам се не помаче с места... Нестаде нам скоро већ и вина, а он још хоће.

— Нема више вина, — рекосмо и ако смо имали још три пуне боце, али су оне нама требале још за два дана.

— Хе-хе-хе, тичићи моји, па за што сам ја ову банку спремио? — рече он мучећи се да извади новчаник из џепа, — ево, не марим целу да потрошимо кад сам се овако про... про...вео; донесите још мало а ресто новаца задржите за вас!... Само још мало!... Боже, шта ли раде они моји?...

Панта узе банку и једну празну боцу па оде и донесе вина, али полажајнику не иђаше ка оно саветничко; при првој се чаши намршти и стресе, ну ипак је пио... Кад се и ова боца испразни Панта му понуди новац, али он одби, не хте да прими.

— Нека, нека, то ва...ва...вама ти...тичићи моји, рече штуцајући.

Крајње је време било да нам полажајник иде, јер мало доцније, док га вино попритегне, неће га моћи уз степенице нико извући, па за то почесмо напомињати да је доцкан...

— Да, да, време је, али, хе-хе-хе,... није сваки дан Божић.

Помогосмо му те обуче шињел и опаса опасач.

Грдне смо муке имали док га извукосмо на улицу, једва изиђе уз степенице,... на ногама је тако несигурно стајао, као дете кад проходи... Ја и Божа се вратисмо, а они га отпратише.

— Како ће му бити Бог свети зна! — рече Панта кад се вратише. — Предадосмо га у кварту његовим друговима, који мало нешто да су бољи од њега,... тамо се тек веселе...

— Пошто смо саставили ручак с вечером, то да мало проветримо ову пећину, па да легнемо, а сутра ћемо већ гледати шта ћемо и куда ћемо, — рекох.

Тако и урадисмо.

Сутра дан пошто смо посвршавали посао, тумарали смо из улице у улицу и тражили квартир, али бадава, нигде нас неће да приме... Тако би и другог дана... Газдарица хоће бруку с нама да направи, морали смо се пошто по то иселити... Од нашег полажајника нигде трага, као и од Чича-Тоше, и он као да је у земљу пропао; за све време никако се више не појави...

Једва трећег дана испаде нам за руком те склонисмо тројицу старијих ђака и по школи и по годинама, да нас приме у своју собу, коју су држали на палилулској пијаци, и, тако се, тога истог дана у вече, наравно кришом, уселисмо код њих.

IX.

Нисмо најбоље познавали она нова три друга... То су били мал’ те не покварени младићи; школу су сматрали као неко зло које им је силом наметнуто. Ни једне игре карата није било коју нису знали; кад су имали новаца коцкали су се по каванама, а кад нису имали играли су код куће на вересију. Школа им је била, кажем ти, једино за то, да их полиција не би протерала као скитнице без занимања.

Ми смо у подруму код Насте, према њима, славно живели, ако ништа друго, оно је међу нама бар владала слога и љубав. Ови су се непрестано кошкали и свађали... Није био редак случај да се грозно потуку при игри карата.

Соба је била видна и сува; али са свим празна: нигде ништа нису имали сем једног поцепаног војничког ћебета, које сигурно нису сами купили, и неколико ситнијих дроњака, а од стола и столица ни помена.

Панта би и овде направио сто, али не могаше побити сохе, јер је био дрвен патос.

Кад би дању писали прописе метнемо стакло с мастилом на сред собе, јер смо једно једино и имали, па би око њега у наоколо полегали потрбушке и отпочели писати;... та је слика изгледала као паоци од точка... Ми би тако сва петорица писали, а она би тројица испод прозора опет на поду са прекрштеним ногама играли карата... Ми би се покренули или помакли кад би од њих који изненада викнуо „адут“ и лупио песницом о под.

Тако смо исто у вече радили кад би учили, само што нам је стакло с мастилом замењивала лампа и што нас не би они узнемиравали са њиховом виком, јер никада пре пола ноћи па и доцније нису долазили кући... Где су и шта раде Бог свети зна...

У овој соби остасмо са њима до априла месеца где се много намучисмо због разних угурсузлука оне тројице и других незгода... Они, најзад, почеше над нама господарити као какви деспоти; нико им од нас није смео ни речице проговорити; просто смо их морали слушати као слуге њихове.

Колико се сећам био је 5. април, после подне. Поседали они и играју карата, а ми се спремамо да пишемо прописе... Стакло је с мастилом стајало на прозору. Они се посвађаше играјући карата; на једаред зграби један од њих стакло и баци се на оног другога што му је, вели, рђаво подишао седмицом пиком, а он га још звао за рачун, али га не погоди, већ удари у зид некако косо; стакло прште као бомба и мастило се у млазевима [115] расу по бело окреченом зиду... Направи се лом... Ми се сви морадосмо умешати док их развадисмо.

Соба нам је била у врху дворишта а улаз је био тако удешен, да нас газдарица никако није могла видети: ни кад улазимо ни кад излазимо (сем кад би кога случајно срела у ходнику).

Баш као за инат газдарица се беше десила у дворишту кад се они повукоше и направише ларму. Она упаде у собу зачуђено, да види шта је, а имала је шта и видети: зид сав искварен од мастила, оно мало злоневољних наших стварчица разбацано на све стране, а ваздух од нечистоће и влажне обуће искварен до зла Бога... Свакоме га је било тешко подносити, нарочито за онога који није научио...

Кад нас онако дроњавих осам угледа, мало што у несвест не паде, па још кад је онај загушљив и покварен ваздух задахну!... Трже се жена два корака назад па стаде као укопана не могав ни речи проговорити, само што гледа у нас, а тако исто и ми у њу... „Шта ће бити сад ће бити“ шану ми Божа, и, заиста, овде се није било шалити; не беше то Наста!... Ово је била развијена и отресита жена, а по лицу јој је се могло познати да је била љута као рис,... поред тога знали смо да има сина артиљеријског капетана, који би нам свима могао добро наместити ребра...

— Купите шта има ту који, — викну она, пошто дође к себи, отварајући врата од [116] једног малог предсобља, у који је се улазило с поља.

Ама нико не смеде уста отворити да што проговори... Сваки ћутећки скупи своје ствари и држаше их под пазухом очекујући даљу наредбу.

— На поље! — командова онда показујући руком на врата.

Би ми жао Боже који се муваше као прапорац... „Бог да прости“ пришану ми он. Један по један изиђосмо сви на поље у двориште а из овога упутисмо се на улицу као ждралови,... ону слику са оним дроњцима испод пазуха и обореним главама нећу никад заборавити... личили смо на оне што спроводе на заточење.

— Овако ми се што допада, — рече Панта кад изиђосмо на улицу, — Наста треба да дође код ове да учи школу;... где ли ће ова господа ноћас играти карата? — Сви ударисмо у безбрижан смех као да смо се спремили где у госте, а не да смо остали без крова.

— Лакше да те не чују, — рекох Панти.

— Море лако ми је овде... сад их се не бојим,... него овако у групи несмемо ни десет корака ићи!... Да се растуримо, иначе ће нас поапсити... Сваки нек се постара да где склони ствари па ћемо после лако...

Тако и урадисмо; ја узех Божу са собом и упутисмо се Болничком улицом на Дорћол, а неки одоше Хилендарском улицом, а неки се упутише ка Тркалишту.

— Бар за ових пет - шест дана месеца априла не платисмо кирију, — рече ми Божа смејући се.

— Бре, па теби је до смеха, — рекох му, — а овамо те тако много жалим... куда ћеш?...

— Ех,... па шта ми Бог да, ја знам да никоме ништа нисам скривио!... Из ове коже у другу не могу,... него збиља, баш кад рече, куда ћемо сад?...

— Не знам ни ја, — одговорих — хајдмо право па где се зауставимо.

Прођосмо целу Душанову улицу не говорећи ништа; ја сам размишљао шта ми ваља сад предузети, а то је, без сумње, и Божа мислио.

Најзад заустависмо се на крају улице. И ако је пре подне падала киша дан је био леп. Истина земља је била доста влажна, али ипак је било топло као у мају, те нас је то куражило.

— Још се не може на Калемегдану спавати, — рече Божа гледајући ме право у очи, а са усана му се није скидао онај вечити његов осмејак, који је само њему био својствен.

— Не може, — рекох.

— Е, па, где ћемо?

— То је баш оно што је најглавније!... За мене је ипак лакше, али ти,... шта ћеш ти тако мали да радиш?

— Као што мало час рекох „шта ми Бог да?“ У осталом ја ћу се преко ноћ ма где завући као миш, а у дан ми стоји на вољи да радим шта хоћу, а могу и цео дан преседети [118] у школи... Напослетку замолићу Резу да ме пусти да спавам у шупи,... топло је... Нема, брате, код њих места ни за мачку а камо ли за мене, они би ми радо дали стан... Море, Боже здравље, синуло је пролеће, рече махнув руком.

— Хајд’ да оставимо ове ствари, па ћемо после гледати шта ћемо и куда ћемо, рекох, Божи, а за тим пођосмо ка живој огради од доњег Калемегдана која стајаше пред нама, а већ прилично узеленила.

Кад се провукосмо кроз ограду потражисмо згодно место и прикрисмо оне наше прње што смо носили, за тим се упутисмо полако поред ограде горе...

— Ја ћу лако с чесме на чесму са својим крчажићем као и пре, а ти иди Рези и питај је, може ли ти дати где један крајичак за преноћиште, па ћемо се овде пред вече наћи да ми кажеш, а за мене се не брини, — рекох му.

После школе очекивао сам Божу на Калемегдану.

— Шта је? — упитах чим га спазих да долази.

— Врло добро, казали су ми да још вечерас однесем ствари,... има где пошто је већ топло, само страхују да што не запалим. „Дете си“, веле.

— Е баш ми је мило, а мени већ како буде, — рекох. _

— Што се тиче хране ја ти добар стојим, а за квартир се побрини...

— Гледаћу...

— А сад морам одмах ићи да видим с Резом где ћу се наместити и да их што послушам, — продужи Божа, — јер морам дупло више слушати кад су тако добри наспрам мене.

— Бога ми чувај ту кућу, видиш да би без ње пропао... Иди те узми твоје ствари, а моју торбу остави где је, само пази да те ко не види.

— Не брини... Збогом! Сутра ти доносим доручак у школу макар било и хладно печење, — рече Божа па у највећем трку одјури тамо где су нам ствари биле, а ја остах гледајући за њим... Реч печење изазва ми ужасан апетит, а баш сам био и иначе озбиљно гладан.

Примаче се и ноћ, а како нисам могао дуже остати на Калемегдану, то узмем мој крчажић, убришем га мало с крајем од капута па се с њим у руци упутим у варош.

Преко пута од општинске зграде код пекара узмем цео хлеб за последњи новац, изломим га на комаде и нешто стрпам у џепове а нешто задржим у рукама, па тако једући приспем на велики пијац к чесми, а одатле по старом све од чесме до чесме целу ноћ...

Овако проведох пуних шест ноћи, а дању сам спавао у школи или на Калемегдану кад је било лепо време, као и пре што сам чинио... Божа је дату реч одржао: хранио ме је као голуба! Био је то красан друг.

Нисам знао да их је још доста било који су живели као и ја.

Једног јутра, мислим било је седмог дана од кад сам остао без квартира, баш кад сам оставио крчажић на Калемегдану да се одмара од прошлоноћашње шетње и упутио се у варош, — сретнем код Реалке Црног Перу са комадом у руци. Тако смо звали једног нашег друга из Теразијске гимназије. Довољно је било да се само каже „Црни“ па је сваки ђак знао ко је то. И заиста је био црн као гавран; срце је имао особито добро, а стомак још бољи: мало му је било два хлеба дневно... Тај никад није хтео да трпи глад, ама ни једног тренутка!... Колико је само пекара од њега закукало: у тренутку, као мачка, смота хлеб с тезге; то му је била врло велика и једина мана, због чега смо га сви грдили. Кад би му ко казао: „Мани се, Црни, тога рђавог посла“, он би одговорио: „Нисам крив што сам гладан; у осталом нека склоне хлеб са тезге,... то је изазивање и дражење гладног света!“... И, збиља, чудо ми је и данас, да Црни није апсолутно ништа друго хтео украсти сем хлеба, изузев воће из башта, што већ из обешењаклука чине готово сва деца... Због крађе хлеба био је доцније истеран из школе... Глад га је принудила да то учини.

Поздравим се дакле са Црним и испричам му своју невољу.

Он равнодушно саслуша жваћући халапљиво хлеб, па ће ми рећи преко залогаја:

— И ја сам у квартиру! —

— Е, а где ти је квартир и с ким седиш?

— Код „Два беда голуба“. Има нас девет што плаћамо кирију, а једно туце седи бесплатно у — дворишту!

— Како то, врага, па то је читава војска!

— Тако је; двадесет и један на броју!!...

— Е, па кад вас има двадесет и један могу бити и двадесет и два!... Хоћете ли и мене примити?

— Зашто не;... слободно дођи кад хоћеш.

— Ама ја бих волео с тобом да идем, јер може бити да никога не познајем.

— Онда хајдмо сад одмах.

Упутисмо се у нове дворе.

Ти знаш онај велики празан плац до каване „Кнез Михаил“ код „Два бела голуба“... На средини тога плаца са улице била је једна кућица са дућанчићем који је држао један бравар (чини ми се да је се звао Здравковић). Унутра, у једном углу, била је једна велика шупа која није имала тавана, већ су само биле попречне таванске греде. На сред плаца стајала је једна огромна гомила тесаног камена...

И ако је било половина априла, ипак је било доста корова: новог и старог.

— Ево овде су наши салони, — рече Црни, кад уђосмо у двориште, — није рђаво;... овде лепо проводимо живот; преко дана ретко се овде задржавамо, а у вече,... мани се... читав [122] логор. Хвала Богу има две капије које су целу ноћ отворене, па се можемо по вољи скупљати... Било нам је доста тешко док март не прође, јер смо овде узели стан 1. марта, па је било доста хладно, а сада је лако... Ето, онде око оног камења спава оно туце, а овде нас девет, — рече отварајући врата од шупе — а кад би ударила киша ми бисмо их пустили у шупу, где би се седећи пресовали као сардине. Они су од пре десетину дана дошли.

Унутра у шупи нађосмо четворицу где још спавају.

— Хеј, устајте, ленштине једне! — викну Црни гурнув једнога ногом...

Они се промешкољише и почеше се теглити зевајући.

— Хајд’, хајд’ диж’те се, већ је седам сахати...

Подизаше се.

— Ево га Милан, и он ће нам од сада правити друштво.

— Ено му тамо доста места, — рече један показујући руком на двориште.

— Имаће и овде...

— Неће, валах, овде не може нико више.

— Море ко ће тебе још питати, — рече Црни, па се окрете к мени, — ето, сад си видео где је стан па дођи; у осталом довече ћемо се наћи па ћемо заједно доћи, а сад хајдмо.

Ми изиђосмо и вратисмо се на пијац, где се мало задржасмо, па после одосмо у школу.

За све време док сам седео у школи непрестано сам мислио о новом „квартиру“ и како ћу провести време до краја школске године.

Сто пута ми је пред очи изишла слика оне шупе у којој бејаше највећи неред: у једном углу неки празни и прљави земљани чанчићи са плеханим кашикама; у другом исцепани опанци и чарапе са још стотину разноврсних дроњака; за вратама читава кола ђубрета... „Како смо ми наш подрумчић чисто држали према овој шупи!“ и нехотично помислим... Шупа је била велика, али је била преграђена у три дела, па с тога је могло у ово оделење, у коме смо ми, стати само деветорица, а они остали су морали спавати на пољу...

У осам сахати у вече нађем се са Црним код Делијске чесме, одакле се упутисмо у стан...

— У вече се ни пошто несме лармати, — рече ми Црни уз пут, — јер би нас иначе мајстор Здравковић осетио, па бисмо се лепо провели... Он у седам сахати већ спава, а и не радио тако, кад од раног јутра до мрклог мрака не испушта чекић из руку, па у вече, разуме се, једва чека да легне... Нарочито празником морамо бити обазриви, јер тада изиђе на чашу вина, па се по неки пут доцније врати... Што се осталог тиче могло би нас стотина на оном празном плацу живети. Изјутра се извучемо један и по један као тарана из лонца...

У разговору стигосмо пред шупу из које између дасака у млазевима продираше слаба светлост. Пред вратима се заустависмо ослушкујући...

— Мичи! — чује се глас изнутра, а за овим други:

— Мећи!

— Ти си први, мећи,... не помаже ти ништа, можеш до ујутру играти па нећеш ни једну добити, — чује се трећи глас...

Уђосмо унутра. На сред шупе стајаше један крњ преврнут лонац а на овоме чађава лампа са разбијеним стаклом готово до пола те се из њега извијаше црн млаз дима за читав метар у висину... Срећа што то није било у соби, иначе би се погушили. Њих шесторица: два и два последали у наоколо са прекрштеним ногама а између њих по једна цртаћа табла на којима беше кредом направљена „мица“.

— Тако, место да учите а ви играте „мице“... испит што је ту на прагу ништа, њега о чивију, — рече Црни кад уђосмо.

— Браво, браво, бре Црни, Бога ми ће бити неко чудо кад ти... — викну један од њих погледав Црног иза кога сам ја стајао.

— Шта ти цврчиш голуждравко?.. И ти зар имаш нешто да говориш? — прекиде га Црни...

И заиста је ово створење било голуждраво као свраче: косе ретке и не ошишане; до зла бога мршаво, лица дугачког и бледо-жутог, [125] усана танких, а при томе раздрљено толико, да му се и трбух виђаше...

— Погледај себе, муко једна; какав си, као да си сад дошао из циганског вигња! Можеш комотно конкурисати представницима расе која живи у Африци... Професор не би требао да се мучи показујући нам Црнце на сликама, већ би требао да те из клупе извуче за уши као магарца пред нас и само да каже: ево вам жив пример правог Африканца, само што није го, а вала готово си и го! Могли бисмо те водити и по манажеријама, да те приказујемо као реткост, и, збиља, свет би се купио као на чудо!

— Море не брбљај, рђо једна жољава, док ти сад нисам стао ногом за врат!... — викну Црни љутито...

— Пробај само, па ћемо видети,... а кога ти зовеш голуждравко?...

— Та маните се ларме! — викнуће један.

— Иначе нам чекић може лако залупати на вратима, — додаде други...

Ово као да их мало умири. Ја сам непрестано стајао иза Црног који опет стајаше као колац док се са оним препирао.

— Где су она двојица још? — упита Црни...

— Нису дошли, а нема ни осталих.

— Море шта ме се тиче за остале хтео, сам да смо ми овде сви, те да видимо где ће Милан да спава, — рече окренув се к мени. Они ме сад тек приметише. Од њих шесторице [126] познавао сам само једнога и то више из виђења...

— О, о, каква част за нас, — поче онај голуждрави, — племенити господине, из кога ли сте краја а од кога града?... Играју ли код вас „мице?“... Изволте ако је по вољи...

— Ама чујеш ли ти, немој да се чешеш о њега као шугаво прасе, јер ћете сад ђаво однети, — викну Црни!

— Немој ти, Бога ти, Црни, опет да се дереш, знаш Риђу какав је,... пусти га нека брбља, — рече онај што ми је био познат...

У овој препирци отворише се врата и унутра уђоше она двојица... Познавао сам их... Кад уђоше назваше Бога и поздравише се са мном...

— А од куда ти, Милане, овде код нас? — упита један од њих...

Ја му испричам и док сам говорио сви су ме слушали...

— Лепо, лепо, направићемо ми теби место, — настави онај, — да можеш горе са мном (ту погледа у таван) ја бих те примио, али не можеш,... спавамо нас тројица...

Преко оних попречних тавански греда беше намештено две-три даске, на којима су спавали. У ту своју постељу могли су ући само после дугог очајног пузања уз диреке.

Како му драго наместисмо се да спавамо: тројица се попеше на таван а нас седморица полегасмо по голој земљи...

Око пола ноћи морадох устати,... просто ме пригњавише,... мувању са лактовима и коленима [127] не беше краја. Једно пола сахата седео сам у оној помрчини па ми се и то досади. Устанем и изиђем на поље пред шупу и седнем на праг... Ноћ је била тиха и за чудо топла;... никаквог шума сем хркања оних грешника што су у дворишту спавали с доње стране оне гомиле тесаног камена. Из љубопитства приђем полако на прстима да видим како леже. Полегали један поред другог као прасићи, неки пребацио руку преко другог, неки ногу, неки се опет савио као гудало а зубе и колена саставио па дрхти, неки се, опет, попречио и одупро једног главом у леђа а другог ногама у трбух!... Неки тешко дише, а неки опет хрче као да чутуре струже... Ретка слика!... Гледао сам их тако неколико минута па се вратим у шупу, а уз пут и нехотично рекох: „Хвала Богу нисам сам“... Једва сам заспао...

У јутру кад сам устао од оних у дворишту не беше ни једног... Ни један дан, а нарочито вече, није прошло, а да се ови у шупи не посвађају,... особито је онај голуждрави имао страст да се свађа, нарочито са Црним.. Није био редак случај да се потуку, па чак и окрваве, али је њихова свађа била као плехана пећ, док лупиш длан о длан они се помире. Да није било Црног и ја бих од њих доста извукао, али ме он увек, кад би се десио, узимаше у заштиту и одбрану, а другови су га се прилично бојали...

Тар;о је то трајало из дана у дан, без икакве знатније промене, али једног дана, кад већ кајсије беху зреле, предложи Голуждрави, да у вече, око десет сахати оберемо неке кајсије у башти једног пензионара на Западном Врачару...

Истог дана, у девет сахати у вече, бесмо се сви, који смо у шупи становали, искупили осим Голуждравог или Риђег, али у брзо дође и он.

— Хоћемо ли? — упита улазећи на врата.

— Куда, — упита га Црни.

— Па на Врачар да беремо кајсије.

— Е што би волео да ти тамо наместе ребра...

— Ни бриге те... чувај ти само твоја леђа, а за туђа се не брини... Хајте!...

— Пристајете ли? — упита Црни преко воље, јер није могао да изостане од друштва.

— Пристајемо, — одговорише њих неколико...

Шта сам знао да радим хтео не хтео морадох с њима поћи да не бих био „издајица друшта“ у тим тешким подвизима.

Неколико дана су пре тога наши изасланици, наравно, „проучавали“ положај. Најпосле се кренемо, али нам сва та операција несрећно испаде... Риђи, као носилац идеје прође најгоре и при бежању паде у — кречану...

Враћајући се нашем обиталишту слушали смо причање Риђег надугачко и нашироко.

Сутра дан, хтео не хтео, Риђи обуче оно одело с којим је у кречану упао (јер друго није ни имао), на коме се виђаше још доста креча, а било је све жуто као лисичија длака... Нашем смеју и Риђиној љутњи не беше краја.

У томе квартиру односно шупи остали смо до краја школске године; хтео сам више пута одатле изићи, али нисам могао, јер послуживања нигде. Најтеже ми је било кад се Црни и Риђи потуку, а то је се дешавало скоро сваки дан...

Свршише се и испити... Неко радостан, а неко снужден; међу овим последњим био сам и ја. Добио сам слабу оцену из Земљописа, због чега сам и разред понављао.

Истог дана, кад су нам оцене прочитали, кренуо сам се после подне с друговима као и прошле године кући у село и тамо провео школски распуст учећи Земљопис и чувајући овце...

X.

Кад сам се по свршетку распуста вратио у Београд ступим на послуживање код неке Живке П.... у Косовској улици. Мужа јој не помињем, јер беше неурачунљив, а сва му права у кући беху да се сме звати „муж“ као и Чича Тоша...

Живка је била глува, а могло јој је бити до четрдесет и пет година... Имала је навику да се бели и косу врани.

Једног дана, после две недеље од кад сам код ње, дођоше три Циганке са великим торбама, као џакови. Господин је тада био дежурни у канцеларији, ја се у кујни спремах да пођем у школу, ну кад кроз прозор угледам Циганке и нехотично се задржах. И госпођа их је видела па им изиђе на сусрет у претсобље.

— Помаже Бог! — повикаше све три Циганке у један глас, из кога је се могло видети, да су госпођи добро познате...

Да ли је госпођа чула поздрав ових циганчура не знам, тек их она отпоздрави и позва унутра...

— Имаћеш, госпођо, косу црну као угљен а густу као четку, — чух где једна говори у предсобљу, — море и краљица би ти завидела, слатка моја! Млого ме је стало док сам све набавила и спремила, али не жалим за моју слатку госпођу, Бог јој дао здравље!...

Оне уђоше у собу а ја одох у школу... Шта је даље било не знам, тек мене идуће недеље, (а био је још и неки празник), отера жандарм у кварт по захтеву госпођином и господиновом.... Молио сам, плакао, правдао се да нисам хаљине украо, аја ништа не помаже: „Ти или Игњат“ веле они, — „тамо се правдајте.“ Игњат је послуживао код њих пре мене,... ја сам га заступио.

Дотераше у кварт и Игњата... Ми смо се на саслушању правдали и бранили да нисмо господину хаљине украли, али то ништа не помаже,... притворише нас...

Премишљао сам, што ’но кажу, од сто руку: како да се избавим? „Да нису оне Циганке?“ и нехотично ми прође срећна мисао кроз главу и одмах почнем лупати на врата у намери да одем писару.

— Шта ћеш? — упита један жандарм с поља.

— Молим вас изведите ме пред писара, имам да му нешто кажем.

— Тако, хоћеш да признаш, је ли?... Ако ако, треба вама мало хладовине, — рече жандарм па се удали, ну брзо се опет врати и одведе ме писару.

— Шта имаш да ми кажеш? — упита ме овај кад уђох.

Ја му испричам све што сам знао о Циганкама: кад су код госпође долазиле, шта су говориле, како изгледају и т. д.

Писар зазвони и жандарм уђе.

— Зови ми Лазара, а овога води у затвор.

— Разумем!

Ја се опет нађох у ономе мрачном подруму...

Писар је отишао код гђе Живке да се извести о Циганкама, и, на нашу срећу, случајно све три нађе тамо и у кварт дотера. Пошто их је саслушао позва и мене у канцеларију.

— Јесу ли ове биле? — упита ме писар.

— Јесу,... оне све три.

Залармаше Циганке тако, да је писар једва могао до речи доћи.

— Говорите где су хаљине? — викну писар.

— Слатки господине, љубимо ти руку, ногу; да си срећан мајци кад те таквог роди, правог сокола!... Нисмо, Бога ми, лаже овај несрећа једна!

За овим почеше нешто цигански међу собом.

Писар позва и Игњата.

— Познајеш ли ове овде? — упита га кад уђе, — и јеси ли их кад видео код г-ђе Живке?

— Познајем, и за време, док сам код госпође Живке послуживао, видео сам их два пута.

— Пошто сте ђаци идите кући, па сутра у осам сахати у школу... Известићу ваше директоре.

Из кварта изиђосмо радосни... Игњат оде кући а ја сам још премишљао куда ћу?... Да се вратим код гђе Живке не иде... Осећао сам према њој мржњу и одвратност. Најзад се реших да идем у стари квартну — у шупу у којој сам становао пре распуста, па шта ми Бог да.

После подуже дебате са са старим друговима и неким новајлијама, пристадоше да с њима станујем. У шупи сам наставио живот као и раније,... није било никакве промене. И у школи је ишло по старом.

Ја сам тада имао само два приватна послуживања на која нисам морао изјутра рано ићи, могао сам од свију најдуже спавати, — нарочито празником.

XI.

Једног дана (била је недеља) у првој половини месеца септембра остао сам спавајући на сред шупе, а остали су сви били отишли на послуживања... Кад су се вратали не знам, тек мене из сна пробуди она тужна песма: „Свјати Боже,“ која човеку подиже косу на глави..,

— Шта је ово? — питах се и не могах к себи да дођем, међутим „Свјати Боже“ тихо се продужаваше у непосредној мој близини, а за овим наста читаво опело... Почеше да певају: „Бога же человјеком невозможно видјети“ и т. д. и најзад: „Со свјатими у покој.“ Ја се, онако бунован од спавања, бејах лепо скаменио. Најпре сам мисло да то није сан, али не, чујем лепо!... Опипам се и по лицу да се уверим: јесам ли будан? Јесам! Видим кроз пукотине и светлост. Мрднем десно не иде, лево аја, покушам да устанем опет не иде. Хладан ме зној проби... Ја бих викао али просто нисам знао где сам,.. никако да се разберем, а међутим гласове нисам могао у хору да распознам. Најзад престаше са песмом, коју заврши један, чији ми је глас био добро познат, са: „Бог да му душу прости“, а за овим одмах поче други да говори посмртну беседу:

„Тужни зборе!

„Као што видите, неумитна и хладна смрт покоси млађани живот нашег доброг Милана“ ... Ја не могох више издржати а међутим било ми је све јасно и знао сам ко је ову комедију удесио, па почнем викати што сам год јаче могао.

— Вампир!... Вампир, људи! — повикаше сви у један глас кад се ја из оне озидане гробнице јавих. Ја сам непрестано викао и једва сам чекао да се ослободим, и првог, који ми најближи буде, за гушу шчепам...

— Шта радите то? — чух глас Црног Пере, који није с нама становао, већ је био дошао да нас обиђе, што је почешће чинио.

— Ето, повампирио се Милан! — одговорише му скоро сви у један глас...

— Шта, повампирио се?! Какав Милан?!

— Па, ето, Милана смо сахранили и он се повампирио! — рече Риђи.

— Море, несретници, хоћете да угушите човека! — викну Црни па поче растурати камење којим су ме узидали.

Навукли читава кола оног тесаног камена из дворишта, па га лепо унаоколо око мене сложили као зид у облику гробнице, за тим скинули врата са шупе, па отвор покрили, а на њих натрпали грдно велико камење у толикој количини, да сам одатле никад не бих могао изићи. Од неке летве направили и побили чело главе крстачу за коју су везали неки прљав пешкир, а на средини исте [135] окачили о један ексер запаљену лампу, која је служила место свеће и кандила... Ово су морали израније спремити, па су чекали згодну прилику.

Кад Црни диже врата са отвора искочио сам горе као из пушке... Нисам гледао куда ћу и на коју страну и кога ћу ударити. Зграбим ону крстачу са које одлете лампа у један угао, и њом ударим Риђег по глави тако, да се сроза на земљу, а крв га обли; за тим јурнем на другога, па на трећег,... кога сам стигао, све редом. У тренутку направи се лом... Посвађаше се и они међу собом... Тукли су се немилице... Међутим онај, који је је целу ову комедију удесио, побеже на поље кад чу да на њега повикаше. Ја нагнем за њим бацајући се камењем; он се дохвати улице, ну ја га не напуштах гонити,... трчао сам за њим чак до Ташмајдана, где морадох стати, јер не могох даље издржати; био сам се јако уморио. Да сам га стигао Бог зна шта би било... Ту седнем на један камен а он одјури даље ка Тркалишту... Скоро читав сахат сам седео и одмарао се;... једва дођох к себи од љутине.

Кад се вратих натраг ни једног не нађох, сви се беху растурили, али, место њих нађем Здравковића, бравара.

— Шта ћеш овде? — викну он кад ме угледа.

— Па... овај... — почех муцати, а већ ми беше све јасно.

— Говори шта ћеш овде?

— Па овај... становао сам овде...

— А, дакле и ти си један од оних мангупа!...

Почех да се правдам, да ја мангуп нисам већ да сам ту по нужди дошао и т. д., али он то нехте ни да чује, већ ми подвикну:

— Одмах да скупиш шта имаш, па да се одавде с места торњаш.

Пошто овде није било до шале то покупим оно мало дроњака што сам имао, а остало Здравковић све избаци на поље па затвори врата од шупе и пред мојим очима их закова тако, да их нико без алата не би могао отворити.

Опет се нађем на улици са торбом испод пазуха. Куда и на коју страну да се кренем нисам знао. Пред кућом Др-а Ђорђевића зауставим се један тренутак мислећи: шта ми ваља предузети и најзад, решим се да идем на Калемегдан, а и куда би на другу страну?... Бог зна шта би од нас било, да у таквим приликама није било Калемегдана...

Опет оставим ствари испод једног џбуна као што сам обично чинио, па се за тим вратим у варош, пошто сам се уверио да ми се крчажић не повређен налази на месту где сам га оставио.

Ни пет пара нисам имао, а при томе сам осећао јаку глад. То ми паде још теже пошто је био празник... Врљао сам по улицама без икаквог циља, а не могох ни једног друга наћи... Најзад око једанаест сахати сетим се Боже и упутим се кући где је послуживао. [137] Испред куће сам се шетао више од пола сахата. Беше ми већ досадно и таман се хтедох удалити а Божа се појави на капији са бокалом у руци.

— Од куд ти овде? — упита ме место поздрава, чим ме спази.

— Ето, обилазим овуда скоро читав сахат чекајући тебе.

— Шта има ново?

— Опет сам на улици.

— То неваља.

— Да Богме да неваља.

Испричам му потанко све шта се са мном десило и завршим причање тужним закључком како сам врло гладан.

— За храну се не брини, — рече ми он — Реза је врло добра!... Одмах ћу ти што спремити за јело док се вратим с чесме.

Божа се за мене као за брата бринуо и ја нисам трпео глад, а ноћи сам проводио као и раније шетајући се са крчажићем у руци по улицама београдским...

Послуживања нигде; при том као за инат насташе хлади и кишовити јесењи дани, а моје одело бејаше лако и до зла бога рђаво...

Све би се то ипак могло издржати, да не дође нешто горе: ухвати ме љута грозница, која ме за недељу дана тако изнури, да сам се једва на ногама држао; изгледао сам као сенка... У таквом ми стању, разуме се, још теже бејаше наћи послуживање. За мене настаде жалосно и очајно стање... Нисам више могао, онако болестан, издржати [138] ону дугу ноћну шетњу, а нигде склоништа.. Преко дан бих проводио време у школи или на Калемегдану: шћућурио бих се испод градског бедема на влажној и хладној земљи, па бих ту остао по неколико сахати дршћући као прут. Можеш замислити како ми је било, кад иначе јаку хладноћу удвоји грозница. У болницу да идем нисам смео ни помислити, а не знађах ни коме ни како да се јавим... Изгубим и она два приватна послуживање што сам имао...

