Примедба. Скрећемо пажњу штованих читалаца да двоје Београд, у који ћемо мало час ући, од овога нашег данашњег Београда. Једно је Београд прошлости а друго Београд садашњости; прво је Београд којег нема више, друго јо овај живи Београд што се ево диже на наше очи. Читаоци знају садашњи Београд, а у току ових причања ми ћемо их поступно упознати с негдашњим Београдом, с Београдом старинским, с оним Београдом који данас ни у слици немамо.

I
Канли кула

Београдску тврђаву, или као што се то у свакидањем говору обично рекне, београдски град опасивала су висока и дебела градска платна, сазидана од цигље и камена.

Са савске и дунавске стране градско платно било је с поља обложено белим, тесаним каменом, који је, као неки оклоп, штитио бокове градске од бујних и неуморних таласа помешаних вода Саве и Дунава, што од векова запљускују ону зидину, бију се и ломе о њу, па одбијени у жубору јуре даље својим далеким путем, чак у Црно море.

Ту, на сутоку Саве и Дунава, на самом углу градском, не далеко од Су-капије (данашње градске Савске капије) уздизала се висока, округла камена кула, са шиљастим, високим оловним кровом.

Ова кула завршивала је читав низ других омањих кула, које су биле поређане дуж целога градског платна, и које су, већ од векова, ту стајале, као непомични стражари и неми сведоци толиких крвавих мегдана што су око ове тврђаве вођени.

Из ког је доба била ова кула, ко је сазида и за какву потребу управо? — то се са сигурношћу није могло рећи, а оно мало нагађања, што се о њој још било очувало, споменућемо мало ниже. По начину зидања, по дебелом црном талогу, који је време било наслагало по каменим зидовима ове куле, као и по чврстоћи и темељитости њене израде могло се закључити само толико, да је ова кула много старија од осталих, да су је градили бољи мајстори но оне друге и да је зидана у времену када се имало од куда потрошити на оваку једну грађевину.

У целом низу била је само још једна кула, која би се по јачини донекле могла мерити с овом, и то је кула Небојша. Али и по висини, и по обиму, и по лепоти израде, Небојша је куд и камо заостајала иза ове куле.

У висину ова је кула могла имати 8—9 хвати, кад се рачуна од површине градског платна, над којим се уздизала, а више и од 12 хвати, кад се рачуна од дунавског воденог огледала. У ширину ова је кула могла имати до 6 хвати. На целој кули није било нигде никаква отвора ни прозора, сем што се, при самом врху, налазио свуда у наоколо ред малених, врло узаних [3] отвора, више налик на убојне мазгале, но на прозоре.

Но кад се ближе приђе, и кад се боље загледа, могло се познати по лепим мраморним сводовим, да је по средини куле био читав ред четвртастих прозора, озго сведених на лук, прозора, који су доцније зазидани, да се никада више не отворе. Сва је прилика да су ови прозори зазидани онда, када је кула престала служити свом првобитном циљу, коме је била и намењена, а добила неку другу задаћу.

Но највише је падало у очи то, што на овој кули није било никаквих врата ни улаза. Можда би се могло мислити да је таквих врата било, но да су доцније и она зазидана као оно и прозори. Али ни најбрижљивијим испитивањем није се могло наћи ништа, што би било ма само и налик на зазидана врата. Но томе се мора узети, да је ова чудна кула још одмах у почетку била саграђена без врата и улаза.

На другим кулама јасно се видело да су биле намењене или за одбрану тврђаве, или су служиле као куле мотриље са којих се на далеко могло видети да ли се тврђави примиче пријатељ или непријатељ.

Али ова кула није била ни за једну од тих потреба. Она је морала имати сасвим неку другу и друкчију задаћу.

Као што смо напред споменули, постанак ове куле увијен је у таму. О томе постоје само више или мање вероватне гатке. Тако је говорило једно предање, да је ова кула сазидана по заповести највишега турског духовног суда и да је била намењена за вечиту тамницу Шеик-ул-исламу Мухамеду Ел-Зембили, човеку од велике учености и дубоке мудрости, но кога је његова велика наука била занела толико, да је узео доказивати [4] како Мухамед није био никакав светац и велики пророк и посланик божији, већ обичан, мудар чочек — грех за који је био свргнут са својег великог чина и осуђен да цео век проведе у тамници.

Други су говорили да је ову кулу много пре Турака зидао некакав хришћански принц, а намењена је била да буде ризница његовом огромном благу.

Најпосле знало се још и ово, и то је било највероватније: У једној тулби, у горњем делу београдске тврђаве, која се звала „Светла тулба“ налазио се старински коран, на чијем је крајњем листу било записано ово:

„Сунце истоку и западу, господар у три дола света, Цар царева, Султан Сулејман Величанствени, пошто се због честих и дугих ратова по Угарској, много бавио на овим странама, сазида у Србистану, у великом и тврдом граду Дарол-џихаду, на сутоку две велике и свештене воде, најлепши и најтврђи двор за три љубимице своје: Ђурђијанку Фенуму, Гркињу Јелену, и најлепшу ружу из долина шираских, анђелску Кари-Заде, да му буду вазда близу срца, и да му заслађују и блаже часове благословена живота. И окити га златом и сребром, и ишара га резаном кошћу слоновом и скупоценим разнобојним каменом и прозрачним кристалом, и постави га свилом и кадивом и скупоценим шаловима индијским и мекосвиленим ћилимима персиским, и напуни га ружама и мирисом, и унесе у њега најлепше тице рајске, и створи од њега лепше и светије место од најлепше свештене богомоље, и направи га изнутра да је рај, а с поља да није ништа лепши и угледнији од обичне куле заточнице, и не беше друга уласка у ову зграду, јединствену под сунцем, до уласка из благословена места, на коме победоносни [5] цар царева приноси молитво своје великоме Богу.... И тако, вољом промисла, поста ова чудна грађевина, створена једном помишљу царевом, у једној мучној ноћи без сна, кад око првих певаца устаде са свилене постеље своје, морен жудњом и сладострашћем за љубимицама својим, које бејаху далеко од њега, те зажели и створи да му буду близу и да су вазда крај срца његова. Али зао дух позавиде овоме лепом делу љубави и нађе начина да својим кужним дахом отрује и ово светилиште срца. Једне бурне ноћи, када је велики цар сву бригу своју поклањао војсци, коју је вољом великога створитеља светова повео да њоме казни и уништи душмане праве вере, зао дух отпадник, у облику и прилици једног неверничког племића и кнеза франачког, продре у оне неприступне одаје, и три дана и три сладострасне ноћи проведе у наручју ове три дотле божанствене жене, али које сад бејаху саблажњене, а неверничка кост Евина не умеде одбити кушања нечастивог, но му се подаде. И би нацрњи грех под сунцем, и из пехара љубави, намењена да се из њега напаја само свештена особа великога цара, три дана и три ноћи сркаше слађани шербет заносна сладострашћа и овај невернички пас, који четвртог дана, заједно с неверним женама испусти нечисти дух свој, на најстрашнијим мукама, и помеша трулу крв своју с крвљу издајничких љубимица. А велики султан, у заносу необуздане љубоморе и неутољива гнева, нареди да се уништи и спали сва унутрашња сјајност ове дивне куле, и да се похвата шест родова најопаснијих гуја присојкиња, и да се узме шест пари отровних краставих жаба и шест пари крилатих гуштерова, и потребан број совуљага и много друга гада, донесена из далеких крајева света, и да се све то баци у ову [6] кулу, нека се у њој намножи и нека је испуни смрадом и отровом, и нека се гује легу у одајама, где су благовале неверне и издајничке жене. Затим нареди да се испроваљује зид у основи куле, да у њу продре вода и влага, да никне отровна маховина, да буђ и плесан испуни кужним задахом целу грађевину, да се тако од ње створи најужасније место, и то да буде освета проклетој успомени неверних жена и тако да остане, да колено колену казује чудну судбу ове чудне зграде, над којом данас стоји проклество свемогућега,“

Тако прича запис у старом корану и, нема сумње, да се ово казивање тиче ове куле, „Дарол-Џихад“ значи турски „Дом ратова за веру“, а тај надимак Турци су чешће давали Београду. У „две велике свештене воде“ лако распознајемо нашу Саву и Дунаво, а подудара се историски и оно казивање о султану Сулејману II., јер је он збиља за време својих похода на Угарску чешће свраћао у Београд и дуже се у њему бавио. Управо Београд је био његов омиљени град, јер га је он први и освојио од Срба и Мађара и присајединио га моћној турској царевини. (1521 год.)

Запис дакле говори о овој кули, па и ако има у њему неких тавних места, он опет за то доста јасно казује и постанак и даљу судбину ове загонетне грађевине. Наравно, остајало би још отворено питање у колико је поуздан сам тај запис и да није све оно што у њему стоји само каква гатка, коју је негде чуо и записао какав вредни дервиш турски.

Ова се сумња могла породити у толико лакше, што је било и друго једно предање, које је постанак ове куле преносило у раније доба, док Турци још нису били ни узели Београд, и док је он још био у рукама мађарским.

Причало се наиме ово: 1491. године султан Бајазит II. са жудњом је погледао на Београд и кројио планове како ли би га освојио. Још отац његов, Султан Мухамед II., доцније славни освајач Цариграда, опседао је Београд големом војском и кушао да га освоји, али се, после седам месеци узалудне опсаде, морао повући натраг с грдним губитцима у војсци.

Што није могао постићи отац силом и јунаштвом, то је сад хтео да постигне син мудрошћу и лукавством. С тога Султан Бајазит II. поручи своме везиру у Смедереву, Сулејман-паши, да гледа да се користи смрћу мађарскога краља Матије Корвина (1490), и нередима који су услед тога настали у Угарској, па да ступи у пријатељске преговоре с командантима и већим војним старешинама у Београду, и да им обећа велике поклоне и велику милост царску, ако предаду Београд турској војсци.

И Сулејман-паша збиља то и покуша, 1491. год. командант Београда Ладислав Разгоња оде послом у Угарску, а у Београду остану као његови заступници ерцхерцог од Срема Лоренцо Ујлак и пријор јоанитског реда неки од Аурани. С овом двојицом Сулејман-паша и ступи у преговоре и водио их је тако вешто, да ову двојицу потпунце задобије, а они после створе у Београду читаву војничку заверу, која је чекала само згодан тренутак, па да преда Београд Турцима. Наравно све ово продужавало се неколико година, и 1494. год. у зиму цео план је већ био сазрео за извршење.

Но те зиме темишварски кнез Павао Киниш пређе с војском преко залеђена Дунава у Србију и пленио је Турке око Смедерева. Том приликом он сазна од неких заробљених Турака и о тој завери у Београду, те, по повратку у Банат, брже боље похита Београду, [8] уђе у град, похвата заверенике и страховито их казни. Вође су лишене својих звања, а затим су многобројни завереници затворени у мрачну кулу, ту зазидани и остављени да помру од глади.

Ови несретници прво су дуго трпели глад, па онда реше да коцком сваког дана одабирају по једног кога ће заклати, испећи и појести.

Тако су месецима живели у својој страшној гробници, једући један другога, док најпосле није остао један једини, који је најзад полудио и умро од глади, у сред огромне гомиле оглоданих људских костура....

Ови ужаси, веле, извршени су у злокобној кули о којој је овде реч, и предање вели, да је она тада и подигнута, и да јој је намена била да се у њој изврши ова ужасна казна.

Причало се даље да су доцније за време Турака, у ову кулу београдски везири бацали своје неверне жене и своје бунтовне чиновнике. Још доцније, ова је кула, кажу, употребљавана као губилиште за велике државне преступнике којима су ту одсецали главе, а слати су амо често из најудаљенијих крајева простране турске царевине, кад год се хтели да се некоме тако за навек изгуби сваки траг, како га родбина и пријатељи не би могли више ни тражити ни светити.

Најзад, постојала је и ова прича. При крају седамнајестога века везир Мустафа Ћуприлић, по наредби свога господара Сулејмана III. у овој је кули прво ударио на страхотне муке, а после ту и погубио три млада царевића, три принца од царске крви, три рођена сина султанова.

Оптужени су били да су, због неке лепотице угарске, учинили издају према цару оцу и према целој царевини: да су преко те дивне жене шуровали с непријатељима [9] и помогли непријатељској војсци, која је опсађивала Београд да продре у град и да га освоји. (Курфирст баварски 1688.). Доцније се, веле, дознало да је ова оптужба била неистинита, јер су код најстаријега евнуха царског ухваћена писма, која јасно сведоче да су бедни принчеви изгинули невино.

Кад се за то сазнало, султан отац пао је у голему тугу, јер су то иначе били његови љубимци, а најстаријем тек је било 22 год., кад му је одсечена глава. Тешка срдачна боља подгризала је срце султаново као црв, и он је најпосле с том разјапљеном раном и у гроб легао, нити му је ишта могло утолити његову тешку сету.

Од кад се сазнало, да су три млада принца невино посечена, наређено је, те је сваке године о курбан-бајраму долазило из Цариграда у Београд дванаест дервиши из разних дервишких редова, а увек их је предводило какво више духовно лице, те су по читаву недељу дана на месту, где су принчеви изгинули, читали покајничке посмртне молитве и молили се у покој душе невино погубљених.

Но сва ова покајничка очишћења као да нису била кадра да очисте сасвим ову кулу од грехова, шта су на њу натоварили небројени злочини, у њој извршени. Она је била код Београђана на ружном гласу, нарочито код Турака, грађана и војника, што су становали у самој тврђави, а особито код оних што су били у непосредној близини ове куле.

О њој се обично говорило да је нечиста. Причало се да се ноћу виђа некакав Арапин без главе, где тумара око куле, а ко га год види, томе се, најдаље у року од 3 месеца, мора десити каква несрећа.

Други су казивали да се у извесне дане преко године из ове куде чују у глухо доба разни гласови и узвици, и ако се знало да у кули већ од много и много година нама живе душе. По некад се, веле, чује весела свирка, ударање таламбаса, песме и јасно кикотање, а по некад опет неко цвиљење, јаук и тужно јецање, да човеку срце заплаче.

Војници, што чувају стражу код те куле, често зло пролазе. Или их ту нестане, и никад их више не нађу, или их ту спопадне каква болест, од које се после никад више не излече. Једном је ту нађен у јутру мртав, го-наг стражар, са страшним модрицама по телу. Један стражар освануо је ту нем, изгубио је говор, нити је ичим могао објаснити како се и са чега се то десило, да здрав човек ту преко ноћ онеми.

Све то уливало је војсци и становништву неки сујеверни страх: сви су зазирали од ове куле и веровали су да њоме владају неки нечастиви дуси, те су и дању, а особито ноћу, далеко обилазили око ње.

Ова кула имала је управо два имена. По предању она је носила турско име, заостало од старине, и звала се Канли кула (Крвава кула), а поред њега добила је и ново име, којим су је обично звали месни становници — Шејтан казан (Ђавољи котао). Но ово последње било је уско, помесно име, за које се ван Београда није знало.

У добу, кад се ова наша прича почиње, Канли-кула била је већ од много времена пуста и празна. Последњи пут била је употребљена у турско-аустриском рату од 1739. год., када оно Аустријанци онако грозно настрадаше код Гроцке.

II
Лепа Маре

— Кад би све лепе жене, што их има у једном народу, ставиле своју лепоту искључно у службу народних интереса, тај би народ могао постати господар света.

— Докле год буде људи на земљи, човек ће се вазда одушевљавати и вечито ће гинути за оним што је лепо и хармонично.

— Лепота је највећа светска велесила: моћнија је од највеће војске најстрашнијег освајача — Лепе жене владају светом, или би бар могле да владају.

Сви укуси долазе и пролазе с добом, само је лепота за сва доба; она је слатка од колевке до гроба.

— Све је пролазно — само је љубав вечна!

Ретка је варош на свету око које се било толико битака, пролило толико љуцке крви, и која је толико пути била рушена, спаљивана, до темеља разоравана, па после опет обнављана и подизана, као што је то био случај с Београдом.

Али у томе рушењу и подизању било је неких места која као да су имала нарочиту повластицу, да увек очувају свој првобитни карактер и своје прво назначење. У така места спада и онај стеновити чот, што као како орловско гнездо виси управо над самим стоком Саве и Дунава.

Од кад је београдске тврђаве, овај чот вазда је служио као место на коме су старешине градске или господари ових крајева подизали своје дворе.

Ту су били сјајни дворови Стевана Високог и његови чувени „перивоји“: ту су доцније мађарски господари Београда подизали своје богате и раскошне палате: па када је све то у борбама и ратовима бивало порушено и спаљено, Турци, по освојењу Београда, опет су туна подизали дворе и сараје својим везирима, и пунили их баснословним источњачким раскошом.

Ту је и сада био сјајни двор турскога везира, пун свакојаких лепота, какве је само могао дати далеки исток и богати запад.

Била је дивна тиха месечина. Четири прозора на харему београдскога везира била су преко обичаја широм отворена, ма да је већ и поноћ била близу. У најлепшој одаји харемској, крај отворених прозора, седела је, или управо лешкала је на свиленом дивану неописано лепа женска, смеђе косе, као небо плавих очију, витка и сразмерна стаса, одарена свима дражима што маме, освајају и заносе. На њој је било лако, али веома укусно и раскошно турско одело. Крај ње је стајао и држао је за руку повисок, леп, црномањаст Турчин, од својих 35—6 година, у лаком спаваћем оделу, преко кога бејаше небрежљиво набацио на рамена широк, танан огртач од угасите плаве свиле.

— Маре! Осећаш ли како руже миришу?

— Да, светли везире, пријатан је то мирне.

— Маре! Видиш ли како пун месец депо греје?

— Видим, светли везире.

— Маро! И малено тичице на гранчици осећају топлу љубав!

— Јамачно, господару!

— Маре! И цвеће се љуби, јер каранфил, освежен у тихој ноћи и окупан благом росом, диже заљубљену главицу своју, да домаши набубрели пупољак румене руже, што се ту над њим љуљушка, тражи да се додирну, да уједно споје мирисне душе своје, па да у загрљају тако дочекају светлу зору.

— Вама није добро, светли везире, ви сте у ватри: рука вам тако грчевито дрхти...

Но Турчин као да не чу ову опомену, он продужи даље, чисто као у неком заносу:

— И звезде се љубе, Маре! И оне се утркују која ће лепше сијати, да се што више допадне драгану своме... Љубе се сунчани зраци, што загрљени муњевитом брзином пресецају безмерне просторе безимене, да слете доле и да загреју хладне, рапаве груди ове старе земље. Љубе се капљице бистра потока, што једна другој у наручију хитају големој реци или сињему мору, да се изгубе у безмерним ширинама његовим. Румена зора љуби се и ашикује с лаким момчетом, с белим, ведрим даном... Све се љуби, Маре. На кућном крову гуче голуб и пева љубавну поему голубици својој. На мирисној кедровој гранчици грче грлица, те слатком песмом од љубави зове драгана свога. Лака кошута у зеленом гају чупка мирисну траву и наслања главу на младо јеленче, јер се и њих двоје љубе, заједно пасу, заједно пију воду с бистра извора, а кад бура срдито затресе планином заједно се крију у сухотне шпиље и пећине, и опет им је добро, јер се љубе, јер су једно уз друго... Све се љуби... Природа, васелена, небо, земља, Бог!

Турчин клече, а женска се малко исправи на дивану. Он узе њену руку у своје обадве руке и притиште је на уста. Расејан поглед прибра и управи га на оно бајно женско лице, што се, „љепше сунца, зоре и месеца“, ту сијало пред њим на благој тихој месечини, па потресеним, малаксалим гласом рече:

— Маре! Све се љуби, све. Је ли, ђуле мој, и ми се љубимо?...

Женска махну главом одричући, но он као да то и не опази, већ живо и узбуђено продужаваше даље:

— Алах је премудар! Кад створи једну душу и рекне јој „љуби“, он одмах створи и анђела, који ће бити љубљен, задахне га осећајима узајамности и рекне му: „Бићеш љубљен, али љуби и ти душу, која тебе љуби. По ту цену купићеш блаженство седмерих небеса. Алах је преблаг; он зна да душа људска не може живети на свету самохрана и без другарице своје, и он води грешне кораке наше и упућује их стазама, где ћемо се срести с душом, која је душа душе наше... Алах је премилостив, он не заборавља оне, који се њега сећају, и не оставља без одзива оне, који га вичу и запомажу за помоћ његову. А кад у душу људску улије жеђ љубави, он уједно створи и слатки напитак: пољубац женски, којим ће се ова жеђ утољавати. Његова моћна десница зажегла је у души мојој овај страшни огањ, који ме сагорева и прождире, али ми је она и тебе предала, неизмерна срећо, слатко надање и свештена молитво моја!

Турчин дочепа но средини ову женску, страстно је стиште у своја наручија, обасу пољупцима њену главу, косу, рамена, и стиште је у дуг, дуг загрљај.

После као махнит дохвати у обе шаке лепу главу њену, окрете је к себи, погледом се упи у оне њене [15] лепе, као море дубоке, сањаличке очи и, гледајући је тако у заносу, он прошапута:

— Ти ме љубиш Маре? Је ли да ме љубиш? Кажи, реци, отвори ми рај, спаси душу моју, која гори у мукама и тоне у болу неизвесности!

Стиснута у његове снажне шаке, она није могла ни маћи главом, али њене румене усне прошапуташе:

— Не, светли везире!

Турчин рикну. Глас му је био више налик на рику бесна тигра, но на глас човечији.

— Шта рече, жено?! рикну он, а очи му се у мах помутише и налише крвљу.

Страшно је било погледати ово онакажено лице, на коме некакав страшан унутрашњи бол бајаше нагрдио сваку цртицу.

— Шта рече, жено? — понови он у два три маха, али му последње речи заседоше у грлу.

Маре га је гледала тужно, али ништа не рече. Турчин ју је још држао у наручју.

— Ти ме не љубиш, жено, демоне, ужасе мој!. Ти ме не љубиш! — проговори он бурно и тако је снажно стиште, као да ју је хтео угушити у наручју своме, а за тим је отури од себе тако силовито, да она у мало што не паде преко дивана, на коме се задржа левим лактом.

Турчин заглаба обадве руке у густу, коврчасту, лену косу своју и чисто јаукну:

— О... о, да големе несреће моје! О, три пут проклета дана и часа, кад те познадох! Велики творче, шта сам ти згрешио да ме овако страховито мушаш!

Маре се већ бејаше опоравила од онога силовитог [16] потиска, она приђе очајном Турчину, мету му руку на раме и рече благо:

— Зашто тако раздирете сами себе, светли господару?

Турчин опусти обадве руке, окрете јој главу и гледаше је чисто зачуђено разрогаченим очима.

— Јеси ли ти жена, или си демон, ког су ми зли дуси послали, да ми погуби и тело и душу, да ме сагори на огњу рођеног срца мог? — рече јој Турчин загушљивим, промуклим гласом, а међу тим гледао је у њу нетремице, као да је хтео погледом да прозре у саму душу њену.

— Каква је нужда светом везиру, да држи у двору своме једно створење, које му доноси само беду, муку и страшно трзање? Једна ваша реч, светли везире, и мене више неће бити овде. Оставите ме, пустите ме, вратите ми моју слободу и моју сиротињу, а вама ће се брзо вратити срдачни мир и душевно спокојство. Обадвоје ћемо добити.

Но Турчин као да није чуо ове речи, он продужи даље, а изгледало је као да говори простору, даљини, тами, као да говори некоме, који није ту, али кога он назире негде у магловитој даљини.

Љубав! шта је то љубав и где је седиште њено! Је ли у глави, у мозгу, у срцу, у души, или је у целом организму, у целом бићу човековом, у сваком даху његовом, у свакој помисли, у сну који га за тренутак вара чаробним сликама својим?...

Где сам ја? шта је, шта се ово учини са мном? Куда оде моја намет, моја воља, моја снага, шта би од моћи моје, пред којом су хиљаде дрхтале? Јесам ли ја данас господар или роб, заповедам ли ја, или као црв пузим по прашини од прдзрења, немоћно [17] дижем главу своју и узалудно запомажем за једним милостивним погледом, као што просјак моли за парче хлеба, да од глади не скапље. О.. о.. о! жено! — Несретник се удари што год може шаком по челу. — О.. о.. о! мила, света, проклета жено! шта ово би са мном, шта се ово учини од мене?

— Али не, ово се не може издржати више, овако се не може више живети, овим мукама мора бити краја!...

И Турчин покри лице шакама и очајно спусти главу, као човек који горко и очајно плаче. За тим спусти руке, нађе очима лепу жену, дуго је гледао оно бајно лице, па онда рече живо и узбуђено:

— Маре, судба је наша у твојим рукама! Ми или ћемо живети заједно, иди ћемо заједно умрети?

— По заповести се може умрети, светли везире, али по заповести се не може љубити.

Турчан опет приђе лепој жени, и опет је узе за руку.

— И ти мене мрзиш, Маре. —

— Не, господару мој, ја вас не мрзим.

— Али ме и не волеш?

— Шта да чиним? Осећајима својим нико не може заповедати!

— А зашто ме не волиш, Маре?

— А знате ли ви зашто мене волите?

— Да ли ти изгледам ружан, гадан, одвратан?

— Светли је везир савршенство мушке лепоте!

— Или ти је што мало у двору моме?

— Не, господару.

— Или си можда раније већ дала коме срце своје?

На ове речи везир се упи погледом у лепу жену [18] и гледаше је нетремице. Њу подиђе лака румен, али она одговори мирно: — Не, светли везире.

— Говориш ли истину, жено.

— Бог је истина — рече Маре, и даде руком селам, као што се то чини при турском начину поздрављања.

— Па шта је онда?

— Треба ди опет да понављам, ваша светлости, све оно што и сами знате, и што сам већ толико пута и накратко и надугачко говорила.

— Понови!

— Ваша је заповест, господару — рече Маре и смерно се поклони. Јео, ви сте млад и леп човек, ви сте човек богат и од голема положаја, ваша је каријера светла и сјајна и стаза ваше будућности цвећем је посута. Ви збиља имате све што једна обична жена може пожелети, па да буде с вама пупо сретна и да уз вас проживи век као што се само у рај живи. Али ја, господару, ја, на моју несрећу, не спадам у ред тих жена. Ја сам чудно, несретно створење. У мени је помешана крв роба и господара. Мој отац отпочео је своју каријеру као заробљен шипарчић хришћански, из лепе грчке земље, и његова чудна звезда навела га је на висину да буде везир царски. Некада сам роб, он је сад робио друге, и моја мајка, ћерка српскога приморја, стара властелинка по пореклу, постала је робиња његова. Али мога оца стигла је некаква тешка клетва. Занесен славом и богаством, он је постао царски одметник, и умро је у тавници у џелатским рукама. А моја несретна мати! — Она је морала с голом душом бежати у свет, водећи са собом од седморо синова једну једину девојчицу, најмлађе дете своје — мене!

Она за тренутак заћута, после додаде боно:

— О... о! Камо лепе среће њене да је и мене изгубила! Колико би мање биле њене муке!

После опет продужи мирније.

— Васпитана од жене која је међу претцима својим имала 6 великих кнезова, а доживела да јединицу своју васпитава служећи другоме за парче хлеба, ја сам још из ране младости запојена из пелен-чаше живота и та горчина још и до данас је остала у срцу моме. Тај изузетан положај, у коме сам одрасла и васпитана, направио је од мене ово што сам...

— И ја имам срца, светли везире: и ја знам шта је љубав: и ја умем да осећам све сладости њене, али, како рекох, ја сам проклета и мени није довољно оно што је доста другим обичним женама. Ја не могу да волим лепо тело, ја прво морам да заволим племениту душу човекову. Ја не могу да волим човека, који ми је близак телесно, а који је душом тако далеко од мене, човека, који заповеда и мирно гледа како на његове очи усијаним кљештима кидају несретним робовима комад по комад крвава меса: ја не могу да волим тирана: ја не могу да љубим чочека који немилице пролива крв онога народа, из кога је поникла јадна мајка моја.... Опростите ми, господару, извините слободу и дрскост моју: од мене јо далеко и сама помисао да вама чиним какве прекоре. Ви сте везир царски, ви сте Турчин, ви сте господар над једним покореним народом, али народом бунтовним и јуначним — ваш је положај такав, ваше службене дужности то доносе и захтевају — и ја бих морала бити безумна кад бих вам то пребацивала и за то вас корела. Али ви сте ме питали и ја сам рада да вам бар колико толико наговестим [20] зашто душа моја остаје хладна и поред толикога жара ваше разбуктане љубави.

Она ућута. И везир је ћутао намрштено. Она продужи:

— Мислите ли ви, светли везире, да је мени мила и лака ова ужасна борба што је од толико месеци с вама водим! Зар ја нисам млада? Зар ја нисам жудна среће и живота? Зар ја не умем осећати шта је слатка, узајмна љубав, и зар ја не бих била рада, кад бих могла да вас заволим, да смирим судбу своју с вашом судбином и да нађем срећу у вашој срећи? И мислите ли ви, светли везире, да ја нисам на стотину начина кушала и чинила све што ми је у власти само да вас заволем, да вам се предам душом као што сам вам се по невољи предала телом, па да будем срећна с вама. Ви не знате, али Бог ми је сведок, и сведок су ми сузе моје, којима сам тако често топила постељу своју, колика је била жеља моја да отворим срце своје љубави вашој. Па ипак су сви напори моји остали безуспешни. Ви сте мој господар, ви можете господарити телом мојим. Али вас ја не могу љубити све дотле, док с руку ваших буде текла крв заробљеног племена мог. И ту нема никакве помоћи. Над својим осећајима нико нема власти и ја не могу заповедити срцу моме да љуби оног, пред којим се оно само затвара и болно бежи од њега. Ја могу да вам се предам телом, али ја не могу да вам дам душу своју, не могу да вам донесем љубав своју. Кад бих била притворна и неискрена, ја бих могла чинити оно што обично чине све женске, могла бих се претварати да вас љубим и пустити вас да живите у обмани. Можда би то и за ме и за вас боље било, али ето ја не могу то да чиним и сматрам [21] да би то био грех кад би се и таким срествима служила.

Да ме није постигла зла коб, која ме је амо довела; да смо се нашли негде у свету и срели се као слободни људи — сва је прилика да би ви, светли везире, били оличење оне бајне слике, која ми се почела привиђати у сновима још од 16. године моје, и која још и сада лебди над душом мојом.

Овако пак, где смо се први пут срели? Ја у положају робиње, ви у положају господара, који ту робињу купује. — Ту о љубави не може бити говора. Бар ја не могу заповедати своме срцу. У осталом, ја не разумем и што ће вама моја љубав, код толиких жена ваших, код којих можете имати све што желите, а које вас чекају раширених руку.

— Ах, не спомињи ми моје жене — рече везир очајно и махну руком.

Маре продужи.

— Показујете ми голуба и голубицу, говорите ми о цвећу које се љуби, спомињете ми кошуту и јелена — ах, господару мој, јес, цела се природа љуби, јер је цела природа слободна. Голуб гуче и пева песму од љубави, јер пред њим стоје неизмерне плаве ваздушне просторије, пупе сунца и слободе, и докле год га могу однети његова лака крила, његова је воља и слобода. Јелен је сретан уз кошуту своју, јер су обоје слободни и бескрајни зелени луг њина је слободна домовина, а сваки шумарак њина је љубавна ложница. Слобода је извор и мајка љубави. У стеги, принуди и ропству расте само притворност и груба разблуда, као што у мраку и тами ничу само закржљале бледе паразитске биљке, без боје, без цвета м мириса! Не, не господару мој, срце је људско тврђава која се никад силом не осваја. Али и што ће [22] светлом везиру та чудновата сиграчка, што се зове срце женско; нарочито што ће му једно скамењено, једно од болова слеђено срдо једне несретне жене, код толиких дивних жена, које пуне хареме ваше и које се суревњиво отимају која ће вас пре уграбити у жарки загрљај свој.

Везир болно климну главом: — Рекох ти не спомињи ми моје жене. Од кад је твоја нога ступила у ове одаје ја не познајем више мој харем, и за мене не постоје више друге жене на свету, осим тебе.

— Зато и иде шапат од уста до уста, како је нова ђаурска робиња бенђилуцима и враџбинама завртила мозак везиру, те по ваздан и по целу драгу ноћ капље само у њеном харему. Пренебрегао је своје законите жене, заборавио и напустио своју породицу и своју децу, занемарио своје везирске дужности, од свега дигао руке, па се само вије око лукаве и притворне ђаурске змије — рече Маре озбиљно.

— Ћути — пресече је везир очајно!.

— Могу и ћутати, господару, да никад ни уста не отворим. Ади кад већ једем ваш хлеб, ма то било и као ваша робиња...

Везир је нагло дочепа обема рукама и страсно се упи устима у њене румене усне...

— Ниси ти моја робиња, ти си царица моја! — рече он нежно.

— Није време за толике нежности, светли везире! Боље чујте ме шта се све говори, какви се гласови проносе, каква се гунђања чују, како незадовољничко роптање иде од уста до уста, од најнижих слојева друштвених па до доглавника ваших, до оних каваза што чувају стражу на вратима вашим. Уљуљкани у љубавни занос, ви нити што видите, нити [23] што чујете, али око вас се плете голема интрига, замичу се замке, које могу пооткидати многе главе, прво моју и вашу, светли везире, па онда и многе друге.

— Заплашили те, лепото моја — рече везир нежно и узе је миловати по образу.

Опа узе његову руку, скиде је од образа, стиште је у своје обадве руке и мету је себи на колено. Везир је осећао да му је тако добро. Најмања нежност с њене стране за њега је била голема срећа. Он се притаја, а она настави.

— Уплашили ме! Још ме не познајете, светлости — рече она вртећи главом, а усне јој се развукоше у једва приметан осмејак. — Мало ме познајете. Мене ништа више не може да уплаши као што ме тешко шта може да узбуди и раздрага. То можда изгледа чудио и невероватно код једне слабе женске стране, кад рекне да се ничега не плаши. Али у истини је тако. Ја знам, да иза онога што у животу изгледа најстрашније, на крају крајева ипак не стоји ништа друго до смрт! А за мене смрт није ни мало страшна. Ја сам о њој тако много и тако дуго мислила, да су ми те мисли постале некако блиске, рођене. По некад ми смрт чак изгледа лепа. Помислите, то је као какав сладак, вечити сан. Потпун мир, апсолутна тишина, непрекидно одмарање! Једно је што ме по некад жасне, то је кад помислим на мучење. Али ја се уздам да бих у такој прилици увек нашла начина да сама себи скратим живот. Грумичак отрова! То је тако проста и тако лака ствар! А има дивних отрова, који дејствују у тренутку. Два три грча — и све је свршено!..

Везир ее стресе и мету шаку на уста своје љубимице.

— Ћути, рече везир, прекорно — зашто говориш таке страшне и несретне ствари? Одкуда таке мрачне и ужасне мисли у овој лепој глави? Што да помишљаш на убиство, на смрт, на мучење, ти, која би требала само о љубави да сањаш и само о цвећу да говориш!...

Маре заврте главом одричући, а на уснама јој опет заигра онај њен лепи, сетни осмејак.

— Нису таква времена светли везире. Човек би морао бити прави блесан, па да може мислити и бавити се само о цвећу и љубави у ове наше бурне и крваве дане, када мрачни геније рата и бунта растреса, своја крила над читавим покрајинама, када сам ваздух заудара на паљевину и проливену крв љуцку. Но да се вратимо нашем ранијем разговору. Ја осећам да сам дужна да вам рекнем истину, јер вам то нема ко други казати. Јес, вас оптужују да сте се за мном занели толико, да више управо и нисте везир. Наравно, то је претерано, али у томе има и добар део истине. Ви сте доиста олабавили у дужностима својим...

Она ућута, везир је гледаше разрогаченим очима. Она опет настави:

— Каква разлика између ваших дневних послова пре шест месеци, кад сам ја дошла амо и сада! Огромна разлика! Онда сте по цео дан били код војске, код нових утврђења: обилазили сте град, одлазили у барутхане, надгледали израду војеног одела, делили правду раји која долази на даву везирској капији — у вече сте се враћали кући уморни, али весели, као човек који је цео дан провео у послу. Сад, где сте да сте — овде сте. Или изађете или не изађете до у конак. Вечито сте расејани, тужни; често без узрока раздражени. Једини посао који још вршите с неком [25] кивном енергијом, то је кажњавање оних кукаваца, што их сваког месеца посечете по десет-петнајест. То вам се још једино допада. Идете на губилиште, гледате крв, гледате како се џелат бори с каквом снажном жртвом, и по три пут удара ножем док јој главу смакне. Вама се то допада; у вече ми причате те ужасе, а свака така прича ваша све ме више удаљује од вас...

Маре стаде за тренут да одахне. После продужи:

— Наравно, свет није слеп; он то види, и почиње роптати; његово роптање оправдано је. Истина, они греше кад мене оптужују да вас ја на то учим и навлачим; али, најпосле, људи вас виде непрестано у мом харему, па шта и да мисле друго...

— „Ваши млађи користе се тим вашим немаром и ваде из њега своју хасну. Врше се глобе, врше се неправде и крађе: војска добија рђав хлеб и ропће.

Против вас се пишу и спремају тужбе у Цариград, које потписују најугледнији фанатичари турски. У једној се такој жалби вели, да има доста незадовољника и међу самим официрима но не смеју да се покажу.

Маре је од времена на време застајала да да везиру прилике ако би хтео што приметити: али он је упорно ћутао. Она продужи.

— Знате ли какве су речи пале пре три дана у свађи измећу хамала и војника. Војник је рекао: „Ја царска везира служим“, а хамал је опсовао везира и узвикнуо: „Ваш је везир ђауркиња Маре.“ Све је ово било јавно, у Сали-агиној великој кави. Ту је било преко 50 душа Турака и ни један се не нађе да што замери хамалу. На против, многи су му видљиво одобравали.

— Синоћ се међу стражарима на малој капији водио онакав разговор:

„Нешто нам се везир сад ретко виђа“ - рећи ће један војник.“

- „Нема кад, по ваздан седи у харему код своје лепе ђауркињо и учи ђаурске молитве. Кажу да му ноћу потајно и некакав папаз долази, те га крсти, превраћа га у поганичку веру и даје му свако вече да прогута по једно парче крметине“ — прихватиће други.

— „Ух човече, шта говориш, приметиће први.

— „Тако је већ никако, његова ђаурска була узме парче крметине у уста, он мора да јој приђе и да ухвати зубима крметину за други крај, тако је раскину, пола поједе, она, а пола он. Тек кад тако то по три пут понове, кад везир поједе три парчета крметине и удари на се ђаурски крст и отклања три ђаурске молитве, тек га онда она пушта у своју ложницу.

— Зло је, мој везире, кад се таки разговори воде на вашим рођеним стражама. Ви знате ваше непријатеље, ви знате прљаво врело из кога потичу све те интриге, као што знате и то, какве опасности могу отуда понићи.

— Али откуда ти то све знаш? — запита везир зачуђено. — Откуда знаш какви се разговори воде по каванама београдским; а ко ли ти тек казује шта се пак ноћу на градским стражама дивани!

Марс се опет благо смешила: — Знам све то, господару, јер држим отворене и очи и уши, и свраћам пажњу на малене ствари и малене људе, за што знам да је у њиним рукама често судбина великих: [27] а што господар не зна, то често зна најмањи од најмлађих слугу његових.

Везир се загледа у лену жену и дуго ју је гледао непомично; за тим рече као у некој двоумици:

— Онда би то значило да има нешто и збиље у оној скаски, која се о теби протура, да си члан некакве тајне дружине, која је раширена на целом балканском полуострву, која има својих чланова од свију народа балканских, којој припадају многе високе и угледне личности у царевини, која има својих агената код свију већих паша и везира и која према томе све зна, све чује, све види, свуда доспе и може што нико други не може. И још се додаје да си се ти навлаш дада заробити, само да би тако доспела у мој конак.

Маре је гледала везира правце у очи, а са њена лепа лица није силазио онај тако моћни благи полуосмех. Кад Маре тако гледа у овога роба своје љубави, он осећа као да га у тај мах греју два мила, два блага, топла плава сунца, и тада чисто не сме да дише, не сме ни речице да прозбори, јер се чисто боји да својим говором не расплаши и нерастера оне меке зраке Марина погледа који га тако топло греју и тако животворно крепе.

— Дакле имам и ја шта од вас да чујем! Тако, дакле, о мени говоре! Члан сам тајнога друштва! Ето видите, светли везире, какво се сумње порађају. Па није ли онда боље да ме пустите да идем. Мој одлазак све ће пресећи. Престаће и скаске о моме чланству у тајној дружини, и ви нећете више трпети неоправдане прекоре. Овако, видите како иде. Најпосле ће изаћи то, да сте чак и ви члан какве тајне дружине!

— Па нека изађе. Шта ја марим шта ће беспослена фукара бенетати. Она за то и јесте ту на овоме [28] свету, да својим злим језиком оговара оне који стоје над њом тако високо да их не може рукама домашити.

— Па ипак, светли везире, та је фукара често обарала и саме султане цариградске, и толике паше и везири пали су као жртва њене необуздане јарости.

Везир устаде и пљесну се шаком по грудима:

— И наишла је најпосле овде на човека који ће њој главу појести. Не брини се ти за мене. Само ми ти отвори срце своје да због тебе не будем у тузи и вечним душевним трзавицама, па је онда све у свом реду, онда се ја више ничега не бојим.

III
„Црни ратник“

У последњој четврти прошлога века ово је име прозвучало од Јадранског мора па преко херцеговачких и босанских кршева низ Дрину, Саву и Дунав чак до Видина, Силистрије и до Мора Црна. У другоме правцу ово се име пронело до горњомаџарских равница, па преко Србије, Бугурске и Румелије чак до Јегејског мора.

У једном делу Маџарске, у Хрватској и Крајним, у свима балканским земљама чуло се за ово тајанствено име и неко време оно је звучало од уста до уста, од убогих колеба сељачких, па до сјајних дворова великашких: и свуда је изазивало дивљење, често поштовање, а по некад и сујеверни страх.

На ово су име биле везане свакојаке скаске, многе чудне приче, испреплетане великим плановима о некаквом страховитом бунтовном покрету, који би имао да [29] обухвати цело балканско полуострово и да учини крај турској владавини у Европи.

„Црни ратник“ час је представљан као прост хајдук, час као некакав краљевски принц, који ће на основу старинских права своје краљевске породице основати нову балканску краљевину, и под свој скиптар искупити сва ратоборна балканска племена.

Шапутало се о његовом огромном богатству, што са свима знацима краљевске власти и достојанства, с крунама, златним штитовима, с мачевима искићеним драгим камењем, с другим небројеним драгоценостима и с девет казана пуних злата — стоји сакривено у некаквој пећини, где је и златан престо краљевски и златне краљеве кочије.

Међу простим светом причало се и о чудотворној моћи „црна ратника“ и веровало се у његову мађионичку силу.

Сви поробљени народи у Турској полагали су големе наде на овога тајанственог јунака. У брдовитим крајевима, на оној петомеђи између Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине и Старе Србије сачувао се одломак једне песме у којој се казују те наде.

Кују се брзи коњи,

Еј ђиди Маро,

Оштре се ножи бритки

Еј ђиди Маријо,

Звекећу златне токе,

Еј ђиди Маро,

се војска купи

Еј ђиди Маријо

Црни се ратник спрема,

Развија свилен барјак,

Јунаке под њег купи,

[30]

С Вардара с мутне Дрине,

С Неретве и Бојане,

С Марице и с Мораве,

Из кршних наших гора

Соколе сиве кликће,

Зове их у бој свети

Да стресу ропство клето и т. д.

Ово име „Црни ратник“ јавило се на балканском полуострву као сјајни метеор, који је сенуо преко неба, прелетео преко обзорја и нестао га онако исто ненадно и неочекивано, као што се ненадно и појавио. Нити се знало од куд се појавио, ни куда је ишчезао. Ово је био тајанствен светлац, који је из мрака искрсао и у мрак се скрио — остављајући за, собом слаби одсјај, који се убрзо изгубио у ратној хуци и звеки оружја, што је настала наскоро после његова тајанствена нестанка.

Осећаји Турака спрам овога тајанственог човека били су подељени. Неки су га сматрали као опасна душманина турске царевине, други су гледали у њему апостола слоге и љубави, који ће њих, чија владавина пропада, измирити с рајом, која је дуго робовала, али чије царство сад настаје. У томе су мирни Турци гледали своје спасење и једини начин да очувају своја добра, с тога су радо пристајали уз свакога који их је могао зближити и спријатељити с хришћанима.

Како било да било, тек „Црни ратник“ био је незнана и тајанствена сила, од које су тирани стрепили, а угњетени изгледали зрачак слободе и полагали у њега најлепше наде своје.

Народно веровање није много разбирало шта је и ко је он? Оно је у њему гледало хришћанскога кнеза који ће сломити турску силу, ослободити и ујединити све балканске земље, основати једну моћну балканску [31] државу, а турске господаре одагнати преко мора откуда су и дошли. — То је било довољно да „Црни ратник“ на целом тропољу постане символ народне слободе и васкрснућа. Што су га турске власти више мрзиле и гониле, то је он постајао све већи и славнији у очима потчињене раје.

IV
Ноћна браћа

Да ли сте кад год ходили по околини београдској? Да ли сте кад год доходили оном избрешку крај Дунава, што данас стоји пуст, разголићен и обурван, и што носи мрачно и немило име Карабурма, а некада је био пун зеленила, хладовине и мириса, покривен красним густим шумарком, који се пружао горе косом и спајао се са зеленим луговима, што су са свију страна китили ове садашње голе висове око Београда, а нарочито ове садашње разголићене косе с вишњичке стране.

Доле, опај је шумарак ишао готово до саме воде, остављајући узану пољаницу од двајестак корака, која се вијугала крај сама Дунава.

Ово је некада било место за провођење и уживање. Горе китњасти гај, који поступно прелази у све веће и веће шумарке, а доле лепа зелена доља с неколико брснатих дрвета, а сва зарасла у меку, миришљаву траву, из које хиљадама цветића помаља своје шарене главице, нудећи вољно своје пуне медене пехаре малим, вредним челицама, што у гомилицама туда зује слећући с цветка на цветак.

У тој дољи дан и ноћ жуборио је дебео млаз студене, као кристал бистре воде, која на жути тучени лулак бије и пљуска, падајући у огромно мраморно [32] корито, из кога се после одлива и као мален поточић вијугајући слива се у Дунав.

Ова красна чешма била је сазидана од самога белог тесаног мрамора, а широка, мраморна плоча на зачељу, сва ишарана елегантним златним турским натписима, казивала је жедном теферичком госту, да је творевина првога османлиског освајача београдског, султана Сулејмана, прозванога „Сулејман Сјајни.“

Из китњаста гаја, онде где обала стрмо силази Дунаву, били су урезани и намештени за лако силажење широки и удобни мраморни степени, који су водили до самога Дунава. А баш на том месту, где силазе степени, дно Дунава било је плитко и тек се поступно и благо спуштало све дубље и дубље, тако, да си за читавих 30—40 корака могао загазити у реку, а да ти вода једва стигне тек до испод мишке. На целој овој просторији дунавско дно с почетка је било патосано великим четвртастим белим и црвеним мраморним плочама, а даље посуто красним шареним шљунком, који се кроз прозрачну воду преливао у стотину разноликих боја — све удешено за летње купање и за узимање свештених прања по обредима турским.

Ова мирисна пољаница полако прелази у још мириснију дољу, сву обраслу у читаву шуму од ружа, јоргована и лијандера. Од рана пролећа, па до мртве јесени ова је доља пуна славуја, од чије песме оживљује читав овај крај. Са чега је и добио лепо име Булбул-дере (Славујев до). А кад се у лепе пролетње ноћи, на дивној месечини, проспе мирис од ружа а малени славуј почне песмом утољавати од љубави набрекло малено срдашце своје, онда ти ова доља изгледа као какав чаробни крај с каквога другог незнаног света, с неке даљне звезде, на којој само срећа цвета, гди [33] су непознате патње што загорчавају љуцки живот на овој нашој грешној земљи.

Јес, тако је некад изгледало ово исто тужно и јадно место, овај исти избрежак крај Дунава, који данас стоји самотан и напуштен, и служи као тачка, на којој наше друштво своди последње рачуне са својим одметницима: место, које данас самим именом својим изазива језу и мучно осећање, јер напомиње многе страшне призоре из многобројних стрељања, која су на њему извршена.

Али ми се нећемо дотицати жалосне садашњости наше Карабурме, но ћемо се вратити временима када она није била проклето место за стрељање, већ диван, мирисни теферич београдске турске госпоштине.

Била је бурна, јесења ноћ: ветрина је страховито хучала, а из мрачна, натуштена, кивна неба шибала је хладна јесења киша.

Холујина је својим снажним крилима подухватала огромне водене масе разливена Дунава, издизала их у вис као лако перце и градила од њих читаве брегове, а за тим је једним ударом цепала ове огромне водене куле до самога дна, градећи страховите провалије и дижући са дна реке шљунак и муље.

Помрчина је била, што но реч, ножем да је режеш, а цела природа била је пуна хуке и урнебеса.

У овој страшној ноћи све се живо бејаше скрило, утекло и склонило ма куд, само да избегне гнев узнемирених и раздражених елемената.

Па ипак је било живих створова, које је кобна судбина њихова гонила да тумарају и по овој страшној ноћи.

Управо је била поноћ, кад се с брежуљка на Карабурми зачу гласно, продужено звиждање. Оно је било тако јако, да се сасвим разговетно чуло кроз најјачи урнебес буре. То се звиждање понови три пут, а за тим умуче и опет се чула само страшна хука и ломњава ветрине, што се промеће у стотину разноликих гласова. Страшни гласови! Час ти се чини као да чујеш необуздан лавеж паса из хиљаде разноликих грла: час ти се опет причиња да чујеш од некуда из даљине, где несретни, залутали путници с потопљена и разбијена брода јаучу и вичу за помоћ, а час опет као да чујеш немоћно, болно цвиљење самртника, који се с душом бори.

Не потраја дуго, па се на ово звиждање одазва други један глас, налик на хукање совуљаге. И тај се глас понови три пут, а долазио је из оближњег шумарка, што се протезао косом више Карабурме.

За тим се на обронку Карабурме указа некаква светлост, о којој се није могло разабрати од куда управо излази, а зраци јој се просуше као узана светла пруга преко целог Дунава, допирући врхом својим чак до оближња острва (аде).

Ова светлост у три маха се палила и гасила, а за тим њени дугачки зраци описаше огроман светао круг, који као муња опаса целу околину, три пут се сави око ње, па на једаред опет свега нестаде.

Ова је светлост била чудна, необична; по белоћи својој она је била налик на сунчеву светлост, а по јасности и брзини, којом се палила и гасила, личила је на електричну светлост.

У близини Карабурме, за неколико стотина корака уз Дунав, дизало се огромно трокатно здање, с многобројним тремовима, доксатима и ћошкама, налик на све лепше и угледније турске грађевине ове врсте.

Некада теферич и летњиковац богатога Узун-Фазли-паше, ова је грађевина сада стајала скоро пуста и напуштена. Њен господар био је жалосне судбине. Пошто је много година био љубимац султанов, он је најпосле пао у немилост и био је прогнан дубоко у унутрашњост царевине. Заостала породица у Цариграду слабо је и знала где шта има, и ова огромна зграда остала је била управо у рукама слугу.

Једини стални становник ове велике грађевине био је сада Џан-Нури-Един, стари слуга Узун-Фазли пашин, поштена душа и веран роб, који је и сада, после пуних 10 година, још мислио на свога старог господара, још озбиљно за њим туговао, и још једнако сањао, како ће се једног дана опет широм отворити велика коначка капија, и како ће он угледати свога старог господара, где на бесном хату, у пратњи богате свите, улази у мермерли авлију, као што је некада улазио и као што га је Џан некада гледао. И ако је стари Џан то очекивао сваки дан, и ако је прошло већ 10 пуних година, од кад се он томе нада, он још ни сад није губио наде, да ће то ипак доживети, и тврдо је веровао да он управо с тога и живи, што има још то да доживи, „јер је тако у књизи судбине“ — рекао би он.

Има једна врста људи, који су налик на гуштере. Они остају на рушевинама некада богатих и сјајних обитељи и онда, кад их све друго напусти и заборави. [36] Град је давно порушен, његова је слава давно пала; угашени су чак и последњи зрачци сећања на сјај и величанственост његову, али верни гуштери још не напуштају ове тужне развалине: они трчкарају по мрачним рушевинама и још напомињу да је ту некада текао бујан и весео живот ратника и господара, који су становали и уживали по сјајним одајама сада опала и запуштена замка.

Око овога конака ширила се огромна, красна башта, засађена најлепшим и најукуснијим благородним воћем, а широке пољане служиле су као богати расадници, које је Џан-Нури-Един обделавао, и од њих вадио трошак и хасну за своје скромно издржавање.

У овој бурној ноћи ова се кућа једва распознавала. У мраку и ноћној хуци она је изгледала као огромна црна маса без икаква знака и зрачка од живота.

Но после оних чудних знакова на Карабурми, после оних звиждања и хукања совуљага, после оних тајанствених светлих зракова, на овој мрачној, огромној згради на једаред се осветли један прозор на доњем спрату. На њему се појави јасна, румена светлост, која је сипала зраке на све стране, те је овај једини осветљени прозор изгледао као огромно закрвављено око!

На један сахат после ових чудних појава из мрака почеше ницати нејасне тајанствене сенке. Долазиле су с разних страна, а све су силазиле у дољу правце Узун-Фазлином конаку.

Пођимо за једном од њих.

Ево, из шумарка више Карабурме појави се висока, мрачна фигура, увијена у дугачак, црн, реснати гуњ. Крупним корацима ова прилика пређе малу пољану, сиђе конаку, снажним покретом руке отвори малу вратницу и нађе се у коначкој авлији.

Вратница се изнутра закључавала и ваљало је знати нарочито место где треба јако притиснути па да се кључаница отвори. Иначе је приступ био немогућан, јер је цела авлија била опасана високим и дебелим зидом.

Нашав се у авлији, незнани ноћни гост пође правце јужном углу конака. Тим углом вила се поширока цев од лима (блеха), која је долазила одозго с крова, пружала се до земље, где је била укопана. Споља, та је цев личила на обичан олук за одвод кишнице и никоме није падала у очи. Али овај човек помери једну карику на тој цеви и ту се укала мален, дугуљаст отвор, на који он наслони усне и три пут нешто прошапута.

Одатле тајанствена прилика зађе на позадну страну конака, приђе осниским и узаним вратаоцима, где стаде и закуца. Вратаоца се тихо отворише и прилика уђе у узан, дугачак и слабо осветљен ходник, у коме су на два краја његова једва горуцала два слабачка, бледа жишка. Чудноват и необичан био је овај ходник. Пре свега он није био раван, но се доста стрмо спуштао на ниже тако, да се њиме ишло као каквом низбрдицом. Даље, што је више силазио овај је ходник бивао све ужи, тако, да је на доњем крају имао једва за половину оне ширине каква му је на почетку, при уласку. Управо овај је ходник личио на огроман левак, а као левак био је и округао, јер је таваница била засвођена [38] белим, тесаним каменом, гдегде тек прешарана цигљама. У половини (од прилике на дубини од 2 метра) овај је ходник био преграђен тешким железним вратима, ужљебљеним у гломозан, масивни рагастов истесан онако исцела од најтврђа станца камена.

Висока прилика дође до ових врата, извади испод појаса повелики кључ, завуче га у врата и три пута окрете. На висини човечија боја на вратима се отвори округла рупа, замрежена гвозденом решетком, густом и јаком. Решетка је била управо дебела железна плоча, избушена на више места округлим углачаним рупама разне величине.

Висока прилика маши се руком за силај, извади три челичне куглице и с два прста протури их једну по једну кроз три разне рупе на решетки. Куглице су биле неједнаке и удешене тако, да су таман могле проћи кроз рупу. Кроз дугачке цеви од дима, ове три куглице падоше некуд доле, а наскоро за тим чу се некаква лупа и треска, као да се на ланцима покреће некаква машинерија. Железна врата отворише се лагано и нечујно. Незнана прилика уђе унутра, за њом се врата опет сама затворише, а у том затварању затвори се опет и она решетка на вратима.

За по часа тако је прошло кроз ова врата око двајестак људи. Сви су били увијени у дугачке огртаче; неки су носили дугачке црне гуњеве, неки црвена јапунџета, а неки дуге кожухе.

Иза железних врата, низ 7 степена кроз други попречан узан ходник, долазило се у подземну дворану, налик на огроман подрум, засвођен узаним, црвеним и зеленим цигљицама, а таким цигљама били су и дуварови подзидани.

Ова дворана није имала никаквих прозора. Осветљавана је увек изнутра. Врата, и једна четвртаста рупа на сред тавана, били су једини отвори на овој подземној одаји.

Ова четвртаста рупа била је затворена дебелом железном решетком, узиданом у свод, а стајала је у вези с кућним димњаком. Од те рупе спуштао се доле огроман метални левак, наднесен над само огњиште, које је било подзидано и намештено на сред ове одаје. Дим с огњишта скупљао се у овај левак и дизао се даље кроз димњак, а на тај се начин и ваздух обнављао.

Да уђемо и ми у ову подземну зборницу, у коју ево уђе већ преко 20 људи.

На сред подземне дворане горела је на огњишту огромна ватра. Њен пламен осветљавао је дворану, но то је била слаба и малаксала светлост, тако слаба, да је у по дворане био сумрак, а у угловима савршен мрак.

Око голема огњишта — неки мало ближе ватри, а неки мало даље — седело је на малим дрвеним столичицама двајестак људи.

Уз само огњиште, на простртом сиџадету, с подвијеним ногама, седела су два Турчина, с огромним белим чалмама, и ћутећки пушили из дугих чибука.

Мало даље, на малој столичици, седео је висок Арнаутин, с везеним чепкенима и белим набраним фистаном. Даље су се ређали други.

То су махом били крупни, снажни људи: сурова опаљена лица; све људи средовечни, а неки већ и стари.

По оделу ови су људи представљали највећу разноликост. Док је на некима била чоха, па чак и свила и кадива, на другима је било најгрубље сељачко сукно и друга пртена ткива ове врсте.

Тако исто, судећи по кроју одела, овде је било људи из свију крајева балканских и од свију балканских народа: Турака, Срба, Грка, Бугара, Арнаута, па и Румуна.

Као ово одело, тако је био шарен и језик ових људи. Сви су они говорили по мало готово све језике балканске, а многи су од њих знали турски и грчки потпуно. У међусобном разговору сви су се служили српским језиком, јамачно с тога, што је међу њима било највише Србаља. Но кад год би когод од њих где год у говору занео — он би без зазора место српске речи метао турску, или грчку, или арнаутску, или ма какву другу, те је тако њин српски разговор изгледао као права вавилонска кула.

Па ипак, те збркане речи, из неколико језика, нису ништа сметале овим људима да се разуму потпуно и најтачније. Њина срца, њине душе разумеле су се, с тога ту речи нису ни имале много посла.

Сви ови људи, тако различити по оделу, по говору, по пореклу, по вери, па и по стању и положају своме — имали су нешто што им је било заједничко, имали су заједничку љубав и мржњу — мржњу на ропство и тиранију а љубав за слободу.

Њихно је опште и заједничко име незадовољници; но они су у разним покрајинама балканског полуострва имали и разна имена. Овде у Београду, Турци су их прозвали „Кара-Кардашлар“ — (црно браство или црна браћа, ноћна браћа, ваљда за то што су своје скупове држали махом ноћу). И сад су се ево састали [41] на велики и важан договор. Ту је било изасланика из свију важнијих балканских покрајина, од свију балканских племена: ту су били заступљени и представљени сви бунтовни и заверенички правци и елементи овога немирнога тропоља, почињући од хајдука, који се одмећу у планине, те отуда објављују рат турском поретку и воде с њим јавну, отворену борбу, па до бунтовних паша, који се још воде и рачунају као верни поданици и слуге Њ. В. Султана, а у памети већ у велико кроје опасне бунтовне планове, да се одметну и да оцепе од царевине читаве покрајине, од којих би створили самосталне мале државице. Чак и сами цариградски Фењер — Фанаре — имао је на овом скупу свога нарочитог изасланика.

И на Балкану и у Европи стање је било тако, да се већ лако могло погодити да мир неће дуго трајати. Држање Аустрије, држање Русије, спреме у Турској, узаврелост међу балканским народима — све је то показивало да ће ускоро настати голема политичка бура.

Овај тајни скуп, у овој подземној дворани, био је један покушај да се види: не би ли се балкански народи могли сложити да сви заједнички и једнодушно дочекају ту борбу, и да сложно пораде на свом ослобођењу од свачије силе, — па било то турска, руска иди аустријска. Мисао о савезу слободних и независних балканских државица била је већ посејана.

Доцније ћемо видети ресултате ових саветовања, а сада остављамо ове непознате људе нека се саветују.

V
Закисло сено — сух барут

Сутон се хватао, а пред Су-капијом скрхала се непрегледна гомила сељачких кола, натоварених сеном. Последњи редови пружили су се чак до Троката чардака а први редови већ су били ушли у град и разместили се на просторији између Канли-куле и барутане, што и данас стоји ту, у самом углу градском, принета као какво ластавичино гнездо уз сами камени одсек, који се, као тестером одрезан, диже у висину неколико хвати.

Нека од ових кола била су још запрегнута: крај других лежали су испрегнути мали, пупави и чупави сеоски вочићи. Кроз ову непрегледну гомилу од кола сновали су, мували се, пролазили и долазили, зајстајкивали и довикивали се дроњави и босоноги сељаци, с пропалим чуперцима кроз поцепане, избледеле весове. Многи су били гологлави па увили главе каквом прљавом крпом; многи су били опасани и обувени ликом: у свију разголићене руке и груди, а једва на десетом да је било каквих других хаљетака, сем подераних гаћа и кошуља.

Јадан је то био свет, јер колико су били телесно голи и поцепани, још су више били душевно сломијени и утучени. На свакоме лицу огледали се страх, патња и мрачно очајање.

Један једини човек био је мећу њима нешто мало боље одевен и мало слободнија држања, и то као да им је био неки старешина.

Мали у страни стојало је десетак Турских војника, с пушкама и натакнутим бајонетима, а међу сељацима ишао је од кола до кола постар Турчин, добро одевен, с јатаганом м сребрњацима за појасом, с тевтером у рукама и с канџијом о куку. Окај човек застајао је код сваких кола и узвикивао: „Еј, море, рајо, ко је, бива, сајбија ових кола?“ — на што обично притрчи колима по који сељак, а Турчин га упита како му је име и одакле је, па пошто обиђе око кола и прегледа сено, записује сељака у тевтер, па или му рекне да је „сербез“, или грди и псује.

Овај Турчин био је нешто јако љут, често је потрзао канџију и шибао сељаке и по глави, и по леђима, и по рукама, ударајући куд дохвати, а уз то је једнако причитавао, грдећи их да су „наопаки милет“, да никад ништа неће учинити без зора и силе и да за свашто чекају „последњу декику“. Срдио се зашто зарана нису дотерали сено на везирску капију, кад се може љуцки и на тенане прегледати, већ долазе сад, у ноћ, кад све мора ићи на врат на нос. Говорио је, да је то њин „ширетлук“, да по мраку протуре буђаво сено, а што ће после од тога липсавати царски ајвани, њима то није бриге, само да што пре теслиме.

Говорећи тако, Турчин је ишао од кола до кола, што бејаху поређана до саме барутане, и једнако је срдито викао:

— Ђубре! Не бива! Прежи и гони гад одавле, па за три дана да си доћерао лијепо сијено, да ти нас нају не гребе.

Сељаци су се правдали, да су бирали што најбоље има, да је сено као смиље; ако по негде и има мало квара, така му је била година, биле су дуге суше, па после нагло настала јесења мочар. Кроз плач су преклињали, да их ага не враћа; да нс скапавају опет поново с овом вајном стоком, која је и онако већ на ногама полипсала.

Но ага је слабо слушао ова правдања и запомагања сељачка, већ би само срдито викнуо: „Гони динсузе“! па би по кога и канџијом опаучио и онда би отишао даље.

Међу тим, чим се ага удали од кола, онај убити, дроњави сељак одмах чисто оживи, лице му добије други израз, очи му се засветле, он се пажљиво обазре лево и десно, па онда попритегне и што брже може тркне до тешке, оковане капије, што затвара огромни високи зид, који опасује барутану и ту на вратима куцне шапућући: „дај“!

На тај знак тешка окована врата одмах се отшкрину, а изнутра две руке додаду сељаку по две три повелике џакуљице, које сељак пажљиво прими, тркне с њима натраг до кола и одмах их завуче и сакрије испод сена. После опет звера, опет тркне до железних врата, опет нешто прими, опет крије под сено, и тако се то понавља по три четири пута.

Кад тако стрпа у кола но десет-петнајест повеликих платнених кеса, сељак креће кола и, хучући и вајкајући се, пролази кроз градску капију, где на стражи куњају немарни турски стражари, иди, шеткајући горе доле, звиждућу по какву лепу, заносну анадолијску љубавну песму, и не гледајући на дроњаву рајетину, што се туда провлачи.

Други стражари, што нису с пушком, чуче ту у капији, наслоњени на зид, и кад виде каква иоле одевена рајетину, они ће га обично, онако седећки и не мичући се, дохватити за рукав, повући и упитати: „Вар тутун?“, нашто обично сељак раздрљи груди, растресе појас и куне се свим на свету, како нема ништа до голе душе: Турчин га опаучи по туру, или му скреше што онако по турски, а сеља пусти краке и граби што живље напред, сретан што је тако олако прошао.

Читава три сахата трајало је ово ноћно примање сена и тајанствено товарење некаквих кеса, и тако је натоварено преке двадесет кола, све товари које је ага пратио због буђава сена. Код шеснајестих кола, место оних платнених џакуљица, тајанствене руке иза окованих врата, почеле су додавати пушке и пет шест последњих кола њима је натоварено. Пушке су брижљиво кривене и завлачене у сено, као што је и с кесама чињено, а затим је све неприметно извезено из тврђаве. Неки сељаци, идући поред својих враћених товара сена, чак су и на глас плакали, јадујући се на строгост агину. Гледајући ове јадне, уцвељене и измучене људе, како се очајно вуку поред својих прегладнелих, мршавих вочића, коме би и на ум пало, да су ово опасни кријумчари, који крадом извлаче џебану из сред султанове тврдиње, из неприступне барутане, преко чије високе и тврде ограде, што но реч, ни тица не би могла прелетети.

Ноћ је већ била дубоко захватила, кад се све ово сврши.

Већ од два сахата ага је радио према вењеру, бележећи у тевтер шта је примљено, а шта ли је одбијено, [47] те се мора накнадно довући да се попуни количина онога сена, што га, из околних села београдских, раја под кулук доноси на везирску капију, а за потребу београдске турске војске.

У непосредној близини до барутане, бејаше остало само још неколико араба (кола), па и оне су већ биле спремне да пођу, јер и њино сено ага бејаше вратио као буђаво. Код ових кола бејаше и онај мало боље обучени сељак, кога су остали звали „кнез Јова“ и који је до сада већ неколико пута пристајао уз агу и молио га да не враћа сено. Овај човек бејаше се сада сагао код једних кола, клекао на лево колено, као да нешто загледа или оправља око главчине и чивије. У тај мах ага прође поред њега и додирну га прстима у теме, а некако баш у том тренутку свећа у вењеру догоре и угаси се, те ага празан вењер, у коме се још само пушило дебело свештило (фитиљ), спусти нехатно на колску руду и нешто прогунђа срдито. Клечећи, не дижући се, сељак, што су га звали кнез Јова, диже главу и погледа у агу.

— Сто и тридесет ћесија праха, и тридесет и две пушке. Хајд сад па памет у главу! Кроз Савамалу терај брзо, да те ђе не уставе; поздрави ми побратима Јанка.

Онако у мраку, сељак дочепа агину руку, обасу је пољупцима топло и страсно и прошапута узбуђено: „Бог ти помогао, добри наш ага!“ „Бог ти дао!“ „Бог ти дао!“

Ага већ бејаше одмакао подалеко, а чича, клечећи, још је непрестано шапутао: „Бог ти дао!“ „Бог ти помогао!“ Затим обриса сузе, брзо скочи, викну на остале сељаке да крећу, и наскоро и последња кола са шкрипом прођоше кроз градску капију, извијугаше [48] кроз тесне и криве сокачиће на Сави, и дохватише се ширине.

На овом пролазу сво је прошло мирио, само што код „Аласке каване“ неколико турских рибара бејаху ухватили једнога од ових Срба кулучара, и почели га бити, кривећи га, да им је колима обалио плот, где су им се сушиле рибарске мреже, и начинио им штету, и подерао им преће. Сељак је из гласа кукао, а Турци су га ударали и претили, да ће му онога тренутка запалити сено, ако не плати поцепано сертме. Испадоше из каване и други Турци, дође и кнез Јово, још с два три кулучара (осталима бејаше заповеђено да грабе што пре из вароши), да виде шта је, и да би ствар легла, Срби морадоше платити три и по гроша глобе (аустријски златни дукат вредео је у то време дванајест гроша). После овога изравнања Срби кулучари похиташе те што пре измакоше из страшна Београда, а турски аласи одоше весело у своју каву, да слатко попију олако зарађену глобу. (Ова „Аласка кава“ била је онде, где је данас царинарница — ђумрук београдски).

Те исте ноћи, један путник коњаник, праћен још двојицом, који су касали за њим, срете под Авалом дугачак ред сељачких кола, натоварених сеном. Сељаци, што су пратили та кола, били су необично весели. Певали су што год могу на глас и то наизменце, све два и два, а од руко до руке ишла је огромна, опшивена чутура, пуна стара ритопечка вина.

Баш кад коњаник наиђе, један сељак бејаше почео наздрављати и с подигнутом буклијом према месечини благосиљао је:

— Срби, браћо, да нам бог да, што пословали [49] све нам светло и честито било, и што поумили Бог нам поум..,

Но у томе се зачу кроз ноћ коњски топот: неко од сељака викну: „Пст! Турчин!“ и сељак одмах умуче, а буклију брзо завуче и сакри у сено.

Неко од сељака рече: — Баш ти нема гора живота од овога нашег.

Други један сељак хукну и из свега гласа узвикну: — Јао, моја мајко, где се ноћас погибе!

Наравно, да је песма одмах умукла и весеље престало, чим се чуо коњски бахат. Но коњаник у црвеном јапунџету назва лепо Бога и упита људе од куд иду? Не распознајући човека у мраку, сељани су још двоумили, да ли је Турчин или Србин, тим пре, што су га видели на коњу а за њим иду двојица као нека пратња, те одговорише јадањем и жалбом, како су кулучари, како су гонили сено у Београд на везирску капију, и како су враћени јер им се рекло, да им је сено буђаво.