Не могући, дакле, издржати целу ноћ у шетњи по улицама бејах принуђен да ноћивам на Калемегдану... Завукао бих се у вече испод каквог жбунића од живе ограде и ту бих се грчио целу боговетну ноћ, јер од зиме нисам могао апсолутно никако заспати. Најтеже бејаше кад удари киша, те до коже покиснем, па ме, онако мокра, стегне јутарња хладноћа... Ах, те дане и ноћи не могу никад заборавити... Коме сам се год обратио за помоћ био сам немилостиво одбијен...

Пуних сам десет ноћи тако провео;... једанаеста ноћ зацрни, она ме мало живота не стаде. У вече сам се био, као обично завукао испод жбуна, а било је веома хладно... Небо бејаше потпуно ведро, нигде облачка. После поноћи наступи таква хладноћа, да нисам могао издржати, већ устанем да опружим укочене ноге. Од свог места нисам се смео ни десет корака удалити, јер сам се бојао да ме ко не примети. Од ноћног ветра обузе ме још јача зима, а испод ногу осећах како рушти [139] смрзнута трава... Поново се вратим и легнем, саставив зубе и колена, а јаку од капута навучем на уши. И сам се чудим и дан дањи како сам могао тада заспати на тој хладноћи, али+ сам брзо заспао и кад се бејах пробудио на Саборној Цркви изби пет. Био сам се сав укочио, нарочито ноге. После подужег напрезања успех да се дигнем и извучем испод жбуна. Хладан ветар сече као ножем, што ме принуди да се брзо натраг вратим... У очајању сам очекивао зору трљајући укочене руке и ноге и, најзад, показаше се први знаци. После кратког времена могаху се и предмети јасно распознати... Калемегдан је био од прве слане бео као снег а тако исто и кровови на кућама.

На источној страни небо беше заруменило и тек што се сунце није родило... Ја се полако кренем навише ка великом Калемегдану пошто погледам на место где сам лежао, које, у оној белој околини, беше црно...

У тренутку кад сам дошао до гостионице „Српска Круна“, заустави се пред капијом један фијакер, из кога, пошто се кочијаш скиде са свога седишта и уђе у отворену капију, изиђе неки повећи деран, коме ни мало, ценећи по оделу, не доликоваше да се вози у фијакеру.

На моје велико изненађење познадох у том господину што из кола изиђе — Црног Перу!... Ја га викнух и он стаде. Није могао одмах да ме позна, јер сам се јако био променио.

— Јеси ли ти то, Милане?! — упита ме Црни зачуђено кад му се приближих.

— Јесам, као што видиш, баш ја главом.

— А одкуда ту тако рано?

— Одкуда ја?! А од куда ти па још у фијакеру?!!...

— Море мани се,... изишао сам јуче с послуживања, па како нисам имао где да преноћим, ја се упутим к вама у шупу, јер нисам знао да сте отуд изишли пошто нисам одавно код вас долазио. Кад сам дошао пред шупу покушам да отворим врата, али ни помаћи, загледам боље и видех да су закована... Од једаред ми би све јасно... Таман се хтедох окренути да пођем а Здравковић те преда ме са засуканим рукавима и једном гвозденом шипком у руци.

— Шта ћеш, бре, ту? — викну он као из бачве.

— Тражим другове.

— Ево ти другова, — рече: па ме изненада фисну по туру оном шипком па замахну и по други пут, али ја не сачеках већ загребем на поље...

— Шта си после радио?

— Морао сам негде преноћити.

— Па где си преноћио?

— Тумарао сам подуже да нађем себи склониште, али нигде. У кавани код Пандила, као што знаш, недаду нам ни нос помолити... Три пута сам у кавану улазио и сва три пута су ме избацили на поље. Кад ме трећи пут избацише станем пред вратима у дворишту [141] премишљајући шта да радим... На једаред ми сину мисао да се завучем у један од оних фијакера што су били у дворишту, па тако и урадим: уђем у најлепши па ти се извалим на она мека седишта, где сам до мало пре спавао као заклан... Нисам осетио кад је кочијаш упрегао коње, а пробудио сам се кад су се кола кренула... Из кола нисам смео да искочим јер сам се бојао да не скрхам ногу или врат... Шта сам знао да радим већ да мирно седим? Знао сам да се кола негде морају зауставити и да ћу тада изићи па шта буде. Жао ми је што нисам имао дувана па да бар уживам као прави господин... Нисам могао распознати којом смо улицом и на коју страну ишли, јер су прозори били замрљани услед хладноће, па се ништа не види. Кад су се кола, као што видиш, зауставила код „Круне“ ја сам отворио врата с леве стране и изишао на поље, јер сам по лупи кочијашевих чизама познао да се он налази с десне стране и да се удалио од кола! Ено, колска су врата још отворена... Хајде, да не стојимо овде!... Где си ти био? Јао како изгледаш!

— Ти си паметнији био, — рекох му пошто се кренусмо наниже ка Сави, — ја сам ноћас, и иначе врло болестан, савршено пропао.

— Па за Бога што ме ниси потражио? — рече он гледајући ме пажљивије.

— Нисам знао где си. Два пута сам те у школи тражио, ну нисам те нашао.

У том сиђемо на Саву... Путници који су хтели лађом путовати већ придолажаху.

— Ако могнемо овде који грош да зарадимо, — рече Црни пошто се заустависмо пред каваном код „Крагујевца“, — добро ће бити.

— Како?... упитах га.

— Па да унесемо коме ствари у лађу ако могнемо уграбити од ових носача... Гледај како се мувају као скакавци, а већ све што зараде попиће, а ми немамо ни хлеба...

— Ја не могу ни два кила од земље подићи.

— Све једно, ја могу.

У том се заустави и један фијакер из кога изиђе једна отмена госпођа водећи за руку једног малишана који је изгледао као оне велике лутке у излозима. У тренутку опколи госпођу више од десет носача, тако, да јој ми не могосмо ни прићи.

— Госпођо, молим вас, ја ћу вам унети ствари, — дере се један, а капа му једва стоји на потиљку.

— Ја сам ваш носач, милостива, — виче други. _

У мало се не потукоше, и, најзад, једноме испаде за руком те с кола скиде ствари и метну их поред зида па за тим рече:

— Немојте се, госпођо, бринути, ја ћу унети ствари у лађу кад буде време, а сад морам да дочекам још ког путника... Знате, сиромаси смо људи...

Ја сам, међутим, непрестано посматрао оног малишу... Каква разлика између мене и њега!...

Чим се носачи удалише од госпође приђе јој Пера понизно, држећи капу у руци, а ја сам иза њега стајао на два корака.

— Молим вас покорно, госпођо, извините ме што вам досађујем, — поче Пера, — и ја и мој брат (ту показа руком на мене), остали смо без послуживања, а при том смо пуки сиромаси, међутим, као што видите, брат ми је јако болестан...

Госпођа погледа на мене, а ја сам заиста изгледао врло жалосно, па за тим прекиде Перу:

— Ни мало не изгледа да сте браћа!

— Сасвим је тако, али верујте, госпођо, ми смо заиста браћа!

— А шта сте ради?

— Ми се трудимо да поштеним начином зарадимо хлеба, па морамо тражити ма каквог рада док опет не ступимо на послуживање...

— То је лепо, и треба да будете ваљани.

— Молили бисмо вас — настави Пера, — да нам одобрите, да ваше ствари унесемо у лађу...

— Ви немате на то права, јер то је посао носача.

— Ја знам, али ипак... као ваш млађи.

У том тренутку приђе носач и поче да купи ствари... Пера га погледа жалосно, па за тим прогунђа више за себе:

— Баш се не да човеку да живи...

Удари и друго звоно... Путници поврвеше [144] са свију страна у лађу.

— Збогом и срећан вам пут! — рече Пера и пође.

— Чекајте, — рече госпођа, вадећи новчаник, — ево ти,... ево и теби, па купите шта вам треба.

— Хвала, — рече Пера и пољуби је у руку, а то исто и ја учиних, — нека вам то Бог накнади.

— Ја ћу купити лек, — рекох узимајући новац, а при том сам дрхтао као прут и једва сам се држао на ногама.

Госпођа ме гледаше неколико тренутака па ће рећи:

— То ће ти бити мало,... ево ти... а сад збогом!

— Збогом!... Срећан вам пут! — обојица викнусмо радосно у један глас.

— Племенита жена, — рече Пера кад остасмо сами.

— Заиста, — одговорих.

— Колико ти даде?

— Три динара...

— Славно, и мени динар.

— Сад смо осигурани читаву недељу дана... За један динар купићу кинина, а остало ћемо за хлеб...

— Ама Бог је добар...

— Хајд’мо сад у школу, ваљда је капија отворена, — рече Пера кад се испесмо уз Велике Басамаке, — тамо је топло... Чувај паре да не изгубиш... Довече дођи око пет сахати у млекаџиницу код Димчета, па ме чекај, јер [145] те сада неће истерати на поље кад имаш да потрошиш неку пару.

Ми се раздвојисмо. Он оде у Теразијску гимназију а ја опет полако на Велики Пијац где код неког Ћире попијем чај и поједем парче хлеба, па одатле одем у школу.

Седео сам на своме месту врло задовољан, јер је било топло а имао сам и новаца; једино ме је секирало то, што да потрошим за доручак десет пара кад сам могао пет (!) ну најзад се утеших, пошто се реших да уштедим при другом оброку. У том размишљању онако разгрејан заспах као заклан.

Тако сам спавао, да нисам осетио кад је професор ушао, јер обично, кад човек у ларми спава, лако се пробуди чим наступи тишина, бар тај је случај код мене...

Као што рекох, нисам осетио ни кад је професор ушао, ни кад је читана молитва, ни кад је почело предавање,... једном речју: спавао сам као мртав,... могли су и топови комотно пуцати па ништа.

Час би се свршио и професор ме не би видео, да нисам почео бунцати као у врућици...

У зло доба осетих да ме неко дрма за руку... Пробудим се, али нисам могао одмах да разберем где сам... Бејах се тако ознојио, да ми је се кошуља могла исцедити.

— Хеј, што спаваш? — упита професор који стајаше преда мном.

Ја слегох раменима и не одговорих ништа.

— Што си такав? — опет ће он.

— Болестан сам.

— Од када?

— Има десет дана.

— Што се не лечиш?

— Нисам имао новаца, а немам ни послуживање.

— Имаш ли сад?

— Послуживања немам, а не би ме нико овако слаба ни примио... Данас ћу узети лек, добио сам од једне госпође мало пара, кад сам јој се јутрос понудио да је послушам.

У том изби девет сахати и звонце огласи свршетак првог часа.

Професор извади једну своју посетницу и на њој нешто написа па је метну у коверт, адресова и предаде ми речима:

— На, однеси ову карту г. Д-ру Хаџи-Лазићу, он станује испод позоришта. Кад то прочита он ће те прегледати... Иди сад одмах. У школу не мораш долазити док не оздравиш.

— Морам долазити у школу, јер немам куда на другу страну, — помислих, али ништа не рекох.

— Најзад ради како знаш,— рече излазећи.

Одмах се упутим лекару и срећом га нађем код куће.

Лекар ме прегледа и даде ми у једној кутији кинина и обланде; објасни ми како да узимам и заврши саветом да се чувам од влаге, хладноће итд., а и да се добро храним јелима што се лако варе.

Рече ми још да по ручку могу попити чашу добра, стара црна вина!

Ја му захвалим на оним лековима и добрим саветима при чему се од све муке у мало не насмејах.

У подне сам потрошио за ручак читави петнаест пара, јер сам морао повећати издатак за храну не из луксуза, већ једино имајући на уму оне игијенске савете лекареве. По ручку се вратим у школу, а после свршених часова одем код Димчета, млекаџије, где сачекам Перу...

— Јеси ли већ дошао? — упита Пера кад уђе.

— Јесам.

— Хајде одмах да вечерамо, па да гледамо где ћемо ноћити.

Вечера нам је била доста слаба, али ипак смо били задовољни...

— Где мислиш да ноћимо? — упитам Перу кад докусурих последњи залогај.

— Ја мислим у Пандиловој штали на тавану... има доста сена.

— Ма где било, само да нисмо под ведрим небом; него како ћемо тамо ући?...

— Лако, ја сам данас осмотрио положај.

— Ако нас примете?

— Па ништа!... Добићемо које виле уз ребра и избациће нас на поље па квит!

— Могу нас и полицији предати.

— Море, мани се тога; нећу о томе ни да мислим!... Шта буде, нека буде: негде морамо спавати.

— Најзад шта нам Бог да, волим и то претрпети него још једаред на Калемегдану ноћити.

— Кад момак оде да вечера ми ћемо се увући на таван и спавати, а у јутру, чим се капија отвори, ми ћемо загрепсти, — рече Пера махнув руком.

Тога се вечера сретно увукосмо на таван где смо у једном углу на меком сену славно спавали, нарочито ја... До саме зоре нисам ничим мрднуо и, Бог зна, докле бих тако спавао, да ме Пера не пробуди.

— Хајде! Устај!... Свануло је одавно,— виче он полако дрмајући ме.

— Чекај још мало,... само малко!

— Море хајде, може момак доћи за сено, а и кад двориште оживи како ћемо изићи?

— Хајде кад мора бити, — рекох устајући.

Ми се полако скидосмо низ степенице па поред зида изиђосмо на улицу, јер је капија била већ отворена, пошто кочијаши с колима морају рано да излазе.

Пуних осам ноћију преноћили смо на томе тавану... Хтели смо и даље, али нас приметише...

Мени је већ било добро... Од грознице ни трага, али је и кутија с кинином била празна. Бејах се толико опоравио, да сам опет могао издржати највећу незгоду.

— Све бадава, овако се више не може, — рече Пера последњег јутра кад изиђосмо на улицу.

— И сам видим.

— Па шта да се ради?!

— Бога ми не знам... Мени је овакав живот досадио, — одговорих немарно.

— Ето, већ довече немамо где преноћити... Ово време као за инат захладнило.

— Морамо гледати шта ћемо... Још је једина срећа што нас другови колико толико хране.

— Ама и то се досади.

— Па зар ја не видим.

До осам сахати проведосмо време шврљајући по улицама, разговарајући се и мислећи о ономе чега немамо, а у осам одосмо у школу.

Увече, после школских часова, опет се састасмо код Димчета. Ја сам пре стигао и седео у једном углу мислећи о свему ономе што сам од почетка па дотле преживео...

Пера ми, кад дође, исприча како је видео једну кућу (у Фишеклији), која се довршује и сада само столари раде те има доста шушке, да можемо ту спавати као у перју...

Пошто мало повечерасмо упутисмо се Фишеклији.

Обазриво уђосмо у кућу, најпре један, па онда други.

До пред саму зору спавали смо врло добро и ако бејаше доста хладно и загушљиво од малтера.

Пошто кроз прозор добро осмотрисмо улицу изиђосмо на поље.

У тој кући проведосмо три ноћи а ништа нам се значајно не деси. Четврте ноћи били смо узнемирени... Као обично дошли смо у вече на преноћиште нешто мало раније, па како нисмо могли одмах заспати разговарали [150] смо се шапатом ваљада читав сахат... Најзад заћутасмо... Тишина владаше свуда као у гробници... Наједаред се у предсобљу чу:

— Пази!... Полако!

Мене Пера стеже за мишицу и на ухо прошапта: „Не мрдај“... Страх нас обојицу обузе; нисмо знали ко је.

— Не види се ништа, помрчина као тесто, хоћу очи да истерам, — одговори други глас.

— Чекај ја ћу напред.

Они корак по корак и уђоше у собу где смо ми били.

Пера ме опет стеже за мишицу.

— Ево, има овде доста шушке, — рече први, — хајде да скупимо што већу гомилу.

Они почеше згртати шушку са свију страна и ми за часак бесмо са свим затрпани. Најзад завукоше се и они; један ми леже на ногу тако незгодно, да сам једва могао издржати, а нисам смео ничим мрднути.

Из њиховог разговора сам већ био начисто да су прави лопови... Нисам знао шта да радим, а најгоре ми беше што се с Пером не могах споразумети.

— Али нека, — продужује започети разговор онај што ми лежаше на нози, — накнадићемо ми то други пут двоструко, само кад не дођосмо полицији у руке.

— И ја се надам, — одговори онај други, — упамтиће ме она матора рђа!

— До зла Бога је гадан човек, — одговори први намештајући се, којом ми приликом, за моју срећу, ослободи ногу, — ето, [151] ово нам је трећи пут па ништа!... Спава као мачка!

Тако су они у разговору скрајали планове о новим крађама, па најзад заћуташе.

— Збиља, јеси ли гледао да ли нам је новац на месту где смо га оставили? — наједанпут први прекиде ћутање.

— Јесам. Ни бриге те није,... не би га онде ни онај куси нашао!... Ко ће се још сетити да прегледа црквене олуке, а и шта ће му? нарочито кад су пре петнаест дана оправљени. Ја сам ону гужву замршене жице добро загурао у олук, да је ни највећи пљусак не може истерати на поље, а међутим вода може комотно да пролази... Нека, нека стоје онде за црне дане... Да случајно паднемо полицији шака а да је новац код нас одузели би нам сав, па бисмо после дували у песнице, а овако смо сигурни да не можемо оскудевати.

— Мени се од дремежа већ очи залепиле, — рећи ће по том први.

— Пази само да се не успавамо.

Мене Пера стеже за мишицу... Ни ја ни он нисмо смели ни мрднути... Страховао сам да кога од нас не надражи кашаљ.

Није прошло ни десет минута они почеше наизменце да хрчу, што је био знак да тврдо спавају.

Причекасмо још један четврт сахата, па онда почесмо и ми слободније дисати... Најпосле ми Пера врло лагано, тако, да сам једва чуо, пришану на ухо:

— Морамо неопажени одавде изићи и то што пре. Ја ћу се полако извући и бићу спреман за сваки случај, па ћеш после ти за мном.

Ја му стегох руку за знак да сам разумео... После два-три минута Пера се поче полако усправљати, тако полако, као казаљка на сахату... Оволика опрезност није му требала, јер су они хркали, да се и јачи шум не би могао чути... Полако се извучем и ја, напипам Перу па се ухватимо за руке и сретно, поред зида, неопажени изиђосмо у двориште...

— Чекај молим те, — рече Пера, — да мало данем, хтедох се угушити.

— Море мани се... могли смо настрадати...

— За мало је остало...

— Хајдемо полако... ја ћу први изићи па онда ти.

Пера прво помоли главу на улицу, па пошто добро разгледа на све стране рече:

— Хајде и ти, брзо!...

За тренутак смо били на улици, на којој не беше ни живе душе.

— Хвала Богу, сад се не бринем, — рече Пера пошто добро зену, само што нам гадови покварише сан, али платиће они то...

— Па куда ћемо сад?

— Шетаћемо још један сахат по улицама,... тако до поноћи, па ћемо после отићи на гробље.

— На гробље?!!

— Да, на гробље, шта се чудиш?

— Па шта ћемо тамо?

— Ја бих и сад одмах ишао, само би нам било до ујутру дуго, а овако ћемо се шетати и тиме време прекратити, док још има света по улицама.

— Зар се не бисмо могли где на друго место завући?

— Тамо смо најсигурнији, а баш и да бисмо могли не бисмо.

— Што?

— Види се да си још деран.

— Како?... Ја те не разумем.

— Хоћу да потражим онај новац што су га у олук црквени сакрили.

— Па има у Београду више цркава...

— Најпре ће бити у овој палилулској,.. у осталом прегледаћемо све.

— Зар те није страх да ноћу тумараш по гробљу?

— Тамо су сви мирни... нико ништа не тражи нити им треба!... Зар је тебе страх?.

— Јесте...

То је глупо!... Живих се треба бојати и чувати.

Тако у разговору дођосмо до гостионице „Лондон“, па одатле скренемо лево ка Цветном Тргу. Прођосмо поред војне болнице па Београдском улицом стигосмо на садањи Марвени Трг позади старог гробља.

— Ово је за нас врло добро што је оваква помрчина, — рече Пера, — хајде ти за мном а ја ћу напред,... знам ти ја овде сваки кутић,... могао бих са везаним очима свуда проћи.

И заиста ишао је тако сигурно као у по дана.

Стигосмо пред цркву коју са северне стране слабо осветљаваше један чађав фењер.

Пера скиде капу па се прекрсти и целива десни стуб западних врата. Инстинктивно учиним то исто и ја, а сав сам дрхтао: нешто од зиме, а нешто од страха.

— Сад ћу да видим, — поче Пера, — да ли су овде оставили паре...

— Како хоћеш, — рекох немарно зверајући на све стране, јер што више посматрах оне тамне споменике и светлуцање кандила, који имађаху нешто тајанствено, све ме већи страх обузимаше.

Пера приђе једном олуку и завуче у њега руку — ништа; у други — ништа, у трећи.. „Ха ту смо“, рече више за себе, па после краће паузе извуче један замотуљак.

— Добро је, овде су паре, — рече он трпајући замотуљак под пазух испод капута, — хајд’мо сад!...

— Куда ћемо?

— Хајд’мо у звонару.

— Шта ћемо тамо?!

— Па не можемо, ваљада, овде остати до у јутру! У звонари није тако хладно, а и прикривени смо... До душе од спавања нема ништа.

Уђосмо у звонару и шћућурисмо се у један угао.

— Колико ли има овде? — упита Пера после краће паузе као да одмераваше на длану тежину оног замотуљка, — доста тешко.

— Ко зна?...

— Видећемо сутра.

— Шта мислиш да радимо с тим новцем?

— Ја мислим да вратимо ономе чији је.

— Зар оним лоповима!

— Не њима, већ ономе од кога су га украли.

— Ко ће знати кога су покрали?...

— Без сумње полиција зна.

Ја се промислих мало па рекох:

— Збиља имаш право... Не би од нас било лепо да овај новац прикријемо... Ми ћемо свакојако што добити у име награде, а то је боље и пријатније ма и мање било.

— Сасвим је тако, јер бисмо иначе и ми били лопови.

— Сад знам шта нам ваља радити. Лако ћемо наћи онога чије су паре, — продужи Пера.

— Како мислиш?

— Одавде ћемо отићи пре но што сване па ћемо у кратко казати патролџији како је ствар текла и тражити, да оне у кући похвата и дотера у кварт врачарски, а ми ћемо тамо отићи сами. Испричаћемо чиновнику праву истину и, ја се надам, да нам неће ништа, већ ће нас похвалити, што и треба да учини. У осталом ми ћемо учинити нашу дужност а он нека ради шта хоће.

— Шта мислиш, колико ли ће нам онај дати?

— Ма колико да да, бићемо тиме осигурани најмање за петнаест дана.

— Дај Боже!

Пред саму зору изиђемо из звонаре и упутимо се преко гробља на улицу. Помрчина, чини ми се, још већа него кад смо дошли, а хладан ветар фијуче кроз голо грање; тужно све као и оно гробље што је... Мало се бејах навикао и не беше ме толико страх као у почетку. За Пером сам доста слободно и сигурно корачао, ну беше ми толико хладно, да сам чисто подскакивао.

Изиђосмо на улицу... Пред каваном код „Алексинца“ нађосмо патролџију, коме Пера слободно приђе и назва Бога.

— Бог ти помогао, — одговори овај посматрајући нас подозриво наспрам слабе светлости која долазаше од фењера испред каване, — шта ћете и куда ћете овако рано?.. Где сте били?

— Ми смо баш пошли да потражмо кога патролџију у овој улици, — рече Пера.

— Шта ће вам?

Пера му исприча врло искрено каква нас је невоља нагнала да потражимо крова у тој недограђеној кући и како смо тамо наишли на два лопова. Исприча даље у неколико њихов разговор (прећутао је замотуљак с новцима) и замоли патролџију да их потражи тамо у кући (док су још у гнезду) и да их поапси.

— Остало ћете све чути у кварту! — заврши Пера.

Патролџија нас подозриво погледа, па за тим звизну у пиштаљку, на што се из споредне улице појави једна црна прилика која постајаше све јаснија и јаснија што нам се више [157] приближаваше. На моје велико изненађење у долазећем познадох мога Чича Мирка, који ми се нађе на помоћи кад сам оно залутао дошав први пут у Београд. И нехотице ми ноге заклецаше, а за што не знам.

— Да л’ да му се јавим? — упитам се, — не, нећу,... доцније...

— Шта је? — упита Чича Мирко.

— Одведи ове у кварт, а ја ћу пазити да она двојица не изиђу из куће док се ти вратиш... Има доле у оној новој кући две скитнице на преноћишту, како ми бар ови рекоше, — одговори онај први чувар.

— А што да нас води у кварт?!... — упита Пера зачуђено, — ми да смо неваљали, не бисмо вам се ни јављали!... Отићићемо и сами,... гледајте те похватајте ону двојицу, а за нас се не брините.

— Хоћете ли ићи у кварт?

— Да Богме.

— Онда идите, а ти Мирко хајде са мном.

Њих двојица упутише се к новој кући, а нас двојица у кварт.

— Хуља једна, — поче Пера кад остасмо сами, — хоће још да нас тера...

Стигосмо у кварт. У ходнику на клупи дремаше један жандарм, који се трже кад луписмо вратима и скочи.

— Добро јутро! — рече Пера улазећи.

— Добро јутро!... Шта ћете?

— Има ли ту кога од чиновника?

— Има дежурни писар али спава,... шта хоћете?!...

— Хоћемо с њим да говоримо.

— Не може сад, — одговори жандарм љутито, па се за тим протегли и зевну тако да би му пола хлеба у уста стало.

— А што да не може?! —- опет ће Пера.

— Не може кад ти кажем... Ко сте ви?.. — упитаће најзад искривив главу на једну страну, па нас некако чудновато, са пола затвореним очима гледаше.

— Шта нас сад овај овако гледа?... — рекох у себи, а за тим гласно: — имамо важна посла са г. писаром.

— Е, баш важна?!...

— Да!...

— За то ћете опет чекати, а ако вам се то не допада, онда изволте на поље.

У томе се отворише побочна врата и на њима се појави дежурни писар, који је сигурно обучен лежао на кревету. Кроз отворена врата продираше јача светлост од лампе која је на столу горела.

— Шта је?... Шта се препирете ту? — упита писар.

— Ето, ’оће ови код вас! — одговори жандарм трудећи се да стане „мирно“.

— Хоћемо код вас, — потврди и Пера, — имамо важна посла.

— Па уђите унутра.

Уђосмо.

— Које добро? — упита писар благо пошто седе за сто.

Ми обојица, један поред другог стадосмо на два корака пред њим, а за тим Пера поче [159] причати све до најмањих ситница... Кад најзад би готов извуче испод пазуха онај замотуљак са жицом и спусти га на сто пред писара.

— Ево, господине, ту су паре, колико има не знамо.

Писар узе, чудећи се:

— Охо, ово је доста тешко, колико ли може бити?

— Не знам, — одговори Пера смагнув раменима.

— Биће прилична сумица, — рече писар спуштајући замотуљак у фијоку.

— За што не видите колико има? — излете и нехотице Пери реч из уста, јер не могаше савладати своју радозналост.

— Нека,... после ћу.

У том се чуше неки гласови у ходнику.

— То су сигурно њих дотерали, — рече писар устајући, — ходите ви овамо.

Ми пођосмо за њим и он нас уведе у једну неосветљену собу која је била до ове, па навлаш остави врата одшкринута:

— Останите овде док вас не позовем, — рече писар полако па се за тим врати на своје место.

Дотераше ону двојицу. Писар нареди жандарму да их уведе у његову собу.

— Разумем, — викну жандарм дремљиво па изиђе у ходник, а после неколико тренутака уђе патролџија разгледајући по соби као да некога очима тражи...

— Шта гледаш? — упита писар, — кога си дотерао?

— Ама јесу ли била код вас каква деца?

— Јесу, па?

— Ама изгледала су ми сумњива, па, рекох, да нису какву превару учинила. Истина потказаше ми двојицу...

— Знају ли они да су потказати?

— Не.

— Добро... О деци немој ништа говорити, — рече писар па зазвони.

Врата се отшкринуше и жандарм помоли главу.

— Изволте!

— Дај те овамо кад сам ти већ једаред казао.

— Уласте унутра, — викну жандарм отварајући врата широм.

-— Охо! — узвикну Пера полако кад ови уђоше.

— Шта је?... Познајеш ли их? — упитам Перу полако.

— Не, него видиш како их је чича лепо спутао!

И, збиља, бејаху везани за руке један за другога.

— Па како лепо изгледају, — шану Пера опет, — права господа!... Бог их убио за што су морали ноћивати које где код толиких новаца,... зар је мало гостионица?

— Где си нашао ове? — упита писар патролџију.

У једној новој кући у Фишеклији.

— На спавању?

— Да.

Писар их упита за имена и поче испитивати. Ови су на питања или ћутали или одговарали неистинито. Одрицали су све што би им могло шкодити.

Њихово упорно одрицање наљути писара и овај зазвони.

Жандарм уђе.

— Заповедајте, господине!

— Терај ове у затвор, али сваког обашка, па ћу се ја с њима рачунати како знам...

— Напред! — викну жандарм оној двојици и поче их гурати... Старији се окрете и пође, али млађи остаде као прикован.

— Шта је, што не идеш? — упита писар, а жандарм заустави оног што је пошао и ако су још били везани.

— Јест, јест, господине, хоћу да признам,.. криви смо, — поче млађи да муца, — све је као што сте казали;... у томе завијутку има 350 динара које смо украли од пензионера Н... Признај, Мишо, признај, не вреди нам ништа више лагати,... ухваћени смо.

— Не знам ја ништа, ако си ти то је друга ствар и то ми се ништа не тиче; јер ја знам да нисам, — одговори Миша још упорније него до сада...

Писар се не осврташе на Мишино одрицање већ забележи на једном плавом табаку хартије цео Здравков исказ, па кад би с тим готов, он изненада упита Мишу:

— Па добро, Мишо, ти велиш да о овоме ништа не знаш.

— Да.

— Онда шта ћеш са Здравком кад си ти поштен?...

— Ни сам не знам,... случајно сам се удружио с њим...

— Лаже, господине, са мном је заједно крао, — прекиде га Здравко, — ја потпуно признајем своју кривицу, коју сам скоро без своје воље учинио, и кајем се, што одмах нисам признао... Знам само толико, да овде сада не бих стајао, да њега није било! — (ту показа руком на Мишу).

— Шта велиш ти, Мишо, а? — упита писар више као од беде.

— Ја не велим ништа, јер ништа нисам ни крив.

За све време патролџија само преносаше тежину тела с једне ноге на другу.

Писар узе онај замотуљак и прво скиде читаву гужву подебеле жице, за тим разви једно платно од танке жице, које је сигурно било од неког старог сита, — у коме се забеле сребро.

— Један, два, три, — бројаше писар, — равно: три стотине и педесет динара! — рече кад би готов...

— Толико је, — потврди Здравко.

— Одрешићеш их, — рече жандарму, — и затворити, али обашка;... конопчић подај патролџији;... нека ти и он помогне.

— Разумем! — викну жандарм, па се за тим окрете оној двојици: — хајте!... Напред!....

Кад изиђоше, писар приђе к вратима иза којих смо стајали и позва нас да дођемо к њему.

— Вама награда не фали, сад можете ићи, јер је свануло, па гледајте те себи што пре место нађите и владајте се као што треба,.. ви сте се сада врло лепо показали...

— Кад ми будете требали ја ћу вас позвати... Како вам је име?...

Ми му казасмо наша имена и он их забележи, за тим се поздрависмо и одосмо... Било је лепо свануло. До седам и по сахати шврљали смо по улицама и ако је било веома хладно; време нам је доста брзо прошло у разговору о прошлоноћашњем догађају.

XII.

Трећег дана, после овог чудног догађаја, ступим на послуживање код једне удовице, којој се и данас чини да је млада и врло лепа. Њено ћу ти име прећутати и зваћу је просто: Госпођа, па квит; јер је још удовица, па јој може што срећи шкодити поред све њене „лепоте“ и „младости!“

Сматрам за дужност да ти је опишем, кад јој име не могу казати, али сумњам да ће ми то испасти за руком, ну ти се задовољи па како буде. Еле, моја нова госпођа, каква је била онда таква је и данас после [164] толико година,... просто на њој никакве, ама ни најмање промене, а од куда то и како ђаво ће знати. Сигурно зна неког белаја, часни је убио, што друге смртне не могоше докучити!... Пре пуних петнаест година имала је равно тридесет и осам. Кад је човек онда гледаше није знао чему пре да се диви: да ли оној лепој, као гар црној коси, или оном пустом белом лицу које превазилазаше албастар, на коме је природа сву своју моћ показала, или оном лепом и правилном носићу?!.. Не знам, тек могу посигурно тврдити, да јој је нос најлепши на свету... Мени се бар тако чинило а и сада могу рећи, да ће се само због њега и по трећи пут удати... Чудо од носа!!... А шта, тек, да кажем за очи и уста, нарочито очи, које су увек смерно к земљи оборене, особито кад с ким говори?!... Тешко ономе кога изненада погледа!.. То су очи које пале!.. Срећа моја те тада нисам био старији бар за пет година, иначе бих се на њиховој ватри жив испекао!

Одело какво је носила онда, носи и данас — српско. А што јој лепо стоји мани се, а што и да не, кад је скројено као саливено!.. Шушти свила, Боже, мислиш морски су таласи! Имала је ту манију, да увек носи, и лети и зими, црвене чарапе и плитке ципеле од којих се врвце на улици често пута одреше, те је принуђена кога молити да јој исте веже, пошто јој је било не могуће сагнути се, а и ја сам једаред, пре четири године, имао ту срећу... При сваком говору, као увод, биле [165] су јој речи: „Ми сироте и слабе удовице без ичије заштите“, па и онда, кад би у деликатеској радњи тражила за пет пара швајцарског сира или саламе...

Моја госпођа била је онда, а и данас, богата и велика тврдица. Једино новац није жалила за „растоку“, белило и купатило.

Због свога цицијашлука она је више пута настрадала. Ево само једног случаја који сам из њених уста слушао кад је женама причала:

— Једног вечера, — прича она, — задржим се до једанаест сахати код прија Милке и не слутећи шта се на пољу дешава... Тачно у једанаест устанем, па док обукох бунду, па док се спремих и поздравих, прође још пола сахата... Кад изиђох на поље имам шта и видети: дува хладан ветар као помаман, а киша шиба да очи истера. За пет минута била сам до коже мокра,... јер кишобран никако нисам могла отворити, а и да сам, шта би ми помогло?.... ништа. Једва дођох до прве фијакерске станице... Нисам могла даље и ако ми кућа беше близу.

— „Еј, кочијашу!“ — викнем једног кочијаша с краја, који се беше увио у мекинтош, — „можеш ли ме одвести до куће?... ту је близу“...

— „Могу, могу, изволте у кола“ — рече и отвори врата, — „која је улица и број?“

— „М....ска, број 14,... а колико ћеш ми узети?“

— „Та улазите у кола да не киснете,... два динара то се зна“...

— „Ју, два динара! Та ето ту је,.. друга улица,... грош доста је(!)“ рекох.

— Он хтеде затворити врата, па се предомисли и рече:

— „Добро, уђите“.

— Ја, несретница, и не слутећи шта он мисли, уђем и кола се крену... Седим ја у колима а вода све цури с мене на седишта...

— Почнем спремати новац да му одмах платим те да не стојимо пред капијом, па у томе и не обратих пажњу колико се возимо али ипак ми се учини веома дуго. Очекивах да се сваког тренутка зауставе кола, али бадава, она се кретаху веома брзо, а при томе беше јака помрчина... Најзад стадосмо... Кочијаше сиђе и отвори врата.

— „Дошли смо госпођо“, — рече он.

— „На ево ти грош“, — рекох му из кола, — „и двадесет пара да попијеш... заслужио си, нека ти је алал.“

— „И вама“ — одговори он узимајући новац.

— Ја изиђох из кола, а ветар дува још јаче и киша шиба као бичем... Он у тренутку затвори врата па седе и одјури као помаман. Помрчина је тако јака била, да нисам ништа видела,... само ми ноге упадаху дубоко у мекано блато... Нигде куће!...

— „Шта је ово?... Где сам ја?“ —питах се батргајући час лево час десно по ономе блату... Поче ме страх хватати... На двадесет корака од мене викну неко што игда може: „слушај!“.... Ја стадох као укопана... После [167] овога чух с друге стране али слабије: „слушај!“. У мало ме свест не остави... Напрегнем сву снагу и упутим се једном фењеру који је био далеко од мене тако, да је се светлост једва могла распознати... У зло доба приспем до фењера који је био на једној кући, пошто сам газила баре до колена. После четврт сахата једва разабрах где сам била,... више војног сењака и барутане код луднице!“...

Ова моја госпођа имала је рођену мајку и две сестре, али је сама самцита седела у својој великој кући, док ја нисам код ње дошао... Све собе, шест на броју, биле су врло лепо намештене, нарочито њена спаваћа соба са два дивна кревета,... сигурно је један био њеног покојног мужа, на коме је сада лежао један грдно велики пас.

Ја сам спавао у кујни на једном исцепаном, кожном канабету, управо на голим федерима од јаке жице, који су ме ужасно жуљили и помагали да дрхтим кад су ладне ноћи.

Наступи јака зима и цича као за инат, а ја међутим го што ’но кажу као фишек. Целу боговетну ноћ предрхтим на оним проклетим федерима док се „Бубица“, тако је госпођа звала ону псину, теглила и зевала у мекој и топлој постељи!

— Боже мој, — говорах сам себи, — какви су ово људи без срца и душе? Радим по цео дан као роб: и го и бос, и гладан и жедан, па поред тога ноћу да се смрзнем у хладној кујни, несмејући ватру наложити, а она увукла ону псину у собу па га покрива и топли, и [168] два пута недељно купа и чешља!... Храни га најбољим парчетом меса а мени да да глођем кости!...

Два месеца издржах како му драго, али кад наступише они љути мразеви, не могах даље, ваљало ми је се овога зла спасавати али како?... Куда ћу у ово најгоре зимње доба?... Свако чува своје скровиште,... те је мука наћи друго место.

Често пута госпођа оде к матери и код ње проведе по недељу дана, а мене остави самога у целој кући (разуме се да су собе све закључане); са собом одведе и Бубицу да је тамо тимари и храни, а ја за све то време чешем сув хлеб у ладној кујни, пошто су и дрва под кључем.

Сећам се, као да је то сада било, кад једног четвртка после подне оде госпођа к својој матери, а ја остах код куће... Седећи на ономе дроњавом канабету дуго сам размишљао шта ћу да радим и, најзад, дођох до закључка да идем на занат, и ако сам знао, да се и шегрти тако, ако не и горе, муче, али само за краће време. Чисто као да се неког терета отресох кад се на то реших, па устанем са „канабета“ и почнем се шетати по кујни... Нисам три пута прешао тамо и амо, кад поред залеђеног прозора спазим једну сенку где промаче... Брзо приђем к вратима и кад их отворих на прагу стајаше жандарм са великим леденицама на брковима.

— Добар дан! — поздрави ме кад се појавих на вратима.

— Добар дан, — отпоздравим га, — шта желите?

— Седи ли овде Н. Н. удова?

— Седи.

— Јеси ли ти ђак Милан Н..., што код ње послужује?

— Јест, ја сам...

— Тражио сам те у школи, па, овај, четвртак,... рекоше ми по пријави да си овде.

— Да, овде сам.

— Ево, потпиши овде, да си овај позив примио, па дођи одмах у кварт врачарски.

— Шта ћу ја тамо? — упитах зачуђено.

Жандарм оде, а ја остах читајући позив... После краћег времена упутим се у кварт.

— Гле, и ти си ту! — викну Пера кад уђох у ходник, — нисам знао да су и тебе позвали...

Сетили смо се од прилике да је због оне награде.

— Ево ти и мој позив па нека жандарм оба заједно унесе, — рекох Пери пружајући му позив...

Таман Пера беше заустио да нешто рекне, а звонце изненада зазвони више мене од кога се тргох и одскочих на сред ходника, чему се сви присутни грохотом насмејаше, док ја међутим не скидах очи са звонцета.

— Нека уђу та двојица, — чу се познати нам писарев глас кроз врата, која беше жандарм отворио држећи се десном руком за браву а левом за зид.

— Хајде, улазите вас двојица! — продера се жандарм правећи нам место да прођемо не скидајући руку с браве.

— Добар дан! — процедисмо кроза зубе.

—- Бог вам помогао! — отпоздрави нас писар, — како је? Јесте ли нашли послуживања?

— Јесмо.

— То је лепо!... Него ја сам вас звао да вам предам новац који вам је г. Т... пензионер, у име награде дао...

Пера ме погледа са радосним лицем, а ја међутим почех брже окретати капу у рукама...

— Хвала, — одговорисмо у један глас...

— Г. Т... је казао да вам ја новац поделим... Дао вам је 100 динара.

— Сто динара!— узвикнусмо скоро у један исти тренутак и у мало што не прискочисмо писару да га загрлимо, а то би сигурно учинили само да нисмо били на томе месту и да он није представљао власт...

— Да, сто динара, — поче опет писар, — вели да је богат човек и да може и хоће поштење да награди!... Веома му је било мило кад сам му о вама причао.

— Хвала му!...

— Али он је новац оставио код мене под условом да вам га тек онда предам, кад ми обећате, да ћете вазда остати поштени и ваљани...

— Хоћемо, хоћемо, господине, увек... целог века!

— Е, лако је то обећати, ама треба и испунити.

— Бога ми хоћемо!

— Наравно, ја вам морам веровати... Истина ви сте још мали, али ипак не толико да не можете разликовати добро од зла... Ето, зар ви нисте сад задовољнији него Миша и Здравко, који су у затвору.

— Да богме да смо задовољнији,... а ко не би био?... Ми да смо хтели бити неваљали, ми би сав новац, кад смо га нашли, задржали, — одговори Пера преносећи тежину тела час на једну час на другу ногу.

— Тако је... Ево теби 50, а ево и теби, — рече писар пружајући најпре Пери па мени по један замотуљак које извади из фијоке, — па купите шта вам треба...

Хтедосмо писара пољубити у руку пошто примисмо новац, али нам он не допусти. Пера се од радости беше толико збунио, да у канцеларији метну капу на главу.

— Сад збогом! — рече писар, — учите добро и владајте се као што треба... Немојте заборавити што сте обећали!

— Нећемо, господине,... збогом и хвала!

— Збогом!

Одистине нашој радости не беше краја... Кад на улици развисмо замотуљке и видесмо онолики новац, — па све дводинарци, просто нисмо могли својим рођеним очима веровати... Срећа!... Кажем ти срећа, какву дотле никад немадосмо...

— Шта мислиш да купиш? — упита ме Пера пошто новац вратисмо у џепове.

— Рукавице!... А ти?

— Ја ти не могу ни избројати шта ћу све да купим... Само знам да ћеш се зачудити кад ме будеш видео.

— Па и ја ћу, наравно, поред рукавица купити и остале најнужније потребе.

— У недељу после подне дођи код мене,... знаш где сам, а сад морам да се журим,... чека ме госпођа... Збогом!

— Збогом!...

Уз пут до куће непрестано сам бројао ствари које сам требао да купим, а при том сам био чврсто стегао новац у џепу, и, кад уђох у кућу чисто одахнух.

Извадим новац и све комад по комад поређам по столу па почнем бројати: најпре с једне, па с друге стране: 25 комада по два равно 50... Срећа над срећама! Моја одлука пре два сахата да идем у шегрте не беше ми ни на крај памети... Шта ће ми то?!... Бејах богат!!...

У тој срећи не осећах ни хладноћу... Час седнем на „канабе“ те се на оним федерима мало проклацкам, час устанем и шетам по кујни мислећи: шта ми треба а шта не, шта морам купити а шта не, колико ћу потрошити а колико ће ми остати, час се зауставим на сред кујне са рукама у џеповима па неко време гледам у новац, који је непрестано на столу стајао, за тим пљунем на страну и и почнем звиждати... Главно је да се на једном месту нисам могао смирити ни два минута!

— Данас нећу госпођи ништа говорити да сам новац примио нити што купити,... сутра [173] ћу, — рекох купећи новац, који тек што спустих у џеп чух госпођин глас:

— Милане!... Милане!...

— Изволте, госпођо! — одазовем се и истрчим на поље.

— Јеси ли ту?...

— Јесам,... а и где би, врага, био на овакој зими?!...

— Ју, ју... баш је зима!...

— Кад је теби у бунди и у три-четири сукње зима, а како ли је мени у сегелтуху и исцепаној кошуљи, па још у хладној кујни, — рекох у себи, а за тим гласно: —ја сам се укочио!...

— Ју, ју], бааш,... ово је да Бог сачува!... Хајд’ запали лампу већ је мрак, па да ми скинеш ципеле...

Док ја запалих лампу у кујни, она дотле откључа врата од собе и уђе унутра а и ја одмах за њом те запалим и другу лампу. У соби беше врло топло и пријатно; јер је велика порцуланска пећ држала топлоту цео дан...

— Хајде, прво ми скини ципеле, молим те, јако ме стежу, па после ложи ватру, — рече госпођа седајући на једну столицу поред стола.

После малог напрезања скидох јој ципеле, и док је она скинула горњу хаљину, ватра је већ пуцкала у пећи.

— О, о, ала је ово хладно, — рече госпођа седајући поред пећи, — презебле су ми ноге!

Пошто ми је и сувише било хладно, то и без њене дозволе седнем поред пећи на [174] једну шамлицу и почнем се грејати: ја руке а она ноге... „Ваљада се неће љутити“ рекох, „кад види каква је зима“.

Ох како ми поред пећи тада беше пријатно!... Никад заборавити нећу... Просто сам се од те пријатности и данашње среће топио!... Све ми некако око мене постаде мило... За тренутак заборавих на све беде, али то трајаше само неколико секунада па ми на памет дође исцепано канабе са голим федерима и хладна кујна, па и нехотично погледах на кревет где је оно проклето псетиште лежало и упитах се: за што не бих ја ту спавао а псето у кујни?!... Док се ја тако питах и гледах на кревет, паде ми у очи да Бубице нема на кревету, и, за моју несрећу, упитам госпођу:

— А где вам је Бубица кад је с вама отишла?

Госпођа се окрете тако, као да је неко убоде и погледа на кревет узвикнув:

— И ју!... — за тим скочи, — ју, ју!.. Бубице, Бубице!... Пст, пст!.. Бубице! ју, ју, где ли је сирота?!.. Разгледа по целој соби испод кревета, па за тим, онако у чарапама, као помамна истрча у кујну а из ове напоље под трем.

Шта сам знао, морадох и ја устати и Бубицу тражити, а у срцу сам се радовао што је нема, и не знајући шта ме чека.

— Нема, па нема!.. Бубице!.. Милане!.. Бубице!

— До ђавола, шта ме мешаш са кучетом! — рекох за себе, — изволте, госпођо!!

— Трчи, трчи одмах!

— Но, хвала лепо... куда?!

— Трчи!...

— Ама куда?!

— К мојој матери!... Види је ли само тамо!... Брзо, брзо!

— Нека вас обе ђаво носи, — прогунђах за себе и одох... Штаћеш? У млађег поговора нема. За мало што не одох па да се никад више не вратим... Имао сам доста и сувише новаца, али ме нешто и преко воље задржа...

Сад замисли како ми је било: тек што сам се поред пећи раскравио и почео онај благодет топлоте да уживам, — хајд’ преко целог Београда по оној цичи, да је бар за шта него ни за шта...

Кад стигох код куће њене матере нађем капију закључану... Читав сам сахат лупао и облетао око куће, а за читаву сам пед подскакивао од зиме, док се, у зло доба, она бабетина не појави на прозору.

— Ко је то? — упита крештећим гласом. — Што лупаш као луд?

— Луд ти је дека био, па си и ти, — мислим се. — Молим вас је ли госпођина Бубица остала код вас?...

— Није; кад ти је одавде госпођа у три сахата отишла код Мице, отишла је и Бубица с њом.

— Знате ли за цело?

— Та да,... за цело,... носи те ђаво, озебох! — продера се баба и залупи прозор.

Да си проклета да Бог да, и ти твоја ћерка и њена Бубица! — кунијах уз пут као да ми то нешто помагаше.

Вратим се кући. Коса ми се од зиме беше накострешила као у топовске четке.

— Шта је?... Је ли тамо?... — питаше госпођа из собе чим чу да долазим.

— Није тамо, — одговорих дувајући у нокте.

— И ју, и ју!... Шта је могло с њом бити?!.. Слатко, добро моје куче!

— До ђавола и ти и оно кад ти је слатко, — мишљах.

— Па баш је нема?!...

— Нема; госпођа вели да је данас отишло с вама кад сте пошли госпођи Мици...

— И ју, мени црној, па ја је тамо нисам никако видела!... О, о, Боже, како то да се...

— Махните се молим вас, госпођо, — усудих се да је прекинем, — та да је најбоље швајцарско теле не би било вредно толиког кукања!

— Гејаче!... И ти ми разумеш нешто!... Београд да даш не би нашао онако благодарно и паметно псето!...

— За то ли оно спава на онаком кревету, — рекох у себи, — не знам, госпођо, али ја...

— Иди!.. Трчи одмах!...

— Куда?

— Код Мице и види је ли тамо, али брзо!.. Знаш, у Орашкој улици код „Славије“...

— О, да Бог да, да поцркате обе,.. куда ћу сад поново?... Зар је мало што идох до бабе и прошпартах цео Београд?! Да сам се бар сетио па да одмах свратим, — рекох у себи, а за тим гласно, — ако је Бубица тамо онда јој до сутра неће ништа бити. Зар морам баш сад ићи?... Хладно је...

— Трчи кад ти кажем, јер целу ноћ не могу заспати.

Несмедох више ни зуба обелити, него запнем на Врачар. И тамо сам око куће облетао више од сахата, док се једва милостива не накани да отвори прозор као и она баба.

— Ко је то?... Шта је?...

— Ја сам...

— Ко си ти и шта хоћеш?... Не могу ја овде да зебем!

— Та ја сам, Милан,... ђак гђе Н. Н... Послала ме је да видим, да није код вас остала њена Бубица...

— Није, није овде ни била,.. ја је нисам ни видела... Поздрави госпођу, — рече и залупи прозор.

— Бог да прости!... Баш ми је ћеф!... И ова хоће да озебе, — рекох трчећи низ улицу...

— Шта је?... Је ли тамо? — упита госпођа кад дођох.

— Није. Гђа Мица каже да није ни била тамо...

— Еј куку мени!...

Госпођа је непрестано, док нисам без вечере заспао, јадиковала за Бубицом, а кад се умирила не знам...

Сутра дан, због Бубице, не одох ни у школу. Обоје смо се дали у потеру за њом али узаман, као да је у земљу пропала... Неко јој беше поштено смрсио конце...

Недељу дана је госпођа за њом кукала, као да јој је неко, Боже ми опрости, умро, док сам се ја, међутим, од срца радовао, а како да се и не радујем: кад почех добијати већу и бољу порцију јела, а и госпођа из дана у дан постајаше све милостивија наспрам мене... Мољах се Богу да јој ја заменим — Бубицу, те да се дочепам оне топле собе и меког кревета... Бог ми је молбу услишио, ако не са свим, оно бар у пола.

Дани су пролазили без икаквог важнијег догађаја, сем ако се може сматрати као догађај: што сам имао и рукавице и ципеле и први пут у животу — нов капут...

Али, једно после подне, госпођа оде к матери као обично и тамо се дуго задржа. Ја сам, међутим, седео у хладној кујни, читао и грчио се од зиме. Могло је бити седам сахати кад госпођа јако закуца на кујнска врата.

— Милане!... Милане!...

— Изволте, госпођо! — одазовем се и журно отворим врата на која она упаде као да је неко гурну, а у лицу беше бледа као крпа.

— Шта је, госпођо? — упитам гледајући је онако усплахирену.

— Је ли био ко код тебе?

— Није...

— Ама сад, сад?!...

— Нико није долазио одкад сте ви отишли.

— Ју, ју!... Трчи!...

— Опет да трчим!... Куда?!

— Закључај капију.

— Хвала Богу само кад нећу ићи да тражим Бубицу, — рекох за се.

— И добро разгледај по дворишту да нема кога... Види је ли и подрум закључан, — виче она с врата.

— Кога ће бити, врага, шта има овде посла? — рекох за себе.

— Умрла сам жива од страха.. Сад кад сам у двориште ушла видех једног човека где у мој прозор гледа, па кад ме спази побеже у трку на улицу...

Сад разумедох госпођин страх и тиме хтедох да се користим. Пошто закључах капију и вратих се унутра рекох:

— Бога ми нису чиста посла... Сад кад изиђох у двориште и ја видох једног човека где се шуња око капије...

— Ох, Боже, па то су лопови, разбојници!

— Нико други!.. Разбојници! — додадох плашљиво и ако ме ни најмање није било страх, јер нисам имао ништа да изгубим, а моја гола душа никоме не треба, — ваља нам од сад увек закључавати капију чим се мрак спусти,... али која је и то вајда, кад лупежи могу прескочити преко плота.

— Ах, Боже, зар могу?!...

— Да како, могао бих и ја.

— Тешко мени!... Види, види, да ли си добро закључао кујну, па дођи да ми скинеш ципеле.

— Хоћу ли да метнем вечеру да се греје? — упитам пошто скидох ципеле и наложих пећ.

— Црно ми јело!.. Разбојници!.. Не могу ништа окусити... Метни, ради шта знаш...

— Не брини се, — мишљах, — ја ћу те заменити.

Пошто у прозорчић на пећи метнух вечеру да се греје, седнем и ја на столичицу да се грејем исто онако као и пре кад је нестало Бубице...

— Све си добро закључао? — пита она.

— Све... Него, овај, прозори су ови и сувише велики,... на једно окно рахат да се човек провуче...

— И ју! — узвикну госпођа подскочив од страха, као да је се неко већ увукао, — ја бих прецркла од страха!

— Могло би, Бога ми, свашта да буде док би се ја пробудио у кујни,... а има тако вештих лопова, како сам слушао, да могу без икакве лупе разбити стакло на прозору и...

— И ју, и ју,... куку мени!

— Обешењаци,... намажу крпу са тестом па је прилепе на окно од прозора и само притисну, па је за тренут свршено и пролаз слободан.,. без и најмањег шума,... кажем вам!..

— О, несретници! Мајка их божја убила! — куне госпођа не скидајући очију с прозора, — умеш ли ти из револвера да пуцаш?..

— Како не?!... Нисам ја тако мали... Код нас деца из ране младости имају посла са оружјем, — одговорим хвалисаво и ако дотле револвер никад у руке нисам ни узео.

— А би л’ те било страх да спаваш на оном кревету кад је до прозора?!..

— То сам и хтео, — рекох у себи, а за тим гласно: — Бог с вама, госпођо, какав страх?!... Па још кад имам револвер!.. Десет њих да дође не бојим се... Видите, кад би неко случајно и провалио прозор, морао би мене нагазати, када би му ја, валах, за свагда смрсио конце!!...

— О, Бог те чуо, дете,... мало ми лакну... Од вечерас ћеш спавати на овоме кревету,... лепо ћу га наместити...

— Кад сам ја ту не брините се ништа(!)

— Ако си гладан узми па вечерај, ја не могу ништа окусити... Овде ћеш од сад и и учити,... можеш седети докле ти је воља,.. некако сам слободнија кад гори лампа... Да је нешто и сирота Бубица овде она би осетила лопове...

— А која би вајда била што би их осетила, кад не би ни репом мрднула!... Не би, валах, па да читав батаљон на кућу нападне!... Веома је била лења.

— Е, ко зна, псето познаје непријатеља куће.

Главно је, ја сам био постигао свој циљ, ништа ми се више није тицало, а најмање Бубица.

Пошто госпођа не хте ништа јести, ја узмем шерпу с јелом и понесем у кујну да вечерам.

— Вечерај ту, — рече ми она, — куда ћеш?... Хладно је у кујни!

— О, о, од куда толика милост?!... чуђах се.

Није да сам јео, него сам просто, што но кажу, трпао, јер бејах веома гладан... Лепо се усправих на столици као да ми је колац у леђима.

Док ја вечерах госпођа намести кревете, најпре њен па мој... Гледам ја па никакве разлике: бели се и један и други као снег; какви јастуци и јорган на једном такви и на другом... Чисто неверујем да ћу у такву постељу лећи.

Најзад успремих судове и метнух још дрва у пећ... Док сам то радио и у кујни се бавио, дотле је госпођа легла...

— Седи сад па учи, — рече ми она, — а кад будеш хтео лећи ослушни да се ко не шуња по дворишту... Пази на лампу!...

— Не брините се, госпођо... Кад је овако чист кревет пресвућићу рубље.

— Можеш.

Тако сам и радио: обукао сам све ново што сам пре купио. Нисам смео лећи док госпођа не заспи, а у нестрплењу сам очекивао, да се на оном дивном кревету испружим... Дође и тај жељени час, те пошто се прекрстих и свесрдно Богу помолих, легнем.

Боже, како се осећах пријатно и задовољно... Шта ми тада на памет не дође... Мислио сам о свему; у памети ређах све дан за даном, догађај за догађајем које сам дотле преживео.

— Да ли сам будан и да ли заиста лежим у овакој постељи?! Јест, будан сам... О, о, среће! — говорах сам са собом, — али да не однесе ђаво оно кучиште, још бих се ја грчио на федерима у кујни...

Претресајући тако све до најмање ситнице дуго нисам могао заспати.

— Сигурна одбрана, — рекох у себи, кад ме у јутру госпођа пробуди дрмајући ме свом снагом, — могли су ме лопови однети на Торлак, па и зид место окна провалити, не бих ништа осетио!

— Ала ти спаваш тврдо!! — Чуди се госпођа.

— И не спавао!

— А што?

— Целу ноћ, до пред саму зору, нисам тренуо, јер сам непрестано ослушкивао да нема кога, и заспао сам кад је већ хтело сванути... Ви сте поред мене тако сигурно спавали као у граду!...

— Е, е, онда добро, добро!

— А да ме је нешто ноћас звала било би сада: „куку мени“ после ове лажи...

Шта сам знао да радим, морао сам тако рећи за љубав онога кревета, јер да је знала, да сам целу ноћ онако тврдо спавао рђаво бих прошао.

Тако сам ти ја овде царски живео... Дугим временом госпођа се навикну на мене, па поче, богме, по мало чак и да ме мази и тепа, што је за мене било као неко предовољство... До душе није био редак случај да ме по добро и за уши повуче...

Једно вече, кад хтеде госпођа лећи, рече ми:

— Милане, сутра у седам сахати морам бити код матере, имам важног посла, па с тога морамо устати раније...

— Добро, госпођо, кад год хоћете.

— Ја ћу те већ пробудити, па ћеш ићи на пијац да купиш кифле и још шта треба,... видићу,... сад одмах легни.

Ја се одмах стрпам у кревет и ако је дуварни сахат показао тек шест а други нисмо у кући ни имали,... он нам је био један једини.

Обоје смо брзо заспали.

Колико сам спавао и које је доба било не знам, кад кроза сан чух госпођин глас:

— Милане! хајде устани одавно је свануло!...

Протрљам очи, које ми беху, чинами се, пуне труња... Зевнем једаред, други пут и устанем... Заиста беше већ доста видно. Брзо се обучем и умијем. Госпођа је још лешкарила.

— Запали овде у соби лампу,... не види се најбоље — рече ми она што и учиних.

— Колико је то сахати?

Приђем ближе к сахату и погледам.

— Шест и четврт...

— Охо, ми смо се успавали. Хајде пожури,... на, ево ти паре;... узми за двадесет пара кифла и за тридесет пасуља, те да скувам кад се од матере вратим... Закључај капију кад пођеш! — рече госпођа пружајући ми новац који извади испод јастука.

— Хоћу, госпођо,... сад ћу се вратити.

Обучем зимски капут (који сам за Божић у школи добио као сиромашан ђак, а и ципеле су ми нове дали), и изиђем у двориште. Веруј ми да од рођења не памтим такав мраз као те ноћи: беше ведро, што ’но кажу, као око, а звезде трепере са удвојеном светлошћу... чини ми се у пола их беше мање а месец сија, брате, мислиш подне је, а светлост му удвајаше бела снежна површина са које опет светлуцаху мали кристали као брилијанти...

Ах, то беше мраз за причу.. Прођем кроз двориште тврдо уверен да је одавно свануло; јер се звезде виђају и до самог сунчаног изласка... Кад ухватих за браву да отворим врата, рука ми се за ову залепи...

Изиђем на улицу и, пошто закључам капију, упутим се на пијац... Ништа се под Богом не чује!... Мртва тишина коју једино прекидаше шкрипање снега испод мојих ногу...

— Ама шта је ово те никога на улици нема? — питах се, — као да је све помрло!...

Тек што завих за угао код старог турског посланства сусретох се у сенци од куће са једним човеком осредњег раста, великом, кудравом брадом и шубаром на глави у облику [186] купе, а око врата неки шал са дугим ресама и у руци грдно велику батину.

— Хеј, куда ћеш у ово доба? — упита ме неким промуклим гласом и стаде преда ме.

— Шта се то вас тиче? — одговорих устукнув један корак назад.

— Ех, шта ми се тиче?... Тиче ми се... Куда ћеш говори?!...

— На пијац...

— Шта, на пијац?!...

— Да.

— Код кога си ти, ко те је послао у ово доба?!...

— Госпођа.

— Па зар у један сахат по поноћи?!...

Ја зинух кад чух: један сахат.

— Какав један сахат?... Зар не видите да је свануло?!...

Таман изговорих ове последње речи а он узвикну:

— Слушај!...

И, збиља, на Великој Школи поче да избија сахат... Најпре изби четири па за тим један.

— Јест,... један, — рекох чудећи се.

— Како ти се зове госпођа?... Шта је она и кога има?

— Што ви питате? — рекох покушав да га обиђем, ну он ми опет препречи пут на сред улице, где смо се лепо на месечини видели.

— Ти немој да си такав, — поче он нешто блаже, а очи му се на месечини светле [187] као у мачке, — ја морам да питам,... дужност ми је,... ти наравно не знаш ко сам ја...

— Не знам, — одговорих гледајући га подозриво.

— Ја сам тајни полицајац.

— Тајни полицајац! — узвикнух устукнув читава два корака, јер ми то некако страшно звоњаше...

— Колико ти плаћа госпођа месечно?...

— Четири динара а и остало добијем што ми као ђаку треба.

— То је мало и још те у ово доба тера на пијац!... _

— Није ни она знала да је ово доба...

— Али ипак...

— Молим вас пустите ме да идем,... не тиче вас се ништа, хладно је, — рекох и пођем да се вратим, ну он ме ухвати за руку као кљештима.

— Стани, будало, та ми имамо наредбу да се бринемо за сиромашне ђаке!...

— Не тражим ја да се ви бринете за мене... Пустите ме док нисам почео викати.

— Како си луд можеш и то учинити,... него хајде ти са мном, један Господин тражи таквог ђака... Код њега немаш никаквог посла, само да му куваш чај, а плаћа дванаест динара на месец... Куда ћеш боље?!

— Добро је мени и овамо, у осталом не тражи се служба ноћу у један сахат.

— Господин још није легао... Најзад види само где је кућа па сутра дођи...

— Добро, ићићу, али да ме пустите, — рекох, само да се ослободим ове беде која ме ни крива ни дужна нађе. За пакост нигде патролџије,... а кога би ми ђавола и помогао кад је ово тајни полицајац...

— Дакле ићи ћеш?

— Хоћу ако ме пустите.

Пусти ме... Чисто ми би лакше кад ми ослободи руку... Кренусмо се полако наниже... Испитиваше ме о најмањим ситницама а ја му одговарах врло кратко... Зависмо лево и уђосмо у Љубичину улицу... а он нагињаше тротоаром.

— Овуда је лепши пут,... шта се кр’аш тамо по тим џомбама? — рече он љутито.

— Добро је и овуда, — одговорих, стежући велики кључ од капије који ми беше једино оружје.

— Не може бити боље него овуда.

— Може, може, — рекох а непрестано ми нешто шапуташе на ухо: „даље од капија“.

Сиђосмо у равницу и тек што прођосмо кућу, чини ми се проте Илића, рече ми:

— Хајде лево!

— Куда наопако лево? — рекох у себи, а сав се стресох од оних тесних турских сокачића, за тим гласно: — Шта ћемо тамо?

— Па тамо Господин седи.

— Одавде нећу ни корака даље, — рекох и станем.

— Та хајде кад смо већ довде дошли... А ако хоћеш можемо тамо и чај пити.

— Нећу даље, кажем вам!

— Баш си луд,... хајде! — рече и опет ме ухвати за леву руку.

— Ја ћу викати ако ме не пустите.

— Можеш викати колико хоћеш, неће ти помоћи, — рече скидајући другом руком шал.

Видев шта ће бити нисам дуго премишљао, већ изненада измахнем оним кључем и, што сам год имао снаге, лупим га у груди испод саме кључне кости, услед чега се мало поведе, али ме ипак чврсто држаше. Знајући да ћу пропасти ако се не истргнем, измахнем ногом и грунем га у трбух тако, да се од бола сави као гудало, а за овим јако тргнем руку и ослободим се, па нагнем уз брдо колико сам год могао брже. После двадесет корака осврнем се и, на моје велико изненађење и страх, видим га где за мном трчи... За мене је било страшно... Није то мала ствар ударити — тајног полицајца! Па ако ме стигне...

Удвојим снагу, али бадава: ноге ми постајаху све мање и мање, а растојање краће и краће... Почех викати, ну узаман... нигде живе душе, ама бар пас да залаје...

Стигох до капије, али несреће: не могу кључем да потревим у оном страху рупу од браве!... Десет корака није био даље од мене и тек да ме ухвати за врат, упадох у двориште, преко кога сам у три скока прешао оставив отворену капију и кључ у брави... Кад стигох пред кујнска врата почех лупати као помаман.

— Шта је, шта лупаш?!... — чух госпођин глас где виче.

— Отварајте,... брзо!!...

Врата се отворише и ја уђем као без душе. Чудо ми је, да онај није ушао у авлију за мном, већ је само извадио кључ и однео...

Више је од пода сахата требало да дођем к себи... Био сам, како ми госпођа доцније рече, блед као крпа,... а и она је била премрла од страха.

Испричах јој све, а да ли ме је чула и разумела не знам, јер се беше толико уплашила, да по обичају у мало што не паде у несвест...

До зоре сам поред ње преседео држећи по њеној жељи револвер у руци, а могао би ми га човек о главу обити, не бих се умео њиме помоћи.

Овај ме је човек, који је за мене остао тајна, — пуна два месеца непрестано пратио као сенка... Страшно сам га се плашио... Чим би се мрак почео спуштати, затворим се у кућу и не бих на улицу изишао ни за какав новац... Особито ме је било страх кад код куће останем сам... То ми се досади и тражио сам узрок да од госпође изиђем па ма шта трпио, и он ми се одистине случајно указа...

Једно после подне, даде ми госпођа неки „расток“ да истуцам, којим је вранила косу. Имали смо у подруму један велики аван, од кога је ћускија била тешка најмање 15 кграма. Метнем онај ђавољи расток у аван и почнем туцати... Нисам ваљада ни пет пута ударио, а пола авана одлете у страну, а друга [191] се половина, која је била нешто већа, преврте и расток оде у прашину... У исти се тренутак, кад се ово деси, појави госпођа на подрумским вратима.