— Па, ваљда, морате имати кога од сеоских кнезова који вас је пратио, кад сте кулучари? упита незнани путник.

Сељаци казаше да имају, и да је с њима кнез Јова из Ритопека. Одмах га и дозваше. Он у почетку не познаде човека, али му после приђе ближе, загледа га, прекрети се и рече:

— Вала Богу, сине Ђоко, јеси ди ти то?

— Ја сам, но ћути — одговори незнани путник.

— Од кад те, дијете, нисам видео — рече старац очевидно обрадован. Изменише још неколико речи, па путник ободе коња, са својим пратиоцима надмину кола и изгуби се у мраку, а кмет Јова продужи пут полако са својим кулучарима. Првашње весеље опет се поврати међу сељаке. Скупљени око кмета Јове, [50] многи су га радознало запиткивали ко му је онај Ђока, што се сад овако случајно сретоше овде у мраку? Чича је оћуткивао и избегавао прави одговор. Само толико рече:

— Е, моја децо, ако нас кадгод наше српско сунце огреје, од оваких ће нас огрејати, као што је овај Ђока Тополац, виш!

Кад и последња сељачка кола изађоше из тврђаве, ага-надзорник одахну душом, приђе оној гомилици војника што је ту на пољани пред Канли-кулом стајала као градска стража на Су капији. Војници се већ бејаху разбашкарили. Вило је мувталука у сену, и они беху начупали велике гомиле и сваки соби направио читаво легло од сена. Већина их се бејаше поређала око велике ватре, а многи су и чибуке запалили.

Ага причучну код њих и жалио се како је јако уморан; псовао је сељаке што га толико измучише, а понајвише са гола ширетлука свога. Ту ага, заврћући рукаве на својој свиленој антерији, ману главом и чисто срдито примети, како се на раји већ познаје да нема господара који би јој чврсто притегао дизгине, јер већ почиње узимати ђем па зуб. Требало их је бар двојицу овде под капијом о ченгеле обесити, што су догнали буђу место лепа сена, па би они други пут отварали очи. Али овако, везир ћути, гледа им кроз прсте, а ја што ћу, да се носим као хала с берићетом не могу ни ја — рече ага, и безнадежно климну главом.

Сви му војници одобрише. Ага се огреја ту још мало крај лепе ватре, па се диже и упути се узаном [51] улицом уз брдо, што је спајала доњи део тврђаве, горњим.

Овоме Турчину било је име Реџеп-ага, а родом је био из Сребрнице у Босни. То је био човек од својих 55—56 година, повисока раста, проседе браде и косе лепих, благих, плавих очију и у опште правилна и симпатична лица. На челу је имао две боре, које су биле нарочито карактеристичне и које су давале маркиран израз целом његовом дицу. На Реџеп-аги било је чисто, ново, махом полусвилено турско одело; у опште то је био чист и отмен старац.

За младости своје, Реџеп-ага био је далеко чувен као изврстан нишанџија и ванредно јак човек, нарочито је, кажу, био снажан у рукама. Веле, да је рукама превијао и ломио најдебљу плочу коњску, да је најтврђи орах и лешник разбијао у два прста. Кад би кога стегао за руку свом снагом, на мах би му попуцала сва кожа, а једном је, веле, једно ждребе годишњаче на место убио, ударив га песницом у чело.

Реџеп-ага је био јаничар, али од много година био је у личној служби код тадашњег везира београдског.

VI
Тајанствени посланици

Вило је у почетку 1787. године. После веома жарка лета, ове године бејаше наступила веома строга и јака зима, какву одавно на овим крајевима не памте. Дунав и Сава били су залеђени, и на местима, где су покушавали просећи лед, наилазили су на хват и по дебеле санте. Услед јаке припеке прошлог лета, [52] трава је била спржена, људи су остали без сена и на оној јакој сувомразици стока је гомилама липсавала од глади и зиме. Иначе година је била прилично родна, али највећи део хране покупили су били Турци за своје посаде у Београду, Смедереву и Шапцу. У сва три ова града те године турска војска била је појачана, јер се зуцкало о новом рату између Аустрије и Турске. Услед тога било је и многих оправака око београдске, шабачке и смедеревске тврдиње, и раја је преко целога лета, до у мртву јесен, много кулучила око тих тврђава, где је пропало доста људи и стоке. Тек огромни снег, који је пао лицем на Бадњи-дан, прекратио је кулучење и раја, из блиска и далека око Београда, разишла се својим кућама, да мало одахне душом од страха и да одмори своју измучену и малаксалу снагу.

У самом Београду, прошле године, морила је јака оспа (мале богиње), а било је међу Турцима београдским доста смртних случајева и од великих, црних, арапских богиња. Ове страшне болештине бејаху мало одуминуле од кад је настала строга зима, али многи домови у Београду, и српски и турски, и грчки и јеврејски, били завијени у црнину, јер су претрпели велике губитке.

Београдски Турци, и ерлије и војници (јаничари), били су се нешто особито прозлили, и случајеви убиства на сред чаршије били су доста чести.

Најпосле, прошле године били су у Београду многи и јаки пожари, који су прогутали многе домове и у српском и у турском крају вароши. У два маха палио се чак и сам београдски безистан; нагорели су многи дућани и многа трговачка и занатлиска роба. Услед свега тога, у Београду се осећала сад много већа [53] сиротиња и оскудица но обично, и стара 1786. година, завршила се доста мрачио и жалосно. Нарочито је у жалосном стању било београдско хришћанско становништво, с тога су о новој години из груди бедне раје узлетеле небесима многе топле и срдачне молитве, да им провиђење пошље боље и блажије ново лето, но што је била стара, минула година.

И доиста, благи творац као да је саслушао скрушене молитве побожних хришћана и погледао на њих својим благим оком, јер нова, 1787. година, бејаше донела београдским хришћанима једну нову и велику утеху - београдски везир, лицем на нову годину, дао је дозволу београдском митрополиту, да може оправити и проширити опалу и тескобну црквицу православну, која је једва вирила из земље и која је већ била у рушевинама.

Овај ферман, за оправку нове београдске цркве, био је велика радост за београдско хришћанско становништво, и Срби, Грци и православни Јермени пили су о новој години искрено за здравље београдском везиру, верујући чврсто, да овај сретни почетак новој години предсказује срећу и благослов у целој 1787. години. Митрополит београдски, Дионисије Папазоглу, држао је том приликом у цркви свечану беседу, у којој је „небески дар султански“ и велику милост везира београдског у звезде ковао, молећи свевишњега, да их за дуго и много одржи у драгоценом здрављу, „на славу и понос целе раје.„

Али на скоро, Београд је дочекао још једну радост, само што је ова друга срећа била, тако да кажемо, тајна и ограничена само на угледне прваке грчке у Београду.

Пило је у почетку фебруара 1787. године. На пољу је лежао огроман, скоро читав хват дебео снег, а магла се мало разбијала тек пред подне, да око заранака опет понова завије цео Београд.

На Сахат-кули, на београдској тврђави изби 10 часова. На Стамбол-капији удари буљукбаша у железну звечку, и објави промену стражара. Нова стража заузе своја места и одмах наредише те се пред капијом наложи велика ватра, да разгони маглу, да се боље могу видети путници, који кроз капију пролазе.

Баш у тај мах стигоше на Стамбол-капију мале саонице, запрегнуте с дна чупава изгладнела кљусета, а у саоницама, сем кочијаша, било је још два замотана и увијена створа, о којима се на први поглед није могло казати шта су. Но буљукбаша викну им да силазе, и из саоница се искобељаше два прљава и поцепана калуђера, један стар и просед, а други са свим млад. Буљукбаша викну им српски, но калуђери му одговорише турски и рекоше, да су Грци и да не знају српски.

Буљукбаша прво преметну и загледа по саоницама, па онда потражи пасоше. Стари калуђер извади и показа што су имали. Пошто је загледао хартије и с десна и с лева, Турчин их врати калуђеру и даде им једнога заптију да их спроведе до мешћеме, где су имали да им се прегледају хартије. Читав сахат [55] морали су гу чекати прозебли калуђери, док их муселим пусти преда се, млад, осорљив Турчин, који их узе испитивати шта су, одакле су, и од куд иду?

Старији калуђер примети да се све то види из њихних пасоша, но Турчин се обрецну да он њега не пита шта је у пасошу, но нека му одговара на оно што га пита. Тада калуђер каза, да су из Свете Горе, из манастира Ватопеда, да су били по писанији за манастир по Бесарабији, по Влашкој и Молдавској, по Бугарији, и да су сада дошли амо, а већ има две године како су на путу.

Турчин загледа у пасоше, загледа у калуђере, и, не нашув ништа подозриво, отпусти их. При поласку упита их, где мисле на конак. Калуђери смерно одговорише да ће закуцати на врата код пречаснога оца владике, па да ако их он као сиромахе прими на конак.

Турчин као да се нешто присети, запита их сад како су прошли с писанијом, јесу ли могли скупити што повише за манастир. Старији калуђер пожали се да су врло зло прошци. Свет је осиротео и нерадо даје. Турчин им примети, да би добро учинили да оставе код њега ако што пара имају, а он ће им дати признаницу колико су оставили; иначе, као странцима, може им се десити да их ко покраде. Старији калуђер одговори снуждено да немају нигде гроша, јер чим што мало скупе, одмах шаљу манастиру, пошто је и тамо велика беда и оскудица. Најпосле Турчин махну руком и калуђери одоше.

Те исте вечери, код београдског владике Дијонисија Папазоглу (Поповића), била је богата гозба и [56] велика част. Цео конак владичин бејаше оживео и нека светла радост сијала се на свачијем лицу.

Два светогорска калуђера примљена су у владичном конаку с много већом поштом и пажњом но што би се у први мах мислило да може пасти у део обичним калуђерима. Владика је изашао сам лично да их одведе у спаваће одаје и указао им је почаст, смештајући их у непосредној близини до своје спаваће собе.

Те исте вечери јављено је поверљиво неколицини грчких првака београдских, да изволе вечерас на посело код деда-владике, који је добио милога госта из Грчке.

И заиста, у први сумрак вешто и неприметно, онако како то умеју само мудри Грци, 5—6 најугледнијих и најбогатијих грчких првака замакоше у владичин конак, ограђен високим каменим зидом. У непосредној близини конака била је турска стража, која је уједно служила и као стража на капији владичанска конака. По вечерашњи гости владичини нису ударали на велику капију, већ су долазили остраг, на капиџик, где их је дочекивао владичин ћирица и једног по једног спроводио кроз башту до у конак.

Око 2 часа ноћи (8 час. у вече), сви улази на конаку били су пажљиво закључани: стража од најповерљивијих гаваза владичиних била је размештена, и сакупљени гости могли су сад безбрижно отворити један другом срца своја.

У пространој и топлој оџаклији владичиној, седело је десетак, махом постарих људи, у живом и занимљивом разговору. Пространа одаја била је укусно намештена, и по турском обичају застрвена богатим источњачким ћилимовима. У камину горела је, у огромном бакарном мангалу лепа велика ватра, а [57] крај ње седео је сам пречасни отац владика, висок снажан човек, бујне косе и браде, по којима се већ беше просуло иње старости. Свети отац прометао је кроз прете крупна ћилибарска бројанична зрна, и пажљиво је слушао говор свога новога госта, а час по час његово живо, црнпурасто, маркирано лице, с великим, правилним носом и крупним, црним очима на мах би се засијало неком пламеном, грозничавом енергијом, која је целом изгледу владичином придавала страсан, фанатичан, готово страшан израз.

Мало даље од оџака стајао је и живо говорио онај стари калуђер, кога смо мало пре видели кад је стигао у Београд. Очишћен, преобучен у нове дрехе и повраћен од зиме, овај старац није сад био ни налик на онога прљавога и подераног калуђера, какав нам је утисак учинио при првом сретању.

Ово је био отмен, леп старац, коме је из сваке црте на лицу просијавала нека племенитост и душевна доброта, а из његових благих, мирних очију сијала је дубока мисао и безгранична преданост неком вишем божанском делу.

Исто тако био је измењен и његов млади сапутник, који је сада одмах на први поглед поражавао човека својом ванредном младићском лепотом и неким чудним умљем, које је дисало из целога бића његовог. „Паметно лице“! то је прва реч, која би се сваком отимала, чим погледа у оно сићушно, суптилно вижљасто лице млада калуђера, с руменим уснама, с необично живим паметним очима. Деликатан склоп тела овога младића подсећао је на потомке какве старинске племићске породице, чија су се покољења у добру и богатству кроз дуг низ година прилично разнежила. Младић је скромно седео у једном углу [58] оџаклије, и мирно је слушао шта стари калуђер прича и развија.

Мало даље од камина, од јастука и сиџадета бејаше направљен поширок отоман на коме је, са скрштеним ногама, седело 2-3 стара човека, пред којима су стајали зарфови с филџанима, у којима се пушила црна кава, а крај свакога од њих, као шарена змија, вила се дугачка цев од наргила.

Тако исто седело је мало даље по миндерлуцима још 5—6 људи, међу којима је био и један калуђер — протосинђел и поверљиви писар владичин.

Ови људи носили су махом дугачке свилене антерије, с чоханим, богатим кожама постављеним ћуредима и џубетима. То је било обично трговачко кооло по целом Балканском тропољу.

Сви ови људи пажљиво су слушали старога калуђера, који им је причао чудне и заношљиве ствари.

Стари калуђер пре свега није био стари калуђер, већ је то био чувени грчки родољуб Петрос Маврогени, управник више грчке школе у Јашу, брат од стрица војводи Маврогену, кнезу молдавском.

Тако исто ни његов млади пратилац, нити је био манастирски ђак, ни млади калуђер, већ одушевљени грчки патриота, песник и философ — Рига од Фере, човек који се тек пре две три године вратио из Париза, где је провео преко две године, и где се запојио духом слободоумља на самом врелу науке и философије, на врелу где је још неограничено царовао уплив моћних француских енциклопедиста, и где је још у пуном врењу био онај неизгладљиви утисак на све умове, који је потекао од два колоса људске мисли, од Русо-а и Волтера.

Али и старац Маврогени и млади Рига сада су долазили из Русије, где су много видели, још више чули, и где се баш тада спремало једно велико, смело и управо дрско дело, дело, које би могло покренути да чак и мртво грчко срце топло закуца, дело — обновљења и васпостављања старе грчке славе и величине, старе грчке-царевине.

Стари Маврогени м његов млади сапутник из нужде су се били прерушили у сиротне грчке калуђере. Времена су била мутна: Турци, прикљештени с једне стане од Русије, с друге стране од Аустрије, с неповерењем су гледали на ове две моћне државе, чији су се владари чешће састајали на заједничке гозбе, кројећи планове, који нису могли значити ништа добро за Турску. То неповерење преносило се после и на рају, која је имала својих суплеменика и старинских веза и с Русијом и с Аустријом. Нарочито се с неповерењем гледало сада на све, што је долазило из Русије, где је тек пре неколико дана царица Катарина II. давала у Херсону сјајну гозбу своме пријатељу, императору аустријском, Јосифу II. А баш отуда, с тих страна, долазио је стари Маврогени, с тога је и морао предузимати нарочите мере, да без опасности дође у Београд и сврши своју родољубиву мисију.

Маврогени и Рига долазили су из Херсона, где су тек пре две недеље присуствовали сјајним гозбама и свечаностима, које је руски велики војсковођа и љубимац царичин Поћомкин био приредио у част велике царице своје, Катарине II., која је у Јануару ове, 1787. године ту гостовала, у друштву са своја два крунисана пријатеља, с аустријским царем Јосифом II. и пољским краљем, Станиславом Поњатовском.

Грчки родољуби својим су очима видели све те сјајне свечаности, којима, можда, нема у повесници равних, а уједно, имали су част да говоре том приликом с првим доглавницима царичиним, и из њених уста да чују слатке речи од наде и утехе, које су рајском слашћу испуњавале сваку душу грчку.

Стари Маврогени причао је сад своје утиске, и цртао у крупним потезима велике и светле планове будућности, на чијем се остварењу сада у Русији озбиљно радило.

То је била дивна, речита, заносна прича; то је била најлепша песма грчкој слободи и најузвишенија апотеоза јелинском уму, јелинском духу и јелинској слави и величини. Београдски грчки родољуби слушали су ту причу с испрекиданим дисањем, с раздраганим срцем, и с радосним сузама у очима, а владика Дионисије почешће је устајао и узбуђено понављао: — „О кирије имон, кирије имон“!

Одушевљени Маврогени причао је ствари које су зачеђене још пре двајестак година, но које су сад, судећи по свему, већ биле сазреле за извршење.

И ако нису били никакви научници, отменији грчки београдски трговци имали су тада доста јако опште образовање и доста су добро знали сувремену повесницу европску. Они су пратили тадашњу грчку књижевност, знали су и по који страни језик, нарочито талијански, немачки и француски, и прилично су били обавештени о току догађаја у главнијим европским државама.

Према томе, они су знали значај, који је и у Француској и у целој образованој Европи имао велики француски философ Волтер. У Паризу, као и у свима великим градовима европским, било је тад доста богатих [61] Грка, који су стајали у вези са својим земљацима амо на Истоку, и упознавали с једне стране западну Европу са стањем грчкога народа у Турској, а с друге стране своје земљаке Грке са стањем на Западу. На грчки језик тада су већ били преведени многи бољи радови француских философа и хуманиста, и име Волтера, као грчког пријатеља, било је познато и београдским грчким првацима.

Маврогени је причао, како је Волтер био први који је дао мисао руској царици Катарини II. и побудио је да ослободи од Турака балкански полуострв и све земље византијске грчке царевине, те да обнови грчки сјај и величину, и поврати грчку, византијску империју из доба Палеолога.

У Русији та мисао могла је наћи одзива с тога, што је овде била реч о једном хришћанском православном народу, који исповеда с Русима једну исту веру.

Али Волтер гледао је на ту ствар сасвим друкчије. Волтер је сматрао крсташке ратове против Турака као неку најлуђу и најбезумнију појаву у повесници. С тога он и није позивао велику руску царицу да дигне православни крст на чувену стамболску Аја Софију, најлепшу и најбогатију цркву на Истоку, коју су Турци сад држали претворену у џамију, већ је позивао моћну царицу, да ослободи „домовину Софокла и Алкибијада“ од варварских Турака, „који шире чуму и презиру књижевност.“ „Безбожник“ Волтер не говори о томе, како ће царица Катарина повратити и обновити порушене храмове хришћанске, већ јој прича како је њена дужност да растера турски мрак с дивне земље старих грчких незнабожачких мудраца, и да подигне напуштене и давно заборављене [62] академије грчке, а нови Зевксиси и Праксители овековечиће лик и подобу велике северне царице и напуниће свет њеним сликама, којима је суђено, да у један исти мах престављају три богиње грчке: Венеру, Јунону и Цереру.

Не улазећи у дипломатска питања, која се тичу Турске, Волтер, у име човечанства и цивилизације, моли Катарину да једном коначно сврши с Турцима, и да спасе Европу од стида, што још трпи у својим недрима ове азијатске дивљаке, Волтер, говорећи о томе, пада у праведан гнев против хришћанске западне Европе, која мирно гледа како шака азијатских варвара влада над једним славним историјским народом, који је дао цивилизацију целој Европи. У том писму Волтер долази у екстазу, и изговара ове пророчанске речи: —

„Ја збиља мислим, ако Турци кад год буду изгнани из Европе, то ће их изгнати Руси“.

У први мах Волтерово заузимање за Грке наишло је на хладан одзив, чак и на отпор код царице Катарине.

„И Грци и Шпартанци изметнули су се потпуно; њима је данас дража пљачка од слободе“, писала је царица Волтеру.

Према овоме је излазило: кад би још постојали и живи били незнабожачки Грци, православна Русија могла би се и заузети за њих. Али нови Грци, Грци православни, нису достојни слободе нити за њу маре.

Видећи да није успео тим путем, Волтер је почео доказивати великој царици моралну претежност Новога Завета над Алкораном, и гледао је с те стране да побуди Катарину. Наравно, та сва преписка Волтерова била је проткана оним обилним његовим [63] хумором и сарказмом, каквим су се увек одликовали његови списи и његова писма.

За тај мах, дакле, покушаји Волтерови остали су без ресултата за Грке и изгледало је да од њих неће бити друге вајде, сем што је то великој царици и великом философу дало згодну прилику, да се пријатно преписују неколико месеци.

Стари Маврогени сада је причао даље, шта је радио он у друштву с осталим грчким родољубима, да не дадну да пропадне оно семе, што га је у души Катарининој посејао велики философ француски.

Изабрали су неколике од најугледнијих породица руских и ставили себи за задатак, да за грчку ствар придобију поједине угледније чланове из тих породица. Одбору, у коме је радио Маврогени с молдавским грчким родољубима, пало је било у део, да дејствује на могну кнежевску породицу руску, кнезове Орлове. Тога ради сам Маврогени нарочито је путовао у Москву и блиско се здружио с Алексијем Григоровичем кнезом Орловим. Придобив га за грчку ствар, они га наговоре да под изговором слаба здравља оде у Италију, и да се настани на месту, одакле ће лако моћи да прати покрет међу Грцима, како на острвима, тако и на копну, јер су туда путовали често грчки трговци и путници, а и иначе у Италији је било врло много грчких емиграната. Орлов се настани прво у Неапољу, а пооде у Бриндизи, где ухвати велике везе и познатства с грчким патриотама из Јеладе. Међу тим, и Маврогени из Молдавије старао се да му и сам упућује такве емисаре, који ће умети Орлова да задобију и који су му се јављали као представници народни и уверавали га, како је од Кандије и Крфа на до Дунава и Цариграда све готово да скочи на оружје, само нека Русија објави рат Турској.

Орлов је стајао у непосредној преписци са самом царицом, а преписе од тих писама слао је Маврогенију и његовим пријатељима у Јаш, и они су му често спремали и саме концепте како ће одговарати царици.

Тако је мало по мало царица Катарина све више увлачена у план да објави рат Турској, и у случају успеха да обнови стару грчку царевину. Најпосле, због спора око пољских земаља, дошло је до заваде с Турском. Царица Катарина пошље своју флоту у Архипелаг, а сувоземна војска пређе турске међе и нападне на портине покрајине. Рат је отпочет 1768. године и вођен с огорченошћу све до 1774. године.

Орлову, који је много допринео да до овога рата дође, поверена је била управа над архипелашком руском флотом. Руска војска извојевала је сјајне победе. Румјанцев на суху, а Орлов на мору нанели су тешке ударце турској царевини, а у знаменитој битци код Чешме, турска флота била је сасвим уништена. Услед тих пораза Порта је била попустљива. Тако је је 1774. године закључен чувени Кучук-Кајнарџиски мир, којим је Русија обезбедила себи велике добитке, и добила законо право да штити православну веру у Турској.

Док је стари Маврогени ово развијао, подсећајући своје слушаоце на догађаје од пре двајестак година, у пространој оџаклији владала је мртва тишина. И ако су многе од тих догађаја и сами знали, слушаоци су их опет зато с пажњом пратили, знајући, да је то само увод за важније и новије ствари, које ће тек сада чути. Но владичин секретар, протосинђел Ђенадије, не оћута овом приликом: он примети полако, али са свим разговетно:

— Русија је добила, то је истина; али у том дугом рату грчка је земља крвљу окупана, а из те крви за нас Грке није никла ни најтања стабљика слободе и добра. Ви, племенити оче, говорите с одушевљењем о томе рату, а њега цела грчка земља проклиње као најљућу несрећу своју, и сматра га као неку казну божију. Као шипарац од својих петнајестак година, ја сам био у Тесалији за време тих крвавих година, и још ми се кожа јежи кад се сетим ужаса, које је тада претрпео наш јадни грчки народ. Ми смо страдали а плодове су побрали Руси и Власи с Молдаванима, који су том приликом добили нека права своја.

Док је Ђенадије ово говорио, млади Рига гледао га је из прикрајка симпатичним пријатељским погледима, а на лицу му се могла читати мисао: — „Здраво да си ми друже и једномишљениче!“

Ове симпатичне погледе опазно је и стари Маврогени; он се осмехну, и, показујући руком на Ригу, рече: „Ено ти друга, родољубе Ђенадије.“

У оџаклији наста тренутни тајац, који Маврогени брзо прекиде. Живим бојама и енергичним изразима он узе развијати ове идеје:

Омладина није задовољна током политичких послова како их воде старији јелински родољуби. Младеж налази да се старци и сувише предају надама, то на Турску, то на Русију, то на Аустрију, то на Венецију или на другу коју европску државу. Уздајући се преко мере у туђине, они често и нехотице служе туђинским интересима, и место да Грци добију што год од других већих и моћнијих држава и народа, оно бива на против, Грци служе туђим интересима и својом крвљу поткусурују туђе политичке рачуне.

Тако мисли бујна омладина и то је са свим природно, јер она цени догађаје више по страсним ударцима свога младога срца, но по хладној и свестраној оцени сурова практична живота. Последњи руско-турски рат није остварио наде, које је грчки народ на њега полагао, и нестрпељива омладина готова је услед тога да прокуне цео тај рат, и да га осуди као казну божију, која је стигла незаслужено бедни грчки народ.

Али тако схватање историјских догађаја, говорио је Маврогени, из темеља је погрешно. Оно цени важност каквог повесничког чина по ономе стању, које наступа непосредно после тог чина, а не мери шта су ти догађаји донели за даљу будућност, на коју се и полажу највеће наде.

— Јес, последњи рат није васкрсао нашу стару империју, али он је ударио темељ за ту величанствену зграду, и данас је само питање времена када ће велика замисао бити остварена — рече Маврогени узбуђено.

— Баш од тога рата наш уплив у Русији постао је тако рећи свемоћан, и ми смо данас у многоме сами ковачи своје среће. Царица Катарина овом првом победом над Турцима окуражена је, и она данас тврдо верује, да је историски задатак Русије, да прогна Турке из Европе, и да обнови стару византијску империју. И не само што царица данас то жели, него она и тврдо верује, да Русија има и снаге да то изврши. Од колебљиве, нерешљиве царице, пуне сумње и у војнички успех своје војске, и у историску могућност обновљења наше империје, царица Катарина постала је данас најсмелији поборник нашега васкрснућа, и јавни барјактар, који отворено пред целом Европом уздиже заставу нашега ослобођења. Зар је то мала [67] добит? Ми слободно можемо рећи, да смо од последњега рата културно завојевали Русију, и да је велика северна империја постала управо оруђе јелинске велике идеје, оруђе којим се провиђење служи да васкрсне свој изабрани јелински народ.

— Погледајте само шта је учињено и какве су промене извршене у Русији баш од последњег рата. Пре се у Русији с неповерењем гледало на све што је грчко. Цела наша стара цивилизација сматрана је као плод заблуделих безбожничких умова, и стога је презирана и забрањивана. Дела Аристотела, Платона и других мудраца гоњена су и спаљивана као јеретичко учење безбожника. Ми нови Јелини сматрани смо као изрођено и онакажено племе. А како је све пошло другим правцем, од кад смо ми учврстили наш уплив код рускога двора! Мало по мало, грчко име почело је тећи гласа, док најпосле није, тако рећи, ушло у моду све што је грчко. Русија је почела јавно истицати мисао да је њен задатак да обнови стару грчку империју. Већ је спремљен и наследник, који би имао сести на обновљени царски престо славних Палеолога. То је други унук царичин, који се родио 27. Априла 1779. године и коме је наденуто име Константин, у част основаоца Цариграда (Константинопоља) као и у част последњега императора византијског Константина, који је пао на зидинама цариградским, бранећи своју престоницу од Турака.

— Одмах по рођењу, велики кнез Константин Павловић био је окружен Грцима и још из колевке запојен грчким духом. На свечаности, коју је Поћомкин приредио у прославу овога срећнога роћења, певане су песме на јелинском језику, и тим поводом скована је нарочита грчка медаља. На једној страни те медаље [68] представљене су у облику младих женскиња: вера и нада, а крај њих стајала је и трећа женска прилика, богиња љубави, држећи у рукама младенца. Ове слике одозго су биле обасјане сунчаним зракама, у сред којих је стајао натпис „съ сими“ што потсећа на изреку: С овим ћеш знаком победити! У даљини, с десне стране, видео се храм Св. Софије, а у лево је море са звездом, која над њим изгрева.

— Намере Катаринине нису могле остати тајна: за њих дозна енглески посланик и одмах је о томе известио своју владу.

— Бринући се о извршењу свога плана, велика царица почела је сад прикупљати око себе све важније и угледније Грке, а то је баш оно, чему смо и ми сами тежили. Да би придобила за се грчку омладину, царица, по нашем плану, оснује „Грчки кадетски корпус“, чиме је створена могућност да наша омладина добије темељно војничко васпитање и да се спреми за свој велики историјски задатак.

— Све грчко почело је улазити у моду на двору царице Катарине: грчка класичка књижевност: грчки живопис, где се подражава грчком укусу, па чак и грчка ношња. Сама царица смислила је нов крој женске грчке хаљине, коју је назвала „Гркињом.“

На југу Русије, у покрајини што носи назив „Нова Србија“ (између Дњепра и Буга) оснивају се нови градови с грчким именима, као што су: Херсон, (Херсонесос - полуострво), Тирасполис, Олвиополис и др. Говори се, да је Херсон намењен да буде престоница нове грчке црноморске империје, наравно, док се не би освојио Цариград и предели старе Јеладе. Влашка и Молдавија, под називом Дакија, треба да припадну тој нашој новој црноморској царевини, и могу вам рећи [69] у поверењу, да је план царичин да те две покрајине првом приликом прогласи за независне, али, наравно, да их задржи под својим упливом, како би их у згодном тренутку присајединила новој грчкој империји.

Стари Маврогени застаде за тренутак и обазре се око себе, као да се бојао да га когод не прислушкује. Затим крочи ближе владици и, понизив глас, рече као у поверењу:

— Имао сам част да изађем лично пред велику царицу. У подужем разговору она ми рече од речи до речи ово:

— „Делећи турску царевину, морамо у почетку бацити по који комадић и другим државама, нарочито Инглеској, Француској и Шпанији, али остатак ипак ће довољан бити pour un cadet de la maison!! — за Константина Павловића. Говоре ми, да ће се Турци иселити, кад ми заузмемо балканске покрајине, у којима су се данас они угнездили. Нека иду Турци куда хоће, Грци могу и сами саставити државу за Константина Павловића. И ако су дуго угњетавани, Грци ће опет зато васкрснути, и ја им још сад могу честитати.

— „Истина, велики кнез Константин још је дете, али петнајест, двадесет, тријест на и педесет година један су тренутак у повесници народној. Кроз двајестак година Константин ће из Севастопоља отпловити у Константинопољ да седне на престо великих Палеолога. Ми сада рогове ломимо, а наша деца и унуци доћиће да уживају.“

— Ово су речи које сам тек пре двајестак дана чуо из уста саме царице, а било је свега ту нас троје; велика царица, њен секретар Храповицки и ја. [70] Да, господо моја, могу вас уверити, да наша ствар у Русији стоји бриљантно, и ово што вам говорим, факта су поцрпена на самом извору. Оваки успеси, ја мислим да нису малена добит за јелинску идеју.

Маврогени ућута, и за тренутак наста мртва тишина, коју одмах прекидоше с разних страна. Прво владика Дионисије, па онда остали гости почеше живо претресати ствари, које овога тренутка чуше од Маврогенија. Сви су говорили с највећим одушевљењем; прво је било некога реда у говору, а после је говорио како ко стигне. Ситни грчки говор испуни брзо целу оџаклију, и пресипао се живо и звучно, као да бројиш бисерна зрна на сребрном послужавнику. До по ноћи трајали су ови живи и занимљиви разговори, а затим су се владичини гости, редом један по један, разишли, изјављујући на растанку Маврогенију, да су у свако доба готови доћи му на пријатељски разговор. Он им наговести, да још тек имају да се разговоре о главној ствари. Вечерас је ово било само пријатељско познанство и као неки увод.

На скоро разиђоше се и остали. Протосинђел рече, да мора још вечерас написати нека прешна писма, пољуби владици руку, прими од њега благослов, пожели лаку ноћ старом Маврогенију, па се повуче, а с њим оде и Рига, користећи се владичином примедбом, да је можда уморан с пута.

Маврогени приметив, да је младићу сан оно, што је детету млеко, а старцу чаша добра вина, рече даље, како он по томе најбоље познаје да је остарио, што сад нема више онога крепког, безбрижног и дугог младалачког сна. Памти кад му је било неопходно да у 24 сахата спава пуних 10 часова, па се после та мера сводила све на мање, и сад ако у 24 сахата [71] има 3 часа мирна сна, он сматра да се веома добро испавао.

У том разговору он наговести, да би радо још мало поседео, ако пречасни отац владика није дремован.

Владика услужно прихвати понуду Маврогенијеву и рече, како и сам пати од несанице и увек је рад, кад се што нађе, чиме може прекратити дугу зимску ноћ.

Тако остадоше само ова два старца.

Владичин кафеџибаша послужи тазе каву и бејаше се спремио да у побочној соби, крај оџака где је кувао каву, бди све дотле, док му не легне и господар.

Но владика роче кавеџибаши, да спреми што треба и да пошље малога Ахмета, па ће он кувати каве ту у оџаклији на мангалу, а кавеџибаша може ићи да легне.

Не постоја дуго, а у собу уђе мало, кржљаво Арапче, учини поклон по турски, прво пред владиком, коме и скут пољуби, па онда тако исто поздрави и Маврогенија, који га посматраше с очевидним љубопитством и упита га турски, како му је име. Мали црнојко не одговори ништа, али је гледао у Маврогенија, не скидајући очију с њега. Владика похита да објасни, да је сиромах Ахмет нем, али да тако није рођен: — Та га је несрећа постигла доцније и судбина овога детета веома је дирљива. — Причаћу вам то, ако нам кад год дође на згоду — рече владика.

Говорећи то, владика даде руком знак малом Ахмету, он отрча, брзо донесе сав прибор, потребан за кување каве, намести све то на мали сточић крај огњишта, како ће му бити згодно да кува каву на мангалу, [72] па се онда, као верно псето, сави крај ногу владичиних и ту се брзо притаја.

— Говорите слободио: он сиромах не би ништа чуо, да се сад цео свет сруши, рече владика, коме се учини као да се Маврогени нешто устеже пред малим Ахметом..

— Рат, оче владико, то је највећа и најсвежија новост, коју вам доносим из Русије.

Владика се чисто прену на ове речи Маврогонијеве. — Рат!... Нека је заштита свевишњега над нама!... Рат, велите, родољубе? Јамачно рат између Русије и Турске?

— Између Русије и Турске, између Аустрије и Турске, па можда чак и између Прусије и Турске. Сврше ли Енглези и Французи своје домаће невоље с побунама и американским ратом, онда могу ући у борбу и те две силе. Шведска и Холандија већ су ту, а не може трпети ни Шпанија да се у ту ствар не умеша, и у таком случају овај рат може се претворити у општи европски пожар, с тога је он веома важан — рече Маврогени озбиљно.

— Дао би добри Бог да се та беда што даље одбије од нас и нашега измученог и малаксалог племена — рече владика побожно.

— Нема од тога одбијања ништа свети оче! Рат између Русије и Аустрије с једне, и Турске с друге стране, свршена је и закључена ствар. То је тако сигурно, да можете сматрати као да је рат већ и оглашен. Ту одлуку руског и аустријског монарха не може изменити и поколебати ништа на свету. Рат је на прагу, неће проћи ни неколико месеци, а ваш Београд ће опсести силна императорска војска. Опет ће планути цело балканско полуострво. У осталом, од тога [73] се не треба толико бојати. Ко ништа нема, најлакше може да ризикује: ко ништа нема да изгуби, тај у таким ризицима може само да добије. Наравно, нашем народу опет предстоје нове жртве, али без жртава зар је могуће постићи и мања дела, а камо ли обновити једну изгубљену и пропалу царевину. Не, не, свети оче, ја не делим ваше зебње, и не дочекујем овај рат с проклетством на уснама. На против, ја га изгледам радосна срца, ја га чекам раширених руку, ја га дозивам и поздрављам, јер у њему гледам васкрснуће наше поробљене домовине.

Маврогени је говорио с узбуђењем, а овај патриотски жар тако је лепо доликовао његовим сребрним власима.

Владика га је слушао пажљиво. После мале почивке, Маврогени опет узе реч и говорно је у истом правцу. Развијао је мисао, како се мирним чекањем ништа не може ишчекати, како су Грци и сувише малобројни, да би сами својом снагом могли саломити турску царевину и да се морају наслонити на какву велесилу, да их она ослободи. Векови су протекли, док су се стекле овако повољне прилике за Грке. Ко зна када ће опет на руски престо сести владалац, који ће бити тако срдачно предан грчким интересима, а који ће уједно имати снаге и потребне чврстине карактера, да велико започето дело и доврши. Прилике су изредне и њима се ваља користити у пуној мери. Грчки родољуби учинили би самртни грех, кад би пропустили ове згоде, које се у историји обично непонављају. Рат ће доћи, жртве ће бити тешке и велике, али резултати ће бити сјајни — стара грчка слава и величина опет ће васкрснути, а на Босфору из мора проливене крви јавиће се подмлађена Византија.

Владика је осећао како говор Маврогенијев и њега полако одушевљава. Сад устаде, окрете се Истоку, осени се крстом светим, и изговори с пуно побожности: „Докса си, о теос имон, докса си“ (слава тебе боже наш, слава тебе). Дао би преблаги бог, драги родољубе, да се све ваше лепе наде што скорије испуне.

За тим је Маврогени причао, како је дошло до уговора између Аустрије и Русије, да заједно завојште на Турску. Још 1780. године цар Јосиф II. походио је царицу Катарину у Петроград и том приликом између њих двоје углављена је погодба у Царском Селу. Аустрија предаје Русији на милост и немилост Татаре (Крим) и Турску, зарад извесних добитака у којима би Русија полагала Аустрији у Холандији и у Немачком савезу. За ту ствар Катарина је умела задобити чак и прускога краља Фридриха Великога, који се надао да помоћу Руса добије од Пољске тврђаве Торн и Данциг.

Ово што је пре 7 година у Царскоме Селу погођено и утврђено, сада је пре неколико дана у Херсону свечано обновљено, допуњено и с обе стране ујамчено. Док се пре Аустрија обвезивала да даде Русији помоћ само у том случају, ако Турска нападне Русију, сад је утврђено да Русија и Аустрија заједнички нападну на Турску — и Аустрија ће имати одрешене руке да притисне земље до Балкана, дакле Србију, Босну и Херцеговину, а пред Русијом стоји Влашка и Молдавија, Бугарија и Цариград.

Русима је до сад много сметало што су њихне војске при свом продирању на Балканско полуострво вазда имале с левога бока и у позадности опасна непријатеља кримске Татаре. Сад је то све свршено. [75] Крим је постао руска покрајина, а велики војвода Поћомкин донео је и населио тамо преко 60.000 козака. Прилике су дакле из темеља измењане и продирање руске војске преко Дунава ићи ће сад и брже и лакше.

Главно је, да хришћански становници балканскога полуострва буду спремни за дочек Руса. Они треба раширених руку да дочекају своје ослободиоце, да им буду у свему на услузи и да подвоз и храну дају руској војсци бесплатно. Најпосле, што је и најлажније, хришћанско становништво балканског тропоља, дочекујући Русе као своје ослободиоце, треба пред њима да се покаже као поборник велике јелинске идеје, а сва балканска племена да поздраве нову грчку империју као своју рођену домовину.

Грчке патриоте опазиле су да се последњих година међу балканским племенима почињу јављати струје, које теже да исцепкају та племена у засебне националне групе, од којих би свака дерала на своју страну. Ту би Срби хтели да обнове и створе своју засебну државу. То исто радо би прихватили и Бугари. Чак и сами Арбанаси, подстицани из Италије, почињу сањати о својој засебној, независној Арбанији.

Ти безумни покрети највећа су опасност за велику јелинску идеју, и против тога треба устати најодсудније. У првом реду, то је дужност родољубива грчка свештенства, које је утврдило своју власт над целим балканским полуострвом. Овако, као што сада влада црква грчка, тако мора политички завладати и мисао грчка, националност грчка, култура грчка. Црква је прототип и углед за државну организацију. Груба словенска племена на Балкану могу да буду [76] добар материјал, који ће се узидати у величанствену зграду грчке културе, али на Балкану се може створити само једна држава, — грчка држава. Помисли на стварање некаквих српских, бугарских, арбанашких, црногорских држава, то је лудило, то је опасно, ђавоље семе, које ваља у клици сатрти.

Док је Маврогени развијао ове идеје, владика га је слушао пажљиво, а чешће је набирао чело у боре и сумњиво вртео главом. Маврогени то примети: — Шта? Сумњате у правичност мојих погледа? — упита он жустро.

— Не, родољубе, не сумњам у њину правилност, али сумњам у њину практичност, у могућност њиног извршења. Ваше су жеље родољубиве и свете, али дух народне подвојености далеко је отишао и тешко да се може стукнути. Бар овде што се Срба тиче — тако је, а како је тамо, дубље у Турској, не знам.

Маврогени објасни владици, да њима и није много стало о овим крајевима српским, који ће јамачно доћи под Аустрију. Главно је да се од Београда не створи српски центар, а од београдског пашалука заметак српске државе, који би после утицао и на све остале пределе, где су Срби у већини. Од овога се треба бојати у толико више, што сама Аустрија може доћи на мисао, да створи полузависну Илирску краљевину, која би била под њеним утицајем и коју би могла у свако доба присајединити својим владавинама, а која би као полунезависна ипак била велики мамац за ове остале Словене у Турској. Ова племена за нас, говорио је Маврогени, у толико су опаснија, што смо ми с Русима сродни само по вери, док су они и по вери и по племену. Но, Богу хвала, о тој племенској једнакости у Русији данас нико и не сања. [77] Тај факт тамо нико и не узима на ум, и том се околношћу треба користити. Сад је тако, али тако неће остати до века. Словенски дух може се на једаред пробудити, и онда ће све ићи куд и камо теже. Ми, чија је дужност да прозиремо у будућност, морамо том нашом увиђавношћу бар 50 година измицати пред догађајима.

Поноћ је давно и давио била превалила, почела се већ и зора помаљати, а два грчка родољуба још су седела крај лепа огња у владичиној оџаклији, а озбиљним родољубивим разговорима не бејаше краја. Мали Ахмет устајао је од времена на време, и на мангалу брзо и вешто кувао каву, чији се укус Маврогенију јако допадао. Милујући мала сиротана, он га је хвалио како никад до сад није пио боље каве.

На једаред, кроз ноћ, до ушију ових људи допре пушчани пуцањ. Прво пуче једна пушка, па две-три, па се онда осу читав плотун. За тим наста кратак прекид, па после опет учеста пуцњава.

Маврогени упита усплахирено, шта ли то може бити сад у ово доба? Владика рече, да ће то, по свој прилици, бити крџалије. Чуо је, вели, још јуче, да су у очи тога дана стигле у Београд из Тесалије нове чете крџалија, да их има на броју више од 200, да су се размилели по целој вароши, да нападају чак и на приватне домове и да се јуче пред подне од њинога беса морао затварати чак и безистан београдски. Те скитнице једнако тумарају по механама, једу и пију џабе, а ко потражи наплату, плате му по грбини. Мора бити да су се побили, или међу собом, или с каквом стражом ерлиском или јаничарском.

Овај догађај сврати разговор на друге предмете. Маврогени примети, да код њих у Јашу нема таквих [78] случајева. Владика рече, да се у Београд стичу најгоре скитнице из целе турске царевине, а да и сама Порта амо прогони највеће незадовољнике своје.

— С тога смо ми овде у Београду увек у халиним устима. У целој турској царевини можда је још једини Багдад, који би се с Београдом могао сравнити у том погледу. Од безбројних племена, која живе у огромној турској царевини, све усијане главе и немирни духови иду у Багдад и Београд да ту окушају срећу своју рече владика.

Међутим пуцњава пушака прекидала се, па се опет обнављала.

— Ово је читава битка — рече Маврогени.

— Дознаћемо сутра шта је било — примети владика.

Кроз тусту јутрењу зимску маглу на далеком Истоку већ се почела беласати зора, кад се ова два грчка родољуба разиђоше да у удобној постељи одморе своје старе кости.

VII
Две ране

Изишав из владичине оџаклије, Рига пође у своју спаваћу одају, а Ђенадије се понуди да га отпрати и да га упозна с новим боравиштем. Напред је ишао ћирица са жишком у руци, а за њим ова два млада пријатеља, јер и ако је већ био протосинђел, отац Ђенадије једва да је имао нешто нише преко 30 година. То је био човек одличних способности и врло симпатична држања. С Ригом се веома брзо спријатељио и после оне речи Маврогенијеве њих обојица збиља [79] су се осећали да су један другоме блиски, као да се од детињства знаду.

Уђоше у малу али врло пријатну одају, лепо застрвену и окићену многим молованим и резаним иконама. Одају је загревала огромна зидана пећ, с пуно зелених лончића, узиданих у бокове њене. Ова је пећ грејала две собе, а крај пећи, поред зида, остављен је био читаву шаку широк отвор, те се из једне собе видело у другу собу. Отац Ђенадије показа Риги, да у овој побочној соби спава он, да је позади за њих спаваћа соба владичина, а одма до ње спремљена је спаваћа соба за Маврогенија, — Рачунали смо да му може ко долазити, с киме би желео да буде на само, па смо му с тога дали засебну одају — похита Ђенадије да објасни Риги, зашто су га одвојили од Маврогенија.

Ћирица углави у велики четворокраки тучани светњак две велике воштанице, спреми велике жуте мумаказе, намести све то на мали сточић, поправи кандиоце, што је трептало пред иконом светога Ђурђа, обазре се по соби да ли је све у реду, учини по турски дубок темен, и изађе, желећи гостима мирну, лаку ноћ.

Међу новим пријатељима отпочеше се обични претходни разговори: Одакле је ко? Од кад је у данашњем положају? и друге сличне ствари, како то већ бива при првом познанству. Но Рига се пожали, да га данас на путу јако ишибао ветар, да му глава дрми и да се чисто осећа као у некој грозници. Отац Ђенадије пријатељски га узе за руку, прислони му шаку на чело и рече, да је збиља мало у ватри, па га понуди да се свуче и рахатлише и да се пружи у кревет, [80] па се могу и тако још мало разговорити, а брзо и он ићи јер још има посла.

Рига се узе свлачити и кад хтеде променити кошуљу, Ђенадије опази на левој мишици Ригиној огроман ожиљак, на коме се и сад распознавало да је од снажнога ударца јатаганом, који се оклизнуо низ кост и згулио скоро за читав чеперак све мишиће до саме кости.

Оца Ђенадија ово изненади. Њему је досад Рига изгледао више налик на какву девојчицу но на јунака, а гле сад, какве овај ране носи на себи!

— Ала је ово био мушки ударац! узвикну отац Ђенадије, скочи и с љубопитством узе загледати Ригину рану.

— Ударац богме, те још какав ударац — примети Рига хладно.

— Збиља, је ли ово јатаган смајсторисао? — упита отац Ђенадије, гледајући Риги право у очи, а прстима је притискивао ону гуку на ожиљку, и упита га, да ли га то боли?

Рига одговори, да је цело то место неосетљиво, као оно кад утрне, а рана је збиља од јатагана.

— А где је то могло бити, по богу брате? Кад си ти тако млад већ имао времена да добијеш таку рану?

— Кад се човек роди под кобном звездом, онда никад није сувише млад да не би могао бити пунолетан за примање наследства, које му оставља његова верна заштитница, — несрећа — рече Рига мрачно.

— Како тако, тек ово је морало бити вруће, где се јатаганом овако млатило — рече Ђенадије, завирујући још једнако око ране Ригине.

Међутим Рига му ћутећки пружи обадва длана своја. Отац Ђенадије погледа и чисто га прође нека језа. Ригини дланови и прсти, уздуж и попреко били су покривени дубоким зарезима и плавкастим пругама, по чему се видело да су засеци терали до саме кости.

— К, ово је својски истранџирано! — рече отац Ђенадије. — Да је ко седео па навлаш рецкао, не би више ишарао. Читава географска карта урезана јатаганима па телу жива човека! Него без шале, родољубе, ово је морао бити страховити теснац, кад се овако за оштро гвожђе хватало; ово се види да је хватано за сечивицу!

Млади Рига климну само жалосно главом и не одговори ништа. Али, отац Ђенадије бејаше јако заинтересован. Он узе наваљивати на Ригу да му проприча штогод из тога крвавог догађаја.

— Ах, остави добри оче Ђенадије, тужна је то повест, те при самој помисли на њу, срце ми се болно крвљу залива Ова рана што је с поља видиш, није још ништа, то је само незнатни ожиљак. Права, истинска рана, рана без пребола, рана отровна из које вечно чемер цури, те болом и горчином трује и тело и душу, та је рана дубоко у срцу моме, и кад-тад од ње ће ми гроб бити.

Говорећи то млади Грк извади из џепа некакву подебљу књижицу, увезану у фини сахтијан и снабдевену металним копчама, које су књигу закључавале. Он отвори ту књижицу, загледа у њу, преврте неколике листове, отвори је на једном месту, па је спусти на сто пред оца Ђенадија. Ту су на две стране пером и црним и црвеним мастилом биле набацане неке слике.

Отац Ђенадије упита је ли слободно да разгледа слике?

Рига му даде знак главом, да слободно гледа.

Слика је представљала море, а у даљини се видело копно. Два брода била су закачена један за други, и на њима се водила страховита борба. Борци су били измешани и били су се пустимице чим ко дохвати. По оделу, могло би се судити, да се ово боре Турци и некакви Европљани, по свој прилици Талијани, али се видео и по који грчки клефтински фистан. Позади, око једног чадора видело се неколико женских прилика, престрављених и у највећем ужасу. Обадва брода била су у пламену, и док су се једни били, други су гасили бродове.

Мало даље била је друга слика. Десетак чамаца и барака гонили су се по мору. Чамци, у којима су били Европљани, бежали су, а чамци и барке с Турцима гонили су их. Неки су се чамци били стигли и ту се опет водила крваве борба. У једној барци било је четири веслача, а огромна горостасна људа, у живописном грчком оделу, стајала је раскорачена у сред барке и огромном гвозденом куком смлаћивала у море једнога по једнога Турчина, који су из две барке насртали на њега. Позади, иза овога голијата, лежала је, но свој прилици онесвешћена, некаква лепотица у турском оделу, с просутом косом и крвавом пеном на устима. Чело њене главе борио се некакав младић, а насликан је био у тренутку, када је левом руком ухватио за јатаган једнога нападача, а десном руком сјурио је свој јатаган у бок другоме нападачу.

Даље, на засебној слици представљен је тренутак како 5—6 Турака савлађују огромна голијата, на коме зјапе многе ране, хватају га и бацају у море.

Најпосле, слика је представила бојно поље по свршеној борби. Морем плове мртва телеса, турска и хришћанска, плове комади одећа, покрхана весла, разломљени чамци и две барке. У једној од тих барака, на којој гори једрило, лежи полеђушке онај младић, што се борно с двојицом, а крај барке познаје се у мору огромна телесина грчкога голијата. Он се једном руком грчевито држи за ивицу барке, и не зна се да ли је мртав или жив. Мало даље види се неколико турских чамаца и барака где измичу, а у једном чамцу, на крилу стара, гадна Турчина, лежи она млада онесвешћена женска, а изгледа као да је онај Турчин повраћа и нечим залаже.

— Ово си ти, родољубе! — рече Ђенадије, показујући слику младића који се прво бори с двојицом, а после лежи полеђушке као мртав.

Рига потврди Ђенадијево питање.

— Ово је, како видим, некаква битка: ту су помешане и женске. Изгледа као да се око њих борба и отпочела. Нешто је, свакако, и страшно и интересно, само по овом цртежу тешко је погодити шта је. Ова женска или ти је какав год род, родољубе Рига, или је можда то каква љубав твоја? Много би ме обвезао, родољубе, кад би ми ма и најкраће испричао ту ствар, наравно, ако није каква голема тајна.

Рига је позадуго ћутао, не говорећи ни речи. Поглед му је лутао некуд у даљину, а његово лепо, као мрамор глатко и бело чело, час се ведрило, час облачило и на њему се могло читати, како једна мисао замењује другу, како тугу за часак разведри какво [84] светло сећање, док опет не наиђе тешка сенка срдачне боље, баш као оно кад гледаш како се небом гоне мутни облаци и како се обзорје час разведри, а час опет стушти и замути. Овда онда усне би му грчевито задрхтале, а из груди му се отео испрекидан, дуг уздах. Најпосле Рига махну руком преко чела, као да је хтео одагнати одатле неке црне мисли, које му сметају говорити и он прозбори:

— Јад је то, мој оче Ђенадије, што бих ти имао причати. Упаљени домови, поробљене породице, поклане невине жртве, растављено оно што су љубав и Бог спојили: насиље, злочини, — ствари које су данас у Турској на дневном реду. Ето, то ти је и моја прича. Шта те ту може интересовати? Срећан си као и ја те си турски поданик, па си јамачно оваке несреће често и рођеним очима гледао — рече Рига мрачно.

— Па ипак, ствар ме живо интересује, јер видим да је сплетена са судбом и животом твојим — рече Ђенадије.

После подужега ћутања, Рига поче:

— Пре две године вратио сам се из Париза у Цариград, и пошто сам ту провео неколико месеци, одем на острво Паксос, где сам имао једнога рођака по матери, који је био у венецијанској служби. (Паксос, као и остала јонска острва као што знаш у власти су млетачке републике). У Паксосу не нађем мога рођака, али дознам да је још пре два месеца премештен на острво Крф, где је добио нову службу. С тога се кренем за Крф.

Ту збиља нађем мога рођака, који ме дочека раширених руку. То је био млад, образован човек, веома [85] веселе нарави и отмена држања, тако, да је био омиљен у целој околини својој, и ако је био новајлија.

— Три последње године мога напрегнутог штудирања у Паризу прилично су биде оштетиле моје здравље. Једно дакле потреба, коју сам осећао да се одморим, а друго срдачан пријем мога рођака, сињора Калониди, (он је био млетачки поданик и, као млетачки васпитаник, готово је сасвим већ био постао Млечанин) одлуче ме, и ја се решим да останем ту на Крфу да проведем идућу зиму. Клима је блага, а мој рођак имао је изврсно, веома пријатно друштво.

— У друштву са сињорем Калониди ја брзо направим познанства с островљанима, као и са странцима који долазе из свију крајева света на ово лепо острво да ту проведу зиму.

— Између осталих, ја ту упознам једну скромну породицу, која је наскоро привукла сву моју пажњу и приковала цело моје интересовање.

— То је била малена породица: састојала се само из мајке, ћерке и сина, па и то за овога последњега управо је била ствар сумњива, јер је тај брат долазио веома ретко и обично долазио је ноћу, па је по ноћи и одлазио, тако, да се нико од познаника није никад с њим састајао. Дакле, ту је била мајка и ћерка. Ја се с њима познам и спријатељим.

— Мати је била стара, ванредно мудра жена и имала је у себи нешто што улива штовање и уважење.

— Но главна особа била је ћерка. То је била красна, млада девојка, од својих двадесет и две-три године, с дивним, као небо плавим и ведрим очима, и с огромном смеђом косом.

— Но да оставимо спољни изглед, то је у опште била ванредно лепа девојка. Али она је имала других неких особина, које су од ње градиле магнет што свакога привлачи. То је било чудно, необично створење. Бистрина њена ума, дубина њених погледа на људе и догађаје, смелост и независност мисли, чврстина њена карактера, ванредно јунаштво, и управо нека фанатичка вера у светлију и бољу будућност, градили су од ње управо неко више створење. Она је имала у себи нечега пророчанског, и збиља је личила на оне ретке и велике људе, који праве епохе у повесници рода људског, који постају пророци и оснивају нове вере за којима после милујуни иду.

— Њен утицај био је управо свемоћан. Она је све привлачила. Лако и са свим природно она је убрзо постајала центар, око кога се скупљало цело друштво из њене околине, и сваки је радосно и вољно признавао то њено старешинство.

— Замисли сад све те ванредне особине код једне младе, веома лепе женске, која и по лепоти црта, и по сразмери целога кроја представља савршену лепоту, и ти ћеш лако појмити какав је утисак та женска морала направити на ме, који сам се с њом упознао баш у доба, када се код млада човека први пут јавља она права и истинска неодољива потреба младости — љубав.

Рига покри шаком очи и дуго је тако ћутао.

— Шта да ти говорим, продужи он за тим очајно — Било је оно што је морало бити: пошто сам два пут говорио с том чудном девојком ја сам био луд... луд од љубави, и такав сам остао и до данас. И кад би се хиљаду година живело, ја бих хиљаду година за [87] њом умирао и лудовао. Али кратак је, веома је кратак био мој први љубавни сан...

— О овој породици мало се што знало позитивно, али, зато се о њој много што шта причало и нагађало. На острву се знало само толико, да се ова породица пре неколико година искрцала овде на острво с једног брода, који је долазио из Исмида, и да од тада ту живи скромно и повучено. Да ли је то име носила из раније, или је тако прозвана од кад се настанила на острву, тек та је кућа била позната под именом Илирска породица. Матери је било име Стане, и кажу да се код власти тако записала да је родом из далматинског приморја. Она сама није никад говорила о себи, али, кад се догодило да што спомене о својој прошлости, она је обично то спомињала тако, да је излазило као да је она била жена неког морског капетана, и као да је добар део живота провела лутајући по разним морима.

— Но на острву се шапутало о тој породици нешто са свим друкчије. Тако се на прилику причало, да је матери право име Мерџан-Бегзаде, и да је била прва ханума великога везира Нури Рашид-паше, док он није пао у немилост код султана и био страховито кажњен. Тада је, веле, везирова ханума морала бежати и дошла је амо, пошто је Крф под влашћу млетачком, где се није имала од Турака шта бојати.

— Држање, говор, цело понашање било је код те жене тако отмено, да се збиља могло мислити да је она била некаква велика госпођа. Али, да ли има чега у истини од пронесених гласова — ствар је остала непозната.

— По тим гласовима Маријола (тако је било име ћерки) била би ћерка великога везира, али је мени [88] била голема неверица, да би у харемској тами могао бити однегован један овако свежи цветак, подигнута и васпитана једна девојка овако смела и независна духа, какав је голема реткост и код самих мушкараца. Поред ове две женске главе у овој породици, како ти рекох, био је још један мушкарац. Маријола је говорила да јој је то брат, понекад би у разговору споменула и његово име. Звали су га Срд, но ја мислим, да то није његово право име.

— Тај је човек био нека загонетка. Он је непрестано путовао некуда. Одлазио и долазио, а нико није знао куда он иде и шта ради. Месна полиција имала га је на оку и сазнала је да почешће прелази на копно, да се састаје с угледнијим људима међу Грцима, Арбанасима и Србима, да је често одлазио чак до Скадра, а тумарао је и по свим острвима у Архипелагу; у опште у целом његовом држању било је нешто загонетно и тајанствено. Кад су га власти узеле о томе припитивати, он је одговорио: да врши улогу трговачка агента и посредника, да путује по сваковрсним трговачким пословима, и да су његови састанци с људима сваке врсте са свим природна и неопходна последица његова занимања. То сам дознао од мога рођака. Овај човек долазио је само ноћу, бавио се ту веома кратко време и опет га је нестајало да се по читаве недеље не појави.

— Маријола и мати јој живеле доста повучено и слабо излазиле у свет, сем што су обилазиле сиротињу, болеснике и биле помоћнице у многим добротворним друштвима. Али њих је опет зато знао цео Крф (Варош Крф престоница острву Крфу). Њина скромна кућица била је, тако да рекнем, умна жижа целоме граду. У ту кућицу стицало се све што се у Крфу бројало у ред учених и генијалних људи. Ту су долазили најугледнији професори, највиша свештена лица, [89] која су убрајана у мислиоце и философе. Ту су се виђали чланови научних друштава, најчувенији вештаци и најкрупнији преставници старога племства крфског. Поред директора крфскога позоришта ту седи владика православни, чувар пламенитих моштију св. Спиридона, а крај високоучена владике католичког сместио се скромни професор грчке семинарије. Председник крфске ложе слободних зидара разговара ту пријатељски с фанатичким представником афричког мисионарског језуитског друштва, а поносни огранак племства грчког, који се хвали да његова кућа води порекло чак од златне вреже царева грчких, пажљиво слуша приче старога клефте, који седи ту мирно у живописном оделу народном, но од чијих је хајдучких чета пре 30 година трептала цела Румелија, а од самога спомена страшна имена његова јаловиле се буле у Стамболу.

— Кад сам тако по некад у вече седео сетан где год у прикрајку, и из сумрачна угла посматрао како стара Стане достојанствено служи чајем своје госте, а како млада Маријола, као каква крилата нимфа, лако и грациозно прискаче од госта до госта, од гомилице до гомилице и свуда уноси живост, бујност и радосно клицање, ја сам се радознало питао: каква је то невидовна, натприродна сила, која скупља и држи у заједници цело ово шарено друштво састављено од људи потпуно разноликих и по раси, и по добу, и по занимању и по свему — питао сам се и нисам умео сам себи дати одговора. Питао сам се тада, а што ја седим ту? Шта ја ту чекам и шта је то што мене прикива за ово место? Питао сам се али и овде није било одговора — ја само осећао сам једно, да ми не би било дуго ни досадно кад би и читаву вечност овако провео, само кад сам у близини њеној, кад дишем [90] онај исти ваздух који она дише, кад чујем њен медени глас, кад гледам онај неугасни сјај њених анђелских очију!

— Једне ноћи опет смо тако седели у друштву младе илирске лепотице. О! никад нећу заборавити ту кобну ноћ. Са свима несретним појединостима својим она се тако живо урезала у памћењу моме, да ћу је се и на страшном суду сећати....

— Седели смо тако и ја сам те вечери био особито сретан. Лепа домаћица бејаше ми поклонила нарочиту пажњу и упустила се са мном у препирку око једног историског питања. Говорили смо о последњим царевима византиским и њином патриотизму. Ја сам их бранио као људе мудре и предане интересима свога престола и своје отаџбине, али као људе коју су били у веома тешким приликама и који су се морали повијати под бременом злих времена. Ако су дакле чинили дела која историја мора осудити - они су то чинили из нужде, то је била повесничка неопходност и повесница ће их ослободити од сваке одговорности.

— Маријола је одговарала. Она је заступала супротно гледиште. Било је то баш у тренутку, кад она бејаше почела говорити о раскошлуку последњих визант. царева и о оној смешној мери, да се византиска свила и друге скупоцене византиске тканине не смеју продавати на страну. На једаред, у сред тога разговора, у собу уђе стари слуга породични и рече нешто Маријоли неким мени непознатим језиком. Она на једаред сва пребледе и избаци пет шест ужурбаних речи тим истим варварским дијалектом. Слуга јој опет одговори нешто кратко. И ако сам цео тај говор најпажљивије слушао, ја разумедох само толико, да се у њему двапут поменуло име Срд. Лепа домаћица извини [91] се с две три речи, што нас за тренутак оставља, и сва усплахирена излете напоље. Стари слуга изађе за њом полако, вртећи главом озбиљно. Мене ово прилично збуни, али остали гости као да и неопазише шта се амо у нашем углу десило.

— Ја сам чекао с нестрпљењем. Маријола се дуго задржа, не бејаше је скоро пуна по часа, и гости почеше већ распитивати где је. Но она се наскоро врати. Кад уђе, она је била бледа. О! ја никад нећу заборавити оно анђеоско божанско лице њено. У том тренутку она ми је изгледала још трипут лепша но обично. С почетка је била бледа, али је наскоро подиђе нежна румен, а њене сјајне очи блистале су сад као две јасне звезде.

— Господо, имам да вам саопштим једну велику и тешку вест. Још пре но што наступи ова зора, на наше острво наићи ће велико и тешко искушење! Страшни „Кара-Јулук“ („Црна Пијавица“) прослављени морски разбојник турски, напашће наш град. Он је само још две три миље далеко од наших обала и приближује им се утројеном брзином с три велика брода и с преко петнајест великих барака. Власти су извештене и оне ће, нема сумње, чинити своју дужност, али опасност је велика, напад ће бити ненадан и бесомучан. Ако дође до потребе, и ми грађани чинићемо своју дужност (она у разговору није никад правила разлику између мушкиња и женскиња, и називала је обоје грађанима). Предлажем да се разиђемо сваки своме дому и да чекамо даљи развој догађаја.... Она се још у неколико речи извини што као домаћица тако рећи тера своје госте.

— Није могуће описати изненађење и гужву која настаде у одајама. Сви поскакаше, сви потрчаше домаћици, [92] падало је ту стотину питања, сваки је хтео да дозна по нешто: Од кога је то чула?... Можда је глас измишљен.... Нападај би био дрзак и безуман.... То је ујдурма саме Порте. — Ти и стотину других узвика чули су се са свију страна. Неко довикну да од свега тога неће бити ништа. Неко чак предложи да ту остану до ујутру, да дочекамо и сам напад ако га буде. Мени се лично највише допадао овај последњи предлог и ја бејах готов да га прихватим, да лепа домаћица не рече одсудно, да јој је жао, али да то не може бити. Њен је брат ту и она за све време мора бити с њим.

— Ја не знам зашто, али кад чух ту реч да је ту брат, мене нешто непријатно дирну, но ту се није имало сад кад домишљати и разгађати; ми се брзо разиђосмо. На растанку ја страсно пољубим руку лепе девојке и пожелим јој мирну и спокојну ноћ. Она се слатко насмеја и рече: да ноћас од покоја и мира нема ништа, и да ће ноћас бити у Крфу као оно у паклу кад је тамо вашар.

— Не знам да ли си бивао у Крфу, оче Ђенадије, али тај је град сазидан по угледу на Венецију, улице су му тесне и често криве, куће вишекатне и горостасне, доле са стубовима и аркадама. Још док смо излазили из куће, на улицама се чула трка, звека оружја и довикивање људи. Наскоро одјекнуше и звуци убојних труба и рогова, а чу се негде у даљини и лупа добоша. На светлећој кули у пристаништу појави се црвена светлост — знак узбуне, сигнал да војска стаје под оружје и да је пристаниште у опасности. На сред централног трга, пред општинском [93] кућом пуче велики градски топ абердар, и тај се пуцањ понови три пута — знак да је град у озбиљној опасности.

— Ја пођох даље улицама и сретао сам гомиле грађана: сви су хитали пристаништу и исказивали свакојака нагађања. Негде у даљини чуло се клопарање тешких товарних кола, и по звеки ланаца и бату коњском познадох да је то артилерија. Мало дахе сретох петицу војника, која је журно хитала пристаништу. Пролазећи поред гувернерових двора, видех да су страже удвојене. Цео је град био у живом покрету. Мени се није спавало и ја узмем шврљати тамо амо. Ишао сам без икаква циља. Цео овај догађај није ме скоро ни мало потресао. Да ће шака гусара освојити град, који читаве војске нису могле узети, — то ми није ни на ум падало и ја се за Крф ни најмање нисам бојао. Па ипак зато ја сам на души осећао неку тешку неодољиву тугу; слутило ми се неко неочекивано зло, које ће ми само срце смрвити. Мислио сам, откуда то може долазити, шта то може бити и на моја питања нисам налазио одговора. На једаред паде ми на ум да ноћас може изаћи куд год Маријола. Како је дрска и неустрашљива, она се лако може изложити опасности и завршити своју авантуру несретно, фатално. Обузе ме нека језа, и под утиском ових осећаја моји се кораци готово несвесно упутише Маријолиној кући. Баш кад сам излазио иза последњега угла, одакле се види позната капија дома где седи илирска породица, ја видех где пред та врата стаде коњаник, који је за собом водио још два оседлана коња. Ја застадох пун радозналости. Наскоро затим из капије се појавише некакве три особе. Једно због мрака, а друго што су те особе биле увијене, ја их нисам [94] могао распознати. Прво што ми наде на ум било је, да је то брат Маријоле с каквим својим другарима. Та мисао још се више учврсти у мене, кад угледах како све три оне особе појахаше коње. Они погнаше право к мени: ја се бејах спремио да их добро загледам, и ако је жижак над капијом суседнога дома слабо светлуцао, ја бих их ипак могао познати. Али, на десетак корака преда мном, незнани коњаници савише у лево, и ја чух само где неко од њих рече турски: „право старом пристаништу“. Топот се већ губио у даљини, а ја сам још стајао на месту непомичан...

— На једаред мени сад сену кроз главу мисао које се дотле нисам ни сећао. Ако она три коњаника буду мати, ћерка и син! Па то ће зацело они и бити! И мајка и ћерка изврсне су јахачице и оне јаше потпуно као мушки. Ова мисао на мах ме тако обузе целога да ја више нисам ни најмање сумњао да је моја слутња потпуно истинита. Не размишљајући ништа даље, ја тада просто ударим трчати као да ме гони читав чопор гладних вукова. Знао сам добро овај крај града и, хватајући прече и ближе улице, ја се брзо нађох на пољани ван града, одакле је водио пут за старе пристаниште. Место које је носило то име, служи данас као затона, где склањају своје барке рибари, дрвари који пристају ту са својим сплавовима, а међу њима се нађу и свакојаки кријумчари са својим лакокрилим лађицама. Ту на обали било је неколико колеба. Упутим се тамо. Моје слутње убрзо су се обистиниле. Уз обалу стајао је брод који се журно спремао да се отисне. Једва с муком пусте ме унутра. До пред зору пловили смо тихо у јужном правцу, али још једнако на догледу острва. У зору духне повољан североисточни ветар и ми се отиснемо у широко море. Ја нисам [95] знао куда пловимо, али, судећи по правцу, рекао бих да је наш брод грабио Сицилији. Сем мрнара, на броду је било још доста других људи, они су махом биди наоружани. Све до сванућа ја нисам мого уграбити прилику да видим Маријолу. Она је била у једном чадору на позадњем делу брода, где је било још две-три женске. Видели смо се кад је већ у велико био дан. Моје присуство њу је веома изненадило. Чисто није могла доћи к себи. Кад ме је први пут упитала одкуда ја ту и куда ћу, ја сам се збунио и почео шепртљити и лагати. Рекох да путујем својим послом; али кад ме она упита куда? и кад рече да ово није обичан путнички брод, ја јој признам да сам пошао за њом онако на сумце и да и сам не знам куда ћу. Она ме озбиљно прекоре за моју лакомисленост.

— Учинило ми се да сте ви у опасности и хтео сам да се у том тренутку и ја нађем поред вас, правдао сам се ја.

Она ми захвали за толику преданост, али понови да је то с моје стране ипак велика лакомисленост.

Рига наједаред умуче, спусти главу међу шаке и тако је дуго ћутао.

Отац Ђенадије очекивао је продужење приче, али Рига је још једнако ћутао.

— Јамачно сте дремни, родољубе Рига, упита га отац Ђенадије чисто бојажљиво.

— Нисам, одговори он, не дижући главе.

— Па шта би даље? упита Ђенадије.

— Ништа, све је свршено — одговори Рига. Ја сам се занео, упустио сам се у ситнице које немају за те никаку важност, али мени је света и најмања ситница из тих успомена, и јадна душа налази неко, [96] жалосно задовољство да што из ближе загледа ове крваве срдачне ране.

Рига опет мало поћута, затим настави:

— Да, све је свршено. Пола часа доцније извидница с врха катарке јави: да се на обзорју појавила два брода која свом снагом јуре за нама.

— Ми смо били стигнути, нападнути, разбијени, побијени а њу су отели и одвели. Малена помоћ, која нам стиже, није нас могла спасти. Разбојници су били многобројнији, спремнији и јачи. Како сам доцније дознао, међу гусарима више од половине било је војника с турске убојне бродарице. Они су нарочито послати. Послао их је сам капудан паша Мехмед-Арифи. Као што знаш, он је готово неограничени господар над свима турским острвима у Елгејском и Средиземном мору, и сваке године излази с бродовљем те обилази острво, наплаћује аренде и бајаги контролише каква је где управа. Тако је учинио и те године, па је ту прилику употребио да изврши и једну своју освету. Он је, веле, и Кара-Јулука најмио да за његов рачун нападне на Крф. По целој ствари, дакле, опет излази да је била истинита она вест о пореклу Маријолином. Она је збиља била ћерка великог везира Нури-Рашид паше. Још као шипарицу од 16 година запроси је Мехмед-Арифи, угледан великаш на Порти, ади она одбије његову руку. Отац је није хтео присиљавати. Веле, да је доцније његовом паду и пропасти Мехмед-Арифи много помогао, светећи му се за тај кћерин отказ. Кад Маријола с матером после очеве смрти надне у беду, морала се склонити из Цариграда [97] на азијску страну, у малено месташце Картал. Међу тим Мехмед-Арифи постане капудан паша (баш за заслуге што је помого да се открије Нури-Рашид пашина „завера“). У таквим приликама Арифи се надао да је некада поносна и тврдоглава ћерка везирова омекшала и да ће му сад радо пружити руку. Пошље јој просиоце у скровито место Картал, али лепа девојка и сада одбије Ариф-пашину руку. Она је сад за то имала један разлог више, руке наметникове биле су попрскане крвљу њенога оца. Капудан-паша рикне за освету. Но мудре женске знале су већ шта их чека, с тога се потајно спреме и измакну на Крф. Капудан-паша за дуго није знао где су, али најпосле некако прокљује. Његова страст била је неутољива и кад није могао стећи Маријолину љубав, он се и душом и срцем предао освети. Да би добио у своје руке Маријолу, да јој се освети и да је понизи, капудан паша није жалио да стави на коцку и власт, положај, на чак и главу своју. Просуо је грдан новац поткупљући људе, који би украли и одвукли Маријолу. Кад му то није испало, он се послужи Кара-Јулуком дајући, му велику потпору од својих војника. Разбојник је требао да нападне град и тиме да привуче општу пажњу, а међутим чета најамника, узетих ту са самог Крфа, имала би да продре у стан Маријолин и да је одведе заједно с матером. На згодном месту стајао је нарочити брод који би их примио. Дознав за све то, Срд похита да извести о томе надлежне крфске власти и да за времена спасе сестру и матер. Али судбина је друкчије хтела. Место да их спасе он их је управо одвео хали у уста. Да ли је Кара-Јулук слутио овако бегство, или се тако десило случајно, тек ми смо се нашли међу две ватре, и били смо смрвљени. Капудан [98] паша задовољио је своју ћуд. Дивна девојка била је, како кажу, више од 6 мес. робиња у његовом харему. Шта је било даље од ње — не зна се. Једни кажу да је још и сад тамо; други веле да ју је грозни Капудан поклонио једноме своме слузи, а овај је продао неким алгирским гусарима. Најзад неки воле да је удављена и, с каменом о врату, ноћу спуштена у Босфор, као што то у Цариграду често бива с јадним харемским робљем....

— Ах! ово последње још је највероватније!

Рига покри лице шакама и чисто се сави у клупче од тешка срдачна бола. По његовом белом, повијеном врату на махове су пролазили лаки таласи дрхтавице, бедни младић стресао се целим телом и изгледао је као да јеца. Тако је по дуже остао; најзад он скочи.

— А ја се бедник још надам, још живим у царству слатких снова из прошлости, још у мрклој ноћи или на јасној месечини привиђам њену дивну слику, а у глухо доба ноћи допиру до мене звуци њеног слатког, анђеоског гласа, и све ми се чини да чујем како ме она виче, зове ме по имену, тражи помоћ од мене, а ја болник тако сам немоћан, тако немоћан! О, рано љута, о јадио срце моје!

Блед као смрт, несретни младић поводе се, прихвати се руком за пећ и стропошта се на црвени сандук крај зида: глава му клону на груди, очи му се затворише, хладан га зној проби, и изгледало је као да га живот сасвим оставља.

Отац Ђенадије узе га на своје снажне руке и намести га у кревет.

Зора је одавно већ завиривала кроз прозор скромне собице у владичином конаку, а отац Ђенадије, [99] с бројаницом у једној, а с књигом у другој руци, још је седео крај постеље Ригине.

Младић је лежао полеђушке. Његово лепо, измучено лице изгледало је сад, овако у сну, још лепше. Он је спавао мирним, дубоким сном праведника.

VIII
Вампирска ноћ

Ове исте ноћи, када су се у владичином конаку водили овако занимљиви разговори, у београдској тврђави десило се нешто необично и страшно. Око три часа по поноћи разводник патроле у доњој тврђави (доњем граду) крене се да обиђе страже, које су биле вод његовим подручјем. Ту су спадала сва шиљбочна места од садашње Видин капије па до Савске капије.

Ноћи су у то доба биле веома хладне, и старешинама стража била је издата наредба, да се страже смењују чешће но обично, и место што се редовно стражарило три часа да се сад стражари само час и по.

Разводник се крене са својим људима, и прво се упути Дунавској капији. Ноћ је била мрачна и магловита, али разводник је ишао добро познатим стазама: механички је знао колико управо корака мора направити док дође до ког стражарског места, и могао би слободно жмурећки обићи страже а да нигде не погреши.

Али ево, он се примаче Дунавској капији до на два три корака, а од страже нико не изађе пред патролу и не викну јој да је заустави и да је упита ко је, као што то стража обично чини.

— Ови су поспали — рече разводник патроле, и опсова крупно турски. Приђоше још ближе — Опет никаква јава. Разводник викну срдито. Његов глас одјекну под високим сводом градске капије, али се опет нико не одазва.

Разводника прође језа. Овде под капијом бора вило је пет јаничара, који су ноћу наизменце чували стражу, а сва петорица смењивали су се једаред у 24 часа. Док један стражари, остали се одмарају у стражари, што је одмах ту с десне стране у зиду, као неки казамат.

Разводник лупи кундаком у врата од стражаре и викну срдито да устају. Унутра је био мрак, али отуда не би никаква јава.

— Овде се морала десити кака несрећа — рече разводник и викну да когод од војника укреше ватру. Брзо укресаше труд, завише то у гуку сена и махањем распирише, па на пламену од сена запалише зубље луча, које су војници носили под појасом или у јанџику. Чим плану први пламичак, Турци угледаше грозан призор. Стражар је лежао у једном углу потрбушке, а под њим се усирила читава локва крви. Главе није имао и нађоше је тек после, откотрљала се чак у други крај. Тако исто није било ту ни његове стражарске пушке, као што му је однесено и све остало оружје, па чак и фишеклије, паласке и кресиво.

Узвик ужаса оте се из свију уста. Јурну у стражару. Отуда заудари некакав непријатан, веома тежак задах, од кога се човеку одмах свест мути. Из стражари, је куљао љут дим, који уједа за очи. Четири јаничара лежала су по патосу, али у таком нереду да се јасно видело, како су се у сну копрцали и превртали. Покушаше да их избуде, али ни један не [101] могаде отворити очију ни што проговорити. Један, што се бејаше откотрљао чак за врата био је хладан, а кад му опипаше срце, нађоше да се једва опажа слабачко куцање. Док су једни ово разгледали по стражари, други јавише да градска капија стоји отшкринута и да се познају стопе, као да је неко скоро из тврђаве изашао напоље — и таких трагова има од више људи.

Разводник патроле био је у недоумици? Како се и кад се могло све ово десити, кад је тек пре два сахата он сам лично био овде, и тада је још све било потпуно у реду. Градска капија синоћ је као и обично била пажљиво затворена. Најпосле, није се чуо никакав пуцањ, никаква вика, никакав шум, који би, ако нико други, чули бар оближњи стражари, којих има и лево и десно. Па онда, какве су ово стопе што воде из града напоље?! Изгледа као да је непријатељ био унутра у тврђави, па отуда изашао напоље и узгред починио ове покоре. Ови људи у стражари изгледа као да су дављени и угушени неким димом.

Разводник патроле пошље војника да одмах извести о томе своју надлежну старију власт. Капију понова закључа, остави двојицу да ту стражаре, а унутра у стражари наложе велику ватру, па онда пође обилазити друге страже.

Одмах ту код Дунавске капије попење се уз степенице на бедем и пође да прегледа прво сва бедемска шиљбочна места. Кад се примаче првом бедемском стражару, понови се иста сцена — патроли се нико не јави и не заустави је. На одређеном месту стражара није било. Зивкаше га, тражише, палише луч, загледаше с поља и изнутра у подножју бедема, али не нађоше нигде трага ни јава, ни од жива ни од мртва [102] човека. Разводник и ту остави два стражара па пође даље. И треће шиљбочно место било је пусто, али кад загледаше с поља, назреше кроз мрак, према колебљивој светлости од луча, да се на леду нешто црни. Загледаше боље и видеше да је то убијен стражар. Лежао је ничице, а пушка му одлетела далеко напред.

И овде се учини што треба и патрола пође даље. Даља стражарска места по бедему била су исправна као и обично, стражари су били живи и здрави, и на питање, да ли су што ванредно опазили у својој околини, одговарали су одричући. Пошто је обишао и стражу на Су-капији, разводник оде да обиђе још последњу стражу код великог барутног магацина, што је лежао мало ниже данашњега градскога хамама. Ади и ту не нађе стражара. Потраже у наоколо и нађоше га мало даље у снегу, с располућеном главом. Изгледало је да је остраг ударен секиром по глави и то тако јако да му је чак и врат расечен.

Међутим у тврђави већ беше настала узбуна. Извештен о извршеном покољу стража, командант посаде, Сајиб паша, одмах заповеди да ударе бубњеви на узбуну и да војска одмах стане под оружје. Везира је међутим већ био известио о догађају. Али не чекајући његове наредбе, он изда нужне заповести своме вредном ађутанту, младом Вахти-Беју. Овај одмах предузме опширне мере, да обезбеди тврђаву од свију могућих изненађења. Јаке коњичке патроле одмах буду послате низ Дунав и уза Саву. Задатак им је био да пажљиво промотре целу околину и да опколе цео Београд, па они што су изашли на Дунавску капију, да се врате кроз Савску, а они што су изашли на Савску да се врате кроз Дунавску. Орта јаничара одмах изађе те, као ланац, опаше београдску тврђаву свуда [103] с поља поред бедема, а таке исте густе пешачке страже буду пуштене и низ Дунав и уза Саву, јер су се бојали каквога препада с аустријске стране.

Док су предузимане ове спољне мере, бејаше већ устао и сам везир, те одмах позва к себи команданта Сајиб пашу. Пошто је од њега сазнао шта је, и сњим се посаветовао, везир нареди да се на три четири згодна места у тврђави наложе велике ватре, тако, да се осветли цео простор. Страже, што су до овога тренутка биле на служби, одмах да се смене и сви ти људи, да не би причањем ширили страх, да се одвоје у засебну одају и да се не мешају с другима. Над њима да се предузме строг испит. Да се одберу три четири отресита чорбаџије, да се свакоме да извидница од двајестак људи, с којима ће изићи да прегледају и претресу целу тврђаву, да обиђу сва важнија места, да загледају сваки угао, да завире код свака пролаза, нарочито да прегледају подземне пролазе и лагуме, а на барутни магацин, где је погинуо стражар, да се сврати особита пажња, да мотре на траг, да извиде није ли где год подметнута ватра или потурен какав фитиљ. Ако се нађе ма шта сумњиво да се јави њему. Личности, на које би пала ма и најмања сумња, одмах да се затворе и да се ставе под јаку стражу. Војска да буде спремна под оружјем, али из одаја својих да не излази.

„Док су се предузимале оваке мере у тврђави, изаслане коњичке патроле крстариле су око Београда. Одељење што бејаше отишло низ Дунав, извршило је своју задаћу без великих незгода, и после једног часа, обишав цео Београд, вратило се натраг у тврђаву кроз Су канију. Није тако било с одељењем што је [104] пошло уза Саву и што се имало вратити натраг у тврђаву кроз Дунавску капију.

То је одељење предводио познати Узун-Алија, прозвани Рњави, зато што му је још измалена неко био ударцем пребио нос, те је целога века остао ружно ровашен. Узун-Алија био је јаничарски чорбаџибаша. То је био човек веома дрзак и неустрашљив, али зато и веома свиреп и насртљив. Њега је знао цео Београд и цела београдска околица. По Београду он је ишао од каване до каване, заметао кавгу и тражио прилике да по кога хришћанина испребија на мртво име, па још да тражи откуп од њега. Он је обично пратио Сајиб пашу или везира, кад би ови излазили куд год мало даље ван Београда на теферич. Узун-Алија поступао је у таким приликама веома свирепо са сељацима, који су морали излазити да царске људе причекају. Истраживао им је гозбе и части, каквих у селу нема, и нечовечно их тукао и мучио, кад његове ћуди нису могле бити задовољене. С тога, докле год је допирало његово име ширила се и мржња против њега.

Изишав са својом патролом (око десетак душа на броју), Узун-Алија удари узбрдо, све поред шанца, који су при последњем отимању Београда Немци градили, као опсадни појас око Београда. Дошав од прилике до оне раскрснице, где се сад одваја пут што иде преко брда за Топчидер, патрола опази кроз мрак неке црне људске прилике и викне за њима. Те утворе ништа не одговорише, већ штукоше у мрак. Ту у близини био је тада опширан камени мајдан, који су отворили још Немци за време своје двајестогодишње владавине у Србији, но који је под турском управом био запуштен и пренебрегнут. У том мајдану биле су тада огромне урвине и велики подземни ходници с [105] мрачним пећинама и дубоким узаним јаругама. Изгледало је као да се оне мрачне прилике сакрише у овај мајдан. Немогући их гонити на коњима, патрола избаци неколико метака онако на сумце на мајдан, па хтеде поћи даље. Али у тај мах, на велико изненађење патроле, из мрачна мајдана плану неколико пушака, и један коњаник би погођен по сред чела, тако, да на месту оста мртав.

Ово веома изненади, али још више раздражи и наједи џандрљива Узун-Алију. Он нареди те коњици сјахаше. Повезаше коње за оближња дрвета, па, расути у ланац, пођоше право мрачном мајдану. Но тек што су се примакли, њих дочека ватра из пушака, нашто и патрола одговори пуцањем. Тако се заметну читав бој. Патрола је пуцала на сумце у онај мрак, јер је цео мајдан изгледао црн и једноставан, док се међутим патрола на белом снегу лакше дала видети из мајдана. Палећи, патрола се нагонила до у сами мајдан, али дубоко унутра није смела улазити, не познавајући ове урвине. Међутим, тајанствени нападачи из мајдана енергично су палили и ватра је севала час из једног, час из другог угла, често из близине од десетак корака. Један патролџија погибе на два корака од Узун-Алије.

Видећи да не може ништа учинити, Узун-Алија већ је помишљао да прекрати ово узалудно пушкарање, и још је пуцао само у нади да ће на првој стражи код Троката-чардака ваљда чути ово пушкарање и послати му поткрепљење. Али баш у тај мах догоди се друга несрећа. Турци, нападајући на мајдан, на једаред осетише да се иза њиних леђа нешто комеша, освртоше се и у први мах нису могли распознати шта је, али у брзо ствар се показа, и патрола [106] виде с ужасом, где се неке црне незнане прилике дочепаше њиних остављених коња. Према светлацу од пушака могло се видели да су једни већ појахали коње, док су други журно секли уларе, дрешећи коње.

Патрола потрчи сад тамо; Узун-Алија први исуче јатаган. Ту се помешају и за неколико тренутака радио је само нож и сабља, и само се чуло страховито: „пљес, шљеп“, како хладно гвожђе удара по кртини и руби топло, крваво месо и цепа и дроби чврсте јуначке кости...

Мрачних незнаних нападача било је више на броју: њима се придружише и прискочише им у помоћ и они из мајдана. Отвори се страшна сеча, коју је тек овда онда зачињавао по какав пуцањ пиштоља. Патрола изгибе скоро сва. Узуну неко страшним ударцем бејаше искројио читав ћулав од темењаче, тако, да му је глава изгледала као ћуп без поклопца. Сем тога на њему је зјапило још неколико рана, од којих је свака за се била смртоносна. Од целе патроле осташе међу живима само тројица. Двојица, што се рањени бејаху откотрљали у јендек и ту остали заклоњени, и један трећи, који с куршумом у леђима бејаше утекао до прве стражаре код Троката-чардака и јавио за погибију својих другова.

Брзо се сакупе оближње страже и поткрепљења и преко сто јаничара потрче у помоћ несретницима. Али, дошав на крваво разбојиште, они затекоше само онакажене лешеве, комаде поцепане одеће, поломљено оружје и једнога рањенога коња, који је стењао у снегу.

При светлости упаљених буктиња, Турци покупе своје покојнике и однесу их. За чудо да од противника [107] нико не бејаше пао; ади је много вероватније да су они можда своје мртве и рањене уклонили.

Јаке потернице буду изаслане у свима правцима, а око мајдана поставе стражу, која ће га чувати до сванућа.

Кад су јавили везиру за ову нову погибију био је ван себе од љутине. У необузданом гневу клео се прахом предака својих, да ће његова освета бити страшна.

„Ово је права вампирска ноћ. Дрскост хајдучка прешла је већ сваку меру. Почињу нас клати на праговима харема наших“ — узвикнуо је везир потресено.

До сванућа он више није ока свео, ходао је узбуђено пространом одајом и мрачне, осветничке мисли, као мутни облаци, пролазиле су једна за другом кроз узрујани, напрегнути мозак његов.

У свануће дођоше извиднице које су биле разаслане на разне стране да гоне дрске ноћне нападаче. Једна од тих извидница догнала је два човека од којих је један био рањен и мислило се да ће они бити из хајдучког друштва. Везир заповеди да се баце у најдубљу тамницу: желео је сам лично да их узме на испит.

Сутрашњи дан освануо је красан, ведар, сунчан. Јасне луче сунчеве одбијале су се од иглица замрзнута снега и искрило се као да се просуло растопљено злато, а непрегледно бело снежно покривало ширило се докле год оком можеш догледати, дајући целокупној природи некакав тих, величанствен израз мира и спокојства, што је чудно контрастовао с хуком протекле ноћи.

После оне бурне и крваве ноћи сваки је осећао [108] неко унутрашње задовољство и сигурност кад наста јасан дан.

Изморени бдењем, војници су прилегли да уграбе бар по један сан. Међутим, по граду већ бејаше пукао глас о ноћашњем крвопролићу, и београдске каване биле су пуне жагора и разговора о ноћашњим несрећама. На истините догађаје надовезивало се стотину измишљотина и фантастичких досетака, мрачне слутње и неки неодређен, злослутни страх полако се поткрадао у душу Турака; свак је слутио нешто неочекивано и страшно од најскорије будућности. Турци су се куражили, претили су, али на свакоме се познавало да се страх већ увукао дубоко у душу њину, а мрачне слутње, као огромне црне тичурине, већ су увелико грактале око њих.

IX
У пећини

Састанак аустриског цара Јосифа II. са славољубивом руском царицом Катарином II. и оне силне свечаности, којима је пропраћен тај састанак у Херсону, изазвали су зебњу и озбиљно страховање на Порти.

Русија је у последње доба нанела Турској многе и тешке ударце. Она је не само приграбила многе покрајине, које су улазиле у састав турске царевине, но се слободно може рећи, да је потисла Турску на свима линијама, и у дворским руским круговима већ се отворено говорило о наслеђу турске царевине, о заузимању Цариграда и о прогонству Турака у Азију. У Херсону, при последњој свечаности, између осталих сјајних припрема, била је подигнута и једна триумфална [109] капија, на којој је златним словима писало: „Овуда води пут за Цариград“. Оснивање нове грчке царевине на Балкану, којој би Цариград био престоница, био је план, којим се руска царица озбиљно бавила, и, као што смо видели, већ је био спреман и кандидат, унук царичин, који је имао сести на византиски престо старих Палеолога.

Зебње Портине биле су, дакле, потпуно оправдане, и у Цариграду су сасвим правилно рачунали, кад су царски састанак у Херсону узимали као крупан политички догађај. Било је сасвим исправно уверење, да су том приликом између Русије и Ауструје учињене погодбе на рачун Турске и да ће те погодбе у скоро доћи на извршење.

Услед свега тога, на Порти су се надали у скоро каквом изненађењу од стране Русије или Аустрије, с тога су и прионули да предузму мере, како их догађаји не би застали неспремне.

На све везире и управнике по големој турској царевини разаслата су била с Порте разна упутства, шта имају радити и како им се ваља држати, да их каква политичка олујина не би изненадила.

Нарочито везирима и пашама, што су били на међама Русије и Аустрије, упућена су опширна извешћа о свршеним догађајима и упуства за даље држање.

Међу свима старешинама турским на овим крајевима, био је тада најважнији везир београдски. С тога је било одлучено на Порти, да му се, поред писмена упутства, испрати још и нарочити чиновник с Порте, који ће му усмено допунити важне писмене документе, и који ће се лично уверити о стању и положају амо на овим крајевима. Та важна мисија [110] била је поверена и важноме човеку. Један од љубимаца султанових, његов нећак и најугледнији млађи дворанин Садулах-Беј, кренуо се за Београд баш ове ноћи, када су се у Београду одиграли ови крвави и тајанствени догађаји, где су погинули толики Турци. Садулах-Беј имао је да се задржава уз пут по већим градовима а да сврати и у дунавске тврђаве Исмаил, Галац, Силистрију и друге, тако да се рачунало како ће у Београд стићи тек после месец дана. Београдски везир зазирао је од овог доласка, у толико више, што је између њега и једног дела београдских угледних Турака владала размирица, а ово је сад била жива згода за Београђане, да га оптуже као човека попустљива и немарна, који је својом млитавошћу толико напустио хајдуке, да по сред Београда гомилама кољу правоверне и у Београду већ више не господари везир, но хајдуци.

Везир је знао да ће његови противници код царска изасланика у томе правцу дејствовати. Да би ослабио њин утицај, он се био решио да у ово последње време употреби таку строгост и неумитност према раји, како ће задрхтати цео пашалук, а страх и ужас испунити све душе. Под утиском тих догађаја београдски Турци мораће занемити. Тако ће им у последњем часу бити избијено из руку најопасније оруђе и они у брзини неће имати кад да нађу друго, које би им тако згодно послужило.

Услед тога везир изда наредбу, да се по целом београдском пашалуку прегледају све тавнице и где год има затворен какав већи зликовац, да се упути њему у Београд. Тако исто издата је најстрожија наредба подручним агама и муселимима, да хватају све [111] подозриве људе и да их оковане упућују у Београд. Намера је везирова била, да од свију тих људи после пробере најкривље и да приреди страшну сечу, од које ће сав Београд заударити крвљу.

Но у томе срећа се осмену на везира и с друге стране, од куда се није ни надао. Њему на једаред допаде шака читава једна чета хајдучка, која је бројала преко 20 другова. А што је најважније, рачунало се, да је у тој чети и Црни Ратник, који је сам за себе вредио колико читава једна војска хајдучка.

„Црни Ратник“ био је познат код Турака под именом Кара-Јиђитлер (Црни борац) или Гјиџе Дилавелери (Ноћни ратник), и овај назив био је донекле оправдан тиме, што је тај тајанствени јунак све своје војничке походе махом вршио ноћу. Ноћу је нападао, ноћу побеђивао, ноћу је освајао и ноћ је била његов елеменат, као што је тици ваздух и риби вода.

Чим се десила у београдској тврђави она тајанствена сеча стражара, па после онај ненадни напад и сеча на Топчидерском друму, одмах се почело слутити, да је негде у близини Црни Ратник и да ово врше какве његове извиднице, које још само пипкају и покушавају шта се може учинити, а њин мрачни вођа јамачно спрема и планира какав већи, крупнији напад. Име „Црни Ратник“, које се у последње време бејаше почело заборављати, сад понова искрсе и сад је опет лебдело у свачијим устима.

И Турци се нису варали. Њине слутње било су оправдане. Црни Ратник доиста је био у околини београдској.

Рудниче, Рудниче, поносна планино српска, вековни сведоче наше славе и величине и нашега пада и страдања, верни сапутниче променљиве судбе племена српскога, дично боравиште вила српских, верни чувару слободе српске, ризнице и хранилиште дивне песме и слатке речи српске, уточиште слободна духа и свете вере Србинове, драги алеме у китњастој круни српских планина, — теби приступамо!

Имала је право бујна фантасија народна, кад је изабрала брегове и китњасте планине као боравишта старих незнабожачких Богова и светиња.

Шуме и планине збиља су уточиште свега, што је једном народу мило и свето, и то се најбоље огледа у тешким судбоносним временима, кад на какав народ наиђу мучна историска искушења и кад у питање дође сам опстанак његов. То је речито посведочила и бурна повесница нашега поносног Рудника, који би у историји српскога народа могао имати своју засебну богату историју.

Некада извор велика богаства са обилних руда својих, које су се, тако рећи, саме помаљале из утробе матере земље, нудећи вредне руке да се њима користе; некада жив привредни центар, у који се из далеких крајева цела балканска полуострва стицали путници и трговци, да што купе, продаду и препазаре, — Рудник се за два три последња столећа претворио у тихи самостан српске побожности и у тврди оклоп српске слободе — у уточиште слободних хајдука, који су по пећинама рудничким уз тужне звуке гусала разбијали јуначку бригу и напајали душу слатким скаскама из далеке лепше прошлости.

Било је бурно студено зимско доба, кад снежне вејавице не престају по недељу дана, кад страшне зимске олујине по читаве дане и ноћи неуморно певају своје ледене, смртоносне, хучне песме, од којих се сама душа мрзне.

Поред разбуктана огња седео је у скровитој кућици манастира Благовештења седи архимандрит Мелентије и, гледајући у живу жеравицу која се јаглила на огњишту, бејаше се занео у дубоке мисли, које су га одводиле далеко, далеко од овога скромнога огњишта.

Сећао се Јерусалима, где је пре три године дочекао Сретење Господње. Сећао се онога велелепна сјаја, с којим се све хришћанске светковине прослављају у овоме далеком светом граду. Сећао се...

. . . У кућу бану крупан, космат човек, у дугачком реснатом црном гуњу, с големом црном јагњећом шубаром на глави, с пушком о рамену а с пиштољима и јатаганом за појасом. Отац Мелентије се прену, али космата људа смерно се поклони пред њим, и још смерније изусти:

— Благослови, свети оче!

— Бог благословио, синко, сваку ришћанску помисао твоју!

Наста тренутно ћутање. После обојица проговорише у исти мах:

— Којим добром, синко?

— Јуначка невоља, оче духовниче! Турске поћере с једне а зима и глад, с друге стране, — рече незнани дошљак.

Отац Мелентије сав се прену. Он брзо устаде и рече забринуто:

— Хајдуци! Ух, по Богу синко, а ја баш сад имам овде на конаку два чауша Сали-агина са седам других јаничара!

— Да их покољемо као штенце — рече хајдук.

— Не говори то, по Богу син да си ми! Лако их је поклати, ту би им љубав могао и ја сам учинити с мојим ђацима, али куд после да се денемо од Сали-аге! Зар да се попали ово, што се вековима збирало камен по камен! — Архимандрит показа руком на манастир. — Не говори то, но бежи амо у мутвак и дај некако да те преобучем па да видимо шта ћеш... Но, ваистину, од које си браће ти? Ко ти је харамбаша? Милета, бој се?

Хајдук се поносио испрси:

— Какав Милета, оче ладико!

— Ти претера, синко, нисам ја владика, — пресече га отац Мелентије.

— Све једно! Дај боже здравље, бићеш и то. Но ти шћедох рећи: какав Милета! Крупнија су наша посла. Црни Ратник је наш војвода.

— Црни Ратник! — Отац Мелентије зажмури а лице му се чисто за читаву пед издужи: — Црни Ратник! Па то је онда цела ова околина пуна хајдука?

— Нас око војводе има двадесет и седам, а остали су у мањим и већим четама прснули по цијелом пашалуку. Неки су, мислим, чак под Биоградом.

— Где сте на конаку?

Хајдук се обазре, примаче се оцу Мелентију и прошапута му на ухо:

— Орловска пећина, више мостовске стијене. —После додаде гласно: — Треба нам бар три брава и 50—60 ока хљеба. Ракије и вина, ако има. Само за војводу мораш наћи макар било једно бардаче. Ја [115] имам спремне људе, који ће све то понијети. Они чекају доље у јазбини. Све је готово, само ви похитајте.

— Притаји се ти туна, синко, очекни, дремни мало, ако хоћеш, само закључај врата да ко не тумарне унутра, а ја ћу наредити све што треба и што бити може, а чега није — немојте, богме, ни истраживати.

— Хљеб је најпречи — одговори хајдук, познат у дружини под именом Миљко Бритва или, како су га обично кратко звали — Бритва.

—Најпречи, али је и најтежи. Брашна ће се наћи, али да се умеси и испече 50—60 ока хлеба, треба најмање бар три сахата. Па и после свега тога опет вам морам дати пресан хлеб, а њега ваља колико толико натрти да не буде сасвим гњецав.

— Оче ладико, да се мете на једну камару хљеб, што сам га ја до данас умјесио, би била већа гомила и од ове свете богомоље, боже прости. Царска би се војска могла нахранити хљебом колико сам га ја кроз моје руке пропустио. Да склоним ђе год ово оружје, дај ми какву ђачку антерију, пусти ме у мутвак па ће за тили часак бити хљеба колима да га вучеш. Имате ли само пећку за хљеб?

Није прошло ни четврт часа а у мутваку су већ одјекивала два сата — Бритва и још један ђак манастирски живо су сејали брашно. Ноћ се већ у велико била ухватила, а Бритва је још седео с оцем Мелентијем у манастирској оџаклији крај лепа огња и још лепша српска разговора.

Две пуне вреће великих хлебова, три заклане овце јаловице, с једним повеликим назиметом и с два меха вина и великим ђугумом ракије већ су одавна [116] били отправљени хајдуцима у пећину. С тога је Бритва могао сад на тенане ћеретати с оцем Мелентијем.

— Није ти друге, оче ладико, мораћеш поћ! Сви ће бити тамо, а така је и војводина заповест.

— Ама што ти мене једнако владикаш, кад ја владика нисам?

— Право да ти кажем, не могу једнако да ломим језик преко онога акримадрит... Ето, не умијем га ни изговорити, па ти волим рећи да си више но да си маље.

— Зови ме, човече, просто духовниче.

— Твоја воља, али духовник је и онај твој Стеван код манастирских говеда. Но најпосле све једно. Од мене ти је једна почаст па ма како те звао... Већ, како рекох, да одбијемо по један сан, па да се кренемо. Углава је така да сви људи буду тамо акпоноћ. Ми ћемо одавде слећети за часак. До пред зору ви ћете површити посао, па се ти онда врати, а ми?.... — хајдук ућута и махну руком.

— А шта мислиш куда ли ћете ви?

— То један Бог зна.

— И ваш војвода.

— Не зна увек ни војвода! Колико пута цео се дан спремамо за једну страну, а кад буде у вече ми окренемо сасвим на другу. Изађемо, пођемо куд смо бајаги испланирали, па разговор с првим чобанчетом, које сретнемо, поквари све наше планове, и ми окрећемо другијем правцем. Ми смо ти, оче духовниче, као тица на грани.

— Мучан живот и пун опасности. — рече отац Мелентије.

— И јес и није, оче Мелентије. Како се узме. Умор, гладовање, несаница, тога свуд има, а после [117] човек се на то све и научи. — А погибија?! — Она нађе човјека и у постељи, кад му дође суђен дан. Ето, ја отишао по овоме злу занату и досад сам бивао бар у педесет окршаја, па ево ме, хвала Богу! Код куће ми остане млађи брат, попне се на грм да вади неке несретне челе, стрмекне одозго и остане на месту мртав. Опет дакле излази на ону народну: „Нема смрти без суђена дана!“

— А и кад дође суђени час, бар гинете за свету веру, за светли образ јуначки, за лепо име српско, гинете као људи, као јунаци, чије ће се име благосиљати.

Хајдук је нетремице гледао у жеравицу, док је отац Мелентије ово говорио. За тим пљуцну у прпор, одби два дима из кратка чибучића с црном, малом лушом, подиже веђе, махну главом и рече!

— Гинемо! ко ти зна зашто гинемо! Ако хоћеш најправије, гинемо за свој ћев! Ето на пример, узми мене. Е не бих ти ја трпео силеџилук и обијест онога нашег шилопајског разметљивог крвника, па да бих знао изгубити обадва свијета! И ја га млатнем будаком ка крме међу уши, па гурнем у честу. Зар сам ти ја онда помишљао на вјеру, на српски образ и на друге таке ствари! Од тога доба тумарао сам, био сам прво у чети пок. Гаврила харамбаше, а кад он, Бог да га прости, погибе у ђуревачком гробљу, ја сам онда тумарао нешто сам, нешто с другијем новајлијама, док се не намерим на хајдука Тришу из Срема. С њим пређем у Ћесарију. Ту у Фрушкој Гори намерим се на нашега садашњег војводу и од тога доба од њега се не одвајам. Он зна шта хоће. Он има велике планове, а ми?... ми идемо за њим, као оно ждралови за предводником својим, идемо за то, што нико [118] од нас не зна шта би имало друго боље и паметније. Ти нешто спомену за име за свијетао спомен. Ђе ти је хајдучки спомен? Нема га, ка што нема ни хајдучка гробља, и ако је до сад изгинуло толико хајдука, да би све стазе и богазе могли окитити својим гробовима. Остаће име војводино, он ће се помињати, а ми - Бритва махну руком. А и која вајда! Кад се легне под земљу, богме ти је једнако и ономе што га помињу, баш ка и ономе кога се нико и не сјећа. Оно истина, лијепо је кад кога браћа и дружина и потље смрти добријем помене. Ама који ти се тога сјећа за живота и рада свога, да бајаги на то ствар догони. А од стотине што их пане, Бог зна да ли ће се и један помињати. Ето мене истога, како ме гледаш, оче дуовниче. Богме сам ти у ватри и на свакој јуначкој муци ка и најбољи међу нама. А сутра да где год заковрнем, ко би ме се сјетио! Каки смо ми ваљастијех другова имали и погубили: па кога нема, без њега се море... Тако је то! Па и опет. Ето сад ми је четрдесета. А кад би се нешто могло све из почетка, па да ме ко упита шта би? ја бих опет пре изабрао ово, но да трпим турску објест у селу ка и остала раја. Па које вајде тешкати се. С тога, оче дуовниче, ја богме и јесам вазда добре воље, и смијем ти се и на најгрђу невољу. По ђекад ме дружина и кара. Веле, он се ни за што не брине, све окреће на шегу. А да и што ти је овај наш живот до нека луда ђаволија, јал сувише мудра шега. За мој рачун човјек ти је ка и ова једна пахуљица снијега, што се сковитла одозго, пане и нестане је. Нити знаш од куда се јавила, ни ђе се изгубила: лећела је за један трен ока — ето то ти је наш живот. Шта га их је под земљом, шта га их је што ће за нама доћи... Ко ће [119] похватати ракам свему овоме! -За то је најбоље и не лупати много главу око тога. Живи доклен се море, буди човјеку човјек, а врагу туцај рогове. Уз добре пријатеље накрени чутурицу и попјени, нека се срце окупа у вину и у пјесми, а смрт кад дође — добро дошла, понукаћемо и њу. Неће ли — чутуром ћемо је по врх главе!.... И здрав си ми, оче дуовниче! — рече Бритва расположено, и натеже буклију, која му је стајала уз колено.

Отац Мелентије слушао је хајдука с големом пажњом. Његов говор изненадио га је. Сад примети с осмејком. — Бога ми, синко Миљко, ти говориш као да си ти духовник, а ја хајдук...

— Не дао Бог, оче! Да нисам што згријешио јали што гођ неупутно рекао?

— Не дао бог, синко! Свака ти је као да си из књиге читао. Но ја се ваистину чудим таким мислима код чочека који је пошао по таком занату ка то ти.

Још су дугу и дуго разговарали горски хајдук и смерни служитељ, олтара, и њихов разговор могао би се продужити и до зоре, да Бритва, у неко доба, не скочи и не рече:

— Да крећемо, оче дуовниче, вријеме је!

Отац Мелентије устаде и дубоке уздахну.

— Дакле велиш, биће и Левајац из Доње Гојковице и Ломо из Драгоља и остала?

— Биће први људи из цијела краја.

— Онда није вајде, да се иде. Само се бринем да се ови моји злосретни гости не избуде док се ја вратим. Бојим се тражиће ме и пашће им у очи да ме нема око поноћи. Истина, добро су се ољољали на пивницама, али бојим се истрезниће се до мојега повратка.

— Абер да немаш ако ти је само то брига. Идем ја да их малено окадим, па ти неће устати ни до подне ако хоћеш.

— Бојим се да им што не буде! Рекли би после потровали их калуђери и манастир би страдао.

— Не бој се ништа, дуовниче! Не бих ја ни сам да те бацам у каку биједу. Неће им ништа бити, колико мени и теб! Но дајде ми мало жеравице на ватраљу или још боље на каквој црепини, па ми покажи њину одају.

Отац Мелентије нађе поклопац од ћерамиде; Бритва нагрну жеравице, извади из јанџика нешто црно и усукано, као уплетена гужва сена, искрижа га ножем и баци на жеравицу, од чега се диже густ, али прилично пријатан дим. Није ни мало ударао и пре би се могло рећи да јако мирише. Бритва отшкрину врата, и утури овај кад у собу, где су по патосу спавали разузурени јаничари, после опет затвори врата и рече:

— Нека их сад тако мало, па ћемо после ући да видиш какви ће ти бити.

— Море само да им што не буде — вајкао се отац Мелентије.

После добра четврт часа Бритва позва Мелентија да види своје госте. Он се бранио:

— Море, мртве их гледали, нека их, хајдемо ми сад нашим послом. Али Бритва никако не хтеде. Он широм отвори врата, уђе слободно и првога јаничара, што се бејаше разбалаћио по патосу, гурну ногом и повика гласно:

— Устај, аго, жалосна ти нена твоја!

Али Турци су хркали као поклани. Дође и Мелентије са жишком у руци. Чудан је то призор био.

Добро натрескани, Турци су лежали по патосу без реда и размештаја, без простирке и покривке, без узглавља и без икакве постеље. Око њих и преко њих стајали су разбацани гуњеви, џоке, јелеци и друга одећа, а бело реснато ћебе, којим се један од чауша јамачно хтео покрити, стојало је усукано и одгурнуто, чак иза врата.

Турци су лежали натрпани и згурани један крај другога и један преко другога, као да су вилама набацани, или као да су из каква топа избачени. Једни су лежали полеђушке, други потрбушке, трећи згучени у клупче — да их је човек навлаш преметао не би их горе извршљао. Одаја је била пуна прокисла винска задаха и одвратна заударања од зноја и нечистоће, а уз отужну запарштину мешали су се досадни звуци хркања, рипања и шикања.

— Да грдна гада, рече отац Мелентије.

— Царски синови, примети подругљиво Бритва, а затим их узе разгледати. Пипао их је, вукао, превртао, а они су спавали као поклани и ниједан се није могао пробудити.

— Шта га сам их пута гледао овако мртве, кад их тако по негде згодно затечемо. За чудо да се нађе међу њима увек и по какав несретни ришћанин. Јамачно је који и од овијех; не може валити. Обично се познају по томе, што им се нађе на тјелу по какав крст.

Говорећи то, Бритва је раздрљивао груди једном по једном Турчину и разгледао их.

— Ево, на! — рече он — показујући код једнога плав крстић, уписан у кожу, управо над левом сисом.

— Гле, истина! — рече отац Мелентије, па се саже и сам да загледа.

— И то се не може никад избрисати ни изгладити?

— Никад! — одговори Бритва. После настави: — Сирота његова мајка! Шта ли је она јадна мислила, кад му је ово градила? Можда је, кукавица, рачунала да јој син некад буде неко дуовно лице, те је шћела још из рана да га осјени крстом светијем. Можда је и друго! Можда је осјећала опасност која пријети вјери њена ђетета, те је хитала још из ране младости да га стави под заштиту света крста, да га он брани и заклања од невјерства које са свијех страна на њега зија. Али, за луду ти мука, ојађенице! Нијеси га спасла! Ево га, на, међу Турцима ти је; турски се носи, турски збори, турски се Богу моли, турски ради....

Бритва је ово изговарао чудним неким гласом, гледао је некуд у даљину и изгледало је као да сам са собом говорио. Његове крупне, црне веђе непрестано су се мрштиле.

— Нар то жене раде? — упита отац Мелентије.

— Бритва, који је до сад чучао крај Турчина, устаде, усправи се и рече озбиљно:

— Не знаш ти, дуовниче, шта пати ови наш јадни народ! Би сте овђе још заклоњени; села су чиста српска, нема мјешавине, нема потурчењака; што вас је, сви сте своји, а Турци су одозго као нека скрама, коју први вјетрић може отпирити. Јади су онђе, ђе су Турци као жива рана озлиједили цијело тјело, ђе су прогризли, што но ријеч, до костију, ђе се по селима смјешао Турчин и Србин, па Турчин свуђер јачи. У сваком селу извило се по једно, па богме и више [123] мунарета, у сваком селу пуно отпадника и потурчењака, о којима се знаде, да им је вамилија до пре двајестак година била српска, а пуно их је који се и сада турче. До јуче био Србин, данас је Турчин, и гори је од сваке Туркуше. Да може утро би цело Српство да му не боде очи, да га не подсјећа на његову издају, да га не кори за превјеру вјере прађедовске....

Бритва дубоко уздахну, па одмах настави:

— Така ти је наша тужна Босна, така је плачна Стара Србија, а још је најцрња робиња Маћедонија. Све сам то прошао, сво виђео, 15 је година како се бијем по хајдучији од немила до не драга, и виђех већ све јаде Србинове, а понајвише очи ми се отворише од кад сам с овијем нашијем војводом. Он није само војвода, он је учитељ, он је дуовник наш. — Кад он сједне, кад он узме говорити и казивати шта смо били из старине, а што ли смо сад, мрки горски хајдуци плачу око њега као слабе жене....

Отац Мелентије хтеде нешто рећи, али му реч бејаше засела у грлу, и он ућута. Бритва продужи.

— И овај јадник мора да је отуда од некуд из Старе Србије, или из Маћедоније. Тамо је овај обичај закршћавања јако раширен. Држе га као неку светињу. Мајка вјерује да спасава душу свога ђетета, ако стави на њега обележеје света крста. Гледао сам их кад то раде. И вавијек ме је у срце дирало кад видим мајку с каквом вјером и побожношћу она то врши на своме рођеном ђетету.

— То се боцка иглама, па се после чини ми се, трља неком водицом? — упита отац Мелентије.

— Избоцка се иглом и натрља барутом; после се барут упали, а на кожи остане као нека рана. Кад се [124] та кожа згули, онда остане на телу плав крст, или други који знак. —

Турчин, што је имао овај знак на грудима, био је млад, врло угледан момак, средња раста, пун, развијен, с великом, као зифт црном брадом.

— Погледај дер га, оче дуовниче! — рече Бритва. —- Погледај га, како је то лијеп, отресит човјек; у свому одвојио од осталијех Турака... Српска крв, српско млијеко, — познаје се: али разгубало га то српско млијеко кад га је тако заборавио....

... Али ко зна на каквим је јадима био. Можда су га и малена потурчили, кад није ништа ни разбирао — додаде Бритва, као да је сам себе световао. — Јадан ти је и ово живот. Ништа нису утекли од нас хајдука. И ово ти живи од данас до сутра, и ово ти је као тица на грани, без куће, без кућишта, без родбине, без пријатеља, без игде икога свога. Док дура вура! бије се и гине, а ни сам не зна ни за што ни за кога... Но да грабимо ми, оче дуовниче — поноћ је ту.

Док је Бритва ово говорио жижак догоре, угаси се, њих двојица остадоше у мраку, а у соби се само чуло хртање пијаних Турака!

Ветрина се бејаше прилично утишала, али снег је још вејао, кад се архимандрит Мелентије и хајдук Бритва кретоше за Орлову пећину, где је био на конаку чувени Црни ратник с осталом дружином својом.

Бритва је свуда ишао напред, указујући оцу Мелентију куда може згодније проћи. Мелентије се бејаше прерушио у проста сељака, осећао се лак, без дуге калуђерске одеће и корачао је живо и лако. Видећи Бритву, како с поузданошћу грува кроз планину завејану снегом, Мелентије му примети:

— Рекао би човек да знаш овуда све стазе и богазе.

Бритва одговори да познаје, што но реч, сваку букву, и сваку стену, а из даља разговора изађе да је он родом из Качера, и то местимице из села Шилопоја, где и сада има велику родбину. У хајдуке је отишао још пре 15 година, и од тога доба изходио је све српске земље — од Видина до Солуна и од Витоша до Јадранскога мора и Мухача.

Нису дуго ишли а већ почеше наилазити на хајдучке страже. Мелентије се чудио толикој опрезности. И ако су у сред пусте планине, и ако је студена зимска ноћ тако опака да Турчин не сме носа помолити ван својих тврдих караула, Црни Ратник ипак бејаше предузео опширне мере да ничим не буде изненађен. Страже су биле истакнуте на читав сахат далеко од пећине. Бритва је давао лозинку хучући као јеина, и хајдучке страже на тај глас пропуштале су га. Најзад, кроз пусту ноћ одјекну гласна песма косовића.

— Ту смо! — рече Бритва, јер ова слатка песма значила је да је пећина на догледу. Мелентије се чудио како човек подешава глас као истоветни кос, а Бритва му примети.

— Таки нам је руфет оче! Морамо да научимо све животињске гласове. Морамо с тицама да певамо, с вуцима да арлучемо, с псима да лајемо. Колико сам пута њиском као ждребац намамљивао грабљиве Арнауте, који се полакоме и потрче на моје хрзање, мислећи да ће наићи богату ергелу и лијепе хатове, а забасају само у засједу, ђе главом плате. Шта га пута кроз тиху ноћ одјекне за шумарком јасан звук овчарске мједенице, чује се блејање јагањаца и мркање оваца, чује се оно поћеривање и погоњење чобанско р.. р.. р.! р.. р.!, — лоповски Татарин већ се прикрада и вреба да уграби, не овцу и двоје, већ цијело [126] стадо. Али кад је звјере већ готово да наскочи на свој плијен, оно пада пронизано врелијем пурком или оштријем врхом ханџара, а мјеште онијех јањаца, што су мало час блејали, ти зачуђено гледаш пред собом мрке горске хајдуке. Што ће се! Такав нам је занат! Довијају се људи како ће један другом појести главу — заврши Бритва свој говор.

Овчар и Каблер! Јесте ли чули за ова два звучна имена, јесте ли гледали ова два поносна брега српска, што као два нема стражара вековима чувају улаз у узано и кршно ждрело бурне Мораве, и стварају такозвани теснац кабларски.

Кроз тај теснац јури хучна Морава, и, као оно бесна лавица, с разбарушеном гривом, тако њени запенушени таласи скачу са стене на стену и јуре кроз поноре и провалије, док не доспеју до пространих равница, кроз које после теку тихо и глатко, да се код Камиџоре загрле с бурним Ибром, с другом поносном реком српском, која нам с југа доноси своје бујне воде.

У томе кршном ждрелу моравском, у тој немој самоћи и пустоши планинској уздиже се читав низ богомоља, читав низ манастира, склоњених ту од мрских погледа насилничких турских освајача.

Као што казују сами натписи на тим богомољама, оне су постале „у времена тешка и нуждна“, а дизане су да из општега мрака, бар као слабачки жижак, светле уморној души Србиновој и да је чувају да не залута сасвим у страшној ноћи, која траје већ неколико векова. Ти су манастири махом у камењару и [127] стоје ту прилепљени уза стене као ластавичина гнезда.

Ту долази прво манастир Никоље на левом брегу Мораве, баш уз реку, под Кабларом.

Но сахата ниже Никоља диже се манастир Јовање, а око по сахата више лежи манастир Преображење. Мало више Преображења диже се Благовештење.

Али и поред оволиких манастира, у овим кршевима има места тако пустих и дивљачних, бих се заклео, да ту нога човечија није крочила од створења света. Ту је пуно ждрала, провалија и мрачних понора, из којих зија мрак и студен. Ту има и много пећина, нарочито у оним крајевима, где су планине од самог кречњака. Особина је ове стене да се у њој стварају шупљине, које често узимају огромне размере по обиму и дубини. Ти отвори у рапавим грудима ове старе земље, трају од кад и она траје, и у раша доба повеснице земљине, њина је улога била разна.

У прастаро предисторијско доба, ту у шупљој утроби кречне планине боравио је гломазни пећински медвед и водио непрекидну борбу с опаком пећинском мачком, отимајући се о плен. Ту је био и првобитни предисторијски човек, ратоборан и страшан са својим каменим оружјем. Он се тада борио о превласт са осталим животињама, и у дугом и дугом низу векова он их је савладао. Вечити мир у овом подземном мрачном царству тада је прекидао само урлик побеђене животиње, а влажни сводови пећински обасјавани су само разбуктаном ватром, коју су наши дивљи предисториски претци палили, тарући брзо дрво о дрво.

Сада, после много хиљада година, свуда у другом напреднијем и слободнијем свету, ове пећине постале су само предмети интересних научних испитивања. [128] Али у Србији, и у овом добу о којем говоримо, оваке пећине постајале су уточиште слободе и хајдучки логори.

Таква једна огромна пећина била је и више манастира Преображења и тада се звала „Орловска пећина“. У тој је пећини био ноћас на преноћишту „Црни ратник“, и отац Мелентије с хајдуком Бритвом тамо су хитали.

Пећини се прилазило узаном, веома стрмом и опасном стазом, па и њу су људи „Црнога Ратника“ тек синоћ прокрчили, иначе приступ у пећину био је скоро немогућан. Кад Бритва и отац Мелентије наиђоше на ову стазу, у један мах зачу се с лева и десна тихо: „пст“! Обојица стадоше. То су биле хајдучке страже. Превијен преко два јатагана, што су му у груди опирали, Бритва им пришапута на ухо одзив, па пођоше даље. На уласку у пећину нађоше таку исту стражу. Пошто су и ту казали оздив пропусте их у пећину.

Пећина је била мрачна и нема. Само на махове, од некуда далеко из дубине, допирао је по који прамичак нејасне, мутне светлости, која се брзо губила. Пођоше напред.

С почетка узана, пећина се све више ширила, и што су дубље залазили, тама се све више разбијала, мрак се претварао у сумрак, а сумрак је поступно бивао све ређи и пећина се полако осветљавала.

Отац Мелентије радознало је загледао ове огромне камене сводове, који су се над њим уздизали. Пећина је била голема. Пет-шест хвати у ширину, она се ваљда два пут толико дизала у висину, и изгледала [129] је као горостасан величанствен црквени свод. Ишли су неком меком путањом, а одозго, с влажних сводова, из огромне висине, падала је кап по као. Узнемирени присуством необичних гостију, огромни пећински љиљци кружили су над главама наших путника и прелетали тамо амо кроз беличаст сумрак. Цика ових љиљака, шум њиних свилених крила и нејасни одјеци водених капљица били су још једини звуци који су се чули у овим горостасним подземним дворима.

Што су залазили дубље, светлост је бивала све јача, а пећина све величанственија. Зидови пећине сијали су се као да су обложени белим атласом и на мало јачој светлости преливали се у безброј сјајних боја. Лево и десно отварале су се друге шупљине, што изгледају као побочне галерије. У овим галеријама видели су се читави низови стубова, витких, укусно срезаних, би рекао да их је изводила највештија рука уметничка. Имало је места која тако личе на олтар, да је отац Мелентије зачуђено застајао и сам се питао, је ли могуће да оно није створила рука човечија.

Најзад стигоше до једне мале узбрдице. Ту се пећина на једаред тако сужавала, да је изгледало као да је зидом преграђена. Остајао је само један отвор, који је личио на велике сведене двери. До тих двери пело се преко двајестак степеница, урезаних у дивни сталагмит плавкасто-жуте боје. На те двери просипала се доста јака светлост. На улазу стајала су два стражара, увијена у дугачке црне гуњеве, с огромним црним шубарама на глави. Изнутра чуо се потмуо жагор од више људских гласова.

— Ту смо — рече Бритва Мелентију.

X
„За веру и отаџбину.“

Испод огромна свода, који је изгледао као какво горостасно црквено кубе, буктала је велика ватра. С овога големог огњишта дим се дизао у вис, скупљао се горе у кубе, а одатле се после одливао полако низ пећину као каква мутна беличаста река. Око ватре по наваљаним кладама и пањевима седело је десет — петнајест људи, махом средовечних, а мећу њима је било и младића и нека два свештена лица, по прилици калуђери. Сви ови људи били су оружани и махом добро одевени. Кад приђе ближе, отац Мелентије загледа их многе одмах познаде и некима приђе да се поздраве. Но они њега као да не познадоше одмах с почетка овако прерушена у сељачко рухо, али чим отвори уста сви му радосно прихватише поздрав.

— Што се човече тако накаради — рече један од духовника?

— Не дао бог да је накарада метути на се оно што народ носи — примети други духовник.

Отац Мелентије додаде: — лако је теби оче Максиме, — то је био игуман из Никоља, — тебе неће нико пресретати кад се вратиш, али ја сам оставио пуну кућу пексијана и горим на две ватре.

Направише му место и отац Мелентије седе кра лепе ватре.

Сем ових људи што су седели око ватре, било је још и других, који су се видели даље у пећини. Пећина се вијугала и савијала, а иза тих савијутака, дубље унутра, виделе су се још две три омање ватре, око којих су лежали неки људи. Од времена на време долазили су све нови и нови гости, и заузимали место међу [131] онима, што седе ту напред око првог огња. Ту је било и људи из разних нахија који се међу собом нису познавали, и могао се чути шапат како један за другога питају.

Прошао је читав сахат од кад је отац Мелентије дошао, кад у дубини наста неки покрет, међу присутнима прође шапат: „Устао је војвода, ето војводе!“ И доиста, из позадна, слабије осветљеног деда пећине појави се висока, крупна људска прилика, за којом су, на два корака растојања, ишла два човека с пушкама у руци. Висока прилика корачала је право великој ватри, а чим је угледаше људи, што су ту у наоколо седели, поскакаше и малко стукоше од ватре.

Висока прилика приђе и назва бога. Људи га отпоздравише, скидајући при том капе, а он зађе редом од човека до човека, и са сваким се здравио и питао. Неке није познавао и ту примети: — „Овога брата не знам“, на што су други хитали да му кажу ко је то и одакле је.

Кад се сврши поздрављање, војвода понуди људе да седну. Одмах му примакоше један пањ и он седе и сам крај лепе ватре.

То је био висок, још млад човек, јер једва ако је имао тридесет и пет-шес година. Био је црномањаст, али му је лице било ванредно бело и тако фино и глатко, да бих се заклео, е је од мрамора изрезано! Имао је густу, црну али веома кратку браду, а црни, згодно повијени брчићи, веома су лепо доликовали на оном глатком, бледом дицу. Уста су му била танка, сразмерна, усне припијене и веома дево скројене. На овом лепом, господском лицу нарочито је падао у очи израз некакве болне, дубоке озбиљности, израз који је наткриљавао све друге особине и био нарочита карактеристика овог чудног лица. Очи су биде црне а [132] поглед на махове веома оштар, нарочито кад погледа испод ока.

Ово лице, које би иначе подсећало више на женску лепоту, да на њему није лебдио онај израз неке необичне збиље, ово лице имало је чудну снагу да осваја правце саму душу човекову и да буди неограничено поверење и преданост, која тера до самопрегорења и пожртвовања.

И ако је био снажан и развијен, руке су му биле суптилне, беле, меке; у опште цела појава овога човека правила је утисак да је ово потомак господскога рода и колена, и да није рођен да као хајудук тумара но планинама и пећинама.

Као што је био телом исто је тако био и оделом отмен и госпоствен. Све на њему било је од чохе, од свиле и кадиве. На глави је имао калпак од самура с великом свиленом китком. Иначе остало одело било му је много налик на старо српско војводско одело, како су га носиле наше војводе и како је описано у нашим народним песмама, нарочито у оној где се описује Кајица војвода. Долама му је била од зелене чохе, богато извезена вишњевом бућмом и местимице прешрана златом. На ногама је имао кратке, лаке чизме од сахтијана. О бедрима му је висила сјајна богато искићена сабља, а поврх свега огртао је велики трокатни огртач од црне дибе, који му се спуштао до саме земље.

Прво се водио разговор онако у опште, војвода је распитивао људе о разним приватним пословима, док мало по мало реч не пређе на опште народне ствари, а као повод за то послужи скорашња смрт [133] качерског обркнеза Станка из Накучана, који тих дана бејаше мучки убијен, кад се подоцкан у вече враћао с Рудника кући.

— Од некога доба тако су се грдно прозлили и похасили, да баш не дају живети, дао би бог да им ово буде пред главу — рече отац Мелентије, говорећи о злочинима, које су Турци починили у последње доба.

Војвода устаде, међ дружином наста мртва тишина. Он прође два три пут горе доле поред ватре, а испод ока је погледао на људе што су седели у наоколо.

— Да ли смо сви на окупу? упита он. Глас му је био снажан, пун, гладак. Говорио је брзо и кратко.

Људи се згледаше око себе. Бројали су се и рачунали по међу се и нађоше да им мало ко недостаје, готово су сви туна. Тада узе реч војвода. У говору он напомену како је амо долазио пре три године и како су тада држали један збор налик на овај. Реч је тада вођена о истој ствари, о којој ће се водити и сад, само што сад имају три године искушења више, и о чему се онда само нагађало, сада се зна посигурно. У суштини пак и тада и сада питање је једно и исто; оно је просто и јасно: Хоће ли овај народ да се бије или неће; другим речима, да ли му је насиље турско додијало толико, да га више не може подносити, и да му је лакше изложити се ризику да погине с оружјем у руци, но гинути сигурно без заштите и одбране, гинути као стока коју премлаћује где ко стигне.

Пре три године рекло се, како је насиље Турака зулумћара досадило и самим мирним Турцима, како се спрема велика молбеница султану, коју ће потписати и многи Турци, како ће ту молбеницу однети у Цариград два угледна Турчина и два угледна Србина, [134] како на Порти има сад један моћан човек, који је родом одовуд из наших крајева и који ће се радо заузети за праведну ствар народну. Говорило се како ће и сам ћесар аустријски помоћи народне молбе, како су најлепши изгледи за успех, како би оружан покрет у народу све то покварио, и како због свега тога треба ствар оставити да легне и да се још очекне. Сад је и очекнуто и причекнуто и све се видело. Видело се да од свију тих надања нема ништа, да су сва та уздања напразно, и сад само остаје питање: Шта ће бити даље? А избор је кратак: или се треба одрећи сваке наде на неку олакшицу и спасење, па повити врат и трпети зло, или се ухватити с њим у коштац, па што бог да.

Војвода је ово излагао јасно, разумљиво, позивао се на примере, указивао је на људе који су тако гледиште заступали и који су од то доба или главом платили, или на својој рођеној кожи искусили, како је велика била њина обмана, па свој дуг говор заврши овим речима:

— Сви знате шта је било пре три године. Као ово сада, ја сам и тада кастиле био дошао да чујем шта сте ви наумни. Ви сте тада сви били да се очекне. И очекнули сте. Три је године од тога доба. Да ли сте што ишчекали ви то најбоље знате. Сад су опет настале прилике где би се устанак могао дићи с неким изгледима на успех. И сад је опет ред да ви кажете шта мислите и да се одлучите на једну страну.

Војвода стаде и за тренутак његов строги, готово мрачни поглед прелетао је с једнога на другог од присутних гостију.

Тада се диже средовечан човек, у долами, с дугим, на широко оплетеним перчином, који му је висио низ леђа. То је био кнез Теодосије из Орашца. Он се прокашља, изађе мало напред из гомиле, и погледа по сакупљеној браћи па рече:

— И пре три године ја сам се највише заузимао да се кавга не замеће, па се уздам да ми браћа неће замерити, ако и сада први узмем реч, а ноћ је дуга казаће и други шта мисле.

За тим је кнез живим бојама узео цртати жалосно и беспомоћно стање у коме се народ налази, и које није било ни мало повољно за устанак, нити је обећавало какав успех. Турци бесни и осиони, а сиротиња заплашена, застрашена и углаву утуцана. Научени искуством из прошлих година, Турци су по свима крајевима, скоро у сваком селу, подигли јаке чардаке, у којима држе спремне, ратоборне, до зуба наоружане и оружју врло веште крџалије или јаничаре, у опште људе бећаре, који живе за ћар и пљачку и којима није ништа погинути....

Слободни од посла и бриге за комад хлеба, јер им раја мора спремити све што им је потребно за угодан живот, Турци проводе све време у лову, у веџби с оружјем, у пројахивању добрих коља, у обилажењу околних села. На тај начин они сада знају у свакоме селу све путове и распутице, све стазе и богазе, сва скровита места и од њих је данас тешко ма шта за дуже време сакрити. Сем тога они познају све угледније домове, знају све отреситије људе и при првом покрету похватаће их и потрпати у градске тамнице, или ће их просто исећи....

Код Турака је сила, али код њих је и богатство. Што не могу силом, они достижу новцем. Где год се [136] у народу појави какав отреситији и смелији човек, човек убојник, они, или га смакну, или га придобију за се, добро га плате, начине од њега свога послушника, који им врши крвави измет и по њихној заповести тамани своју браћу. На тај начин на све стране размножили су се и шпијуни, потказивачи и дошаптавала, од којих се не можеш својски ни богу помолити, а да се то не дошане и не докаже Турцима на чардаку. У ову гадну службу уврбоване су чак и неке женске. Млади Турци имају по селима своје младе јаранице, које им све доказују, и своје старе ђувендије, старе вештице, које ће за добар бакшиш прокљувити и где је синоћ враг вечерао...

Услед тога сви бољи и отреситији људи живе у вечитом страху, и, што но реч, склањају се и од сенке своје, само да их каква напаст не снађе...

Зло је од људи, па је зло и од Бога. Ово је већ трећа година како летина обмањује. Тек је половина зиме а већ је нестало хране и за стоку и за људе. Уз то су удариле и страшне болештине. Полане је морила чума, а сада арапске богиње већ скоро читава година дана како не избијају из сељачких домова. Најзад још се памти како је народ грдно пролазио што је у ранија времена пристајао и бунио се, па је сад ушла нека страва у свет те никоме не верује и од свакога се боје. Турци су покупили и последњу бритвицу од народа, те, што но реч, нема чиме дрвце зарезати да зуб прочачка, а камо ли изаћи у отворен бој! Грдне глобе пребиљушиле су и последњу парицу; не би имали за шта купити праха ни колико човек може на длану сагорети. Све је то ређао кнез Теодосије, па свој дуги говор заврши овим речима:

— На једној страни стоје одморни и за бој орни, сити и напити, смели и јуначни, спремни и наоружани, богати, јаки и удружени Турци, а на другој страни гола, распојасана, престрављена, пометена, од бога и од људи напуштена раја. Или, ако хоћеш друкчије: на једној страни стоји оштра турска сабља, а на другој подбријана српска глава. Дигне ли се глава, на њу ће пасти сабља, па што ко повуче. Ко ту сме примити грех на душу, да крене народ на сигурну погибију! Хајдуцима је лако! Они огледају, па ако пође добро, добро је! Окрене ли зло, они гурну у шуму... данас су овде, а сутра на другом крају: било па их није, и шта им ко може. Али тако се не може са сиротињом. Цео народ не може се одметнути у планину. За то ја и нисам да се махнита већ да се мирује, па ако се може што лепим начином — добро, а ако се не може, боље трпети и ово, но узмутити народ да после са свим с главе пропадне! Тако ја мислим, а ето и друге браће, па нека и они говоре.

Пошто је довршио свој говор, кнез Теодосије повуче се међу људе. Црни ратник саслушао га је ћутећки, па је ћутао и сад, погледајући озбиљно и мрачно по сакупљеној дружини. У пећини завлада гробна тишина. Чуло се само како ватра пуцкара.

— Да чујемо и другу браћу — рече Црни ратник, видећи да се нико не јавља да говори.

Устаде омален, прићос човек, живих, ватрених очију. Војвода га није познавао, те улита погледом Бритву: он се примаче и шану му, да је то Дамњан Матовић, прозвани Крџа, из села Лочевна (сад у срезу црногорском), добар домаћин а и добар јунак: код Турака на доста добром гласу.

Крџа рече да ће он после казати што има, сад, овако узред, хоће да допуни само нешто од онога што кнез Теодосије мало час помиња о спреми турској.

Он, Крџа, има Турчина побратима, Суљагу Реџепалиагића, спахију из Горњих Бранетића. Ово дана побратим Суљо звао га је к себи на чардак, на пријатељски еглен и разговор, и том! приликом рскао му:

— „Море, побратиме Крџо, неки наши опет спремају да гурну угарак у вилајет.“

Крџа му примети да он о томе ништа не зна: на шта ће му ага рећи:

— Нисам те ја ни звао амо, побратиме, да те испитујем знаш ли ти то или не знаш, већ да ти кажем, да ја то све знам, а да то знају, богме, и други Турци, и да ти, као моме доброме досту и побратиму рекнем, да не умачеш твоје прсте у то варзило и да се чуваш махнитих људи, којима је, место мозга, ветрина у глави. Све што је до сад било, све то иде у један ћитап, а ово што ће сад бити то ће имати са свим други хесап!....

И ту је сад Суљо испричао своме побратиму, како су се Турци спремили да мету све под нож, ако се најмањи покрет осети у народу. Где год букне пламен, крвљу ће се погасити. Села ће бити попаљена и до темеља порушена. Што год се живо ухвати, биће поклано или у ропство отпрћено — такав је изун од цара изнађен, да се с овим бунтовним и непокорним народом један пут тако сврши. Цар се дуго одупирао, али, видећи како раја у свакој прилици пристаје уз бечке ћесаре, и буни се против свога законита цара, решио је да се један пут истреби све што се назвало хајдучко и бунтовно. Овуда ће се после населити други народ, доћи ће Татари те ће царевина бар с [139] ове стране бити мирна и сигурна од Швабе. А ваши крштени краљићи први су показали да то тако може бити, да се један народ који од памтивека живи на једном месту, одатле прогна и разјури, а ту да се доведе други народ и друго племе. Тако је недавно урадила с Татарима у Криму она „пјана московска роспија“ Катарина, а помоћник јој је био ови „змијоглави бечки ускогаћа.“ (Цар Јосиф други). Падишах се, бива, затекао да им овде врати жао за срамоту. Него ће изаћи оно: „биле се јетрве преко свекрве“! Док се они горе накусурају, дотле ће остати многа капа пуста. Но ја ка велим, ми који смо се испилили у једном гнезду, (Суљага је старином био из Новог Пазара) требало би да заклонимо вилајет од те напасти. Зато сам те и звао да чујеш каква сабља над Шумадијом виси. Од кад је овога краја и овога народа овуде, никад страшнија хала није зијала на овај вилајет. Ово шала није, а сиграчка није, с тога сад ваља брати памет у главу — рекао је Суљага. После је додао: Што ћемо, Турци смо, и морамо се држати заједно и један другог заклањати, али, ето, на — пет прстију на руци, па ни два нису једнака. Има међу нама Турака који би једва дочекали да се сутра што закува, па да они жаре и пале по својој. И да могу чисто би сами духнули у огањ, само да што пре плане. То ти казујем као рођеном брату своме, као што ми и јеси брат но богу. С тога се чувај данас више но икада. И сенци својој немој веровати. Глава је само једна, а врат није као врбов пањ: ове године га сасечеш, а до године избију нови младари.

Тако је Суљага говорио своме побратиму Крџи. Па да би га уверио како је то све сушта истина, водио га је свуда но чардаку и у поверењу му показао, [140] каква је спрема учињена за сваки случај. Чардак је обновљен и утврђен; одоздо је ударен нов зид с мазгалима, коме без топова нико ништа не би могао учинити. Има навучена оружја, и свакојаке војничке спреме и оправе. Само ту могло би се наоружати преко двадесет људи, а захире имају месецима да се држе. Да би се за све обезбедили, чак је у чардаку, доле у подруму, ископан бунар. За случај да буду опседнути у чардаку, имали би се чиме и појити, а да им опсадници не могу пресећи воду.

Из свега, дакле, излази: Турци нешто слуте, они се нечему надају и спремају се да буду готови за сваки случај. Суљага је на растанку рекао побратиму Крџи:

— Чујеш, побратиме крџо, ове ће године бити више крви него вина и више меса него круха. С тога припази и на се и на све своје, а ја ћу мотрити да ти на време дам хабер с које се стране примиче холујина.

После ове приче Крџине опет наста кратко ћутање. Но наскоро из гомиле се јави сед, ћелав, крупан човек, у црвеном копорану. Он није устајао. Говорио је с пања, онако седећки како се затекао. Није беседио дуго, али оно што рече, било је кратко, јасно и сабијено. Његов се говор сводио на оно:

Све је онако како вели кнез Теодосије, али опет зато он се не би бојао Турака, и био би за то да се сутра на њих устаје, кад би знао да ћемо имати посла само с овим нашим домаћим Турцима. Ма како да су они јаки, спремни и јуначни, а ми голотрби а неспремни, опет смо ми од њих увек јачи, и свакад можемо с њима пречистити рачуне.