— Гром те спалио! — цикну она, па шамаром, кад ми се приближи, фљис с једне, па с друге стране... Срећа те не изиђох из стрпљења, иначе би свашта било у ономе подруму...

— Удрите ви онога кога сте и до сада тукли, а мене заиста више нећете, — рекох и загребем поред ње на поље.

Одмах сам тражио да ми плати што сам још имао од плате да примим.

— Куда ћеш?... да те ђаво носи!

— Нећу ни тренутка код вас више остати.

— Гле, гле!... Нисам те ваљада убила, ако сам те мало ударила... Што не пазиш? И мајка удари и покара своје рођено дете...

— Мајка може своје дете ударити и с њим радити шта хоће, али ви не можете... Зар ми је мало што морам по целу ноћ да патролирам, па ме још бијете!... Дајте ми даре.

Њене благе речи ништа не помогоше... Она је мислила да је то једини узрок што од ње излазим, па јој је било криво и тешко што због ситнице остаје сама, јер се беше на мене навикла...

Тога истог дана изиђем од ње и одем код њене праље, која ме радо прими... Плаћао сам јој шест динара месечно за стан; хранили су ме другови, а по нешто сам добијао и на приватним послуживањима којих сам имао четири.

Тако сам провео све до Петрова-дана, кад се школска година свршава.

Пошто сам био све испите положио, то се решим да за време распуста не идем у село, већ да останем у Београду и који грош зарадим за идућу годину.

Тако је и било. Два пуна месеца радио сам са зидарима и живео о хлебу и луку као и они, само да што више уштедим и уштедио сам.

Кад сам се уписао у трећи разред имао сам све књиге и друге школске потребе, као и лепо одело и рубље и спаваће хаљине...

XIII.

Одмах по упису у школу ступим на послуживање код једног професора, који је, Бог да му душу опрости, одавно међу покојнима...

То је био красан човек, а и његова је госпођа врло добра жена,... кад те грди као да те милује... Она је некако, брате, и умела с млађим: знала је кад је млађе гладно, кад сањиво, а кад је болесно да га надгледа и негује, као и у послу замени и то све лепо и благо.

— Хајде, Милане сине, хајде рано, — рекла би она кад је ваљало што урадити, — угрејала сам ти мало купуса, — или што друго, — једи па да после избришемо ове прозоре и патос... и ти га, чедо моје, са мном заједно прљаш.

Ето, ко би јој могао одрећи?... Нико,... бар ја не.

Дозвољавала ми је да држим и приватна послуживања, па чак и да продајем по улицама „Телеграм с бојног поља“ кад беше српско-бугарски рат, само да који грош више зарадим, а и они су ми доста плаћали: осам динара месечно у новцу поред свега осталог што сам у кући имао.

Она је имала једну једину ману а та је, што је своју децу и сувише мазила тако, да је с тим ишла у крајност... Чак је и мене мазила.

Како му драго, тек мени је у тој кући било добро. Ту сам сретно проживео пуне четири године и то ми беху најслађи дани за све време мога ђачког, мучног живота. О том добу нећу причати, јер те то не би ни могло занимати, а и иначе се монотони дани доброг живота лакше заборављају.

XIV.

И трећи разред свршим врло-добро... Сад ми се ваљало решавати, да л’ да продужим гимназију, или да учим учитељску школу или богословију. Најзад, после подужег саветовања са г. професором и његовом госпођом, који ми предочише све тешкоће за гимназију и Велику Школу, нарочито за мене пуког сиромаха, — решим се, да се упишем у учитељску школу, пошто ћу тамо имати благодејање од кога се може пристојно живети, а [194] и време је краће: три године. Зато одмах и сведоџбу узех.

Требало ми је сада набавити уверење од дотичног општинског суда о имовном стању. И раније сам, преко двадесет пута, писао за то проклето уверење, због кога сам много пропатио, али узаман... Ништа ми друго не остаде но да за време распуста одем сам у место рођења и уверење набавим. Тако и учиних.

8. јула одем у општину. Било је око шест сахати по подне. У општинском дворишту беше много света: и људи, и жена и деце... ври као у кошници... Све ми се чини да су родитељи били довели децу ради пелцовања. Председник општине тада је био неки Риста, који је још од пре толико година био у свађи са мојим покојним оцем и смртно мрзео и мене и сву моју родбину. То бејаше човек присув, црномањаст, доста висока раста, лица правилног са врло малим брковима, од којих би могао крајеве у иглу увући; обријан, очију малих и шкиљавих, носа и уста сразмерног, чела малог и увек намрштеног.

На глави имађаше малу астраганску шубару и ако је био месец јули, када човек од врућине једва дише; даље као снег белу кошуљу и гаће, а на леђима тесан фермен од затворено плаве чохе; појас извезен вуницом а тако исто извезене и чарапе, које изгледаху још шареније наспрам нових, црвених опанака са стотину некаквих преплета; а све то допуњаваху два реденика са фишецима пибодове [195] пушке, која му висаше о десном рамену; један реденик око појаса са фишецима великог црногорског револвера, који му висаше о левом куку а зелени гајтан за који је привезан затурио око врата и, најзад, позади иза револвера провириваше бео нож у лепом сарачлуку, а из џепа шарена марама.

Ето, то је његова приближна слика.

Тек што се и ја умешах у ону гомилу од људи, жена и деце, што беху окупљени око суднице док се на једаред преда мном обрете председник Риста онакав као што ти га описах, само натмуренији него обично и ослови ме загушљивим, осорљивим гласом:

— Од куда ти овде, бре?!...

— Баш сам дошао до вас, — рекох пошто га учтиво поздравим скинув капу.

— Шта ’оћеш?...

— Дођох због уверења...

— А, знам... Не дам ја теби уверење!...

На овај одлучан одговор чисто ми ноге заклецаше, јер без уверења нисам могао ништа учинити.

— Молим вас... зашто?

— Не дам!... Ти ниси сиромах!

— Ако сам ја богат, онда ко је сиромах?

— Не тиче ме се... Не дам па квит!... Одмах одлази одавде!...

— Али, молим вас, дајте ми уверење према пописним књигама, па како буде; ја не тражим да ми дате уверење о сиротном стању, ако то у истини није, — усудих се да кажем, а нешто ме у гуши стеже, мишљах [196] угушиће ме, и за мало, што ми сузе не грунуше...

— Ти ћеш мене учити како уверење да дам!... Да си се одмах на поље вукао!... Ђак, чудна ми посла!... Запни у ледину бре!... Шта мени вали без чколе?! Ја како, у ледину, а не после да влас од вас научењака нема мира ни дању ни ноћу... На поље!...

— Ви немате права да ме одавде терате кад никоме нисам ништа учинио, нити сам ја мангуп...

— На поље се вуци, кад ти кажем. — цикну као луд.

И мој је отац овде био шест година председник, — усудих се опет, ну он ме прекиде:

— На поље или ћу те сад уапсити.

— Можете,... волим и да ме уапсите него да ме као неку пробисвету избаците на поље, — одговорих једва уздржавајући сузе.

— Витомире,... — терај ову битангу у затвор, — викну пандуру још бешње.

И тако се ја за часак нађем с оне стране врата од једне старе брвнаре, која је била наспрам прозора општинске суднице.

На тој апсани није било никаквог прозора а није ни био потребан пошто се лепо осветљавало и проветравало између брвана. На сред те одаје беше огњиште са догорелим угарцима, око кога беше прострто а угажено сено; у угловима опет ђубре да би се с колима могло износити.

Тако снужден седнем на један камен поред огњишта размишљајући о злу које ме снађе...

После једног сахата свет се поче разилазити и кад сунце зађе у дворишту није било више никога.

Како ми се беше досадило седећи, устанем и приђем брвнима која су била наспрам општинских прозора и кроз пукотине посматрах шта се ради у судници.

Лепо видим председника и његовог ћату где седе за столом један наспрам другог. Ћата пише а председник се налактио на леву руку и нешто говори показујући прстом десне руке на хартију испред ћате...

Кад ћата би готов прочита председнику шта је написао. Тек што овај свој рад доврши, председник лупи у асталско звонце на чији се глас појави служитељ. Из покрета сам видео да су нешто говорили, али шта не знам, тек после два три минута зачагрља катанац на брвнари, реза спаде и врата се отворише.

— Излази! — викну онај исти пандур, Витомир, што ме је и затворио.

— Шта је? — упитам и не слутећи шта ме чека.

— Излази овамо,... показаћу ја теби како се диже „бунт“.

— Какав бунт?!... Јеси ли ти луд?!!...

— Не лај, штене једно, док ти нисам сад!... Брже!

— Па шта хоћете са мном?!

— Сад ћеш видети, — рече и зграби ме за руке.

— Шта сам ти ја урадио да тако поступаш са мном? — викнем љутито и истргнем једну руку, ну он је поново дохвати и обе веза на леђима једним конопчићем.

— Напред!... Ако само мрднеш умлатићу те као псето!

— Па куда ћу?

— Право друмом у среску канцеларију.

— Шта ћу ја тамо?... Нисам никоме ништа скривио!

— Казаће ти капетан.

Шта сам знао да радим, морадох се сили покорити, сагнем главу па пођем, а сав од љутине дрхтим... Мимопролазећи гледају на мене као на чудо... Та ни највећег разбојника, чини ми се, не би толико гледали.

Среска кућа била је далеко око два сахата, па с тога се обратим пандуру с молбом, да ми бар руке одреши...

— Аја, не иде, — вели он упорно, — сигурнији сам, а тако ми је и наређено.

— Уверавам те да нећу бегати, а шта би ми то и помогло?... Веруј ми нисам ништа скривио.

— А где си до сад био?

— У школи.

_ Е, ти си ђак?... А где ти је чкола?

— У Београду.

— У Београду?

— Да...

— Па и мој је брат тамо,... Лексо, познајеш ли га?

— Једног Лекса познајем, али не знам да л’ је то тај... Како се презива?

— Качић.

— То је... Мој добар друг, — одговорих и ако никад нисам ни чуо за њега, као ни он ни овај његов брат за мене...

— Е, е, баш ми је мило кад се с њим познајеш... Како је он Бога ти?

— Здрав је као дрен а то је најглавније(!)

— Богу хвала...

— Ја ћу одмах ићи у Београд чим ме пусте,... ако хоћете да му што пошаљете — понећу.

— Добро, добро, него овај стани да ти одрешим руке... А што се не кажеш ко си... Тако!...

— Како ћу да кажем, кад ме нећеш ни да чујеш.

— Па шта си то скривио,... какав си то „бунт“ чинио што вели председник?!...

— Колико си ти, толико сам и ја, — одговорих, а да сам могао удавио бих га!... Животиња!...

Беше се муњевитом брзином разнео глас да сам уапшен и да ме у среску канцеларију спроводе... И ако је већ била ноћ кад стигосмо у варошицу, где је била среска кућа, ипак је било на улици толико деце и људи, да смо се кроз једно сокаче једва прогурали, а ови су за нама трчали као за белом враном...

Капетана је заступао писар, кога још затекосмо у канцеларији!

Мој пратилац предаде спроводно писмо једном среском служитељу а овај писару... Уведоше и мене к њему.

— Јеси ли ти Милан Н...? — упита ме писар а намрштио се мислиш да му је песница на челу...

— Јесам, — одговорих, а срце ми куца да искочи.

Он прочита још једаред оно спроводно писмо, а све ми се чини да су била два, па за тим седе и на једној четвртини табака нешто написа, зазвони и кад служитељ уђе рече му:

— Подај ово томе спроводнику, па нека иде.

— Разумем! — одговори служитељ и изиђе.

— Па шта си тамо радио? — упитаће ме писар после мале паузе гледајући у сахат.

— Ништа, баш ништа,... ја не знам за што сам овде.

— Знаћеш! — рече и опет зазвони, — сутра ћеш ти мени све лепо испричати,... сад је доцкан...

— Заповедајте! — викну пандур кад уђе и стаде „мирно“

Претрешћеш овога,... види да нема нож или што друго, па ћеш га затворити са овом двојицом овде до канцеларије...

— Разумем! — рече пандур па се окрете к мени: — Напред!...

Изиђосмо у ходник где ме до голе коже претресоше и један мали перорез имао одузеше, а за тим ме затворише.

У апсани је владала савршена помрчина а покварен ваздух човека да угуши. Кад уђох унутра стадох на један корак иза врата не знајући куда ћу!... Бојао сам се да од какав предмет не разбијем главу или се преко чега не скрхам.

Не знам колико би тако стајао и ћутао да један апсеник не проговори другом, што ме чисто из заноса трже, јер сам већ мислио да нема никога, кад се тако дуго не јавља:

— Ево, један нам се принови.

— Добро дошао, — одговори други помакнув ноге услед чега оков зазвецка.

— Тај звук од окова никад заборавити нећу... Као да ме неко ножем удари по сред срца: „Зар с разбојницима да ме апсе?“ рекох у себи а сузе ми грунуше, као да их човек из неког суда просу,... и, зајецах....

— Гле, овај плаче!... — рече онај први апсеник.

— Еј, бре, што плачеш?... Овде то ништа не помаже.. Приђи овамо ближе... Који си ти?

— Што седите у помрчини? — упитах најзад.

— За то што немамо свеће.

— Колико вас има? — упитам прилазећи полако к њима.

— Двојица...

— Како вам је име и за што сте овде?

— Е гле ти њега, — рече онај први, — полако, сазнаћеш, а како је теби име?

— Милан Н..., ђак.

— Што су те уапсили?

Ја седох на неку простирку поред њих и почех им причати, и, таман да завршим, а на апсанским се вратима неко продера: „Спавај!“

— Лупеж,... прислушкује, — рече онај други полако.

— А што? — упитам.

— За то што нема довољно апсана. Сем ове има још једна која је са свим пуна а при томе врло слаба да би је и ти могао провалити. У њу затварају оне који су безопасни али је ипак добро чувају...

— А ова је тврда?

— Као град,... видећеш сутра, а сад да спавамо, док није онај угурсуз ушао са бичем...

— Па где ћу, врага, да спавам?

— На патосу,... хвала Богу топло је!... Лаку ноћ!

— Лаку ноћ! — рекох.

— За кратко време обојица заспаше као у најмекшем кревету. Ја сам дуго остао седећи, а кад сам легао и заспао, не знам.

У јутру, тек што су се показали први знаци дана пробудим се, а моји, по нужди садрузи, спавали су као јагњад... Кожа ми беше сва обасута некаквим пликовима, а лако је погодити од чега, јер сви могући инсекти [203] који по таквим местима живе, чини ми се, беху у мојим хаљинама.

Кад разгледам ону јазбину и остало око мене, дође ми да легнем на патос па да урлам од муке... Кроз један једини прозорчић под самим таваном, који не беше шири и дужи од 30 с. м. на коме беху и с поља и изнутра јаке гвоздене решетке, — продираше мало светлости.

Испод прозорчића лежала су она двојица на једном шареном ћилимчету без икакве покривке, јер им није ни требала, пошто је било и сувише топло, а испод главе им беху опет некакви дроњци...

Неко сам их време посматрао са оним тешким оковима и дивио се њиховој безбрижности...

— Ово или су окорели зликовци или савршено честити и невини људи, којима је савест чиста, — рекох у себи па се за тим почнем шетати тамо-амо.

У зло доба пробудише се и они.

— Гле, Нисиме, овај наш устао, — рече онај први.

— Тхе, кад му се не спава..

— Ко би овде и спавао?! — рекох љутито.

— Па ето, овде Рисим спава по шеснаест сахати дневно, — рече Нисим показујући руком на онога првог.

— А ти не спаваш? — додаде Рисим подмигљиво.

— Спавам, али не колико ти.

— Синоћ сам вам испричао за што сам овде, а ви сад треба мени, — рекох седајући поред њих те да колико толико прекратим оно несносно време.

— Ја сам окривљен због неког убиства, — рече Нисим, — за које баш ништа не знам.

— А ја због паљевине, — упаде Рисим, — о којој такође ни појма немам.1

— Лепо друштво, — рекох у себи а за тим гласно, — а од када сте овде?

— Већ три месеца, па нити нас спроводе суду, нити нас пуштају, — одговори Нисим.

У седам сахати отворише се апсанска врата на којима се појави онај исти пандур што ме је синоћ затворио.

— Изволте! — викну он строго.

— Куда ћемо? — упитах Нисима.

— На чист ваздух.

— Ја нећу, — рекох.

— Што?

— Срамота ме...

— Немој да си луд; хајде јер ћеш се овде угушити.

— Нећу.

— Кад нећеш, а ти онда остани.

— Излазите кад вам велим! — продера се опет пандур, — а шта ти чекаш?

— Ја ћу остати овде, — одговорих.

— Добро, онда излазите ви.

Рисим и Нисим полако се извукоше на поље, а ја останем унутра, пандур затвори за собом врата и закључа их.

Сад ми некако дође још теже кад остах сам. Премишљао сам о свему и свачему, и најзад се покајах што и ја не изиђох, јер ми беше самом постало и сувише дуго време...

После једног сахата вратише се и они.

— Има неколико ђака на пољу и питају за тебе, — рече Нисим кад уђе.

— А шта ми то вреди кад се не могу с њима састати?...

— Донели су ти дувана...

— Па што ниси узео?

— Неда пандур,... он је узео, ваљада ће ти донети.

— Како хоће, — одговорих немарно.

— Јеси ли гладан? — опет ће ме упитати Нисим.

— Како сам јуче у једанаест сахати пре подне ручао, још нисам ништа јео.

— Онда си, без сумње, гладан.

— И јесам и нисам.

— Хоћеш ли хлеба?

— Хвала,... ваљада ће ми дозволити да купим.

— Хоће.

Ови људи са својим опхођењем утврдише у мени раније мишљење: да нису криви, па с тога им се све више приближавах.

Не потраја дуго и пандур се опет појави на вратима са једним повећим замотуљком:

— Ево, донели су ти хлеба, печења и дувана, — рече он пружајући ми пакет, који ћутећи узех, а и он без речи изиђе и затвори врата.

Доручковасмо сва тројица заједно и тек што запалисмо цигаре поново уђе пандур и позва ме.

— Хајде ти овамо!... '

— Куда ћу? — упитах.

— Писар те зове.

Изиђох пред писара.

— Дакле, — поче писар, — да ми лепо кажеш шта си јуче у општини говорио?

— Ја ништа нисам говорио, а зашто се окривљујем не знам... Тражио сам од председника уверење о моме имовном стању, ну он ми га није хтео дати, већ ме хтеде истерати на поље и томе сам се одупро рекав, да волим ићи у затвор него да ме истерује на поље као какву пробисвету, јер је и мој отац био председник у истој општини... То је све што сам му казао,... јест казао сам му и то, да се ја не бојим што је он сав у фишецима... Сад ако га је то наљутило...

— Не говориш истину...

— Праву истину и на то се могу заклети.

— Лажеш, вуцибатино једна, дрекну писар изненада,... ноге ми се чисто подсекоше.

— Ја не лажем, — промуцах.

— Онда власт лаже, је ли бре!...

— То не велим.

— Него шта велиш?!

— Молим вас прочитајте ми то писмо да видим за шта се окривљујем!

— Добро, слушај!

— Прочита писмо од почетка до краја,... грозница ме ухвати!... Беше то нитковлук какав се ни замислити не може и жао ми је што ти садржину тога писма не могу сада испричати, јер нисмо сами... За сведоке беше узео дванаест највећих сеоских палоција, који би за чокањ ракије свога рођеног оца обесили!...

— То је лаж!... узвикнем кад доврши читање, али још честито и не изговорих последњу реч, а шамар пуче преко левог образа... За мало што нисам оглувео.

— Показаћу ја теби док те стрпам у Топчидер!...

Да сам могао, веруј ми, онога тренутка бих га на хиљаду комада растргао.

—- И ја опет велим да је то лаж...

— Не говори, — цикну и опет ме хтеде преко стола ударити, али како се бејах услед првог шамара мало измакао, не могаше ме дохватити, већ ме ухвати за рукав кад узмахнух руком да се одбраним и оцепи га, а за овим удари у звонце и пандур уђе.

— Терај ову битангу у затвор!

На питање оне двојице у затвору не могах од узбуђења ни речи одговорити.

Читав сам сахат ћутао и премишљао о ономе што се са мном зби... Изгледаше ми као неки сан,... неверица, и ако ми је образ још бридео... Опет почех плакати, али не од бола или страха, већ што сам био немоћан...

Најзад се умирих и испричах им шта је са мном било...

— Е, тако ти је то! — рече Нисим уздахнув.

— Море свашта жив човек претури преко главе, — додаде Рисим, — него да би нам време брже прошло хајте да играмо „мице“.

И он заиста кредом на прљавом поду направи мицу. Њих двојица почеше играти а ја их посматрах, а после неколико игара заменим Нисима.

Време нам брзо прође... Ђаци ми опет донесоше добар ручак, и све што су донели поједосмо. Њих двојица су брисали што ’но кажу као мећава. Од печења, и ако га је било доста,... осташе само кости.

За све време, док сам био у затвору, никако нисам излазио на „чист ваздух“... Ноћ проведосмо као и прошлу: они су мирно спавали а ја сам се чешао, превртао и мислио: шта ће најзад бити.

Сутра дан, око девет сахати, изведоше ме опет пред писара.

Седи он за столом и нешто чита... Кад уђох и не погледа ме. Више од десет минута стајао сам пред њим као свећа, док најзад не подиже главу и доста благо рече:

— Дакле?!...

— Изволте, господине, — рекох а колико ми беше мрзак не могах га погледати у оно гадно и одвратно лице, које беше сигурно од ракије подбуло и модро.

— Јеси ли се ноћас промислио?!.

— Ја нисам имао ни о чему другом да мислим сем о злу које ме ни крива ни дужна снађе, — одговорих слободно.

— Немој тако,... ти си млад и још се можеш поправити... Ако ми кажеш ко те је наговорио да онако радиш одмах ћу те пустити, а и њему нећу ништа. Хоћу само да знам ко је какав!!...

— Ја вас уверавам, господине, да није ништа истина што је председник у писму казао, а још мање, да ме је ко на то наговорио.

— Јес, јес!... Тебе је неко наговорио,... не може бити!... Него кажи истину,... признај те да не саслушавам људе и лежиш овде у затвору,... а ја ћу те, као што сам казао, одмах пустити...

— Ја опет понављам, да то није истина, нити да ме је ма ко ма на што наговорио... Молим вас пустите ме да идем, јер се морам одмах вратити у Београд, те да спремим шта ми треба за школу.

— Нећеш ти школе ни видети... Спремићу ја тебе на другу страну, само ако ми не кажеш ко те је наговорио... У Топчидер ћеш ти!...

— Можете радити шта хоћете...

— Је л’ те наговорио Н. Н.?

— Није.

— А Н. Н.?

— Није.

— Е, па ко је, кажи?!...

— Нико.

— Добро, кад није нико а ти у затвор, па ћемо видети коме ће се пре досадити. -Још те једаред опомињем да се промислиш, — рече и зазвони.

Опет се нађох с оне стране браве где се једва отресох Нисимових и Рисимових питања.

Цео тај дан, целу ноћ и сутра дан до седам и по сахати у вече преседео сам у апсани као стена... Ни о чему нисам могао ни умео мислити.

— За кривицу коју си учинио, — поче писар кад изиђох пред њега, — иде се на робију, за то те последњи пут позивам да ми истину кажеш и именујеш људе који су те наговорили те си себи кривицу створио, па ћу те пустити, иначе ћу дело иследити и спровести суду, а то ће подуже трајати...

— Што сам казао истина је, а то је, да нисам крив.

— Пази добро шта радиш!...

Тек што писар изговори последњу реч врата се отворише и унутра уђе једно дете од својих седам-осам година:

— Тата, тата, Миле хоће да умре!... Мама запалила свећу па ме послала да те зовнем!... рече малиша држећи се за сто.

На овај глас писар скочи као помаман и у трку изиђе гологлав на једна споредна врата, која за собом затвори. Дете се врати куда је и ушло, а ја за њим изиђем у ходник у коме не беше апсанџије, већ један други пандур, доста у годинама, који немарно сам сеђаше на клупи... Врата су од канцеларије стајала отворена. Пандур се надгвири и погледа унутра а за тим упита:

— Куда оде господин?

— Кући, а мени рече да идем!...

Овај чича сигурно о мени није ништа знао, а ни ја га нисам пре видео...

— Срећан вам пут обојици! — рече он више за себе затварајући врата од канцеларије, — ваљада си био код њега послом?

— Да.. Збогом! — рекох и мирно изиђем.

Шта је после било не знам, јер сам тога истог вечера био на путу за Београд.

Целу целциту сам ноћ путовао сам самцит са седам гроша у џепу, и то све странпутицом по неким гудурама, јер сам се бојао потере. До Београда нисам нигде на прави пут изишао, а ноћивао сам по селима.

Четвртог дана у подне стигнем на Бањичко брдо пред Београдом. Ту се, код једне чесмице, одморим, а за тим ударим лево путем, који води кроз винограде, јер нисам смео одмах ући у варош, пошто сам сигурно држао, да је полиција београдска о мени већ депешом извештена.

Ако си пролазио путем кроз винограде на топчидерском брду, сетићеш се, да је са обе стране обрастао густим трњем и другим дрвећем. Дебео хлад једног калемљеног багрема привуче ме, те, онако уморан, и нехотично седнем... Ту сам се више од сахата и по одмарао, а ни на ум ми не падаше да се отресем од прашине, од које сам био сав бео као воденичар, јер сам мислио о пречим стварима.

Одморив се довољно устанем и пођем и ако управо нисам знао куда ћу... Тек што сам се кренуо на десет корака преда мном, [212] с десне стране, заљуља се шибље из кога, преко ендека, испаде један савршено ћосав поп са бројаницама у руци, који, како сам доцније сазнао, није био прост поп већ владика... У први се мах поплаших и застанем, а за тим скинем капу и учтиво га поздравим, а он ме отпоздрави и благослови кад га пољубих у руку загледајући ме онако прашљива.

— Одакле идеш младићу? — упитаће он после мале паузе.

— Из,... четврти дан како путујем,... био сам код куће.

— Бога ми то је доста далеко, знам где је,... а шта си ти?...

— Ђак.

— Тако, а кога имаш у Београду?...

— Немам никога.

— Код кога седиш?

— До распуста послуживао сам код једног професора, а сад не знам где ћу.

-— Дакле немаш послуживање?...

— Немам.

— Па хоћеш ли да послужујеш?

— Него шта ћу!...

— Изгледа ми да си ваљан младић,... ако хоћеш да послужујеш овде у винограду код једног мог доброг пријатеља, јер он тражи ђака, ти хајде сад одмах са мном, биће ти добро.

— Ја ћу вам бити благодаран, — одговорих, а веома сам се осећао задовољан, што ме тако срећа послужи, те не морам за неко [213] време ићи у Београд и бити без занимања, да пре паднем полицији у руке...

Упутисмо се у суседни виноград у коме домаћин са домаћицом очекиваше владику да пију каву.

Одмах се погодисмо, и, пошто се добро наједох, винограџија ме упозна са редовним пословима.

— Видиш, — рече ми он, кад уђосмо у шталу, показујући руком на једно мало црно коњче, — ово је наша Ружа, ногом неће да удари, али за то уједа као псето,... њу ћеш свако јутро презати у саку и ићи у Топчидер за воду...

Обиђемо све,... сваки ми буџак показа... Одмах сам увидео, да по цео дан нећу имати одмора, ну брзо се с тим помирих, а шта сам друго знао да радим... „Све ћу трпети али школу напустити нећу“ непрестано себи говорах.

У вече нисам смео да легнем у постељу, јер ми је одело било пуно апсанског гада, него преноћим у слами на пољу, а сутра дан испратим по суседном винограџији, који беше дошао код нас да пита, треба ли нам што из вароши, — једно поверљиво писмо за Перу, те да га баци у сандуче.

Другог дана, кад ми Пера донесе хаљине, које су биле код професора, не могах, а да га не загрлим.

Дакле, беше све у своме реду... Слушао сам не може боље бити,... сви су били са мном задовољни, само ја нисам био задовољан са [214] владиком и госпођом... Што јест, јест, све су ти жене, с малом, управо не приметном разликом једнаке: једнако псују, једнако плачу, једнако се смеју, једнако мисле, једнако се претварају, ама све, све!!...

За све време, до самог уписа у школу, никако не одох у варош, за то сам увек нашао згодног изговора. У очи последњег дана уписа, после вечере, кажем господину и госпођи:

— Молим вас да ми дозволите, да сутра идем у варош те да се упишем у школу,... последњи је дан...

— Сутра не можеш,... од куда баш нађе сутра?!...

— А што да не могу?... Ја ћу сутра устати рано и посао свршити...

— Није то због посла, него због тога што ћемо сутра с владиком и још неким гостима ручати на Авали, па мораш да кочијашиш.

— Ови су полудели, часни их убио, — рекох у себи, а за тим гласно: — ја не знам шта ћу да радим, јер ако се сутра не упишем онда...

— Написаћу ти ја писмо за директора па ће те уписати, — рече господин.

— Бога ми ја се на то не могу ослонити!... Мени је школа све и свја...

— Ти мораш ићи на Авалу, а сад одлази, нећу више о томе да говорим! — викну он љутито.

Шта сам знао да радим него савијем шипке и изиђем.

Сутра дан, око десет сахати било је све спремно за пут, а могли су се и раније кренути, да нису очекивали суседе... Ја сам непрестано премишљао: како да се отресем тога проклетог кочијашења те да одем у школу?... Ништа ми друго не оста, но да их напустим и — побегнем, па нека раде шта год хоће, али пре но што би то учинио решим се, да их још једаред замолим... Тако и учиних кад се госпођа приближи колима носећи некакве ствари.

— Покорно вас молим, госпођо, пустите ме да идем у школу.

— А ко ће да кочијаши?!... Не може, не може!.,.

— Замолите кога суседа нека вам да свога момка.

— Сад је доцкан...

— Али молим вас...

— До Торлака мораш терати, па ако г. Ђ... буде повео момка он те може заменити, јер г. Ђ... обично сам кочијаши, па се онда врати...

Хтео не хтео морао сам на то пристати, јер нисам имао куд, тим пре, што сам се плашио полиције и да бегством не би учинио веће зло. Ах, како човек може ни крив ни дужан да трпи због угурсуза, који на овај свет ни за шта друго нису створени, него да другоме зла чине! Али нека, Бог је добар,... он ће свакога по својој заслузи наградити!...

Искупише се сви који су из винограда имали поћи... Интересантна је била једна госпођа... Натукла на главу неку малу, шарену капу, а на ноге лаковане чизмице са седефским дугметима са стране, а сукња јој једва допираше до чизама; на рукама рукавице до лаката које беху одозго нешто мало посувраћене, а преко груди о раменима доглед и чутурица за ракију... Тако, по мом мишљењу, накарађена, не могаше наћи нигде мира, већ јури од кола до кола и вришти као помамна... Час притрчи једноме, час другоме, а највише је се мотала око владике у пркос мојој госпођи, која је, како зли језици веле, с њим добро стајала, и, збиља, она би јој била опасан такмац да јој нос није био нешто мало — крњ...

Зборно место био је Торлак. Овде су се имали састати ови из винограда са онима из Београда.

Кад се кола кренуше наста један ужасан урнебес: и викало се, и певало, и трчало... Махни се!...

У највећем нереду стигосмо пред механу на Торлаку. Механџија се овоме није надао, па кад је чуо ларму уз онај гај, истрчао је пред механу па од чуда зинуо, а лице му се искривило и језик завезао па ни речи!...

Поскидасмо се с кола, код којих ми млађи остасмо, а они — господа, поседаше у трему... Дан је за чудо био леп и топао као у сред лета.

Београђана још нема, а госпођа у чизмама била је већ у пола пијана!...

Пошто се добро одморише напустише трем. Требао си да будеш тамо па да видиш оно чудо кад по гају наста једна општа јурњава... Госпођа у чизмама већ посрташе: тетура час тамо, час амо,... хоће главу да разбије о храст!...

У зло доба стигоше и Београђани.

Сад тек наста прави џумбус!.. Ја их гледам и мислим: „Боже да бесна света!.. Кад би они само један сахат носили на леђима јечмено снопље и јели паучљиву проју, не би тако радили!“

Морам признати, да се владика врло коректно понашао... Он се полако шеткао са бројаницама у руци и испод очију посматрао шта се збива, а шта је и о чему мислио то он зна...

Чим су се Београђани појавили, ја сам одмах очима потражио кола г. Ђ.... и, на моју жалост, видех где он сам кочијаши, а од момка ни трага.

— Ја ћу се одавде не опажен извући а њих ћу оставити, па нека се овуда до миле воље јуре, — рекох у себи одлучно...

— На кола, господо! — дере се госпођа у чизмама.

— На кола! — повикаше и остали.

Пошто платише рачун почеше се пети у кола... Ово се деси изненада и ја се не могох извући... Мој господин, који је био хром, попе се први у кола,... а и госпођа се беше упутила да се попне, ну ја је зауставих са речима:

— Молим вас, госпођо, као што сам казао, ја не могу ићи на Авалу, а г. Ђ... није повео момка.

— Мораш, мораш!..

— Може и господин терати кола.

— Он не уме.

— Е, па шта ћу ја сад?... Ићи не могу па све за бадава.

— Шта је, што се не пењеш?! — виче господин госпођи из кола.

— Овај неће да тера кола.

— Па нека иде без трага и не треба ми — продера се он који је такође био добро — угрејан.

— То и хоћу кад друкче не може бити — рекох у себи.

— А можеш ли ти терати?

— Могу,... пењи се, а та битанга нека иде куд зна

— Безобразниче! — рекох у себи, — а за шта ли те ја служим?!

Он је већ држао дизгине и бич у рукама.

— Чуо си шта је казао господин, — рече госпођа, — а сад се торњај!

— Молим вас исплатите ми што имам да примим, па ћу одмах ићи, — нанесе ме ђаво те рекох, — јер ја немам више никаквог посла код вас нити смем долазити.

— Шта још хоће?!.. — опет дрекну господин.

— Тражи да му платимо.

— Нека дође да му платим, — рече он стежући бич у десној руди, а левом брка по [219] џепу... Одмах сам приметио шта хоће, па сам добро оком измерио докле бич може да дохвати...

Пођем к њему, а госпођа ме ухвати за раме.

— Не иди, удариће те!...

— Пустите ме! — викнем и отргнем се.

— Оди, оди, ево ти паре,... зове ме и пружа руку.

Ја приђем и станем на дужину бича.

— Ходи!

— Нећу...

И тек што изговорих: „нећу“ а бич звизну кроз ваздух, али ме не довати, ну и то је доста било, да се до беснила разјарим...

Ни сам не знам: одкуда ми се и како обрете један камен у руци,... да ли сам га ударио не знам, али он запенушен скочи с кола па појури за мном. Знајући да је хром, нисам ни бегао како би могао, већ сам се више натрашке измицао, колико да ме бичем не довати... То га још јаче наљути па нагне свом снагом, ну и ја сам више измицао... Кад виде да ме не може стићи, он се маши позади испод капута и ја видех где му у руци сину револвер... Пошто овде сад не беше шале, то окренем леђа па заждим низ онај гај као ветар, у који се мах разлеже пуцањ, а за тим одмах други па трећи! Ну, за моју срећу, већ сам био ван домашаја џепног револвера и убрзо се изгубим у шипражју.

Из оног шипрага у који сам био побегао изиђем и седнем поред пута у један ендек, [220] где сам прикривен читав сахат чекао да видим, хоће ли се натраг вратити...

Кад сам био уверен да су на Авалу отишли, вратим се у виноград, и, на моју радост, нађем винограџију где на кревету лежи мртав пијан. Хтео је одсуством господаревим да се користи, па се напио до миле воље... И ако ће!... Није Божић сваки дан...

Све моје ствари скупим и вежем у један лепчић па се упутим у варош. Кончић један њихов нисам узео...

Пошто нисам имао куда то се упутим Пери, кога нађем код куће... Код њега оставим ствари и одмах одем у Учитељску Школу да се упишем, али, за пакост, не могох се уписати, јер одређен број беше већ попуњен!

— У нишкој Учитељској Школи има још довољно места, па се можеш тамо уписати, — рече ми директор или управитељ, како хоћеш...

И ја сам, збиља, већ сутра дан био на путу за Ниш; јер другог средства нисам имао.

XV.

У Ниш после седмодневног путовања стигнем доцкан у вече... Био сам мртав уморан и без новаца: једва ако сам имао два-три гроша, а међутим никога познатог нисам имао, јер дотле у Ниш никад нисам долазио... То ти је права турска варош, нарочито један њен део што се зове: „Јагодин Махала“... [221] Улице су биле препуне псима, Циганима и ћепенцима... Кад сам пре три године био у Нишу, право да ти кажем, нисам га могао познати.

Преноћим у једној малој каваници на клупи а то ме, наравно, није ништа коштало, него сам на против био у ћару, јер сам тада први пут видео булу и шалваре!...

У јутру сам морао устати рано, јер нисам могао на клупи дуго спавати.

Најпреча ми брига беше да нађем Учитељску Школу и већ сам у седам сахати био у њеном дворишту.

— Е не можеш од гадије ни каву попити, — прогунђа служитељ кад ме спази пред вратима, — навалили као скакавци!

Не смедох га ни ословити, него се вратим натраг... До осам сахати бавио сам се на обали Нишаве, а у осам опет уђем у школско двориште, где нађем повише ђака, подељених у две три гомилице, где се око нечега препиру... На мене нико и не гледаше, а, валах, ни ја на њих, него сам, сунчајући се, мислио о својој невољи...

Не знам колико би тако замишљен стајао поред зида, да ме не ослови један врло познат глас:

— Одкуда ти, Милане, ту?!

Ја се чисто тргох. Подигнем главу и, на моју велику радост и изненађење, пред собом угледам своја два друга из основне школе...

— О, здраво!... А одкуда ви овде?! — упитам чудећи се.

— Ми дошли да се упишемо у Учитељску Школу.

— Па?...

— Нема места... Већ три дана како џеџимо овде пред вратима... А ти?

— Па и ја сам ради тога дошао, — одговорим, а међутим био сам као убијен.

— Кад си дошао?

— Синоћ.

— Јеси ли написао молбу?...

— Какву молбу?!...

— Професорском Савету или управитељу за упис.

— Не знам ја о томе баш ништа, а кад мора бити написаћу...

— Напиши, можда ће нас примити и ако веле да је број попуњен.

— Нека их ђаво носи са њиховим бројевима,.. него где сте ви учили гимназију?

— У Крагујевцу, а ти?

— У Београду.

— А што се тамо ниси уписао у школу?

— И тамо попуњен број, а ја се нисам могао раније јавити...

— Где си у квартиру?

— Нигде.

— Онда хајде са нама.

— Где сте ви?

— Горе на пиротском друму у једној кавани, има нас пет,... газда нам је дао једну празну собу бесплатно...

— Ако вас приме како мислите да се издржавате?

— Даће нам, ваљада, благодејање, у противном морамо послуживати...

— Кад је број попуњен онда од благодејања нема ништа, него, овај, може ли овде да се нађе послуживање?

— Врло тешко. Нишлије раде сами, што им служи за похвалу, али и Цигана има много који за багателу по цео дан раде.

За два три дана ни један није имао ни пребијене паре, а међутим нисмо знали на чему смо; јер по нашим молбама није ништа рађено и ако смо свакога дана ишли у школу и мољакали.

Глад овлада у највећем степену; ниједан по цео дан ништа не метне у уста!... Завучемо руке испод појаса па онако пресамићени шврљамо из улице у улицу без икаквог циља, али и то се досади,... а и глад нас истера из вароши да потражимо што по Винику и Горици и, збиља, тамо смо по цео дан проводили пабирчећи грожђе по обраним виноградима и дивље крушке.

Једног дана удари таква хладна киша са неким ветром, да се није могло изићи на улицу, а камо ли на Виник и Горицу. Цео дан преседесмо у кавани не окусив ни један ништа.. У вече би се могао сваки причестити.

Одемо у собу да спавамо, али ко ће гладан заспати?... Један се од глади веома превијаше тако, да већ беше постао досадан и, не могав више издржати, зграби са ексера један венац паприка и поче једну и по једну јести, управо гутати, и ако смо му ми бранили, [224] пошто су биле ужасно љуте. У мало што не крепа; уши му помодреше као у ћурана врат кад озебе, а он се само грчи, хуче и превија,... да не поврати зло... Бог зна шта би било!

Ишли смо у школу редовно сваког дана да видимо: је ли што по нашим молбама решено, али бадава, наше молбе стоје на истом месту где су остављене...

Глад, нечистоћа и неизвесност доведоше нас до очајања...

— Да идемо одавде, — рече један.

— Куда ћемо без паре у џепу? — рећи ће други.

— Валах више од два дана овде нећу остати, — рекох ја, — хоћу да идем у Пирот,.. тамо имам сестру и зета.

И заиста, ја сам тада у Пироту имао рођену сестру и зета, који су тамо са осталима били протерани због хајдука и ако је он био између првих људи у округу, па шта више и народни посланик и пре и после тога, као и дугогодишњи председник општинског суда и члан разних друштава и т. д. То му ништа није сметало да буде протеран у други округ и то због хајдука (!!) од којих је се морао и дању и ноћу бранити као од највеће напасти! Од разбојника је био и рањен, због чега је одлежао четрдесет дана у болници...

— Па и ми ћемо с тобом у Пирот! повикаше они.

— Ишли ви не ишли све ми је једно, али ја ћу да идем... Надам се да ћу код сестре [225] наћи толико хлеба, да се бар једаред сит наједем па после, шта му драго..

Другог дана зором кренемо се нас петорица за Пирот а један остаде. Ишли смо као мрави, сваки је изгледао као сенка.. сто пута су се живљи сахрањивали...

Пред саму ноћ поче да пада хладна киша као из кабла,... мрак нас ухвати кад сиђосмо у Црвену Реку, а помрчина је била да се прст пред оком није могао видети. Око пола ноћи стигосмо пред Белу Паланку. Светлост првог фењера на нас је дејствовала као сунце..

— Ура!!... Варош! — повикасмо сви у један глас кад угледасмо светлост.

Ја сам једва гегуцао наслањајући се на један огранак, јер ми ноге беху све рањаве од искривљених и тесних чизама, које нисам десет дана с ногу скинуо...

Уђосмо у варош у којој је била скоро савршена помрчина... Мора се признати: белопаланачка је општина врло штедљива,... варош је само на крајевима осветљавала... До душе не знам сад како је, али тада је тако било...

На улици нигде живе душе, а све радње, без разлике, позатваране, ама да си могао бар један једини прозор осветљен видети, аја!...

Ћутећки ишли смо полако напред али поуздано као да смо знали где ћемо.

— Пст! — прекиде један ћутање, — шта то стење?...

Ми застадосмо ослушкујући, и, збиља, с леве стране нешто шљапкаше по бари, а [226] у брзо се за тим зачу човечији глас где нешто неразумљиво протестује...

Глас ми је био веома познат, па за то и позвах другове да приђемо ближе.

— Ха, где ме никоговићи опоганише! — виче онај у блату.

— А који никоговићи? — упитасмо пришав ближе, али у помрчини се нисмо могли распознати.

— А ђе ли ми је чибук? — опет ће он не пуштајући се од тарабе за коју се беше ухватио, — потражите, соколи!... _

Ја сам већ био начисто ко је, јер сам тај глас сто пута слушао у кавани код „Жмурка“ кад сам долазио за вино, па зато и упитах:

— Ама јеси ли ти, Бога ти, Чика Перо?!..

— Ја, валах, главом,... а ко сте ви и од куда овде?

— Ми смо ђаци из Београда, ти мене познајеш,... само док ме видиш.

— Како ти је име, соколе?

— Милан,... знаш ја сам послуживао код професора г. А.... који је редован гост код „Жмурка“...

— А,... знам сад,... а куда ћеш?

— У Пирот...

— Ђе ћете ноћити?

— Не знам, овде никад нисмо било...

— Одвешћу вас ја у једну кавану.. тамо је чисто, нема гада!

— Па хајде,... што стојиш уз ту тарабу као прикован?...

— Не могу да се држим на ногама!... Никоговићи.

— Зар ти, који си по херцеговачким висовима скакао као срна...

Ово као да га посрами, па се пусти од тарабе да пође, али се на првом кораку скљока у бару.

— Ха, соколи, помогните! — виче Чича Пера ваљајући се по блату, — еј Бобићу, никоговићу!...

Био је трештен пијан, а ђаво га знао како је могао онако чисто говорити.

Велику смо муку имали док смо га подигли... људескара, брате, па као олово тежак.

— Тамо, тамо, — виче он батргајући час лево, час десно, и, онако пијан, доведе нас пред кавану која је била затворена,... дуго смо чекали док се врага не отворише.

Уђосмо унутра... Најпростија сеоска механа била је боља од ове.

Спустисмо на клупу Чика Перу, који је био сав каљав и мокар, а и ми нисмо били бољи.

— Ракије! — викну он келнеру, — ови ће соколи платити!...

— Баш си погодио, — мислим у себи, јер ми нисмо имали ни за хлеб, а за тим му гласно рекох:

— Какве ракије?!... Мало час грдиш некакве никоговиће што су те опоганили, а сад хоћеш да пијеш... Ти посрћеш од ракије а ми од глади!...

— Бре никоговићу, никакав ти је отац био, па никакав си и ти!... Имам ја пара... Ракије!...

Момак му донесе један полић који у тренутку искапи.

— Кад имаш новаца а ти плати за нас хлеб,... ми не тражимо ракије.

— Дај им хлеба, никакви, ево паре...

— Колико? — пита момак.

— Колико поједу, а мени ракије!

Момак нам донесе три исечена хлеба а њему полић... Ми навадисмо као гусенице и за четврт сахата не беше више ни мрвице... Бог да живи Чика Перу... Истина нисам му остао дужан,... доцније сам му платио више од сто чокања... Нека му је алал...

— Сад се можемо разговарати, Чика Перо, — рекох му.

— Можемо, — одговори пипајући се десном руком по џеповима, а густим обрвама беше сасвим заклонио очи.

— Шта тражиш?

— Дуван... Их, чибук немам.

— А шта ти је то у руци?

Он загледа.

— Еве... чибук!

Ја сам у почетку мислио да је штап, јер је лулу разбио.

— Па немаш дуде...

Он снуждено погледа на онај крај на коме је била дуда па за тим рече:

— Тамо је спала... морам је наћи!

— Сутра,... Боже здравље.

— Сад, сад!

— Море остави се лудорије, одкуда ћеш је сад наћи?! Та да је во не би је у овој помрчини могао видети, па још тако...

— Мислиш пијан... Не, никоговићу!

— Имам ја папира дај дуван па ћемо направити цигаре.

Он извади дуван и ми сви направисмо добре цигаре а и за њега... Повуче један дим па тресну цигару о под.

— Без луле ништа!... Лулу! — рече, а за тим, придржавајући се за сто и клупу једва изиђе на поље.

— Сретан ти пут! — викну момак и закључа врата.

Шта је са Чича Пером даље било ништа не знам... Где је ноћио Бог свети зна.

Ми онако обучени и мокри преноћисмо на клупама, а ујутру зором настависмо пут.

Једва пред вече стигосмо у Пирот.

Првог од познаника кога у Пироту сретох беше неки Риста Јовановић, кога смо у Београду звали „Шовељ“. И он је као школски служитељ био протеран у Пирот због хајдука, и тамо је радио у каменом мајдану више града...

Тога сам човека јако волео... То је био карактер каквих је мало, што тек данас умем да ценим... До крајности је био поштен и добар... Колико нас је пута код Нестора млекаџије нахранио!... Особито је волео да се дружи с ђацима и сву је своју малу зараду на њих трошио... Неки су га звали и „ђачка мајка.“

Пореклом је био Македонац... Отуда је пребегао рањен и куршум је у телу до смрти носио...

Не могу ти казати колико сам се обрадовао кад га видех за колима при уласку у Пирот... Са свима се нама пољуби и ако остале није познавао... Њему је довољно било само да чује: ђак, па више му не треба.

За ону четворицу одмах је примио сву бригу на себе пошто нису имали никога, а мене је одвео код зета.

Он им је се пуних десет дана старао и за стан и за храну и за дуван и све остало, а свако би вече дошао код мога зета, с којим је веома лепо живео, да се са мном и с њим састане и проразговара, јер у кавану није ишао.

Сећам га се из Београда, кад нас искупи око себе па нам прича вазда лепих прича, које никад заборавити нећу... Па и овом приликом, кад би се у вече састали, није пропустио, а да нам што лепо и корисно не исприча... Нарочито нам је препоручивао издржљивост... Био је добро писмен и начитан, пошто га учитељи, као школског служитеља, нису од себе одвајали... Умео је некако да се нађе, па га је сваки волео сем Бугара, од којих је у Македонији и рањен, јер им је тамо, како сам вели: „мутио воду.“

— Шта ме у животу сналазило,— вели он, не би данас било од мене ни стрва ни јава, да нисам имао куражи, да се пустим у борбу са свачим, што је противу мене било и да равнодушно издржим к највеће беде...

После десет дана моји се другови вратише у Ниш, а ја останем код сестре још пет дана па се и ја вратим.

При поласку за Ниш даде ми зет четири динара а и Шовељ два,... ја сам био задовољан као никад дотле; јер шест динара био је за мене велики новац...

Зет, сестра, којој су очи биле пуне суза, и Шовељ испратише ме до на крај вароши.

При растанку сестра поче гласно јецати,... и мени би тешко па ми сузе грунуше као киша.

— Збогом! — промуцах пошто се с њима пољубих, и наставих пут...

Од њих троје данас нема ни једно живо... сви су у брзо помрли и то им је „збогом“ било последње, јер их више не видех...

Ишао сам доста брзо, јер сам се у Пироту код сестре био добро опоравио, те тако пред ноћ стигнем у Моралију, где сам био намеран да преноћим, јер ме умор беше савладао.

Моралија се налази у једном кланцу између Црвене Реке и Јелашнице... Пут паралелно са потоком вијуга кроз кланац као змија; лево и десно од пута и потока једва би се коза успела а камо ли човек. У томе кланцу, испод пута, налази се једна мала каваница до крајности прљава.

Изнад каване и пута постоји врло-добра и доста лепа чесма, коју су без сумње Турци, а можда још и Римљани, подигли... ко зна?...

Уморен од пута више падох но што седох на клупу поред чесме... Торбу и не скидох [232] с леђа, јер њен терет и не осећах пошто лежаше на наслону од клупе.

Време је било врло лепо и пријатно и ако је већ била јесен... За један тренутак заборавих на све уживајући благодет одмора, те да ми после четврт часа пакост бездушних људи буде дупло тежа.

Тек што хтедох да устанем, те да се напијем као кристал бистре воде, чији ме жубор непрестано к себи зваше, пошто сам се био прилично одморио, — из каване изиђе један жандарм и тетурајући час лево, час десно, упути се к мени...

— Еј, бре,... одакле си ти? — упита кад се заустави преда мном, а ноге су га једва држале.

— Из Београда, — одговорих мирно, устајући с клупе.

— Одакле идеш?

— Из Пирота.

— Куда ћеш? — опет ће он, а и нехотично се приближи к мени толико, да ме задах од ракије, као из одрешене мешине, принуди, да окренем главу у страну.

— У Ниш...

— Како ти је име и шта си ти?

— Милан Н..., ђак.

— Шта си тражио у Пироту?

— Био сам код сестре и зета.

— Ко ти је зет и шта ради тамо?

— Не ради ништа,... њега су са осталим тамо због хајдука протерали, — преварих се те рекох...

— Та-а-ако, — затеже он безобразно, — дакле и ти си од оних,... дајде ми твој пасош...

Извадим ђачку карту, која ми је замењивала пасош, и пружим му је...

— Ево, ђацима се ово даје у место пасоша.

Он узе карту па је загледа мало љушкајући се напред и назад, а обрве час подизаше час спушташе, па је за тим прецепи на четворо и баци у страну, и, док он цепаше карту, чињаше ми се, да ми џигерицу цепа, јер ми је то била једина одбрана од полиције, пошто ми је сведоџба остала у Учитељској Школи у Нишу...

— Немојте, молим вас, да ми цепате карту, — викнух и хтедох да покупим оне комаде, али ме он ухвати за руку и задржа.

— Ништа ти то не вреди,... ја хоћу да ви... видим пасош на коме стоји Ми—Милан.

— Ништа вас ја, брате, не разумем, него пустите ви мене да ја својим путем мирно идем.

— Ићи ћеш али у Пирот!... још вечерас,... па ако не будеш мирно ишао куршум ће те...

— Какав црни Пирот? — прекидох га уплашено.

— Баш ће ти до самог Пирота коњ дувати за врат!...

— Ја нисам коцкар, нити какав мангуп, — протестовах, а и никоме нисам ништа учинио,... ја сам ђак и ви мене не можете као мангупа терати.

— То ја не знам,... пиротска ће полиција знати... хајде!...

— Молим вас, ако сматрате да сам што учинио, или ако вам изгледам подозрив, терајте ме у Ниш куда сам и пошао,... и тамо има полиције, а и ближе је; јер су ме и иначе убиле чизме да се једва на ногама држим.

— Не, не,... баш у Пирот и то сад одмах, па ако не будеш миран конопац ти на леђима неће валити...

— Ја жив у Пирот нећу ићи, а мртвог ме можете однети... Пустите ме!...

— Охо, пријане, полако полако, ја сам и са мало ве... већима имао посла... Хеј, Матија!... Оди ’вамо!...

На овај његов позив изиђе из каване други жандарм, који беше каплар, заједно са кавеџијом... Каплар је био десет пута пијанији од овога, једва сам га могао разумети шта говори.

— Ето,— повиках кад угледах кавеџију,-— и овај ће вам човек казати, да сам овуда са друговима прошао пре петнаест дана, али се ни један на то не осврташе...

— Шта је? — упита каплар кад се дотетура до нас једва изговарајући речи.

— Ухватио сам ову скитницу,... побегао из Пирота,... знаш од они...

— А, та-а-а-а-а-а-ко,... па?

— Спровешћу га натраг у Пирот, пошто иначе морам тамо ићи и то одмах.

— Да, да,... у Пирот.

— Држи га ти док оседлам коња, а ако само мрдне уби као псето!...

— Немој ти мене учити, знам ја, ваљада, шта ми ваља чинити,... нису ми за бадава дали за каплара!... Иди те спреми коња, а овога мораш везати кад се смркне...

Њих двојица одоше, а каплар ме ухвати за руку и у мало што се обојица не претурисмо колико се на мене навали...

Ја сам већ био на чисто да са овом бекријом не могу изићи на крај, па се у тренутку решим да ову згодну прилику употребим и њом се користим.

У ономе гуркању са капларом, јер није могао на једном месту од силне ракије стајати, — примакнем се оним комадићима исцепане карте, које, као бојаги подижући чизму, покупим и стрпам у џеп, а за тим изненада свом снагом ударим каплара ногом у трбух, а левом руком по слепом оку, услед чега се, а и услед силног пића, скљока на земљу, али ипак за то рукав од мог капута оста у његовој руци... Није ни писнуо од бола, јер знаш како боли ако си се кадгод ударио у трбух... човеку се просто одузме глас...

Ослободив се од њега а знајући шта ме чека, као стрела нагнем низ онај поток... Нити сам тада осећао болове од чизама, нити умор, нити сам марио што ме шибље и трње по лицу шиба; само сам јурио као помаман, а кад се саплетем па какву лозу лупим о ледину као дулек, па опет скочим и потрчим... Душа ми што ’но кажу дође у нос. Кад сам [236] измакао четири до пет стотина корака зауставим се у једном шипрагу, те да мало оданем, у тај мах се низ онај кланац разлеже пуцањ... Сигурно је каплар већ био дошао к себи и пуцњем давао знак ономе другом жандарму, што је спремао коња испод каване. Ово ме опомену да ми ваља пожурити па опет нагнем...

До Јелашнице нигде се нисам зауставио. Стигнем пред јелашничку механу... Још се једаред обазрем да видим да ли ме гоне, а за тим полако приђем механском прозору кроз који видех да унутра седе само два сељака са механџијом.

Мрак се беше већ у велико спустио, а и густи облаци превлачаху се преко неба.

— Добро вече! — рекох улазећи.

Бог ти помогао! — одговори механџија.

— Молим вас имате ли што за јело?

— Само јагњећег печења!

— Дајте ми за 30 пара печења и 10 пара хлеба, па ћу уз пут јести, јер морам још ноћас стићи у Ниш.

— А што?

— Због школе, јер ако сутра не будем у осам сахата, неће ме после примити, тако ми је један друг депешом јавио... Похитајте.

— Ама далеко је,... до Ниша има четири сахата, а и киша ће те ухватити, па после тога ноћ је.

— Молим вас дајте ми што сам тражио, ја морам ићи па шта ми Бог да, — рекох [237] оштро, а једва сам на ногама стајао које од умора које од страха...

Механџија измери печење које беше живо непечено,... крваво, само да буде што теже; уви га у хартију, а за тим одсече хлеб и пружи ми гледајући ме сумњиво... Новац, који сам већ био спремио, спустим на сто, па дохватим врата и чисто одахнух кад се опет нађох на пољу, јер сам очекивао, да сваког тренутка жандарм лупи на врата.

Близу јелашничке кафане има једна ћуприја на потоку који тече кроз Моралију, под коју се завучем, јер даље нисам могао ни крочити док се не одморим, а на путу се нисам смео одмарати.

Нисам честито ни сео а коњски се топот зачу од јелашничке механе, који се све више и више приближаваше, најзад чух и звекет сабље, па и речи: „нећеш ми умаћи па да имаш крила.“ Био сам начисто да је жандарм, и сигурно му је механџија казао, да сам овог тренутка прошао... Чудио сам се: зашто се толико задржао, кад је имао намеру да ме гони, јер на коњу ме је могао стићи два пута.

— Видећемо! — рекох и ја за свој рачун па почнем зубима чупати оно крваво печење.

Доста сам се био одморио, а ту би и ноћио да ми није било хладно, па с тога морадох и пут наставити, јер би се иначе, онако знојав, од зиме укочио.

Правим путем нисам смео ићи, јер сам се бојао да се онај не врати, за то пођем [238] преко њива поред пута на педесет корака, на којој се даљини није могао човек разликовати, али, како мрак постајаше све гушћи и гушћи, а и киша поче падати, толико се смрче, да ми апсолутно није било могуће определити: где сам и на коју сам се страну окренуо... Хтедох да изиђем на пут, јер сам био од жандарма заклоњен густом помрчином, а не би ме, валах, видео, па да ми се о раме очеше. Киша поче пљуском падати, што ме принуди да се пожурим... Ишао сам преко неког орања у нади, да ћу у скоро изићи на пут, али, за моју несрећу, одједаред ми ноге почеше дубоко упадати у земљу,... ово ме јако уплаши, бојао сам се да не упаднем у какву бару... Ноге сам једва из блата извлачио и, после подужег напрезања, нађем се у једном рогозу који прелазаше моју висину...

Стадох... Хладан зној измешан са кишом цури низ чело, те се с времена на време брисах мокрим рукавом... Срце ми куцаше мислиш искочиће; страх се примицаше врхунцу,... викао бих али која вајда, права пустиња!... Била би савршена тишина, да киша са ветром не повијаше око мене рогоз који беше чест као четка. То су, драги мој, били најгорчи часови мога живота...

Расклањајући рукама рогоз ишао сам напред, али врло лагано и, после једног сахата, опет изиђем на њиву која беше поорана, тако ми се бар чињаше, јер сваки час запињах ногама за бусење... Ноге сам једва вукао од силног блата које се беше на чизмама нахватало. [239] И по овој њиви ваљада сам тумарао више од сахата док не осетих тврдо земљиште под ногама на коме се лакше кретах. Од јаког напрезања бејах толико заморен, да нисам могао ни корака даље крочити док се не одморим. С тога скинем торбу с леђа и спустим на земљу па седнем на њу, а киша непрестано падаше у ситним капљицама.

Дуго сам се одмарао.

Прохте ми се да, запалим цигару и Бог зна шта би дао само да повучем један дим!... Цео свет виче противу дувана, а ја, право да ти кажем, — не... То је, бар тада, за мене благословена биљка, па нека говори ко шта хоће...

Осушим руке испод пазуха, и, пошто сам поцепао више од двадесет листића папира, успем да направим цигару и лако је запалим, јер сам имао целу кутију жижица... Ох, како ми је та цигара слатка била!...

Лако ти је сад замислити како сам у оној помрчини изгледао са запаљеном цигаром седећи на торби у сред оног великог нишког поља...

Радо би онако седећи сачекао зору, али ми то не беше могуће, јер бејах од зиме већ почео јако дрхтати, па, хтео не хтео, морадох наставити пут, који ћу до смрти памтити...

Једва устанем, јер не осећах да су моје ноге... Нисам се, ваљада, ни педесет корака одмакао од места где сам седео, па поново упаднем у рогоз, а из овога у неки врбак, [240] који ми оно мало дроња са свим поцепа тако, да сам скоро остао го!

Проклињао сам све, цео свет, па и мајку што ме роди, да се овако мучим!

У кратко, у само свануће, кад је дан већ почео да осваја, изиђем на пут, којим сам за четврт сахата стигао у Ниш.

Онако изгребан, каљав и поцепан, без једног рукава што ми га жандарм оцепи, изгледао сам веома жалосно, бар за оне који су имали срца.

У механи сам затекао другове да још спавају.

Келнер, који бејаше прилично тврд на ушима, љубопитљиво ме посматраше са свију страна, па најзад ме упита:

— А, бре, што си такав?

— Не питај ме, море, него ми одмах скувај једно шербе али повећу чашу, — рекох зловољно, а за тим одох у собу и нађох неки стари капут, који је имао бар рукаве, те се пресвукох и остало одело дотерах мало у ред.

Кад се вратих, оставив другове да још спавају, упита ме келнер.

— Што, бре, рече, што?

— Шербе ми скувај!

— Бре, бре, ко да су те пци вукли целу ноћ по Нишаву, — рече одлазећи, да изврши што сам му казао.

Док је он кувао шербе ја сам у сласт пушио цигару одмарајући се...

— За тутун ли си имаш пари, бре, а за леб немаш, — рече келнер спуштајући преда ме чашу с врелом водом.

Ја му не одговорих ништа, јер нисам био расположен за разговор.

Киши беше пре једног сахата престала, а моје се одело беше прилично просушило, али би се ипак могло цедити.

Пошто сам се добро одморио, а и оно ме вруће шербе прилично окрепи, изиђем пред механу...

Тек што сам стао наиђе једно циганче са прибором за чишћење обуће... Са овим посленицима Ниш изобилује.

— Да ти, господине, чистим чизме...

Мени се учини да ми се ово дериште подсмева и мало што га не зграбих за врат.

— Даћу ја теби: „господине“ ако те макнем... Вуци се одатле несрећо циганска! — викнем љутито.

— Ама много су каљаве, господине, вели циганче, а непрестано облеће око мене као псето.

Погледам у чизме и, збиља, кожа се нигде није могла видети.

— Е, црни ђаволе, ако ти је најзад воља да ме зовеш „господином“ ти ме зови, — рекох у себи, а за тим гласно: — пошто бре?...

— Грош, господине,... млого су каљаве.

— Двадесет пара па ако хоћеш чисти, а ако нећеш — марш!

— Мало је... викса ми треба за двадесет пара.

То сам увидео и сам.

— Добро, даћу ти грош, али лепо да очистиш, па и одело у колико се може.

— Хоћу.

— Хајдмо у двориште.

Уђосмо и Цига одмах поче да струже,... ваљада је читав сахат око мене провео.

— На, — рекох пружајући му грош кад је био готов, — нека ти је алал...

— Хвала, господине, — рече Цига узимајући грош и одскакута с ноге на ногу на улицу.

И ово циганче боље и задовољније живи од мене, — рекох с неким болом у души, па уђох у механу где за празним столом затекнем све своје другове...

Као чавке гракнуше на мене кад ме угледаше, јер нису знали да сам дошао и ако им је келнер говорио: „дошао ви је онај(!)“

— Шта је са молбама? — беше ми прво питање.

— Ништа,... одбачене!

— Нека су проклети! — рекох зловољно, седајући за сто.

Са свију страна осу се читав пљусак питања: те о овоме, те о ономе... Ја сам, међу тим, замишљено ћутао.

— Имаш ли који грош? — најпосле ће један, — полипсасмо од глади!...

Ја извадим све што сам у џепу имао и спустим на сто,... било је 5.30 динара.

— То је све, — рекох немарно; јер сам био изгубио вољу и на живот.

— Ура!... живио!... славно! — повикаше сви у један глас а на лицу им се огледаше радост.

— Имамо хлеба бар за пет дана, — рекох.

— И више и више,... морамо штедети... Славно, славно! Хеј ти, глуви, дај нам три хлеба!...

Момак донесе три хлеба и спусти на сто, па се измаче један корак и посматраше како ови халапљиво ждеру као гусенице.

— И ја ће ви давам едан кад сте толико гладни,... као пци,... није газда на дом, — рече келнер кад пред овима не беше ни мрвице, а за тим донесе још један хлеб, који за трен ока плану.

— Бре, бре, ће да се подавите! — опет ће келнер чудећи се.

— Не брини се, него дај да пробамо: колико можемо појести, — рече један смејући се, — четири су већ отишла...

— Е, Милане, — рећи ће други, — ти без сумње имаш и дувана, па сад ако хоћеш љуцки дај,... а овај новац метни у џеп да не стоји овде на столу.

— Да, да, по једну да запалимо,... ред је,... уста су нам испуцала као церова кора... Од кад га нисмо ни примирисали, повикаше и остали трљајући руке.

Ево дувана,... имам за толико, — рекох вадећи дуван, а овај ћемо новац само за хлеб, разумете ли?...

— Да богме,... само за хлеб.

Стрпам новац у џеп па и ја направим цигару... Сваки је жељно гутао дим и враћао га на поље који се у млазевима укршташе преко стола...

— Па докле ћемо ми овако? — упитаће један после подужег ћутања.

— Ја, Бога ми, не знам, али се овако више не може, — одговорих.

— Овде и да се упишемо у гимназију немамо од чега да живимо... за пакост нигде послуживања,... бар да га један могаде наћи, па би нам лакше било... А ко зна да ли би нас у гимназију и примили, пошто је доцкан, — рече један.

— Нешто морамо радити, него хајдмо у школу да и ја узмем сведоџбу, па ћемо после гледати шта ћемо, — рекох им устајући.

Уз пут до школе испричах им укратко своје доживљаје од како смо се растали, што их веома занимаше, а по неки чак и сумњаше... чињаше му се невероватно.

Стигосмо у школу... Часови већ беху почели.

— Шта је?... Докле ћете се овуда шуњати?!... продера се служитељ кад уђосмо у ходник.

— Немој ти, пријатељу, да се дереш, јер и над попом има попа... Мислиш, ваљада, да је нама лако и мило џеџати овде пред вратима! — одговорих му љутито; јер нисам марио ма ми сва ребра изломио.

— Охо, шврћо, немој да лајеш док ти нисам сад оба уха извукао...

— Пробај, па да видиш шта ће бити,... ти мислиш да те се ја плашим... Пријави ме код г. управитеља!...

— Марш на поље!... Не може,... одлази!...

— Пријави ме кад ти кажем, — рекох а већ сам од љутине сав дрхтао и најрадије би му ону погану њушку разбио.