Али као год што је јасно и без двоумице да би с овим нашим Турцима могли изаћи на крај, исто је тако јасно и без двоумице, да против целе турске царевине ми сами не можемо учинити ништа. А кад је тако, онда је ту лако ухватити хесап, ваља ли ризиковати и дизати се на устанак, или не ваља. Ако има какво веће силе, какве царевине или краљевине, која ће се ухватити с Турском у коштац, да се ова забуни о своме јаду, а нас да остави да се сами искусурамо с овим нашим домаћим Турцима — ако то има, онда се може устајати, јер се можемо надати неком успеху и тековини. Али ако тога нема, ако ћемо бити остављени сами себи, онда о устанку не треба ни помињати, пошто би то значила чиста и сигурна погибија, без икакве славе и користи.

Разложив то, старац је тражио од војводе да он каже, како стоји та ствар, и да ли је прилика, да би каква крштена а јака држава хтела и могла помоћи јадном српском народу да стресе турско ропство и да прогледа својим очима.

Старац је рекао даље, да они, сељаци, из оних гудура и планина, не могу ништа знати, ни видети даље од свог носа, и да је њих узалуд о томе запиткивати. С тога нека каже војвода што зна, и то ће бити пресудно за целу ствар.

Многи одобрише старцу. Но црни ратник опет не узе реч. Он примети само толико да ће говорити доцније, и ту ће казати све што има, а сада да се још саслушају друга браћа.

Неко из дружине примети: — Јавните се који од духовника! Но духовници су се згледали, али нико не узе реч. Отац Мелентије примети само полугласно другу до себе: „Лако ћемо казати ми шта мислимо; [142] но овде је ствар војничка; ту треба да говоре прво људи ратници, а за нас је лако.

И опет у пећини наста гробна тишина. Било је очевидно да говор нешто запиње, да саветовања не иду живо, да говорници нису толико заинтересовани колико би се могло очекивати према огромном значају, који има ствар о којој су се саветовали.

Видећи да се људи снебивају и оћуткују, Црни Ратник узе сам запиткивати једног по једног.

— Какво је твоје суђење у овој ствари, буљубаша Ломо? — упита он омања, висока, крупна човека у долами, подугих а ретких бркова, смеђа и с плетеницом иза леђа.

— Хвала ти, војводо, на сећању — одговори Ломо танким, звучним гласом — ја оћуткујем, ка’ велим има старије браће, да њих прво саслушамо. Али вољан си ме питати и ја ћу рећи што ми је на души. Моја је кратка, војводо! Ја сам за то да се орјати гоне из ове лепе земље, да се куга треби: нека је један Турчин мање, па је заувар — рече Ломо живо. После додаде мало мирније.

— Кнез Теодосије вели „ако се што може учинити лепим начином“! Ко би од тога бежао, кад би се то могло! Ко би се без нужде лаћао силе и оружја, кад би се мирним начином и споразумом могло постићи бар толико да нас Турци не убијају као стоку без суда и пута! Али ево јада где се то не може. Ја управо и не разумем како то и мисли кнез Теодосије, кад вели „лепим начином“? Какав би то био „леп начин“ с Турцима? Мени то излази на ону прилику, као кад би јагањци тражили да се на „леп начин“ споразуму с вуковима, да их више не кољу. Не зна [143] курјак шта је „леп начин“ и споразум, већ њега треба коцем уз ребра!

Док је Лома ово говорио, иза њега се осети неки покрет и шушкање. То је кнез Теодосије нешто шапутао с омлађим црномањастим човеком, веома карактеристична, обележена лица. Видело се како тај човек одобрава Ломи, а кнез Теодосије му нешто спори. Но Ломо продужи:

— Кнез Вићентије опет каже, ако нас се прими каква крштена краљевина онда може што и бити од нас, друкчије нема ништа. Од ових наших домаћих Турака ми смо истина јачи и могли би се од њих отети, али султан отуд из Цариграда пратиће на нас другу војску и праћаће их све дотле, докле нас не истреби сасвим. Шта хоће и шта може султан, ја не знам. Он је цар, а до цара је далеко. Ко може погађати шта је цару у памети. Али што ја знам, то је, да ми је за врат засео зулумћар и да ме без престанка туца маљицом но темену. Могу ли ја само да га свучем, и да му проспем утробу, богме ћу ја то учинити, па да бих знао да ће ме одмах сутра други закорачити. Трпети ја бесна пса у кући, само за то што сутра може доћи други ако онога првог отерам — ја то бога ми никад не бих чинио. С тога ја и нисам да се много мудријаши, но да се договоримо овде како ћемо и шта ћемо, па чим зене пролеће а ми да напунимо планине, па шта бог да.

С неколико страна чу се одобравање, али оно је долазило од млађих и средовечних људи. Црни Ратник, као с неким задовољством, баци летимичан поглед на ове људе. Његово чело као да се за тренутак мало разведри, али се брзо опет врати онај обични строги израз.

Кнез Теодосије примети гласно: Лако је Ломи, Лома је и сам хајдук, а уз то има два старија брата код куће. Они већ не би тако говорили, а Ломи је лако! Кутње слеме није на његовим плећима.

— Немој тако, кнеже, — љутну се Лома. — Лако није никоме, али кад нешто мора бити!

Црни Ратник упре поглед у оца Мелентија; — Оче духовниче, шта ти велиш?

— Ствар се тиче боја и мегдана, војводо, с тога сам мислио ред је да прво говоре људи убојници, што те послове разуму. Ја сам немоћни старац и ближи сам гробу него дому. Служитељ сам света олтара, и по чину и позиву своме требало би да проповедам мир и братску љубав мећу људима. Али наши свети олтари стоје данас поругани а са њина подножја пуши се невина крв српска. Наше су светиње обесвећене, наша је вера погажена, наше свештене утвари оскврњене су, наш је закон наложен стиду и подсмеху, а наши храмови личе данас више на црне рушевине где совуљаге певају поноћне злослуте песме своје, но на богомоље хришћанске, одакле се небесима шиљу смерне молитве смерних служитеља и испосника.

— Сви ви, браћо, живи сте сведоци ове големе беде и ових страшних искушења, у која је дошла света вера наша. Пре три месеца бесни буљубаша Дост-ага с коњем је улетио у малени храм наш и трагови његове безбожне руке стоје још и данас по светим иконама. У грудима пречасне Богородице стоје и данас три куршума синџирлије, које је овај безбожник набио из пиштоља свога. Од иконе св. Јована Крститеља још стоји отцепљена широка иверица, засечена оштром сабљом турском. Светом одеждом, која се облачи страсне недеље, покриван је коњ свирепа [145] безбожника и сутра дан нађена је уваљана у мокраћи коњској. Листови са света јеванђеља цепани су и усукивани, да њима Дост-ага пали лулу своју, и тај измет морао је својом руком вршити један служитељ олтара. Из светог путира крвник је, у подсмех, шикао ракичину, па га је онда бацио далеко, те и данас стоји улубљен и нагрђен. Само срце у мени плаче а грешна душа моја, као беспомоћни црв, у мукама се вије са немоћи и јада свога, јер види беду, а не може да је отклони, јер чује плач, а не може да га утеши, и види крваву сузу сиротиње српске, али је слабачка и нејака рука да је убрише.

— На шта да чинимо у овој вељој беди и претешкој невољи нашој? Да ли да ћутимо, да трпимо, и без роптања да подносимо страховите ударце бича варварскога? Ја тај грех не бих смео узети на душу да икоме то саветујем. Држим да би тиме само то доказали, да смо равнодушни према светињама својим, да не маримо за веру праотаца својих и да нас не тиште ране њене. А ја осећам да те ране мене тиште. Она три куршума синџирлије, у грудима пречасне богородице, мене тиште као да су у мојим рођеним грудима. Кад се ноћу тргнем из сна, ја осећам бол, ја осећам како ти куршуми шкргућу у овим старим, раздробљеним грудима мојим. А плачно лице плачне богоматере јавља ми се тада у сумраку на колебљивој светлости слаба кандиоца, и ја чујем дубоке уздахе њене, и видим крв како лопи из разјапљених рана њених, и чујем болно цвиљење: — „Зар нема хришћанске руке да исцели прострељене груди моје!“ Тада у страви скачем с тврде постеље испосничке, припадам на колена и тражим утехе у топлим молитвама. У тим страшним тренутцима неки паклени [146] огањ, или можда неки свештени огањ сажиже груди моје. У тим тренутцима долази ми помисао да збацим обућу с ногу својих и капу с главе своје, да се одрекнем сна и одмора да се одрекнем дома и крова, да заборавим на јело и пиће, да осмудим ове седе пласи, да разгребем и нагрдим лице своје, поспем главу пепелом покајничким и место путничке палице да узмем велики крст пустињака Јована, па да пођем по селима и градовима, да закуцам на свачија врата, да обиђем и последњу убогу колебицу, да прегазим брда и долине, да посетим сваки скуп где год се и два хришћанина састану, и на свима улицама, са свију раскрсница, на свима праговима, са свију брежуљака да довикујем: „На оружје! На оружје! За веру и отаџбину!“

— Јес, „На оружје! На оружје! За веру и отаџбину“! — тај свети узвик треба да одјекне с краја на краја Србије, треба да прозвучи кроз поља и дубраве и да прохучи кроз брда и гудуре српске. Као пламени дах он греба да загреје смрзнута срца српска, и да открави залеђену крв у грудима србиновим. Он треба да запали свети жар родољубља и пожртвовања, и као огањ очишћења да се разбукти по свима крајевима српским, да спржи и уништи све што је грешно и ниско, а да остану само чисте и прекаљене врлине једнога јуначког племена.

— А мој слабачки проповеднички глас да је да се претвори онда у громовиту рику, која ће будити успавани дух српски, оживљавати и подизати обамрла срца српска, као што анђеоска груба из гробова дозива и диже давно иструнуле мртве, да изађу пред последњи страшни суд бога праведнога.

— Али и то је још мало: да ми је глас који ће надвикати целу природу, који ће надрикати бесну холујину, надјачати хуку помамне планинске реке, надсилити и бескрајно шуштање столетне планине, и вијук вејавице, и арлук гладна вука, и кликтање орла, и песму славуја, и све звуке у природи. Јес, све да надсили, све да наткрили, па да цела природа проговори једним јединим гласом, да кроз њу одјекне само та једна једина лозинка. „На оружје, на оружје, за веру и отаџбину!“

— Јес, те свете речи треба да одјекну у сваком звуку природином, у сваком гласку, у слаком шумору њеном; њих да чујемо свуда и на сваком месту, увек и у свако доба; њих да нам збори и рика бесне холујине, кад срдито тресе брда и планине, и хука шумне реке, која с вртоглавих висина, запенушена у беснилу своме, џиновским скоком јури у мрачне поноре, ширећи на далеко вечити шум свој; њих да нам збори вијук мећаве, кад кроз поноћ свира самртничку песму своју, и арлук гладна вука, кад на окрајку пусте шуме јавља околном стаду страшно присуство своје, и кликтање сура орла, кад на пустој литици гракће једнолику песму своју; њих да чујемо и у милој песми мала славуја, кад се у прозорје дремовно љушка на гранчици, испредајући у заносу свилене гласе своје, и у блејању малена јањца, кад престрављено тражи изгубљену матер своју, и у плачу одојчета на грудима материним, и у лаком поветарцу, што у сутон тихо жубори кроз брснате гране и зелено лишће, и у оном заносном мирису од цвећа, што се у сутон с росних пољана до нас подиже, и у оном благом трептању сићаних звездица, што нам у тихој [148] ноћи из даљних даљина, из простора без краја и имена шаљу нејасне поздраве споје.

— Јес, цела природа да одјекне једним јединим јеком и да прозбори једном једином речју: „На оружје! На оружје!“ И онда нека настане страшни суђени дан, нека букну у пламену градови и села,. нека врели куршуми и оштри јатагани испарају груди људске и отворе обилна врела крви, нека крв проври из сваке стопе ове мученичке земље, нека буде један страшни суд овде на земљи, па или нека се утре српско племе, да га више никако нема, или нека ова лепа земља буде очишћена од азиска гада и проклетства, па, окупано у пламену и умивено крвљу, нека поново сијне светло лице мајке Србије!..

Седи отац Мелентије дубоко се закашља, загрцну се, окрете се на страну и избаци велику лопту крви. Људи га придржаше. Окренув се дружини, он притиште обадве руке на споје сухе, шупље груди, изгледао је блед као смрт и грдно измучен, поглед му се отимао горе небесима, а он полако изусти:

— Ето, такав сам ја! Не могу да се сетим ових пексијана, не могу да говорим о њима а да ми се сва крв не узмути. Опростите ми, намучио сам вас мојим говором! Говорио сам и што не треба, али такав сам ја!..

Старац се опет закашља и спусти се на једну кладу.

Људи су га са жаљењем погледали. Отац Мелентије био је човек уважен и љубљен у целом крају. Турке је мрзио страсно, а био је на месту, где је ради манастира морао много што шта да трпи и много које чему да гледа кроз прсте. То га је страшно мучило, и обично би рекао, да ће му од тога и гроб бити.

Говор оца Мелентија изазва живљи покрет у друштву. Млађи су му страсно одобравали. Кнез Теодосије рече, како отац Мелентије лепо говори, дивно говори, али би тај говор згодно пристао за какву песмарицу, могао би се ако хоћете и уз гусле певати, да људе одушевљава, али где се решава о глави и имаћу, ту оваки разговори не вреде много.

Неки су налазили, да је ова оцена кнеза Теодосија врло строга и узеше га корети. Он се смешкао и пецкао је Мелентијев говор даље. Изроди се жив жагор. Црном Ратнику очевидно су се допадале ове препирке. Он их је пажљиво слушао, корачајући ћутећки ту пород ватре. Овај кратки жагор боље му је показао какво расположење веје овом дружином, но сви досадашњи дуги говори. Проматрајући ко држи страну Мелентију, а ко Теодосију, брао се видело да је на Мелентијевој страни огромна већина. Но нарочиту пажњу Црнога Ратника свратио је онај црнпурасти омлађи човек, маркирана лица, што се налазио у близини Теодосијевој и још раније нешто се препирао с њим. Није га познавао, али му се овај човек веома допадао. Бејаше чуо од њега, онако узгред, неке разлоге, који су се и њему веома допали. Упита ко је и дознаде да га двојако зову: Ђока Вишевац или Ђока Тополац.

Црни Ратник употреби ову прилику, окрете се Ђорђу и упита га шта он мисли, је ли прилика да би се могло устати на Турке?

Ђорђе је дотле махом ћутао, али је све говоре пажљиво слушао. Кад су кнезови на широко разглабали како је устанак опасан, на Ђорђу се видело големо нестрпљење, премештао се с места на место, вртео се и нестрпљиво је грицкао нокте. Упитан, он [150] сад одговори, готово срдито. Говор му је био испрекидан, глас јасан, али танак као у жене, и ако је он сам био веома снажна и развијена људа.

— Ово се гата и бенета, као код казанице, као да смо негде на сабору, на гозби а не у планини, у усташком логору, на војничком договору. Чудим се теби, војводо, што ти пушташ, те се толико мрљави, кад се овде јасно види шта је. Кнез Теодосије, кнез Арсеније нису за устанак, они то никад неће ни бити, њима је, Бога ми, лепо и овако: Старешине су, господари су, нека се сутра окрене на најбољу што може бити, они не могу добити више но што имају сад. С тога њих ја не бих у ове ствари ни мешао. Од њих је доста нек седе с миром, и ако неће помагати народу, бар пека не иду ни Турцима на руку, да народ варају и застрашавају.

Док је Ђорђе ово говорио, Теодосије га је прекидао и упадао му у реч. Код примедбо да њих није требало ни питати, Теодосије рече срдито: — Није, но ће се питати хајдучки харамбаша, куд ваља повести народ. За харамбашама иду хајдуци, али народ иде за кнезовима. И војвода, који хоће да ради с народом, мудро чини кад пита кнезове.

Теодосије би јамачно и даље затракивао, да Ђорђе не шкргутну зубима и да га не прострели својим малим, ако као жеравица живим очима.

— Кнеже, кад си ти говорио добро пола сахата ја сам ћутао.

После ових речи кнез Теодосије се умири, и Ђорђе продужи говор. Говорио је љутито, викао је, изгледало је као да се свађа с неким.

— Узели нас људи разбрајати и резати у рабош колико има нас, а колико Турака, и да л ће једна [151] страна моћи да подмери другу! Баш као да су то вепрови и да се мере на кантару, па који су дебљи и има их више они и претежу. Кад би то тако било како би могло бити да често једна добра сложна и јуначка дружиница од сто људи разбије и као плеву развије читаву војску од три-четири хиљаде. Кад би тако било, како би се онда вековима могла одржати мајушна Црна Гора, према толикој сили турској, која се око ње склопила са свију стана. Па Црна Гора, богу хвала, ето, опет живи. Нема је ни колико једна наша нахија, па је опет за 400 година Турска није могла прогутати.

Ђорђе је говорио све даље и даље у том истом правцу: напомињао је како по оном хесапу ових кнезова мале државице не би у опште могле ни постојати. И кад се овако напамет рачуна, онда увек излази, да држава два пут већа, мора освојити и заузети државу два пут мању.

А у истини, државе по десетак пута мање вековима живе поред држава по десетак пута већих, па ништа. Спомену Млетке, које у ствари нису ништа друго, до један град на води, па су мало по мало постали велика сила, која се, ево, вековима коље са силном турском царевином. На примедбе ранијих говорника, да код Турака има много оружја, Ђорђе рече да је баш то врло добро, јер ће то оружје Срби отети од Турака и онда ће имати чиме да се боре. Тако је и са џебаном, с хатовима и сваком другом опремом.

На напомену кнезова, како се цео народ не може одметати у планину, Ђорђе рече како је народ и сад махом у планини. Оно мало кровињара што их је по селима, а било, а не било, ништа много не значи. Сваки сељак за 3—4 дана може опет направити такву [152] кућу, а други неки мал и имање где му је? Кад мете секиру на раме и задене дуванкесу за појас, онда је кренуо готово све покућанство своје што га има у јадноме дому свом. Све што преко тога претече може жена понети преко руке, и то још преко једне руке, јер неће имати шта да метне преко обадве.

Наравно, друкчија је ствар код кнезова. Код њих су простране и лепе куће шиндралије; ту су подруми пуни вина и ракије, тр су коњушнице, торови, обори, кошеви, вајати и друге згоде. Ту се има богме шта и оставити, и има се за чим и пожалити.

Ђорђе се ограђивао да он овим никога неће да коре и да коме што пребацује: лепо је кад се човек има, и камо среће да сви имају. Али он набраја само како је у истини, и налази да од кнезова не треба ни тражити да они предњаче у бунама и устанку.

Свој говор Ђорђе је завршио овако. Како је по другим крајевима он не зна, али што се тиче овуда Шумадије, па горе уза Саву, па уз Дрину, уз Босну, уз Уну, чак горе до Увца, па преко кршне Херцеговине доле до Скадра и Бојане, па уз Црни Дрим и низ Вардар до реке Црне и Струмице, па отуда преко планина чак на балканске врхове и доле до Дунава прека Искру и Никопољу, и горе после уз Дунав до Београда — сав тај огромни простор он је лично обишао, свуда се подуже бавио, и слободно момо рећи, само добрих и јуначких вођа, па да се за два-три месеца цео тај крај упали, да све огрезне у пламену и да за неколико месеци нигде више не буде Турчина у отвореном пољу, сем што би се збежало у касабе и поједине утврђене градове. Раји је осуда прекипело, она и овако сваки дан гине, и људи су готови на очајну и упорну борбу, борбу на живот и смрт. Тако стоји ствар у истини!

Пошто је све ово побројао, Ђорђе на једаред умуче и сви су мислили да је он завршио и да више нема шта ни говорити.

Међу тим чуло се се баш с те стране неко шуштање. То је Ђорђе срдито гунђао. На једаред он се истаче напред, примаче се војводи и чисто подвикну својим танким, готово женским гласом:

— Којекуде, јес;.... Све је онако како сам рекао. Али ја не умем да говорим као из књиге и да намештам да ти се свака реч лепи за уста као медена. Но ја теби кажем војводо ово: „Ако ти је истина до устанка и битке, и ако си се решио да газиш и гинеш, немој више ништа никог питати. Сутра разви барјак и сутра ће се хиљаде стећи под њега. Људма је превршио већ овај зулум турски, и нико живи неће више трпети ону њину обест. А што ови кнезови овде зановетају те но знам како се може погинути, то како ће се села попалити, те како народ може пострадати, то су све залудице и злослутне тртмртице.... Може се изгинути? А да како, да ће се гинути! Те још како ће се гинути! Хоће Тура да зашиљи колац па ће још живе на колац да напрца! Зато се и бирају јунаци, који ће поћи на онакав посао. Зар Турци нису гинули, док су ово освојили и придобили? Али ко ти води рачуна о погибији?

— Зар се не умире и овако сваки дан: ко ће остати да довека живи? боље чувати образ, а живот и смрт у божијој су руци. Тако мислимо ми прости људи, а, богу хвала, нас је у овој земљи више но кнезова.

— С тога ти опет велим, војводо, ако истински што мислиш, гази! Оваких као ја, доћи ће ти их хиљаде. Ја нисам ни за нокат на малом прсту некима и некима, [154] каквих има јунака. На то ти и опет слободно кажем: Сеци без двоумине! Та бићемо Туркуше да им смрдљива трага не остане у овој лепој земљи. Ваљада ни они нису од не знам чега, већ од меса и костију и ваљада од њих тече крв!

— Јадна им мајка њина! А кнезове? њих ти остави. Они би хтели и да направо кајгану а да не лупају јаја. Кнежевска су посла бош посла. Него право вели отац Мелентије: „На оружје“ „за вјеру и отаџбину.“ „Смрт турцима!“

Ђорђе умуче, али пећина одмах за тим одјекну од бурних узвика:

— На оружје за веру и отаџбину! На оружје!

Црни ратник приђе Ђорђу, загрли га десном руком и пријатељски и срдачно се с њим рукова.

Узвици „на оружје“ и „смрт Турцима“, јасно су показивали какво расположење влада у овој дружини. Ова вика и живи жагор растресоше и старце. Неки од млађих прекорно су приговарали старијима.

„Ми се млађи снебивамо: као велимо, ред је да говорите прво ви старији, а ви ћутите као заливени: боже прости, чисто сте подремали, као да се овде не пресуђује судбина цела вилајета.“

Старци су се правдали:

„Баш зато је мучно и говорити, децо, што сви знамо и видимо да је реч о тако крупном и важном послу. Не ћутимо ми са немара, већ са тешке двоумице, јер није лако прегнути ни на једну ни на другу страну.“

У том се зачу: пст!.. пст!.. говори војвода, војвода говори. И збиља, Црни ратник бејаше узео реч.

Он није говорио дуго. Напомену одмах у почетку [155] то, како он не би ни долазио амо у овај крај, да су прилике редовне, и да није на прагу важан догађај, који би грехота било упустити да протутњи, а да се не окуша, може ли се што учинити за бољитак овога народа.

Тада још једном баци поглед по целој дружини, као да је неког тражио, па примети: Овде нас има подељених у мишљењу, да ли Турчину ваља изаћи отворено у коштац, или га треба бити из заседе. Разилазимо се дакле у начину како га ваља бити. Али мислим да нема ни једнога међу нама који би мислио да Турчина не треба бити и који би могао Турчину пријатељовати. Са свију страна повикаше: „Нема! нема!“ — а уз то су се још чуле, по неке кратке ади оштре псовке против Турака. Црни ратник саопшти онда сакупљеним људима ову важну и значајну вест: да ће још ове године Аустрија с једне а Русија с друге стране завојштити на Турке.

Радосни усклици одјекнуше кроз пећину. Сељаци су скидали капе и побожно су се крстили, погледајући благодарно горе у висине, где борави вечни и праведни судија и створитељ светова, од кога је и дошла ова милост угнетеном српском роду.

Код свију ових људи у тај мах била је у глави једна једина мисао, сви су они веровали да је куцнуо последњи час српскоме спасењу и да је рат Аустрије и Русије избављење Србије.

Да их је ко у том тренутку упитао, зашто и по чему тако верују, они не би умели казати.

Сви су они знали да је Русија и пре војштила на Турску, да је аустријска војска и пре упадала у ове крајеве, понекад и побеђивала и на далеко освајала, али за мало па се опет враћало све старо — јест, [156] сви су они то знали, и опет зато сви су у овај мах искрено веровали, да сада неће бити тако, да ће сада бити друкчије и боље.

Но Црни ратник не бејаше довршио још свој говор. Кад се прва граја мало утиша, он продужи.

Сад је говорио о томе, како су разне балканске земље, Србија; Бугарска, Грчка, некада имале своје самосталне, доста напредне државе и да би то очувале и до данас, да су хтеле и умеле бити сложне.

Али оне су се отимале да једна другу покоре, да једна другу надвлада. У тој међусобној борби час су побеђивали једни, час други, али тиме су сви јако малаксали и своју снагу истрошили. Кад је дошао непријатељ с поља, кад су нагрнули Турци, три главна балканска племена, Срби, Грци и Бугари били су већ изнурени и редом једни за другима сви троје су постали робови турски. И ево, већ има четири века како робују, и бог свети зна да ли ће се више икада ослободити и повратити своју негдашњу самосталност.

На последње речи Црнога ратника чу се жалостан одзив са разних страна: „Богме не ће!“ говорили су људи тужно, и за тренутак опет потавни оно пређашње радосно расположење.

Војвода је говорио даље:

— Турско је ропство најтеже, зато, што су Турци некрштен, суров и дивљи народ, али ничије ропство није лако народу који робује па макар то били и крштеној држави.

— То пије било давно, када су Аустријанци држали ове крајеве, а цела Шумадија била је под њима око неких 30 година. Па како се велико добро упамтило из тога доба? Чак је бивало тренутака када [157] су људи с уздахом помињали турска времена. С тога напаћени искуством па прошлости, Срби треба сад да запну сами што више могу, и где год могну сами да рашчисте с Турцима, нека не чекају и не траже туђу помоћ, јер ко у рату буде радио, тај ће после и у миру највише права имати. Ако Срби прегну па сали очисте касабе (паланке) од Турака и сами ту поставе своју власт, после ђе им лакше бити да сами то и одрже, а где прво улегну аустријски солдати, ту ће доцније они и остати, и мучно ће их ко кренути.

— У први мах главна аустриска војска забавиће се око главне турске војске, где ова буде. Док се те две војске ломе међу собом, народ треба да скочи и сам да очисти сав крај. Турци по унутрашњости биће тада престрављени, осећаће се сами и напуштени и њин отпор ће бити особито јак.

Тако је у главноме говорио Црни ратник, па је још једном нагласио да се ни пошто не треба варати нити се много у туђина уздати. Ваља вазда имати на уму: Што више заслуга на бојном пољу, то све јача реч у мирно време.

Најзад, Црви ратник исказа наду, да ће се ваљда једном благи Бог смиловати и на балканске народе; ваљда ће их опаметити и њино дуговечно страдање, да се једном сложе и споразуму, а кад би прегли на заједнички рад, нико им више не би требао — они би и сами могли кршити рачуне с Турцима.

После ових разговора војвода се као мало уклони на страну. Један по један за њим се издвојише 5—6 понајглавнијих људи и стојећки су тако подуже разговарали. После се опет сви вратише ватри. Војвода је, стојећи мало по даље од огња, подуже разговарао [158] с Ђорђем Тополцем. У дружини су то приметили.

Крџа покрете питање о заклетви: — Ово је договор за устанак, дали смо један другом реч и држаћемо је: али овде играју главе, па што не би и заклетвом потврдили. Ко поштено мисли, нема се чега бојати заклетве....

Многи су му одобравали. Крџа устаде да упита и војводу. Он слеже раменима и рече, ако људи сами хоће, он нема ништа противно. Што? добро је да заклетвом притврде своја обећања, но да ли ће који од духовника имати потребне црквене утвари.

Јавну се отац Мелентије. Као добар ратник што увек носи са собом своје оружје, тако је и он вазда носио са собом своје духовно оружје — часни крст. Није га био заборавио ни сад кад се овако прерушио у обично сељачко одело.

Бритва нађе у свом јанџику тамњана. Крст и тамњан — то је већ било доста да се заклетва може отпочети. Но отац Мелентије бејаше се нешто с Ломом заговорио: — Очекни ти још мало — рече му Лома — да им ја још коју рекнем. Пошто је нешто упитао војводу, Лома се окрете дружини и рече:

— Браћо, овде је међу нама било свакојака разговора; ствар је тешка и добро је да се одмери са свакоје стране. Било нас је који смо говорили и да се не устаје, но да се гледа с Турцима лепо, па како буде. Али кад нам војвода каза, да ће на Турску завојштити и друге две кршћене државе, ми се онда сложисмо сви да се устаје. Је ли тако, браћо!

Сви повикаше: „Тако је!

— Има ли ко год, који би хтео што год друкчије?

— Нема, нема!

— Дакле сви хоћемо на оружје.

— Сви сви! На оружје, на оружје!

— И сваки од вас, браћо, зна шта му ваља чинити, док не куцне суђени час. У првом реду ваља ћутати да се наша намера нигде не прочује. Даље, сваки у својој околини треба да склања боље и отреситије људе и да их придобија за ствар, а од сумњивих ваља избегавати и чувати се да што не осете. Ко год може треба да штеди по коју пару, да му се нађе кад затреба. Тако исто опрезно, испод руке, треба набављати оружје и џебану, треба припремати барут и крити га на згодно место да се не овлажи. Једном речи, треба се испотаје полако спремати али све опрезно и полако, да никоме ништа не пада у очи. Јесмо ли сви за ово, питао је сад Ломо, а са свију страна одјекну: „Јесмо, јесмо“.

И хоћете ли сви да се на ово закунемо?

— Хоћемо! хоћемо!

— Онда, ходи, закуни, оче Мелентије.

Пошто је окадио свуда у наоколо, Мелентије рече свима да приступе ближе, да скину капе, да саставе три прста на десној руци и да је дигну у вис, па да вичу: „амин,“ за оним што он буде говорио.

Заклетва Мелентијева била је кратка али једра. У њој су присутни признавали свемогућега Бога за сведока, да ће одржати све како је ту на братском договору утврђено, па се онда додавало:

„И како одржали ову свету заклетву, тако нам Бог помогао, и овога и онога света“....

„...А ако изневерили и издали браћу своју и ово свето дело народно, издало нас свако добро и свака срећа: издало нас здравље и весеље: пожелели [160] ногом крочити а не могли: у сињи нам се камен претворило све што се нашим назвало, и семе у пољу, и зачетак у утроби мајчиној, и мозак у рођеној лобањи нашој! Ако издали ово свето дело, крвљу нам се прелили божићни бадњаци и свечарско кољиво: у крв нам се претворило и оно млеко што га одојчад сисају с недара мајчиних: не дочекали никакве среће, радости и весеља; лудило нам у дом ударило те се у њему све згрануло и у свет се разбегло: кућа нам се црним коцем затворила и траг нам се утро, да нам се име нигде не помиње.“

Тако је гласио завршетак отац Мелентијеве клетве, а док је он ово набрајао, присутни су непрестано понављали: „Амин да бог да!“

Кад се заклетва сврши, прво војвода, па онда сви редом прилазили су да целивају свети крст. Отац Мелентије свакога је редом благосиљао.

Док се све ово дешавало прошло је доста времена и већ је ваљало мислити на разлазак. Разговор је још мало трајао па се онда један по један узеше праштати с војводом и спремати за одлазак. Одлазили су један по један или највише по двојица тројица у гомилици, да не падају у очи.

Кад Ђорђе Тополац приђе да се поздрави с војводом, овај му рече како се веома радује што су се познали, а, боже здравље, тамо под јесен јамачно ће се опет састати. Војвода се нада да ће у Ђорђу имати достојна ратна друга.

Ђорђе рече кратко: — Ако мој спахија потера и даље овако како је окренуо од ово 3—4 месеца — ето мене к теби у чету, војводо, чим зене пролеће. [161] Убићу га, по души га, па да му је царска челенка на глави.

Ветрина се била већ са свим умирила: снег је престао падати. У пустој планини, завејаној снегом, владала је мртва тишина. На далеком истоку небо је већ било почело рудити, а отац Мелентије, у друштву с Бритвом, грабио је уз планину, хитајући да стигну манастиру док се Турци још нису избудили. Бритва је ишао да узме нову провизију за хајдуке а за њим мало доцније имала су доћи два троица који ће понети оно што он с оцем Мелентијем у манастиру спреми. И ако је био и стар и слаб, отац Мелентије корачао је сад некако лако и добро.

— Бога ми, духовниче, корачаш као неки ђетић од 20 година, као да не носиш на плећима пуних 50.

— И више и више, синко, али сада ми је тако некако лако на души и тако се нешто осећам окрепљен и телесно и духовно, да бих чисто прхнуо: чисто бих полетио, чини ми се, јер ето је у мени пробуђена нека слатка нада на лепшу и сретнију будућност....

XI.
Ухода.

Оне исте ноћи, када је у орловској пећини држан овај народни договор, из Чачка изјаха незнани путник, од главе до пете увијен у црвено јапунџе. Јахао је добра вранца, урањена и господски оседлана, с такумом од црвена сахтијана, и с богатим силимбетима.

Да ли од вејавице или због чега другог, тек овај ноћни коњик тако је јако био набио на главу велику кукуљачу свога огромнога јапунџета, да му се лице није могло сагледати ни из најближе близине. Али, да је било кога да из ближе загледа доброга вранца, он би у њему лако познао једнога од добрих коња из коњушнице чачанскога муселима Ибрахима. Али у ово глухо доба, а на овој страшној вејавици, чачанске су улице биле пусте и незнани путник изјаха из Чачка невиђен и непримећен.

Низ моравску долину ветрина је хучала помамно а снег је кивно сипао, салећући коња и коњаника са свакоје стране. Ноћ је била мрачна и урнебесна, али добар јахач на добру коњу просецао је мрак и ветрину као добро оданеш стрела и журно је хитао напред. У једноликој ноћној хуци чуо се само лаконоги коњски топот и звека коњска накита, кад добар хат овда онда фркне на нос и поносно узмахне главу.

Каква ли је нужда, која гони свога незнаног путника те кроз мрклу, бурну ноћ хита некој далекој, можда само њему једном познатој мети? А та мета мора да је далеко, као што мора бити журан и разлог који смела путника тамо носи, јер и поред веома жива равана коњска њему се све чини да му коњ не иде доста брзо, те би га чешће пожурио додарнув га оштром бакрачлијом.

И ако се испод огромна јапунџета није ништа видело, овај ноћник био је добро одевен и добро наоружан. И одело и оружје било му је онако, како су у то доба обично носили Арнаути, а како у многом и данас носе. Али лице његово није било арнаутско. Оно управо није било ничије, јер није имало свога одређена типа. Сићушно, смежурано, ћосаво, без и једне [163] длачице у бради и брковима, оно је више личило на лице какве бабо, но на лице мужа и јунака.

У левој руци путник је држао дизгине, а десном бејаше грчевито стегао јабучицу дугачка, шиљата, арнаутска пиштоља. Срце му је узбуђено лупало, а мисли су се упорно врзле око једног те једног предмета који је пунио сву душу и обухватао све помисли његове.

Задубљен у своје крупне мисли, путник је живо одмицао, и после доброга, напрегнута марша, он, у други сахат после поноћи, закуца на вратнице код брусничка муселима. Ту се није дуго бавио. После добра пола сахата кренуо се даље, само што је сада имао са собом једнога сапутника. Зора их је затекла на доглед Крагујевца.

У Крагујевцу незнани путници одморе се, ручају, измену коње и крену се даље. После бурне ноћи био је јасан и тихи дан, путници су грабили журно, и ноћ их затекне у Хасан Пашиној Паланци. Али за путнике ноћ није значила одмор; то је важило само за коње, али не и за људе. С новим, одморним коњима они још исте ноћи потерају даље, а сутра дан први коси зраци малаксалог зимског сунца затекли су их око цареве ћуприје под Авалом.

Београдски везир тек је био устао, кад му јавише да је стигао из Чачка од муселима Ибрахима татарин, с књигом и важним порукама. Везир га одмах прими. Задржао га је читав сахат, а за тим је звао к себи многе од својих важнијих доглавника и у ошите, цело то јутре било је нешто особито живо у пашином [164] конаку. Држан је чак и као неки мали војени савет, на коме се прилично викало. После подне многи јаничари добили су преко реда плату и преко реда су биди пуштени у град да пазаре што им треба, а препоручено им је да спреме сви опанке и другу путничку опрему, јер ће ноћас кренути на подужи пут. То им је казано у поверењу и забрањено им је да о томе што говоре и причају.

Тако исто то после подне позване су у тврђаву неке абаџије и капамаџије, те је и њима у поверењу издата наредба, да у први сумрачак донесу у тврђаву сто чифта сукнена одела, какво носе сељаци у Шумадији, а сто чифти како се носи по Босни и уз Дрину, око Сокола и Ужица. Покуповано је и по телалницама много старо и половно сељачко одело; куповали су га људи приватни, па је у сумрак и то однесено у тврђаву.

Нешто те ноћи, а нешто сутра дан и идуће ноћи, из београдске тврђаве кренуло се преко 200 јаничара, који су у разним правцима отишли у народ.

Сви ти јаничари били су из српских крајева, говорили су српски као и остали Срби, и кад се преруше у сељачко одело, нико их није могао познати шта су управо.

Сви ови људи разишли су се у малим гомилицама од 10—15 људи, а ишли су као радници, аргати, мајстори, стругари или дунђери.

Ове гомилице водиле су најбоље јаничарске поглавице, јузбаше, а врховна команда над свима била је поверена добро познатом јаничарском Сади-Егбер-аги, после покојнога Узун-Алије најпоузданијем слузи везировом међу млађим старешинама његове војске.

И ако су биди прерушени, сви ови јаничари биди су веома добро наоружани, и сваки је носио по 60 метака.

Да би прикрили пушке, махом су узели били кратке шешане, и носили су их сакривене у великим својим гуњевима. Други опет, који су имали крџалике или арнаутке — пушке веома дугачке — помагали су се тиме, што су их, као дуге стругарске тестере, увијали у сукно и тако их носили претурене преко рамена.

Овога дана и ове ноћи, када су, у непознатој намери, из београдске тврђаве одашиљане у разним правцима ове гомилице прерушених јаничара, љубимац везиров, Реџеп-ага Сребрница био је болестан; позледила му се једна од старих рана, и четири дана није устајао из постеље. Тек другог дана по одласку јаничарских гомилица он дозна шта се десило, и био је јако забринут.

Из оне збрке свакојаких и најразличнијих гласова, који су се у поверљивим везирским круговима шапутали о побуди и задатку ових прерушених изасланих јаничарских чета, Реџеп ага могао је извести само толико, да је скројен некакав велики план против српских родољуба, али шта је управо и коме је крају ударац намењен — то није мотао разабрати. С тога прегне да прво дозна где је био почетак целоме овом послу.

На свој начин Раџеп-ага брзо дозна да је целу ствар покренуо Ибрахим-ага, муселим чачански, а није много распитивао, па нађе и његова татарина који је од Ибрахима и донео абер о тој ствари и који се још бавио ту у Београду.

Реџеп-ага брзо дође до самога врела целе ове работе. Он употреби новац и пријатељство и преко својих људи брзо се зближи с њиме. То је ишло у толико лакше, што нађоше да су некакви земљаци и давнашњи познаници.

Ибрахим агином посланику било је име Токсикос ефендија, бар тако су га звали за сад, а ко зна да ли није у веку измењао више имена но што има прстију на обема рукама.

Токсикос-ефендија био је родом Грк, али, као давнашњи досељеник у српско крајеве, говорио је доста добро српски и чак је знао и читати и писати српски, боље но многи рођени Срби. За младости тумарао је по свима крајевима балканскога тропоља, а од 5— 6 последњих година настанио се у Шумадији и било је две пуне године ћирица код жичкога владике Саве, с њим је чешће излазио и у народ и на томе крају ко год је знао владику, знао је и његовога вреднога и вештога ћирицу „Тошику“ (тако су сељаци прекрстили грчко Токситос, тегобно за српски језик.).

Кад владика Сава паде у немилост код Турака, те буде ухапшен и прогнан у Анадолију, „Тошика“ је прво неколко месеци седео беспослен, а после ступио опет у службу код чачанског проте Самуила. Служио је за мајушну плату, али се правдао како је научио око свештених лица, и како воли ту служити и за кору хлеба, но на другом мосту за бог зна какве паре.

У почетку кад је владика Сава ухапшен, узело се зуцкати и о „Тошикином“ издајству, говорило се да је он сам својеручно предао београдском везиру владичина писма, из којих се дознала његова кривица, [167] па је опет та писма вратио на место где су и била, те на њега није могла пасти никаква сумња о проневерењу. Но Тошика је толико жалио за осуђеним владиком, тако је јавно исказивао своју жалост, и толико је викао против Турака, да су га најпосле с тога и хапсили, па се чак говорило да су га у хапсани и тукли, а све те „жртве“, наравно, повратило су Тошикин углед. Пошто је тако 2 — 3 године остао код проте Самуила, он изађе из службе, живео је сам за себе, прехрањујући се уштедама које је сачувао из млађих година. Но било је неверника који су говорили да „Тошика“ овако из прикрајка служи Турцима као шпијун.

Таква је, ето, била особа, с којом Реџеп-ага ступи сад у ближе познанства.

Својом вештином Реџеп-ага је убрзо сазнао целу ствар.

Токсикос је збиља био у турској служби и дужност му је била да мотри шта раде виђенији људи међу рајом. Над протом је водио нарочити надзор, и пошло му је било за руком, да улови једну цедуљицу коју је Црни ратник писао проти и која је издала целу ствар. С том цедуљицом Токсикос је полетео Ибрахим аги, а од њега је био упућен право везиру у Београд да њему разложи целу ствар.

Ствар је била у овоме:

Пошто се насигурно знало да ће Аустрија и Русија скоро завојштити на Турску; пошто је народ у Шумадији био вољан да скочи на оружје и да се бори за своје ослобођење; пошто су они крајеви били [168] прво ограшје, где ће се сукобити турска и аустриска сила, то је Црни ратник нашао да би за ову годину даље хајдучко четовање било штетно и без цељи, људи би се морили и гинули, а тиме не би ништа било добивено, јер време хајдучком четовању било је прошло, а настајало је доба озбиљна ратовања с планом и са задаћама у напред утврђеним. Пошто је све то тако, за то и услед свега тога, Црни ратник нашао је за мудро да распусти своју хајдучку војску, да пусти људе нека се мало одморе, нека оду кућама, који има куће; нека посвете ово неколико месеци својим приватним пословима, па кад тамо на лето куцне суђени час, онда ће, у име Бота, опет сви под заставу, и онда ћемо видети докле ће поносни крсташ барјак српски однети јуначне и одморне деснице српске!

Но како је у великој хајдучкој војсци Црнога ратника било и таквих људи, којима је хајдучија стално занимање, људи неуморних, који не би могли собе савладати да пет-шест месеци мирују, то Црни ратник дозволи појединим одељењима своје војске да по вољи хајдукују и даље. Под засебним харамбашама, на своју руку и на своју одговорност, такве четице могле су крстарити између Београда и Ниша, с једне, између Новог Пазара и Оршаве с друге стране — то је био круг њина кретања и ту су могли чинити што им срцу драго, плаћајући, наравно, својом главом и својом крвљу сваку омашку и погрешку своју.

Једна од тих чета била је и она која је дрзнула да сиђе у сами Београд и да под гаравим ждрелима београдских тврђавских топова, исече турске [169] страже и да искроји темењачу Рњи Узун-Алији, који је био десна рука београдском везиру.

Пуштајући дружину да бира себи занимање за ово неколико месеци, Црни Ратник изабрао је за себе да се с двајестак најугледније момчадије своје настани у Чачку и Карановцу. Ту би се, као мирни грађани, занимали каквим обичним пословима, а, заклоњени тако од Турака, згодно би се могли из потаја спремати за велике догађаје који су на прагу.

Све ово било је сада позлато и београдском везиру. Изаслани јаничари имали су задаћу, да се неприметно прикупе око Чачка, да изближе сазнаду место где ће бити скривен Црни Ратник, да то место опколе и у згодном тренутку изврше напад и хватање.

Знајући јунаштво Црнога Ратника, његову недостижну ратну вештину, његову довитност да се помогне и у најтежим приликама и да измакне чак и онда, кад потера мисли да јој је већ у рукама, — везир је био прегао сад и да надјуначи и да надмудри свога опасна противника, с којим се до сад сукобљавао много пута, али увек остајао побеђен. С тога су биле предузете опширне и многоструке спреме, а сем прерушених јаничара, као помоћ чачанском муселиму Ибрахиму отишла су још и два највештија лична служитеља везирова, људи нарочито извеџбани у шпијунисању, у вештини да све прокопкају и дознаду.

Околним муселимима око Чачка отишли су такође нарочити татари с наредбама, да се нађу на руци Ибрахиму, и да му помогну у свему што затражи. Наравно, све ово извршено је у тишини, неприметно, да не изазива пажњу и радознало запиткивање.

Већ је прошло четири пуна дана, од кад је цела ова булумента прерушених јаничара и других слугу везирових отишла у народ, а отуда не бејаше још никаквих гласова, и везир их је узбуђено и с нестрпљењем ишчекивао.

Тако је било стање, кад за ову ствар сазнаде Реџеп ага Сребрница. Црни се облаци навукоше на његово мудро чело: био је зловољан и тешко брижан.

После дуга разговора, који је тек мало час имао с Токсикосом у својој кући, Сребрница се бејаше упутио везировом двору. Блед и малаксао, он се управо пео уз широке коначке степенице, када се на врху тих стуба указа сам везир.

Видећи старца, како, изнурен болешћу, једва корача уз степенице, везир га благо ослови: питао га је за здравље и љубазно га поздрави, кад се старац испе горе.

Сребрница није крио своје расположење. Рече да је више болан од тешка дерта, но од позлеђених рана. Бајаги царска земља и они, Турци, у њој господари, а овамо раја их држи затворене у тврђави, као мачак кад нагна миша у рупу. Но и то као да је било мало. Сад су се почели увлачити и у саму тврђаву. Изгинуше толике страже на бедемима. Покојни Узун Алија Рња погибе на самој капији царској, и како је пошло, можемо бити спремни да једне ноћи будемо поклани у својим рођеним постељама, у сред тврдиње београдске, на очи целе војске царске.

Док је Сребрница овако говорио, везир се у два три маха мрштио, но сад му се опет разведри чело и он рече Сребрници, као тешећи га:

— Полако, полако Реџеп-ага! Кукурекнуо је, чини ми се, и њима црни певац. Сав тај кабајет чинио је Црни Ратник, али његова глава подмириће све ове губитке.

Сребрница на ово развуче усне у лак осмех, пун бола и подругљивости:

— Свете су речи твоје, светли везире, скупоцено је перје у сокола, али штета што је соко још у планини!

— Јес, јес, ама та врана заграктаће, чини ми се, скоро у моме кавезу.

— Нека би велики Бог услишао мудру жељу светлога везира — рече Сребрница, клањајући се дубоко.

— Био си болан па и не знаш шта се десило, — примети му везир, и ту у кратко исприча како се Црни Ратник појавио у околини Чачка и како је против њега послана јака потера.

Сребрница се цео измени, кад му везир то каза. Он још више побледе, његове благе очи засветлуцаше као два упаљена жишка; песнице му се грчевито стискоше:

— Господару, бојим се умаћи ће ти опет! Пусти ме да и ја пођем... — рече Сребрница потресеним, испрекиданим гласом, а доња вилица сва му је дрхтала од силна узбуђења.

— Мислио сам и сам на то — примети везир, — али ето си болан, немоћан си, на ниси ни за што!

— Ако ми игде има лека ту ће ми бити... пусти ме — настојавао је Сребрница.

И везир се одлучи да га пусти. Може поћи сутра, ако дотле не стигне какав хабер од Чачка. Реџеп-ага [172] био је благодаран везиру и ово допуштење као да га мало разведри.

— Спреми се, а пред полазак опет ћеш ми се јавити — рече му везир и отпусти га да се спрема за пут.

Цео тај дан Сребрница се спрема за полазак, наравно у тишини и не говорећи ником ништа. У вече раније отпусти слуге: жалио се на главобољу и рече да хоће што пре у постељу, како би се што боље одморио, пошто је рад сутра дан да изађе мало до свога спахилука у Остружницу. Али кад се све разишло м утишало Реџеп-ага не леже да спава. На против, обуче ћурак који већ бејаше скинуо, и, пошто је прво подуже извиривао кроз прозор на поље у мрак, он дохвати с миндерлука некакав омањи завежљај, стрпа га под мишку, изађе из куће на позадни капиџик, опрезно закључа врата за собом и нестаде га у мраку.

XII
Привиђење

Те исте ноћи, у харемским одајама, где је боравила лепа Маре, све је било тихо и мирно. Заљубљени везир обично је одлазио својој милој кадуни подоцно у вече, кад после обилне вечеро осети неодољиву жудњу да нежним љубавним мажењем заслади свршетак свију својих дневних пословања.

Но вечерас лепа Маре беше поручица везиру да не долази, жалећи се да има лаку главобољу и да јој је најбоље кад је сама. Везир се с почетка бејаше поплашио да није болест озбиљна, и молио је да дође макар на један тренутак. Али Маре га умири да је најобичнија главобоља и понова га је молила да не долази вечерас.

Но остав тако сама. Маре се те вечери није одмарала, и ако је одмор био изговор да измоли поштеду од везира. Прво је дуго и дуго ходала, и већ по ходу се могло познати да је узбуђена. Час је корачала брзо и крупно, као да некуд хита да не задоцни, а час би опет застајала замишљено и тако би ћутећки и непомично стајала по читаве минуте. После је седала за свој мајушни шимширови сто, вадила из потајне фијоке неке хартије и записе, које је дуго загледала, читала, понова нешто записивала, па је онда опет све враћала на старо место и опет је узимала ходати по соби замишљено. Чешће је погледала на врата као да некога очекује.

И доиста, у неко доба ноћи лака харемска врата нечујно се отворише, а у одају ступи висока женска прилика, сва од главе до пете увијена у дебелу дрну фереџу.

И ако је корачала по дебелом персиском ћилиму, на коме се губио сваки глас, црна прилика уђе опрезно, на прстима и чисто страшљиво обазре се до одаји.

Маре јој полети на сусрет и пријатељски јој пружи руку.

— Ах, драги Реџеп-ага, с каквим вас нестрпљењем ишчекујем!

И доиста, из црне фереџе измота се Реџеп-ага.

— Бише од сахата како чекам у соби старе Зајиде; никако згоде да се амо промакнем, светла кадуно — рече Сребрница, ударајући пред Маром дубок темен.

— Па наша болест, баш сад у ово доба!.. Ви сте лежали, а у ствари ја сам боловала!.. Толика страховања, толике бриге ово последњих дана! Чини [174] ми се да са сваким даном и опасности све више расту и гомилају се. Бивало је тренутака, кад ми се чинило да нас и сам Бог напушта. И до сада је било тешких дана, али никад ме нису спопадале овако црне слутње, као ово сад! Какви су ваши гласи? Шта ви чујете? Има ли што ново од синоћ?

— Ништа ново; најновије је то, да ја сад у зору полазим.

— Полазите? куда?

— Тамо куда су отишли и остали.

— У потеру?! Јамачно вас господар шиље.

— Јест, у потеру, али ме не шиље он, но сам ја сам тражио да пођем. Право да ти кажем, светла ханумо, и мени се не слути ништа добро, па као велим, да се нађем што ближе на месту, ваљда ће бити прилике да чим год могу користити.

— Идите, идите, драги Реџеп-ага, и дао би Бог да ваш одлазак буде од вајде! Али, зна ли се где су они сад управо и куда ви прво мислите?

— Они су у Чачку, у Карановцу, или ту где год у околини, а тамо ћу и ја.

— Не знате колико ли ратника он има уза се?

— Не знам тачно, али неће их бити много, двајестак највише. Остали су раштркани. Има их чак и овуда по околини београдској. Ако се не варам, овде ће бити харамбаше Мијат, а можда и Мрконић са својом дружином.

— Како би било да се да абер овим четама, да похитају Чачку, да се нађу у близини за случај потребе?

— Мислио сам и сам о томе, али се опет двоумим. Помишљам и на најгори случај. Ако војводу збиља ухвате, онда ће остати још једини спас да га [175] уз пут, при спроводу амо за Београд, где год отму. За тај носао, опет, биле би најзгодније чете Мрконића и Мијата. Оне би морале бити слободне, да изберу заседу где ће најзгодније дочекати Турко с њиним пленом.

— Дакле, у опште, овако одавде из ових зидина незгодно је оцењивати шта ће бити боље и паметније да се уради: то се најзгодније може видети тамо на месту, с тога се ја и уздам много у ваш одлазак. Само, дао би бог, да не одоцните, да стигнете на време!

Реџеп-ага опет удари дубока темена и рече:

— Похитаћу, гледаћу, чинићу све што могнем, а успех је у божјој руци, светла ханумо!

— У чему бих вам ја могла бити од помоћи?

Реџеп-ага слеже раменима.

— Сама сам мислила о томе раније и спремила сам вам повећу суму новаца — рече Маре и не чекајући његов одговор. — Даћу вам и једно стакаоце мртвачке водице, која се чува као највећа тајна друштвена. Ви знате особину те водице. Њена је употреба и тешка и опасна. Само у крајњој нужди смели би је применити. Ја ћу вам је дати под заклетвом, како је прописано, а на вама ће лежати сва тешка одговорност за употребу, као и за могућу злоупотребу.

— Понећу је за сваки случај, али сва је прилика да је никад нећу употребити. Јунаштво и злато, то двоје што учине биће учињено.

— При повратку морате ми предати натраг или запечаћено стакло, или ваш писмени извештај о употреби.

Реџеп-ага се дубоко поклони.

— Да се у здрављу вратимо, после ће све бити лако.

— Иначе шта би вам још могло требати? Кад за успављивање јамачно имате?

Реџап-ага климну главом у знак потврде.

— Друго?... шта би имало још друго? — рече Маре, зажмуре и оста тако један тренутак замишљена.

— Време пролази, светла ханума: ваља нам хитати.

Маре се чисто трже и отвори очи. — Да, ваља хитати — рече она расејано, и стресе се целим телом. — Ваља хитати! Ко зна шта се све догађа или шта се можда већ догодило у тренутку док ми овде стојимо. — Ах боже! — Маре опет покри лице рукама — Где ли је он сад? Шта ли је с њим? Шта ли он сад ради? Дала би вечно блаженство да га сад у овом тренутку могу видети макар и за један тренутак само... О, јадне ли смо ти ми женске! Како је слабачка душа наша: како је нејака моћ нашега трпљења; како је мајушно срце наше у данима великих искушења... Али...

... — Али горе, горе на небесима има један који теши и крепи...

Маре скиде с очију обе руке и хтеде их дићи горе у вис небесима, али у тај мах она се прену, сва пренеражена стукну натраг, и, с разрогаченим очима, бледа као смрт, она прошапута угушеним, изломљеним гласом, који је душу потресао:

— Ено га!... Он!... Је л то он? Па она крв; она страшна рана на грудима: они кључеви крви што из ране бију!... Па оно дивно око; оно поносно чело!... Ах, он плива у крви својој, он се дави, он умире! Јао!... Тешко мени!... Тешко мени!...

Маре очајне покри лице рукама, поведе се, посрте, и би ничице пала да је Реџеп-ага не придржа и не спусти полако на сниски диван, где она оста неколико тренутака нема и непомична. Хладан зној ороси њено бледо, мраморно чело. Реџеп-ага је узе тешити. Она је уморна, изнурена бригом и неспавањем, а раздражени живци створили су пред њом страшну слику од које се толико престравила.

Маре је лежала са затуреном главом и затвореним очима, али је чула сваку реч Реџепову и сад махну главом жалосно у знак неодобравања.

— Ах, камо среће, мој добри Реџеп-ага, да ви имате право — поче она уморним, малаксалим гласом — камо среће; али на жалост није тако. Моји су живци збиља раздражени; али то напрегнуто раздражење помогло је само да видим оно што иначе не бих могла видети на такој даљини. Али она слика што се указала преда мном није плод моје болесне фантазије; она је била у истини; ја сам видела јаву која се десила сад, можда баш у овом истом тренутку када се и мени овде приказала. Он је пао, он је тешко рањен! О! боже! Смилуј нам се! Тешко мени, тешко мени! — и она опет покри лице рукама.

Реџеп-ага тешио је престрављену и забринуту жену, али је у ствари и сам веровао у њено привиђење јер је чак и он нешто видео.

У пространој а осниској одаји горело је свега два жишка. Један је висио о таваници, у широкој црвеној стакленој ћаси, наткривеној округлим стакленим звоном, исте боје, што све даје лампи облик нојева јајцета. Ове укусне арапске лампе окићене су многобројним стакленим и металним украсима, о које се [178] прелама блага светлост жишка, те се у одаји шири нејасна али веома мека и веома пријатна светлост.

Други жижак био је у позадњем углу, у жбуну међу цвећем, те је изгледао управо као светла ноћна бубица кад падне на росни цвет. Од жућкаста стакла, попрскана пегама, направљена је била шарена лала, а у пехару те лале сијао се малени жижак, допуњујући својом слабом, беличастом светлошћу благу светлост што се разливала одозго с таванице.

При таком осветљењу по угловима одаје владао је благ сумрак. Кад је престрављена Маре у један од тих углова пружила уздрхтане руке своје и преплашено јаукнула: — „Ено га!“ — Реџеп-ага видео је у том углу нешто необично, али нејасно и неодређено. У углу се просипала некаква неједнака светлост, налик на сјај који издаје запаљен фосфор. Та светлост као да је избијала из патоса. Као што јак водени млаз у шедрвану (водоскоку) одоздо избија једноставан, па се после горе све више дели и шири, док се најпосле не разаспе у безброј сићушних капљица, које у нереду падају доле у басен, тако се исто просипала и пенушила ова светлост у углу, стварајући читав низ нејасних облика. Лака, сјајна замаглица, као праменови позлаћена облака, носила се над овом фосфорастом светлошћу, и, час гушћа, а час ређа, стварала је несталне, нејасне облике, који су се брзо губили. Све то трајало је неколико тренутака, па је онда опет свега нестало. То је све што је Реџеп-ага видео. Он није био ни раздражен, ни расејан, и све што је видео, за њега је била јава. Маре је видела више. Оне несталне, светле сенке, које су се код Реџепа расипале у стотину нејасних облика, Маре је видела у јасном, одређеном облику Црнога Ратника, само што је [179] та слика и код ње била прозрачна, ваздушаста, лака, налик на прозрачну сенку кроз коју се прозиру и виде предмети на противној страни.

Реџеп-ага је покушавао да умири и утеши Маре, али кроз његове рођене речи вејала је сумња и двоумица, с тога оне нису ни могле бити од утицаја.

— Свршено је - рече Маре безнадежно — наслањајући главу на своје малаксале руке. Свршено је, мој добри Реџеп-ага. Ви сте одоцнили и ваш одлазак постао је излишан!...

— Па ипак, светла ханумо, не мора бити све онако како се вама причинило. Има и празних привиђења. У бога је једина истина.

Маре жалосно махну главом.

— Залуду ме тешите, добри Реџепе. Није оно мени првина да ми се таква предсказања јављају. У осталом ви знате да су мени познате и неке тајне... а можда бих сретнија била да их не знам — рече Маре као с неком двоумицом.

За младости своје Марс је имала уза се једнога старог дервиша, који је оставио дубок утисак и на њен карактер и на њено васпитање.

Тај старац добегао је из Калкуте, а говорило се да је био тамо помешан у неку побуну и да је био један од чувених факира индиских. Као учеван човек узет је да обучава Маре у старој арапској и персиској књижевности и философији. Он је уједно био и као неки хећим (лекар) код Маре и чешће је беседио с њом о човечијем телу и духу и о особинама њиним. Тако, мало по мало, он је своју младу ученицу упознао с многим тајнама своје тајанствене науке. Маре је сад то наговештавала, споменув како су њој познате многе тајне за које се обично не зна.

— Ма шта да се десило, светла ханумо, опет је најпаметније да ја чиним што сам наумио, да похитам Чачку и да се нађем тамо на месту. Он може бити рањен, ади неухваћен: може бити и рањен и ухваћен, а опет да се може спасти; могу бити свакојаке случајности, које се одовуд не могу ни предвидети ни погодити; с тога да идем, а овде и тако немам никаква посла.

Маре се ћутећки сагласи с Реџепом. Она устаде и предаде му све што је за њега била спремила. Кад Сребрница хтеде већ поћи, Маре га и опет заустави и предаде му мајушну дугуљасту кутијцу од углађена туча.

— У овој кутији има мада кристална флаша, а у њој је густа, црно-зеленкаста течност са јаким мирисом. Дође ли тренутак да војвода умире, оквасите овом течношћу парче памука и протрљајте му слепе очи и очне капке; тако исто подајте му да неколико пута помирише из ове флашице. Али, упамтите добро, све то само у случају ако баш видите да човек умире. При употреби пазите да вам течност не кане где год на кожу.

Реџеп се сад опет замота у своју црну фереџу и изађе: Маре га испрати до прага и пожеле му срећан пут.

XIII.
Лов

Привиђење, што га је Маре видела у својој одаји, била је жалосна јава и десила се баш у оном истом [181] тренутку када се и амо приказала као привиђење. Догађај се развијао овако.

Пошав из Београда у разним правцима, прерушене чете јаничарске четвртога дана већ су све биле прикупљене око Чачка. Вођене вештим предводницима, који добро познају све те крајеве, оне су неприметно, без хуке, без сустизања и сметања једна другој неосетно прошле кроз мирна селе та српска, и чачанска околина напунила се Турака, а у народу није то нико ни слутио.

Ови Турци понајвише су били скривени по чардацима и околним селима, а било их је доста и у Чачку, како код муселима Ибрахима, тако и код других угледнијих Турака. Они су се у чардаке увлачили ноћу, неприметно, а ту су их после држали затворене не пуштајући их никуда. Неки су се и онако отворено зауставили по селима, издајући се за раднике, који су кренули да траже посла у питомијим крајевима, нарочито посла стругарска и тесачка.

Кад је тако прикупио сву војену силу своју, и згодно је распоредио да заузме све стазе и богазе и да поседне сва важнија места у околини Чачка, Сади-Егбер-ага сматрао је да је настао тренутак кад може изаћи јавно на мегдан Црноме Ратнику и он то учини.

Сади-Егбер-ага био је пореклом Јерменин, и одликовао се лукавством и мудрошћу, а нарочито способношћу да једну ствар одмери и оцени са сваке стране и да уочи у њој и такве ситнице које обично лако измичу иоле површној пажњи. Он је добро познавао карактер и особине Црнога Ратника као и карактер и особине и самога народа, и овде у овом случају колико се год уздао у јунаштво и добар војнички распоред својих чета, толико је исто полагао [182] и на морално дејство које ће произвести мере што их је он смислио и припремио.

Црпи Ратник и двајестина његових другова били су се склонили у Чачку. Он је био скривен код једне далеке рођаке проте Самуила и живео је сасвим склоњен, у потајној одаји нарочито за то удешеној, а у маленој кућици, која се губила у густом воћњаку, те се са сокака скоро није ни опажала. Та је кућица била подаље од чаршије, у мирној, ретко насељеној махали. Ту је Црни Ратник имао све што му треба, ту су му овда онда долазила на договор оно два-три пријатеља што су знали за његово тајно боравиште, док он сам није излазио никад никуда.

Његови хајдуци разместили су се по Чачку махом као слуге и занатлије; радили су код приватних људи и мало је ко знао шта су они управо. Оно мало поверљивијих пријатеља чували су опет опрезно ту тајну и хајдуци су били безбрижни и задовољни.

Ово последњих дана Црни Ратник бавио се по вас дуги дан писањем некога манифеста, који је желео отпратити у Стару Србију, Македонију и Тесалију, куда су ово дана имали поћи неки из његова хајдучка друштва, који су били из тих крајева, па су хтели да се користе овим распустом чета и да оду до своје родбине. То је била врло згодна прилика, да по поузданим људима испошље овај важни докуменат, који је обухватао цео план будућег покрета и у коме је управо требало да буде изложено политичко „вјерују“ свију балканских народа, који би идућег лета имали устати на одсудну и крваву борбу за своје ослобођење. [183] Наравно, да се тако важан спис није смео поверавати тек које коме, а Црни Ратник много је на то полагао, да га на време достави својим многобројним пријатељима у тим далеким покрајинама.

Али, прогутан радом и мислима око спреме тога манифеста, Црни Ратник баш ово последњих дана нити се с ким састајао, нити је у опште што помишљао о својој безбедности. Управо био је пренебрегао једно од главних својих правила, да је вечно на опрезу и да вечно води најстрожија рачуна о нужним мерама безбедности.

Било је 4 часа у јутру, и Црни Ратник баш се спремао да седне за свој писаћи сто крај топле пећи, када зачу журно куцање на кућним вратима. Опрезна старица, домаћица овога кућерка, брзо истрча да види ко је, а на скоро за тим на одаји Црнога Ратника широм се отворише врата, и на њима се указа престрављено лице бабино и широка, космата прилика хајдука Бритве.

— Одступи ти, бабо, иди тамо и сједи мирно, — рече он, пошто је прво назвао војводи „добро јутро“. Затим затвори врата баби испред носа, крочи ближе унутра и рече озбиљно:

— Војводо, ми смо издани и проказани! Из Биограда потајно је дошла читава војска. Њен је предводник лукави Сади-Егбер-ага. Овога трена јаничарски ланац развија се да опаше цео Чачак. Коњичке страже крстаре свијем главнијем сокацима, а на избрежак више вароши извучена су три топа и окренута амо на град. Спремни бубњаши и таламбажџије [184] сад ће ижљећи у варош, да на сваком ћошку одбубњају и огласе страшне наредбе, које је спремио лукави Егбер. Ја не знам још какве су те наредбе, ама ми рекоше да их има и написанијех, и да ће, чим се раздани, бити излијепљене свуђ по мјестима, куд народ пролази. За нас, а и за тебе, знају да смо овђе у граду, само што не знају ђе смо управо, и јамачно ће поћ од куће до куће да нас траже. Ја сам дао аваз свијем нашим ратницима што су гође на домаку, да буду спремни, па допадох ево теби, да ти јавнем и да чујем што ћеш заповједити. Оли ћемо изаћ јавно да скрашемо с Турцима дим у дим, па што коме Бог да, или ћемо их пустих нек се ломе и траже, а ми да шутимо ђе смо који?

Црни Ратник бејаше скочио и док је Бритва говорио, он је мирно стајао и гледао у њега. Сад упита мрачно:

— Јеси ли о свему добро обавештен? Стоји ли све како рече?

— Све је истинито, као што онако истино ја пред тобом стојим.

— Да ли је варош до сад опасана?

— Јамачно јесте. Заузети су и сви излази и улази на сокацима. Ја сам морао ударати преко ограда и размицати прошће, да се амо до тебе пробијем.

— Да ли су извештени сви наши другови?

— Јавнуо сам свијем.

Док су они још то говорили, из даљине се зачу танко пиштање турске зурле и оно страшно, једнолико бубњање турских бубњева и таламбаса, што прати сваки поход турски, кад јаничарске чете зађу од села до села, да робе, пале и да под нож мећу све што ухвате.

Српска раја добро је познавала ову крваву свирку, од које расте коса на глави и језа подилази и најхрабрија срца. Кад српским дубравама одјекне ова мрачна песма од ужаса, онда јаук и кукњава напуне ваздух, а пред замућеним погледом јављају се само пренеражене, од страве избезумљене гомиле нејачи, која бежи главом безобзирце, не знајући ни сама куда ће ни шта ће. Ту се у големом страху скаче у воду, која гута и односи, или се с грдне висине отискује са стене у амбис и провалију, те кост с коском не остаје, или се улеће у мрачне, незнане подземне пећине, где невољнике гута мрак и бездан да се никад више не поврате; ту матере бацају нејаку децу своју, само да могу лакше бежати; после се кају, враћају се да спасу пород свој, док потера не стигне те гину и мајка и дете.

Да, страховити су звуци јаничарске свирке; њих увек прати задах од топле, тек проливене крви и загушљиви гар и заударање дима од упаљених кровова над главама голе сиротиње српске.

И ти страшни звуци одјекивали су сад улицама овога мирног, успаваног српског града, који се тек будио. Престрављени језивим звуцима ове ужасне свирке, која је кроз јутрење прозорје одјекивала као погребна, самртничка песма, свет је преплашено скакао, а од уста до уста прелетало је: „Тешко нама! Шта је ово?“

Ове кобне звуке, који су на далеко одјекивали кроз тишину ведра, студена зимска јутра, слушао је и Црни Ратник, и у његовој јуначкој души свијао се црн, мрачан облак, пун напрегнуте муњевине и тешке ледене туче. Тешко онима над чијим главама овај облак испразни смртоносну утробу своју.

— Егбер-ага мора да је смислио нешто паклено кад се решио на овакав напад. Имаћемо тежак сукоб. Ваља бити спреман на све. Али пре свега ваља сазнати шта ће Турчин објавити раји. Највећа је опасност да због нас не пострада сав овај свет, ни крив ни дужан — рече Црни Ратник забринуто.

— Онда да трчим ја, ако могнем што дознати? — примети Бритва.

— Покушај!.. а ја ћу се дотле спремити.

У озбиљним сукобима, које је Црни Ратник увек сматрао као свечане прилике, он се обично свечано и облачио. Метао је на се своје војводско рухо, у коме смо га већ видели, и борио се, не кријући се да је првак и вођа. И ако су га од тога увек одвраћали, и ако је и сам знао да у томе истицању има големе опасности за њега, он је ипак тако чинио. Сад не учини тако. Док се Бритва бавио напољу да сазна шта ће објавити Егбер-ага, Црни Ратник обуче просто сукнено хајдучко одело, само што узе свој скупоцени војводски пусат — но сабљу ипак није припасао. Тако спреман, он је чекао.

Бритва се брзо врати. Чак и његово ледено хајдучко лице, које је изгледало као железна образина, чинило се сад блеђе но обично, а леви брк често му је подигравао, што је код њега био знак највеће љутине.

— Е, ако је поганац, баш је поганац! — рече Бритва и опсова ружно Мухамеда. — Хоће, курва, да му влашке жене и ђеца похватају хајдуке, јера њима пријети и њих ће сјећи и палити, ако хајдуцима ништа [187] не могадне! Е, није ми жао данас погинути, само да ми је напити се крви овога одљуда!

Говорећи то, Бритва пружи Црном Ратнику дебео табак хартије, на коме је крупним писменима била написана заповест, која је још синоћ у мрак разаслана на далеко по свој околини чачанској. Сад је та заповест растурена и овуда по Чачку; нарочити чауши, праћени свирком и бубњевима, ишли су од улицо до улице и на угловима гласно су викали и казивали шта је у заповести.

Црни Ратник маши се за ту хартију и узбуђено је стаде прелетати очима.