— Марш на поље, док те није сад ђаво однео! — викну па ми се примаче ближе, а моји другови дохватише врата.

— О, животињо једна, — рекох у себи и брзо се решим да му направим посла и опет до управитеља дођем, па га почнем изазивати да само спусти руку на мене.

— Ама каква си ти сила овде?... Шта хоћеш ти?! — рекох доста дрско, гледајући га право у очи, а међутим сам се спремио да примим шамар, што и би; јер, тек што изговорих последњу реч, а он потегне па иза врата пљус!...

— А јаој!... продерем се што сам год јаче могао.

— Ћути убила те мајка божја,... не дери се!

— Хоћеш још,... чекај само! А јаој!... затегнем поново.

Наједаред се зачу жагор по собама... Врата се поотвараше и професори са ђацима поврвеше у ходник па и управитељ.

— Шта је, шта је?!... Ко се то дере као магарац?! — пита управитељ.

— А јаој!... уби ме, оглувех, — опет ја.

— Ко те уби? — упита опет управитељ, прилазећи к мени.

— Овај, овај, — одговорих показујући руком на служитеља, који се беше нашао у чуду, јер се овоме угурсузлуку није надао, — ја сам дошао код вас, а он...

— Хајде овамо са мном, — прекиде ме управитељ.

Кад уђосмо у канцеларију упита ме:

— Шта је то било?

— Па ето, господине, ја сам вам поднео молбу са сведоџбом ради уписа у школу, па пошто ме нисте могли примити због попуњеног броја, то већ недељу дана како долазим, па и данас, да узмем сведоџбу, како би се могао уписати у гимназију да и тамо не изгубим право, али пред вас нисам могао изићи, јер момак за то није хтео ни да чује, већ ме терао на поље и ако сам га преклињао да ме пријави код вас; нарочито сам га данас молио, пошто ћу сутра да се вратим у Београд док имам који грош у џепу... Најзад кад му се моја молба досади, он ме толико удари шамаром, да на ово ухо ништа не чујем, рекох хватајући се за лево ухо.

— Неваљалац један,... научићу ја њега памети... Ево ти сведоџбе, на, па иди, а ја ћу већ с њим расправити, — рече управитељ пружајући ми сведоџбу, а за тим притиште дугме од звонцета.

— Хвала, господине!... Збогом!

— Збогом!...

Изиђем у ходник где се сусретнем са служитељем, који беше пошао управитељу.

— Аха, — рекох му, — сад је ред на тебе.

— Торњај ми се испред очију, док те сад нисам залепио уз тај зид.

— Ба, — рекох смејући се као да ништа није било, па се у трку дохватим врата, а кад сам био испод управитељевих прозора метнем шаку на лево ухо.

Другови су ме чекали на Нишави.

— Шта уради, бре?! — повикаше кад им приђох, — ми се овде помрзосмо.

— Море ја вам сведоџбу добих и шамар прида.

— Шта, шамар?!...

— Да,... она ме несрећа баш поштено фљисну, али и он ће добити.

— Видели смо ми да ће то бити.

— Па сте загребали као мачке!

— Ми смо мислили да се он љути што нас је много па смо за то отишли.

— Море баталте ви то, него куда ћемо?

— Шта би друго радили него да шврљамо по вароши.

— Ви шврљајте,... радите шта хоћете, а ја идем да легнем, јер целу ноћ нисам тренуо као што сам вам казао, а веома сам уморан...

— Добро, добро,... иди... До виђења!

— До виђења!

Петог дана опет поче глад да нас мори,... ни паре више нисмо имали... Беда достиже свој врхунац...

— Хајте, људи, да идемо одавде ма куд било, јер ћемо овде поцркати од глади, — рећи ће један, који већ беше са свим клонуо.

— Да ми је само да се докотурам до Београда, па би ми лакше било, — рекох.

— Али како ћемо кад ни паре у џепу?! — упита други а остали слегоше раменима.

Сутра дан беху сви пре мене устали и некуда отишли, а мене оставили да спавам.

Кад сам устао било је прошло осам сахата, а међу тим изгледало је да нема ни шест, јер се беше нека магла спустила.

Изиђем и ја на улицу, а ноге ми клецаху од глади. Био сам јако изнурен и нека ме малаксалост беше обузела да сам се једва, као пребијено псето, поред зида вукао.

Ни сам не знам како се нађох пред општинском зградом... Добро се сећам: беше субота...

Пред вратима стајаше неколико жена, које је било жалосно погледати.

— Шта ли траже ове жене овде?... Сигурно помоћ, — рекох у себи.

— Ха, па зашто неби и ја потражио само колико за пут? — рекох поново и без размишљања уђем унутра, — али коме сад да се обратим?

— Шта ћеш младићу? — упита ме један чича врло благо, који је без сумње био трговац, па пострадао, а смео бих се заклети да је и он имао деце, кад је према мени био овако добар.

Ја му укратко, држећи капу у руци, представих своје стање и, док му причах, посматраше ме пажљиво, а старачке му очи беху [249] испуњене сузама... Ко зна да ли је моје жалосно стање те сузе изазвало или што друго.

— За то тако и изгледаш, — рече старина и помилова ме по глави кад доврших, — хтео би, ваљада, да ти мало помогну.

— Да,... само да би могао одавде отићи.

— Ходи, дете моје, ходи ’вамо.

Ја пођем за њим.

— Чекај ме ту, сад ћу ја — рече кад стигосмо пред једна врата изнад којих на једној табли стајаше крупним словима написано: Председник.

Он се подуже задржа унутра... Најзад отвори врата и махну руком...

— Оди ’вамо...

Уђем...

— Је л’ то? — упита председник.

— Јесте, — одговори чича.

По његовој жељи испричах и њему све што и чичи само мало опширније, а кад доврших показах му и сведоџбу ради уверења да нисам мангуп.

— Па, узми ово од мене па изиђи и причекај у ходнику, — рече председник пружајући ми два динара у сребру.

— Хвала, господине, нека вам Бог ово врати ако ја не будем могао, — рекох узимајући новац, па пошто га пољубих у руку изиђем у ходник.

После два три минута изиђе и чича са једном хартијом у руци.

— Чекај ту сад ћу те звати, — рече и уђе на друга врата у ходнику изнад којих писаше: Благајник.

— Нема, нема новаца, — чујем где се неко у канцеларији џапа у коју је чича ушао, — ова ће општина најзад пропасти издржавајући које какве светске пробисвете... Ни једна улица нема честиту калдрму, а овамо...

— Молим вас, — прекиде га чича, — г. председник је наредио.

— Не тиче ме се...

— Добро, онда му то ви кажите, — рече чича љутито па отвори врата.

— Нека уђе тај, — довикну му благајник.

Ја уђем у канцеларију и не чекајући да ме чича позове.

— Шта ћеш ти, брате? — продера се благајник, чим ме угледа.

— Ја,... овај, — почнем да муцам, окрећући капу у рукама и преносећи тежину тела с ноге на ногу...

— Нема,... нема новаца,... издали смо све за калдрму, — опет ће он повикати а руке подигао у вис као да ће да полети.

— Молим вас, господине, ја...

— Нема шта да ме молиш, разумеш ли?

— Па добро, кад нема нема,... казаћу господину председнику...

— Шта, шта да му кажеш?!

— Да немате новаца, — рекох са свим мирно.

— Нека вас ђаво носи!... Ово је да човек свисне од муке,... зар ми немамо наше [251] сиротиње, — рече благајник прилазећи једном грдно великом сандуку, а сав се зацрвенео као куван рак.

Кад скиде резу и отвори сандук видех, да беше до врха пун бакарним новцем, од кога одброји пет динара.

— На,... потпиши се овде.

Узмем новац и стрпам га у џеп, а за тим се потпишем на ону хартију што је чича донео од председника, па ухватим браву и викнем:

— Збогом, господине, и хвала вам!

— Збогом, збогом, — промрмља овај љутито и не гледајући ме.

— Чудо је, да су сви благајници махом једнаки... Ђаво их знао, као да из свога џепа дају, а овамо те онај, те овај има дефицит!...

Кад изиђох од благајника чича ме дочека у ходнику.

— Шта би? — упита ме радознало.

— Даде ми пет динара,... хвала му.

— Добро је, добро је, боље ишта него ништа.

— За ово имам вама да благодарим.

— Богу, Богу, синко!

— Разуме се, прво њему па онда вама и ја ћу му се молити да вам сваку жељу испуни.

Он уздахну и одмахну руком, као да хтеде рећи: доцкан је, моји су дани избројани.

— Хвала ти, синко, а Бог је милостив.

— Збогом! — рекох и ову честиту старину свесрдно пољубих у руку.

— Жив био, жив био, синко!... Срећан ти пут и збогом пошао, — рече стари благо.

Трчећи изиђем на улицу па право код пекара... Нико ми тада није био раван.

Узмем цео хлеб и метнем га под мишку, па почнем кидати парче по парче и јести. Кад стигох пред механу где смо становали, не беше више ни мрвице,... оде цео хлеб као крофна!

Уђем у механу где затекнем све на окупу за столом. Сваки се подлактио па мисли за свој рачун, не говорећи ни један ништа... Мени нешто паде веома тешко кад их видех у онако јадном стању,... прави мртваци!...

— Шта је, море, шта сте се ућутали?... Где сте до сада били? — упитах их прилазећи.

Сви ме немарно погледаше, а ни један не отвори уста да што каже, сем једнога што пљуну на под и растрља ногом.

— Говор’те, море, шта сте се ућутали, нисте ваљада онемили! — викнем поново седајући за сто, али ни један ни да мрдне.

— Е, чекните мало, сад ћу ја вама отворити уста... Хеј, Мирче! — викнем келнера и лупим о сто, кад ме сви погледаше зачуђено.

— Што је, бре, што правиш ларму кад пари немаш! — викну Мирче прилазећи к столу.

— Пред сваког овде да донесем по један цео хлеб, јеси ли разумео?

Другови ме погледаше сумњиво, ко веле да нисам мало шенуо...

— Разумим, бре, разумим, ама пари, — рећи ће Мирче.

— Паре су овде, дај хлеб, — рекох а за тим извучем пуну шаку двајеслука од бакра.

— Одма ће да ви донесем, одма, — рече Мирче кад угледа паре, а моји другови зинуше;... нису својим очима веровали.

Најзад један одреши уста и упита:

— Славе ти, одкуда ти тај новац?!...

— Чућете, него дете поткрепите се прво.

Они навалише на хлеб, који им Мирче донесе, као зверови.

Куписмо и дувана, па онако уз цигару натенане испричах им како сам до новаца дошао.

Њиховој, па разуме се и мојој радости не беше краја...

Најзад решисмо, да се одмах, колико сутра, кренемо из Ниша, али пре но што би то учинили, да и они окушају, да што од општине на име помоћи узму.

После подне отишли су сва петорица у општину, и како су ми причали, грдну су муку имали док нису по два динара извукли.

Сад нам је требало да откупимо ствари које смо раније Мирчету дали у залогу... Тако и урадисмо.

Опет остасмо са врло мало новаца, два-три динара, јер смо ствари, хте ли не хтели, морали узети.

Још тога вечера све је било спремно за пут и у нестрпљењу смо очекивали зору те [254] да се кренемо и овај град оставимо, у коме толико муке видесмо.

Тек што се на источној страни појавише први знаци дана ми се кренусмо пут Алексинца, носећи целу своју имаовину на леђима.

XVI

Још се није добро видело кад Ниш иза леђа остависмо. Дан беше леп а и пут врло добар, па и не осетисмо кад оно дугачко нишко поље пређосмо. Истина томе је припомогло и наше ћаскање и песма... Боже мој, јуче је био сваки пресамићен као стара изгорела мачка која се не миче од огњишта, а данас, поред умора од пута и великог терета на леђима, свакоме од песме набрекле вратне жиле мислиш попрскаће!...

До Топонице нигде се нисмо одмарали, а овде смо се више од сахата задржали, где смо и ручали...

Путем није нико прошао а да не застане и погледа нас... Изгледали смо као они испод черге...

Од Топонице ишли смо већ лакше, јер нас умор савлађиваше...

Око четири сахата по подне стигосмо код споменика на Рујевици више Алексинца.

Како сам радостан био кад са рујевичког брда угледах ову варош и не слутећи шта ћу тек у њој препатити; јер смо се ми били кренули [255] право у Београд и случај је хтео, да у Алексинцу останемо до краја школске године...

У Алексинцу је тада, кад смо стигли, био панађур и то трећи дан (чини ми се 16. октобар који је држат испод рујевичког брда на карантину...

На панађуру је света било доста и сваки се труђаше, да се остатка своје робе пошто по то курталише... Читав се урнебес беше дигао од вике и ларме,... неки хвали, а неки куди; други опет лупа у звоно и сав се запенушио од вике да што више света у панораму намами, те да види чудо невиђено: где глава без тела говори; а трећи се, опет, са мајмуном испод пазуха, који беше одевен у неку црвену униформу, гура кроз свет те да избегне ону гомилу дечурлије, која се за њим помамно дераше: „уа! уа!...“ Ко би ти то све изређао, знаш како је на панађуру...

— Ови се одоцнили на вашар, — рећи ће један кад нас угледа, а уверен сам да је држао, да смо какви коцкари...

Заустависмо се пред механом неког Мике Ђошковића.

Пошто склонисмо ствари у собу из дворишта изиђосмо пред механу и поседасмо на клупу за један дугачак сто, одакле смо лепо могли посматрати цео панађур...

Нисмо ни десет минута седели а један нам се друг поче жалити да му је зима,... ухвати га љута грозница... Одведосмо га у собу и наместисмо на једну асуру, која је била цео собњи намештај, па га покрисмо са мојим јорганом, [256] који сам из Ниша на леђима донео. Он оста са састављеним зубима и коленима да дрхти, а ми се вратисмо пред механу... Болест овог нашег друга јако нас баци у бригу, јер, нити смо га могли оставити, нити продужити пут...

Пошто седосмо окренем се и погледам на мост, и, на моју радост, угледам једног младића, кога сам још из Чачка познавао, где полако иде са оцем, мајком и браћом... То је била једна врло угледна породица у том месту.

Не хтедох му одмах прићи, хтео сам да видим куда ће, али, и он је нас спазио, па ме је, наравно, и познао.

Ова се честита породица заустави пред панорамом... Мој познаник приђе оцу и нешто му рече, па се одмах од њих одвоји и журним корацима пође к нама, а они уђоше у панораму...

Овога сам дечка јако волео, више него брата, јер је имао веома добро срце... Звао је се Миливоје; ни једног од мојих другова није познавао сем мене.

Поздравимо се и пошто му прикажем своје другове седосмо.

Укратко му испричах како смо овде дошли и куда смо пошли, као и да имамо још једног друга, који у соби лежи болестан.

— Да га дамо у болницу, — рече он, — а ви се упишите овде у гимназију пошто има четири разреда, а ви сте свршили трећи;... уписаћемо и њега па кад оздрави нека дође [257] у школу... Ја ћу се, колико могу, старати, да сви нађете послуживање.

— Бога ми, то није рђаво, далеко је Београд.

— О томе ћемо се довече разговарати, јер морам сад да идем, ено, моји су изишли,... Хеј, Ђошковићу! — викну газду, — што ови овде потроше ја ћу платити...

— Добро, добро, — одговори газда Мика, па се врати у механу, која је била пуна.

— Сад до виђења!... Кроз сахат и по доћићу, чекајте ме овде, — рече и оде, а ми опет к болесном другу да видимо како му је и да га што понудимо...

Ми му предложисмо да иде у болницу да не пропадне, пошто ћемо и ми остати у Алексинцу, али он нити хтеде ићи у болницу нити остати у Алексинцу, хоће у Крушевац пошто по то, јер, вели, да тамо има једног рођака... И, збиља, он је сутра дан отишао на једним колима, која је Миливоје нашао, јер су се с панађура празна враћала... Шта је даље с њим било не знам; јер од то доба, нити сам га видео нити што за њега чуо...

Ми се, по наговору Миливојевом, решимо да останемо у Алексинцу... Он нас је, док смо били без послуживања, одистине братски помагао...

Уписасмо се у школу; а то нам је и била највећа брига.

Нас четворица нађосмо послуживања па каква су таква су,... мора се трпити, али петог [258] нехте нико да прими јер је био највећи... читав човек...

Он је остао у механи скоро месец дана а можда би и дуже остао да се није десило ово што ћу ти мало после испричати...

Ја сам му дао мој јорган те се с њим покривао, а сви смо му по нешто за јело доносили...

Механа је као обично, сем пијачног дана, била празна, па за то нам је она била згодно место за састанак и ми смо се ту скупљали, кад год смо имали времена; не само ми, него и остали наши нови, школски другови, где би у ћаскању и шали који сахат пријатно провели...

Поче, богме, и озбиљна зима, није се могло изићи на улицу, нарочито ми што смо били голи као фишеци... Чим би из школе изишли, право кући, а из куће у школу... Механу, тако рећи, сасвим напустисмо, а не би је никако ни посећивали, да нам није тамо онај друг био...

Једног јутра, тек што беше свануло, изиђем по обичају у двориште, да из бунара захватим свеже воде и умијем се, али, чим отворих врата застанем, јер из Ђошковићеве механе, која је се из нашег дворишта лепо видела, куљаше густ дим, кроз који кад-кад пробије пламен и варнице...

Брзо се вратим унутра и мало оперем очи, па онда у трку одем к механи, пред којом се беше маса света искупило, да гаси ватру, па и војници беху дошли...

Уз механу била је једна бакалница а до ове соба, која се сучељавала са механском собом, у којој је мој друг спавао...

Ватра се појавила из собе до бакалнице, али како је зид, који раздваја ову од механске собе, био врло слаб, то је најпре дим, а после и ватра, продро у механску собу, и срећа је што су људи благовремено дошли, те оног нашег друга већ онесвешћеног из собе извукли, иначе би се угушио или изгорео. Чим дођох видех где мој јорган, са којим је био покривен, у дворишту табају ногама и гасе!...

— Зар, Боже, хоћеш и овај дроњави јорган да ми узмеш за који сам служио два и по месеца! — рекох узбуђен, а за тим упитам газду, који чупаше косу, гледајући како му ватра оно мало имања, с тешком муком стеченог, прождире.

— Шта је с мојим другом?

— Макни ми се с очију, — викну набусито и изгледаше, као да ће ме за гушу шчепати.

— Подједнако трпимо штету; јер ја у моме јоргану губим колико и ви у целом имању, — промрмљам љутито.

— Друг ти је у механи, — рече ми један из гомиле, који је слушао разговор, — ено га где лежи на клупи,... јако је изнемогао.

Уђем у механу и, збиља, нађем га на једној клупи где лежи... Било га је жалосно погледати: уснице му модре као чивит, а лице тамнобледо и мршаво, као да је три месеца боловао. Свака црта његовог лица показиваше [260] велику изнуреност и биле су живи сведок млогих беда и несрећа које је дотле овај божји створ преживео.

— Јадниче, шта ли ће још с нама бити?! — и нехотично за себе прошаптах хватајући га за руку.

— Остави га! — викну ми један од присутних, — веома му је рђаво,... мора се пренети у болницу.

Тако смо и чинили, јер после једног сахата био је већ у болници, где је остао читаву недељу дана, док се није са свим опоравио.

Свију нас беше највећа брига, да му нађемо послуживање, док се он у болници бави, те да има где, кад из ове изиђе.

Трећег дана по изласку његовом из болнице нађемо једног господина на крају вароши а на бањском путу, који се једва склони да га прими само за храну и стан.

Сад нам је, хвала Богу, било лако, јер смо сви имали, ако ништа друго, оно бар склониште.

У школи нам је ишло добро...

XVII.

До Св. Саве ништа нам се важно није десило, нарочито мени, али тога дана, баш на ђачку славу, настрадах као нико мој.

— Госпођо, ја у осам сахати морам ићи у школу ради пробе, јер нам је наређено, рекох госпођи пошто сврших сав посао...

— Шта?!.

— Морам ићи у школу...

— Зар и данас?!...

— Па данас је у школи слава... Казао нам је професор да у осам дођемо на пробу...

— Бре даћу ја теби пробу па ћеш се чудити!... Ово је да Бог сачува: храниш га, грејеш га, чуваш га као своје, па га за све то не можеш бар празником код куће видети да што уради, — гуњђа госпођа...

_ Али, молим вас, данас је ђачка слава... То је наш најрадоснији дан у години...

— Не знам, нећу да чујем!... Марш тамо у кујну, на онај лук чисти, док те нисам по њокалици!... Гледај ти молим те!...

— Али ја...

— Ни речи, или на поље!...

— Молим вас ја ћу данашњи изостанак дупло накнадити.

— Вуци се одатле кад ти кажем!

— Ја оклевах...

— Шта чекаш?! — опет ће она а сикће као змија.

— Мо...

— Напоље! — дрекну она и ја се за трен ока нађем са свима својим прњама у — снегу...

— Наздравље ти, Милане, — рекох у себи, шта ћеш сад?... Сад можеш до миле воље „пробати“...

Бадава сам испред врата молио госпођу да ме задржи и ако сам јој обећао да ћу је у будуће боље слушати и да нећу ићи на пробу, али она ни да чује.

_ Молим вас, госпођо, пустите ме унутра, јер немам куд, — мољах с прага.

_ Јеси ли чуо, - виче она изнутра, - ако изиђем обе ћу ти ноге до капије пребити.

— Овом се живинчету не вреди више молити — рекох за себе, па се за тим упутим на улицу носећи амбуље испод пазуха. Сад ти, Свети Саво, помогни,... ја због тебе страдах, а ако ништа друго нећеш, ти растопи бар овај снег...

Јест, ни Св. Сава неће да чује, већ на против стегао да човеку очи од мраза искоче... Чудни људи, чудни свеци!...

— Куда ћу сад? — опет се упитах, кад изиђох на улицу.

Боже, како ми беше црно пред очима... Проклињао сам тада и Адама што га ђаво однесе, да поједе једну киселу јабуку (бар да је била слатка), због које толике муке чак и ја препатих, а Бог зна колико ћу још патити...

— О, Адаме, Адаме, — говорах у себи, нигде ти душа мира немала, што је данас го и бос, гладан и жедан по снежним алексиначким улицама, и то на Св. Саву, газим, у место зелених и миришљавих рајских стаза...

И сам не знам како се нађох у школском дворишту са целим својим пртљагом...

По неки ђак са подигнутом јаком промакне у школу да потражи топлу пећ и ако је, можда, пре четврт сахата устао из меке и топле постеље...

— Укочићу се ако овде и даље останем, — рекох па за тим поред зида уђем у ходник а одавде под степенице где своје ствари завучем испод једног еспапског сандука у коме су момци држали угаљ. У осталом баш да сам их и на улици оставио, нико их не би дирнуо, већ на против подалеко би их обишао, а по нека би госпођица, можда, и свој фини носић намирисаном марамом запушила...

Пошто склоних ствари изиђем и ја горе у школу... Ђака је било већ довољно дошло, кроз које се једва до пећи прогурах...

Тек што се мало раскравих, а професор отвори врата и викну:

— Хајте у други разред на пробу...

— Море каква проба, какво певање?! Мени је сад до кукања, — рекох у себи и пођем са осталима.

Соба, у коју смо ушли, била је највећа.. Ту је се и слава имала прославити... Слике Св. Саве и остале биле су у зеленом оквиру од бршљана, зимзелена и шимшира...

Заузе сваки своје место као и прошлих дана, кад смо учили певање... У првим клупама седеле су ученице, а позади њих ученици.

Ја сам седео иза леђа једне доста одрасле ученице.

Преда мном на клупи бејаше један лист од зимзелена; узмем га у руку...

— Пст!... Мир!... Пазите сад, — викну професор и поче певати: — а-а-а-а....

Ја не знам шта ми би, да са врхом онога листа, што сам у руци држао, убодем за врат [264] ону мазу пред собом баш кад професор изговори последње „а“, услед чега она дрекну преплашено.

Сви се окретоше зачуђено, кад она узвикну.

— Та не кмечи, рђо женска, нисам те убио ако сам те мало боцнуо! — кажем јој полако иза леђа, а осетих како ми се образи зажарише.

— Шта је то?! — викну професор.

— Овај ме убо за врат, — вели она пипајући се једном руком по врату, а другом показа на мене.

— Сутра ћеш, Милане, остати овде да ручаш, јеси ли разумео?.. а да данас није овај празник знао бих ја како бих те казнио.

— Море дај ми шта да једем па ако хоћеш до Петрова дана, — рекох у себи, а за тим гласно: — Разумем!...

Славили смо, хтедох рећи славили су лепо. Сви су били весели само ја не; јер, збиља, тада сам у целој школи био најбеднији.

Преноћио сам у школи, јер момци нису ни улазили да чисте, пошто су прво хтели да почисте остатак вина.

Сутра дан, чим су се врата од ходника отворила и почели да уносе дрва по собама, — ја се полако извучем и сиђем под степенице, где сам на оној зими остао до седам и по сахати, кад су ђаке у разреде пуштали.

Мојим друговима би врло непријатно кад чуше, да сам остао без послуживања и озбиљно се забринуше.

За храну се нисам толико бринуо колико за стан, јер идуће ноћи већ нисам знао где ћу, пошто у школи нисам могао.

Цео тај дан проведох у школи пошто сам ту био и на „ручку“ а по жељи професора певања.

Најзад углавим са једним другом, који је из Ниша са мном дошао, а звао је се Љубомир Н..., да код њега кришом долазим и ноћивам док не нађем послуживање, а са осталима да ми доносе храну у школу.

Тај мој друг, Љубомир, послуживао је код једног поштара у пензији, коме је највеће задовољство било да се сваки дан брије и то сам... Седне пред огледало и насапуни се, пошто наравно спреми прибор за бријање, па почне, а баба седи поред њега са плетивом у руци; ни један потез бријача није њено око пропустило... Колико сам их пута тако видео кроз прозор са улице кад пођем у школу ни броја се не зна... Није био редак случај да их у истом положају затекнем кад се у једанаест сахати из школе вратим, само што је чича тада без сапуна на образима.

Нису се раздвајали: кад се једно разболи, разболи се од жалости и друго; кад једно легне, легне и друго; кад једно устане, устане и друго; кад једно не може да једе, не може ни друго,... једном речју: једно без другог није хтело ништа учинити, и, уверен сам, да ће се оно убити, које буде надживело...

Колико ме пута онај обешењак, Љубомир, ухвати за рукав и привуче до врата те да слушамо бабу и старца како ћућоре и по соби тупћу као јежеви!...

Старац је имао једну велику махну, а та је: што из куће није хтео мрднути и ако је био здрав, па следствено ни његова жена... Ово је много кварило мој и Љубин рачун, јер нисмо могли да будемо комотни.

Кућа је имала свега две собе и кујну у средини, кроз коју се и улазило с поља. Пећ у једној соби ложила се с поља (из дворишта!) као под казан... Љуба је често пута имао муку док врата од пећи нађе у снегу и очисти их. На прозорима су биле гвоздене решетке.

Баба и старац били су плашљиви као козе... У шест сахати у вече врата су морала бити закључана и кључ код бабе у џепу... Сиромах Љуба, кад га заболи стомак или кад назебе, мучи јежеве муке; јер је, ма које доба ноћи било, морао тражити кључ од бабе и ова би га чекала на вратима док се год не врати!!...

У јутру, пак, баба је устајала и лети и зими у четири сахата... Чим се дигне пробуди Љубу и отера га да наложи пећ, а она се намести у соби, у којој је он спавао и чека да се пећ загреје, па после четврт сахата и чича дође...

Према томе, ја сам у вече, ако нисам био рад да останем на улици, морао пре шест сахати доћи, а у јутру пре четири изићи.

Чим избије пет сахати ја се полако дошуњам до Љубине собе и три пута, врло обазриво, куцнем на прозор, на коме је навлаш остављао подигнуту завесу, те да могу видети је ли баба у соби или није, — када он почне кашљати, излазећи у кујну, рекао би човек исцепаше му се груди,... а то је чинио само за то, да се не чују врата и не примете два хода...

Кад се ушуњам у собу, одмах се завучем под један миндерлук, који је ту био, па одатле ни мрднути док ме Љуба не позове.

У овој су соби ручавали и вечеравали...

Често пута Љубу негде пошљу, па га нема по читав сахат да се врати, а они самном остану у соби, само што они седе за столом а ја лежим у прашини под миндерлуком...

Преблаги Боже, чега се нисам од ово двоје старих наслушао, нарочито из њиховог млађег доба. Баш је оно оправдано што веле. „и зидови имају уши“... Коме је од њих могло пасти на памет да их ко слуша?!..

После вечере, кад оду у собу и кад се све умири, Љуба закључа врата од своје собе па онда приђе миндерлуку и подигне ћилим шапћући:

— Излази!..

— Јесу ли легли? — питам а глава ми вири испод миндерлука као из вертепа.

— Јесу.

Ја се извучем и пошто се протеглим и ноге опружим, приступим столу те с Љубом [268] оно мало сиротињске вечере поделим, после чега учимо док нам траје свеће (јер му је баба давала само по једно парченце) а за тим легнемо.

Ово је ипак било цвеће. У јутру је било тешко. Свако сам јутро очекивао као оштру сабљу... У четири су сахата све механе и каване затворене, а шта би ми хаснило да су биле и отворене, кад ни пет пара у џепу... До сванућа треба провести три сахата, али где?!... Мраз стегао па срце у човеку да се смрзне, а одело поцепано и као пелене!...

Чим из куће изиђем, а ја са рукама испод пазуха једног јутра запнем ражањским путем, па чак до Нерићевог хана и, кад се отуда вратим, буде време за школу, а другог бањским путем.

Ала су то били страшни дани... Кад их се сетим сав се стресем и најежим!.. Брише онај пусти северац па просто сече, а снег испод ногу пишти да се може чути на педесет корака; на небу нигде облачка колико од заклетве!

Колико сам пута у оном пустом пољу узвикнуо: „Ах, Боже, умори ме, да се више овако не мучим“ али све бадава: ни дифтерија, ни запалење, ни срдобоља, ништа! Сто пута сам пожелео да ме курјаци на комадиће растргну, али ни њих не беше...

Једног вечера, баш пред крај овог жалосног стања, дођем код Љубомира као обично [269] и, тек што се завукох под миндерлук, уђе баба у собу.

— Љубомире, ти сад одмах иди код Витомира и с њим вечерај, ја сам му већ казала, код њега ћеш и спавати, а Даници кажи (Витомировој сестри) да се пожури, јер ће и остале сад доћи,... звала сам их да претресемо вуну из јастука и душека...

Ја ово слушам својим рођеним ушима!!

— Па овај,... госпођо, — поче Љуба да муца...

— Иди, иди, пожури се, шта оклеваш?..

— Овај,... ништа...

— Па онда што не идеш?..

— Хтео сам вас питати у колико ћу сахати у јутру доћи?...

— У шест, не мораш пре...

Љуба немаде куд већ изиђе и оде, а мене остави под миндерлуком па шта ми Бог да... Ништа друго није могао ни чинити...

Чим Љуба изиђе, баба и старац седоше да вечерају... Да сам могао најрадије би се оданде извукао, па макар целу ноћ на пољу провео, али не могах ни мрднути, јер још и не довршише вечеру, а на вратима се зачу куцање па после:

— Добро вече!... Љубим руке!

— Добро вече, добро вече,... а изволте! — виче баба гурајући столице у страну, — — хајде ти, стари, у своју собу, нека се девојке раскомоте, ваљада ће и остале сад..

Ја се шћућурио до зида, иза једне корпе која је била пуна са орасима па ни мрднути..

Био сам премро од страха... Од ћилима који је био на миндерлуку нисам могао ништа друго видети сем ноге од стола и столица, девојачке ципеле и бабине папуче...

Дођоше и остале.

Столице избацише у кујну, а сто привукоше уза зид на који метнуше лампу и, после тога, за трен ока, претрпаше под јастуцима и душецима па нападоше чешљати, и соба се убрзо напуни прашином..

— Но, хвала лепо, — рекох у себи, — ако ме ова прашина надражи на кашаљ или кијање! Још је једина срећа била та, што су девојке тако лармале, да једна другу нису могле разумети, нарочито кад их баба за који тренутак остави саме док обиђе старца.

Услед оног гурања по соби свукоше ћилим с миндерлука баш на ономе крају где ми је била глава, те сам их тако могао све видети и до миле воље посматрати.

Целу ноћ нисам смео заспати, јер би у сну могао хркати или кашљати, па онда шта би било?!... Па и онако будан нисам смео потпуно отвореним очима гледати, јер сам се бојао да ми се очи не светле као у мачке, па би ме могли приметити.

Шта сам те ноћи од ове „невинашчади“ чуо и видео, нарочито кад је баба после пола ноћи отишла да спава, — не могу ти казати; јер није за причу... А баш и кад бих хтео не би могао, јер је то човек требао да чује и види иначе се не да описати...

Имао си, ваљада, прилике да слушаш бар две кад се састану, а кад мисле да су саме... А сад замисли кад се састане читаво туце и то присних пријатељица, па још овако одвојене од грешних људи!... Чуда чине!...

Ја сам се могао комотно окретати па чак и кашљати кад залармају да човеку уши пробију... Од ових девојака биле су две са мном у истом разреду, а њих неколико у нижем... Сад лако ти је појмити како су се оне сутра дан чудиле, кад сам им по штогод испричао од онога што су прошле ноћи говориле — и то у јутру, у осам сахати!!...

— Еј, ти П...., за што не знаш Алгебру? — упитао бих немарно једну што је се звала П..., а она би тек укокотила очима и поцрвенела до ушију; јер је причала да јој Алгебра никако не иде пошто јој се непрестано по глави врзе наставникова брада и његове црне очи које је сагоревају!!!...

— А ти М..., — упитао би другу, — за што се хваташ за ухо кад сретнеш попа на улици?!...

И ова би поцрвенела као куван рак па би промуцала:

— Ко?... ја?... јок...