У заповести се прво шиље селам и поздравље свој верној царској раји од београдскога везира и царска већила, од Ибрахим-аге, муселима чачанског и њега, Сади-Егбер-аге, вернога слуге честитога везира.

Затим се прича, како оцеви, дедови и прамирам-дедови верне раје царске од много стотина година живе под сенком свемоћне деснице великога падише и како су вазда били срећни и задовољни и законитоме цару своме верна и покорна раја.

Али у последње време у народ су се почели увлачити неки несретни и пропали људи, који с правдом и поштењем нигде не би могли зарађивати кору насушна хлеба, те су с тога ударили у грешно и стидно дело варања и обмањивања проста и безазлена народа, бунећи га против законита цара, коме је сам бог предао да влада и управља народима у три дела света, што, наравно, без божје воље и наредбе никад не би могло бити.

Ти проклети људи, који су из пакла изашли и који ће се опет у пакао вратити, раде као они бездушници, који улазе у сложну породицу, па гледају [188] да посваде племенита оца с добром и послушном децом. Али, као што би у таком случају поступила паметна и истински благодарна деца, тако и овде треба да поступи верна раја царска: она треба да похвата сама те гадне смутљивце и да их преда властима да их по закону казне.

Сад је долазило оно, што је у целом овом прогласу било најважније, и зашто је он управо и писан. Ту се напомињало, како се од ово две три године на овим странама амо појавио некакав пробисвет, који вара људе да је од племенита старинска господска рода и племена: да су му претци, бајаги, били велики господари и кнежеви, и да ће то и он бити, јер ће му краљеви помоћи да поврати своје господство и овоју дедовину. У истини, пак, то је обична варалица, коме се и не зна порекло, јер се губи у мраку ништавила и незнатности своје. Тај јадник хвали се богатством својим, а живи од пљачке што као сваки лопов уграби од слабих жена и незаштићених породица, које пљачка и уцењује, кад му на згоду дођу. Он се хвали својим јунаштвом а још никад није смео изаћи да се јавно и отворено сукоби с потером, коју за њим шиљу, већ увек бира мрак, и само удара из потаје, у опште служи се мучким, гадним и црним средствима, са чега су га људи и прозвали прљавим, мрачним ратником. Све његово јунаштво и сва мудрост његова у томе су, да се крије и провлачи, а кад дође опасност, он кукавички утече, а оставља да страдају невини људи, да пропадају читава села и читави крајеви, где се он крио и који морају да одговарају за његове злочине. Такву кукавицу раја треба да прогна огњем и батинама из средине своје и да му се нигде не да скрасити. То од ње захтева њен образ а и њена [189] рођена корист. То од ње с правом траже већили царски, којима је поверено да воде бригу о срећи овога вилајета.

Па како се од верне царске раје тражи само оно, што је часно и поштено, то је раја дужна и пред Богом и пред царем својим да испуни ту обвезу своју. Ко то не хтедне, он је и сам издајник и бунтовник, и с њиме ће се као с бунтовником и поступити.

У то име, а по заповести честитога везира, он, Сади-Егбер-ага, у друштву и договору с муселимом чачанским Ибрахимом, и са свима околним властима и служитељима царским, заповеда и наређује и даје царској раји на знање следеће:

„Ко ухвати хајдучког харамбашу и пустахију, што се зове Црни Ратник, и доведе га жива, или прокаже место његова боравишта и помогне да се ухвати, добиће од честита везира десет кеса (једна кеса 500 гроша).

„Ко убије истога харамбашу и донесе његову одсечену главу, или прокаже где је и помогне да се убије, добија награде осам кеса.

„Ко сазна боравиште овога пустахије и то прокаже добија пет кеса.

„Сви укућани, од најмањег до највећег у ономе дому, где би се крио овај пустахија, а нико га од њих не би проказао, биће затворени у кућу, а кућа ће бити упаљена да изгори заједно с њима. Около ће бити постављене страже да убију свакога, ко поуми утећи из пламена.

„Место, где се нађе и затече Црни Ратник, па било то село или град, ако од сада па за 24 часа не прокаже да се у њему налази харамија, биће опасано војском и спаљено да изгори заједно са свима становницима [190] својим. На том месту не сме се више подизати никаква кућа ни зграда у опште, и то место остаће за навек пусто.

„Тако исто поступиће се са сваким градом, селом и засеоком, за које се докаже да је у њима био Црни Ратник од синоћ, па на даље, а они га нису проказали ни зауставили, но га прикрили или га пустили да умакне даље.

„Најзад, тако исто биће спаљено свако место, а његови становници поубијани сви до једнога, за које се место дозна, да је Црноме Ратнику дало ма какву потребу, хлеб, воду, одећу, храну, џебану, или ма какву другу потребу, па макар Црни Ратник и не наилазио на атар тога села, но му то било изнесено далеко изван места.“

Најпосле, при крају ове свирепе заповести призиван је Бог за сведока, да ће све до последње речи бити извршено онако како у наредби стоји написано, с тога сваки нека зна у напред шта га чека, па према томе нека се и управља.

Смер Егбер-агин био је дакле јасан. Он је хтео да утиче у два правца — на народ, да га застраши, и на Црнога Ратника да га стави у тегобан положај да сам мора напустити своје боравиште и бежати далеко од села и градова, да не би навукао на њих страшну казну, којом им се у наредби прети. Не учини ли тако, Црни Ратник ће јамачно навући на се мржњу целога оног краја; свак ће рећи: „што да страда читав град или цело село због њега једног!“ Но Сади-Егбер рачунао је на частољубље и понос Црнога Ратника и надао се поуздано да ће га ова мера кренути са његова потајна склоништа.

Турчин је добро рачунао. Чим је видео шта је, војвода нареди да се крећу. Чачку је претила опасност да буде спаљен, а његови становници поубијани — ваљало се дакле што пре уклањати одатле, да град не падне с њега у ту беду. Изда Бритви потребне наредбе где ће се прикупити с дружином и отправи га. Баби нареди где ће што склонити од ствари што код ње остају; да јој повећу суму новаца и нареди јој да седи мирно, да ником ништа не говори и да се ништа не боји. Спали у пећи све хартије, многа спремљена писма, па и проглас на коме је већ неколико дана неуморно радио. За тим седне и напише овако писмо:

„Сади-Егбер-аги, званичном хајдуку и харамији.

„Читао сам твоју наредбу, коју си највише мене ради и писао, и много се чудим твоме лудом послу. Изашао си да пљачкаш овај голи и незаштићени народ, али немаш ни толико храбрости да то извршиш просто и отворено, како то обично раде остала твоја браћа харамије, но ти је требало да се за некога заклониш, и ту си сад згодно нашао мене и моју дружину.

„Претиш селима и градовима паљевином, а овој јадној, немоћној раји сечом и убиством, да их тиме нагнаш да ти плате велике откупе. А да ти поштене царске слуге не би што замериле, мислиш да си изнашао голему згоду, кад објављујеш да све то чиниш бајаги мене ради, да би ме истерао из села и градова, и да би застрашио људе, да ме не примају на конаке и склоништа.

„Не коначим и не склањам се ја по селима и градовима, јер знам да бих тиме само теби ишао на руку да боље пљачкаш, већ је мој стан и склониште слободна планина, којој чак ни твоја обест ништа не може.

„Не тражи ме дакле по мирним градовима, већ ако ми смеш изаћи на мејдан, хајде Орловој пећини, ту је мој логор и ту мегдан да поделимо.

„Иначе можеш писати какве хоћеш заповести, цео свет види да је теби једино стало до пљачке, до богатога плена, и кад би ми образ допуштао да се с тобом упуштам у прљаве пазаре, тврдо сам уверен, да бих те могао купити за паре и златом начинити од тебе слугу, који ће служити мојим интересима, док се не би ко нашао да ти плати више да и мене издаш.

„Ја Турке мрзим као тиране и с њима се борим, али поштујем њихово јунаштво. Тебе, пак, могу само презирати, јер си кукавица, која сву наду полаже на преваре и ујдурме.

„Спомињеш неко јунаштво, као да један ситничарски базрђан (трговац), као што си ти, може знати шта је јунаштво и јуначка част.

„Говориш о неким заседама и преварама, а сам си се кришом и преваром ноћу улуњао у тај мирни град, опсео си га са својим најамницима и против мене једнога и шаке мојих другова дигао си читаву војску, посео си све улице, опколио варош, управио топове на мирне домове покорне царске раје, па издајеш будаласте заповести, којима нагониш кукавну рају да ме она хвата голим шакама, јер ако ме не ухвати и теби не преда, претиш јој сечом и паљевином.

„Тако раде све пржибабе. Но ако си мушко, и ако не штетиш тај царски хлеб за бадава, остави ти рају на миру, па дођи ти да ме ухватиш или да ми одсечеш главу, те ћеш бар добити оних обећаних десет кеса, за којима ти срце погибе.

„Јес, дођи ти да ме ухватиш, а мене ево овде у планини, и отворено да познаш како те се мало бојим и како мало зазирем од твојих претња.

„Ово ти је поздрав од мене. А кад би бог дао да се где год сукобимо само ја и ти, прса у прса, ја бих ти умео дати и други па и друкчији одговор.

„Али мудар си ти. Чуваћеш се ти добро такога сукоба.

„Толико од мене, народнога војводе, Црнога Ратника.“

Пошто је ово написао на брзу руку, војвода навуче широки гуњ, пребаци пешеве да покрије оружје и хтеде кренути. Он је мислио да прође сам кроз турске страже, које су опасивале Чачак, па било то мирно или силом, али верни Бритва бојао се да остави војводу сама. С тога бејаше похитао и сад пристиже још с двојицом другова.

Видећи га, војвода се чисто љутну и упита га, на коме је оставио да прикупи људе, и да ли они неће одоцнити и не стићи на време на уречено место, кад он — Бритва — није код њих?

Но Бритва умири војводу да се ништа не брине, људима је дат абер. Сви они знају зборио место и најдаље за један сахат сви ће тамо бити. Дата им је и лозинка за сваки случај, а наглашено им је и то, ако где чују јаку пуцњаву, нека одмах изашљу кога да види шта је.

Спремљено писмо ваљало је сад послати Егбер-аги; али како и по коме? Да би му се колико толико веровало, писмо је требало да дође с поља, из планине. Али ко да се промакне кроз турско страже које опасују цео град?

— Да је ту „Орлић“ он би једини могао то испословати — примети војвода.

Бритва се осмехну: — Ако је тако, војводо, онда бог још води бригу о нама. Орлић је овде; синоћ је дошао као наручен.

— Шта! Орлић ту? Дајте га одмах амо — рече војвода обрадован.

Дете је било склоњено код бабе у кући. Бритва га доведе. То је био сувоњав, блед дечко од својих 10—12 година, симпатична лица, са живим, веома паметним очима. У обичним сељачким хаљинама, с опанчићима на ногама, ово дете по изгледу није показивало ништа особито, и свак би мислио да је ово какво обично сељаче.

У - ствари Орлић је био ванредно, необично дете. Две је већ године како се он не одваја од војводе и његове чете, и слободно се може рећи, да је за то време учинио хајдучкој дружини више услуга но и један посебице од свију ратника њених.

Дете пољуби војводу у руку и он га очински помилова по глави:

— Сине, треба однети писмо команданту турском. —

— Да га однесем, оче!

Ту није требало дуга разговора. Орлић је по првој речи погађао шта се од њега тражи. У његовој малој али светлој глави брзо је био готов план за извршење целога тога посла. Он ће се провући кроз турске страже; писмо ће углавити у процеп (дугачак штап) као што то обично раде сељаци кад носе какву народну молбу турској власти. Тако ће се јавити турским стражама око вароши. Оне ће га јамачно одвести команданту. Њему ће рећи да је чобанче; да су га [195] хајдуци ухватили у планини и приморали да ово писмо донесе амо. Турци ће видети његов страх, његове сузе и вероваће му. Ако га мету под стражу, он ће увребати прилику да утече. Тако је Орлић сам развијао свој план.

Војвода га упита како се мисли извући из вароши. Орлић одговори да још не зна, али ће видети: наћи ће он већ згодан пут. На доњој страни вароши има једна ритина. Ту се разлива Морава и лети гради широке мочвари. Те ритине и зими се не мрзну, оне се увек пуше и тек на највећим мразевима ако се мало поткоруше. Турци туда нису могли постављати своје страже, јер би пропале у дубоки глиб. Ако се малко и поледило одозго, та кора не може да издржи стражу, војнике, али ће можда издржати њега малог и лаког.

Већ се раздањивало: ваљало је хитати. Орлић прими писмо, зави га у парче мушеме и сакри га у уста, пошто је био извежбан да и много веће предмете крије у уста. Војвода му још једном препоручи да буде опрезнији но икада, па се дете на брзо изгуби кроз беличаст јутрењи сутон — Мали Орлић оде.

Сад је ваљало остати бар сахат-два да се сачека, хоће ли бити каква ресултата од послата писма. Војвода оста да чека, Бритва с двојицом својих другова изиђе да на разне стране промотре, где су како размештене страже око вароши, на коју је страну свраћено највише пажње и где би се најлакше могло продрети.

Ово чекање било је Црном Ратнику веома незгодно. Што никад, сад су га спопадале најцрње слутње. [196] Прво га узе мучити мисао, ако Турци што посумљају у Орлића, па га ударе на муке. То чудно дете умреће а ништа намерно одати неће. Али случај може издати целу ствар. Свирепи Егбер тада би сву срџбу излио на Чачак. И варош и становништво грдно би пострадали... Да ли не би боље учинио да није ништа ни писао, но да је одмах покушао да где год прође, како је у први мах и мислио. Било је и многих других злослутних мисли.

Бритва дуго изостаде, па сад је и то морило Црнога Ратника: да нису где год запали, да их није каква стража уловила!

Но кад се из даљине зачу још пуцањ пушака, нестрпљење Црнога Ратника достиже врхунац. Није могао више остати у соби, ту га је гушило, чинило му се као да су на њега пали они зидови собни, и он истрча напоље и ако је у том изласку могло бити опасности, јер заповест Егбер-агина већ је била објављена и њушкала, жудна новца и големе уцене од десет кеса, већ су почела тумарати тамо амо.

Напољу је било хладно, али ведро и јасно зимско јутро. Докле је год око допирало ширило се бело снежно покривало. Под големим снегом предмети су изгледали као сахрањени. Претоварене снегом, голе црне гране осиротелих дрвета жалосно су се повијале под бременом нападала снега, као и да не слуте чаробно пролеће, које ће кроз који месец опет обновити живот у њима, вратити им њин лиснати накит и зеленило, и опет их уздићи да поносно и смело теже висини, сунцу и светлости.

Свуда у наоколо царовала је мртва тишина, и цео овај призор будио је у души Црнога Ратника чудне, сетне мисли, које пред борбу и у часовима опасности [197] никада до сад нису на њега наилазиле. Најтежа му је била помисао да због њега могу страдати читави крајеви. На једаред дође му мисао да више не чека никога, да сам покуша излазак из вароши, па ако продре, — добро, лако ће се после наћи с друштвом, падне ли, бар нико неће због њега страдати.

Можда би Црни Ратник и прегао да што учини под утиском ове помисли, да се баш у тај мах не појави Бритва.

— Злата вриједи наш мали Орлић — рече Бритва задовољно. За тим исприча војводи ове новости.

Егбер ага наредио је да се искупе код муселима сви општинари и сви први и угледни људи из вароши. Ено их сад свију тамо у конаку где их сам Ибрахим саслушава: знаду ли што о војводи и могу ли јамчити и заклети се да он није овде у граду. Људи се правдају и куну се да им није ништа познато. Муселим купи потписе и узима заклетве и писмена обећања од људи, да у својој средини немају хајдука и да их неће ни тренута трпети, већ чим би што сазнали, одмах ће јавити власти. Бритва је био мишљења, да је ово последица послатога писма — значи, Орлић је успешно извршио своју улогу. Чим се сврши ова комедија код муселима, Турци ће с главном силом кренути Орловој пећини, а око Чачка ће остати само слабе страже — тако је бар утврдо веровао сам Бритва. С тога је наваљивао на војводу, да још мало очекне. И ако му је тешко било чекати, војвода се ипак морао одазвати разлогу; он се понова врати у своју одају и реши се да причека још неко време. Међутим, Бритва опет изађе да мало постражари у околини.

У доба о коме овде говоримо, становништво по српским градовима било је шарено и јако измешано.

Домородаца ту је било веома мало, а претежна већина били су досељеници са стране. Било је ту доста Срба, али су то махом били Срби из разних крајева у Старој Србији, Македонији, Босни и Херцеговини и са других српских страна. Сем тога, ту је било доста Грка, Цинцара, хришћанских и мухамеданских Арнаута, Примораца и Турака. Све су то били људи, који су свикли на турско господство и свој начин живота прилагодили турским потребама тако, да су и они Турцима, и Турци њима, били некако ближи но остала раја на овим крајевима, а нарочито сељаци. Према томе, варошани су донекле изгледали као неки повлашћени сталеж према сељацима. С тога су и њини односи били прилично хладни. Сељаци су гледали на грађане као на турске улизице, а грађани опет сматрали су сељаке као грубе простаке, који често претерују и само драже Турке.

С тога Бритва, као хајдук и сељак, није делио велико страховање војводино да се што зло не деси грађанима. Њему је главно било да се спасе војвода и да здрави читави изађу хајдуци, који за ову земљу што вреде, а за грађане — како им буде. Умеће они увек да се наравњају с Турцима, — само кад тресну добро кесом.

С друге стране опет, ни грађани нису много марили за хајдуке, и, у најмању руку, били су бар равнодушни, да ли ће их Турци похватати. Сем чачанског проте Самуила, који је био познат као велики патриота, свега ако је још било 5—6 грађана, који су истински пријатељевали с хајдуцима.

Турди су познавали ово стање ствари и прилично су веровали грађанима, кад су им ови давали заклетве, да неће трпети хајдуке у својој средини.

Предвиђања Бритвина доиста су се оправдала. После абера код муселима, златан део турске силе крене се у планину...

Шта се међутим десило? Је ли то био случај или издаја? Сад, у овом тренутку, није се имало кад на то ни мислити, јер, у сред најбољих изгледа, од једаред је настала највећа опасност.

Пошто је разабрао шта се дешава код муселима, пошто је дочекао да чује како су се појача одељења већ кренула да траже хајдуке у планини, Бритва се задовољан враћао кући, радујући се у напред, што ће војводи однети пријатну вест, да се већ разилази мутан облак, који се над њима био скупио.

Али гле! Корачајући замишљено, Бритва на једаред чу где нешто пуче на дну шљивака, као да се преломи каква суха грана. Поглед му се оте на ту страну, и он прво угледа једнога, па после два три, па после читаву гомилу људи, где се провлаче кроз прошће, и, полегнуто, кришом, примичу се кући где је био склоњен војвода.

Бритва имаде само толико времена, да довикне двојици својих другара: „Потеците! Опколиће нас!“ па као срндаћ, у два скока, јурну у кућу и у две речи каза војводи шта је.

Док би ударио длан о длан, они искочише из куће и нагнуше бежати супротном страном. Срећом, потера их не опази одмах. Тако се хајдуци дочепаше плота и искочише из шљивара на утрину. Бритва је [200] грувао напред а два његова друга хватали су лево и десно, старајући се да војвода увек буде у средини. Али он сам испадао је час напред, час у лево, час у десно, као да му је сметало ово заклањање.

Потера се бејаше зауставила око кућице, и сва је прилика, да није ни смотрила хајдуке кад су искочили, те би тако ови можда могли и умаћи, да се није десило друго нешто.

Баш у тренутку кад хајдуци искочише из шљивара, утрином су ишла два Турчина, грађанина, који их одмах угледаше. У почетку они застадоше и гледали су изненађено ова четири човека како трче. После се ваљда присетише да ће то бити хајдуци, те обојца повадише пиштоље и један и опали. Опалио би јамачно и други, да војвода не застаде и не довикну Турцима срдито, чистим турским језиком:

— Е, баш си паметно учинио! Хајд, пуцај још једанпут! Хоће јунак јамачно хајдука да убије!....

При овој речи војвода прште у грохотан смех, махну руком и довикну:

— Тамо, тамо јуначе; иди тамо горе, у планину, ака си се баш тако решио да убијеш хајдука, а немој пуцати овуда у сред града на мирне људе, који трче својим послом.

Бритва већ бејаше разумео досетку војводину и да би му помогао, он и сам викну турски:

— Море хајде, одоцнићемо! остави те будале!

Веома је важно било да хајдуци заметну траг да се не зна бар одакле су изашли. С тога је Црни Ратник и покушао ово лукавство, које збиља и поможе, јер она два Турчина, пошто су још мало погледали за хајдуцима, метнуше пиштоље за појас и одоше мирно даље.

Али пушка већ бејаше пукла и кобна последица овога пуцња убрзо се јави. Пуцањ намами потеру и она наскоро стиже.

Измичући даље, хајдуци угледаше пред собом 3—4 гомилице Турака, које су очевидно биле ту као стража. Да не би падали у очи овим Турцима, војвода рече да иду обичним кораком и да хватају више у десио, како би обишли страже.

Али на брзо хајдуцима је било јасно да обићи не могу, јер докле су год могли оком догледати, виделе су се све нове и нове страже турске. Није остајало друго но ићи право најближој гомилици, па, или је преварити и провући се, или је напасти па се пробити.

То је било јасно и Црноме Ратнику и његовим пратиоцима, и они су се разумели без много речи, тако рећи једним погледом.

— Рећи ћемо, да смо карановачки Турци, да смо стигли ноћас, и да смо кренути да гонимо хајдуке... У осталом, ја ћу говорити а ви ћутите, рече војвода кратко.

Али, док су хајдуци премишљали како ће се спасти једне невоље, стиже и друга. Прво се чуше два кера, који из даљине лајаху, као оно кад по трагу терају зеца. За тим се указа и потера, која је већ била наишла на траг бегунаца.

Тај траг јасно се познавао по дубоком снегу, а и пси су свратили на њ пажњу потере, јер то су били нарочито за тај посао спремни и изучени пси, којима су се Турци служили у своме лову на људе.

Црни Ратник био је сад управо у клопци: пред њим се пружао дуг низ турских стража а за њим се журно примицао читав ланац од потере. Ту се за часак око њега могло склопити 30—40 Турака, и шта би он ту могао учинити са три своја друга, па ма како да су храбри? Борба, сила, ту је обећавала мало [202] успеха. С тога Црни Ратник одлучи да прво покуша неће ди што учинити вештином, досетком, па тек ако то ништа не помогне, у последњем, очајном тренутку да окуша и силу.

Тренутак је био критичан и одсудан. Потера једва да је била далеко 400—500 корака а до страже напред, није било ни 300 корака. Ваљало се на штогод одлучити. Војвода се ломио у мислима, чега да се лати. Бритва је био мрачан и намргођен, мислиш, из чела ће му туча ударити. Он је чешће погледао војводу, а тај поглед као да је говорио: шта ћемо сад?

Видећи оваку опасност са свију страна, они за тренутак застадоше.

— Војводо, вежите мене па поћерајте и реците на стражи да на мене нешто сумњате. Док се они око мене забаве, ви можете умаћи. Доцније ћу се извући и ја.

Војвода ману главом зловољно:

— И онако нас је мало, па сад још и тебе да оставимо! То не иде. Но покушаћемо, да на потеру бацимо сумњу код стража. Мотрите на мене и чините што ја будем чинио.

И сад опет убрзаше кораке. Кад се примакоше стражама толико, да се могло довикнути, војвода викну турски:

— Хеј, Турци браћо! Ако немате стража на доњој страни — он показа руком у десно — одредите кога, нека трчи одмах тамо, сва је прилика, да ће доле наићи неки сумњиви људи.

Војвода понови то два три пут, опомињући их да на доњу страну пазе, а довикујући то, он је с дружином ишао право првој стражи, која је стајала пред њима.

Кад дође на двајестак корака, он рече гласно:

— Машалах! Шта од нас направи светли везир. Обуче нас у ове ђаурске дрехе, те да изгинемо не познајући једни друге. Јаничари носе гуњче и чакшире, а хајдуци обукли бињише и шалваре!

Стража је ћутала не говорећи ништа, само што се примакоше ближе стражари с лева и десна, а поиздаље с десне стране дође млад, повисок човек, који је свакако овде био неки старешина над стражом.

— Одувуд иду оружани и у бојни ред постројени двајестак неких људи. Обучени су тако, да би их пре узео за ђаурске хајдуке но за турске војнике. Свакојако, не би било згорега, да будете на опрези и да изашљете неколико људи напред, да се увере ко су и шта су — рече црни Ратник, пришав стражи на 5—6 корака.

Млади старешина, који је дотле ћутао, заповеди стражи да заустави ове непознате људе, а сам изађе пред Црнога Ратника и упита га хладно:

— А ко сте ви, и шта тражите овде?

Црни Ратник одговори, да су Турци из Карановца, да су јутрос кроз зору дошли с дружином амо, па да им је дружина одмах упућена даље у планину, а њих четворица задржала су се у вароши послом. Сад хитају да стигну своју војску.

Млади старешина махну главом сумњиво и рече, загледајући Црном Ратнику право у очи:

— Овуда није прошла никаква војска! Имате ди какве тескере, (писмено, пасош)?

— Шта ће нам тескере! У Чачку ми смо код своје куће, као и у Карановцу. Ту нас зна цела чаршија. Ко не зна Карафејзулову кућу.

Карафејзуловићи били су јака и старинска (управо потурчена) породица.

— А зар си ти из дома Карафејзулића? упита млади Турчин с очевидном неверицом, а очима зачкиљи и гледао је нетренице прво у Црна Ратника, па после у његове другове редом.

— И био, и јесам и вазда ћу остати.

— А што ће на вама те каурске хаљине?

— А на вама? — рече војвода и показа руком на турске стражаре, који су махом били у гуњцу и у чакширама.

— Нас је натерала нужда; требало нам се довде провући чак из Београда.

— Е, није од добра и сербезлука ни код нас... Тако су нам старији заповедили.

Док се међу војводом и старешином турске страже водио овај разговор, у даљини се показа потера.

— Ено их! — примети војвода. То су они, за које велим да се не зна јесу ли Турци или ђаури. А свакојако ваљало би бити на опрези, да вас не изненаде.

Старешина страже метну шаку на очи и загледа се у даљину.

— Очекните ви овде, а ја идем да видим какви су то људи.

Говорећи то, он махну руком и позва 5—6 околних стражара да с њим пођу.

Црни Ратник остаде на месту с три своја друга. Дочекати ту долазак потере, за њега би значило пропаст, јер би га потера одмах везала, а у њој је јамачно било и таквих људи, који га лично познају. Ваљало се дакле користити тренутком и умаћи.

Црни Ратник погледа око себе. Ту у близини остало је свега 3—4 стражара. Истина, лепо и десно, мало подаље, било је још стража али, док би се оне прикупиле и обавестиле у чему је ствар, Црни Ратни могао је измаћи прилично далеко.

И он преже на једно, и реши се да измиче с друговима.

— Богме ми немамо кад дуго чекати. И овако смо много задоцнили и изостали од дружине, рече он као да се обраћа оним стражарима око себе. И говорећи то, војвода се крете полако.

Све очи и цела пажња код стражара била је наперена на људе, који су из даљине долазили. Од њих слабо ко и чу шта говори војвода. Али кад се он крете, најближи стражар викну му да стане. Црни Ратник се обрецну и рече срдито, да он не сме ваздан изостајати од своје дружине, и чекати овде свршетак, који бог зна докле се још може протезати. Говорећи то, Црни Ратник даде знак дружини и они брзо узеше одмицати и не осврћући се на протесте и вику стражареву.

Међутим, и потера већ бејаше стигла и командант страже брзо разабра шта је у ствари. Његове сумње дакле биле су оправдане. Она четворица што су се јавили стражама били су хајдуци. Но командант се пренерази, кад чу уверавање потере, да ће међу оном четворицом бити главом и сам Црни Ратник. Узбуђени, они сви потекоше стражи.

Но ту их је чекало изненађење. Први упитани стражар рече немарно да су она четири Турчина отишла. Он их је, вели, заустављао, али они рекоше да морају хитати и одоше.

Старешина страже цикну као гуја и сасу стражару пиштољ у груди. Несрећник паде, и док се он копрцао у крви, командант је очајно чупао косе, узвикујући с пеном на устима:

— Где су хајдуци? Зашто пустисте хајдуке? Све ћу вас побити!

Но све ово десило се у тренутку, и хајдуци су били на домаку и на догледу. И ако је даље већ настајало ломно и брежуљкасто земљиште, а у даљини се црниле пусте шуме, извеџбано око јаничарско угледа хајдуке како измичу у даљини и показаше старешини страже. Растојање није било велико. Потера, удружена с најбољим момцима од стражара, потече за бегунцима, а напред је јурио сам старешина страже, млади Сали-ага.

Међу тим, да би дала хабер другим одељењима, потера испали неколико пушака.

Хајдуци одмах опазише, да се потера за њима натурила, и сад је настало право утркивање, ко ће брже потећи и умаћи. Хајдуцима је било главно да се дочепају планине, а потера је напрезала све силе, да их престигне и од планине одсече.

У први мах хајдуци су се држали у десно, једно с тога, што им је у том правцу најближе био један планински огранак, а поглавито с тога, што је на тој страни било згодно место, које је Бритва изнашо за остало њино хајдучко друштво, које је имало да измакне из Чачка.

Но Турци их на скоро одсекоше од ове стране. Пружајућу све даље своје лево крило, потера најпосле пресече хајдуцима сасвим пут на ову страну и они су сад морали бежати управо.

Већ овим одсецањем било је веома много изгубљено. Удружени, они би могли и одбити ову потеру што их гони, али овако сами, њих четворица једино су се могли уздати у добре ноге.

Но и ако су били лаконоги и вични на сваке уморе и напоре, дуго бежање опет поче их најзад заморавати, и растојање између њих и Турака бивало је све мање и мање.

Разлеже се пушчани пуцањ и куршум просвира поред главе Црнога Ратника. Потера је, дакле, била већ толико близо, да се могла служити оружјем против бегунаца.

Црни Ратник стаде као укопан. Одмах се зауставише и његови другови. Окретоше се назад. Они су били у дољи, а на ивици брежуљка, што се пред њима уздигао, тек се указало пет шест Турака од потере. Црни Ратник клече и нанишани. То учинише и његови другови. Прво плану једна па после у један мах још три хајдучке пушке.

Висок, млад Турчин, који је напред трчао, суљну се низбрдицом, пободе теме у земљу и ни ногом више не мрдну. Лево и десно од њега падоше још двојица. Од четири хајдучке пушке, само је једна промашила.

Млади Сали-ага, добар јунак и виђен Турчин, плати први главом своје дрско јунаштво.

И Турци опалише. Бритву лако очеша једно тане по левом лакту, а Црном Ратнику куршум преби дебелу гвоздену харбију за појасом. Да није било харбије, куршум би се умотао у црева.

— Добар почетак! — рече Црни Ратник одгризајући фишек који сасу у пушку.

Потера се опет продужи, али ненадна смрт Сали—агина [208] прилично је зауставила Турке и хајдуци су им опет за коју стотину корака даље умакли.

Али на једаред искрсе нова опасност. Јамачно намамљена пуцњавом пушака, једна гомилица од 5—6 Турака бејаше се упутила амо.

Бежећи ломним, брежуљкастим земљиштем, хајдуци су час замицали у дољаче, где их потера не види, час се опет указивали на ивици каква брежуљка, виђени са свију страна.

Исто тако и они су час губили потеру из вида, а час су је опет виђали целу или у одељцима.

Али на једаред пред уморне хајдуке искрсе иза једног брежуљка ова нова гомила Турака. Једва да их је раздвајало сто до двеста корака.... Остраг потера, напред заседа — положај је био опасан!

У први мах Турци застадоше збуњено. Нису могли одмах да разберу шта је ту управо и да ли су она четворица што трче Турци или ђаури. Но у томе се појавише на супротном брежуљку први редови потере, која на хајдуке одмах скреса ватру, а зачу се и вика: — Хеј! Ко је Турчин потеци за хајдуцима!

Права забуна прође и Турци разабраше да су ово хајдуци. Одмах потегоше пушке. Хајдуци се нађоше у забуни. Застадоше за тренутак, па онда ударише у страну, кушајући да се провуку између две турске ватре.

Међутим и потера и ова нова гомила Турака просуше на хајдуке јаку ватру. Један од хајдука рани се у пету.

Мало је требало још па да хајдуци буду сасвим опкољени. Бритва понуди Црном Ратнику да се он спасава, а они ће стати да зауставе Турке ватром. Као одговор на то, војвода се окрете, диже пушку и најближи [209] Турчин закопрца се на ледини. Припуцаше и остала тројица. Турци су им одговарали. Како није имао кад више да пуни пушку, војвода трже пиштоље, и обадва их скреса у најближе Турке.

Док би ударио длан о длан, четир хајдука бејаху изметнула већ преко десетак метака и неколико мртвих и рањених Турака већ се ваљало по пољани. Али и један хајдук паде. Био је погођен по сред чела.

Бритва дохвати само пушку и вишеклију свога покојнога друга па опет нагоше бежати.

Турци кивно нападоше на убијена хајдука и у једном тренутку разнеше га на јатаганима, наравно, пошто су га прво опљачкали.

Но у тренутку када се њих три-четири, као гавранови бејаху накупили над хајдучком лешином, Бритва се окрете, нанишани и рече — Ово за твоју душу. Милутине брате, — па скреса у гомилу Турака. Остали одскочише, али један паде ничице преко мртва Милутина.

— Тако! — рече Бритва задовољно — за живота крвнички се клати, а гле сад како се братски загрлише! Гавранови ће обојицу пријатељски оглодати.

— Њих мало ниже, нас мало више, разлика неће бити велика — примети подругљиво хајдук што још раније бејаше рањен у пету те већ поче нарамљивати и заостајати.

— Вала и ако ће Лазо, а данас смо се добро наплатили — рече Бритва.

И ако су од Турака неки били побијени а више њих рањено, потера је опет зато веома живо гонила хајдуке а њина снага била је већ јако исцрпљена. Могло је већ бити читав сахат како се Турци гоне — [210] с хајдуцима и крајњи излаз ове борбе могао се лако предвидети. Турци су истина скупо плаћали потеру, али њих је било много на броју и губитци су увек попуњавани новим силама, док су хајдуци бивали све слабији и слабији.

Планина није била још далеко, али потера је јако сустизала и на махове се догонило да између хајдука и Турака није било више од 50—100 корака растојања. У оваким критичним тренуцима најмања случајност могла је бити фатална. Требало је само да Црни Ратник гдегод запне, да се спотакне и падне, или ма чиме да се за тренутак забави, па да буде пристигнут, умлаћен или чак и жив ухваћен.

Међу тим пушке су непрестано грмеле. Ова пуцњава морала је свратити пажњу и другим одељењима турским, која су била ту у околини.

Турци су палили на хајдука што чешће могу. Хајдуци пак чинили су то изређе, кад им се какав Турчин сувише близу примакне.

У сред ове очајне и критичне ситуације, јави се једна нова чињеница. Из далека чу се свирање војничка рога. Мало за тим на висовима пред хајдуцима указаше се неки људи, прво нејасно као црне пеге, па после све јасније и разговетније, док се најпосле, на белом снегу, сасвим лепо не указаше дуги редови турске војске.

Истина, ова војска била је још доста далеко, али она се брзо може спустити одозго с косе, а онда су хајдуци ухваћени као у кавезу.

Свршено је, дакле — Црни Ратник са своја два друга био је опкољен.

Потери чисто порастоше крила, кад угледа каква јој нова помоћ стиже. Турци халакнуше и удвојеном [211] снагом потекоше за хајдуцима. Међутим Црни Ратник стаде! Застадоше и његови другови, и то сад кад је сваки тренутак био драгоцен и судбоносан, сад, кад би они управо требало крила да имају, па тек да се могу спасти. Али војвода је једним погледом схватио сву дубину њина очајна, беспомоћна положаја.

— Да бар добро напунимо кратке и дуге пушке — рече Црни Ратник мирно. После кратког ћутања он додаде — Ваља изабрати згодно место, па налити до последња вишека.

Брзо напунише пушке на онда окретоше опет измицати. Но Црни Ратник сад је изостајао. Изгледало је као да се двоуми да ли у опште вреди даље бежати.

— Немој тако војводо — рече Бритва осврћући се, — Још се ми можемо спасти. Док они пси одозго пристигну ми се можемо дохватити шуме. Ето где је; нема два-три добра пушкомета.

Црни Ратник не одговори ништа, али убрза кораке.

Сад су бежали уз брдо. Земљиште је било каменито, засејано трњем и изваљаним стенама, а све покривено великим снегом. Може се мислити с каквим је тешкоћама било везано бежање на овом земљишту. Није било лако ни Турцима, али охрабрени лепим изгледима на успех, они су лакше сносили све напоре.

Турци су пристизали све ближе, а код хајдука је бивало све мање наде на спасење.

— Хеј, рајо, предајте се, не гините лудо! — довикну некакав Турчин хајдуцима.

Војвода застаде и диже пушку на око — дођи ти да примиш робље — рече он и у исти мах скреса. [212] С повисока камена понајближи Турчин стрмекну у провалију под собом.

Али и хајдуцима као да су већ били часови избројани. Од војске; која се бејаше указала горе на брду, један део био се већ одвојио и брзо је силазио доле хајдуцима. Сад је већ био на такој близини да је могао употребити оружје и већ припуцаше прве пушке с оне стране.

Међу овом новом војском или је било бољих нишанџија, или је то био случај, тек први метци с оне стране ранише Бритву у врат.

Видећи да ће брзо бити опкољени, хајдуци потрчаше у лево да заузму што бољи положај за одбрану. Нису трчали дуго, кад наиђоше на искривудан, дубок планински поток. Поток је био узан, али необично дубок. Планинске воде, дерући туда воковима са стрмих висина пролокале су себи узану али дубоку стазу прорезану кроз сами станац камен, од кога пршти и одскаче тврди челик, а прогриза га мекани зуб лаке водене капљице, глођући га упорно кроз дуге и дуге векове.

На местима овај поток био је тако узан да се могао из трке прескочити, а на местима тако дубок да му се дно није видело а шуштање бујна планинска потока чисто се губило као да долази од некуда далеко испод земље.

Обадве обале овога потока биле су обрасле средовечном, али кржљавом и јако проређеном шумом.

Пошто је ово био крајњи изданак једне од многих планинских коса, ту је било доста ситнија и крупнија раздробљена стења, што се све згодно дало употребити као заклон и бусија у борби.

Кад с једне стране пристиже потера, а с друго прикљешти овај нови нападач с брда, Црни Ратник западе са своја два друга за једну велику стену и отвори ватру против нападача.

И Турци заузеше бусије, па док су једни тукли хајдуке, неколико њих одвоји се да се неопажени провуку крај потока и да нападну хајдуке изненада јатаганима и прса у прса.

Хајдуци су необично добро гађали. Пуцали су само војвода и Бритва, а трећи друг пунио је само пушке и брзо додавао, да ватра траје непрекидно.

Хајдуци су пуцали тако брзо, да би човек рекао десет их је за оном стеном, а не тројица.

Турци су се крили и заклањали, али чим се иза стене укаже каква обријана турска тинтара, војводин иди Бритвин пурак одмах је просвира.

Но ова борба није дуго трајала. И ако су хајдуци зорно мотрили да им се Турци с које стране не прикуче сувише близу, ипак су били изненађени. На једаред они зачуше како им се управо над самим главама захори страшно турско: „Алах! алах!“ и пет-шест Турака нападоше их голим јатаганима са свију страна.

Одмах у првом сукобу хајдук Лаза доби самртну рану у главу, али ионако рањен, он једноме Турчину саби ороз и цео табан у темењачу а другога шчепа својим снажним храпавим хајдучким рукама за гушу паде заједно с њим и удави га на месту.

Челични хајдучки прсти пропадоше и удубише се у гркљан и једњак турчинов, као кад оштру железну вилу забодеш у трулу бундеву. Несретнику искочише обадва ока и он оста тако мртав крај мртва Лазара.

Војвода и Бритва искочише из заседе, те између њих и нападаче настала крвава борба прса у прса. Црни Ратник бејаше искочио држећи у обе руке по један пун пиштољ. Он их скреса најближим нападачима у прса једном један, а другом други. За тим празним пиштољем млатну трећег по глави, те се пиштољ преби до саме цеви. Очајни војвода потеже јатаган, али њиме једва успе да заклони главу, над којим се већ бејаху укрстила три турска јатагана.

Док се Црни Ратник овако борио, Бритва је иза његових леђа радио то исто, старајући се да бар остраг заштити господара од позадних удараца.

Али Турци почеше прискакати са свију страна; Црни Ратник бејаше већ добио два ударца по десној мишици — још тренутак само и он би формално био разнесен на ножевима, кад се на једаред јави неочекивано и неслућено спасење. У том најстрашнијем тренутку на једаред се захори громовито: „Хура! Удри за крст часни!“

Иза оближње стене скочи десетак наоружаних људи, који као рисови с голим јатаганима јурнуше на Турке. Изненађење је било огромно. Преплашени, Турци прскоше на све стране. Неочекивани спасиоци шчепаше војводу и Бритву и брзо их поведоше са собом, јер су знали да овај тренутни спас не значи још потпуно избављење из аждајиних чељусти, у које су били запали.

Читаоцу је лако погодити да су ови непознати спасиоци — били дружина војводина. По споразуму с Бритвом они су чекали на уроченом месту, али видећи да војвода не долази, а чујући амо на овој страни пуцњаву, они се амо упуте, и, као што смо [215] видели, стигли су у најодсуднијем тренутку, као да их је сам Бог послао, да буду избавиоци своме вођи.

Тек сад, када се нађоше колико толико у некој сигурности, војвода и Бритва осетише да су рањени и то обојица доста озбиљно рањени. Али о одмору и правилном привијању рана није могло бити ни речи. На брзу руку зауставе само крв и засоле рану, па пођу даље. На тренутак сузбијени, Турци се почеше опет брзо прикупљати, и своју потеру продуже још с већом енергијом. Хајдуцима је остало да се према томе управљају.

Положај је сад био овакав: с једне стране било је у најмању руку око сто педесет Турака, махом одабраних међу најбољим момцима, добро оружани, добро спремни, а врх свега подстакнути крупном новчаном наградом: која је обећана за главу Црнога Ратника.

С друге стране било је највише до двадесет и пет-шест људи, истина врлих ратника, али недовољно оружаних, јер су пошли нагло и ненадно, а извлачећи се из вароши поред турских стражара, многи нису могли пронети своје пушке.

Између ова два непријатеља отворила се сад борба на живот и на смрт. Хајдуци су узмицали дубље у планину, старали се да се дочепају планинских гудура, где им се тешко могло досадити: Турци, опет, напрезали су све своје силе, да одсеку хајдуке од планине, да их опколе и ту да их утамане.

Борба је ова била сурова и неумитна: обадве стране водиле су је с кивношћу и једовитом пакошћу која је већ прелазила у животињство.

Хајдуци су једнако узмицали, а Турци су их оштро гонили. Пушке су непрестано гроктале и жртве [216] у мртвацима и рањенима множиле су се на обадве стране. У свом одступању хајдуци су се старали да увек осигурају себи позадност, како би увек могли назад одступити, и како их Турци не би могли сасвим опколити. Турци опет гледали су да нагнају хајдуке на незгодно земљиште, где би се изломили сами или би их могли похватати у клопци, као пацове.

Три пуна сахата трајала је овако крвничка борба. Од Турака пао је огроман број људи, али и хајдуци су били већ изгубили четворицу од најсмелих млађих бораца својих, а два пут толико било их је које лакше које теже рањених. Њихова мала дружиница топила се као грудва снега у врелој руци.

Потискивани и потисаиванп, наши јуначки борци најпосле буду сатерани у један теснац. Користећи се надмоћним бројем својих трупа, Турци брзо затворе овај теснац и хајдуци се тако нађу опкољене са свију страна.

У теснацу се није могло дуже остати, јер су Турци с околних висова били хајдуке управо у теме.

Положај је био опасан и војвода помисли на последње очајно срество да се из теснаца спасе. Он нареди хајдуцима да се пењу стрмим и веома узаним путањама, којима само козе пролазе. Тим путем војвода је мислио да изведе своју војску на врх брда, оданде се може згодније бранити а од куда ће ваљда наћи и одступницу, јер овај вис јамачно стоји у вези с другим висовима и мора имати благих коса, којима ће се хајдуци повући дубље у планину.

Одступање к врху из теснаца отпочне се одмах и изврши се брже и лакше но што се мислило. Хајдуци су одступали један но један, па и ако су Турци просипали јаку ватру, рани се само један једини хајдук.

Али овај вис није био оно што се очекивало. Згодан за одбрану, он је био веома незгодан за одступање, јер у позадности није имао веза с другим брдима, већ је стајао засебно, као какво јаје. С тога је овај вис лако било и опколити и држати га у шкрипцу и с мало убојне снаге. Турци се одмах користе овом околношћу и брдо опседну. Црни Ратник био је сад истински опкољен и друго спасење није му остајало, но да се пробије кроз опсаду. Али и овај једини исход био је наскоро пресечен.

Хајдуци су приспели на врх брега у најжалоснијем стању. Многи су били рањени и осакаћени, а сви грдно изморени и малаксали. Рањеници су изгубили много крви, и сад су осећали како их у утроби пржи некакав страшни унутрашњи огањ, који тело прождире, а ум мути и помрачава. Оружје им је било оштећено и покрхано, муниција истрошена, све похабано. Ова мучна, крвава и рањава војска није хтела а није ни могла даље. Људи су у један глас захтевали да се овде стане, да се мало одморе, да се напију воде, да оперу и привију ране, да прегледају и дотерају оружје, па ако се већ морају пробијати кроз Турке, онда боље да то учине довече, ноћу, одморни и спремни но сад, овако грдно изморени и већ попадали.

Све је у истини било тако, и војвода је и сам увиђао умесност ових захтева. Но главно је питање било, да ли ће их Турци оставити сад бар на миру, или ће продужити своје нападаје и гоњења?

Решише се да ту причекају. Пушчана ватра поступно се угаси, и све се утиша. С брда се могло видети како се Турци у подножју прибирају и уређују. [218] Хајдуци су, дакле, били остављени на миру, али за мало.

Турци су зауставили своје нападаје једино с тога, што су били послали гласнике, да доведу нова одморна одељења и да јаве Егбер-аги, да је на једном вису опкољен сам Црни Ратник.

Кад је Сади-Егбер-аги стигао овај глас, он брзо прикупи до 80 момака, пробраних све бољи међу бољима, па одмах појури у планину, куда стиже петог дана око заранака. Чим дође. Егбер се обавести, како стоје ствари, узе сву команду у своје руке и издаде људима заповест, да се спреме за нападај и сваки на свом месту да чека даљу заповест.

За тим Егбер изашље три извиднице, у свакој по три човека, да промотре какво је пењање уз брдо и какав је положај горе, као и то шта раде тамо хајдуци, да ли се ту утврђују или се спремају да беже даље. Извидницама је наређено да се прикрадају што тајније, како би се привукле што ближе, и да иду напред све дотле, док на њих не почну пуцати.

Док су се Турци овако у подножију брда припремали за даљи напад, горе, на врху, хајдуци су прибирали последњу снагу за последњи очајни напор, јер је свак знао и осећао, да је настао свечан тренутак, где се дели живот или смрт целе дружине.

На врху брда била је поширока пољаница, те је брег изгледао као зарубљено јаје. На средини те пољанице зијала је огромна вртача, налик на горостасни левак. По планинама чешће се виђају оваке рупчаге. У њих се обично скупља планинска вода од плахе кише, од отопљена снега, и туда после отиче некуда у незнан, губећи се у мрачној утроби планинској.

Од оваких вртача понекад се стварају подземни поточићи, који се пробијају кроз планину, вијугају кроз каменито срце брдско, док негде, на великој даљини, не избију као јако планинско врело или као читава река.

Ова вртача била је сад завејана снегом. Хајдуци су кушали да баце камен у њу. Камен је с тутњавом пропадао некуда у мрачну дубину, од куда се за дуго чула његова подземна лупа.

Одмах иза ове вртаче, дизала се, у сред равне пољанице, огромна стена, која је изгледала као да је од некуда амо донесена и ту руком нарочито намештена.

Пред том стеном хајдуци су разгрнули снег и наложили велику ватру. Вода од топљена снега сливала се у вртачу, градећи себи пут кроз дубок снег.

Око стене био је мали шумарак. Хајдуци су се ту разместили, сем истакнутих стража које су, прикривене на ивици брега, мотриле да их Турци од куда не изненаде.

Од подножја до врха брега могло је бити око две хиљаде корака. Бокови овога брда били су голи, само с једне стране дизала се ситна букова шума. Турске извиднице удариле су овом шумовитом страном, како би се лакше могле прикрити.

Не прође много, кад се на предстражама чу пушчани пуцањ. Хајдуци се узнемирише и истрчаше да виде шта је. Но наскоро опет се вратише с извештајем да се појавило неколико Турака, али после првих метака с хајдучке стране, опет су се повукли назад.

Војвода је лежао крај лепе ватре, кад донесоше ову вест.

— Ваља нам се спремити за отпор! Турци ће нас напасти, пре но што се смркне. Ово су јамачно биле турске извиднице, — рече он и полако се исправи.

По изгледу, по говору, по измученом, тужном погледу, јасно се видело, да војвода много страда од рана и да је грдно изнурен. Ипак он сам лично узе команду над својим људима и сам је наређиво све што треба. Већ то једно уливало је збиљу у свачију душу. И ако су сви и пре схватали сву тежину свога очајног положаја, опет зато овако понашање војводино дирнуло их је, и сваки од њих мирио се с мишљу да је настао самртни час, коме ваља и као човек и као јунак мушки загледати у очи. С тога се на сваком лицу огледало некакво поносно сазнање, да је њима намењено да буду благородне жртве једнога великог и родољубивог дела.

Црни Ратник ишао је од човека до човека. Рањене је храбрио, показујући им своје рођене тешке ране, некима је давао кратке савете о чувању оружја и о држању у боју, како у време борбе, тако и у време одступања; најзад с некима се и шалио, а са свима је у говору био благ и нежан.

Војвода се није варао у своме предвиђању; не прође ни половина часа, а предстраже јавише, да се одоздо, с подножја, чује неко комешање и шуштање. Ствар је била јасна, Турци се спремају да нападну.

Црни Ратник изађе у средину својих јунака и рече им неколико топлих одушевљених речи које заврши овако:

— Браћо. Србин је имао своју сјајну прошлост, своју велику државу, своје цареве и краљеве, а данас је све то пропало а остало је само ово мало српска образа и поштења, које бранимо ми хајдуци. Образ јуначки [221] то је она свештена варница, из које има да се разбукти огањ српскога родољубља и да никне и васкрсне будућност народна. Ми хајдуци чувари смо те свете божанске искре. А српски хајдук знао је вазда шта му је света дужност. Напред јунаци!

Хајдуци изађоше и заузеше бусије по окрајцима пољанице.

Кратак зимски дан примицао се крају. Последње бледе и малаксале зраке кржљава зимска сунца губиле су се на далеком западу, кад пусту планину на једаред огласи јасан пушчани пуцањ, који се у оној тишини разли као звук трубе предвеснице, која оглашује величанствени долазак страшне смрти.

И здрави и рањени хајдуци, који су дотле мирно чекали у својим бусијама, сад на једаред осетише како им срца почињу живље куцати, а ратоборна дрхтавица прође им целим телом. Још један тренутак и бојни урнебес потресе и испуни ваздух, а пушчана ватра, као какав пламени појас, опаса цео брежни венац: пушке су гроктале и осипале се све у гроздовима.

Турци ударише одмах с необичном силином: налетише управо као страшна, неодољива бујица и одмах већ у првом налету проломише танак хајдучки убојни ланац и усред крвопролитна гушања уграбише две хајдучке главе.

Сва је прилика да би Турци одмах ту и решили цео сукоб, да у најопаснијем тренутку не прискочи у помоћ сам војвода. Видећи, да су хајдучки редови пробијени, Црни Ратник јурну томе пролому, праћен од 3—4 најхрабрија друга, и они својим грудима запушише проваљени ред и згураше доле Турке, који, [222] као вихор, у густом роју бејаху надрли на ово место. Хајдуци и Турци били су се ту помешали и били су се пустимице кундацима. Та крвава мешавина трајала је само један тренутак, али је била страховита. 6 Турака остало је мртвих на месту, а Турци однесоше 2 хајдучке главе. Рањених је било ваздан с обадве стране. Не потраја дуго, а две одсечене хајдучке главе појавише се у турским редовима набијене на дугачка копља. Турци пропратише ово истицање глава громовитим урликом.

Тада војвода нареди да поодсецају главе изгинулим Турцима и да их баце доле низ брдо у турске редове. То је био одговор на истицање хајдучких глава.

Међу тим борба је пламтила на све стране. У добрим положајима, на ивици овога брдског висоравна, хајдуци су били као у каквој природној тврђави. Нападајући одоздо, Турци су се морали пети уз стрму косу, а то је јако отежавало њин положај. Али грдна бројна претежност и фанатизам турски чинили су те је превага ипак била на турској страни.

Сузбијени на једном месту, Турци су с беснилом, уз непрекидно урликање и халакање, насртали слепимице на другу страну и понављали своје нападе с новом жестином и новим упорством.

Војвода је прелетао с једног краја на други храбрио своје људе, а само његово присуство као да је носило са собом успех и победу, јер где год се он појави, ту се положај одмах измени на боље, па ма како зло да је пре тога стојао за хајдуке.

Али ни он није могао стизати свуда и на све стране. И његова снага имала је својих међа и била је најпосле исцрпена. Сем тога, одмах у првом палењу војвода је био понова рањен у главу. И ако рана сама [223] по себи није била опасна, опасност је долазила од многе источене крви, са чега је наступала малаксалост у целом телу.

Умор се опажао и код осталих хајдука, јер се ту борио један против десеторице, па и више. Црни Ратник гледао је с болом у души како хајдучка убојна линија бива све тања, а њина пушчана ватра све ређа и слабија. Један по један од храбрих другова падао је, или мртав, или онеспособљен за даљу борбу. Хајдука је бивало све мање, а Турци су ударали све бесније и силније. Истина, и њини први редови биди су грдно прорешетани и изломљени, али позади стајале су нове одморне трупе, спремне да кидишу у тренутку кад се код хајдука опази прво колебање, слабост и уступање.

Већ је више од сахата како хајдуци јуначки сузбијају слепу навалу турску. Још мало, па ће и сумрак притећи у помоћ слабијој нападнутој страни, да је сакрије у своја мрачна недра и да је спасе од кивности турске.

Али то све виде и Турци и баш с тога они ево сад и напрежу последње силе, да отму победу од мрака, и да сврше борбу пре но што се спусти ноћ на пусту планину. —

За време ове борбе Егбер-ага стајао је на једном брежуљку, згодно заклоњен дебелим буквама и одваљеним стенама. Одатле он је згодно могао проматрати цео ток борбе и контролисати ко напредује, а ко ли губи. Он је одатле по разређеној пушчаној ватри хајдучкој познао да су хајдуци малаксали и да су им губитци големи. С тога нареди да се сад предузме општи јуриш и, коштало шта коштало, да се хајдуци изагнају из заседа, да се потисну с ивице брдске и да се заузме пољаница на врху брега. А ово је значило [224] да се хајдуци униште — јер, не имајући пута за одступање, њима је једино остајало или да сви листом изгину, или да се предаду.

Мећу тим код Турака се диже граја и галама, кад им ову наредбу саопштише. Одморна резерва одмах се крете у бој. Први изнурени и малаксали редови турски расклопише се, те пропустише орну и одморну потпору, која одмах нападе хајдуке са свом жестином и необузданошћу.

Навала је била неодољива. Турци су налетели као необуздани вихор и рушили су и обарали све пред собом. Истина, турске лешине брзо ишараше ивицу брдску, али хајдучки убојни ред био је пробијен и хајдуци су у нереду морали одступати из својих заседа.

Охрабрени овим успехом, Турци полете за њима и гонили су их узастопце. Наскоро од свега начини се само једва крвава гужва, сплетена од Турака и хајдука, који су се душмански клали и један другога млавили.

У томи гушању хајдуци и Турци бејаху се догнали близу до оне вртаче о којој смо напред говорили. Хајдуци се овде користише својим познавањем земљишта те нагнаше у вртачу неких десетак Турака. И не слутећи да је то страшна провалија, Турци нагазише на вртачу, попадаше, отискоше се и уз страшне и очајне узнике нестаде их у мрачком амбису. Падајући они су покушавали да се уздрже; гребали су ноктима за голо стење, остављајући крвав траг за собом: хватали су се један за другога и за тренутак застајали, па се онда опет отискивали, док их на послетку све не прогута страшна, мрачна провалија.

Овај неочекивани случај стуче мало Турке, јер, пренеражени, многи ударише натраг. Ово даде хајдуцима мало времена да се приберу, но слабо се шта имало већ и прибирати.

Већина хајдука, као и већина оних Турака, што у првом јуришу бејаху издрли на пољаницу, већ су лежали расути по снегу, или мртви, или тешко и самртно рањени.

Сама судбина још као да је навлаш штедила Црнога Ратника с неколико његових најбољих јунака, међу којима је био и Бритва. Али и њини тренуци били су већ избројани. Шта би и могло учинити ово десетак хајдука, што се још држало на ногама, против густих турских редова, који су сад са свију страна још бешње наваљивали на ову шаку људи.

Потиснути и прикљештени са свију страна, хајдуци се збише око оне стене што се уздизала ту одмах иза оне вртаче, и која је сад хајдуцима згодно послужила као позадни заклон.

Повлачећи се назад, хајдуци се прибраше под ту стону и, наслањајући се на њу леђима, бранили су се с преда од турске навале. У томе им је помагала и она вртача, која је била управо испред стене, те је тако пречила Турцима ближи приступ.

Црни Ратник заузео је био положај у среди, а око њега с десна и лева поређало се оно мало његових другова, што још беше за борбу способно.

И хајдуцима и Турцима било је већ јасно да је главна борба свршена, да је победа турска несумњива и да је у питању још само који тренутак и још који живот. С тога су Турци викали:

— Предај се, рајо, не гини лудо, а тврда је турска вера, ништа вам се зло учинити неће.

Хајдуци су и сами знали да се не могу одбранити али су узимали да је ово сад борба за образ и да и им као јунацима ваља јуначки погинути.

Слушајући понуде турске, Црни Ратник рече својој дружини:

— Одужили смо се богу, отаџбини и образу. Ако би когод хтео да се предаје, може то учинити без зазора. Просто му и од мене и од све дружине!

Али хајдуци су мргодно гледали и нико не хтеде прихватити понуду. Само Бритва рече скоро осорљиво:

— Не, по богу, војводо, немој нам загорчавати последње тренутке! Ако не можемо ништа боље, можемо бар као људи умријети.

Међу тим, горо на пољаницу бејаше се већ искупила сва турска војска. Ту је чак био и сам Егбер-ага, који се познавао по великој пратњи што се око њега окупила. Егбер-ага бејаше и издао заповест да се хајдуци позову на предају. Рачунао је да ће Црни Ратник бити међу њима, и много је полагао на то да га жива ухвати. Тако исто одмах је издао наредбу да се не секу и не мрцваре изгинули и рањени хајдуци, који су остали на поњани у турским рукама. Заповедио је да се сви, било живи, било мртви хајдуци, искупе на једну гомилу, где ће их чувати стража, па ће он доцније наредити што буде требало.

Кад хајдуци одговорише плотуном на турски позив о предаји, Егбер нареди да се борба продужи и доврши.

Турци навалише са свију страна. Хајдуци су одговарали ватром. У два маха Турци покушаше јуриш, али обадва пута били су сузбијени, при чему се један опет омаче у вртачу.

Морала је бити страшна смрт ових несретника, који нађоше гроб у овој мрачној подземној провалији. Отиснути одозго, они падају на оштро, шиљато стење, на коме остаје парче по парче њина несретна, крвава тела, а онакажена трупина јури све даље и даље у мрачну провалију, док најпосле раздробљена, крвава маса од меса и костију не нађе где год вечна мира у каквом мрачном, подземном куту, где никад није допирала зрака сунчева, нити је игда могло загледати око човеково.

У два маха сузбијени, Турци се и по трећи пут вратише на јуриш и то кивни и разјарени са големих губитака својих. Куршуми се просуше као да их когод шакама сипа...

Свршено је! И последњи отпор био је већ савладан. Већина хајдука, ваљала се већ у својој крви, усправно су стајала само још четири човека — Црни Ратник и три његова друга....

Страховито и громовито „Алах ил Алах“ још једном потресе ваздух; огромна гомила Турака рину се на ова четири човека; стотину руку, стотину голих јатагана диже се на њих...

Један од њих паде, двојицу ухватише живе... А трећи! Шта би с њим? Ено ухватише и њега!...

Да ли га ухватише? Или га посекоше?.. Он као да паде? Шта оно би...

Полако!

Последњи из хајдучке дружине још није пао. Ено га! На њега се дигло стотина руку. Али ниједан га се не дотаче ни малим прстом. Гибак као тигар, он вешто одскочи напред! Сад диже руку!

„Живела слободи!“

Захори се громовито кроз сутон студене зимске вечери. А онога што то викну на једном нестаде. Црнога Ратника прогута мрачна подземна провалија, у коју сам намерно скочи.

„Алах ћерим, алах ћерим!“ узвикивали су пренеражени и запрепашћени Турци, бленући с ужасом у ону тајанствену мрачну провалију, која овога тренутка прогута жива човека!

XIV
Страшна јава

Откуцавала је поноћ. Бришући зној с чела, који је наизменце бивао час врео, час хладан, Маре се нестрпељиво вртила на свиленом дивану, ишчекујући сваки час важне вести, које су је грозничаво интересовале.

Чим би што најмање шушнуло, Маре је усплахирено скакала и тада би немирно обилазила све кутове у својој харемској одаји, као да је сумњала да се где год није сакрило какво љубоморно суревњиво око, које ће је мотрити и увребати из заседе и прикривене бусије.

Заморена дугим бдењем, Маре поче већ склапати очи. За тренутак њу је хватао лаки наступ сна, и у том тренутку пред њу су излазиле свакојаке слике, и миле и страшне!...

Морена тешким слутњама, већ од неколико дана, она је била управо сва наелектрисана. Услед тога код ње се јава мешала са сновима и многе призоре који су се код ње у истини десили, она није могла разликовати да ли су јава или сан.

Харемска врата полагано шкрипнуше и на њима се указа висока, мрка фигура, којој Маре радосно потрча у сусрет.

— Шта је за Бога, добри мој Реџепе? Какво ми гласе носите?

— Црне и несретне, ханумо. — одговори Реџеп скрушено!

— Јесу ли већ ту?

— Јесу! јесу, на несрећу нашу!

— И он!

— Јес! Ту је и он! — рече Реџеп жалосно климајући главом.

— Жив, мртав, рањен?

— Жив, али тешко рањен.

— Рођеним очима си га видео?

— Рођеним!

— Тешко мени!... А рана је ли опасна?... И где је рањен? О боже!...

Маре је узбуђено ходила тамо амо, као да је нека унутрашња ватра гони да нигде нема стална мира и покоја.

Њене расплетене, дугачке мрке витице таласале су се низ дивна, као мрамор бела и једра плећа. Цела њена појава била је нешто чаробно, заносно, што плени и осваја и нагони људе да падају у прах и да се клањају узвишеној лепоти, коју само небеса шаљу грешној земљи, да је подсете на рај!

Реџеп-ага често је виђао Маре, и знао је сву силу њених дражи. Али сад, у ово позно, глухо доба ноћи, гледајући у оно измучено, бледо лице, и њему се учини, као да на тој жени тек сад први пут опажа [230] неке нове, неодољиве дражи, које све освајају и којима ништа није кадро противстати.

Гледајући ову дивотну жену, стари Реџеп чуо је звук њених медених речи, али он још није могао разабрати потпуно цео значај њених питања. Тек у неко доба, он се прену као да је био у неком заносу или као да се тргао од тешка сна, те поче одговарати на питања:

— Видео сам га рођеним очима, светла ханумо! Сав је у ранама, увијен је од главе до пете, и не могу знати где је највећа опасност, докле га наш хећим не прегледа.

— А знају ли овде поуздано ко је он?

— Сви нагађају, па и везир држи да је он Црни Ратник. Али поуздано то не зна рећи ни један.

— Па то би онда још могло бити наде да га прикријемо под туђим именом.

— На то и сам највише рачунам.

— Колико је другова с њим и има ли који од познатијих?

— Има их 15—16, а колико их ја познајем, једини је Бритва од најугледнијих међу њима.

— Где су затворени?

— У најтврђи казамат под Сахат-кулом.

— То је добро! Ту имамо приступ и можемо се користити тајним улазима.

— Нарочито сам настојавао да ту дођу.

— Како сам ти захвална, добри мој Реџепе.

— Чинио сам само своју дужност.

— Знају ли се намере везирове?

— Колико сам ја могао разабрати, везиру је главно да се овим случајем користи пред царским изаслаником с Порте. Београдске дахије раде су да га [231] оптуже како је он мек и попустљив према раји, а он је намеран да баш овом приликом покаже своју строгост. С тога су сви изгледи да ће хајдуци бити поубијани сви од реда, без изузетка и милости. Но, како рекох, то погубљење или ће бити пред сами долазак царскога изасланика или можда баш и за време његова бављења овде. До сад се накупило око тријестак похапшених хајдука и харамија. Лепа ће то касапница бити, кад изведу преко тридесет људи, и они се поређају да им џелати, једном по једном, одсеку главе. Ако царски изасланик воле такве крваве призоре, онда ће то бити за њега лепа прилика да види, како ће потећи читава река крви.

— Нама дакле остаје још двајесетак дана на расположењу. За то време треба спремити све.... Да ли су о овом несретном случају извештена остала браћа да притеку у помоћ ко чим може.

— Амо на нашим крајевима извештене су све ложе. Јављено је нишкој, софиској, скопљанској, новопазарској, сарајевској, сем тога извештене су све ложе у Влашкој као и велика ложа у Цариграду. Њина помоћ свакако неће изостати, само је зебња да не стигне доцне, и да нас везир не претекне извршењем своје пресуде.

Још је подуже вођен разговор између Реџепа и ове лепе жене. Он јој је укратко испричао неуспех са својим путем, јер истога јутра, када се хтео кренути, доби вест, да Егбер-ага већ долази са заробљеницима.

Даље је причао одушевљење с каквим су Београђани дочекали похватане хајдуке.

После се разговор опет врати на личност Црнога Ратника. И ако је још тешко болестан, од многих рана, [232] везир га је већ у два маха дао изнети преда се, кушајући да дозна што поуздано о његовој личности. Али су му до сада сви напори остали узалудни. Заробљеник упорно пориче, а везир нема других знакова по којима би могао тачно судити.

— Онда и наши напори треба да буду на то упућени, да разбијемо везирову сумњу и да га уверимо, да то ни у ком случају не може бити прави Црни Ратник. Ради бољега успеха у томе треба, у што скоријем року да се јави из планине други Црни Ратник, који би се подсмехнуо везиру што мисли да га је заробио, док он слободно шета по планини као прави горски цар.

— Имате ли што спремно за последњи очајни тренутак, ако све остало изневери? — упита Маре.

Реџеп слеже раменима. — Чиниће се све што узмогнемо — рече он скромно.

— А јесте ли помишљали на силу?

— Како мисли светла ханума?

— Кад заробљенике поведу на губилиште да се узбуни светина, која би ненадно ударила и отела их. То би учинило велики утисак, али то је веома тешко извршити; то признајем и сама. Али ипак није ствар немогућа; само кад би било времена да се поиздаље и озбиљније на томе поради.

— Могу се с браћом и о томе разговорити. До сад нам та мисао још није долазила на ум.

Маре се за тим извештавала како се поступа са заробљеницима и да ли су оковани и они који су тешко рањени. [233] Реџеп ага одговори да се са заробљеницима прилично поступа: дају им довољно јела и пића, рањене обилази хећим, само је затвор несретан, мрачан и мемљив, а најгори су окови, нарочито тежим рањеницима. Али најтеже од свију окован је сам војвода. Он је управо сав укован у ланце и вуче на себи више од 20 ока железа. Окови код њега нису само на ногама и рукама, већ је окован и по телу. Око појаса ударен му је широк дебео гвозден прстен, који му не да слободно сести ни устати, већ ако седне не може устати, а ако устане не може више сести, докле му ко год не помогне. Од тога несретног прстена иду ланци, који унакрс везују обадве ноге и обадве руке. Најзад, одатле се пружају дебели ланци, који су утврђени за другу железну карику, ударену око врата бедном војводи. При најмањем покрету ови ланци страховито звече, и особито су ноћу прво мучење, јер та звека сваки час трже патника иза сна. А најгоре је што толики окови сметају успешном лечењу рана, а Црни Ратник има их по целом телу и доста и опасних.

Слушајући Реџепово казиваше у каквом се жалосном стању налази бедни заробљени војвода, Маре покри лице рукама и оста тако подуже нема и непомична.

Кад мало после диже главу, њене лепе очи биле су оквашене.

— Има ли каква год пута и начина, добри Реџепе, да се овоме страдалнику олакша његова горка судба?...

— И сам једнако о томе премишљам. Хећим би могао ту штогод учинити. Кад би рекао везиру да роб мора умрети, ако дуже остане у оваквом стању, [234] то би јамачно могло побудити везира да му скине окове. Само не знам како би пустио то у уши хећиму.

— Какве је народности тај хећим, и какав је иначе, као човек?

— Пореклом је Грк, али се давно потурчио, и сад је ревносни мусулманин. Бар тако се јавно издаје.

— Да ли би се на њега могло дјејствовати новцем? Он ће нам и иначе требати. Добро би било да га придобијемо за се... управо да га купимо.

— Било би добро, светла ханумо, само је тешко с које стране да му се приђе. Опасно би било поверити му се... Но ја ћу опет покушати.

Наста кратко ћутање.

— Има ли светла ханума још какву наредбу за ме?

Маре оста један тренутак замишљена. После превуче шаком преко чела, као да је хтела одагнати неке тешке и немиле мисли.

— Јадна моја глава, рече она за тим сетно! — Сада, кад ваља највише мислити, кад треба ишчупати смрти из ноката жртву, коју је већ у пола прогутала; сада, кад највише треба да послужи — моја болна глава као да ми отказује своје услуге...

Маре узе ходати по соби, продужујући даље узбуђено.

— Ја сам болна и измучена, добри мој Реџепе! Душа је моја болесна; мисли ми се често грозничаво сплећу и бркају. Стотину идеја јавља ми се ето ту — она показа руком на чело — и мени се све чини, међу њима је и она права, она спасоносна мисао, која би имала да поправи зло, да отклони катастрофу и несрећу и да спасе све. Али кад покушам да ту идеју [235] схватим, да јој дам жив, реални облик, она ми некако исклизне, измакне, управо претвори се у дим, баш у тренутку кад мислим да сам је већ једном уловила. Та борба траје већ толико дана и толико ноћи узастопце. Чак и кад склопим очи, после дуга бдења, да спокојно тренем ма иза један часак, надражени мозак и узбуђена душа ради даље с грозничавом енергијом, и мисли, започете на јави, продужују се и у сну. Тако се најпосле код мене ево смешала јава и сан, и често ми требају дуги тренуци размишљања, док се јасно сетим да ли је што било у сну или на јави. С тога, мој добри Реџепе, ви морате сад узимати моје мисли и предлоге с великом резервом. Ја ћу вам изнети неке моје комбинације и замисли, али ви их морате најозбиљније проценити, јер ја сама не могу стајати добра да је код тих планова бар темељ здрав.

После оваквог околишног увода, она пређе на саму ствар. У мало речи, она је истакла три четири здраве замисли, за које је ваљало само имати енергичних извршилаца.

У првом реду, везира треба уверити, да је Црни Ратник још слободан у планини. Маре је прво мислила да се удеси као да то сам Црни Ратник јави везиру, и да му се наруга, што мисли да га је ухватио. Но сад јој се тај пут не допада и мисли да је боље подметути, да везир ухвати писмо, из кога ће сазнати да је Црни Ратник још на слободи.

Да би се у ово још боље поверовало, у брзо треба да се учини какав дрзак напад, какве обично врши само Црни Ратник.

Најзад, требало се побринути да се организује смела чета, која би ударила и покушала да силом отме заробљенике, у тренутку кад их поведу на губилиште. [236] А да би се у томе успело, у очи погубљења ваља створити забуну у војсци, каквом ненадном катастрофом.

Маре је имала још једну замисао — привидном смрћу ишчупати Црног Ратника из везирових руку. Али ту је кварила ствар ова сигурна претпоставка, да ће везир заповедити да се Црном Ратнику одсече глава баш када би он и збиља умро. А заменити његову главу другом главом, није било могуће, пошто је везир у два маха дуго и брижљиво проматрао Црна Ратника и добро запамтио његове црте.

Реџеп-ага је с пажњом и интересом саслушао мишљење лепе жене, и узео на се да све изближе промотри и извиди.

На послетку, Маре помену још једну околност. У дугим и бесаним ноћима падале су јој на ум многе фантастичне мисли. Рече, како се сећа, да је од некога слушала да из Канли-куле има подземни лагум, који води у горњу тврђаву, а одатле подземним поткопом излази се некуда далеко чак ван вароши. Говорило се, да су тај поткоп направили Турци, још онда, кад су први пут опседали Београд, и да је то доцније чувано као највећа тајна. Кад би се сад како год дознало где је тај пролаз, можда би се заробљеници могли користити да туда измакну. Али, да ли од београдских Турака ко год зна сад за тај пролаз, и како ли би се то могло сазнати? Маре је знала за онај запис што се налази на једном корану у „Светлој Тулби“ где се вели да улазак у Канли-кулу полази с онога места „где цар царева приноси молитве своје великоме богу! Али где је то место? — То се није знало.

Реџеп-ага рече, да ће о свему разабрати, а говориће и са старим Ахметом, који ево већ деведесет [237] година живи без прекида у београдској тврђави, па је ту остао и за све време док су ово последњи пут Немци држали ову земљу и Београд као њено главно место. Чиниће дакле све. Положај заробљеника у опште веома је тежак, а изгледи за спасење слаби су, ади ваља чинити дужност, па што да Бог.

Измењаше још неке мисли о појединостима овога дела, које их је толико интересовало, па је Реџеп требао већ да пође, но Маре га заустави још за је дан тренутак и упита га, да ли се он може у скоро састати с Црпим Ратником?

Реџеп одговори, да су ти састанци скопчани са великим тешкоћама, а могу бити тек из ретка и то увек у присуству дежурног официра, код кога такође стоји један кључ од тамнице. Реџеп штеди да се користи таким састанком онда, кад се укаже каква прека нужда.

Маре скиде с руке велику златну бурму, стеже је међу два прста и отклопи је, а изнутра се указа друга мања бурма.

— Узми ово, пријатељу мој, — рече она узбуђено, пружајући Реџепу мању бурму — узми ово, па кад ти се укаже прва згодна прилика, подај му је или му бар покажи да је види: он ће то разумети, знаће да га још љубим, да о њему мислим, да се за њега борим, и лакше ће сносити своју горку судбину.

Реџеп прими драгоцену бурму и обећа да ће првом приликом испунити поруку.

На бурми је било урезано ситним елегантним писменима „љубав и нада“. Изменуше још неколико речи о тешкоћама оваквих ноћних састанака, па се Реџеп повуче.

XV
Сенке.

Ко зна унутрашљи склоп београдске тврђаве, томе она не изгледа бише као утврђено место, већ као какво живо чудовиште, над којим лебди некаква страшна тајна.

Споља оковано у оклоп својих тврдих зидина и бастиона, то чудовиште има страшну мрачну утробу, у чије дубине нико још није загледао, утробу пуну људских костију и мрачних духова безбројних мученика, што ту нађоше смрт своју.

На тихој месечини чини ти се као да видиш сенке, које се искрадају из мрачних дубина подземне тврђаве београдске, и као да чујеш болне јауке и жалосна јецања изгубљених, за навек пропалих бедника, које су прогутали ти незнани и немерени мрачни лабиринти града београдског.

Али, да ли су то само страшна ноћна привиђења? Да нема ту и живе јаве у овим сањаличким привиђењима, што у глухо доба ноћи васкрсавају из ових мрачних гробова, на којима почива тврђава београдска?!

Пођимо за једним од ових уздаха, што се кроз ноћни сумрак до нас прикрадају. Сиђимо у један каземат београдски.

Силазимо и по тешком задаху можемо судити да смо сишли доста дубоко под земљу. Свуда унаоколо царује непрогледни мрак. На једаред до нас допире некакав нејасан зрачак. Пођимо к њему. Он нам, ево, помаже да разберемо где смо.

Ми смо у некаквој гробници. Да, ово не може [239] бити друго што, до гробница, само велика, огромна гробница, спремана за многобројне жртве.

Одозго је црн, мемљив свод, сазидан од ситних, танких цигљица, тврдо заливених малтером, што се све сад тако запекло, да изгледа као да је свод изрезан у једноставном станцу камену.

О своду виси земљана ћаса, а у њој шкиљи мали жижак, чији слабачки пламичак једва горуца, треперећи као тешки болник, кад се с душом бори.

Свуда унаоколо, око зидова, на протрулој слами леже бледа, измучена, осуђеничка лица, а око сваког, као црна, страшна змијурина, савијају се тешке и гломазне алке од окова. Сви су оковани у ноге. Код неких је спутана унакрст по једна рука и по једна нога; неки су сковани по два и два заједно: код њих 3—4 виде се грдни железни беочузи не само на ногама и на рукама, но и на врату...

Мало даље, у мрачном углу, уздиже се поширок озидан банак. На том банку леже, један до другог, два човека. Један од њих болно јечи.

Под мрачним сводовима тамничким осећа се ружан, влажан задах; загушљива пара испуњава целу ову огромну мрачну подземну просторију.

У тавници је мирно и тихо. Чује се само неко загонетно шушкарање. То долази од неких црних, крупних бубетина, што миле по поду и шушкају по слами. Још се чује разнолико дисање успаваних осуђеника, негде лако и одмерено, негде тешко, загушено, негде испрекидано и помешано с хркањем или болним стењањем.

По каткад промрмља ко год нешто у сну, или под мрачним сводовима одјекне по какав престрављен узвик. — То когод од кукавних заробљеника привиђа у [240] сну страшну јаву, која ће се ускоро испунити — сања, можда, да се над њим завитлала крвава џелатска секира.

Иначе у тамници никаква јава, никаква и:иво-га, никаква покрета.

Али на један пут зачу се нешто налик на стругање. Чуло се веома тихо, веома тихо. Изгледало је као да негде у даљини какав мишић што год глође. После се чу веома танак и слаб глас, глас, налик на танку танану, једва чујну шкрипу врата, која се полако отварају. Али шкрипа врата то није могла бити, пошто су на тамници била једна једина врата, и она су стајала недирнута, тврдо закључана и запречена железним полугама, а споља, крај врата, стајала је јака, будна стража, поред које ни тица не би могла неопажена прелетети, а камо ли да се ко провуче.

Глас, налик на шкрипу врата, продужаваше се мало, — после опет све умуче.

Постоја мало. На један пут у дну тамнице, у мрачном куту, искрсну једна човечија сенка. Она је клизила крај дувара нечујно, застајкујући овда онда.

Сад стаде и даде за собом знак руком.

На то се за њом указа друга сенка. И она се тако исто кретала — обадве су се прикрадале средини тамнице опрезно, нечујно.

Прва сенка застајала је на махове, окретала се и руком давала знак оној другој. Друга сенка поновила је таке исте знаке и покрете, дајући их неком за собом.

На то махање друге сенке у мрачном углу појави се још једна, па још једна и још једна.

Сад их је било свега пет. Све су биле црне; све [241] су се прикрадале полако, а ишле су једна за другом на растојању од два-три корака.

Прва сенка дође већ до средине тамнице, где је о своду висио малаксали жижак. На мутној, несигурној светлости распознаде се човек у другом црном огртачу, налик на поповску мантију, с црном, приљубљеном маском на лицу.

Распознадоше се и друге сенке, и све су то били људи у црним расама и с црним образинама.

Човек, који се бејаше први појавно, даде осталима знак руком, и за тили часак све ове тајанствене утворе расуше се по тамници. Као авети, као тајанствени црни духови, зађоше они од једног заробљеника до другог: свакога су загледали у лице и видело се да неке сужнике нарочито траже.

Кад тако кога нађу, тајанствене прилике нечујно клекну крај њега, и ту неко време нешто око невољника бају.

Пођимо за једним од ових тајанствених људи, да видимо шта раде код заробљеника.

Ево једнога. Он је клекао више главе једноме од млађих сужника, окована у тешке окове: — ноге, руке, врат, све је било у дебелим железним халкама.

Тајанствена прилика извади из недара црну кутију с црном смесом, налик на маст, коју растрља међу дланове и поднесе је успаваноме под нос. Маст је брзо ветрила и наскоро дланови су опет били сухи. Тада је тајанствена прилика из друге кутијице вадила некакву црвену маст, од које узме грумичак као лешник и растрља га опрезно заробљенику по слепим очима. После овога опажа се на сваком осуђенику да лакше и мирније дише. Тада се тајанствена прилика брзо лаћа посла. Она вади као гуја оштру танану челичну [242] тестерицу, брзо прегледа окове на заробљенику и кад нађе најзгодније место, почиње сећи. Тестера је тако оштра и чврста, а радник тако вешт и снажан, да се под његовом вештом руком тврдо железо подаје као да рубиш парче обична мека дрвета. Као палац дебела чивија престругана је за непуних 10 минута. Но чивије нису пресецане до краја. Увек је остављано на чему ће се гвожђе држати, али иоле јачи удар могао га је сломити.

И ако је у тамници овако радило пет тестера, ни од једне се није чуо ни најмањи гласак. Љути челик гризао је тврдо гвожђе ћутећки. Престругано место замазивано је смолом да се рез не позна.

Два часа бавили су се у тамници ови тајанствени људи и испресецали окове код петнајест заробљеника, а за све то време не чу се ни један гласак, ни једна речица, ни један шушањ. Ови црни људи изгледали су као црне сени и кретали су се тако лако и тако нечујно, као да немају тела, и као да корачају нестајући на земљу.

Пошто је све ово извршено, ових тајанствених људи нестаде из тамнице; нестаде их исто тако као што су и дошли. Један по један изгубише се у мрачном углу. Изгледало је као да се расклонио огроман, дебео тамнички зид и прогутао их.

Те исте ноћи, пред зору, отворише се шкрипом тешка тамничка врата. У тамницу уђе Реџеп-ага и још два Турчина, а пратио ох је начелник осуђеничке страже.

На шкрипу врата неки се апсеници избудише.

Зачуђени и изненађени, они су седели на својим влажним легалима и трљали дремовне очи.

Реџеп-ага зађе од једног до другог и код сваког је загледао окове стоје ли чврсто и добро и је ли све у реду.

Оне, што су спавали, гурнуо би ногом и викнуо- „Еј море, Влаху, устани!“ Питао их је имају ли родбине, имају ли каквих порука за своје и нагласио им је да буди справни „зашто је дошао земан и за који дан ваља поћи богу на истину“. Као утеху напоменуо је да сви умиру, да неће нико остати вечито да живи. Упита их, имају ли болесника? Рекоше му да имају више рањених, али двојица су само тешко болесни, и они показаше на узвишени банак.

Реџеп ага приђе овоме банку, викну болеснике и кад се не одазваше, он заповеди слузи што је за њим носио фењер да приђе ближе.

Слуга принесе фењер. Реџеп-ага загледа болеснике, дрмну их, опет их загледа, и опет их повуче.

Хладне лешине лежале су непомично.

Реџеп-ага викну:

— Море, рајо, па ови су вам болан, испухнули!

Чу се звека окова, сужници се искупише око банка. На хладном зиду лежала су два хладна трупа. Обојица су били крупни, развијени људи: можда су некад били и лепи људи: то се сад није могло распознати испод грдне косурине и неочешљане брадурине, у коју су сужници били обрасли.

Један је од мртваца био још млад, тек ако му је било тријестак година. Други је био просед; обојица црне масти. Један је лежао с отвореним устима; код онога млађег опет било је отворено једно око. Ово мртво око страшно је изгледало. И ако је било [244] мртво, оно се сијало као што се сија парче леда кад се од њега згодно одбије сунчана зрака. И ако је било непомично, ово је око гледало; па није само гледало, оно је чак и говорило, оно је много, много казивало — чинило ти се као да је овај мртвац намигнуо на нешто што само он види у далекој будућности и да се овим мртвим оком разговара с нечим, што је још незнано, што је још тамно, што је још скривено плаштом будућности, нешто што не видимо и не прозиремо ми живи, али што по некад тако јасно виде мртваци!

Ова два мртва човека лежала су тако близу један до другога, да су им се руке додиривале. Главе су били примакли један другом као да је један другом хтео дошанути: „ја умирем!“

На обојици су били тешки окови. Десна нога млађега и лева старијега биле су сковане у једно путо. Млађи имао је још дебелу алку око врата а на обадве руке, више лактова, по лисицу, које су се спајале доста дебелим ланцем, што је изгледао као оно конопац код људи, којима вежу руке наопако. Други ланац спајао је вратну алку с оним ланцем, што је ишао од руке до руке преко леђа.

Нема ништа страшније и одвратније од мртва човека у оковима, ваљда с тога, што смрт преставља апсолутан мир и апсолутну немоћ, а окован човек преставља тек за време укроћену силу. Та два појма искључују један други. Отуда, ваљда, гнушање кад их видиш уједно спојене.

Било је чудно кад пре и како на један пут умреше ова два човека. Али они су били мртви, о томе није могло бити ни најмање сумње. Руке, ноге, све је било хладно и укрућено. Само ко би завукао руку под [245] мишку, осетио би веома и ванредно мало неке вајне топлоте. Но то је био само доказ, да су људи скоро помрли.

— Их, болан, бива, како ви помријеше ови људи код нас живијех а нико не осјети?

— Ама, то се и ми чудимо, рече један од осуђеника. Истина, били су веома слаби, али до 4 сахата нови (ово је рачунато но турски) баш сам ја још с њима разговарао. Ко би мислио да ће тако брзо, па још обојица умрети!

Млади официри турски, начелник тамничке страже што беше ушао у тамницу с Реџеп агом, понови овде стихове једне арапске песме, која говори:

Живех је човечији као оно звезда што, откинута од небесног свода, за тренут прелети преко обзорја. Нит знаш кад се пре појави, ни кад је пре нестаде. И опет тај тили тренутак, што је спрам вечности тако мајушан, да се ни чим не да измерити, испуњава лудост и сујета људска муком и борбом. Јер људи држе у руци кондире пуне чемера, и утркују се ко ће коме наслужити већи и пунији напитак. Частите се, частите се чемером, луди безумници! Делите пелен из пакосних срдаца својих и узајамно се заливајте њиме, док нам горчина не обузме сваку капљу крви; таманите се, безумници, јер сви подједнако хитате у бездан што се зове ништа.

Овај млади турски официр био је потресен, изговарајући ове стихове на дивном, звучном, богатом арапском језику. Он заврши, обрнувши се Реџеп-аги, турски.

— Како је ништаван човек! — рече он показујући руком мртваце.

Реџеп-ага уздахну; окрете се једном од Турака што беше с њиме и заповеди:

— Ови мртваци да се откују. Пребаците сад једно ћебе преко њих.

Он пође. Изгледао је замишљен. Младом турском официру рече:

— Боље им је овако но онако као што ће кроз који дан завршити ови други.

Један осуђеник приђе Реџеп-аги:

— Аман, ага, хоће ди бити за нас какве милости од светла везира?

— На хајдуке нема милости! — рече ага набусито.

— Да се врши што даље треба с ова два мртваца. Пре свега отковаћеш их, како ти већ рекох. За тим ћеш наредити да се спреме два велика платнена џака, па ћеш их навући на мртваце. Кад тако буду спремни, мети их на носила да их момци однесу у болницу, а ја ћу већ наредити где да их оставе привремено, док не стигне џелат да их прими. С њима се не сме предузимати ништа даље, док се светли везир о свему не извести.

Реџеп-ага говорио је све ово турски младом официру. Осуђеници за то време стајали су ту малко у страни од њега, и ко је знао турски, с пажњом је пратио разговор Реџеп-аге. Међу тим Реџеп-ага нешто је ошљарио, изгледало је да нема посла више, а опет се нешто туда врти. Овда, онда бацио би поглед на гомилу осуђеника; изгледало је као да очима некога тражи. Неки од њих бејаху опет поседали на своја лежишта, неки су чак и куњали. За чудо што по неке од њих беше спопала нека неодољива дремка.

XVI
Спрема.

Везир је држао у казаматима око двадесет заробљених хајдука, али оно што га се највише тицало још није знао поуздано. Да ли је међу заробљеницима и Црни Ратник, то је за победоносна везира још била тајка, а то је градило сумњивом и саму његову победу.

Друкчија је његова победа ако му је у рукама Црни Ратник, а са свим друкчија, ако је то други какав хајдук, па ма како важан он био. Црнога Ратника нико није могао заменити, јер је то био и код Турака и код Хришћана представник једнога правца, представник целог једног начела. Он је био носилац идеје: „рат Аустрије против Турске и ослобођење балканских народа.“ Ухватити таквога носиоца у сред народа, коме је дошао да проповеда те идеје, значило би доказати, да та мисао нема корела у народу, да народ за њу не приања, јер иначе он би лако могао дати уточишта и одбране своме апостолу. Даље, погибија Црнога Ратника била би знак за Аустрију, да за њом у Шумадији не маре, и да њени планови ту не хватају корена, јер је у дипломатском свету Црни Ратник смитран као агенат аустријски. Смрт Црнога Ратника била би заслуга, која би се везиру у самом Цариграду веома добро записала.

Али, баш с тога што о томе тајанственом човеку и у Цариграду воде рачуна, ризично је било тврдити службено, да је Црни Ратник ухваћен. Кад се то доцније не би потврдило, могло би се узети као хотимична обмана, а везир се тога бојао и као слуга царски и као човек каваљер, који не воли ујдурме и обмане, и презире успехе добијене преварама.

Окретано је са сваке стране да се сазна истина али сви резултати били су одречни. Све је тврдило да хајдук, кога везир држи за Црног Ратника није, у истити то. Окушано је и мито, и претња, и обећање милости, па чак и само мучење, али сви хајдуци у глас су тврдили да речени заробљеник није Црни Ратник, већ њин другар, Мијат-харамбаша, човек који је раније водио омању засебну хајдучку чету, док се није доцније спојио с Црним Ратником и ступио под његову команду. О Црном Ратнику сви су тврдили да је он остао у планини, и да у последњем сукобу није ни учествовао.

Међу тим гласови о спреми Ноћне Браће све су се више множили. Говорило се да спремају некакав напад на везира и његове људе, и да је међу самим Турцима склопљена читава завера. Једни су тврдили да ће се тај напад чинити да се отму заробљеници док су други уверавали да је главна намера да се убије везир. Чак се нагађало да овај напад спрема стара туркушка фанатичка партија, која везира мрзи што јој не да да по вољи глоби и цеди рају, па се Ноћна Браћа истичу само да се забашури и прикрије траг.

Сем ових гласова било је и неких знакова који су тврдили да се нешто доиста спрема. У неким кућама нађено је скривено оружје. Опажени су неки тајанствени људи, који се у сумрак прикрадају око бедема тврђаве и завиру око њених капија.

Да би пресекао све то, везир се био решио да што пре изврши погубљење похватаних хајдука, те ће бар онда отпасти тај један разлог да напад може бити зарад спасавања заробљеника.

Наслоњен на миндерлук, везир је пушио своје јутарње наргиле и сркао из трбушасте чашице неку плаветникасту течност, која се звала Татли-ичик (слатки напитак), а у ствари није била ништа друго до нека врста јака ликера. Пред њим је стајао његов тефтердар, и подносио му извештај о свима важнијим догађајима, који су се десили за последња 24 часа.

Реџеп-ага био је први поверљив човек везиров. Он је везира о свему извештавао, а као своме човеку, везир му је поверавао све своје важније послове, ма да то често није ни спадало у делокруг тефтердара.

Тефтердарев извештај отпочињао се овако:

— Два хајдука ноћас су скапала, светли везире.

— Два! А који су то? — упита везир с нестрпљењем.

— Бритва и они његов друг, што су биди заједно сковани.

— Велики боже! Црни Ратник мртав! — рече везир и скочи. — Помрли! Кад су помрли? Да ту није какве преваре, Реџеп-ага? Да их ко не потрова; да се нису сами усмртити?

— Не, господару, њина је смрт сасвим природна. Обојица су били тешко рањени. Тешко би преболели и поред најбоље неге, а овако, од главе до пете у ланцима, бачени у влажни казамат, морали су пропасти.Елим кара деве дир ки хер капудан чокер. (Смрт је црна камила која пред свачија врата клекне).

— Али то ипак није морало тако бити. Зашто на рањенике није обраћана вока пажња? Јесам ли ја заповедио хећиму Јусуф-аги да ми нарочито припази на те болеснике? Ако је било потребно, зашто није предложио да им се олакшају окови!...

Везир се срдио, а Реџеп-ага гледао је да га стиша, доказујући да у томе нема ничије кривице, већ је тако било написано на небу, и то је собом доносила звезда Црнога Ратника, ако је оно збиља био он. Таква је била воља божија и њој се ваља покорити без роптања.

Подуже је трајало док се везир једва мало умирио. Наредио је да мртваце узме Реџеп-ага, и да их под својом одговорношћу чува до даље наредбе везирове, а он ће доћи сам лично да их види, и наредиће даље шта буде требало.

Тефтердар је рапортирао даље: — Говори се да су Ноћна Браћа имала овде у Београду тајни састанак, на коме је било изасланика из свију балканских земаља. Пустио сам своје људе и надам се да ћу пропипкати све, ако је што у истини било...

— Говори се да међу бунтовницима, који ће ово дана бити погубљени, има и таквих, који су из друштва Ноћне Браће, и да ће ови покушати да их спасу.

— Спашће их — рече везир подругљиво.

Реџеп-ага продужи:

— Ухваћена је некаква ђаурска бабетина, код које су нашли у шупљем штапу ову хартију:

2 7 3 0 8 1 4 14

22 22 13 15 6 7 9

21 4 18 28 26 16

3 24 13 26 22 5

2 27 8 0 11 26

15 10 28 17 3 18

15 7 29 37 15 1

22 4

— Кушао сам да ово прочитам и ништа нисам могао разабрати. Баба се правда да ни сама не зна од куда је та хартија у њеној дебелој тојаги. Вели, сва је прилика да су деца, играјући се, ћушнула ту хартију у њен шупљи штап. А за саму палицу објаснила је да сви просјаци носе такве шупље тојаге, те у њих крију оно мало пара што испросе, из зебње да им зли људи то не отму. Позивала се да се види и код других просјака, па ће се, вели, и код њих наћи таке шупље штаке и буџе.

— Како се та вештица могла увући у тврђаву? — упита везир.

— Водила је некакву слепу девојку те просила заједно с њом. Слепица пева лепе ђаурске и турске песме и игра неке чудне игре, налик на обртање наших чигрик дервиша после чега пада у неки занос, из кога прориче људима судбину и казује шта ће коме бити до послетка.

— Баба што води ову чудну слепицу, гледа још људима у дланове и погађа им какве ће среће који бити, те тиме допуњује прорицања девојчина. То је и учинило те су их пустили у град и пуштали их да иду од каве до каве, где су и Турцима и ђаурима певале, забављале их и прорицале им, док случајно није баба ухваћена.

— Где су сад та два женска чуда?

— Обадве су у хапсани, одговори Реџеп-ага.

Везир је држао у руци загонетну цедуљицу и загледао [252] је са сваке стране, кушајући не би је могао одгоненути.

Реџеп-ага продужи:

— Говори се да су ђаурском владици ово дана долазили неки непознати људи, за које се прича да су из Цариграда и неко писмо донели, у коме му фанар нешто поручује. Тврде да се и те поруке тичу владичина држања спрам Ноћне Браће.

Везир махну главом:

— Хоће да ме намучи тај ђаурски јарац, да му ја сам осмудим браду... Даље!

— Стража код Зелене Куле опазила је ноћас, да су се кроз мрак низ Дунав спустила 3—4 чуна. Стражар је викао да стану и испалио два метка, ади чунови су отпловили брзо низ воду и сакрили се у мрак. То је све што за данас имам казати светлом везиру — рече Реџеп-ага и поклони се дубоко.

— Зар ништа више?

— Ништа, светли везире.

— Шта раде осуђеници? Знају ли да ће им за који дан џелат смаћи главе?

— Мирни су као и обично. А што се погубљења тиче, они се томе надају сваки дан, од кад су допали тамнице, јер знају своје злочине.

— Хајде сад! Ноћас три пут обиђи страже, пази да где год ко не заспи на стражи, а сутра после јутрење молитво опет да си овде код мене.

Реџеп-ага поклони се и изађе.

Прексутра кад музејин на јацију викне, одрубиће џелатске секире тридесет и две бунтовничке главе.

Велики посао, за то се чине припреме.

У џелатско одељење, што се налази у побочним одајама Маџарске капије, донеше Цигани дванајест тек оточених џелатских секира.

То су биле огромне дервишке секире, налик на полумесец, а насађене на дуже или краће држаље.

Главни џелат Елхаџ-Есад-Мехмед загледа редом сваку секиру: окуша сваку превлачећи длаку преко оштрица, заповеди слузи да их намаже лојем и да их мете у њине кожне каније. За тим дозва своја три млађа џелата и њиних пет помоћника, и свима издаде наредбе шта ће преко сутра ко радити. — Посао ће бити велики, а казни ће присуствовати и сам везир, с тога треба да пазе да се не осрамоте.

XVII
Долина плача

Сад се ту подиже читав ред брснатих липа, што целу околину пуне заносним мирисом својим, а земљиште је обрасло густом бујном травом; овде онде прорезане су стазе, а крај њих намештене клупе. Весели посетиоци Калимегдана заустављају се ту да се на клупама одморе, да се у хладовини освеже, да се надишу дивотна липина мириса, да послушају славуја [254] који у оближњем чечвару конпонује недостижну најновију оперу своју, или да чују веселу синфонију г. Чижека: „Један дан из живога београдског гарнизона“.

Данас нико и не слути да је ово дивно место некада било место страха и ужаса, место суза и уздаха, место које је свакога месеца по један пут било преливено и обилно натопљено топлом крвљу српском: место на коме су се ваљали разуђени трупови, одрубљене главе и нагрђене лешине кукавнога робља српског: место мрачно и проклето, које је с правом носило кобно име „Долина плача.“

Јес, тако се звала она удољица, што се прибила готово уза сами зид градски, не далеко од онога круга калимегданског, где лети свира музика: удољица, преко које прелазимо пењући се стазом што поред крајњег зида градског изводи на савску калимегданску променаду.

Калимегдан је био пусто голо поље, засејано цигљама, изривено кртичњаком и обрасло спрженом, кржљавом травом, а у мајушној дољи, о којој мало час говорисмо, било је намештено црно и крваво губилиште.

У средини је стајала округла трибуна на коју се пело преко три-четири степена, а одређена је била за везира и његов двор, одакле се из непосредне близине проматрало извршење казне. —

На три четири корака од трибуне, свуда у наоколо, били су побијени црни, огорели трупци, а на овим трунцима било је са стране поређано неколико железних кука и беочуга, за које су замицали конопце кад је ваљало привезати осуђеника за трупац и наместити га да му на њему одсеку главу.

Трупац од трупца био је удаљен по три корака, [255] таман како ће џелат згодно стати и имати места да измахне џелатском секиром. Около, целим кругом, од пања до пања био је ископан јарак за отицање крви, која се сливала даље у оближњу рупчагу, нарочито за то направљену.

Около, на два три корака у поље од трупаца, остављено је било место куда ће се разместити радознала светина што обично долази да гледа извршење смртних пресуда.

Даље се ширило пусто калимегданско поље, по коме су грбаве камиле чупкале спржену траву, а које је по некад бивало пуно турске дечурлије и свакојаке радознале светине, кад год је имало да се гледа извршење какве повеће осуде над повише лица.

Таких осуда било је у последње време повише, али ни једна није била толико заинтересовала Београђане — и Хришћане и Турке — као казна која се сад очекивала, казна над близу тријестак заробљеника, међу којима је било и угледних Срба, оптужених да су спремали буну и стајали у вези с тајним завереничким дружинама, с хајдуцима и са ћесаровим људима преко Саве.

Што је ову казну правило нарочито занимљивом и интересном, било је то што се проносило да се међу осуђеницима налази и Црни Ратник — име добро познато и Србима и Турцима.

XVIII
Тајанствени разговори

Исток је рудио; то се зора помаља из даљине. На махове духнуо би лак јутрењи поветарац. Било је свеже. На далеком обзорју гасиле се звезде.

У раскошној одаји харемској, у оном крилу где је било одељење лепе Маре, још се сијала светлост.

Сама, с прекрштеним рукама на прсима, она је ходала пространом одајом, изгледала је замишљена; по свему се видело да целе те ноћи није спавала.

Но она није изгледала клонула и уморна. Напротив, дугим бдењем живци су јој били тако јако надражени, да је у целој снази осећала неку пријатну лакоћу, а наелектрисани организам био је пун неке необичне енергије. Покрети су били живи и лаки. У целом лицу њеном било је нечега што је тешко било одредити, а немогуће описати. Такав се израз јавља код људи решених на велико дело у коме свесно и вољно сами себе приносе на жртву за какву велику идеју. У том тренутку лепа Маре била је још три пут лепша.

Код лепих жена човек управо не зна шта воле.

Оне лепе очи? Не, он је и други пут, код других жена виђао таке исте очи, па га оне опет нису толико заносиле да само о њима мисли, да на јави о њима будан бунца.

Она божанска, сладострасна уста? — Ни то није...

Ту се воли све, целина.

Лепој жени не сметају мале неправилности. Напротив: оне као да допуњују њену лепоту и чине је пикантнијом.

Још се воле и дух.

Лепа жена а уз то још жена духовита — то је огромна сила.

Да ту силу претвори у свемоћ, потребно је да [257] уз све то дође још и чврст, одлучан карактер, спојен с благошћу и разборитошћу.

Маре је имала све то.

Маре је ходала.

На пространој одаји било је шест прозора, четири с фронта и по један са стране. Сви су прозори биди заклоњени завесама, брижљиво спуштеним, тако, да ни један зрачак није продирао на поље. Само један прозор са стране окренуте Дунаву остао је потпуно незастрт. У сумраку он се бљештао као огроман златан четвороугао. Јака светлост из одаје, као бујна река, просипала се кроз овај прозор на поље.

Маре је ходала: на један пут на осветљеном прозору указа се некаква сенка, налик на црвен колут. Велики црвен колут појави се, постоја мало, па га нестаде, опет се појави, опет га нестаде, и тако три пут.

Изгледало је као да ова сенка на прозору долази из даљине, и као да је пушта и повлачи некаква справа, јер се и јављала и губила у маху.

Маре застаде. — Хм, хм! — рече она и узе тражити нешто по недрима.

Она извади из недара малену челичну справицу, која није била налик на кључ, а у ствари је био кључ, приђе зиду и притиском челична кључа отвори мала вратаоца, кроз која се није могло проћи док се човек не сагне.

Ова вратаоца водила су у малену одају, затворену ода свуда а осветљену кандилом што је висило у једном углу малене одаје. Тај угао изгледао је као мали олтар.

Још одмах, чим је пала у везирски харем, Маре је отворено објавила везиру да је она хришћанка, да се не жели одрицати своје вере и да моли везира, да може у својој одаји удесити један угао, који ће јој служити као малена, склонита црквица, где би могла, по обредима своје вере, приносити Богу топле молитве.

Везир није могао ништа одбити својој љубимици, и тако је у харемској одаји отворен овај скровити кутак, у који сад Маре уђе.

У ово склонито место нико није улазно. За њега, сем везира и поверљиве послуге Марине, нико није знао.

Да ли је само чиста побожност покренула Маре да створи себи ово склониште, ми не би умели рећи. За сад видимо само толико, да поред златног крста, сребрних светњака и других свештених утвари, овде стоје и други неки предмети, који немају никакве везе с вером и побожношћу. Али ти предмети, ако не служе богу, они можда служе отаџбини, а служба отаџбини зар није служба богу!...

Маре се саже и другим крајем оне исте челичне справице, којом је отворила врата, отвори железни ковчег, што у облику дугуљаста ормана стајаше у јодном углу. Из њега извади она једно жуто сандуче, а из сандучета извади неку справу налик на четвртасти фењер. Овај се фењер расклапао, извлачио, имао је унутра неке округле металне цеви, испреграђиване стаклом, а у средини фењера стајала је повелика метална чаура, поклопљена металним заклопцем, пробушеним на више моста. Унутра у чаури било је два округла реда танких фитиља.

Маре извади из истог ковчега једно стакленце [259] са зеленом течношћу, загледа га према светлости од кандила, мућну га, опет га загледа, па га опет врати у ковчег, а извади друго стакленце. У њему је била нека црнкаста течност. Она и њу загледа, па је онда нали у чауру и накваси њоме фитиље. За тим са дна жуте кутије извади неколико металних плочица на којима су биле изрезане разне слике. Једну од тих плочица, што је престављала звезду са зракама, она углави у предњи део фењера. После целу справу намести на малени сточић искићен седефом, што је служио као налоње у маленој црквици, па тај сточић намести према отвореним вратима тако, да је управо стајао према осветљеном прозору на великој одаји. Маре упали фитиље у фењеру: кроз рупице на заклопцу изби десетак модрикастих пламичака, а кад она скиде кожни заклопац с предње цеви у фењеру, у коју беше углавила металну плочицу, на великом осветљеном прозору харемске одаје указа се огромна црна звезда. Маре узе окретати један точкић што беше притврђен на задњем делу фењера и при сваком окрету црна звезда на прозору по један пут се јављала и но једаред је нестајало, па се после опет јављала. Кад се точкић брже окреће и звезда се брже јавља и губи, исто тако бива да се звезда лакше и појављује и нестаје кад се точак лакше окреће.

На неколико тренутака, пошто се на осветљеном прозору јавила црна звезда, појави се велики црвен крст. И он се јављао и нестајало га. Његови кракови били су покретни, час су се зближавали час удаљавали, крст је мењао свој облик, бивао је час већи час мањи, најпосле свио се у округао црвен колут па га нестало.

Маре измени металну плочицу у предњем делу [260] фењера, на прозору се указа тамна слика налик на читав низ бајонета...

Тако су се наизменце на светлом прозору харемском појављивале час црвене час црне слике, којих је после разних покрета нестајало. Те су слике биле разнолике, ту је било укрштених сабаља; по неколико уздигнутих руку; човечија глава; облици коња, куле и т. д. Црне слике видели смо да су долазиле из Мариног фењера. Црвене пак слике долазиле су од некуд из даљине, а коме би била свраћена пажња, па да се добро загледа, могао би опазити ако је бистра ока, слабе, веома слабе зрачке, који су полазили са најближе дунавске аде, што је малко ниже од Савине утоке, па се преко целе тврђаве пружале чак до везирова конака. Те слабе зраке падале су на осветљен харемски прозор и на њему градиле оне црвене слике, а кога се тицало он их је из даљине могао и дурбином читати. Било је очевидно да се, помоћу ових тајанствених слика на светлом прозору, Маре с неким разговара, што јој даје знаке чак отуд из преко Дунава.

Не потраја дуго, а све је опет било на свом месту. Тајна црквица била је закључана, а лепа Маре опет је ходала по соби. После овог разговора с тајанственим сликама изгледала је још замишљенија.

— Рига овде! мислила је она у себи, а та помисао изазивала је у њеној души живе и болне успомене из прошлости, успомене, које су тако дубоко остале урезане у срцу њеном, да их нису могли изгладити ни оне тешке буре које су од тога доба прешле преко њене главе...

— И од куда баш сад да се нађе у Београду Рига, сад, кад је зла коб, као заробљеника, амо довела [261] и његова премца Црнога Ратника. Каква чудна, каква необјашњена судбина лебди над животом ова два човека, чије душе као да су две половине од једне исте небесне искре.

— Обојица имају једне исте идеале; обојица изабрали, ако не исте, а оно бар сличне путове; обојица посветили свој живот интересима домовине, и тиме обојица упућени да буду нераздвојни другови и пријатељи — али ту сад долази страст, љубав и она хоће од њих да направи крвне душманине...

— Растали се пре неколико година у тренутку највеће погибије, а сада се ево стичу у један град у тренутку кад живот Црном Ратнику виси о концу, тако, да се пре може сматрати као покојник, но као жив човек.

— Рига, Рига овде у Београду! И да ли он зна да сам и ја овде, и да ли му и на ум пада да је овде, само на коју стотину корака од њега удаљен, његов страшни љубавни супарник, човек, који му је отео једно срце, што га Рига сматраше већ као своје.

Такве мисли ређале су се једна за другом и Маре је узалуд кушала да их одагна: узалуд се спуштала на диван и затварала очи, кушајући да домами сан — сна није било. Он је далеко бегао с њених лепих очију, расплашен зебњом, бригом и тешким мислима о најближој будућности.

Тако дође и свануће.

XIX.
Везир у двоумици

Дан је свитао. Бела дневна светлост падала је кроз незастрт, широк прозор и, мешајући се са жутом [262] светлошћу харемски фењера, нејасно је осветљавала предмете.

Маре даде знак. У одају уђе харемска послуга. Дигоше завесе с прозора. Маре нареди да се још с два прозора спусте и оне решетке, што увек заклањају прозоре на одајама у којима бораве турске жене. Она нареди те се отвори горње окно на једном прозору. Послуга изађе. Маре стаде пред отворен прозор. Јутарња свежина струјала је у широку харемску одају испуњену млаким ваздухом.

Маре је гледала на далеко обзорје, које се губило у магли. Погледала је на исток, на коме се већ указивале прве зраке још не изгрејала сунца. Мислила је на судбоносна дела, које ће се извршити за који дан.

— Можда ће од тога што се ово дана сврши зависити слобода ове лепе земље. Можда ће то пресудно утицати и на слободу целога балканскога полуострва. Можда ће за који дан почети да се остварају њене давнашње, њене заветне жеље... А можда ће ово бити и њен последњи дан.

Такве су јој се мисли врзле по глави.

На харемским вратима чу се тихо куцање.

Ово је ваљда био јединствени случај, да турски везир у свој рођени харем улази тек пошто куцањем упита је ли слободно. Везир је чинио све за љубав своје лепе кауркиње.

Маре је знала да то везир куца. Изађе му на сусрет. Имала је да измоли данас што шта од њега, за то је била љубазнија но обично.

Везир је дочека раширеним рукама. Он је притиште у наручја. Маре се без противљења предавала његовом слатком грљењу.

— Како су ти топле руке? рече он, милујући њену меку, лепу ручицу. Загледа је у лице.

Стојећи на прозору на јутрењој студи, њезини обрашчићи беху се заруменили, а њене сјајне очи биле су још сјајније са надражених живаца од непроспаване ноћи.

— Ти си ми нешто узбуђена, Маре? упита је везир.

— Сву ноћ нисам тренула.

— За што? лепото моја, упита је везир с чуђењем, а упита је њеним матерњим језиком.

Везир није знао српски, али је још из најмлађих година имао у свом харему доста жена српског порекла, па је од њих научио поједине речи, поглавито речи од милоште. Кад је хтео да буде особито љубазан, он је покушавао да рекне Мари што српски. Иначе с њом је обично говорио турски, а она је говорила не само турски потпуно и савршено, но је тако исто знала и арапски и персијски. На њеном столу вазда су се налазиле песме најодабранијих појета арапских. Арапску појезију, као и неке персијске песнике, веома је ценила. Имала је обичај рећи: да само источни песници ваде своје песме из срца, док западни, немачки, француски, црпе своје песме из главе. Од осталих народа још је једино ценила појезију талијанску и шпанску. „Топла је крв на топлије и песме“ рекла би обично.

— Није хтео доћи сан.

— Али зашто, мила моја. Ти си ми брижна. Шта ми те тако узнемирило?

— Светли везире, кроз који дан ће се пролити толика људска крв!

Везиру прелете преко чела таман облак; за тренут указаше се две три боре.

— Шта ми ту можемо? Бивало је од кад је света и века и биће док је света и века, да се незадовољни буне, да се буне угушују а бунтовници казне. Ко је крив овим несретницима што ће кроз који дан изгинути.

— Али, светли везир биће учесник овога великог крвопролића.

Везир узе ходати по соби.

— Шта могу ја ту? Они су били хајдуци; стварили су завере, спремали буне....

Везир је поступно долазио у ватру.

— Они су побили толике правоверне, продужи он живо. Колико је породица са њих у црно увијено. Колико је сирочади остало. Најпосле, до чега би дошло кад се неби казнили и оваки преступи. Ми, Турци, или морамо овако чинити — угушавати сваки бунтовнички покрет и бунтовнике примерно казнити, или онда треба да скупимо наше хареме, па да идемо одавде. Ове су земље на сабљи добивене. Оне се сабљом и силом морају чувати и бранити. Другчије не може бити. Турци су данас господари, али су они то своје господство скупо платили. Ми немамо право да поклонимо а још маље да изневеримо оно што нисмо ми стекли но наследили од славних предака наших. Ја сам везир београдска пашалука, Београд је алем-камен у круни султановој. Смем ли ја допустити да тај камен извале бунтовничке руке ђаурске?... Не, то неће, то не сме, то не може бити. Све што бих могао ја, као поштен човек, то је, да напустим ово место, да дам оставку на везирство, да се повучем. Али какве вајде? Не би ли сутра на моје место дошао други, и не би ли он био за рају тежи и опаснији? Ако хоћеш што да тражиш од мене, тражи [265] што год што може бити: тражи што боље, разумније, лакше.

— Ја тражим од човека милосрђе за људе, ја верујем да господари имају тако исто право, да бране своје госпоство, какво имају робови, да се противу њега буне.... Али, што да се плетем у ствари која не доликује једној женској! Боље да пођем од тачке у којој ми женске имамо право, баш с тога, што смо женске. Ја не знам и нећу да знам ко је прав а ко је крив у овој крвавој борби, која се води између људи мога народа и вас Турака, који сте господари овим земљама, ја знам само толико, да је милосрђе врлина, која никад није доносила штете; на против, која је вазда била од користи и служила на дику онима који су је вршили; ја не тражим од светла везира ништа друго но да буде милосрдан.

— Како? Како да будем милосрдан? Шта да чиним? Маре, кажи шта тражиш од мене?

— Тражим мање но што би светли везир икад могао мислити. Тражим нешто што би се могло можда узети као неразложна ћуд женска, али што за мене има голем значај. Око тријестак људи треба да пропију крв своју кроз који дан...

— Од толике гомиле једва ако њих 5—6 знају зашто гину; све су остало слепи грешници, који су се повели за туђом памећу, који би сутра исто тако одано служили теби, као што су се сада, обманути и заведени, бацили у службу словољубивих бунтовника. То су, дакле, невине овчице, које ће изгинути а ни саме не знају зашто. Ако правда тражи да се казне кривци, који свесно творе зло, та иста правда мора налагати да буду поштеђени ови „ништи духом“, чија смрт нити ће кога поучити, нити ће коме бити [266] од користи, а биће једна неправда више. Жели ли светли везир да буде истински праведни преставник праведна и милостива суда царева лако му је погодити тај пут. Правда је ту близу, на домаку, ваља само пружити руку и уздићи је високо да је свак види..

Маре приђе везиру ближе и пружи му руку, коју он жудно прихвати.

— Добри господару! Кад ти је Бог дао да си на висини са које мудрим и праведним делима можеш на далеко синути, буди ти сам добровољно тај светли стуб у тами наших жалосних и крвавих дана. Од тријестак суђенила пробери 5—6 истинских криваца, и казни их за пример и углед другима, а остале пусти, под погодбом, да ћеш свакоме без милости одрубити главу ко се у будуће ухвати у најмањој кривици. Тим ћеш задовољити правду, а избићеш оружје из руку противницима и с лева и с десна, и онима који те окривљују да си сувише благ, као и онима који те туже да си одвећ свиреп.

Везир је замишљено гледао у своју лену сабеседницу. Кад она сврши он прво ћутећки пољуби врхове њених прстију, а затим климну главом и рече:

— Лако предложити, ал тешко створити, мила моја. И ја знам да правих криваца нема више од 5—6, али ко да их нађе и одабере међу толиком гомилом, кад још ни права имена не знамо свима. Најважнији од њих ето и скапао је већ а ја још не знам посигурно ни то да ли сам имао у рукама Црнога Ратника, или каквога другог важнијег хајдука. Издвајајући пет— шесторицу из гомиле од њих тридесет, најлакше се може десити да ми баш најкривљи умакну, а за њих главом да плате баш они, које ти хоћеш да спасеш. Шта би се тиме... — поче везир, али он на једаред [267] пресече говор и упре у Маре разрогачен, усплахирен поглед.

— Шта је теби, лепото моја; твоја рука дрхће; твоје лице бледи; твоје чело болно се мршти; твоје усне грчевито играју; тебе је нешто поразило?... да није!... — Везиров поглед сену злослутним сјајем и његова два црна ока, као оштре канџе, чисто се укопаше у срце лене жене. — Да није он!.. да није вест о његовој смрти унела трепет и дрхтавицу у твоје тело, кћери Евина! - рече везир... ал не, не рече већ чисто рикну, простења, мењајући се у лицу као гуштер на немирном одсјају сунчевом.

Марино бледо лице проби сад лака румен. Она ћутећки диже руку везирову и наслони је на своје груди, спусти је на место, где је младо и бујно срце њено тако немирно, тако бунтовно куцало. Тим покретом она као да је хтела рећи: „Ево врела свему немиру и потресу моме!“ Она је ћутала али везир је разумео ове покрете њене.

Он још јаче притиште руку на бурне груди Марине, а његове две зенице као два оточена ножа прорезивала су она обла прса женска, старајући се да завире у само срце ове миле, ове загонетне жене.

Док се везир овако немо погледом упијао у најдубље дубине Мариних осећаја, тешка мрачна сумња као мрачан облак витлала се у души и у срцу његову.

Али на Мариним уснама заигра једва приметни осмејак; она махну главом, и прошапута прекорно:

— Зар светли везир не зна како ја често патим од срца?... а већ сам толико месеци туна. Или, ваљда, светли везир мисли да ми је срце заиграло кад сам чула вест о смрти Црна Ратника!...

Маре се иронички смешила: — А зашто да не би могло бити баш и то?

— Зар би било што чудно, кад би ја, као добра кћи свога народа, симпатисала човеку који своју главу залаже за ослобођење тога народа. Тиме би ја само то доказала да сам добра патриотка. А зар би то било ружно!... Бар светли везир, као добар патриота, мора високо ценити и туђе родољубље.

Из ових речи вејала је чудна иронија и везир је осећао да се тај нежни потсмех њега тиче, био је у забуни: бојао се да не изгледа смешан и глуп пред овом лепом и мудром женом. Колебао се. Но Маре га истрже из забуне. С осмехом на уснама, она климну главом и рече, гледајући везиру право у очи:

— Хе, мој господару! Камо да вам је Црни Ратник у шакама! Али моје је тврдо уверење да га ваше очи још никад нису виделе, нити је његова нога икад прекорачила праг ваше тамнице. Људи, као што је Црни Ратник, не крију никад свога имена, и ако вам он кад год падне шака, знајте да ће вам се он сам први јавити ко је.... Али ја сам ево опет мирна, лак потрес у срцу прошао је и ми опет можемо продужити наш ранији разговор. Ја опет остајем при мојој молби да светли везир подели казне, и да казни само прваке, коловође, а осталу фукару да пусти слободно. Та то је и тако све јадно, болно и рањаво, те ће и само поскапати. А уз ову прву молбу иде још и једна друга: Неизвршујте казну овде под бедемима градским, светли господару! Ове мрачне зидине и без тога су обилато натопљене крвљу. Немојте их још и ви преливати. Немојте мамити мртвачке сенке обезглављених бунтовника да се морају, у глухо доба ноћи, врзмати баш овуда око ових места, где је наше [269] стално боравиште, где је и моје стално боравиште и где ви тражите тиха мира и нежне среће домаће! Немојте да кроз нему поноћ морам слушати стравичне јауке духова, што по тами пипањем траже своје одрубљене главе. Немојте да у свежем јутрењем ваздуху морам удисати нечисто испарење проливене крви бунтовничке. Ето, има пуно других места, згодних за извршења казне: ето, ту је Топчидер, па изведите их бар тамо, где ће по густим гајевима тихи вечерњи поветарац ускоро распирити опори задах њине жучне крви.

Везир, који се за тренутак бејаше умирио, сад опет погледа Маре зачуђено.

— Да их видим ван града? И то ми ти предлажеш Маре! А не значи ли то да их одведем хајдуцима у руке, да их уведем можда у спремљене, готове заседе, где би они управо над нама извршили погубљење. И то ми ти говориш, жено!

Везир јој приђе и погледа је зачуђено, старајући да се прозре у душу и мисли њене.

Мара се осмејкивала. Онај лепи осмејак разбијао је сваку сумњу. Ништа зло и ружно није се могло замисли да се скрива под оном чудном лепотом.

— Није тако страшно, рече она смешећи се. Нису хајдуци тако близу. А у везира има доста војске. Јака војничка пратња безбедно може провести осуђенике не до Топчидера, но кроз целу царевину. Ваљда нисмо дотле дошли, да од хајдука ни до Топчидера не смемо изаћи. Ноћна браћа нису ваљда још постала тако свемоћна.

— Свакако њима моћ расте. Жртве, што падају од њиних подмуклих удараца, оваким се даном множе. Околину београдску намучили су ужасом. Самац Турчин, [270] заиста, не сме никуд ван вароши. Чим се покаже ван међа варошких, закоље га гуја. Иза сваког џбуна, иза сваке стене и удољице вреба прикривен убилац. У последње време толико су се осмелили, да упадају у саму варош. Испред саме градске капије ономад је погинуо Сали ага, у први сумрак. Спопала га три коњаника, и на очима толика света убили га, на на трку утекли на добрим коњима. Пре десетак дана заклана су три Турчина код „Цареве Ћуприје“. Ту, недавно, у шумарку више Азли-агића чардака, нађен је обешен Турчин. Сва ова убиства приписују се њима. Па ако баш и не врше све они, свакако они су извор свију ових злочина, јер храбре рају и стварају укус за злочине. Уче је, слободе је, да се одаје злочину. Посејали су у свет неке наде, нека очекивања. Услед тога, свет се отпађује од рада; множе се беспосличари, пуно је људи без срестава, без занимања, и од њих лако постају злочинци и хајдуци. Свему је томе крива ова несретна дружина. Ми морамо с њом водити борбу на живот и смрт. Неко ће некоме дохакати глави.

На сав овај говор Маре се смешила. Тај осмејак по некад је више казивао но и саме речи. Сад је у овоме осмејку лежало питање: „Зар се царски везир уплашио од неколико хајдука?“

Везир као да је нагађао те њене мисли. Он продужи:

— Права је опасност не толика од оне дружине, колико од пострекача који је покреће. У овај су посао уплетени прсти ћесарових људи. У ћесарији се опет нешто мути. Сва је прилика, да ћемо се с ћесаријом опет заратити. А ове су забуне за њу десна рука. Кад год је улазила у рат с нама, вазда је прво спремала буну у овим крајевима, да јој буна уравна пут [271] и олакша продирање. Аустријанци су тако рећи још јуче били овде, њин је траг овде још и сувише свеж. У томе лежи највећа опасност....

Мара се смешила.... — И у томе лежи ваш спас, рече она, кад везир за часак ућута. За двајестак година аустријске владавине у овој земљи аустријанци су успели да се покажу у својој правој бори. — Народ их је познао, и он их мрзи. Они су оставили веома ружне успомене. И ако су хришћани, овај народ не воли их ни мало више од Турака. Је ли могуће да ви Турци не знате та расположења. Зар није у последњим ратовима турска војска победила поглавито с тога, што је народ у ствари био уз Турке. Сећате се аустријске погибије код Гроцке? И ту је била заслуга српске раје. Срби су помогли да ћесарова војска онако грдно пострада. То би била дивна лекарија за вас, кад би само ви Турци хтели ма што научити из богате књиге прошлости.

Везир је знао за ову чињеницу, о којој му је Маре с разлогом напомињала. Он је признавао факт, да Срби не милују Аустријанце, али је факт и то, да ће Срби опет за то увек нагињати Аустријанцима, кад год имају да бирају између њих и Турака.

— Та да, да. Од два зла Србима се увек чини да су Аустријанци мање зло, али до Турака стоји да се то мишљење промени у њину корист примети Маре.

Везир је признавао да би се тај обрт збиља могао постићи, али за то су потребне дуге године упорна, смишљена рада који би се извео по једном плану, у интересу једне велике, заједничке, јасно истакнуте задаће. Један човек ту не може учинити ништа, а најмање може ту што помоћи он један.

Разговор се још задуго водио. Најпосле везир [272] обећа да ће учинити за осуђенике што буде могао. Свакако казна тешко да се може избећи, и најдаље ће за 2—3 дана бунтовници ће бити посечени.

Али и ако је овако одсудно одбија молбе своје лепе кадуне, не дајући јој скоро никакве наде, везир је опет био поколебан шта да ради са заробљеницима и неће ли бити сувише строго да их све од реда исече. С том двоумицом он је и харем оставио. Али пре растанка њему нешто паде на ум. Заустави Маре и показа јој једно парче хартије. То је било оно загонетно писамце, што га је Реџеп-ага нашао у палици ђаурске слепице. Маре је већ знала од Реџепа за тај покушај и не изненади се кад јој везир пружи ову хартицу.

Маре загледа хартицу и рече да ће то по свој прилици бити онако какве цифре, поређане без икаква смисла и намере. Но везир јој сврати пажњу на неке карактерне особине и Маре се сагласи да то може бити и каква шифра. Везир јој остави цедуљицу да је на тенане боље разгледа.

XX
Јадна одлука

Велики скуп Ноћне Браће, држан у Узун-Фазли-пашином конаку на Карабурми није остао без великих последица. Догађаји, што су се после тога збора развијали, и које смо у ранијем излагању до некле већ и описали, јављали су се у многоме као последица тога скупа и оних одлука које су на њему донесене.

Као што смо већ раније напомињали у заједницу Ноћне Браће улазили су различни елементи, скоро из свију народа балканских. Али сви ти људи разнога [273] доба, стања, образовања и порекла имали су, како смо наговестили, ту општу и заједничку тежњу: да измене ред ствари на балканском тропољу, да турском искључном- госпоству учине крај, а да балканско полуострво постане слобода домовине слободних народа балканских.

Тешка и судбоносна питања била су на решењу пред овим збором, те није чудо, што су и спорови, вођени око тих питања, били и дуги и бурни: нити су се могли свршити за једну ноћ. И ако је у развлачењу лежала голема опасност, Ноћна Браћа опет зато морала су три ноћи у застопце продужавати своје састанке и саветовања док се једва дошло до неких позитивних одлука.

Прво питање, које се истакнуло, било је питање: хоће ли се балкански народи у најскоријој будућности, можда још у току идуће године, одважити на борбу против Турске, и да ће ту борбу покушати сами, или ће ишчекивати акцију каке друге велике силе, која би напала на Турску, па да се њој придруже.

Најугледнији чланови овога збора и најбољи говорници поломили су своја најоштрија говорничка копља у препиркама око овог питања.

Било је смелих и одушевљених бораца, који су толико били занесени вером у снагу балканских народа, да су искрено заступали мисао да Балканцима не треба нико с стране и да ће они сами својом рођеном снагом бити кадри да сломију турску силу.

Уз ово мишљење пристајали су Турци и Арбанаси, не толико што би веровали у успех тога посла, већ што им се чинило зазорно да се неко трећи меша у њине односе с рајом.

Јес, грешна турска госпоштина у Цариграду [274] застранила је, она угњетава правоверне исто као и рају. Она је насилник подједнако тежак и хришћанима и правим, поштеним Турцима, с тога ту тиранију и треба оборити. Али то треба да изврши раја, у дружби с истинским, правоверним Турцима, а да се у тај посао не мешају туђи цареви, који ће поробити и једне и друге.

Ово мишљење имало је за све изасланике много дражи и много привлачне силе, али хладну, строгу критику оно није могло издржати. После бурних, дугих прења дошло се до закључка, да би то доиста било најбоље, али да је то, при садашњим приликама, само лепа пуста жеља!

Кад се једном дошло до решења, до наслона на неку страну државу мора бити, онда се изродило питање: на коју? Венеција је била у опадању: она је одавно престала да насрће на друге, и била је сретна ако њу оставе на миру. Остала је у питању само Аустрија и Русија.

Која је од њих две повољнија да буде помагач и заштитник балканских народа? Мишљења су била подељена. Али изађоше људи вични дипломатским пословима и објаснише, да у последње време политичка радња Аустрија иде корак у корак с политичким радом Русије; те су две државе спријатељне, једна другој су блиске: оне ће једна другу помагати, и по томе нагињати једној од њих значи толико исто колико нагињати и другој. Питање може бити само у томе, коме је где ближе и згодније да се обрати на једну или на другу од ове две савезнице. Румуни и Бугари стоје ближе Русији, док, међутим, Срби, један део Румуна и Арнаута стоје ближе Аустрији и њеном утицају. Што се Грка тиче, они су морем блиски тако исто [275] Русији као и Аустрији, само што би у повољним приликама Аустрија могла пре приспети у грчке воде са својом поморском силом.

И ако је решено да се у својој радњи наслањају на Русију и Аустрију, Ноћна Браћа желила су да у својим кретањима буду што самосталнија, с тога су нарочито истакли питање, какве мере морају предузети да би горњи циљ достигли.

У низу тих мера нарочито једна заслужује да се на њој с пажњом зауставимо.

Рушење још моћне и жилаве турске царевине морало се отпочети с периферија њених, с покрајина, на међама царства, а за то је нарочито била згодна северозападна међа од реке Прута па до Јадранског мора.

Међу тим баш на тој страни живе Срби и они заузимају највећи део те огромне линије. С того су Срби и били важан елеменат који ће играти угледну улогу у тој колосалној борби између Турске с једне и Русије и Аустрије с друге стране. Ноћна Браћа нису превиђала ову важност, с тога су у првом реду и узели у претрес мере које ваља у Србији предузети.

Наравно, кад се ствар тицала Србије ту су Срби први и имали да кажу своју реч и да изнесу своје мишљење о томе. После дугих саветовања, најпосле су донесене неколике важне одлуке, од којих ћемо неке споменути.

Треба развити живе агитације да се народ у Шумадији спреми за устанак, и тај посао треба отпочети одмах.

Пред саму објаву рата устанак треба да плане [276] и народне оружане чете треба да навале да очисти унутрашњост од Турака пре но што аустриска војска уђе у земљу.

Ово је важно с тога што крајеве, које сам народ ослободи, може после лакше и задржати за се, непуштајући у њих аустриску војску, из проста разлога што та војска ту неће бити потребна.

Ако би се успело да се тако ослободи цела Шумадија, онда би она као целина могла постати центар одакле би Ноћна Враћа као организована снага дејствовали даље.

Тога ради било би од неоцењене користи ако би српске оружане чете народне могле одмах у почетку освојити који од већих градова, где би одмах поставили своју власт и створили као неку народну владу, која би узела у своје руке вођење народних послова и појавила се као политички представник народни.

Највише би користи било ако би српске оружане чете пред објаву рата саме, без помоћи аустриске војске, могле освојити Београд. Тада би српске посада остала у београдској тврђави и после преласка аустриске војске, јер не би било разлога да се уклањају они који су град освојили, а град да се предаје другима.

Тога ради Ноћна Браћа ставиће тој ствари у службу све што им буде у власти, и порадиће свом снагом да уреде и организују заверу за напад и заузеће Београда. У то име спремиће се чета смелих, одважних људи, који ће извршити ненадан ноћни препад и покушати да заузму тврђаву. Биће предузете и све остале мере, које се покажу потребне ради успеха.

Као важна друштвена тајна, ова одлука о заузећу Београда неће се објављивати у седницама помесних [277] скупова Ноћне браће, нити ће се сад уписивати у протоколе ових седница друштвених.

Под личном одговорношћу свију њених чланова, ова велеважна одлука поверена је београдској секарији Ноћне Браће, да је она изврши.

XXI
Тајанствена рука

Реџеп-ага био је у тешкој бризи и големој забуни. Већ је трећи дан како отима од смрти две скупе жртве и ево где ће све муке остати залуду, где ће најзад смрт опет надјачати и однети своје. Узалуд је добри Реџеп гневно шкргутао зубима и претећи дизао своју снажну песницу, стара пакосница није се тога плашила. Напротив, што се он више срдио, то му се она све пркосније у очи кезила, као да га чисто зачикује у немоћи његовој.

Видели смо у казамату два мртваца и чули смо наредбе које је везир Реџепу о њима дао. Ето, тим мртвацима ваљало је сад спасти живот, и то је та брига која је Реџепа сада морила.

Да би спасао Црнога Ратника од џелатске секире, Реџеп је, у договору с Маром, покушао једно очајно, управо последње срество да код Црног Ратника и Бритве изазове привидну смрт и да их тако као мртваце спасе из везирових руку. Покушај је учињен. По упуствима Мариним, заробљеници су попили понуђену течност, намазани су неком чудном машћу, коју је Реџеп такође од Маре добио, и привидна је смрт наступила. Она је била тако слична истинској. [278] правој смрти да би је и највештији лекар тешко распознао. Али баш у тој сличности лежала је голема опасност, јер се лако могло десити да се болници никад више и не пробуде. Ваљало је дакле пазити да им се на уречено време притекне у помоћ срествима која ће их повратити из мртвих. То повраћање могло се извршити само у одређене сахате. Ти су сахати наступали тачно пошто протече 88 часова од тренутка када је привидна смрт наступила. Кад дође тај 88 сахат, онда се повраћање може извршити само у року од 4 часа. Пропусте ли се ти часови, свршено је све, привидна смрт прелази у праву и — животу је крај.

Међу тим ми смо видели с каким је изненађењем везир примио вест о смрти Црнога Ратника, и како је одмах издао наредбу да мртваце узме Реџеп под свој личим надзор и да их чува ту до даље везирове наредбе. Од тога доба прошло је већ пуних 50 часова, а везир не бејаше издао никакве наредбе, и ако је сваки дан питао за мрце. Видећи да се приближује час кад умртвљене треба будити, Реџеп потсети везира да би мртве ваљало укопати, јер већ почињу прелазити у трулеж. Везир је на то рекао да ће доћи сам лично да прегледа мртваце, а за тим ће наредити да им се одрубе главе и да се њему донесе. Намеран је био да их с главама других важнијих криваца, који ће ово дана бити посечени, пошље у Цариград.

Тако је умртвљеним претила сад двојака опасност: да протече рок када би могли бити повраћени, или да им буду одрубљене главе.

Нашав се у тој тегоби, Реџеп је кушао да увери везира како мртвац није Црни Ратник, већ обичан [279] хајдук, те му не вреди одсецати главу и слати је чак у Цариград. Повод му је за то дала она загонетна цедуљица, ухваћена код незнане просјакиње. Маре је разрешила шифру, то је било писамце које, бајаги, Црни Ратник шаље из планине заробљеним хајдуцима, друговима својим, храбрећи их да истрају у муци и да се надају, а он води бригу о њима и једнога дана доћи ће да их спасе.

Али и ако је писмо сведочило да је Црни Ратник слободан у планини, везир ипак не хте одустати од своје намере да двојици мртваца одруби главу са свима формалностима као да су и живи. Услед тога издата је била наредба да се мртваци придрже до сутра, када ће бити опште погубљење свију осуђеника, па да се тада изнесу и они на губилиште калимегданско, где ће им се, као и осталима живим, одрубити главе, у присуству везира и пред огромном гомилом света, који ће нагрнути да гледа ову сечу.

Тако је очајан био положај у коме су се налазили умртвљени Црни Ратник и његов верни пратилац Бритва када се деси нешто ненадно и неочекивано.

Освануо је и страшни дан погубљења. Још од ране зоре Београд је био пун вреве и комешања, јер се све бејаше кренуло да гледа једно огромно крволиптење, ужасну сечу, где ће под џелатским ударцима полетити преко 30 глава.

Било је рано јутро. На белом коњу, у свом богатом руху, млади везир стајао је испред свог конака и предавао последње заповести Реџеп-аги, који се имао старати да казна испадне што свечаније.

— Јо си ли наредио да се мртваци изнесу како би...

Везир не доврши говор. Коњ се жасну, одскочи, везир посрте и у мало не паде с коња. И Реџеп-ага посрте и ухвати се руком за чело, као да бејаше о нешто ударио. Шта то би?

Догоди се нешто неочекивано, проломи се страшна грмљава, као да се сама небеса сурваше. Земља се тако силно потресе, као да се преко половине расцепила: ваздух се усколеба, као да у близини изниче из земље читава бура. На свима прозорима окренутим североистоку стакла попрскаше.

Комади разбијена стакла на конаку са звеком попадоше у собу, а цела кућа љушну се из темеља. У једном углу харема одвали се велико парче лепа од таванице и паде на патос. Изгледало је као да се негде ту у близини земља провалило.

Одмах за тим чу се кукњава и болно запомагање. Везир и Реџеп-ага били су бледи као смрт. Њини се погледи сусретоше, као да су се очима хтели упитати: шта би ово?

Жалосно јаукање опет се понови. То је био глас човека, који болно запомаже. Тај глас долазио је ту негде из близине.

Ту, мало у страни, стајао је порушен један део баштенског зида. Порушио се један угао, а из тих развалина помаљао се човек, претрпан земљом, камењем и ћерпичем. Видела му се-само глава и горњи крај рамена. По глави је био сав крвав. Кушао је да се извуче из оних рушевина и жалосно је запомагао. Из оближње стражаре трчало му је у помоћ неколико људи. То је био коначки стражар, кога су затрпале развалине.

Везир је гледао ћутећки овај порушени зид, преко ког се сад видела даље мала градска пољаница, на којој се указа неколико војника. Неки од њих били су још необучени. Везир је гледао све ово, али још ништа није разумевао. У први мах помислио је да је овај потрес дошао од пада овог зида. Но одмах је било јасно, да једно оборено ћоше није могло произвести онолики потрес. На против, сам зид морао је пасти од некаква друга, јача потреса.

Везир викну стражаре и упита их: Шта је то? Гласови одговорише да је нешто пукло доле код Видин-капије, и да стражар с куле тамо пружа црвен барјак.

Баш у тај мах сунце исплива на далеком обзорју, као огромна златна кугла. Његове прве јасне зраке просуше се по сјајним металним крововима градских џамија, те су на белом, сјајном металу трептале као безброј ужежених свећица. Прво су се појављивале на највишим шиљцима витих мунарета, где се полумесец на мах засија као да се у пламен претворио. После су, као светле искре, прелетале с крова на кров, шириле се све даље, док најпосле широки, јасни зраци већ изгрејала сунца не обасјаше целу тврђаву јасном, ведром јутарњом светлошћу.

А у тој светлости, доле, у правцу градске Видин капије, на један пут се показа огроман стуб густа, беличаста дима.

У огромним колутовима овај се дим дизао полако у вис, а лаки поветарац најлак га је повијао ка Дунаву, откидајући од њега прамен по прамен.

Везир још више пребледе у лицу.

— Барутана! рече он зачуђено и после додаде једва чујно — и овде је њин прст!

И овај страховити призор збиља је спадао у припрему за данашње погубљење.

Страховити пуцањ долазио је доиста од упаљене барутане. Огромни барутни магацин, што је био недалеко од места, на коме је данас градски хамам — одлетео је у ваздух, порушио и претрпао рушевинама сву околину, а што је најгоре, одвалио читаво једно крило касарне и побио стотине војника.

Разорење је било страховито. На месту, где је била барутана, зијала је сад огромна, црна, опаљена рупчага, налик на пакао, а из ње се дизао загушљив, густ дим.

У близини, у наоколо, био је читав кварт, махала засељена искључно Турцима, пуна малих кућерака и тесних сокачића.

Од страховита потреса све веће зграде биле су порушене и оштећене, а кућерци испробијани огромним камењем и претрпани у рушевине. Цигље, камење, читаве стене полетеле су као бомбе и пробијале и рушиле куд ударе. Изгинуло је много народа, а многи су били осакаћени. Цео град био је у самртном страху.

Ту у граду, на другој страни, било је још и других барутана. Страх уђе у свет да и оне не плану. Нико није знао, ко убаци ватру у ову барутану, и свак је страховао да то није и по другим барутанама.

Услед тога све живо узме бежати из кућа напоље. Како је све ово било у рани јутрењи час, многи су побегли на улицу још необучени. Преко реда и обичаја, могао си видети турске жене како, откривена [283] лица, с фереџом у рукама, беже кроз тесне закрчене сокачиће.

Све се скркло, људи, жене, деца, војници, па и саме животиње. Било је у тој гомили и откинутих коња, који су се отели из порушених коњушница, и престрављених паса.

Жене су кукале, деца су вриштала, војници су псовали, пси су арлукали, а поплашени коњи ударали су на гомиле и газили, што није успело да врдне с пута. Сва ова гомила појури из града на празну пољану што се пружала од Градске-Видин каније. Страх је био толики да светину нико није мотао уздржати.