— Знам, знам, — одговорио би јој, — да те не бије баксуз(!) јер кад у јутру сретнеш попа цео дан не видиш Симче а у школи мораш добити двојку!

— А, није истина... Какав поп, какав Симче?... Шта ти бунцаш Бога ти?! И ју, ала [272] си безобразан,... срам те било, — вели а у лицу се још јаче зажари.

— Шта сте ноћас радиле са Р...ом у вуни?... Колико има година?!... Она побеже од мене и не сачекав да довршим све...

Разуме се да сам на часовима ревносно — дремао.

— Еј, ти тамо, шта куњаш?!... викне ми наставник немачког језика...

— Болестан сам, господине!

— Па што не идеш кући?!!...

— Хладна ми соба!...

Овакав ми живот беше већ додијао... Ја се сутра дан пожалим Миливоју и он, после велике муке, успе код оца и мајке те ме примише у кућу да с њиховом децом учим и да их по штогод послушам...

У овој сам кући с Миливојем најлеше дане свога детињства провео. Живео сам што ’но кажу: као бубрег у лоју: храна добра, стан сув и здрав, дрва доста, посла никаквог, јер је било још троје млађих... За кратко време нису ме могли познати тако се поправим.

Кад се нисам на господиновом фијакеру возио, ја сам био с Миливојем у лову. Нисмо се раздвајали, нарочито од оног доба кад се у развалинама манастира Св. Тројице (тако се чини ми се зваше), побратимисмо... Он ми се бринуо и за одело и за обућу и за новац, ама једном речју за све... Тај није хтео без мене један залогај појести...

Мати Миливојева имала је једну добру пријатељицу, инжињерку, (она је у Алексинцу [273] живела сама, а муж јој послом у Шапцу) — која ме, и преко моје воље, узе к себи...

Био је месец мај...

И овде, ако нисам боље нисам горе живео... Госпођа је била врло добра и издашна.

Једну једину је махну имала, а та је: што је за псима била луда...

Није био редак случај да на улици ухвати по какво дроњаво и каљаво кучиште, у пола цркнуто, и довуче га у наручју кући, не обзирући се на хаљину(!) па га милује и кљука толико, док се не надује као буре, али џука, кад се наједе, дохвати улицу, а она за њим: „Пс, пс, пс!... Еј оде!“...

Због тога ми готово беше постала досадна... Не би ми, најзад, толико било чудо да није имала једног великог пса који јој је био нераздвојни друг... И заиста псето је било ванредно,... сушти тигар, а што је било паметно и обучено... мани се!...

— Што мене овако не милује и не мази?!... упитао бих се често пута сам, — шта је оно боље од мене?!...

Бог или ђаво, не знам који је хтео, да ово уживање госпођи одузме, а и ја због тога да подобро повучем.

Једног јутра, као обично, понудим Кастору млеко, али он ни да погледа...

— Хајд’, бре, сиктер!... Кад нећеш не мораш, хоћеш ваљада белу каву с кифлом! — рекох и оставим чанак с млеком у један крај кујне па одем у школу... Госпођа није тада била код куће већ у Нишу...

Кад сам се у подне вратио нађем млеко не дирнуто, а њега где лежи на својој постељи... Мога се срца то не косну нити сам томе што важно придавао...

Тако исто и у вече не хте ништа окусити, већ само куња...

— До ђавола, — рекох немарно и продужим свој посао.

Сутра дан, кад је госпођа дошла из Ниша, рапортирам јој пре но што је и у кућу ушла:

— Госпођо, нешто нам Кастор куња,... не знам шта му је...

— Шта?...

— Кастор нам куња!...

— Баш куња?! — викну она усплахирено.

— Куња...

— Еј, тешко мени, шта ли му је?! Од куд ме ђаво однесе да одем! — узвикну па потрча где је Кастор лежао...

— Бога ми не знам, — одговорих па и ја пођем за њом...

— Добро моје куче, — опет ће она, — моје паметно... Касторе!... Касторе!... Пс, пс, пс!... Касторе!...

Аја, Кастор ни да мрдне!

Кад приђосмо к њему она опет повиче:

— Касторе!... Касторе!... Гле,’ па он ни да се покрене!... А јаој, па он се охладио! — узвикну она као да јој је неко најрођенији издахнуо....

И, збиља, Кастор беше испружио све четири, па се истеглио читав хват, а главу затурио назад...

— Без трага обоје, — помислим у себи, а за тим гласно: — није могуће, госпођо, сад је пре четврт сахата устајао... Касторе!...

— Како да није,... види, види, охладио се!... Еј мени јадној,... што га не чува Бог те убио!...

— Па како да га чувам, госпођо, молим вас,... јуче је тек закуњао...

— Њега је неко отровао.

— Не знам...

— Да ниси ти?!!...

— Бог с вама, госпођо, за што би ја то радио?!

— А ко би други?... Јес, јес,... ти си!

— Али молим вас...

— Ћути, ни речи... Ти си!

Богме у мало свашта не би!... Грдну сам муку имао док је не разуверих и мало умирих... Не знам од куда да у мене посумња кад сам и ја Кастора волео и са њим се, кад сам био расположен, играо.

Замисли, због тога нисам цео дан ишао у школу!... као и кад се Бубица изгубила.

До подне нисам пустио ашов из шака... По наредби госпођиној ископам за Кастора велику рупу на сред баште,... више од десет оџака боба покварих...

Кад бих са копањем готов рече ми она:

— Да ли мало да га окупам?

— Бог с вама, госпођо, грехота је,... људи се купају!....

— Право велиш... Иди у шталу те накупи мало ситне сламе и сена да метнемо у рупу!...

— А шта ће вам то?!...

— Па нека му је мекше!...

— Ба, много он то осећа, — одговорих више за себе, и морадох ову заповест извршити, благодарећи Богу, што се спасох те да не купам цркнуте псе... Но, још ми је само то требало!!...

— Хајде сад да га донесемо, — рече она кад у рупу натрпах сламе и сена...

Нисам чекао да ми два пута рекне, јер сам једва чекао да се та комедија једаред сврши, па пожурим и пре ње стигнем где је Кастор укочен лежао... Ухватим га за задње ноге па повучем измичући се натраг.

— Стој!... Стој убио те Бог!... Не тако!... — викну госпођа и у мало што ме не ошамари.

— Него како?...

— Узми га љуцки преко средине па понеси!

— Хвала лепо, — рекох у себи и ухватим Кастора преко средине, али ни помаћи... Читаво теле!

— Не могу, госпођо, сувише је тежак...

— Хајде заједно.

Она га ухвати за предње ноге а ја за задње... Ово је било вредно видети... Једва га донесосмо и у руну стрпасмо.

— Затрпај га сад, — рече она и оде плачући у кућу, јер од туге није могла гледати!...

Сву ону ископану земљу набацам и утабам ногама, па после донесем трине из јасала и поспем, а за овим полијем водом, и на томе [277] месту, за кратко време, озелене трава под којом Кастор и данас мирно — спава...

Мало по мало, па госпођа на мене пренесе ону милошту коју је Кастору указивала, као год и она госпођа удовица из Београда, кад је Бубицу изгубила, — а то је за мене добро било, јер и испити наступише, па сам могао до миле воље учити...

— Ја ћу сутра да идем у Шабац код мужа, — рече ми она једног дана, — а ти ћеш овде остати док се не вратим, а то ће бити најдаље до 25. јуна... Ову живину сву покољи и поједи, јер ми не треба пошто ћемо се из Алексинца селити (било их је које пилади које кокошију преко шесет), поред тога даћу ти по три гроша дневно за хлеб и друго што ти треба... Разумеш ли?...

— Разумем, госпођо!...

— Добро ћеш на кућу пазити,... нарочито да се што не запали...

— Не брините се, биће као да сте и ви овде...

— Добро, а сад ево ти ових шест наполеона па иди код А..., индустријалца, те их размени,... треба ми сребро.. Ажија је шест гроша,... видећеш.

Ја узмем новац и одем, а све од радости подигравам што ћу остати сам...

— Које добро, Милане? — упита ме индустријалчева ћерка кад уђох; јер ме је мало познавала, а која је, узгред буди речено, била врло млада и лепа — распуштеница или је одвојено од мужа живела, — не знам сигурно. [278] Она је оцу у радњи водила књиге, новце примала и издавала...

— Госпођа ме послала и молила вас да јој размените ових шест наполеона;... хоће сутра да иде у Шабац, — одговорих спуштајући злато на мермер иза кога она сеђаше са плетивом у руци...

— Тако,... седи,... хоћеш ли да пијеш пива?...

— Хвала, нећу, — одговорих и седнем на једно кожно канабе...

Она ме за тим поче испитивати о свему и свачему као какав иследник... Уђе и њена баба, индустријалчева мајка, која је била врло стара... Ја је пољубим у руку и по њеном одобрењу опет седнем а и она поред мене...

Обе су ме пажљиво слушале док сам им о себи у кратко причао.

Најзад кад доврших она ми изброја новац и веза у једну мараму...

— Ево ти,... пази да не изгубиш, па кад год имаш времена ти дођи код мене.

— Хвала,.. збогом! — рекох па за тим опет пољубим бабу у руку и изиђем а и баба за мном....

— Стани дете, — рече ми она кад изиђосмо у ходник.

— Изволте, — рекох и зауставим се.

— Ја сам стара, — поче баба а старачке јој очи пуне суза, — и једном сам ногом већ у гробу... На, на узми ово па ме сутра у седам сахати чекај пред Хаџи-Илићевим дућаном на пијаци... И она ми тутну у руку један [279] замотуљак прилично тежак; нисам ни слутио шта је у њему; ја га стрпам у џеп, опет пољубим бабу у руку па изиђем на улицу...

Нисам хтео ићи улицом, већ ударим једном путањом поред Моравице која је водила у нашу башту, а међутим непрестано ме је копкало да видим шта ми је баба дала...

Пошто не бих у стању да љубопитство савладам, завучем се у један коров и седнем, а мараму с новцем спустим поред себе и замотуљак извучем из џепа, а руке ми дрхтаху и сам не знам због чега.

Полако и пажљиво одмотам хартију и, на моје велико изненађење и радост, избројим осам динара у сребру...

Мојој радости не беше краја.. Растурим оне динаре по длану, који се бељаху као снег, па их се не могах нагледати: час измакнем руку, час примакнем, па их после окренем с друге стране.

— Хајд’, рекох, — да избројим и овај новац, — па почнем бројати, пошто сам наравно својих осам динара оставио у џеп...

Избројим прво двадесет динара и ажију шест гроша, па спустим на једну гомилицу и т. д. Кад бих готов почнем бројати гомилице: један, два, три,... седам! —

— Шта је ово? — питах се па опет почнем бројати, али седам те седам... Сад почех наново сваку гомилицу по на особ бројати, ну свуда тачно... Више од сахата проведох у бројању...

— Мора да је се забројала,... треба да имам шест гомилица а оно седам... Ништа, вратићу јој, — рекох и одвојим једну гомилицу и метнем у други џеп, а остали новац опет вежем у мараму и однесем госпођи...

— Где си за Бога, ја сам се већ била поплашила? — упита госпођа кад дођох.

— Задржах се, — процедим кроз зубе спуштајући мараму на сто, јер јој несмедох казати узрок.

Она одреши мараму и поче бројати, а ја стао као свећа пратећи очима сваки покрет њених руку, јер сам у нестрпљењу очекивао ресултат бројања.

— Шест гроша ажија?

— Да.

— Добро је, — одговори она и спусти мараму с новцем у фијоку... Мени чисто лакну, јер сам се бојао да се нисам преварно, па онда како би јој се оправдао што јој од једаред нисам сав новац предао, и да ли би ми веровала кад би јој истину казао.

— Ја идем сад код госпођо начелниковице, да се с њом поздравим, а ти дођи тамо око осам сахати.

— Добро, госпођо, — одговорим и изиђем на поље премишљајући шта да радим... Најзад се реших да вратим новац ономе чији је, и чим госпођа оде, одох и ја индустријалчевој ћерци с којом сам, и не знајући, био неки род, што сам тек доцније сазнао, док је она међутим сазнала кад сам јој пре једног сахата причао своје житије...

— Шта је сад, Милане, што си се тако задихао? — упита ме она кад ступих унутра...

— Ево, ви сте ми дали за један наполеон више па сам вам донео натраг, — одговорих вадећи паре, — ја сам новац избројао пре но што сам га госпођи предао,... нисам јој ништа говорио...

— Ти си добро дете, — рече ми она и помилова ме по глави, — узми сав тај новац и купи себи шта ти треба, али увек да останеш тако добар и поштен...

Ја је погледах неверујући у оно што сам чуо, управо не знам, да ли сам добро и чуо.

— Узми, узми, — понови она.

Згрнем новац с мермера и стрпам га у џеп, а руке ми дрхте и језик се завезао... Тек у зло доба сетих се, да треба да јој захвалим.

— Хвала вам, госпођо, — рекох и хтедох је пољубити у руку.

— Богу хвала!... Жив био, жив био!... Увек дођи к мени...

— Хоћу,... збогом!

— Збогом!

Изиђем на улицу која ми беше тесна!... Ко ће са мном?... Скоро пуних тридесет динара имам,... није то, брате, за мене мала ствар.

Никоме ништа нисам говорио... Хтео сам да видим колико ће ми и госпођа дати кад пође и што ми је индустријалчева мајка казала да је сутра на пијацу чекам...

До пола ноћи нисам могао заспати: хиљаду некаквих комбинација врзло ми се по глави: да ли и какво одело да купим и колико [282] за њега да дам; да ли да оставим што за пут кад пођем кроз месец дана у Београд и т. д...

Сутра дан, у седам сахати, кажем госпођи да треба да одем у школу да се јавим те да ме пусте, како бих је могао испратити, што она одмах и одобри... Наравно да сам ја ово чинио више због бабе него ли због ње...

Стао ја пред Хаџи-Илићев дућан као шиљбок па чекам, пошто сам претходно осмотрио исти да није баба случајно већ дошла...

Нисам ваљада ни пет минута чекао а баба однекуд испаде преда ме као из рукава...

— Јеси ли дошао, синко?...

— Јесам, — одговорих скидајући капу...

— Жив био, жив био!... Од сад ћеш ме, дете моје, сваки дан у ово доба овуда потражити... На, ево ти ово па чувај, — рече баба и опет ми ћушну у руку један замотуљак, ја хоћу да пре смрти још мало добра учиним, а видим да си ти добро дете, без оца и мајке.

— Хвала вам, — одговорим и пољубим је у руку.

— Сад се пожури можда ћеш што требати код куће.

— Збогом!

— Збогом, синко! — рече баба и одгегуца у дућан, а ја одјурих као ветар низ улицу, и, кад сам тек кући стигао, развијем замотуљак у коме беше шест динара.

— Славно!... — узвикнух.

— Јеси ли се јавио у школи? — упита ме госпођа кад дођох кући.

— Нисам, нема још никога,... рано је.

— Добро, ти отиди доцније.

Тако сам и урадио...

Кад се начелникова кола зауставише пред капијом и госпођа је била спремна за пут... За један тренутак ствари потрпасмо на кола.

— Милане, ходи да ти дам паре за трошак, — рече ми госпођа пошто навуче „шлајер“ на нос...

— Ево, овде имаш за двадесет и шест дана, а ево ти и два динара походње.. Чувај кућу добро.

— Хвала, госпођо, — рекох и пољубих је у руку, — ништа се не брините...

— Жив био!... Збогом!...

— Збогом!... Срећан вам пут!...

Она се попе у кола, која се убрзо изгубише иза угле једне оближње улице, а ја се вратих унутра...

Пребројим новац што ми га госпођа даде. Беше равно 18 динара!... Богат човек!... За два дана 53.20 дин., а до повратка госпођиног није ми више требало од шест!

— Од ових новаца, — рекох у себи, — купићу једну флауту, чарапе и опанке, више ништа, јер ће ми требати кад из Алексинца пођем...

За пола сахата већ сам имао флауту, опанке и чарапе... Флауту и данас чувам и ако је сва излупана, и црвеним воском улепљена...

Свако сам јутро излазио на пијац и састајао се с бабом, — индустријалчевом мајком, [284] а по једаред недељно с њеном унуком. Ни један састанак није прошао а да не добијем по пет-шест динара и од једне и од друге...

Тако је ишло из дана у дан. Испити беху отпочели, а и повратак се госпођин приближиваше... Готовина коју сам имао, кад је она отишла, непрестано је расла...

На један дан, после добро свршених испита, врати се госпођа, која је била са мном веома задовољна, јер сам пред њен долазак по три пута дневно чистио двориште,... нигде труна није било, а кухињски су се судови тако блистали да их човек није могао гледати... Свака је стварчица била на своме месту и у највећем реду...

Приближи се време да се и ја спремам за пут... Најпреча ми брига беше да узмем сведоџбу, а остало ће бити све за један или два сахата готово...

Јавим се директору, који бејаше врло красан човек... Веома ме је волео, а тако исто и остале моје другове са којима сам дошао у Алексинац...

— Које добро, Милане? — упита ме он благо кад уђох у канцеларију.

— Ето, господине директоре, дошао сам за сведоџбу; јер сутра мислим да се кренем за Београд, — одговорих весело окрећући капу у рукама...

— Е, баш у Београд?!...

— На другу страну немам куда...

— Добро, добро, а имаш ли трошка?...

— Колико је Бог дао,... имаћу за пут.

— Хајд’, хајд’, постараћемо се и ми мало... Ви сте сви били добри ђаци... Ево ти сведоџбе,.., готова је, — рече он пружајући ми сведоџбу, — а после подне доћи ћеш овде и јавићеш ми се,... тако око три-четири сахата.

— Разумем, господине... Збогом!...

— Збогом!

Ја полако изиђем из канцеларије питајући се: шта ли ћу му после подне, кад овде више немам посла, и шта ли ће се то и они постарати?...

Тачно у три по подне одем у школу... Директор ме одмах прими чим му момак јави да сам дошао...

— Ево, — поче он кад уђох, — овде имаш двадесет динара,... толико сам скупио за твој пут... Ево ти и ова карта па је однеси Хаџи-Илићу.

Примим новац и карту која је била у коверти, а од радости сав треперим...

— Хвала вам, господине, нека вам Бог за ово плати...

— То је била наша дужност, а твоја је да будеш ваљан и честит ђак, а доцније и грађанин, и да будеш користан друштву у коме живиш... Сад пођи с Богом!..

— Збогом! — одговорих и пољубим га у руку (коју ми сам пружи) као рођеног оца.

Одем код Хаџи-Илића и предам му карту... Он је отвори и прочита, а за тим викну момка.

— Отиди с Миланом код Иве, па нека му да оне хаљине, ако му буду добре, а ако не, онда нека му избере друге,... он већ зна.

Ја се и овом племенитом човеку заблагодарим, па одем с момком к Иви, од кога примим врло леп пар одела...

Излишно је да ти описујем моју радост; јер се лако да појмити...

Са свима се познаницима поздравим и ни један ме не пусти празних шака... И са друговима се поздравих који се растурише на све стране.

Кад сам у вече, у очи поласка новац пребројао имао сам 367 динара у сребру, а поврх тога и нов пар одела!...

Сутра дан, кад је било време да пођем, дођоше начелникова кола, она иста на којима је се госпођа одвезла на станицу... За њих је се мој побратим постарао,... без мога знања.

Потоварим ствари, којих сам много више имао него кад сам дошао, поздравим се с госпођом, која ми пожели срећан пут, па с побратимом седнем у диван фијакер и кренем се као какав рентијер...

— Еј, што си се замислио — упита ме побратим кад дођосмо на карантин...

Ја се чисто тргнем и одговорим:

— Ништа, мислим се како сам пре осам и по месеци овуда прошао а како сад пролазим!

— То не треба да те чуди,... свашта се мења... Ко зна шта ће још с нама бити...

На станици се добро поткреписмо, пошто смо пре времена стигли.

Ја сам у нестрпљењу очекивао воз, а непрестано сам се по џеповима пипао: да ми није где новац испао а и железничка карта.

Најзад се и воз на станици заустави у који поврвеше путници...

Побратим ми поможе, те и ја унех своје ствари у вагон...

Удари друго звоно...

— Е, сад, збогом, побратиме,... пиши ми!

— Хоћу, побратиме,... збогом!

Цмок! Цмок! — и ми се братски пољубисмо...

Удари и треће звоно; локомотива звизну и поче се полако кретати.

Побратим ми још једаред довикну:

— Збогом, — а тако исто и ја њему.

— Збогом! — и, за часак изгубисмо се из вида...

Ја сам био и весео и нисам: радовао сам се што идем у Београд, а жалио сам што остављам Алексинац, у коме сам доста зла и добра видео.

XVIII

Дошав у Београд ступим поново код професора Р... да послужујем. Као што сам раније казао у овој ми је кући било врло добро и ако сам и сувише посла имао.

Од новаца, што сам са собом донео, купим још једно одело и све школске потребе за идућу годину, а и друге ситнице које су ми биле нужне, па чак и сахат...

Прође школски одмор и ја се упишем у V разред гимназије...

Целу школску годину провео сам добро, јер скоро ни у чему нисам трпео оскудицу, али у школи је, поред великог домаћег посла, теже ишло, јер пети разред беше онда преоптерећен са пет-шест нових предмета...

Како му драго ја се докотрљам до испита са две двојке и то из Француског језика и Литерарних Облика.

Последњи испит, чини ми се, имали смо из Хемије. Јако сам страховао: како ћу на њему проћи, јер сам био већ пао из два предмета, па ако и из овога паднем онда,... онда на здравље мени!...

Нарочито ме обузе страх, кад се међу ђацима пронесе глас, да ће директор заседавати, јер сам га се бојао као живе ватре, пошто имађаше обичај да често пута узвикне: „Ко је сиромах не мора учити школу — на занат!... Испит је метла, која ће да чисти ленштине!“...

Бре, питао би га ја да је он био на моме месту, али шта ћеш: сит гладном не верује...

Сврши се и овај последњи испит на коме сам доста добро одговарао... После испита упитам професора, који нам је заседавао, за оцену, и он ми одговори овим истим речима:

— Имао си тројку резултат, па сам ти толико и дао,... можеш казати побратиму... Јави му да ћу довече мало доћи код њега, — а за овим отвори каталог и ја мојим очима видех писаљком забележену тројку.

Овај професор и мој господин, код кога сам послуживао, били су побратими и нису се раздвајали...

— Хвала Богу, — рекох, — само кад нисам пао из три предмета, а за ова два спремићу се лако!... Имам времена...

У нестрпљењу сачекасмо и Петров дан, кад нам раздадоше класификације...

Сваки дохватио ону проклету књигу па журно, у некој дрхтавици, тражи прстом свој разред и име...

— Ово је погрешка! — Није могуће! — Ја сам добро одговарао! — Он ме је за инат оборио! — Осветићу се ја њему! — чују се са свију страна узвици.

И ја сам узбуђен тражио своје име, али боље да га нисам нашао, јер се у мало не скљоках на земљу, кад угледах три двојке!... Ужас!...

Ја сам од истине имао право да вичем: „ово је за инат или је погрешка“; јер сам својим рођеним очима видео тројку из Хемије, а из она друга два предмета, из којих сам имао двојку резултат, нисам марио, али да паднем из Хемије!!...

Био сам до зла Бога озлојеђен... Ни за шта нисам марио, макар ме и убили, па за то, као помаман, јурнем у директорову канцеларију.

— Господине директоре, овде је погрешка! — викнем ја раширив класификацију на столу, — ја сам испит из Хемије добро положио.

— Марш на поље!... Ваљада ћеш ми ти држати коректуру!... Код свију је вас погрешка, — продера се он љутито.

— Али, молим вас!...

— Марш, кад ти кажем!... Вуци се напоље.

Шта сам знао да радим?... Савијем шипке па изиђем као убијен.

Ах, то су за мене били страшни тренутци; јер нисам губио једну, већ две године, пошто је онда уведен VIII разред и важио је за оне ђаке који те године прелазе у V а који сам имао да поновим...

У највећем очајању изиђем на улицу.

— Шта да радим? — питах се, — нити сам више за школу нити за занат, нити за војску!...

За мало је остало што тада, поред свију преживелих мука, не сврших са собом.

Од једаред ми на ум падоше речи Ристе Јовановића — Шовеља: „човек треба да буде издржљив и да се смело пусти у борбу са свачим, што му на пут стане!“ и ја се, збиља, после кратког времена са свим помирих са својом судбином...

XIX.

И овај школски одмор прође без икаквог значаја, сем једино што сам се са госпођом чешће свађао, јер из Саве нисам од 8 до 12 пре и од 2 до 7 сахати после подне излазио.

Кад би време, уписах се поново у V разред, али без икакве воље, само да се не зовем мангупом... Хтео сам да ту годину проведем а да ништа не учим, па ако положим испите — добро, а ако не положим — да идем у војску, јер бих тада имао довољан број година...

Три недеље скоро како идемо у школу, а за то време свечано добијем две двојке и то из предмета, из којих сам прошле године имао добре оцене...

Једно после подне дођем, као обично, зловољан у школу.

Око табле, на којој се лепе објаве, беше се искупио велики број ђака, који се тискаху као под пресом.

Растерам неколико мањих испред себе и приђем к табли, на којој стајаше објава од прилике ове садржине:

„Они ђаци, који су на годишњим испитима пали из три предмета, па међу њима има и један живи језик, — имају права и могу полагати испит из она друга два предмета ну с тим, да у старијем разреду за њих буде обавезан други живи језик, из кога су раније положили испит, пошто по новом закону један мора бити обавезан...

„За спрему даје им се рок петнаест дана, а дужни су се одмах пријавити и прописну таксу положити“... и т. д.

Читајући ову објаву нисам веровао својим очима и ако сам је, ваљада, десет пута [292] прочитао. Да би још сигурнији био викнем једном малиши пред собом:

— Читај бре гласно! — а овај утањи:

— „Они ђаци“... и т. д.

— Добро је, — рекох а све ми ноге клецају,... ни сам не знам за што... Било ми је као да сам добио премију са главним згодитком, јер ово заиста беше за навек изгубљена ствар — повраћена, пошто се за испите нисам плашио.

Одмах се вратим кући и у два три скока истрчим уз степенице, где у ходнику затекнем госпођу...

— Ура! — узвикнем и треснем књиге о под, а она устукну један корак назад па викну:

— Који ти је ђаво, јеси ли полудео?!!.

— Ура!...

— О, часни га убио!... Шта ти је?!...

— Молим вас, госпођо, викните и ви: ура!

Она се прекрсти и измаче још два корака а но изразу њена лица закључих, да она поче сумњати у моју здраву памет.

— Говори, шта ти је?!

— Не питајте ме,... дајте ми четири динара, па ћу вам после причати, али брзо, немам кад да чекам!

Она извади из џепа четири динара и бојажљиво ми их спусти у руку само беду да скине с врата, јер се одистине беше нашла у небраном грожђу.

Чим видех новац у рукама јурнем низ степенице као без главе па право у школу.

— Господине директоре, донео сам да платим таксу...

Он се обавести из којих сам предмета пао, наплати таксу и заврши речима:

— Сад можеш ићи па се спремај за испите, — а при том ми записа име на засебној хартији.

— Разумем! — рекох и дохватим врата.

Вратим се кући и госпођи испричам све, што и њу обрадова,... али, кад јој рекох да због спреме морам од њих изићи, не би јој право.

Истог дана узмем једну собицу под кирију у поштанској ул. бр. 20 за шест динара месечно и одмах се уселим. Соба је била толико мала, да сам се у постељи једва могао испружити.

Пуних петнаест дана проведох у тој собици учећи. За све то време ни једаред не изиђох на улицу... Искључиво сам се хранио сувим хлебом, кога нисам имао довољно. Хлеб ми је куповало газдаричино слушче.

У нестрпљењу сам очекивао дан испита, јер сам се био врло добро спремио... Најзад дође и он.

Са, веселим лицем одем у школу, јер у успех нисам сумњао и, збиља, испит из оба предмета положим како се само пожелити може.

Сад сам тек био ван себе од радости... Да сам могао цео би свет загрлио.

Изиђем на улицу па се испрсио и мислим да ми нико није раван, а и није била мала шала: ђак шестог разреда и то изненада!

Госпођа професорка још не беше узела ђака па ме радо прими натраг, пошто наравно узех једномесечну плату у напред те исплатим стан...

Било нас је свега четворица, који смо на овакав начин прешли у старији разред.

Ја одмах распродам све књиге из петог разреда и набавим за шести, па озбиљно легнем на посао, јер ми другови беху много измакли, а и двомесечје се свршавало па сам требао да добијем оцене... Учио сам и ноћу и дању,... ни тренутка одмора нисам имао...

Једног дана, при крају часа, професор латинског језика, који је врло радо причао о месецу и његовом путу, — прозове моја два друга, а мене остави за идући час, пошто није имао времена да сву тројицу испита.

До тада никад нисам веровао у предсказања, али од тада, и преко своје воље, верујем. На три минута пред свршетак часа уђе у разред служитељ са једним парчетом плаве хартије у руци, које спусти пред професора на катедру, па изиђе.

Нећеш ми веровати, али је истина, да ме нешто као ножем удари у срце и целим телом задрхтах, кад оно проклето парче хартије угледах у руци служитељевој.

— Ово се мене тиче, — и нехотично рекох, и ако сам знао да ништа нисам био крив.

Кад се сврши час професор узе оно парче хартије и прочита моје име са именима осталих мојих другова и рече, да одемо код господина директора.

Пред вратима директорове канцеларије сусретосмо неког Ристу, који је прешао из VI у VII разред као и ми из V у VI... Био је у лицу као земља...

— Шта је Ристо? — упитам га бојажљиво.

— Не питај! — рече и узману десном руком, а левом се придржа за стуб да се не скљока на земљу.

Ја први уђем у канцеларију, а остали за мном.

Директор стајаше поред стола; левом руком држаше једну кесу од тежине, а десну у исту завукао.

— Ево вам плаћене таксе натраг, — рече он и одброја нам по четири динара, — па се вратите у пети разред, где сте и били!!...

Ја немам речи, којима бих ти могао исказати како ми је онда било... Све ствари у канцеларији са њом заједно почеше ми се окретати око главе... Неки црн вео ми се превуче преко очију, а у ушима ми наста такво зујање, као да су се у њих уселили сви новоселски цигани са свима њиховим и новим и старим музичким инструментима, — и ја бих се, колико сам дуг, испружио по поду, да се обема рукама не ухватих за сто... Нисам могао уста отворити да што проговорим.

— Шта стојиш сад?... Одлази! — викну директор.

Ове ме речи тргоше као из сна.

— Узми тај новац па излази, немам времена,... одите ви овамо! — опет ће директор.

— Молим вас,... заустих да протестујем.

— Ни речи, већ одмах одлази,... немам кад да се с тобом објасњавам, јер иначе ћу звати служитеља!...

Изиђем посрћући.

Цео дан сам лутао по улицама, јер нигде не могах наћи мира, а непрестано сам узвикивао: „Ох, Боже, шта ли сам ти толико скривио?... Да ли је то мој или мојих предака грех, који овако горко испаштам, или је чак — Адамов!!“...

— Али нека, — најзад рекох, — видећу докле ће се судбина са мном овако играти, ну у клупу ове гимназије нећу више сести, а школу ћу свршити, ма учио док сам жив...

Пред саму ноћ дођем кући... Био сам што веле као убијен. Узалуд је што су ме сви укућани тешили и храбрили.

Тога вечера нити сам што јео нити радио, а и у подне нисам ништа окусио.

Око десет сахати легнем да спавам, али сна нигде... Те сам ноћи више поцепао постељу преврћући се него иначе за две године.

— Где да идем сада? — питах се, — ни новаца, ни одела, ни књига,... ништа!... Овде у Београду неће ме у другу гимназију примити!...

Премишљајући тако паде ми на памет Реалка.

— Врло добро, — рекох, — ако успем да се у Реалку упишем биће опет добро, јер нема осам разреда и тако ћу у место две изгубити једну годину.

Ово ме мало утеши и тако заспах.

Сутра дан саопштим господину своју одлуку.

— Лепо, — рече ми он, — то није рђаво; ти узми сведоџбу, а ја ћу замолити г. директора Реалке да те прими.

Одем у школу за сведоџбу, али господин директор неће да ме прими... Неће данас, неће сутра, а кад ме прими онда:

— Немам кад,... дођи сутра!

Читаву сам недељу дана долазио и пре и после подне, и једва, као клештима, ишчупам сведоџбу...

Директор Реалке ме врло љубазно прими и уписа у V разред...

Сад настаје друга мука: нити сам имао све књиге нити цртаћи прибор, нити алат за моделисање и дрворез — ништа, а то све скупо кошта. Па што је најгоре, било је нових предмета, који се у гимназији не уче, а о којима ја нисам имао ни појма; па после тога, професори са ђацима много измакли; јер је већ било почело друго двомесечје...

Срећа је моја била што сам благовремено увидео да ћу пропасти, ако овако остане, јер сам код господина и госпође, где сам послуживао, имао и сувише посла, — те их напустим и погодим се с једном куварицом, која је служила у кући једног великог чиновника, да јој носим воду а она мени да „плаћа стан и храни ме“... Име јој је било Тоника, а по народности Немица; једва ако је била у четрдесет [298] шестој години, угојена као трут, а доста лепа жена.

Она је имала у истој кући и ћерку, која је вршила собаричин посао, а звала је се Фаника...

Ово чељаде — ћерка, беше врло лепо и приступачно, а по срцу веома добро...

Она ме је радо гледала а и ја њу нисам мрзео. Мало по мало па се спријатељисмо да не може бити боље... Ако ми је требало новаца, она је увек била готова да ми их да; ако сам имао какво писмо да однесем, или што друго послушам — заменила ме је; а ако сам хтео да идем у позориште, није ме хтела пустити самог, већ је и она са мном ишла па, наравно, и карту плаћала. И ја њу нисам пуштао саму само кад сам имао времена.