Али не потраја дуго, па се јави и други ужас.

Док су ове престрављене гомиле гмизале по пољани, зачу се с доње дунавске стране пуцњава пушака.

Сви погледи окретоше се на ову страну. На светлом зраку јасно су се видели под ведрим, плавим небом густи, црни стубови дима. Дим се дизао од крајњих кућа дорћолских. За првим стубом дима указа се други, па трећи и тако даље родом, све уз Дунав пењући се горе граду.

На црним димом указа се наскоро и сјајан, црвен пламен. За мало, па је горео цео овај крај. Пожар се машао чак до Пиринчане и онога реда високих, камених домова, што бејаху остали још из времена аустријске владавине. Свуда унаоколо било је турско-јеврејско предграђе, и оно је сад цело било у пламену. Суве дрвено кућице плануле су као луч.

Метеж на пољаници још више порасте. Почеше придолазити и гомиле народа из упаљеног краја. Треба рођеним очима видети погорелце, да би човек могао себи представити како то жалосно изгледа. И овде [284] је владао ужас. Престрављени људи причали су само како је њин крај на једном плануо, а нико није умео казати одкуда је дошла паљевина? Ова неизвесност, ова тајанственост уливала је у људе још већи страх. И доиста, нико паметан није могао веровати да се ови неочекивани и чудни ужаси врше случајно. Напротив, морало се веровати, да све ово руководи некака невидљива, али врло опасна и врло моћна рука, рука тајанствена, која свуда допре, која све може, која уме да се маши и провуче чак и кроз неприступну стражу, и да подмете упаљен фитиљ у барутану, која је тако пажљиво и брижљиво чувана.

Прости Турци, грађани и војници, само су слутили да има некакве завере и знали су толико, да завере прави раја.

Но београдски везир и његови доглавници знали су нешто и више: они су знали да та чуда чини завереничка дружина „Ноћна Браћа“; знали су да је то друштво које није ограничено само на Србију: знали су да је то управо огромна завера, која је замрежила цело балканско полуострво, ухватила корена код свију балканских народа, разгранала се у све друштвене слојеве; дружина, која располаже многобројним људима и јаким новчаним срествима: најпосле дружина, која налази одзива и потпоре код аустриских ћесарових власти, које јој набављају све убојне потребе, помажу је новчано, а у случају потребе дају уточишта њеним члановима.

Но било је много што шта непознато и самом везиру. Он није знао да у тој завери има много и мухамеданаца, па и правих Турака, није ни слутио да су у ту заверу увучене и саме неке паше, старешине над читавим крајевима; није ни сањао да „Ноћна Браћа“ [285] имају својих чланова у непосредној његовој близини; да је његов тефтердар агенат „Ноћне Браће“, да је његова лепа и драга Маре тако рећи један вођ те завере.

На коњу, у пратњи само 5—6 каваза, везир је јахао низ меит-сокак (мртвачки сокак силазећи из горњега у доњи град.

Везир је био срдит, па је ражљутио и коња под собом. Добар хат бесно је фркао на пламене ноздрве, и крешући копитама варнице по камену љутику, скоковима је силазио тесном улицом. Кавази су се једва држали на коњима, јурећи низ брдо за својим господаром.

Сиђоше до порушене касарне. Читави редови побијених и рањених војника, сви крвави, лежали су ту поређани на пољаници пред касарном, а гомилице војника извлачиле су из рушевина све нове и нове жртве.

Сајиб наша, командант војске, изађе пред везира и саопшти му укратко шта се десило. Своје извешће заврши казивањем да ће, по његовом рачуну, бити до близу 130 војника, које побијено, које тешко рањено.

Везир је слушао ово извешће ћутећки, али гневно и срдито.

Каква је била стража? — упита он набусито.

— Трострука, светли везире, као и увек кад је изузетно, опасно време — одговори Сајиб-паша.

— И опет су бунтовници успели да им завуку фитиљ у г.... — Где је та стража? — викну везир срдито.

— Готово сви су изгинули. Не знам да ли има још 2—3 у животу, па и то су тешко рањени.

— Њина срећа! — рече везир кивно. — Иначе све бих дао повешати... Свршујте ту!... Је ли ко послан да гаси пожар?

— Отишле су тулумџије и једно 200 војника — одговори Сајиб паша.

Од касарне везир је изјахао кроз Видин-капију у пољану пред градом и пројахао кроз гомилу света, што ту беше избегао. Прекорео је неколико старих Турака, што их ту срете, зашто су тако малодушни, чега се боје, и зашто су сви појурили из тврђаве?

— „Последња времена! — рекао је везир срдито— „Дође земан да се Турци боје и од мишева каурских! Тако се не чува царевина“!

Одјахао је даље и нагнао коња кроз запаљене улице.

Сухе чатрље буктале су као луч. Велики пламен дизао се с обадве стране. Везир нагна коња по сред уске, упаљене улице, а за њим наже и његова мала пратња. За часак па су и везир и пратња његова били у сред жива пламена, који се већ беше почео хватати репа и гриве коњске. Престрављени коњи ударали су у страну и улетали још више у пламен. Везиру се беше учинило из даљино да ће моћи пројурити кроз запаљену улицу, но сад, кад се нађе већ у пламену, он виде да се преварио, с тога сави у прву побочну улицу, што му се срећом отвори с леве руке, и сав осмуђен искочи из пламена.

Но тек што везир сави у ону побочну улицу, у коју пожар још не беше продр’о, он опази на крају узане улице два Турчина где нешто ту раде. Претрчавали су преко улице и као да су нешто закачињали. Улица је била пуна дима. — Везир виде она два човека, али не сврати никакву особиту пажњу на њих. У њиној појави није било ничега чудног. То је био и турски крај. Какво чудо, ако какви сиротани кушају неће ли моћи да спасу своје сиротињске домове!

Од силног дима излазак улице није се јасно видео. Један од коњаника истрча напред и појури да види какав је излаз. Но на један пут, коњ му се страховито спотаче, коњаник стрмекну и тресну о калдрму. Претури се и сам коњ и узе се праћкати, кушајући да се дигне. Она два Турчина нестаде. Штукнуше у једну авлију.

У томе пристиже и везир с остала 3—4 своја пратиоца. Сви су били веома зачуђени кад видеше да је излазак улице био испреплетан јаком жицом, намештеном на висину таман како ће се коњ згодно саплести. То је и било с првим коњаником. Он је био сав угруван и једва се могао дићи. Коњ се још копрцао, заплетен у жице. Предње ноге биле су му јако повређено: затегнута жица урезала се до саме кости.

Док је везир и зачуђено и кивно гледао на ове замке, на једаред отворише се капци на прозорима на две куће, спрам којих је везир стајао, а са обадва прозора поче на један пут прскати унакрсна ватра. Шибала је у млазевима као вода, а где год је падала каква капља ове течне ватре, све је палила, као растопљена, упаљена смола.

Први млаз ове страшне ватре докачи везира по грудима и одмах упали хаљине на њему. Да је млаз [288] шибнуо само мало више, ударио би га управо у лице, и ту би му можда био крај.

Везир трже кубуре и скреса их у отворен прозор. Попрскани ватром, коњи се помамише, а запаљени везир, пренеражен, готово несвесно, џарну коња још и оштрим узенгијама и нагна га напред.

Добар арапски хат страховито скочи и једним снажним ударцем покида разапете жице.

Док би ударио длан о длан, везир је већ био искочио из ове грозне улице, те се нађе на чистини спрам Дунава. Ту се брзо смаче с коња и обема рукама узе гасити своје запаљено одело.

Но коња није више могао уздржати, јер опрљено живинче, под утисцима страховита бола, беше чисто побеснило. Отимајући се, он откиде узду у утече у поље.

У томе притрча и пратња везирова, која се за њим беше такође прогрувала кроз разапете жице.

Коњаницима једва пође за руком да угасе везира, који беше сав опрљен по рукама!.. Где год је канула ватра, свуда му беше направила пликове и ране но рукама.

Ван себе од гнева, везир управо није знао шта да мисли о свему овом. Он, везир београдски, заштита царевине на овим странама, у мало не плати главом у сред своје престонице, у сред својих телохранитеља, у сред једног турског кварта, на неколико корачаји само од градских капија, управо рећи у својој рођеној кући! И како то све би? Тако ненадно, тако неочекивано! Кад се пре дознаде да ће он овуда проћи! И зар није он свратио у ту улицу случајно, с тога што се великом улицом није могло проћи од ватре?! И кад пре све то би? и кад се пре сво то [289] спреми, и оно жице, и она ватра? — и сад оно што се изврши тако подмукло и онако ненадно и брзо!

Било је доиста чему човек да се чуди. А било је и рад чега да се срди.

С опрљеним рукама, с огорелом одећом, везир се управо стидео сам себе. Њему да се деси таква срамота, њему!...

Он је с нестрпљењем погледао хоће ли се указати војска, по коју беше послао каваза. Жеља му је била да се опколи сав онај крај, да се претресе сваки угао и да похвата подмукле нападаче, које би одмах дао уморити највећим мукама.

Везирове жеље нису се испуниле. Војска је дошла, претресала, тражила, — али све без успеха. Тајанствена рука, која је од јутрос почела чинити ове ужасе, скрила се опет у мрак из кога се била и помолила, скрила се да тамо у тами спреми нова изненађења, нове ударце, нове потресе.

XXII
Грозница

Кад се везир вратно у конак, било је већ близу подне. Ту га одмах ухвати јака грозница. Страховити потреси, које је од јутрос претрпео, растројили су му били све живце. Није памтио да га је икада ишта толико потресло и расрдило, као ови јутрошњи догађаји. Знао је да су то дела завереничке дружине „Ноћна Браћа“ и решио се био да се с њом бори на живот и смрт. Знао је да су све ове несреће и ужаси срачунати да изазову страх и запрепашћеност и да подејствују [290] да везира заплаше. Решио се био да на дрскост бунтовника одговори још три пут већом дрскошћу.

Дрскост завереника није дакле поплашила везира, но га само изазвала на упоран отпор и пробудила му опрезност.

Према дрским нападима, који су од јутрос извршени, везир се већ могао свачему надати. С тога реши одмах да предузме све мере, како ничим не би био изненађен.

Сам у грозничавом узбуђењу, он је ту грозничавост пренео и на сам рад, на све послове и заповести своје. Његове строге наредбе одмах су оживеле цео град. Све се живо кренуло на посао, што је коме било за послом.

Везир је одмах направио план своме раду. Иако је он схватао свој задатак, ваљало му је радити у два правца.

1.) Да обезбеди град од нових изненађења и напада?

2) Да се ничим не дадне омести у извршењу казне над осуђеницима.

У овоме последњем везир је управо гледао заложену част своју. Сматрао је да би то био његов лични пораз, кад би га разни напади бунтовнички спречили да не могне извршити смртне осуде. Ако тога дана већ погубљења не би могло бити, оно се имало извршити у најкраћем року, можда још сутра.

У то име он је одмах наредио:

Да се на свима стражарским местима удвоје страже.

Да се поставе страже на сва она места, на којима [291] се у обично време не стражари, али се на њих пази у времена мутна и опасна.

На тачке, које су нарочито биле изложене опасности, као што су барутане, подземни лагуми, лако доступне капије и т. д.

Сва ова места била су обележена црвеним полумесецима на плану београдске тврђаве.

Наредио је даље да се на сва узвишена места, на куле и торњеве поставе људи који ће мотрити на све стране, по граду и око града, а свакоме је од њих дата по буктиња да одмах може ватром дати знак, ако од куда год опази штогод или ако се где јави каква опасност.

На свима главнијим бастијонима прегледани су и намештени топови, а код сваког топа постављена је послуга и привучена потребна џебана.

Прегледано су све барутане, касарне, тајиџиница и све друге јавне зграде, да нема где што подметуто.

Један део војника био је упућен у варош да гаси ножар — други део добио је био заповест да се држи на опрезу, како би могао свако време потећи куд затреба.

Сваки војник добио је потребан број метака, а ко има туно оружје наређено је да га одмах изоштри.

Одређене су страже крстарице, које ће непрестано обилазити около све бедеме и унутра све улице и цео град.

Покретни мостови спремљени су да се у случају потребе одмах могу дићи.

Код тамнице постављена су читава одељења као стражаре и саопштено им је, да лично одговарају за [292] осуђенике и да ће својим главама заменити њине, ако би их упустили да им измакну.

Једном речи, било је наређено и предузето све што је било потребно да обезбеди град и извршење пресуде.

И све је ово било наређено тако рећи за тили час, а одмах је и извршивано.

И тако, везир је за кратко време управо наелектрисао сав град.

Узнемирена и ван града избегла светина била је опет враћена у тврђаву. Све се опет стишало, само се на сваком кораку опажало да је војска на ногама и да је она у много живљем покрету.

Спрема у тврђави пренела се и на саму варош. Слутећи да се примиче нека опасност, Турци грађани по целом Београду и сами су се узели спремати. Све је било на опрезу.

Тако је у грозничавом раду протекао цео дан. Може се слободно рећи да тога дана није био у грозници само везир, већ скоро цело турско становништво Београда. Велика грозница беше обухватила цео овај велики град.

XXIII
Татарин

Сунце се клонило заранцима. Дневну топлину почела је расхлађивати вечерња студ. Над београдским градом владала је дубока тишина. Стражари са високих кула видели су само гомилу војника где гамижу по граду, или спремне четице, где стоје овде онде, или појединце, где преносе пушке, кесе с барутом, или другу муницију, али све то вршило се без хуке и ларме, те се свуда ширила блага тишина.

Само овда онда прокрештало би кроз ваздух растројено, [293] рапаво грактање многобројних чавака, које су у јатима летело над градом; час падале час се опет дизале и у лету грактале своју ружну промуклу песму.

На један пут ову дубоку тишину проломи танак, јасан глас, који као звуци сребрна звонцета затрепера у ваздуху, испуни га пријатном слатком мелодијом — па се онда у таласима разли и поступно изумре под ведрим, плавим небесним сводом.

Тај тако пријатни, тако слатки и меки глас, што је личио на глас анђела, који у вечној светлости, крај престола творчева, пева песму од славе и похвале премудроме и превечном — тај глас био је глас побожности и молитве, глас призива небесима, глас што прославља име божије.

На овај глас сваки дан више од 200 милијуна људи падају ничице пред споменом великога имена творчева.

Меки, пријатан глас прозвуча и пронесе речи:

„Алах, ил-алах, Мехмед расулах-алах, ил-алах

(Само је бог бог, и Мухамед је његов пророк, а бог је један и само је он бог.)

То први музејин с главне џамије градске даје знак за богомољу и призива правоверне на вечерњу свету и побожну молитву.

Ко хоће праву, истинску, побожну молитву треба да види турску молитву: нико се не моли тако топло, тако срдачно, тако побожно — као мухамеданац. У његовој молитви огледа се дубока вера његова. Он осећа да је у оном тренутку у истини пред самим богом и моли му се с пуном вером и убеђењем да је он ту, да га слуша и да чује сваку његову реч.

— Алах ил-алах....

За првим гласом разлеже се ускоро и други, па трећи, четврти и тако редом.

За мало па је над Београдом одјекивало стотина побожних гласова, са стотине високих мунарета — преливајући се с оних висина па све стране.

Правоверни су се молила Богу. Можда је њина вечерашња молитва била усрднија но обично. Протекли био је дан несреће: он је коштао толико људских живота: један крај вароши још се у развалинама пушио. Под таким утисцима и сурове неверничке душе окрећу се богу и траже га, а људи побожни још се више утврђују у побожности својој.

Вечерња је молитва отклањана, побожни богомољци разведрени излазе из џамије. Пред вратима застају да назују јеменије, које су ту били оставили, пошто се у турску богомољу не улази с обућом. А док се обувају, са свију уста лети једнолико питање:

— Је ли сад погубљење?

— Хоће ли се вечерас побити они бунтовници?

— Да ли ће везир одржати што се захвалио, да га нико не може спречити да не поодсеца главе овим хајдуцима?

Турчин никад није љубопитљив. Он сматра за ружну навику брзоплето запиткивање. Кад се већ и он реши да што запиткује, онда интерес и узбуђење за ту ствар треба да су достигли врхунац.

И доиста, ова ствар толико се протезала, о њој се тако много говорило, и тако свашта говорило да је у Београду све живо било до крајности заинтересовано — да види шта ће бити, нарочито после свију ових данашњих ужаса, које је и публика тако разумела, као покушај завереника да спрече везира у извршењу ове казни.

Није дуго трајало, па је свака сумња била отклоњена, ствар се већ знала на чисто, везир ће одржати реч — вечерашња ноћ пашће у Београду на крваву земљу, натопљену крвљу преко 30 српских мученика.

Час је близу — чине се још последње припреме.

Читав ред војника поређан је од хапсана до губилишта на калимегдану.

Осуђеници ће у реду проћи кроз два реда војника.

Лако војничко одељење заузело је положаје око губилишта и обухватило га са свију страна, остављајући само широке пролазе за оне, који су имали посла око губилишта.

Огромна гомила светине беше се скркала око губилишта и све се то гура, мува, довикује, псује, креће, управо ври као у лонцу — а од ове гомиле диже се потмуо жагор, као оно зујање узнемирених пчела у кошници.

Но пада у очи да у тој светини нити има угледних Турака, нити ико од Срба чаршилија.

Ту се махом скупили само последњи слојеви друштвени — слуге, покућари, хамали, лађари, просјаци, и гомила створова о којима управо не би знао рећи шта су. По народности нити су Срби, ни Турци, ни Грци, ни Јермени, ни Арнаути; но нека смеша од свега тога. Тако им је и одело, такав им је говор, па тако им је и занимање. Они су све и ништа. Час их виђате као неке вајне трговце. У зембиљу носе свој дућан на леђима — пазаре, ћаре, праве „алиш — вериш“. Прилично су и обучени.

После по године сретнете га и једва га познајете [296] у подераном аласком оделу. Сад је од трговца постао рибар.

Још доцније изненађује те у кући кога богата Турчина, где те дочекује лепо обучен у господском руху каваза или телохранитеља господарева.

Такве светине било је највише у овој гомили, што се беше искупила да гледа како ће џелатска секира одрубити преко 30 глава. После било је нешто Грка, прилично Јевреја, Јермена и гомила Цигана.

На један пут међу овом светином наста живо кретање. Све се усталаса. Неко викну:

— Ево их! — Светина јурну на ту страну. Мислили су да већ воде осуђенике.

Други неко рече: „Везир долази“ — а светина куљну сад на ту страну, откуда се тај глас чуо. Гомила се преливала као оно течност у суду, кад га нагнеш час на једну, час на другу страну.

У ствари није било још ни осуђеника ни везира, дође само гомила Цигана ковача, запрћена чекићима, турпијама и осталим ковачким справама, и размести се око губилишта.

Због сувиш опрезности везир беше наредио да се осуђеници, преко обичаја, поубијају у оковима, па тек после с мртвих да се окови поскидају.

Све је било спремно. Очекивало се само да на сахат кули откуца 12 сахати (по турски) па да се изведу осуђеници.

Тако исто очекивао се још везир, који је имао доћи на коњу, са свом пратњом и сјајном свитом својом.

У сред овог очекивања зачу се на један пут јасно, убрзано, чисто би рекао журно свирање мезулџиског рога.

Вично ухо одмах је могло распознати да је ово свирање суруџиска рога.

И доиста, главном улицом, што води од стамбол капије, па у правцу тврђаве, указаше се два коњаника.

Напред је јахао човек у арнаутском фистану и штогод може дувао у мезулџиски рог.

За њим је, мало погрбљен на коњу, јахао други човек, такође одевен у арнаутско одело, само што је његов боли фистан био много бељи, а његови чепкени и јелеци много богатије извезени златом.

Први коњаник водио је за собом још једног коња који је, везан за седло, касао.

Други коњаник имао је на глави велики, врло висок вес, с огромном кићанком, која му је падала до преко рамена. Около веса имао је увијену пошироку зелену шамију — калемћарку!

У то доба оваке весове и оваке шамије око веса носили су само цариградски татари — мезулџије с тога се већ по овакој капи дало познати, да овај суруџија долази из Цариграда...

„Татар иде везиру“... „Цариградски татар стигао везиру!“ „Откуда баш сад Татар?“ „Зашто баш сад Татар?“...

Такав се шапат за часак разли по целој гомили. Свак се с чуђењем питао: „Шта ли носи Татар с високе Порте?“

Свак је слутио да ће овај неочекивани долазак Татара бити у некој вези с крвавим догађајем, који је имао вечерас да се изврши.

Први коњаник рогом даде знак стражи да отвара пут скоротечи, који носи царску заповест. За то је било нарочитих знакова у мезулџиском свирању у рог. Градска стража поравна се на капији, а Татар пројури и упути се право везировом конаку.

Везир је сркао последње димове из своје вечерње наргиле.

Изломљен грозницом, он беше наредио да му се спреми јака кава и наргиле, где је тумбећија била помешена с подоста опијума, да на тај начин мало утиша управо искидане живце своје.

И таман везир довршиваше последњи дим и већ беше заустио да викне: „коња“! па да изјаши на губилиште — кад се врата на одаји полако отворише а у собу полако уђе верни Реџеп-ага. Је ли све спремно Реџепе? — упита га везир, како га угледа с врата.

— Имамо новост, светли везире — примети Реџеп ага, клањајући се дубоко.

— Новост! Везир се прену. — Какву новост? — Шта је.

— Мезулџија с Порте, светли везире.

Везир устаде.

— Сад? — Откуда баш сад. Шта носи?

— Арзи Махнар.

— Који је мезулџија?

— Нов — светли везире; нов; с тога и дођох сам да га пријавим. Чудно ми пада...

Везир махну руком нестрпљиво — Шта ти пада!.. у осталом.... где је мезулџија?

— Ево га у арзи-одаји. Кад се види књига, све ће се знати. А ја бих и њега пропитао.

— Дај га овамо — рече везир журно и узе нестрпљиво ходати одајом.

— У собу уђе висок, још млад човек, сувоњав, коштуњав, веома црне масти, с повеликим јагодицама, с великом испалом јабучицом на дугачком врату. Обучен је био арнаутски. У руци унесе повелику кесу од уштављене коже. Како уђе, он удари дубок темен везиру.

— Откуда момче? — упита га везир, гледећи му право у очи.

— Из Стамбола — одговори мезулџија кратко и опоро.

По првој речи везир познаде да пред њим не стоји Турчин.

— Ти ниси Турчин — рече му везир, готово с презрењем.

На реч: „ти ниси Турчин“, мезулџија спусти на земљу своју кожну торбицу, управо је бацну, испрси се, ступи један корак ближе везиру, десну руку мету на пусат (оружје), а левом се пљосну по грудима, и рапавим гласом изговори ове речи:

— Нисам Турчин, али сам Курд! Три пут бољи муслеманин од многих Турака!

Ово мало речи било је изговорено с таким нагласком, с таким убеђењем, с таком вером у истинитост [300] онога што се говори, с таком силином, да му речи излетеше из уста као одапета стрела, тако да везир чисто осети, како му преко лица пређе топла струја ваздуха, истиснута из снажних груди говорникових.

Кад је мезулџија рекао да је Курд, везир погледа на Реџеп агу, који брзо изађе, а везир се обрте мезулџији:

— Полако, видећемо, рече везир.

Везир већ није више мешао подругљивост у свој говор; на против, у његовим последњим речима огледала се пуна озбиљност, па чак и срдачност.

— Курдистан је најлепши алем у круни пресветла падишаха — додаде везир, као да се трудио да заглади неспретност својих првих речи.

Везир упита мезулџију, кад је из Цариграда.

— Овај каза.

Везир затражи писмо с Порте и мезулџија домаши торбу, наслони је на пусат, откључа катанац и развеза ремене, па извади велико, запечаћено писмо и пружи га везиру. Сем тога он извади још и пуну шаку других писама и узе их загледати.

Отварајући своје писмо, везир га упита: каква су му то друга писма.

Мезулџија одговори да су то приватна писма на поједине београдске Турке, од њиних пријатеља и родбине. Молили га, да понесе и он је примио.

Везир узе од тих неколико писама и стаде их загледати. Разна хартија, разно мастило, разни рукописи, разни печати. Он узе разгледати адресе на тим писмима. Све су то били угледни и познати Турци београдски, на које писма гласе. Било је и неких официра из гарнизона.

Треба позвати те људе да им се предају писма и да виде ко им то пише, и је ли то доиста рукопис њиних пријатеља и рођака.

Везир удари длан о длан, у одају утрча црнац. Разгледајући писма, везир рече:

„Викни ми одмах Кара-Фазлиагу. Али одмах!“

У тај мах у собу уђе тефтердар Реџеп-ага и с њим један јузбаша. Он је био Курд пореклом, а Реџеп га доведе по жељи везиривој да говори с мезулџијом и да га мало пропита да види да ли је доиста Курд.

—Ах, ево једнога од твојих земљака — рече везир мезулџији.

Овај се окрете, и кад виде јузбашу за собом, човека, кога одмах по изгледу познаде да је Курд, он га ослови:

„Јесмо ли једна кост?“

Међу њима се отвори разговор. Јузбаша га је питао одакле је, где му је завичај у Курдистану, кад је из домовине, којим је путем дошао из Цариграда? и т. д.

Мезулџија је на све давао тачне, јасне одговоре.

Дође и бина-емин, стар човек, с дугом седом брадом. Кад му показа везир писмо; старац га прими уздрхтаном руком, брзо извуче наочаре и принесе писмо носу. Руке му почеше дрхтати, наочари се замаглише; старац узме љубити писмо: „од сина, од мога сина, од јединца мога, светли везире“ — рече старац узбуђено.

— А! од њега, а познајеш баш да је од њега.

— Ах, како не бих познавао; његову руку зар [302] да не познам! У хиљаде бих је познао.

И старац опет узе љубити писмо.

Овим је развејана и последња сумња: никакве двоумице више није могло бити, да је писмо истинско, да је доиста с Порте.

Везир га је већ био прочитао местимице. Сад заповеди свима да изиђу у другу одају, а задржа само Реџеп-агу.

XXIV
Тајанствени нестанак.

Писмо, што га је везир добио с Порте, било је кратко, али га је везир опет дуго и дуго читао, загледао и показивао Реџеп-аги, који је такође зачуђено у њега бленуо.

Је ли то само обичан случај, или се нека виша сила у то меша, да везирови заробљеници добијају ненадну помоћ и спасење баш у оном тренутку, кад је све спремљено да изгину! Јутрос онај страховити пуцањ, оне рушевине, па ножар у вароши, а сада ово чудно, загонетно писмо, које стиже баш у овом тренутку кад је требало изводити осуђенике на губилиште!

Писмо је било у пуној форми, с потписом великог везира. У њему се кратко, али одлучно и непоречно наређивало да везир задржи извршење пресуде над својим заробљеницима, док у Београд не стигне портин изасланим Садулах-беј, који се већ кренуо из Цариграда и који ће за 10—15 дана бити у Београду.

— Ови неверници имају чудну срећу — примети Реџеп-ага.

Везир диже главу и дуго је гледао у Реџепа ћутећки.

— Верујеш ли ти у ово писмо? — упита он на један пут.

— И не бих му веровао, али није ми на ино.

— Зар не мислиш да је и ово каква ујдурма ноћне браће да спасу своје заробљенике?

— Могуће је, али у том случају они су морали утицати преко Цариграда; јамачно су тамо где год подметули своју полугу, којом мисле пореметити и изврнути све ово што је овде против њих спремљено.

— Онда је ту јамачно умешан и фанар и хетерија и цело врзино коло разних завереничких дружина. Сви се они сложе и скрде кад им загрози каква истинска опасност. И баш то, што се сад толико упињу да спасу ове заробљенике највише ме утврђује у мисли, да у рукама збиља имам њину најбољу узданицу — Црнога Ратника.

Кад везир номену име Црнога Ратника, Реџеп-ага се чисто трже.

— Боже мој, шта ли је било с мојим мртвацима! У овој забуни ја сам на њих и заборавио. Били су смештени у старом теферичу у близини барутане, која је одлетела у ваздух. Пролазио сам туда, али не знам, не сећам се да ли је закачен и теферич... Ако допусти светли везир да изађем сам, или да пошљем кога да види шта је, јер ми се не слути најбоље.

— Откуда ту да их оставиш? — упита везир мргодно

— Па ту ми је било најзгодније. Близу је мом стану, а стари теферич засебна је и празна кућа, где су се мрци најбоље могли склонити.

— Трчи, трчи, види — махну главом везир.

Реџеп-ага потече, али се на вратима сукоби са слугом који је носио неко нисмо везиру. Реџеп познаде [304] да је писмо од Маре, и заитересова се да види шта је, с тога прихвати нисмо да га сам преда везиру.

Он га жудно отвори. Писмо је било кратко. Маре благодари везиру на пажњи, што је данас није заборавио. И ако је био у највећом послу и забуни, он јој је три пут јављао шта је у тврђави, шта је у граду, известио је о пожару, о експлозији барутане и храбрио је, да се ништа не боји и да за њега — везира, — нема опасности. Даље Маре вели, да је она мирна и предана судбини јер је у мучној школи живота стекла непоколебљиво уверење да ништа крупно ни значајно не може бити без воље божије. А где промисао свемогућега одређује путове и догађаје ту су силе и жеље људске слабачке и ништавне. Ипак, она моли везира да јој укаже пажњу и, ако је икако могуће, да вечерас ма у које доба, сврати код ње у харем. Као узгред, она му је на крају писма јављала, да је разрешила ону шифру коју је од њега добила. То је писамце, којим Црни Ратник из планине храбри своје другове у затвору, да не клону духом и да се надају...

И ако је био сав обузет својом неодољивом љубављу спрам лепе жене: и ако за њега није могло бити веће радости, но кад га она сама зове к себи у харем, опет зато у овом тренутку за везира је било најважније оно неколико узгредних речи што их је Маре на крају додала о разрешеној цедуљици.

Везир каза Реџепу шта му јавља Маре о ухваћеној загонетној цедуљици, и питао га је шта он мисли о томе. Реџеп слеже раменима и оћута. Али везир је изреком захтевао да Реџеп каже шта мисли. Он поћута мало, па онда рече скромно:

— Право да кажем, господару, и ја мислим да је Црни Ратник жив и здрав гдегод у планини.

— Али он је, насигурно, био у оној чети што је код Чачка уништена, а из те чете сви су данас у нашим рукама, остали су само они који су тамо на месту побијени, али и њима су главе поодсецане и амо донесене. Жив умакао није ни један, па од куда би сада Црни Ратник могао бити у планини!!.

— А да ли је баш тако поуздано, господару, да је Црни Ратник био у тој чети?

— Све што ми је дошло до руку потврђује ту претпоставку.

Реџеп опет слеже раменима, а после кратког ћутања додаде:

— Опростите, господару, али ја треба да трчим за мојим мртвацима да видим шта је с њима.

Прошао је читав сахат, а Реџеп се још не врати. Везир је нестрпељиво ходао тамо амо по одаји, а душу су му раздирали чудни и помешани осећаји, дерући сваки на своју страну.

Млад, здрав, крепак, богат, на врхунцу своје славе, одарен свима благима земаљским и нештедице обасут милошћу светлога падишаха, овај човек опет није био задовољан, а у овом тренутку осећао се скоро несретан! Кад би га упитали са чега је тај осећај, он вам не би умео рећи. Али у њему је живело нешто што је било стални извор његове сете и његових душевних трзавица. Он је носио у срцу незадовољену, неумирену, гладну љубав, и то је помрачавало све његове светле радости. Он је тај јад осећао као оно што се осећа забоден нож у срце: осећао га је при сваком покрету, при свакој речи, при сваком уздаху, [306] при свакој помисли и жељи, будан као и на сну, у сред бела дана као и у по бурне црне ноћи...

А да ди има лека тој тешкој бољи? Ох има га, има, и он је тако близу!... Кад би лепа Маре изустила само три слатке, три свете речи, које он њој тако често понавља, а које су код ње тако скупе, свете и моћне речи: „Ја те љубим“. Ох, кад би!....

Из ових мисли везира трже необично, убрзано свирање војничких рогова. Свирано је на узбуну!.. Шта је то сад? Каква је голема невоља могла нагнати војничке старешине да сад у сумрак дувају на узбуну, сад после овако несретна и бурна дана, где још страх, брига и зла слутња обузима сва срца!..

Везир је био и пренеражен и ван себе од љутине. Зашто да се оглашује узбуна пре но што је њему о томе јављено. Ма шта да се десило, он је ту, на десетак корака, те се увек могло прво њему јавити, овако ова узбуна може сад направити највеће несреће, бацајући нову ватру у умове, који су и иначе већ помућени и болесно раздражени услед данашњих ужаса...

Звуци узбуне бивали су све јаснији и ширили се све даље и даље. Везир журно позва послугу, али у нестрпљењу он немаде кад дочекати је, зграби сабљу и јурну напоље.

Мрак се већ био ухватио; везир назре пред собом кроз помрчину гомилице јаничара које су журно трчале тамо одкуда су се разлегали гласови узбуне. Заповедник свите везирове и неколико везирових телохранитеља сретоше га. Он их упита шта је. Нико није ништа знао. Рекоше само толико, да је први знак узбуне дошао од Сахат-куле, отуда где се чувају заробљеници. Везир полете у том правцу, али га срете и заустави [307] млад јузбашија. Њега је био послао сам Реџеп-ага, послао га је да извести и по могућству умири везира и да му каже шта је. Међутим он сам, Реџеп-ага, остао је да види шта то може бити, и како се могло десити ово чудо.

Везир није могао одмах разабрати шта му млади официр говори; он је чуо речи, али његова свест упорно се противила да схвати прави смисао тих речи и да прими као факт оно што оне казују. Најзад он се једва разабра. Неочекивана, ненадна новост јављала је да је заробљеника на једном нестало, да су се ненадно изгубили, као да су у земљу пропали. Удвојене страже стоје свуда око тамнице, једна једина тамничка врата стоје закључана и притврђена тешки железним полугама; тамница је изнутра цела и здрава, ни један камичак није на њој повређен, све је у реду и онако како је било, само је једно промењено — заробљеника нигде нема!

Још пре два сахата они су били ту. Начелник страже чуо је разговетно њин говор, звеку њиних ланаца, њино кретање, али на једаред њих је нестало. Кад су из ашчинице донели котлове да им се подели вечерњи оброк, нашли су тамницу празну. Ужас је спопао све стражаре а старешине страже пале су скоро у лудило. Преко тридесет окованих заробљеника нестало је, изгубили су се, као да су били ситне иглице.

Како? куда? где? — Памет је стајала, свест се помрачавала и начелник страже летео је као безуман од угла до угла, грувао ногом у тврде зидове тамничке, вичући: робове ми дај! Где су робови моји?!

Сем једних јединих врата, био је још димњак једини излаз што из тамнице води. Али прво тај димњак је тако [308] узан да кроз њега не би ни дете могло проћи: а друго, он је на три места био преграђен дебелим железним решеткама, које су биде недирнуте. У крајњем очајању заповедник страже наредио је, да се свира узбуна. Одатле то јављање узбуне пренело се даље и раширило се по целој тврђави.

Призор је био страшан. Језиви звуци узбуне из танких војничких рогова ужурбано су одјекивали на све стране. Тако исто на све стране буктали су спремљени ватрени знаци, који су били намештени на највишим кулама и грађевинама по тврђави и одређени да се попале у тренутку кад тврђави загрози каква велика, општа опасност. Престрављени становници тврђаве журно су закључавали врата и ћепенке, али, гоњени радозналошћу, опет су провиривали и с уздрхталим срцем ослушкивали шта ли се дешава напољу.

По ужурбуном свирању узбуне, по упаљеним сигналима, по узмуваној трци војника и звеки оружја, по хрзању изјаханих коња и звучном топоту, који се кроз ноћ разлегао по голој калдрми градској, по престрављеној вици, која се овда онда чуда, по журном затварању тврђавских канија, које су се, услед ове узбуне, пре времена закључавале, по целој овој хуци и јурњави кроз мрак, изгледало је као да је тврђави дошао суђени час, као да је опасност ту на прагу, а непријатељ тек што није напао. Нико није ни слутио да се цела ствар тиче ненадно несталих заробљеника и да је сва ова узбуна наперена на то, не да се тврђава од нечега брани, већ да се похватају одбегли заробљеници, о којима нико није знао ни где су ни шта су.

Наравно, онде, где из затворена каземата нечујно и неопажено може да нестане преко тридесет окованих робова, ту од беде није далеко и ту се лако могу очекивати и свака друга чуда! Али тек за сада никакве блиске опасности није било и престрављени обитаоци тврђаве могли би бити спокојни кад би знали на чему је ствар управо.

Дознав шта је у ствари, везир прво изда наредбу да одмах престане са свирањем узбуне и да се попаљени сигнали одмах погасе. Сам пак потече тамници, јер је хтео сам својим рођеним очима да се увери о чуду, које му је изгледало тако невероватно.

Сретајући уз пут људе, везир им је довикивао да ничега нема, да тврђави не прети никаква опасност и да сваки мирно остане на своме месту.

Љут као рис, везир стиже каземату, где још нађе стражу у пуној опреми и заповедника страже како у очајању косе чупа.

Ћутећки, везир упаде у каземат и разгледао је пажљиво сваку стварчицу по њему.

Ту нађе и Реџеп-агу, бледа и престрављена и прође поред њега без једне речи. Тек пошто је све прегледао, а нигде не нађе ни трага од каква насилна проваљивања зида, везир застаде пред Реџепом, с којим се понова срете, и упита га промуклим гласом.

— Ага, шта је ово?

Уздрхтаним гласом, сав потресен, Реџеп ага једва промуца:

— Светли везире, ево моје главе, ја сам роб пред [310] ногама твојим, али моја је намет мала да ово разуме и оцени.

— Је ли ово дело људско, божије или ђавоље? — рече везир очајно.

Реџеп покорно пови главу: — Само је шејтан могао бити савезник злочинаца у овом страшном не делу — рече он.

— Па сад, шта ће се сад? — рече везир забринуто, а за тим додаде журно: — Је ли што покушавано? Је ли изашиљана стража у околину? Је ли од све муке прегледана тврђава?

— Памет ми се мути, светли везире. Наредио сам оно, што ми је у овој големој забуни прво пало на ум, изаслао сам војску која ће опсести тврђаву и мотрити да нико не промакне ни у тврђаву ни из тврђаве. Бегунци не могу бити далеко, они нису умакли изван тврђаве; они се јамачно ту негде крију, брижљиво преметање свакојако мора их наћи.

И ако се Реџеп трудио да овим утиша везира, опет га је тешко било умирити. Помишљао је како ће његови противници радосно дочекати ову несрећу његову: како ће му се посмевати и како ће тај догађај на сто начина извртати и клеветати. Свака така помисао палила је у њему необуздуну срџбу и он се, од веља јада, уједао за уснице да крв просане.

Кад се мало прибра, везир најстрожије нареди понова да се са свирањем узбуне престане и да се попаљени сигнали одмах погасе. Затим заповеди, да кроз тврђаву у накрст прођу добошем који ће ударати марш на спавање и позвати све грађане да мирно спавају, јер је свуда ред и тишина, нити за тврђаву [311] има ма одкуд какве опасности. Добошари су још узгред објашњавали да је из каземата побегло неколико осуђеника, и да је отуд сва ова узбуна, да би њих похватали.

Поноћ је била одавно превалила, а ова узбуна и скаламутња још се врзла по тврђави и тек се поступно слегала и утишавала.

Међу тим чаша горчине још није била испијена сва до дна. Поред страшне јаве да је наједаред ненадно нестало 30 заробљеника, везир је имао да чује још једну немилу новост да је у оној гунгули нестало и телеса помрлих осуђеника, који су Реџепу били предати на чување. Но Реџеп није дао ни поменути да, је тих телеса нестало. Он је тврдио, да су она ту но да су претрпана под рушевинама, јер се при експлозији, од силовита потреса порушио, и стари теферич где су мртваци били склоњени. Међу тим везир је тражио да му донесу макар главе, у крајњем случају, макар једну главу, од та два заробљеника, па да може веровати да су они ту. Иначе он је био готов да верује како је чак и у то умешан страховити прст неуморне ноћне браће.

Реџеп-ага је остајао при томе да су мртваци под рушевинама, и да ће их он наћи, чим се крвава пољана мало раскрчи. Док су везир и Реџеп-ага овако нагађали шта ли може бити, везиру су по његовој наредби, свако пола сахата долазила извешћа, од изасланих патрола, којима је било стављено у дужност да брижљиво претресу сваки кутак тврђаве, да испитају све пролазе, сва склонитија места, а нарочито све подземне ходнике и пролазе, за које се говорило [312] да их има и такових, који издушују чак негде тамо далеко изван града.

Сви ти извештаји досада су гласили одречно, неповољно, јер су сви напори патрола остајали безуспешни. Не само да нису наишле на осуђенике, но чак нису могле нигде опазити ни најмањи траг њинога бегства. То је све бацало још у веће чуђење. Та да је прошло тридесет лаконогих зечића, па би од њих остао какав год траг, док је овде било преко тридесет тешко окованих, а много и болесних робова, на сад нигде ни трага ни јава од њих, као да су некуд у небо прнули, или као да су се претворили у лаку пару, коју је први ветрић неосетно развејао на све стране. Та тајанственост будила је страх и бригу и нехотице изазивала тешке и суморене зебње.

Као оно кад се заталаса широко море, те покренуте и узнемирене огромне водене масе дуго и дуго кипе, бурлају и ломе се и ако је давно и давно престала бура која их је покренула из мрачних неизмерних дубина морских, тако је исто и у овом узнемиреном граду покрет узбуњене и престрављене гомиле још дуго и дуго трајао, и ако се већ давно било сазнало да за тврђаву нема никакве опасности. Зора је већ давно била почела рудити, а узнемирено становништво београдско још је бдило, прекраћујући страшну ноћ, прикладним причама, из блиских и далеких прошлости и срчући каву за кавом из бакрених ибрика, који се нису одмицали од огњишта.

Мушкарци су још уз то слатко сркали густе димове из дугачких чибука од пасјаковине, који су на врху носили крупно ћилибарско зрно. Само деца што су била поспала, а иначе све, и мушко и женско, још је бдило, грчећи се једно уз друго, и стежући једно [313] друго за руке, кад прича седога деде почне бивати тако страшна да се и одраслима диже коса на глави.

Тако је проведена та ноћ у већини српских домова у Београду. Свет је био узнемирен и свачија су уста била пуна разговора о последњим пригодама..

Међу тим, упаљени крај Београда горео је целе ноћи. Кроз ноћну тишину овда онда чуло се крхање и треска — то се руше и падају догорели кровови и попуцали зидови појединих већих кућа.

Малаксао и изнурен и телесно и душевно, везир је остао на ногама још дуго иза поноћ. Кад се стала и зора примицати он оде у харем, где нађе Маре још будну и узбуђену.

XXV
Две смрти

„Живела слобода!“ — викнуо је Црни Ратник, и док се овај узвик још хорио кроз студени вечерњи сутон, њега је нестало у мрачној и тајанственој подземној провалији, у коју је сам добровољно скочио, само да не падне шака крвожедном Егбер-аги и његовим јаничарима. То је било у сред пусте планине и ту смо се последњи пут растали с овим одважним поборником слободе?

Шта је даље било с њим?

Да ли је мрачна каменита провалија, у коју се тако очајно ринуо, постала његова вечна гробница и учинила једном за свагда крај његовом бурном и чудном животу, као што се најприродније могло мислити?

Или је можда ћудљива судбина и овде опет умешала свој самовољни прст и понова га отела од смрти, [314] која га је већ била обзинула својим леденим чељустима.

Чудновати су путови судбине људске, а необична су средства, којима се Провиђење служи да оствари велика дела и повесничке замисли своје.

Широки путови, обасјани топлим сунчаним зракама и посути мирисним цвећем личе понајчешће на путове рајске, али врло често они воде у мрак, пропаст и заборав. Путови узани, непрокрчени, тавни и студени личе често на путове што у пакао силазе. Идући њима ви се спотичете на сваком кораку, запињете о честе препоне, газите по оштром стењу на коме остају крвави комади искиданог меса вашег, као што на оштром трњу остају комади подеране одеће ваше, али често баш ти путови изводе на светлост и висину и доводе до славе и до најслађе среће, где с руком на срцу, мирне душе и мирне савести можеш рећи: ја сам свој дуг према отаџбини испунио и моја трудба није била без успеха за опште добро.

Смрт је ћудљива! Она понекад закуца на врата кад јој се најмање надамо и кад је ни најмање не желимо. Она често насилнички упада у наше домове баш онда, кад се ми спремамо да се предамо безбрижној радости и ведрој срећи, долази дакле кад ми желимо да је на сто корака од нас далеко, кад је проклињемо и тонимо и кад само име њено буди код нас љуту срџбу и изазива шкргут зуба.

Али лист судбине преврне се и живот стане пред нас окренут својом мрачном и мрском страном. Ми тада жудно погледамо смрт; чезнемо за њом, као за срећом и избављењем нашим: вичемо је из даљине и молбено је призивамо да похита, да нам што пре дође; ширимо пред њом отворена наруча и дозивамо је у слатки загрљај. — А она, ћудљива пакосница, баш [315] тада далеко обилази око домова наших; брижљиво избегава наш сусрет, вечито се крије од погледа наших и пакосно нам довикује:

„Живите, живите! Та живот је тако сладак, а моји пути тако су далеки! Ја одох чак на другу звезду и вратићу се тек онда, пошто прво обиђем и посетим многе брачне ложнице, и породиљске постеље, и вереничке гозбе, и сва друга весела места где ми се не надају и где ме најмање желе!“

„Живела слобода!“ — и Црнога Ратника нестаде у мрачној провалији.

С почетка је осећао како брзо пада и очекивао је сваког тренутка када ће треснути о тврду стену и ту сав прснути и разбити се да кост с коском не остане заједно. После примети да он не лети слободно кроз ваздух, да не пада у празну провалију, већ да се котрља или управо суља низ некакву веома стрму и веома глатку равнину.

Но и то није дуго трајало. Глатка равнина брзо поста рапава и он је сад јасно опажао како му одећа закачиње о шиљасто стење, како се услед тога за тренут успори његово падање, али одећа се кида, попушта и он опет лети све даље и даље у мрак и пропаст...

Падајући тако, Црни Ратник био је као у неком бунилу и тегобној несвестици. Из тога буновнога стања на једном га за тренутак истрже оштар, љут бол. Рапава стена дерала је не само његову одећу већ је почела одгризати и комаде његове коже, што је будило неодољиви бол. У том тренутку кратка расвешћења Црни Ратник разговетно је сазнавао, да је у наручју [316] смрти и да је ово управо умирање што он сад још осећа да живи.

...„Ја умирем! Још тренутак два а од мене ће бити само крвава гомила искидана меса и поломљених костију... Ја умирем!... Зар се овако умире?... Па смрт није тако страшна“!...

У истом трену, кад су му ове мисли сенуле кроз главу, Црни Ратник чу некакво шуштање:

„То је смрт! То она маше својим огромним мрачним крилима“ — мислио је он...

Но шуштање је бивало све јаче и паћенику се учини као да од некуд пршти нека вода и као да га та вода кваси по глави и по лицу.

На једаред страховити пад... Он удари о нешто хладно и љигаво, глава му одскочи и силовито тресну о стену!... Нешто пуче; несретник осети да му се мозак помери и окрете у лобањи: нешто топло бљуну и просу се из главе; страдалник једва могаше прибрати мисао: „Ово је смрт!... Ово се мозак просу из моје размрскане главе.“ За тим наста мрак, мртвило, празнина, ништа!...

Недогледна, бескрајна, пуста, пешчана раван! Горе ведро, безоблачно усијано небо; доле једнолики жућкасти усијани песак!... Као горостасно кристално звоно, небо се у даљној даљини наслања на бескрајну равницу и слива се с њом у једноставну целину. Огроман празан простор између повијена небесна свода и равне пешчане пустиње пуни само усијан ваздух који игра и трепери од силне јаре, што бије с усијана песка. На сред те бескрајне равнице уздиже се једно једино дрво — усамљена, осиротела, горостасна, витка палма. Под њом лежи полеђушке наг Црнац. Снажан [317] нубиски лав, накострешене гриве и искежених зуба, стоји крај оборена црнца, Цржи му предњу десну шапу на прсима и гледа га својим ужагреним, закрвављеним, страшним очима. Високо горе, у плавом ваздушном мору, слободно шестари велики крсташ орао, потресајући овда онда једва приметио својим огромним витим крилима. Ова вита палма, овај Црнац и лав под њом и онај орао горе над њом то је све што се види у овој недогледној равници. Иначе на све стране, докле год око може догледати, нигде живе душе, нигде ни једног јединог предмета, ни дрвцета, ни жбуна, ни брдашца, па чак ни облачка на окупаном, ведром, јасном небу.

Бедни, беспомоћни створе, јадни Црнче, ти што овако напуштен и заборављен лежиш у сред ове бескрајне пешчане пустиње — ко си ти, откуда си и каква ли те тешка несрећа нагнала да се одметеш самац у ову нему пустош, где ћеш постати плен грабљивих животиња!

А гле! Па овај црнац то је он, сам Црни Ратник — бар тако он мисли!

Јес, то је он! Груди га тако боле!... То је с тога што му је лав у груди закопао страховите нокти своје...

А сад ево слета и онај орао из плавих висина, силази доле, пада му на главу и својим снажним, кукастим кљуном кљуца га прво у чело, па после и у чело и у обадва слепа ока.

Па како су страшни, како су бони ти ударци! Паћеник осећа да му сваки тај удар мозак помера.

Мозак! А од куда у њега мозак! Та он је мртав! А зар мртваци имају мозга и зар тај мртви мозак може осећати, зар он може болети?!

Или он можда није мртав? Али онда где је он ово? Каква је ово пешчана пустиња, у којој је поникла само једна једина палма! А овај страшни лав, што му груди раздире и што га овако стреља својим крвавим, вампирским очима!... Он се упиње да прибере своје помућене, искидане мисли, али нека тешка магла притискује га и не да му да се освести. На једаред прође га језа: — Можда ја он збиља мртав; ова недогледна пустиња можда је само један крајичак пакла. У овом страшном положају можда ће он вечно трајати. Овај лав и овај орао можда су мучитељи његови, одређени да се вечито хране његовим месом и поје крвљу његовом. И он ће тако у страховитим боловима трајати чемерни посмртни живот свој, ишчекујући дан страшнога суда, када ће мртви оживети и стати понова пред лице господње, да приме у вечном благовању или у вечном страдању награду за дела своја...

...Али, зар је он један једини грешник? Зар нема других несретника, који деле судбину његову? Или је, можда, и ова усамљеност једна казна и једно проклество, намерно удешено, да страдање паћениково у самоћи буде још теже...

...Али шта је он могао тако тешко згрешити, да заслужи вечно мучење! Ако је и било грехова, зар их није могла искупити врлина вољна умирања за род свој? Могао је живети у миру, богаству и изобиљу? Сам је добровољно изабрао борбу, страдање и мучеништво, само да олакша мањима и слабијима од себе. Једна је глава — и он је није жалио; један је живот [319] — и он га је вољно принео на олтар отаџбине. Зар ове земаљске врлине на небу ништа не вреде? Зар се оваква дела на суду праведнога и свезнајућег ни у шта не рачунају? Зар су појмови о добру, о правди и врлини, о заслузи и пожртвовању са свим друкчији на небу, а друкчији на земљи?! И ако је тако, како и по чему ми можемо знати каква треба да су наша дела, да би заслужили вечно блаженство? Где је то откровење, које би људе упутило, шта треба а шта не треба творити?!

Такве су се мисли ређале у памети патниковој, али ти тренуци прибрана размишљања бивали су веома кратки, па су их опет замењивали дуги пропланци таме и несвести.

Колико је времена провео у том бунилу и мртвилу, Црни Ратник није знао. Њему се тада чинило, да је то трајало читаву вечност, и био је доцније веома зачуђен, кад је разабрао да све то није заузимало ни добар сахат. Борећи се тако да се разабере у низу магловитих, нејасних привиђења, страдалник на једном као да чу неко далеко грактање, које је долазило све ближе и ближе. На мах густи облаци неких крупних тичурина налетише и заклонише небо над њим. Та црна јата кружила су високо у ваздуху, гракћући из хиљаде и хиљаде рапавих грла своју злослутну једнолику песму. То је грактање прво било промукло, непријатно, нејасно. Но мало по мало оно је постајало све разговетније и, на своје велико чуђење, страдалник на једном примети да он по нешто разумева из тога грактања, које му је сад све више и више личило на људски говор. На једаред од некуд удари нека јака светлост и болник отвори очи. У тами, која се ширила на све стране, он јасно распознаде три-четири [320] човека с великим буктињама у руци. Ти су људи говорили међу собом турски, а долазили су мрачним ходником, који се пружао на десно. Црни Ратник разабра сад са свим разговетно, како један од тих људи рече турски: „Станите, овде има некаква вода, река, језеро, шта ли је, а с оне стране чује се као да неко стење и јечи.“ Сад му је већ било све јасно: он није мртав. Мора да је рањен и јако угруван, јер осећа на више места љуте болове. А они људи, што се виде онамо у мраку с буктињама, то су јамачно Турци, који су нашли улазак у подземну провалију, и пошли да траже хајдуке и своје људе, који су пропали у овај амбис.

Тако је и било.

После страшне хајдучке погибије на вису, победнички Егбер-ага наредио је да се искупе сви мртви и рањени хајдуци и да се сви брижљиво прегледају. Па како је још раније био издао строгу заповест, да се рањеници не убијају, а уз то је још била обећана лепа награда свакоме борцу који доведе жива хајдука, то су с хајдучке стране били мртви само они, који су убијени у самој борби — сви други били су рањени, али живи.

Али Егбер-ага узалудно је тражио међу њима Црна Ратника: њега није било међу побијеним ни међу рањеницима.

То је јако љутило радост победиочеву и смањивао значај његове победе. Међу тим Егбер-ага био је уверен, да је Црни Ратник био у оној уништеној хајдучкој чети, па кад га већ нема међу мртвима, ни међу рањенима, онда није друго, већ је морао бити међу онима који су се отисли у провалију. Егбер-ага рођеним је очима гледао, када је последњи хајдук сам [321] добровољно скочио у провалију, само да не падне Турцима у руке и њему бејаше засело у главу да то неће бити нико други до Црни Ратник.

Кад већ није био сретан да га жива ухвати, победоносни Турчин желео је да бар добави главу прослављена вође. С тога нареди, да се учине покушаји у два правца. С једне стране покушано је да се веже за конопац један Турчин, па да се спусти одозго у провалију, да види, је л колико дубока и шта је доле било с оним несретницима, што су у овој мрачној вртачи нашли гроб свој! С друге стране била су одаслата два одреда, у свакоме по десетак људи да обиђу свуда унаоколо цело то брдо и да потраже неће ли гдегод одоздо у подножју брега бити какав отвор, који води у подземни амбис што прогута толико људи.

Спуштање одозго на ужету није дало готово никакве резултате. Човек је сишао на велику дубину од преко петнајест хвати, распознао је траг куда су несретници падали; наилазио је на комаде подеране одеће и на окрвављене стене, али ништа више. Под њим је зијала мрачна бездана провалија, чија се дубина није могла тачно одредити, али је по његовом мишљењу била огромна. Покушавао је да бацне камичак, али његова тутњава губила се у дубини, а он није могао одредити колика је та дубина. Покушавао је да баци упаљену буктињу, но она се увек гасила на извесној дубини. Викао је, позивао је по имену несретне Турке, који су нехотице у овој амбис стрмекнули, али његов се глас губио у мрачној вртачи, а нико му се није одазивао. Тако је најзад овај Турчин морао дати знак да га извуку и вратио се натраг, не дознав ништа што је желео дознати.

Боље су среће била она одељења што су пошла [322] да обиђу брда у наоколо. Пошав у разним правцима, ове извиднице брзо су се спустиле до на подножја брега, па су онда брижљиво испитивале сваки кутак, сваку шпиљу и јаругу. Држећи се приземне брдске косе, одељење које је пошло на запад имало је далеко да обилази, али његов вешти вођа, судећи по земљишту, надао се да ће баш с те стране наћи какав отвор, ако га у опште има.

И није се преварио. После дуга тражења они наиђу на узану пећину и почну се кроз њу провлачити. У почетку отвор је био тако узан, да су четвороношке морали улазити. Али даље пећина се све више ширила док се најпосле не отвори читав подземни ходник.

Кад су Турци стигли на улазак ове пећине, већ је била ноћ. Но они се не хтедоше враћати натраг, већ продуже своје истраживање. На то их је подбадало и обећање командантово о великом бакшишу, као и славољубље војничко, да баш они буду ти који ће уловити страшнога вођу хајдучког и одвести га пред ноге светла везира. Буктиње су биле спремљене из раније; Турци их сад упале и крену даље кроз пећину.

Испод земље Турцима није било лако разабрати у ком правцу иде пећина и да ли их ова подземна шупљина води баш на ону страну, куда су они желели. Но они су упорно ишли напред. Пут је био узбрдан а мокар и клизав, с тога је напредовање било споро. Ипак после добра пола сахата хода, Турци чуше из даљине нешто што им привуче пажњу. То је био некакав звук, налик на болно стењање. Убрзаше кораке и пред њима се наскоро указа страшан прозор. Крвава слика, која се ту шприца, морала би потрести и најсвирепију душу. Три човека, згрувана на једном месту направили су страхобну гомилу од поломљених костију, [323] искидана меса и источене крви која је све прелила. Један од ова три несретника још је био у животу, а обадве ноге биле су му издробљене на стотине комада. Пребијене, испрскале разголићене кости стрчале су високо кроз продерану кожу. Несретник је тихо цвилио — црна душа још није хтела изаћи из раскомадана тела. То је био хајдук из дружине Црна Ратника, она друга двојица били су Турци. Но они су своје муке били већ измучили. Милосрдна смрт већ их била примила у свој хладни загрљај.

Један од јаничара, чујући оног патника како јечи, сажали се и рече својим друговима:

— Овога би севап било убити.

Они му одобрише. Он извади сабљу и у три ударца одруби му главу, и баци је у своју торбу, да је по Егбер-агиној заповести понесе.

После овога није се имало шта чекати. Претресу изгинуле, покупе оно мало ствари од вредности што се код њих налазило, проберу што је било боље од одела, па крену даље. Загонетно им је било одкуд да нађу само тројицу, кад их се више омакло у страховиту бездан. Они су сви морали падати у једном правцу, пролазити истим фаталним путем и свршавати на један исти начин, па одкуд сад овде само ова тројица, а од осталих ни трага ни помена!

Извидница је ишла све даље и даље, док најпосле стигоше до некакве воде која је изгледала као читаво подземно језеро. Видели смо како је ту Црни Ратник, први пут после страховита пада, чуо људски говор и познао да ће то бити Турци који њега траже.

Пасти са онаке страховите висине, проћи кобним путем који води право у смрт, па опет остати жив и дочекати да те Турци понова стигну, нађу, ухвате — [324] то је слепа фаталност од које се кукавни човек узалуд отима. Појава Турака чак и овде у овом подземном гробу изазвала је код Црна Ратника тај мучни осећај да га гони само Провиђење и да су му узалудни сви напори за спасење. С тога није хтео више ни помишљати на неки отпор и одбрану. Предао се био својој ћудљивој судбини и оставио је случају, нека он даље одређује шта ће бити и не бити.

Лежећи тако у полу буновном стању, Црни Ратник осећао је на неколико места по телу оштре болове и знао је да то долази од убоја. Али он се бојао да се маши руком и да опипа болна места, стрепећи да ће напипати како стрче изломљене кости.

Мећу тим Турци, што беху приспели до подземна језера, довијали су се сад како ће га прећи, пошто је језеро било доста дубоко. Најзад довише се и томе. С десне стране, по окрајку, језеро је било прилично плитко. Они покушаше да туда пређу, и то им пође за руком.

И ако је био обучен у обично хајдучко одело, Црни Ратник се опет одликовао од осталих хајдука отменим изгледом, друкчијим држањем и целом појавом својом. С тога се Турци веома обрадоваше кад ту крај језера нађоше човека за кога се држи да је војвода хајдучки. Одма су биле предузете мере да се Црни Ратник подигне одатле и да се упути горе команданту војске. То је брзо и извршено. Један део извиднице пође дакле да отпрати ухваћена роба, а остали продуже своја истраживања у пећини.

Заробљени војвода био је веома малаксао од многе проливене крви. На телу је имао око 17 рана, по најтежа је рана на потиљку, која је пресецала кост и продирала до самога мозга. Егбер-ага био је у великој [325] радости кад донесоше новога роба. Одмах нареди да се страдалнику рана привије и да се остави до поласка на миру, наравно под најјачом стражом.

Док су овако горе распоређивали с новим робом, извидница доле у пећини продужила је своја истраживања и нашла је и све остале који су имали несрећу да пропадну у овај мрачни подземни гроб. Међу њима био је у животу само још један Турчин, али за који час и он је морао свршити. Сви други били су већ издахнули.

И тако од десетак људи, које је прогутала мрачна провалија, изгинуло је све сем Црног Ратника. Сем њега јединог ћудљива смрт примила је равнодушно све друго, само је њега упорно одбијала од себе, њега, који је за њом нарочито трчао, који је сам добровољно скочио у провалију, само да не падне Турцима у руке, да не понесе страшно име роб. Али сва његова отимања била су узалудна. Смрт га није примила, и тешки ропски ланци спутали су се око њега.

Црни Ратник спасао се од смрти простим случајем. Али да се тај случај баш њему деси — он је у томе гледао чудну игру ћудљиве судбине.

Провалија, у коју су попадали толики људи, горе се почињала једним отвором и то прилично уским. Као какав левак тај се отвор пружао доле на дубину до 5—6 хвати. Ту се сад тај левак делио у два крака, десни и леви и тако раздвојени, бежећи све даве један од другога, ти су краци ишли до самога пода, доле до земље. Но ту је излаз био сасвим различан. Десни крак излазио је на оштру испупчену стену, док је леви водио једном језеру и то управо окрајку тог језера.

Због ових разноликих излазака била је и различна судбина оних јадника, који су у падању ударали [326] левим или десним олуком. Већина их се омакло десним краком и они су се сви поразбијали о голу стену, да им кост с коском није заједно остала.

Црни Ратник на против имао је срећу или несрећу да погоди у леви олук, а при паду ударио је тако згодно, да је пао у језеро управо крај саме обале, на место где је вода била и довољно дубока да се не убије, и довољно јака да га избаци а обала опет била је тако близу, да га је вода одмах при првом избацивању са дна отпљуснула на камениту сухоту где је од силна потреса и удара одмах пао у несвест.

Још двојица су пропала овом истом левом страном као и Црни Ратник, али они су обоје зло прошли. Један је био одбачен далеко у језеро и ту се удавио, док је други ударио у саму обалу језерску и ту се на оштрљастој стени управо на двоје пребио.

Тако се Црни Ратник чудном случајношћу спасао од једне смрти, да као роб падне Турцима у руке где га је на сигурно чекала друга смрт, можда много страшнија и стиднија но ова овде у подземној мрачној провалији.

Тако се свршила Егбер-агина победа над хајдуцима. Кад је све било готово, победоносни Турци кренули су се с крвава виса, који је видео ретку очајну борбу, што траје док не падне и последњи борац. Мртвим хајдуцима поодсецане су главе и у триумфу понесене, натакнуте на дугачка копља. Рањени хајдуци покупљени су и поведени — лакше рањене терали су; тешко рањене носили су на коњима. За Црна Ратника спремљен је хат самога Егбер-аге, који је, сем свога јахаћег коња, увек водио у поводу још по два добра [327] хата као резерву.

Крупан, снажан јаничар усео је на хата агинога а полумртва Црна Ратника узео је преда се и придржавао га обема рукама. Тако се дојахало до Чачка. Одатле су за тешке рањенике спремљена била кола, да их све спроведу до Београда.

У Чачку је било прво саслушање над Црним Ратником. Испитао га је сам Егбер ага, али резултат није био никакав. Заробљеник није хтео говорити скоро ништа, а није управо ни могао, јер се још колебао између живота и смрти. На питање је ли он Црни Ратник, одговарао је одсудно да није. Даље није давао никаква објашњења и ако је лукави Егбер све покушавао да му измами ма што.

Из Чачка Црни Ратник пренесен је у Београд, заједно с дружином својом. Ту су сви спутани у тешко железо и бачени у подземне тамнице, где су ишчекивали даљу судбу. Спремано им је погубљење, а шта се све догађало с њима и око њих за то време већ смо видели. Извршење казне ненадно је обустављено, услед онога чудног писма с Порте, а на скоро заробљеника је тајанствено нестало, и још нико није знао шта је с њима и где су.

Међу тим, као што смо већ видели, Црни Ратник је још раније био изнесен из тамнице, заједно са својим верним Бритвом. Реџеп-ага их нашао обојицу мртве, дигао их отуда и сместио у стари теферич, убрзо за тим била је бачена у ваздух градска барутана, а том приликом порушен је и стари теферич. По уверавању Реџеп-агином, Црни Ратник остао је ту под развалинама порушена теферича, и наћи ће се чим се мало распреме рушевине. Бар тако је тврдио и зајамчавао пред везиром његов стари тефдердар Реџеп.

А да ди је баш било тако како старац тврди? Њега би узалуд даље запиткивали. Он је једно рекао и при томе ће остати. С тога боље да га и не питамо но да се вратимо натраг за неколико дана и да видимо шта је седи Реџеп радио оне ноћи када ће сутра у јутру одлетети барутана у ваздух.

Била је поноћ. Реџеп је седео сам у својој соби и пажљиво читао некакав стари, пожутели рукопис, брижљиво увијен у меку, учињену кожу. У том рукопису било је упутство о употреби неке чудотворне водице и Реџеп га је прочитавао још једном пред што ће се кренути на носао. Уз то почешће је загледао у сахат, видело се да нешто ишчекује. Кад се примаче близу један час по поноћи, он скочи: брижљиво сави рукопис, мету га у недра, узе под мишку некакву малу торбицу од мушеме и упути се у башту.

Та башта сучељавала се с високим зидом који је опасивао стари теферич — велико, двокатно здање, но јако опало, са чега је сад стајало пусто и напуштено.

На високом зиду био је мали капиџик, заклоњен густим жбуновима зове, тако да се на дану није опажао, док га човек не би нарочито потражио. Но Реџепу мора да је тај капиџик био добро познат, јер он, онако у мраку, упути се право њему, расклони сплетене гране зовине, отвори капиџик и упути се пустом теферичу.

У мраку ова стара кућа изгледала је црна и мргодна. Све је било немо и пусто; нигде зрачка, нигде каква гласка ни јава.

Реџеп ага онако у мраку отвори полако врата, уђе унутра, опет закључа врата за собом, па се пипајући упути дрвеним степеницама на горњи спрат.

Ту ага уђе у пространу одају, на којој су прозори с поља били заковани даскама, а изнутра застрти дебелим засторима. Тек сад опрезни тефтердар упали своју малену лампу, која је на све стране сипала јаку светлост. Пространа одаја засветли као да је у њој упаљена читава ватра. Јарка светлост обасја чудан и језив призор.

У једном углу, на здепаном дрвеном кревету, застртом асурама и медвеђим кожама, лежала су она два покојника, што смо их једном већ видели у подземном казамату, одакле су их изнели као мртваце. Били су хладни, укочени, црни као земља — по свему прави покојници и ни код једног никаква трага од живота. Реџеп приђе овим покојницима, седе им чело ногу и с изразом пуним бола и туге гледао је она помодрела, земљана, мртвачка лица, а међу тим бејаше извадио свој сахат, отворио га и метуо преда се на кревет, као човек који на минуте нешто ишчекује.

Док је стари тефтердар тако седео и чекао, на доњем боју чу се неко шушкање. Не потраја дуго, а одоздо се појавише два човека. Вукли су неке гломазне ствари.

Прво донесоше два велика корита и наместише их до кревета где су лежали мртваци. После су извлачили редом једно за другим: два велика котла, пуна вруће воде; велики мангал од меди (бакра) пун живе жеравице: три велика овна, које једва угураше горе уз степенице и од којих је један почео тако блејати, да су му морали натаћи зобницу на главу да га ућуткају; две велике учињене медвеђе коже, два дебела ћебета уваљана од камилске длаке, неке печурке, лончиће, и пуно других ситних ствари, којима обичан човек не зна праву употребу.

Све је ово припремљено и унесено ћутећки без гласка и без једне једине речи. Само овда онда Реџеп би управио поглед на ова два нема посленика, или би им руком дао какав знак, и они су пословали даље, као да потпуно разуму тај „немушти језик.“

Кад је све биле спремљено, два помагача Реџепова чучнуше око топла мангала, јер је у одаји било доста хладно. Но ага даде руком знак, и један од њих узе кожну торбицу, што је Реџеп бејаше донео, отвори је и повади из ње разне стварчице, које пажљиво поређа по једној дасци. Ту су биле неке флашице с разнобојном течношћу, кутијице разне величине с белим и црвенкастим прашковима и пуно других ствари, а између осталог и један мали мехчић, какви су обично мехови за духање, само што је мех био метални и могао се склопити на четворо.

Кад је све било спремно, наста ишчекивање. Равно у два часа после по ноћи Реџеп даде знак те мртваце скидоше с кревета и положише их на прострте душеке. Тада Реџеп узе стакоце с неком црвенкавом течношћу и истрља покојницима слепе очи, заушњаке и жиле око врата, а тако исто накваси их том течношћу испод мишака и журно је трљао док сва течност није била упијена. После тога настао је кратак одмор, а након десетак минута, трљање истом течношћу продужено је по доњим деловима тела; нарочито су добро истрљана колена, жиле у прегибалима, листови, чланци и табани. Вршећи ово трљање својим снажним рукама, Реџеп-ага је толико притискивао, да су испод његових прстију остајали јасни бели трагови. И гле, за мало па се истрљана места чисто загрејаше и зацрвенише, би рекао да у мртвима крв почиње понова радити.

Док је Реџеп вршио ове операције, његова два помоћника необичном брзином и вештином прихватише се друга посла. Док би ударио длан о длан, три овна била су заклана и крв од њих ухваћена и сасута у спремљена корита. У ту крв, још онако врућу, положе обадва мртваца и почну и њоме трљати по целој снази. У ту крв било је још досуто прилично топле воде и неке течности, чији снажан мирис испунио бејаше целу одају.

Кад су страдалници тако добро истрвени, њих одатле изваде, увију их у камилска ћебад и положе на душеке, а одозго по глави покрију их медвеђим кожама, обрнув длаку унутра. Тако су остављени добро пола часа на миру.