Оно, до душе, и ја сам гледао и свим се силама старао да им што боље уговем... Кад би се Тони, наравно као стара жена, пожалила, да јој у левој плећки сева од реувматизма, — нисам жалио труда и снаге, да оболело место што боље са шпиритусом и камфором истрљам...

Пошто сам у последње време имао много да учим, нисам могао редовно ићи с Фаником у позориште него би је само до њега отпратио и допратио.

Тако је једног вечера отпратим у позориште па се вратим кући. После вечере седнем за сто и почнем учити.

— Шта си одмах забо нос у ту књигу,... што се не одмори мало?. — Упита ме Тоника седајући поред мене на кревет.

— Морам,... испити су на прагу а ја имам слабих оцена које ваља поправити, јер се нема више куд, — одговорих и не дижући очију с књиге.

— Ех, мораш,... учио си доста!

— Није то ништа,... сад сам баш на најгорем месту,... на раскрсници...

— Батали, молим те,... него ово ми раме много сева...

— Па да истрљам мало...

— Баш би добро било, дела ако хоћеш.

Ја узмем стакло са шпиритусом и камфором па наспем на длан, а она раскопча дебелу реклу од фланела, испод које се показаше гојазна плећа...

— Ала је ово створење дебело! — рекох у себи и таман доврших реченицу, а она ме изненада упита, коме сам се питању најмање надао:

— А би ли ти био мој зет?!...

Ја је погледах зачуђено, па онда рекох:

— Шта кажете?!...

— Би ли пристао да будеш мој зет?...

— Бог с вама, шта ви говорите?!

— А што ти је то, као бојаги, тако чудо?!

— Озбиљно вам кажем да ми је чудо,.. ви говорите а ни најмање не мислите на последице...

— Какве последице?.. Чега имаш да се бојиш?.. Фаника има сто дуката уштеђених, а поред тога и кућни намештај...

— Море махните се молим вас... То је за једну годину а после?

— Ја и не мислим да тако остане, разговарала сам се с Фаником да молимо господина те да издејствује, да те поставе за учитеља...

— Али ја нисам свршио Учитељску Школу.

— Знам, али ја мислим да те поставе у Старој Србији или Македонији. Фаника пристаје, ако хоћеш, на крај света да иде.

— Ви ту ствар узимате врло олако. Ја не знам за коју би цену сада напустио школу, — рекох, а за тим у себи, — не бих, валах, ни за цео свет,... пре бих свој живот дао.

— Ти си будала, ваљада ћеш сто година живети, те да се тако мучиш...

— Мисао је лепа и ја бих радо ишао у Стару Србију за учитеља, али сам још неискусан а и нисам, тако рећи, ништа ни свршио и могао би бити од веће штете него користи. Поред тога, нисам ни војску одслужио... У осталом оставимо ту ствар за сада као безпредметну, па ћемо о њој говорити кад свршим матуру,... још смо обоје млади.

— Добро, како хоћеш, имамо довољно времена... Хоћеш ли да пијемо чај?

— Зашто не, само ако ви хоћете.

Она оде у кујну да кува чај, а ја остах да учим, али ништа нисам знао шта читам, јер ми се непрестано по глави врзао Тонични предлог, а са усана ми не силазаше реч: зет!..

Пошто пописмо чај и још мало проразговарасмо, одем у позориште, да допратим Фанику и ако је било још рано, јер ми нешто беше тешко код куће седети.

Још сам имао један читав чин да чекам па да се представа сврши. Време ми беше веома дуго... Најзад се и позориште пусти. Ја сам на одређеном месту зловољан очекивао Фанику.

Дође и она.

— Јеси ли ту, Милане? — упита она навлачећи рукавице.

— Јесам, — одговорим оштро.

— Хајдемо!...

Нисмо још ни до Ђурићеве апотеке дошли, а она примети да нисам као обично па ми се окрете:

— Теби нису све козе код куће?!..

— Нисам их никад ни имао.

— Збиља шта ти је?!...

— Ништа!...

— Ама видим ја,... говори!..

— Махни ме се молим те,... причаћу ти код куће.

— Да се ниси што с мајком свађао?

— Боже сачувај... Ево већ је шест месеци како сам код вас па се ни једаред нисмо ружно ни погледали,... већ на против...

— Шта?...

— Лепо смо се разговарали

— О чему?

— О мени и теби; о Старој Србији и Македонији; и о учитељима, и о... махни ме...

— А,... ти ми мораш казати о чему сте и шта говорили и то још вечерас,... је ли отишла мајка кући да спава, или је још тамо?

— Јесте, а кључ је оставила где и обично па ми је казала да одмах дођем кући чим те допратим.

Тоника је држала у комшилуку стан у коме сам и ја обитавао, а Фаника је ноћивала код госпођица и господина, који је био удовац..

— Јесу ли госпођице легле?

— Јесу...

— Онда хајде и ти са мном да пијемо чај,... још је рано...

— Питаће мајка где сам, а и с њом сам пио чај.

— Шта се ње тиче куд ти идеш. Ниси ти више дете...

— И мени се чини,... овог ћу лета у војску.

Дођосмо кући.

— Види, ваљада ће у шпархерду још бити жара па метни које дрво док се ја пресвучем, — рече она и уђе у собу, а ја остах ложећи ватру...

Уз чај испричам јој све што сам с бабом говорио и изнесем јој оправдане разлоге са којих се, бар за сада, не можемо узети, и, најзад, донесемо одлуку, да до свршетка матуре о тој ствари ништа не говоримо, а дотле да живимо као брат и сестра.

Око два сахата по поноћи одем да спавам... Баба ме није ни осетила кад сам дошао.

Од тога доба ја сам живео у сваком изобиљу.

Испите добро положим и ако сам имао слабих оцена, и, чим с њима бих готов, ступим [303] у војску, где сам остао до 14. септембра исте године.

Врло често, скоро сваки дан, долазио сам кући на ручак, а, из ове никад нисам изишао празних шака... Било ти је ту и новаца и дувана и колача и воћа... свега.

Кад сам из војске изишао нисам за десет дана ништа радио, само сам јео, пио и спавао...

Чим пођосмо у школу престаде ово ленствовање,.. ваљало је радити.. Начин живота био ми је исти као и пре.

Тоника и Фаника све дотле су ме кришом од госпођица и господина држале. Али, како то беше незгодно и за њих и за мене, Фаника предложи госпођицама да је неопходно нужно, да поред њих узму и ђака, који би вршио спољну службу, што оне и господин врло радо одобре, и наравно, тај ђак био сам ја. Оне ми, — госпођице, од своје стране одредише осам динара месечно, с чим сам, разуме се, био веома задовољан.

Сад нисам имао потребе да се кријем — и био сам радостан кад сам имао шта да их послушам.

Госпођице су по срцу и карактеру биле врло добре... Човек им је могао узети последњи залогај из уста, а оне се не би противиле...

И господин је био такође врло доброг срца. Он није никада, онда па ни доцније, моју молбу одбио ма каква она била.

Ја одистине имам само њима да захвалим што сам матуру свршио, јер да сам у ма којој другој кући био — заглавио бих.

Кад бих сео да учим не би ме узнемирили па ма каквог посла имао.

Свршим шести разред и пређем у седми... Још само година дана!... Фаника се особито радоваше што сам у школи напредовао. Само што сам у школу и до чесме ишао, иначе сам непрестано код куће седео и учио. Поред тога што сам за себе радио, радио сам и разне цртеже за ђаке, јер сам доста добро могао да цртам. Од овога сам рада имао лепу корист.

Дан по дан пролазаше... Дође и Божић па и Васкрс... Још нам свега остаде месец и по дана да идемо у школу.

Другог дана Васкрса дође код Фанике једна њена пријатељица са својим заручником и још једним човеком од својих тридесет и пет и шест година, кога нисам познавао. Овај незнанко учини ми се врло ружан човек. Косе и браде риђе, у лицу од богиња роав, а бркова нацмаканих помадом и толико упредених, да би их човек могао у иглу увући.

Ја сам у кујни за столом радио један задатак, а њих четворо уђоше у собу.

После кратког времена почеше се тихо а журно разговарати тако, да нисам могао ништа разабрати.

Дође и Тоника.

— А, ево мајке! — викну Фанинима пријатељица кад Тоника ступи у собу, још само она да благослови...

Шта је ова имала да благослови не знам, јер ме отераше да донесем три боце пива, али сутра дан објавише, да је Фаника — испрошена!...

Ја сам се овој брзој одлуци Фаничиној чудио, али сам се и радовао и љутио. Радовао сам се с тога, што ми је се велика беда скинула с врата, а љутио сам се, што да овом човеку овако лепа девојка у део падне...

Распустисмо се за матуру. Од сваког сам посла био поштеђен и ако ме Фаника не гледаше као до другог дана Васкрса, јер је била испрошена.

На испитима славно прођем.

Кад нам објавише резултат испита и видех да сам добро положио, ја одахнем као малаксао човек који баци с леђа тежак, претежак терет, што га је дуго, дуго носио по мучном, рђавом путу. Мишљах у том тренутку да је то био једини терет, што ми га судбина натоварила на слаба плећа још у доба детињства мога. Веровао сам да је са тим даном свршена последња мука, да сам свима бедама стао ногом за врат.

Лако је појмити радост једног матуранта кад добро сврши испите, али код мене је та радост била двострука.

Сведоџба испита зрелости за мене и за једнога који није патио оно што сам ја, — није могла бити од једне исте вредности, јер, свршавајући средњу школу свршавао сам и са [306] послуживањима, пошто се на Великој Школи није могло послуживати... Та за Бога био сам већ господин!

Послуживао сам, које приватно, које стално, осамдесет и шест кућа. Све могуће сорте људи имао сам за господаре... Био сам код министара, саветника, официра, адвоката, попова, учитеља, трговаца, занатлија, удоваца, удовица, распуштеница, баба, стараца, девојака, момака, па чак и код једног практиканта, који је и данас у томе звању, а који је увек свој изостанак од канцеларије или задоцнење правдао са: „Госпођа супруга ми је болесна!“...

Сви су, сразмерно својој заради, подједнако расипали, а подједнако су и ленствовали, ни један није волео да ради а сваки је хтео да заповеда. Ето то сам приметио.

Тако на пример за једног великог господина морао сам на крају месеца са писмом у руци да обиђем по десет кућа док нађем једну банку, а кад прими плату за десет-петнаест дана цео комшилук нема мира. Тако је исто и код практиканта: кад прими плату за идући месец наћићеш му на столу свакојаких ђаконија, а кад зађе у другу половину месеца он са својима скапава од глади, јер нема ни хлеба. Занатлију сам опет гледао где се у јутру до девет сахати протеже по соби и чеше, а шегрти и калфе у дућану поседали на тезгу па клацкају ногама очекујући мајстора да им да какав посао!...

XX

По свршетку матуре провео сам школски одмор у месту рођења, а по повратку упишем се у правни факултет на нашој Великој Школи.

Сад је требало живети, али од чега?... Послуживати се није могло, а кондиције, нити службе или каквог другог посла нема. Беше ми врло критичан положај... Неко ме време помагаше другови, али и њихова се помоћ исцрпе, а газдарица неће ни да чује што ја немам ништа, већ хоће кирију или напоље. Два месеца мучио сам се горе но икад дотле, јер ово беше мука човека, а раније детета.

Срећа, а можда и несрећа, јер ко ће још знати често у животу шта је срећа а шта несрећа, еле шта је да је, тек ја мишљах да је по мене био добар случај, те сам примљен у један „завод за васпитање деце“ као наставник.

Ту се намерим на неку управитељицу, нервозну, слабу, готово хистеричну девојку, као што је доста чест случај код тих створења. Укратко ћу ти испричати како сам у заводу завршио своју наставничку каријеру:

Једне недеље рано изјутра (а то је било трећег месеца по мом доласку у завод) — одведем мушку децу у трпезарију на доручак, где затекнем и женску децу са својом наставницом. Управитељица није ту била, већ је остала горе у канцеларију да пише неки извештај.

Пошто један очита молитву поседасмо... Млеко је било насуто.

Деца су била за чудо мирна, па сам с тога гледао само у своју шољу и јео.

У пола доручка уђе управитељица у трпезарију. Сва деца скочише у један мах и окренуше се к њој. Она стаде на средину између женске и мушке деце, окренута првој, која су се гледала лице у лице. И ја сам устао, али како сам стајао по зади мушкараца нисам могао ни једноме видети лице.

У један мах наста међу женском децом такав смеј и кикот, да му не беше краја.

— Мир!... цикну управитељица, али бадава, смех још јачи. Ја се нађем у чуду јер нисам знао чему се смеју; у једно време помислих да се не смеју њој, али кад се окрете мушкарцима она испусти трску из руке, од које се никад није одвајала, и пљесну длан о длан, а од љутине сва помодре; очи разрогачила па ни да трепне.

— Шта је сад? — упитах се.

— Господине!... викну она најзад дошав мало к себи, — шта је то ако Бога знате?!

— Шта, молим? — упитам и пођем к њој, али, кад угледах лице у мушкараца не могох се уздржати, него и ја прснем у смех да сам се све превијао...

Сваки је био умазан као прасе, а црн као Арапин... Ах, човек је требао да види онај израз дечијег лица, па да се не заустави од смеха.

Управитељицу ужасно наједи мој смех, па напусти децу и спопаде мене... Почех се и ја љутити: реч по реч и далеко одосмо.

Ево шта је у ствари било:

Неки трговац поклонио је заводу неколико сандука цигуре, коју нису трошили а за што не знам. Сандуци су стајали на тавану где је стајало и дечије празнично одело. Ови обешањаци чули су за „белу каву“ коју дотле нису јели, јер су били у таквом положају, а видели су како изгледа кад мени донесу на сто. Од куда су знали да се цигура употребљује за белу каву не знам, тек они, да би пробали каква је, покраду цигуру, кад су узимали одело, пошто су тога дана имали за доручак млеко.

Кад су сели да доручкују сваки је узео по једно цело пакло и надробио у оно мало млека па су чак и рукама гњечили и тако се умазали по рукама и лицу, да им је се човек морао смејати.

Кад су почели да једу онда су тек видели да је горко, али, да би прикрили шта су урадили, морали су јести... Од оне горчине некако се свакоме смешно искривило лице, па још онако умазани!...

Погледам у тањире, а оно у свакоме стоји до половине оног црног теста од цигуре!

— О, часни вас убио, — рекох у себи па се опет почнем смејати, а и шта сам друго знао да радим?... деца као деца.

Тога ти се дана, Богме, ја озбиљно посвађам са управитељицом, нарочито кад поче [310] једног и по једног да бије и ако им је довољна казна за крађу и несташлук била, што су морали горку цигуру у облику теста јести. Од тада је једно с другим говорило само у службеном послу.

Е, реци сад, зар то није малер, кад овако настрадах.

О моме службовању у заводу имао би ти много причати али не могу,... далеко би ме одвело.

Испричаћу ти само још један сукоб са управитељицом због кога сам из завода и изишао.

У заводу је било пет-шест ђака из Румуније, који су ишли у гимназију. Сваки је своје бављење у заводу сматрао као неку казну, а за што не знам, сем ако није због управитељице. Ови су младићи били доста одрасли и ја сам се, не само с њима лепо слагао, него и са осталом децом, чему је најбољи доказ њихово плакање кад сам из завода полазио. Они су ме доцније и у стану посећивали.

У два сахата после подне, 5. јануара, јавим се управитељици.

— Шта сте ради? — упита ме она намрштено кад уђох у канцеларију.

— Ја сам, госпођице, код вас дошао на пет дана раније да вас молим, да ми 7. ов. месеца, на Св. Јована, дозволите, да могу ићи на вечеру код једног свог друга, који тог дана слави... До сад нисам никако излазио.

Она мало поћута, добујући прстима по столу да би званичније изгледала, па онда рече:

— Добро, господине, ја вам одобравам и ако не би требало.

— За што молим?...

— Тхе,... за што?... Оставите то,... довољно је кад ја знам.

— Треба и ја да знам, па ако сам грешио да се поправим, — рекох више у иронији...

— Тврдоглави сте и не приступачни.

— Ја не приступачан?!... О, ви се варате... У осталом то се да трпити, само кад није шта друго... Хвала, збогом!...

На Св. Јована, пошто издадосмо деци вечеру, одем у умиваоницу да се умијем, како би после тога могао обући празнично одело.

Тек што сам се почео умивати уђе к мени једно дете и још с прага викну:

— Господине, зове вас госпођица, али одмах!...

— - Кажи јој да се умивам... Нека чека мало.

Дете оде али се одмах врати.

— Госпођица каже да сте ви безобразни... С места да дођете вели!...

— А верујеш ли ти што она вели? — упитам малишу у шали бришући се убрусом.

— Не верујем, — одговори живо и махну главом лево и десно.

— Госпођица воли да се шали,—рекох облачећи капут, али он то сумњиво прими.

Дођем пред канцеларију управитељичину и закуцам на вратима.

— Слободно!

— Шта желите, госпођице? — упитам кад уђох.

— За што нисте одмах дошли? — упита љутито.

— Дечко вам је казао... умивао сам се.

— Добро, то ћемо ми већ другом приликом расправити, а сад се спремите, и то одмах, да идете на железничку станицу.

— Шта ћу тамо?!

— Још ме питате!.. У место да се за вашу немарљивост извините, а ви...

— Какву немарљивост?... Какво извинење?!... Молим вас изјасните се јер вас не разумем.

— Она два Румуна, Јоца и Валерије, благодарећи вашој непажњи, побегли су.

— Срећан им пут! Ако им се овде не допада нека траже где им је боље; ја нисам стражар те да их чувам.

— Господине, какав је то говор?! — цикну она и лупи песницом о сто, — с места да идете на станицу, тамо ћете их за цело наћи, па их са жандармом амо дотерајте, а ја ћу се доцније с вама разрачунати!

— Знам, али ви сте заборавили да сам, по вашем одобрењу, казао човеку, да ћу вечерас код њега бити на вечери... Они ме чекају и ја морам ићи.

— Нећу ни да чујем за ваше вечере,.. за шта се плаћате овде?

— Зацело не да јурим за онима који од вашег зла бегају! — викнем љутито.

На ове речи госпођица позелени од једа као гуштер чупкајући рукама поставу од бундице.

— Одлазите ми испред очију! — викну она а некаква је дрхтавица спопаде да је се сва тресла.

— Немојте се толико једити, молим вас, може вам шкодити,... кад друкче није отићићу на станицу, — рекох у иронији и изиђем на поље.

Без сумње је у несвест пала кад сам из собе изишао, јер у мало што то не учини предамном.

Спремим се и одем на станицу колико да се могу заклети да сам тамо био, али никако да бегунце хватим.

Пролазећи поред чекаонице треће класе повирим унутра и, збиља, обојица сеђаху на клупи са пртљагом поред себе и о нечему живо разговараху. Они ме не приметише.

— Нема, голубови, нигде умешено па обешено,... бићете бржи отуд него одовуд, — рекох у себи па за тим изиђем на улицу и упутим се пријатељу на вечеру.

После вечере било ми је доцкан да се враћам у завод, јер нисам могао ући, па за то ноћим у гостионици.

У јутру, кад сам стигао у завод, нађем празне собе. Управитељица је сама, на по сахата пре обичног времена, одвела децу на доручак. Скинем горњи капут и сиђем у трпезарију. Њу затекнем где се шета између столова са трском у руци. Поздравим је учтиво, [314] али ме она неотпоздрави, ну ја се на то нисам ни обзирао, већ заузмем своје место. Доручак се беше већ охладио.

Тек што сам сео она командова: „Молитву!“ и ако још нису сви са доручком били готови. Деца поустајаше; устанем и ја. Очиташе молитву и два и два, почеше излазити, а ја седнем и продужим јести. Кад сам био готов одем у разред и почнем с децом радити и ако још није било време.

У пола часа дође једна девојчица и позва ме да одем код госпођице.

Закуцам на вратима њене канцеларије и уђем унутра.

Она је стајала поред стола, десном се руком подбочила, а левом наслонила на сто и нешто мало напред погнула. На столу је лежала она шпанска трска од које се, као што рекох, није одвајала ни кад спава.

— Ви сте ме звали, госпођице.

— Да, — одговори и климну главом жмиркајући. (Она је навлаш жмиркала што је мислила да јој лепо стоји).

— Знам за што и да не питам.

— Тим боље.

— Унапред вам напомињем да нисам вољан да се свађам. Сешћу овде на канабе и мирно ћу вас саслушати, дакле, молим,... рекох седајући на канабе.

— То није лепо од вас, то је неучтиво седати пред старијим без дозволе.

— Молим вас оставите те ситнице на страну па пређите на ствар,... ја нисам дете.

Она поче од љутине гристи уснице и добовати прстима по столу.

— Ви сте необразовани и неуглађени.

— Може бити, али како наспрам кога.

— Значи да наспрам мене навлаш хоћете такви да будете..

— Према свецу и тропар... Шта сте ви, молим вас? — планем ја и устанем, — а шта сам ја? С толиким сам људма имао посла, који су и од мене и од вас сто пута већи, па ми ни један не рече што ми сад ви рекосте, чиме сте доказали: да сте и необразованији и не углађенији од мене. Ви мислите, ваљада, да пред вама на коленима клечим ако сам силом околности доведен у зависан положај од вас. Не, то неће никад бити, и ако тако мислите ви се варате.

Она се овоме није надала и беше од чуда занемила; јер је била навикнута да ме гледа мирног.

— То је дрскост од вас! — викну она најзад.

— Ни најмање. Признајем своју кривицу што сам и до сада толико трпео ваше набрецивање, али шта ћу кад сам био принуђен. Најзад и на другом месту за радника има хлеба... Говорите што сте ме звали!

— Идите, идите, сад не могу с вама да разговарам! — рече и више се скљока на столицу но што седе.

— Кад год желите, али без вређања, разумете ли?!... Збогом!

Она не одговори ништа већ се устури на столици превлачећи руком преко чела.

Ја изиђем.

До ручка се нисмо видели. Ја сам као обично радио с децом, а у подне их одведем у трпезарију, пошто су се претходно умила као и обично, где затекне госпођицу са женском децом.

Деца су приметила да нас двоје стојимо на — ратној нози, па су се бојала, да се наша свађа не излије на њихову главу, због чега су била мирна као јагњад.

По ручку поведем децу из трпезарије. Кад се у пролазу приближих управитељици, коју дотле нисам ни погледао, рече ми она мирно:

— Господине, пошто одведете децу дођите у моју канцеларију.

— Разумем, — одговорих и не погледав је честито.

Изведем децу у двориште, као што сам обично после ручка радио, да се мало проиграју и наредим једном гимназисти да на њих пази, а ја се вратим у управитељичину канцеларију.

— Шта желите, госпођице? — упитам кад уђох.

— Извол’те сести!...

— Ви ме изненађујете с вашом добротом,... хвала остаћу стојећи.

— Мислим да је паметније да вас понудим, него без тога то да учините као прошли [317] пут... Седите,... имам с вама подуже да разговарам.

— Ја ћу вас саслушати, — рекох седајући.

— Седе и она.

— Па, господине, шта ћемо сад? — упита шарајући писаљком по столу.

— Што год хоћете.

— Ја сам мислила да ваш поступак представим господину управнику писмено, али, ценећи вашу заузимљивост око деце и рад с њима, променила сам то мишљење и решила сам се, да му ствар усмено реферишем, јер је то блаже, пошто...

— Молим вас, — прекидох је, — можете му ваш реферат и штампан поднети.

— Немојте бити непријатељ самом себи (!). За што сте тако груби?.. Истина ја сам мало љута, али и ви не треба да заборавите да сте млађи...

— На то никад нисам заборавио, али...

— С вама није могуће под једним кровом живети.

— Зар сам ја баш таква?.. — упита она смешећи се...

— Да,... и ја вам отворено велим да сте врло неразложни... Тај осмејак што га мало час први пут, после два-три месеца, на вашим уснама видех, јако ме изненађује, а и он је, будите уверени, пакостан, — рекох очекујући буру, али за чудо беше врло мирна и само ме погледа... Ко зна како јој је у души било...

— Ја признајем, — наставим даље, — да од мене није лепо што вам то у очи велим, али шта ћу, друкче не могу.

— Е, па лепо, шта сам ја вама толико учинила да ме тако мрзите.

— Много... Ја о томе сад нећу да говорим, јер би се при растанку још горе посвађали,... будите задовољни и са оволико колико вам рекох,... немојте више тражити да не буде и сувише.

— Нисам се од вас томе надала.

— Могли сте се надати кад сте ме понижавали до скота... Моје осећаје и понос нисте штедили већ сте их на сваком кораку газили... Мислили сте да сам вам ја оно што и дршка од вашег кишобрана, само за то што сам по нужди ћутао, — па сте ишли из крајности у крајност. У осталом, можда је и моја кривица у томе била, што нисам умео с вама да се опходим како сте ви желели, ну ипак да сте према мени десети део били такви као сад, што ме изненађује, и ја би, не сумњиво, био друкчи, али је сад доцкан.

— Никад није доцкан поправити се. Ви сте млад човек!

— Не налазим да сам толико грешио, да ми се сад ваља поправљати... Своју сам дужност одправљао како треба.

— Нисте у свему,... бар према мени.

— Може бити.

— Јесте ли се решили да останете такви до краја?

— Док сам жив водићу озбиљног рачуна о себи, својој дужности и свима око себе, а никад нећу дозволити, ди ме ма ко бесправно гази....

— Ја вас нисам газила.

— На сваком кораку, госпођице, и било ми је поред вас горе но у паклу, а што сам то до сада трпео, трпео сам једино с тога, да ми досадања мука не би била узалудна, али се више не може ма шта било...

— Да сте били паметнији било би за вас боље...

— Истина је, али само да сам био други човек... Него молим вас, ја ћу сутра напустити завод па то јавите господину управнику кад дође, а сад идем на час.. Збогом! — рекох и изиђем а она оста непомично седећи.

Сутра дан оставио сам завод у коме сам тако своје службовање завршио.

Сад се опет без ичега нађем на улици. Морао сам узети стан и узмем га код једне сироте али зле жене, којој је одавно у паклу спремљено место... Хтео не хтео морао сам је трпети, нарочито кад зађох у други месец, пошто нисам имао кирију да платим, јер ни од куда пет пара. Најгоре ми је било кад стане преда ме па се подбочи и викне да цео комшилук чује:

— Господине, ја сам жена од реда!

Сва јој реченица никад није силазила са усана...

— До ђавола, — мислим се — ако си ти жена од реда онда нема ни једне од нереда.

Често пута, без икаквог повода, рекла би ми успијајући устима:

— Знате ли ви ко сам ја била? О, ја сам била једна и по једна... Ја сам тепелук носила, па још какав тепелук!.. Крупан бисер као зрно од кукуруза!... Па либаде,... дупке је могло да стоји, а све су ми жене завиделе: „Е, ђаво те знао“ рекле би, „како то на теби стоји као саливено!“...

— Потпуно верујем, — одговорио би јој — јер иначе не би имали раздеок широк два прста, а то долази само од крупног бисера!

Она се тада и нехотично пипне по глави или стане пред огледало да се увери: да ли јој је раздеок одистине толико широк, па тек рекне:

— Е, е, каква сам ја до скора држећа жена била!... Али мој проклети покојни муж.

— Па ви сте још млади, молим вас..

— Јелте! — рекла би некако стидљиво па полако изиђе из собе те да се опет после два-три минута врати...

Срећом испаде ми за руком те нађем три кондиције од којих сам имао шесет динара месечно. Узмем четрдесет динара унапред и овоме ђаволу платим двомесечну кирију коју сам дуговао, и тако се курталишем беде... Иначе, да тога не беше, ја би од бисера — свиснуо!...

И код других ми газдарица није ништа боље било. Све су, брате, на један калуп, ваљада што су у истим приликама.

Тек, пошто сам променио више од десет станова, наиђем на једну одистине честиту и стару жену, као изузетак, која је могла у сваком погледу служити многима за пример. Сиротиња је била да не може бити већа, али оне чистоте и реда мало ћете у којој кући наћи... Код ње сам остао пуне три године — до свршетка Велике Школе и неколико месеци после тога.

Зими сам се код ње много мучио: дрвцета нигде као пред црквом, сем једино што су се две сирове и мало нагореле облице у пећи преко целе зиме окретале. Тако би па пример једно вече биле једна поред друге положене, друго вече прекрштене, треће вече усправљене,... непрестано су мењале положај само да се види, да је као бојаги ложено, а међутим моја газдарица са дететом легне још у пет сахати.

Дођем у вече кући,... тек седам сахати. Седнем да што читам, али бадава; ноге ми се за четврт сахата укоче, а пара се пред носем, чим изиђе, следи. Отворим пећ, али тамо оне исте две облице само друкче намештене но прошло вече. Шта сам знао да радим: прођем два-три пута преко собе, стресем се, протрљам руке, дохватим капут па у кавану, пошто нисам могао лећи у седам или осам сахати, па још у хладној соби.

Ово сам све трпељиво пуне три зиме сносио, јер сам увиђао да газдарица није могла набавити дрва, а не што није хтела, пошто је сву кирију коју сам јој плаћао трошила за [322] храну и осветлење, која је била жалосна. Своју кирију како је плаћала зна — газда од куће.

Пре но што сам код ове жене у стан дошао био сам ступио у државну службу као практикант при једном министарству. Имао сам 60 дин. месечно, али и кондиције нисам напуштао,... држао сам их три. За одмор нисам знао, јер ми је посао био огроман: служба, кондиције, школски часови, једном речју: нисам могао главу дићи. И тако је то ишло из +дана у дан.

Завршујући ово своје причање не могу а да ти још коју не напоменем о Фаници.

Једном приликом шетајући сусретнем познату женску прилику. Гледам је, а и она мене гледа сигурно мислећи исто као и ја: „Ко ли ово беше?... Где сам ово лице видео?“ Најзад, само по правилном носу и очима, познам Фанику и, у који мах да јој приђем, приђе она к мени некако стидљиво. Поздрави смо се, рукујући се готово ћутке.

— Што си за Бога таква? — упитам је и сам не знам што је то питам, а она не одговори ништа, већ само слегну раменима, и на поновљено питање процеди кроз зубе:

— Шта ћу, тако ми је, ваљада, суђено,... из ове коже у другу не могу... Кад сам била луда нико ми није крив... И ти си се променио... Него, овај је л’ ти стигла забрана?

— Каква забрана?! — упитах је зачуђено...

— Што ти је Фридрих ставио...

— Ама какав Фридрих и за што?

— Сећаш ли се кад ти пре неколико година дадох онај наполеон за хаљине?

— Како да се не би сећао!... Ја ћу ти га ускоро вратити, јер знаш да ми је мала плата од које једва живим, а имам још и ранијих дугова...

— Ти ми онда даде признаницу.

— Да,... и ти је згужва и баци за врата.

— Јест, али кад си ти отишао мајка је узе, исправи и даде ми да је чувам.

— И ти си је чувала?

— Да.

— А за што си то чинила.

— Не знам пи сама... Нисам никад мислила да ти новац натраг тражим... Признаницу сам чувала у једној књизи, на коју сам била и заборавила.

— Па шта је даље било?

— Мој муж, Фридрих, пре неколико дана претурао је нешто по тој књизи и нађе признаницу.

— Па?!

— Натерао ме јо да ти ставим забрану.

— И ти си то учинила?!...

— Јесам.

— И после онаког нашег пријатељства?!.

Она нешто промуца.

— А што ми претходно ниси потражила да ти новац вратим без забране, него си ми још натоварила неколико динара трошка и брукала ме?!

Она смагну раменима и не одговори ништа, а непрестано је у земљу гледала.

До тада се на ово створење нисам никад наљутио, али овог тренутка ми постаде толико одвратна, да је нисам могао гледати.

— Ја сумњам да би ти подлегла утицају твога мужа да ниси сама хтела, али кад си то већ учинила, ја те молим, задржи забрану за два три дана док скупим новац да ти вртим, те да не долази на касу где сам са службом, јер је то врло непријатна ствар.

— Ја не смем,... ено ти Фридриха па ако он хоће ја не браним.

— Где ћу га наћи?

— У кавани код „Југ Богдана“.

Без збогом одем тамо и, збиља, нађем га где игра „санца“.

— Добар дан! — рекох прилазећи к столу

— Добар дан!... А од куда ти? — упита он непрекидајући игру.

— Дошао сам до тебе,... имам нешто посла.

— Каквог?

— Да се с тобом објашњавам за што сте ми ставили забрану, а претходно ми новац нисте тражили, нећу; јер после свршеног чина не вреди говорити, него те молим, да је за који дан задржиш те да не дође на касу док скупим новац...

— А зар још није дошла?! прекиде ме љутито.

— Није,... код мене сад имам свега шест динара и могу ти их дати у име отплате.

Он мало поћута, јер мора да је био чист, па ми рече:

— Добро, дај тих шест динара, па се постарај и за остало, а ја ћу за неколико дана забрану задржати како будем знао,... само имај на уму да нећу дуго чекати.

— Најдаље ћеш за пет дана добити сав новац, а сад ево ти ових шест динара.

— Добро.

— Збогом!

— Збогом!.

Другог дана по овоме био сам срећан да својом руком заведем у деловодни протокол акт забране, и, мојих шест динара Бог да прости!...

Тако се заврши и то чудно Фаничино пријатељство према мени.

Куда ћу даље?... После све једнолико: мука и невоља, хладна соба, влага, блато и исцепане ципеле, менице и џандрљиве газдарице. Кондиције са мало награде и много муке око размажене господске деце, што те распитују имаш ли нову машну онда кад ти црева крче од глади... Тако све до краја последње школске године.

Услед болести на испитима једва прођем.

Кад изиђох из секретаријата В. Школе у ходник са сведоџбом у руци станем посматрајући онај табак хартије.

— О, Боже мој, зар је ово парче хартије вредно оних мука што сам преживео?!. Колико је људи без њега па су опет сретнији! — рекох у себи па за тим сиђем низ степенице.