Међу тим, Реџепови помоћници брзо одеру поклане овнове, па у те коже, док су још онако вруће, стрпају страдалнике, пошто су их прво добро намазали по целом телу неком миришљавом и лепљивом машћу.

Кад је све то било готово, Реџеп узе неку металну цевчицу, која је на једном крају имала куглицу колико осредњи орах, а на другом крају била је сведена у танак оштар врх, и напуни је чистом белом течношћу, па шиљати крај цеви завуче страдалнику под кожу испод пазуха и дувајући у куглицу уштрца и једном и другом под кожу ону белу течност.

Сад су страдалници понова намештени на душеке, и око њих у малим зеленим каленицама запаљене су неке печурке (труд), које су се димиле, згоревајући полако и пуштајући јак, али веома пријатан мирис. Да се тај кад не би растурао по целој одаји, страдалници су одозго добро покривени ћебетима и тако су остављени на миру опет читаво пола часа.

Кад им је за тим Реџеп открио главу, лице и цео изглед њин био је сасвим промењен — то више нису била мртва, скамењена, као земља црна лица, с хладним цртама и мртвилом у целој појави: дах живота опет је био задахнуо ове хладне трупове, и они су се повраћали у живот као оно Лазар, који је већ три дана лежао у гробу.

Гледајући оне паћенике, како им црте на лицу мекшају, како се топлота полако враћа, и разлива по целом телу, како прве гутљаје нека напитка, који им Реџеп сасу у стиснуте вилице полако прогуташе, како се срце лагано почиње кретати и куцати, Реџеп је осећао као да у његовим рођеним жилама почиње струјати нов живот и нова снага, пуна вере што крепи и слатке наде што уздиже и подмлађује. У оку нежне матере која гледа јединца свога када се из мртвих повраћа, не може бити више радости и среће но што је у томе тренутку сијало из оних меких, благих очију Реџеп-агиних.

Око 3 и но часа по поноћи било је буђење. Црни Ратник и његов верни сапутник Бритва, повраћени су из обамрлости у којој су провели више од три дана. Још су били веома слаби, крајње изнурени, а и ране су још задавале доста бриге, али главна опасност већ је минула и сретно је постигнуто двоје: избављење из тамнице и повраћај из привидне смрти.

Покушај с вештачким обамирањем ствар је веома озбиљна и веома ризична, а нарочито онде где се тај опит врши над човеком слабим и болешљивим, поглавито пак кад слабост долази од рана. Ту најмања неопрезност, ту проста случајност може дати целој ствари веома несретан излаз и успавани може тако и остати да се никад више не пробуди.

С тога се тај ризични корак једино и предузима у часовима крајне опасности, управо онде где већ више нема избора, где на једној страни стоји сигурна смрт, а па другој бар нека нада да може бити спасења. Такав је случај био и овде. У тренутцима очајне безнадежности, Реџеп се одлучио да покуша и ово последње средство, да привидном смрћу спасе драгоцена сужника од окова и тавнице. Али за ово два три дана, од кад траје то мучно стање и чекање у неизвесности, колико се и колико пута већ стари Сребрница од срца покајао, за што тако учини, и ако се већ мора мрети, што не остави да и војвода умре од душманске руке, као што ће пасти и сви његови другови, већ га узе он — Реџеп — на душу, и својом рођеном руком даде му смрт, он који би три живота дао, само да његов спасе.

Па још доцније као изгледаше да је сав тај ризик управо узалуд учињен, јер везир захтеваше да се Црноме Ратнику одсече глава и ако је мртав. Измучен и искидан тим ужасним сумњама и ишчекивањем у крајној неизвесности, Реџеп је повраћање војводино дочекао као тренутак највеће среће и радости, коју би тако радо поделио са целим светом, но коју је у овој прилици само погледима и заводнелим очима могао наговестити својим верним али немим помагачима.

У големој радости што пред собом поново види жива човека, чији му је живот био толико драг, стари Сребрница и не опази кад пре протрча време, и чисто се трже кад угледа да је већ прошло 4 часа по поноћи. Било је већ крајње доба да се уклањају одатле, и ага даде знак својим верним момцима да болнике товаре на носила и да их једнога по једнога снесу у [334] његов харем, где је за њих била спремљена засебна, удобна собица.

Није прошло ни пола часа а већ је све било у реду по Реџеповој заповести: болесници склоњени, одаја распремљена, управо уклоњен је сваки траг који би могао издати шта се ове ноћи догодило у овој пустој и напуштеној кући, што ће сад за који час бити претворена у развалине и полетети у ваздух заједно с великом барутаном, у чијој се близини налазила.

Тако је Црни Ратник измакао од две смрти, које су у кратком размаку биле зинуле на њега да га немилосрдно прогутају, али обадва пута сретан удес спасе врла борца, да га причува за нова дела, нове напоре, нове успехе, а можда и за нове муке и страдања, која тако често узастопце прате ону ретку и драгу гошћу што је зовемо срећом људском.

XXVI
Пут спасења

Црни Ратник био је редак човек, редак по способности, по јунаштву и природном дару за добра војсковођу, а највише по срећи и великом гласу, на који је изашао код свију балканских народа.

Глас, ауторитет, име које човек стече, то је по некад снага тако велика да јој управо нема мере и цене. Једно име по некад више вреди но читава једна војска, и један човек ту може да претегне тисуће других људи, међу којима може их бити стотина који су му по свему другоме равни, само не по имену, по гласу који ужива, по вери у њега.

Јер човек не вреди онолико колико управо вреди, [335] већ онолико колико свет о њему мисли и верује да вреди.

Бивало је великих војсковођа, који су пробијали и побеђивали где год ударе једино с тога, што су њини војници веровали и били тврдо убеђени, да је пораз под тим војводом немогућан и да они морају победити где год ударе с њим. Чврсти у тој вери, они се тако боре да збиља морају победити. За њих не постоји могућност узмицања и одступања. Били су убеђени да код њих повлачења не може бити, с тога о томе нико и не мисли, те ником и не пада на ум да то покушава. Тврдо уверени да морају победити, они знају само за један покрет — покрет напред. На томе путу може се погинути, може се ранити, а може се проћи и здрав и читав — то је све што може бити. Али ништа даље. А која ће од оне три могућности коме допасти у део, то је сад случај, треф, или ако хоћете судбина, и ту наша добра воља ништа не може помоћи, и све што ми можемо чинити то је, да вршимо своју дужност, да помогнемо успеху опште ствари, успеху отаџбине а појединцу нека буде што бог да.

Изгледа да су по неки људи за то створени да послуже провиђењу као оруђе за остваривање великих историских догађаја. Такви људи постају спона за расцепкану и радну снагу народну, да је прикупе, уједине и од расутих зрака да скупе жижу, која све пали и сажиже. Такви људи тисуће тежања спајају у једну тежњу, тисуће воља сливају у једну вољу, тисуће снага удужују у једну снагу, дају јој један правац, и упућују је једном циљу. Такви људи могу што обични смртни не могу: они стварају преломе у народном животу и остављају видан траг у повесници.

Код таквих људи њин глас и њина слава иду увек далеко, далеко пред њима, крче им пут, равнају земљиште, отклањају препреке и стварају им искрен, срдачан дочек. Куд год дођу, такви људи долазе као мили гости и стари добри знанци, којима се све одзива и за којима све иде.

Такав човек био је и Црни Ратник. Његово само празно име вредило је на балканском тропољу колико и читава једна војска. Такав човек с таким именом и таком вером код народних маса био је од нецењене вредности за дружину Ноћна Браћа. Такав човек у служби такве једне моћне и опширне дружине могао је бити веома опасан за све који су били заинтересовани да Балкански народи остану и даље у туђем сужанству. С тога су о Црном Ратнику водиле рачуна чак и суседне велике државе. А што год је био већи углед и значај Црнога Ратника све су веће биле и оне наде, које су ноћна браћа на њега полагала. И на један пут све је то дошло у опасност, у велику, страшну опасност: — тешко рањен, спутан у тешке окове, Црни Ратник био је у рукама београдска везира и у његовој највећој тамници бројао последње дане своје, који се брзо примичу крају.

Тако је гласио последњи извештај који је стигао у Цариград врховном одбору Ноћне Браће, који је био као нека народна влада за све балканске народе.

Услед тога одмах је још исте вечери сазван одбор у нарочиту ванредну седницу, која је трајала 6 часова без прекида, и на којој су донесене многе важне одлуке, између осталих и одлука, да се у крајњем случају прибегне сили, и ако ништа друго не помогне, да се покуша не би ли се несретни војвода и његови [337] другови могли отети силом, у тренутку кад буду поведени на губилиште.

Сем мера, које је препоручио врховни одбор из Цариграда, београдском главном одбору, који је био центар за све ове крајеве, остављена је била пуна слобода, да употреби све мере које му се покажу као корисне и неопходне, и учини све што му је у снази за спас сужника.

Услед тога стављене су у покрет све полуге, узете су у помоћ све личности, употребљене су и крајне мере, не жалећи ни велику трудбу, ни знатне издатке, само да се спасе човек од кога се тако много очекивало.

Рађено је свом снагом и збиља доста знатан успех већ је био и постигнут. Истина, војвода и његова дружина још нису били спасени, али самртни ударац који је већ био почео падати на њину главу, одбијен је и крвави расплет бар је одложен, ако и не смемо још рећи да је сасвим отклоњен.

Као што смо већ видели, успело се толико те је Црни Ратник, с верним Бритвом из тамнице извађен, из обамрлости повраћен и код Реџеп-аге привремено прикривен. Дружина војводина, сретно је извучена из тавнице и скривена тако, да је до сада нису могли наћи, и ако је брижљиво претресен сваки кутић у тврђави.

Али сво ово био је тек само почетак спасењу и то почетак веома физичан и опасан. Јер кад би се ова превара ухватила и сазнала пострадао би не само вредни Реџеп-ага, који је тако поуздано и тако ревно и сретно служио интересима тајне дружине, већ би настала озбиљна опасност да буде обелодањена и она двострука улога коју је играла Маре као љубимица [338] везирова и као веома виђен и одличан члан друштва Ноћне Браће.

С тога је ваљало хитати, да се што пре извуче из овога опасног положаја. И војводу и његове другове ваљало је што пре изводити ван тврђаве. Али како да се изађе из града где је свака капија, сваки пролаз, сваки оснижи зид поседнут удвојеним стражама, а дуж свију бастиона и дању и ноћу стоје редови оружаних војника. Како да се изађе оданде, где би и тици било тешко прелетети неопажена, а камо ли провести више од 20 људи, међу којима је било и болника и тешких рањеника! Стари Сребрница био је човек довитан и умео се помоћи у свакој неприлици. Он је и овде достигао велике успехе, јер се поглавито њему имало захвалити што је спречено погубљење, које је већ била решена и у право свршена ствар. Али овде је сад застајала и његова памет, овде није могла ништа даље ни његова ванредна довитност.

Али, баш у овим тренутцима очајања и изгубљене наде јавља се помоћ са стране, од куд је најмање очекивана.

Грчки родољуб Маврогени дошао је у Београд с нарочитом мисијом да се мећу поверљивим родољубима обавести, у колико су прилике амо на овим крајевима повољне да се покуша покрет у корист свете грчке ствари.

Али како су баш у то доба у Београду ненадно искрсле прилике, које су могле бити од утицаја и на цео ток даљега пословања, то се грчки родољуб задржи у Београду више но што је у први мах мислио, а његов млади сапутник Рига добије нарочиту мисију [339] да пропутује све околне пределе и да се блиско позна с напредном омладином на овим крајевима, ширећи свуд дух слободе и револуције. Али како је још трајала зима, те је за путовање било неудобно, Рига се бејаше бацио на један посао, који га је јако занимао, а који је доцније у згодној прилици могао бити од неоцењене користи. На име, Рига се бејаше подухватио да темељно проучи положаје Београда, његову прошлост, његово садашње стање и значај, а поглавито његову војничку вредност, као и његове слабе стране, како би се најлакше могао освојити, и с које је стране приступ најзгоднији. За то проучавање Рига је набавио све потребне материјале и изворе, а нарочито му је у томе био добро дошао препис једнога старог рукописа, који му је послао један пријатељ из Цариграда, а преписан је, како тај пријатељ тврди, с листова неке старе књиге, која се чувала у царском серају у Цариграду, а у којој су једно за другим били записани сви важнији догађаји, што су се у току од 150 година десили у Београду.

Ту у том рукопису била је једна глава која је нарочито говорила о томе, какви тајни прокопи и подземни путови постоје у београдској тврђави, као и у самој вароши, куда ти путеви воде, где излазе, где се почињу, колико су дугачки и кад је који грађен и за какву потребу.

Тај одељак привуче нарочиту пажњу Ригину, и он га је проучавао до најмањих ситница. Сам је цртао мрежу тих подземних пролаза и у опште старао се да створи себи јасан појам о томе интересном предмету.

На његово велико изнађење он нађе да испод Београда постоји читав лавиринат путова и пролаза — [340] праве катакомбе, да се човек лако могао чак и изгубити.

Историја многих тих подземних путова била је веома занимљива, и ту је сваки прокоп имао тако рећи своју засебну повесницу.

Чудновато је било и постање многих од тих пролаза. Неки су грађени за војничку потребу; неки су удешавани да послуже као скривен излаз из тврђаве у варош, или чак и изван вароши, а некима опет постанак је био увијен провидљивом маглом занимљивих љубавних прича и догађаја, где раздвојени љубавници употребљавају скривене љубавне проласке да једно другом дођу на слатке заносне љубавне састанке.

Душевно стање у коме се Рига налазио као млад љубавник с превареним надама, нарочито га је мамило да се што дуже бави баш овим љубавним подземним стазама. И он их је збиља до ситнице проучио, а чинило му се да би их са свезаним очима и у најгушћем мраку могао погодити, само ако ствар у истини онако постоји, како је у старом рукопису записано и назначено.

Међу тим, баш у то доба, кад се Рига неуморно тим бавио, десили су се догађаји које смо напред спомињали, и који су изазвали живо интересовање у целом Београду.

Као члан дружине Ноћне Браће, Рига је знао за све ове догађаје и ту му се ненадно указала прва прилика да корисно и веома сретно примени своје познавање београдских подземних путова.

Као добром познаваоцу тога предмета, њему је са свим природно првоме пала мисао да се заробљеници спасу којим од подземних пролаза, који води изван тврђаве. Није дуго тражио и већ је могао тачно [341] обележити пут, којим би ваљало окушати спасење. Кад је целу ствар уредио теориски, он изађе пред последњи збор Ноћне Браће с готовим предлогом, да се нађе погодан човек, да испита пролазе које ће он показати на плану, па ако се потврди да су ти пролази и сад отворени, онда је питање о спасењу заробљеника ствар решена.

Први покушај поверен је био Реџеп-аги да га он изведе и ствар испита преко својих људи. Вредни старац својски је био прионуо око посла и почетак је испао сјајно. По упутствима Ригиним, Реџеп је нашао подземни ходник, који је полазио од тамнице где су били осуђеници, па водио из горње тврђаве у доњу.

По плану који је био нацртао сам Рига, тај пролаз требао би ту негде око савске капије да изводи ван тврђаве, па, савијајући све даље уза Саву да изађе најпосле у један зидан канал, који долази из средине вароши, а служи за одвођење нечистоте. Идући мало даље тим зиданим каналом, излазило се на обалу савску — што значи на слободу...

Тако је била обележена путања на плану и прва половина тако се показала и у ствари.

Извештен о томе Реџеп се јако обрадује. Још се само на сахате могло бројати време када се осуђеници могу спасти — пропусти ли се и то, онда је свему крај.

Исто је тако гонио на журбу и ризичан положај у коме се тада налазио Црни Ратник. Очекивало се његово повраћање из обамрлости, али тако повраћен он је могао остати скривен код Реџепа само дан два: даљи останак довео би све у опасност, пошто је немогуће било на дуже сачувати као тајну да се у харему агином налазе прикривене две мушке главе.

У тој журби и навали није се имало кад чекати док се стаза до краја испита, јер то се испитивање могло вршити само ноћу у одређене сахате. Па како у први мах није могао бити испитан цео пролаз, морало би се чекати чак до друге ноћи, а извођење сужника тада би морало остати чак за трећу ноћ. Толико, наравно, није се могло развлачити и заробљеници буду пропуштени из тамнице у подземни ходник, с чврстим поуздањем да ће их извести на слободу, као што је план и показивао.

Заробљеника је нестало! Забуна и престрављеност обузела је све душе, и док су горе на површини земље предузимане све мере и изашиљана потера за потером да бегунце хвата, тријестак робова предузимало је доле чудноват подземни поход, налик на оно библиско путовање кроз пустињу у далеко сретну „обећану земљу.“

Чудан је то био пут — ишао је кроз таму, а требао је да изведе на светлост: полазио из тамнице а требао је да изађе на слободу; састојао се из једне једине узане стазе, а опет си могао на њему залутати као у највећој пустињи.

Но заробљеници су пошли напред смело и одважно. Нада на скоро спасење давала им је снаге и крепости да све издрже.

Стаза је била узана и они су морали ићи један за другим — тек где где могли су поћи по двојица па и по тројица упоредо. Напред су били пуштени најздравији и најснажнији, да по потреби крче пут, а остали су ишли полако за њима. Тако се овај подземни поход био протегао на дужину од 30—40 корака. [343] Имали су два жишка, али су упалили само један и истурили га напред. Други су штедили да им се нађе у случају какве нужде. Слабачки жижак у узаном, искривуданом пролазу једва је осветљавао простор на 3—4 корака и она 3—4 прва човека. Сав остали спровод кретао се у потпуној помрчини. Тако се полако напредовало. Теже болнике морали су носити на рукама и то је још више успоравало ход.

Стаза је с почетка ишла доста стрмо уз брдо, била је неравна и засута каменицама и обурваном земљом. С почетка узана, она се све више ширила што се више пела. На месту где је достизала највећу висину, стаза се наједаред толико ширила на обе стране, да је градила приличну пространу округлу подземну дворану, где су се могли скупити сви ови чудни подземни путници.

И збиља, они ту застану, приберу се и приседну да се одморе. У средини је треперио слабачки жижак, али из сумрака сијало је много сјајно, јуначко око, налик на црне пламичке који одсевају из таме. После сигурне смрти, ненадно се јавио зрачак наде на брзо и скоро спасење и просуо жар од одушевљења у сва срца, те је надом огрејана душа засијала у многоме оку. Уста су овде ћутала, али у толико су речитије говорили они живи, ватрени погледи. Одмарање није дуго трајало и наши подземни путници крену се даље.

Одатле стаза је на једаред савијала у лево и стрмо се спуштала на ниже. Силазак је био тежак, а местимице и опасан. С ниска свода капале су крупне капље, а тако исто из побочних дуварова силазила је вода, са чега је путања била мокра и љигава. Појавила се још једна незгода — што су више силазили стаза је бивала све ужа.

Борећи се с овима тешкоћама, сужњи су се кретали веома лагао: морали су на сваком кораку застајати, пипати лево и десно, оздо и одозго и помагати се рукама, где се у мраку нису могли послужити очима.

Милећи тако све стопу по стопу низ брдо, они су се спуштали ево већ више од два добра часа, а једва да су за то време прешли 2—300 корака. Али на једаред спровод застаде, с преда јавише да стану мало, али то „мало“ претвори се после у читаву вечност. Добар сахат стајали су тако, а они по зади још нису могли тачно разабрати ни то са чега су се тако на једаред зауставили. Једва у зло доба спровод се опет крете напред полако, и тек кад су последњи стигли тамо, где су били застали први, видеше да је узрок застајању био у томе, што се стаза на једаред тако сужавала, да се човек тек четвороношке могао провући кроз тај сужен прстен. Па и тај узани отвор, судећи по обурваној земљи, изгледа као да је проврћен тек сад. Ова сметња прилично је бацила у бригу наше паћене путнике јер су се стали прибојавати, да се оваке незгоде не понове чешће и још у тежем облику.

Бојали су се, али се нису убојали. После пола сахата спровод је опет застао, али се није дуго чекало да се сазна прави узрок. Није прошло ни неколико тренутака, а кроз целу дружину, од првога до последњега, пролети кобна вест: „Стаза је затворена, даљи је пролаз немогућан: они су ушли у клопку без исхода“. Да се над главама ових патника срушио онај сниски мрачни влажни свод, не би их то теже поразило, но ова кобна и ненадна вест.

„Нема изласка, нема спасења, ми смо живи сахрањени у мрачну подземну гробницу, у коју смо сами добровољно ушли, уздајући се да ће нам она пружити пут спасења. Ту је памет стајала: ту нико није знао ни шта да рекне, ни шта да почне, и читаво пола часа у подземном ходнику владала је мртва тишина.

Међу тим, и не слутећи шта се десило под земљом, забринутом Реџеп-аги била је главна брига да и повраћена Црна Ратника спусти у подземни пролаз, којим су отишли и остали, и који се тада сматрао као пут спасења, као стаза која из таме и ропства води на светлост и слободу.

Великих мука стало је Сребрницу док је успео да постигне што је хтео, јер, како смо видели, улаз у подземни ходник био је из тамнице, а ту су сад чувале страже и непрестано се налазила гомила војника.

Сметало је јако и то, што су и Црни Ратник и Бритва били тако слаби, да их саме није било могуће пустити. Морао им се додати неко трећи, да их води и помаже. А протурити неопажено три човека онде, где се на све стране живо пази — било је и ризично и веома тегобно.

Али и овде стара срећа није изневерила старога Сребрницу; помогао је ненадан сретан случај и Црни Ратник буде спуштен у подземни ходник, у друштву с Бритвом и једним од она два помоћника Реџепових, који су му били на руци при повраћању војводином из мртвих. Бар Реџеп је тада веровао да је то необично велики успех и ванредно голема срећа што се војвода једном дочепао подземна ходника и тиме изашао на пут спасења.

„После свију тегоба и опасности, после страшних тренутака, у којима је изгледало да је све изгубљено [346] и пропало, Црни Ратник и његова дружина опет су ево изведени на пут спасења, и њино потпуно ослобођење само је још питање кратка времена.“

Тако је мислио Реџеп ага после овога последњег успеха, и у том тренутку осећао је да се с њега скинуо огроман терет, који му је гњечио и душу и срце и који је страхом и болом пунио цело биће његово.

„Спасени су! — мислио је старац у себи, и у том тренутку осећао је како се чисто подмлађује, и како у њему опет бујно оживљују еве оне лепе наде и сви они мили снови, којима се још од давне младости крепи и храни душа његова.

И доиста, да је кога било да тога дана боље загледа старога Бошњака, опазио би да се старац сад чисто исправио, да није више онако погрбљен, да корача сигурније, да носи главу више, да погледа поносније, и да му из благих плавих очију сија непомућена радост и чиста срећа...

„Па како ли ће се тек она обрадовати! О како ће њена чиста душа пливати у рајском блаженству, кад чује да је узор и љубимац њен сретно истргнут из ноката црне смрти, и да се већ налази на путу спасења, који ће га можда још ове ноћи извести на слободу.“

Тако је мислио радосни старац, и једва је чекао тренутак када ће добити прилико да своју радост подели с лепом Маре, која је у бризи жудно ишчекивала сваки гласак, да јој у ономе мраку од сумње и очајања сине као зрачак наде.

Но ова лепа радост није дуго трајала.

Измећу Реџепа и сужника, који су пошли подземним ходником, било је уговорених знакова, како ће се споразумети кад патници једном продру до изласка. [347] За случај да наиђу на какве сметње и да не могу проћи до изласка сви, уговорено је да пошљу бар једнога, који ће паљењем спремљене гомиле сувих дрва дати знак да је спровод у неприлици и невољи.

Али ето прође тај дан, па прође и цела идућа ноћ а још се нико не појави на излазу према Сави. То Реџепа страшно забрину. Он је управо био пренеражен, и, стрепећи од тешких последица, он предузе мере да се присутни чланови одбора Ноћне Браће још тога дана пред ноћ сазову у ванредну седницу на братски договор.

Седница је трајала дуго и била је веома бурна. У колико су пре више веровали у спасење, у толико је сад свакоме теже падало да чује за нове тешкоће и нове опасности, које прете да упропасте све досадашње успехе.

Рига је с највећом увереношћу тврдио да изласка мора бити и да је његов план са подземним путовима тачан; погрешке може бити само у томе, ако су путници у мраку погрешно ударили другим правцем; јер има распутица и лево и десно. Пало је замерака и Реџеп-аги — пребацише му да се сувише журио; нарочито су га корели што је упутио и војводу у ту неизвесност, не сачекав да види како ће проћи они први.

Сребрница се правдао да је чекање и оклевање било немогуће и да би значило сигурну погибију. Његови разлози били су умесни, али као што обично бива у тешким положајима без исхода, људи криве један другог, и ако сами осећају да немају довољно разлога за то окривљивање.

Говорило се дуго и много, а још ништа није било одлучено. Препирке почеше најзад узимати оштар, заједљив [348] облик. Дубоко потресен прекорима који у љутини и против њега падоше, осетљиви Рига истаче се у сред скупа и јавно узе на се сву бригу и одговорност, да сам сиђе у подземне ходнике, да се придружи залуталим путницима и да их изведе на слободу. Он је за то јамчио чашћу и главом својом. Његова дрска увереност и самопоуздање охрабрило је и друге и збор се разишао прилично умирен и разгаљен.

XXVII
Сретање

После свршена збора Реџеп и Рига остану на само. На Реџепу је остала обвеза да уведе Ригу у тврђаву и да га спусти у подземни ходник истим путем, којим су прошли и сви остали, што су сад под земљом. Међу тим тешкоће су биле огромне, и већ ту у самом почетку успех је био врло сумњив, ако опет не помогне каква случајност, као што је било приликом свођења Црнога Ратника. Истина, Рига се надао да би у случају крајње нужде могао наћи и други улаз, а да не мора проћи кроз тамницу, одакле су ушли остали. Али за то тражење требало је више времена но што су га они имали, јер би иначе они под земљом умрли од глади и жеђи, пре но што им стигне помоћ одозго. Свакако ваљало је да се Реџеп и Рига из ближе разговоре и да се потање обавесте о свима појединостима, пошто у таким стварима једна једина пропуштена ситница може да поквари цео посао.

У подужем разговору Реџеп-ага помену име лепе Маре. Али и ако је то било само узгред и случајно, опет је привукло Ритину пажњу.[349]

Прогутан големим интересом оне главне ствари, о којој се водила реч, Рига у први мах није могао прибрати довољно пажње на овој другој, за тај мах споредној ствари. Он је чак није ни толико запамтио, да би се могао одмах сетити шта је то, што га је тако блиско заинтересовало. Он је јасно и разговетно памтио само једно, да има нешто важно и за њега драгоцено, о чему ће он мислити, о чему мора мислити, али то ће бити после, доцније, онда кад једном утврди и спреми ову главну ствар, која му сад стоји на врату.

И доиста, кад су се о свему потанко разговорили и утврдили читав план, кад ће и како ће отпочети посао, Ригине мисли неприметно и чисто неосетно за њега сама пређоше с овога главног предмета на оно споредно, на оно нешто што га је тако интересовало, а чега се није могао јасно сетити.

У почетку Рига се осећао као оно човек који је негде у гунгули видео некога од старих познаника, па сад не може јасно да се сети ко је то био и како управо изгледа.

Али он је мислио упорно и био се занео толико, да га Реџеп-ага чак и упита, што се тако на једаред забринуо.

Мислећи тако упорно све о том једном те једном предмету, Рига је осећао како му у глави бива све ведрије, све јасније, како му оно што тражи долази све ближе; како је ево већ туна пред њим, још их дели само једна једина танка завеса, а најпосле није ни завеса, то је само као нека лака, беличаста замаглица која се ево сама проређује и губи... И на једаред Рига прошапута доста гласно: Маре! Њему се [350] учини као да му је неко сад ту на ухо пришануо то име а он га само понавља онако како га је чуо.

„Маре — мислио је Рига даље. — Маре! Откуда ми сад на једаред то име, и што ће ми оно, и откуда ми оно долази сад на ум!... Ах да! Маре, Мариола! Сличност у именима, то је дакле оно што ме је заинтересовало. Најмања ситница која ме на њу потсећа мила ми је и драга!... Али ко помену први то мило име? Да ли га овај старац не изусти мало пре? Или се то мени само тек тако учинило? Или то име збиља носи каква женска, која има неке везе с главним предметом о коме смо се овде мало час саветовали! И ако доиста има такве женске, ко је, шта је и где је она?... Ах! да то није она чудна ханума везирова, о чијој духовитости толико причају. Али ја сам о њој и раније нешто слушао. А после, она чини ми се носи друго име. Како оно бејаше! Арифа! Није Арифа! друкчије је. Да ли сам збиља ја слушао раније за њено име“...

Тако се Рига заплетао и спотицао о стотину мутних, нејасних питања. Најзад окрете Реџеп-аги.

— Споменусте ли ви мало час какво женско-име?

Реџеп се замисли. Он се збиља није сећао. — Не знам, не сећам се; да нисам случајно узгред поменуо име Маре!

— Јес, јес — прекиде га Рига. — Јес, Маре; тако сте рекли!... А има ли женске с тим именом? И ко је она? и где је, где је сад?

Рига је ово изговорио тако, да га Реџеп погледа зачуђено, и гледао га је тако дуго, не говорећи ни речи. Најзад једва се трже.

— Опростите ми, млади пријатељу — рече он сад благо и пријатељски — нешто сам се био замислио па и не саслушах добро ваша питања. Питате ко је Маре и где је сад?...

— Јес, јес, то сам питао — похита Рига да објасни.

Реџеп погледа Ригу још једном пажљиво, а кроз главу му прође мисао: Ово оволико интересовање не може бити напразно: овде се јамачно крије каква тајна. Услед тога стари Бошњак одлучи у себи да с младим Грком мора бити пажљив и врло одмерен, у толико пре, што су ту пажљивост налагала и сама правила друштвена.

Наиме, по статутима Ноћне Браће, сем осталих одлика, чланови су још били подељени и по годинама. Ова подела нарочито је важила при оцени и употреби чланова кад су им поверавани какви важни практични послови, где су имали да долазе у додир с другим људима.

По тој подели имало је друштвених тајана, за које су чланови могли дознати само онда, кад напуне извесан број година, а пре никако, па били они ма како способни и за странку заслужни.

Међу те тајне спадало је и питање, који су чланови у друштву Ноћне Браће.

Обичне чланове, тако да рекнемо рекруте странкине, могао је знати сваки редовни члан и то није кривено унутра међу члановима. Али чланови вишега реда, који заузимају важне положаје у друштву и својој дружини, могли су бити познати само старијим члановима. Најпосле они чланови, чији је друштвени положај такав, да би за њих веома опасно било, кад би се сазнало да спадају у редове ове дружине, могли су бити познати [352] само старим члановима, који су у друштву најмање пет година, и који су навршили тридесету годину живота. Рига није спадао у ред тих чланова већ ни но својој младости, што се видело на први поглед. С тога Сребрница још одмах у почетку бејаше решио да му не казује ништа ближе о лепој Маре, у толико пре, што се с разлогом могло сумњати да овде има сплетене још и неке друге тајне.

С тога Реџеп одговори хладно, да је Маре прва ханума везирова, млада, лепа и духовита женска, али иначе жена као и све друге жене.

Рига се интересовао од кад је она код везира, и да ли се зна каква је порекла, из које је покрајине, да ли је била удата пре но што је доспела у харем, и да ли има кога од родбине?

Сва ова питања изазваше код Реџепа још веће сумње, нарочито кад чу неке појединости, за које је знао да се потпуно подударају с прошлошћу лепе Маре. С тога је на Ригина литања одговарао извијено, и по неке ствари нарочито је престављао сасвим у другој боји, но што су биде у истини.

Знајући неодољиву снагу лепоте Марине и гледајући ово младо, деликатно, дивно момче, за које би рекао да је цело целцато од самих живаца, Реџепу се тако рећи сама натурала мисао, да су се ово двоје морали негде видети и да Рига још болује за лепом женом. С тога се с разлогом бојао да се може покварити цела ствар и да ће Рига једним махом бити онеспособљен за сваки даљи посао, ако дозна да је жена, коју он обожава, у његовој близини. И ма да није био сигуран, да ли све то баш тако стоји, опет је сматрао као меру мудре предосторожности, да код Риге разбије сваку сумњу, те му је према томе [353] и одговоре давао. Утисак је био паметно срачуњен. После неколико згодних одговора Реџепових, код Риге се опет погасише пламичци разбуктане наде и он је био уверен, да између везирове лепе Маре и негдашње његове божанске Мариоле нема ничег општег и заједничког.

Али овај случај опет је оставио на њему осетан утисак. Још те ноћи он је сретно био спуштен у подземни ходник. Али и ако је то силажење под земљу било везано с многим тегобама и блиским опасностима, за све то време Рига се више бавио сећањем на овај ранији разговор но на незгоде и опасности, које су га окружавале са сваке стране.

Сишав доле под земљу, Рига прво предузме брижљиво испитивање и прегледање ходника, којим је пролазио. На првом месту његову живу пажњу привукао је онај чудни механизам, који је помагао да се у сред тамничког зида отварају широка, потајна врата, на која су и измакли заробљеници.

Ова направа била је веома мајсторски удешена. На јаким железним стубовима био је притврђен широк, масиван железни рам, вешто попуњен тесаним каменом, којим је био постављен и цео остали зид тамнички. Тако удешена, ова врата била су клинасто срезана, те су при затварању наилазила у жљеб глатко и нечујно. Крајњи каменови око перваза били су тако углачани а фуге (јаружице где се камен с каменом састаје) тако подешене, да ни најбрижљивије истраживање не би могло открити где су та врата. Изнутра, из тамнице, ова врата никако не би се могла наћи, баш да се све и каже: Ево у овом зиду има потајни пролаз.

Друга изврсна особина ових потајних врата била је та, што су се веома лако и отварала и затварала, а кад се једном затворе, онда држе тако чврсто да се ни највећим чекићем не би могла обити. Међу тим за отварање довољно је било да се у један исти мах на два разна места притисло с три прста једне и с три прста друге руке. Где су та два места, где је ваљало притискивати, као и то како треба наместити прсте при притискивању, то је требало унапред знати, јер без тога врата се друкчије никако не би могла отворити.

Најзад, код ових је врата било добро и то, што се куцањем и лупом нису могла пронаћи, као што то обично бива код шупљих простора у зиду, и као што би било и овде, да пажљиви мајстор није при грађењу на све мислио и свачему се довио.

Снабдевен малом, за ношење згодном лампицом, која је имала ту добру особину што дуго траје и јако светли, Рига је прво најпажљивије прегледао и управо проучио ова потајна врата и тек је онда пошао даље.

На првим корацима он примети у овом подземном пролазу другу једну особину, по којој је одмах познао, да се налази у прокопу, који је у једном старинском плану и рукопису обележен као „самртнички пролаз“. Рига узе брижљиво прегледати сводове овога прокопа и брзо се увери, да збиља све онако стоји, како је забележено у старом рукопису.

Чудан је ово био пролаз и намењен је за особите прилике и случајеве. Почињући од потајних врата, па на двајестак корака, таван овога прокопа био је засвођен каменим плочама. На растојању од три четири корака, уздизао се нарочити камени [355] појас, који се као лук повијао и служио као потпора и наслон засвођеним плочама, да се имају о шта опирати и да тако цео свод буде јачи. На растојању од двајестак корака, докле траје овај свод, било је свега четири овака камена лука. Сваки лук био је сазидан од нарочито скројеног и тесаног камена, који је без икаква малтера и лепа просто наслаган један на други. Сваки лук горе у средини засвођен је и закључен великим клинастим каменом, који затвара и држи цео свод. Такви су били сви ови лукови.

Према томе довољно је било да се из свакога лука избије онај камен из средине, што закључује свод, па да се на целом овом простору од двајестак корака земљиште сруши и пролаз затрпа. Овај део прокопа за то је намерно тако и начињен. Излазећи из тамнице и улазећи дубље у прокоп, човек је могао за собом засути пролаз на читавих двајест корака и тиме пресећи пут ономе, који би из тамнице за њим гонио. Исто тако, долазећи обратно из прокопа у тамницу, могао је човек заронити пут за собом, да га не могу стићи, ако би га из прокопа гонили. Дакле, овај је прокоп прављен за неки нарочити циљ.

Али, да би ово рушење пролаза за собом било што лакше и брже, духовити мајстор побринуо се још за нешто. У сваком оном великом камену, што закључује свод, била је издубљена нарочита рупа, која се са стране згодно затварала, а у коју је могла стати скоро читава прегршт барута. Још је био намештен и нарочити фитиљ, који је на завојац улазио у шупљину, а споља се могао по жељи оставити дужи или краћи, према томе, како се тело да раније или доцније спроведе ватру до барута. Употреба је, дакле, била проста и јасно. Ко хоће да затрпа прокоп на читавих [356] двајест корака, довољно је да упали четири фитиља, па да се уклони, што се све могло извршити у тренут ока. Кад фитиљ догори и огањ запали барут, закључни камен на своду прска и цео се лук руши. Чим су порушени лукови, руши се и цела таваница од камених плоча, а за њом и ровито земљиште озго и са стране, и пролаз је затрпан.

За читаву ову направу Рига је дознао приликом брижљива проучавања подземних пролаза у београдској тврђави, и сад се само дивио, да збиља све онако налази, како је у старом рукопису било описано. Рига је све ово проматрао с великом радозналошћу и био је веома зачуђен, кад нађе да су шупљи каменови збиља напуњени барутом и да стоје чак и спремљени и намештени фитиљи, као да је све ово недавно неко нарочито спремао. У ствари ово је овако стајало већ више од пола века, о чему се Рига уверио брижљивим разгледањем намештених фитиља.

За све ово знао је сада само он један једини. Никоме од заробљеника, који су раније овуда прошли, није ни на ум пало да ово разгледа и проучава, нити су они имали времена за то, нити су помишљали да им тако што може требати.

Идући даље пустим подземним ходником и прегледајући брижљиво сваки корак, Рига је наилазио још свеже трагове куда су прошли заробљеници. Уједно он је пажљиво мотрио да нема каквих побочних излаза и путања, које би могле бити вратима затворене, јер је из описа знао да има и таквих пролаза. Загледајући тако пажљиво сваки корак, он је споро напредовао, али је добит била у томе, што је бар темељно упознавао пређени простор.

Своја проматрања на овом подземном путу Рига је вршио с оном преданошћу и пажњом, која је била једна од карактерних особина његових. Деликатна телесна састава, он је био веома енергична и смела духа, и кад се лати каква посла, вршио га је са страсном упорношћу — управо с поетским заносом. Такав је он био у свему што ради. Обично он се није хтео ни примати посла, који му није по души, али кад се нечега лати, онда је то за њега света обвеза и он је кадар скапати на таком послу. То је у најлепшем смислу речи био јунак рада.

С таком преданошћу Рига се латио и овога посла. Док није сишао под земљу још је био расејан и потресен мислима, што их код њега изазва сличност имена Маре и Маријоле. Али, чим је био једном на послу, тај га је посао прогутао и он се цео целтат бејаше занео за својом идејом, да мора наћи излаза из овога подземног ходника.

Занет брижљивим проучавањем свега што је налазио на свом подземном путу, а што је могло бити од користи главној ствари, он није ни опажао како време брзо пролази. С тога је био веома зачуђен, кад у нено доба погледа на свој часовник и виде да је већ пуна четири сахата под земљом. У исти мах до њега допреше и неки нејасни звуци. То га подсети да је у близини људи, који у очајању лутају под земљом и којима он треба да однесе спасење и слободу. Тада му се учини да је у даљини назрео некакав слаб зрачак светлости. Закрсти знак на дувару да би знао докле је пажљиво испитао пролаз, па се онда брзо крете напред да се нађе и састане с очајницима, који му се и не надају.

Заробљеници били су у очајању. Пошто су наишли на препреке, које затварају даљи пут, јаднике спопадне ужас. Али није било вајде ни очајавати. Ваљало је ма шта покушати. И они су покушавали да копају на местима, где им је изгледало да је земља ровита и да се обурвала. Копали су рукама и комађем камења, али после силних напора није било никаквих резултата. Тада неко предложи и они решише, да се врате натраг, и да се искупе сви на оном пространом месту, што је управо на најузвишенијој тачци, на прегибу где се из горње тврђаве силази у доњу и где је стајао широк заокружен подземни отвор, налик на велику, мрачну, подземну дворану. Ту су се рахат сви могли сместити и скупити у близину један до другога, да се договоре и посаветују шта да се чини у овој големој невољи.

Они су ту већали више од два сахата, кад из даљине Рига бејаше назрео зрачак светлости и кренуо се за њом.

Малаксала, очајна, већина седела је у наоколо оборене главе и скрушена срца, немоћна ни да што смисли ни да што ново предузме. На средини стајала су обадва упаљена жишка и својим малаксалим зракама једва упола разгонила густи мрак, који је владао у овом глухом подземном простору. Говорили су и још се препирали само њих пет-шесторица, и то од оних, који су били најздравији, најсмелији и чија душа никад ни у најстрашнијим тренутцима није малаксавала нити се подавала страху и очајању.

Црни Ратник, који је с Бритвом већ био стигао међу ову дружину, седео је у једном углу, блед и поникао у тешким мислима. На њему се огледала крајња [359] физичка изнуреност. Груди су му бурно и неједнако одскакале под ударцима надражена и узнемирена срца и тешка убрзана дисања. Он је ћутао са стиснутим загриженим уснама, на којима се тек овда онда змијугао бони и горки осмејак. То је био подсмех злој судбини и оној нади, с којом је пре неколико сахати силазио амо под земљу. Надао се да је изашао на пут спасења, а он је таман био сишао у мрачну гробницу, из које ће можда само слободна душа излетети, ако истина има још некога живота тамо негде горе, сем овога живота земаљскога.

Бејаше управо настао тренутак општег ћутања, кад се из далека чуше нечији кораци. Сви се пренуше, јер су знали да нико од њинога друштва није отишао тамо на ту страну, од куда се сад разговетно чуло нечије корачање. Сви упреше погледе на ту страну, али густ мрак прикривао је и најближу даљину.

Но кораци су се примицали све ближе и ближе. Најзад чуше се већ на самом уласку у подземну дворану. Неки од сужника крочише корак два ближе изласку, завирујући у мрак. Наједаред пред њима се указа витка, суптилна придика младога Грка. У оном сумраку многима се у тај мах учини да гледају пред собом некакав дух, неко незнано створење, које долази с другога света, да их, очајне, походи и да им, безнадежнима, донесе наде и утехе. Многа срца топло закуцаше и ако још нико није могао ни слутити од куда на једаред изниче из мрака ова незнана прилика, која ту пред њима стоји нема и непомична. Је ли то какав подземни дух, који долази да им објави, да су сад у његовом царству и да од овога тренутка настаје његова влада над њима? Или је то какав добри анђео, кога небеса шаљу, да њима патницима донесе [360] радостан глас избављења? Или је то, најзад, први весник турске потере, која за њима гони, која им је већ нањушила траг, и која ће за који тренутак испунити виком и ужасом ове мрачне просторије?..

Бејаше настао тренутак напрегнута ћутања. Речи се свакоме замрзле на уснама и само неми погледи узајмио прелећу и питају се ко је ово.

— Сретан час нашега састанка! — одјекну сад са усана бледа младића, на ситном, меком грчком језику.

Многима се учини, да је то збиља анђео проговорио. Овако сладак, овако мек глас немају смртни људи.

У првом тренутку нико ништа не одговори. Али прво изненађење брзо прође, и два три гласа у једаред одговорише грчки. Ти су гласови изговорили разне речи, али све те разнолике речи казивале су један исти појам, једну исту мисао и један исти осећај, казивале су оно што је у том тренутку сваком било на души...

„Добро нам дошао! Нека благослов прати сваку стопу твоју!“ — гласио је општи одговор.

Рига је разумео забуну ових патника, с тога похита да им објасни ствар.

— Ја сам изасланик наше свете дружине — рече он ступајући ближе — и послат сам амо да потражим пут спасењу, и да вас изведем из мрака на светлост и слободу. По уговореним знацима очекивало се да ће се ко од вас још јутрос појавити на изласку код Саве. Али како никога не би, дружина се побојала да вам се није десила каква несрећа те је по могућству предузела мере за ваше спасење. Ја сам послат амо, а друга двојица упућена су да зађу од изласка са Саве и да покушају, неће ди отуд моћи [361] да продру амо до нас. Ја темељно познајем ове подземне стазе и богазе у овој тврђави, и уздам се у Бога и у добру срећу, да ћемо наћи изласка. Не очајавајте, браћо, но да се саслушамо и послушамо. Да чујем шта сте покушавали до сад и да видим шта се може учинити даље.

Говор Ригин саслушан је с напрегнутом грозничавом пажњом. У големој невољи, у теснацу без исхода, људи су били склони да лако поверују у све што улива неке наде или бар слути на спасење.

Рига је дочекан као избавитељ, а то је још јаче будило његову успламтелу енергију. У осталом и сам положај целе ове дружине гонио је да се хита. Људи су били без икаквих средстава за живот. Оно мало комадића, што им је заостало од последњега хапсанског оброка, и по савету искусних старих хајдука било понесено да се нађе, „злу нотребало“, већ је било поједено. Гладовање је већ отпочело, а од самога почетка већина је била упућена да пије прљаву и нездраву воду, што се овде онде могла наћи у прокопу. Оно мало здраве воде, што је узето из тавнице, чувано је за болнике, којима је вода управо била лек. Све је то упућивало да се хита. С тога је Рига одмах без одлагања приступио послу.

Прва му је брига била да се потанко извести о фактичком стању ствари. Они су му казивали, а он је брижљиво бележио: колика је свега људи; шта имају са собом; докле су ишли и шта су нашли; шта су до сад покушавали; за које су време снабдевени осветљењем, колико има болесника? и т. д. итд.

Искази су били веома неповољни. Сем потпуне оскудице у храни, Рига је с големом бригом примио вест, да имају свега две мале мотичице за [362] копање, а само једно једино секирче. Па и те две мотике донео је тек неми војводин пратилац и то још обадве без држаље, јер их је у проносу ваљало крити. Међу тим лако се могло десити да се наиђе на какав стари прокоп, који се на више корака заронио, те ће требати да се откопава. Положај је био несретан, али одушевљени млади Грк уздао се у добру срећу и веровао је да ће само провиђење бити наклоњено мученицима и јунацима, намењеним да послуже светом и великом делу ослобођења једнога племенитог, али несретног народа. С тога он није давао да се на њему познаду трагови бриге и сумње, већ весео и ведра лица крене на посао.

Рига одабере шест добровољаца, који су се сами истакли и понудили, распореди их, па се крену у истраживање. Проматрање је отпочето оданде где га је Рига био прекинуо, и трајало је пуна четири часа, док се дошло до краја ходника, докле су долазили и ови пре њега. Брижљиво је прегледан сваки педељ дуварова, али изласка није било нигде. На неколико места бивало је побочних отвора, али то су све били дужи или краћи ћор-сокачићи, путови без изласка, који пођу 5—6 или десетак корака, па даље ни маћи. То је био резултат до кога је Рига дошао у свом првом истраживању. Очајан резултат! Али он још није очајавао...

На крају главна ходника, где је прокоп на једаред престајао, било је неких трагова по којима се могло узети да је даљи пролаз засут, обурван, а да је раније прокоп ишао даље напред. Брижљивим испитивањем Рига стече потпуну увереност да ствар тако стоји. Према томе сад је било главно питање: колико траје то обурвано земљиште, управо, колико је корака [363] дебео тај срушени слој земље, што је тако несретно запушио даљи пролаз? Та дебљина могла је бити један корак, а могла је бити и сто корака. На памет се није ништа могло погодити. Рига изда наредбу да се живо копа.

Људи се баце на посао и радили су с оном вољом и енергијом, с каквом би жив-закопан човек запињао да што пре откопа своју несретну гробницу. Било је само две мотичице, с тога су могли радити само двојица. Кад се једни уморе, замењивали су их други. Земљиште је било песковито, ровито и лако за копање. Рад је брзо одмицао, и за непуна два часа откопали су близу пет корака. Али што су даље ишли, рад је постајао све тегобнији. После песковитог земљишта наишао је шљунак, а после шљунка долазиле су све веће и веће каменице, док се радници на једаред нису нашли пред једноставном стеном, која је пречила свако даље продирање.

Покушају да ту стену обићу десно — Не иде! Покушају да је обиђу лево — опет не иде! И десно и лево једноставна стена заграђује пут.

Да ли су у копању помели правац, којим је ишао стари прокоп, па ударили у страну; или прокопа даље збиља никада није ни било — ко би то могао знати! Јадни Рига узалуд је све ближе и ближе примицао лампу, и све више и више завиривао у своје цртеже, планове и хартије — оне му овде нису давале никаква обавештаја.

Већ је било осам часова узбуђена, напрегнута рада: осам часова како су људи пошли пуни вере и наде у срећни исход, и у колико је сахат за сахатом пролазио, у толико је надање њино с тренутка на тренутак опадало! Сад су већ при крају. Пред њима [364] стоји огромна, једноставна, као челик тврда стена, а они се окаменили пред њом, изнурени, малаксали, очајни, без зрачка наде и без трунке поуздања!..

Блед као смрт, Рига је стајао у њиној средини. Два јасна жишка осветљавала су ову групу очајника. Дуго су ћутали, дуго су гледали у земљу, у страну, у мрак! Најзад погледаше један у другога! Њини уморни, малаксали погледи сусрестше се.

Најхрабрији од свију из дружине држао је један жижак у левој руци. Он га сад испусти, покри лице рукама и рече промуклим гласом:

— Браћо, Бог нас оставља! Он је окренуо своје лице од нас и ми смо осуђени да скончамо у ужасу и очају у овој мрачној костурници!....

Ригу три четири пута прође страховита дрхтавица. Он се затресе, поведе, па онда он се заплака од голема јада!

— Браћо, неће, не може, не сме бити да нас благо провиђење сасвим, коначно и без повратка напушта и оставља. Ја још верујем у милосрђе небесно!... Ја још не очајавам! Ја још верујем у спас и избављење!... Небо нас куша! Будимо јунаци! Издржимо до краја!...

И он се мирно саже, диже упуштени жижак, припали га и полако, али мирно и достојанствено пође напред. Остаци окретоше за њим ћутећки и поникнуто.

Јадни Рига отимао се од очаја и бранио се јуначки, али његова племенита душа подносила је у тим несретним тренутцима најужасније муке.

Толико људи дочекало га је с надом, с вером, с тврдим поуздањем. И све то гладно, уморно, малаксало, [365] болно и љуто израњављено седи сад у оној мрачној подземној дворани, седи и чека какав ли ће му глас донети он — оо који се тако изненадно јавио као добри анђео избавитељ.

И сад он треба да изађе пред те људе и да сам својом рођеном руком искида све њине наде и једном једином речи да убије сва њина уздања. Сама помисао на то Риги је стезала срце. У овом тренутку он се није ни сећао да мисли на се и на опасност у којој се на једанпут сам нашао. Сви осећаји, све помисли његове биле су управљене на дружину, којој се јавио као спаситељ, која га је тако одушевљено дочекала и коју је он на мах тако срдачно заволео. С тим очајним мислима Рига се полако враћао дружини, бирајући у памети речи како би јој што штедљивије саопштио овај очајнички глас.

Кад се Рига два пут јавио међу ову дружину, Црни Ратник је био као у неком дремљивом заносу. Крајње изнурен и малаксао, он је сад почешће долазио у неко чудно стање, које је било као нека средина између сна и јаве. Ту болник све чује и свесан је свега што се око њега дешава, али је некако узет, не може да влада својим органима и не може да даде од себе знака који би хтео.

На прилику неко нешто говори. Болник то чује и он зна да оно не стоји онако како о њој говори. Хтео би да му одговори и да људе обавести. Али он узалуд мрда уснама, узалуд се напреже, он никакав глас не може да даде од себе, а ако што и протепа, то су замршени, неразговетни звуци, а не јасне и разумљиве речи. И болник сазнаје ту своју немоћ. У први [366] мах њему се чини као да он јасно говори, али они људи око њега навлаш и за инат неће да га разуму, управо граде се да га не разуму. То га онда страховито једи. У тај мах он гледа она лица око себе љутитим, кивним погледом и чисто би да их прогута или устрели очима.

Но мало по мало он почиње разбирати, да није кривица до људи, већ до њега, што га други не разуму. И он сад почиње да се срди на се и на своје беспомоћно стање и тој срџби после нема мере. У тим мучним тренутцима болник има само једну једину јасну, одређену жудњу, да сам себи зада смрт и да се тако избави од мука које трпи. Срећом те страдалник у тим очајним тренутцима не може да влада ни рукама, ни ногама, иначе покушаји самоубиства били би неизбежни.

Тако ужасно стање често траје по читаве сахате. Ту болник трпи најстрашније муке, за које сем њега нико други не зна, јер се ни но чему не познају. Једино је, што би пажљив проматралац могао опазити, усплахирен, немиран, гневан поглед, који је увек поуздан знак да је душа усколебана и потресена.

После тих страшних трзавица код страдалника настаје нов умор, нова крајна малаксалост, која се завршује дубоким, дугим, мирним сном, после чега се болник буди окрепљен, утишан и опорављен. У души му тада царује необичан мир, и неко благо, добро расположење и осећање разлива се но целом телу.

Кад се Рига на једаред онако ненадно јавио из мрака пред ову дружину, Црни Ратник био је тада управо у том мучном стању буновна заноса. Слушајући говор Ригин он се живо сећао да му је тај глас познат, да га је некад негде већ слушао, и да је то [367] било у некој важној прилици, где је решавано некакво крупно, управо животно питање, које се њега тако блиско тицало. Али кад је и где је то управо било, војвода се никако није могао сетити, као што се није могао довити ни то, који је ово човек и како му је име. Знао је само толико, да је тај човек за њега веома важан, веома важан!

Рига опет, са своје стране, занет једном једином мишљу да што пре нађе излаза из овога мрачнога царства, није имао кад ни да разгледа друштво, које му је све од реда било непознато. У оном сумраку он је једва запазио тек неколико обличја и то махом код људи који су били на средини подземне дворане, ближе жишку. Црни Ратник био је тада у прикрајку и присенку и Рига једва да га је и смотрио у оном узбуђењу и сумраку.

Сасвим је друкчије стајала ствар сада, кад се Рига враћао тужан и малаксао са свога првог покушаја. Црни Ратник већ се био повратио и у пуној свести он је баш у тај мах озбиљно размишљао о очајном положају у коме се налази са својом дружином. Али и ако је цело стање било врло очајно, војводино расположење било је мирно, благо и он је с највећом хладноћом и с необичном јасноћом прозирања одмерао један по један факт и једну по једну могућност, рачунајући шта може, а шта не може бити, на шта се могу још уздати, а које су наде сасвим изгубљене.

Чим је Рига стигао међу дружину, сви су видели да успеха нема. Није требало да то Рига речима казује, то је казивао његов поглед, цело његово држање и ако се, јадан, усиљавао да прикрије своје право расположење.

— Браћо моја, рачунам да имам посла с људима и јунацима, с тога ћу вам рећи целу, неприкривену истину. Ми смо целу стазу брижљиво прегледали и излаза нема. Покушавали смо да на крају прокопа копамо даље. Откопали смо за 5—6 корака, али смо наишли на једноставну стену, која пречи даље продирање. Према свему томе изгледа да за нас нема спаса. Али ја још не очајавам. Далеко је још до очајања! Још имамо да окушамо и срећу и снагу. До сад ми смо прегледали само побочне дуварове лево и десно. Сад ваља још да прегледамо исто тако брижљиво под и таваницу, јер лако може бити да има отвора које горе или доле имају улаз у какав нови ходник. Даље на више места има и лево и десно заднивених побочних сокака. Ваља окушати да се и туна у њима копа, јер лако може бити да је то какав зароњен пролаз. Веома сам уморан. Одахну ћу који тренутак, па ћемо понова на посао. Даћете ми само свеже раднике и бар једнога с којим се могу споразумевати. Вас остале молим да мирно и стрпељиво чекате крај цела посла.

Док је Рига ово говорио, Црни Ратник слушао га је пажљиво, чисто с пријатним дисањем. Одмах по првој речи њему се учини глас тако познат, тако блиско познат. Па онда он говори грчки. Ах! то је он... он је!...

Рига још није био изговорио ни десетак речи, а војвода је већ знао ко је то и једва се уздржа да га не викне по имену. Али сад, кад Рига сврши свој говор, Црни Ратник проговори.

— Грађанине Рига, викну он нешто уздрхталим, али опет за то јасним, звучним гласом. — Грађанине Рига! Јесте ли то ви, по Богу!

На ове речи Рига се стресе, као да га је шинула најјача електрична струја. Он није добро чуо сваку реч; он чак није јасно разумео ни главни смисао тих речи; али онај глас, онај чудни глас!...

— Јес, то је његов глас: то ме је он викнуо по имену. Такав глас само он има; тако може само он говорити, он... он... он!

... Али ко је то он?... Он је мој избавитељ; он ме је спасао из најжешћа окршаја... Сам рањен, он је изнео мене полумртва и спасао ме!...

... Зар он мене спасао!... Та он је убица мој, најстрашнији злотвор мој!... Он ми је украо моје највеће, најдрагоценије благо, украо ми душу, живот памет, срећу... украо ми њу!... Спасао ми убијено тело, а убио ми живу душу!... Ах како је све то давно било! Тако давно! Једна читава вечност прохујала је од тога доба. Од тих догађаја мене дели читаво море мрака. Да ли се ја добро сећам; да ли је баш све тако било како се мени чини?. Можда и није!... Можда ми он ништа није украо! Можда је он прав и невин!... Можда!...

... Али једно је јасно и несумњиво — то је он!

Сва ова гужва испрекиданих мисли и осећаја обрте се у једном тренутку кроз Ригину главу. Он бејаше застао, као да се на мах скаменио; али се брзо прибра.

— Јес то је он, мој давнашњи познаник Срд, човек који се тако дуго издавао да је брат лепе Маријоле, а овамо је био њен обожавалац и љубазник!

И Рига је био непоколебљиво уверен, да се није преварио, да је то доиста тај човек. И ако се с њим растао пре више година, и ако је сад чуо само неколико неразговетних речи, он је опет знао без икакве [370] двоумице да је то Срд. Не по гласу, не по речима, Рига је то знао по осећају. Целом душом, целим својим бићем он је осећао да она црна, нејасна маса, што се губи и слива с помрчином тамо у оном углу није нико други до он — његов кобни супарник Срд. И да није војвода проговорио и да се није јавио, Риги се чинило да би он сад овога тренутка онако сам дознао, да је то тај човек. Та то се за бога само каже, то се само по себи осећа; из онога угла бије така студен, да се то мора осетити. И он би то морао још раније опазити, само да није био толико узбуђен и занесен својим рођеним мислима о спасавању дружине.

Тако је мислио Рига у себи, не скидајући укочени поглед с оне неразговетне мрачне прилике, чији се облик губио у сумраку.

— Приђите, грађанине Рига, да се видимо из ближе — рече војвода, показајући место крај себе, где би Рига имао да седне. Рига крочи ближе, али на првом кораку он се поведе; просто је осећао да му се у глави мути и брка. Али он прибра последњу снагу и приђе Црном Ратнику.

У другом расположењу, војвода би можда сасвим друкчије дочекао Ригу. Али сад је код њега била настала она тиха душевна маина, она добродушна расположеност, која обично настаје после јаких живчаних криза и која је била једна од карактерних црта у садашњој слабости војводиној. Он пружи руку младоме Грку, и рече достојанствено, али срдачно:

— Грађанине Рига, пружам ти руку с братском искреношћу. И ако прошлост можда није још сасвим заборављена, прилике у којима се налазимо, јединство задаћа којима тежимо, и голема светиња опште ствари, којој обојица предано служимо, довољне су да преко [371] прошлости спусте дебели застор заборава. Сам тај факт што те видим сад овде с нама заједно, све ми казује и ја искрено могу рећи, да сам кадар предати прошлост потпуном забораву...

Црни Ратник ућута: наста кратки тајац. Рига хтеде рећи: „могу и ја!“, али те му речи некако застадоше у грлу, кроз главу му прође мисао, да би то била лаж, кад би тако рекао и место онога што бејаше заустио, Рига чисто прошапута: — И ја бих био веома сретан, кад би ми пошло за руком да нађем излазак из ове гробнице.

Разговор полако пређе на очајан положај, у коме се сви налазе. Али и о томе није се имало шта много говорити. О томе су сви мислили и осећали скоро исто. Паде још неколико општих питања: Од кад је Рига у Београду? Како изгледа у граду и тврђави, од кад је нестало заробљеника? Шта говоре Турци и нагађају ли бар приближно куда су могли побећи. На сва ова питања Рига је одговарао кратко и хладно. Разговор се једва вукао и није се везивао. Рига је чешће склапао очи, као оно човек, кад га одоли дремка. Црни Ратник понуди га да се ту где у углу мало одмори, што Рига једва дочека и одмах устаде.

Присутни који су знали грчки, чули су овај разговор између војводе и младога Грка. Дакле њих се двојица познају. И не само то, но су чак и неки сукоб имали. Шта ли је то могло бити, о чему војвода вели да га треба покрити „застором заборава“? Али свакако ово је неки важан човек, кад му војвода после свега тога опет пријатељски пружа руку и нуди му управо своје пријатељство.

Та и многа друга питања на мах су се почела шапутати кроз гомилу. Међутим, Рига већ бејаше легао [372] у један угао да мало отпочине. Услужни пријатељи, који су у њега још гледали као у спаситеља свога, бејаху нашли два ћебета и направили му доста удобну постељу. Но Рига није спавао.

Уморан и душевно и телесно, па још овако потресен ненадним сретањем с човеком, који је имао тако одсудна утицаја на целу судбину његову, Рига у први мах бејаше збиља заспао. Али то је био танак, управо паучинаст сан, и он га није могао притврдити. Једва да је спавао и неколико тренутака, кад се на једаред жестоко трже, бејаше га препао некакав чудан, страшан сан. Сањање је било кратко.

Он, Рига, седи крај морске обале и гледа мирно, глатко, као метал сјајно, морско огледало, ужива у дивном изгледу и мисли у себи: — Боже мој, како је величанствено, како је дивно море и како га ја одавна нисам овако мирно посматрао!

Али, на једаред, на сред оне глатке и сјајне површине почиње вода немирно врити и кључати и пенушити се, као да је одоздо негде на мах подложена најјача ватра.

„Шта ли то може бити? — као мисли он — да се ту није на једаред провалило морско дно; или се јавио какав подводни мали морски вулкан; или се можда ту на том месту бију какве крупне морске животиње, или је најзад нешто сасвим друго, нешто ново, њему непознато“?

Док је он, тако зачуђен, нагађао, на једаред она ускључала вода поче се димити и све више кључати и дизати се, док најзад не нарасте у висину за читава два три хвата. Тада се цео тај паровити, магловити и запенушени стуб на једаред крете и необичном брзином полете право обали, право амо њему, [373] Риги, а у исти мах зачу се и неко необично шуштање.

Док би ударио длан о длан, тај чудни стуб прилете обали и Рига сад с немим ужасом примети да се у томе запенушеном стубу ковитла и некакво живо, женско створење. Расплетене косе, нага тела, дугих у вис подигнутих руку, то је чудно створење личило пола на фурију пола на морску нимфу, која се из пене рађа. Њено лице било је онакажено, нагрђено, неким ужасним пакосним осмехом, али и кроз те нагрђене црте он је распознавао и јасно познао њу... своју милу, своју божанску Моријолу.

Сав запрепашћен, Рига скочи, али пре но што је могао и корак крочити даље, чудна прилика долете на обалу, извихори се из мора на сухо и као страшни неодољиви вихор дочепа га, обузе га цела, окрете га у ковитлац, диже га са земље и, вихорећи даље са страховитом брзином, диже га у вис и носила га је све даље и даље, све више и више, док на мах и земља и све, што је доле на земљи не поче тонути и нестајати у њеној магли. А он је чуо само неко необично шуштање и осећао да се пење све више и више...

Ади на једаред свега нестаде; преста чудно шуштање; неста оне магле, која га је увијала, неста свега, а он остаде сам, остављен, напуштен у сред овога неизмерног, недогледног празног простора, и одмах поче падати доле! Падао је све брже и брже, сад већ лети као најбржа стрела, а огромно растојање између њега и земље постаје све мање и мање...

Рига се трже! Већ неколико тренутака бленуо је у онај сумрак, а још је једнако осећао као да му у ушима зуји ваздух од брза падања!...

Неко време Рига је тако лежао, не схватајући потпунце да ли је ово сан или јава. Али мало по мало свест се прибирала; он крену десном руком и додирну хладан, влажан дувар. Ово га сасвим расвести, и он се сад сасвим јасно сећао и где је и шта је с њим, и шта је с другима, и све! Тако је трајало неко време; после га опет поче спопадати као неки дремеж. Но то није био сан, спавање, већ занос у мислима, које су га односиле у далеку прошлост. Особито му јасно изиђоше пред очи неки и неки тренутци из прошлости и то, за чудо, баш они тренутци који су имали неке везе с његовом лепом Маријолом. Да ли је на то сећање утицао онај чудни сан, где је своју дивну богињу на једаред видео у оном онакаженом страшном облику, или је покретач тих сећања био Срд, с којим се Рига тако ненадно састао? Све једно, тек он се најјасније сећао баш оних тренутака када је због лепе жене дошло до бурних па чак и крвавих сукоба са Срдом.

Дивна, тиха ноћ; одозго сија мека, блага месечина, болника да лечи својим чаробним, чудним зрацима. Он, Рига, седи у мирисном врту. Слаб је; тек је почео устајати из кревета, тек је почео прездрављати од тешких, скоро смртоносних рана. Крај њега седи његов избавитељ и врли пријатељ Срд, брат Маријолин. Он се радује што се Рига почео опорављати, он га још мази као мало дете и све му чини по вољи.

— Ја сам много бунцао за време болести? — пита он, Рига.

— Много — одговара му Срд и све си бунцао о Маријоли и једнако си је позивао да прескочи у другу лађу, па да бежите заједно.

Рига се на ово болно смешио, а у себи је мислио: — Срд је тако добар; он ме негује као брата свога, он ме тако искрено воли, за што му не бих поверио своју тајну. Одмах ће ми бити лакше на души, чим ма с киме поделим јаде моје. И у пламеним страсним речима он казује Срду како је безумно, до заноса, до лудила заљубљен у његову сестру, у лепу Маријолу.

Али за чудо, Срд ту исповест прима хладно и кад је Рига већ био свршио исповест, он само додаде сухо: То су лудорије и младићске фантазије!

То је прва слика из прошлости. И она је сад тако јасна, и тако разговетна пред његовим очима.

Сад долази друга слика, друга сцена.

Опет је ноћ; он и Срд опет су заједно: опет се налазе у градини, само што сад нема оне дивне месечине већ влада прилично густ сумрак. Он не може кроз тај мрак да сагледа лице Срдово, али он осећа да је то лице натуштено, намргођено, кивно.

— Чудна је то љубав која постаје без икаква повода, без икаква разлога, без икаква знака од узајамности, без икакве наде да ће икада наћи одзива код женске коју обожавамо! — вели Срд љутито.

— А зашто моја љубав не би могла никада наћи одзива код лепе Маријоле? — пита Рига наивно.

— За то што не може! — продера се Срд гневно.

— Али за што, за што не може?! — пита опет Рига.

— Не може! И довољно! кад ја тако кажем цикну Срд и разјарено лупи ногом о земљу.

— Ја сам се бар надао — одговара Рига.

— Ти ниси имао право да се на то надаш, она ти ничим није дала повода да се на то надаш.

— Није ми дала повода! А по чему ви то знате?

— Знам по томе што друкчије није могло бити.

— Али ако бих ја тврдио да је било.

— Онда би ти био нитков и подлац, јер би лагао! — чисто рикну Срд.

— Срде! ја никад не лажем!

— И Маријола никад не лаже! — одсече Срд кивно.

— Не велим ни ја да лаже, али она је ипак знала за моју љубав и предусретала је штедљиво и пажљиво, значи подгревала је.

— Лажеш! — викну Срд грозно — Лажеш! Маријола није могла подгревати твоју љубав. Њој подгревци нису ништа требали, јер већ је имала човека кога љуби.

Риги се учини да се цела она башта окрете око њега. Он једва прошапута.

— Она имала човека кога љуби! Ко је тај човек!

— Ко је да је шта се то тебе тиче!

— Најпосле нека је баш и имала. Ко мени може забранити да је не волим!

— Ја, ја ти могу забранити, и ја ти ето забрањујем. Њено име да нисте никад више узели у уста — продра се Срд грозно.

— Ви сте њен брат, али ви немате право да чините такве забране.

— А по чему ви знате да сам ја њен брат! може бити да ја нисам њен брат.

Рига погледа Срда зачуђено. — Па нисте ваљда ви тај њен заручник?

— А по чему ви знате да ја ово јесам и да ја ово нисам. Можда ја нисам њен брат; можда ја нисам њен заручник. Шта ту ви злате и шта се све то тебе тиче.

Мешајући час „ти“ час „ви“. Срд је необуздано нападао на Ригу, док је он на против био тако миран, да се управо и сам чудио својој хладноћи.

То је друга слика из прошлости, која сад на једаред бејаше јасно ускрсла у успомени Ригиној.

За тим се сећао других сцена. Сећао се оне кобне вечери, кад је између њега и Срда опет дошло до јакога сукоба, а неко из мрака на једаред нанесе Срду опасан ударац ножем у слабину. Срд је у први мах могао веровати да је тај подмукли нападај дело Ригино, и да је то извршио какав његов најамник. Тек много доцније та се сумња расејала, пошто је сам Рига неуморно гонио нападача и трагао за њим све дотле, док му збиља није ушао у траг.

Најзад, Рига се сећао и оних очајних тренутака, када је, после бесних сукоба са Срдом, сломијен и утучен долазио у своју одају, падао ничице, обливао се у сузама и горко се питао:

— Па око чега се ово кољемо као рчкови нас два лудака, нас два несретна човека? Отимамо се о њу, а ње нигде нема: споримо један другом право, као да ће онај који победи одмах одатле отићи право у њено наручје, а овамо од ње нема ни трага ни јава. Она се изгубила, нестало је и наше је очи никад, никад више неће видети!... Па о шта се онда отимамо, бедници! О име њено, о успомену њену, о празну, хладну сенку њену.

То је била последња слика из прошлости која се јави Риги у пуној јасности. За тим на једаред од прошлости његове мисли муњевитом брзином окретоше се садашњости и у њу заронише дубоко.

... „Нема је, изгубљена је... ми се отимамо о успомену, о хладну сенку њену!... Је ли то тако? Јесте или није?... Није! Није тако, живога ми бога! Она више није изгубљена, она сад није у даљини; она је ту близу, у непосредној околини нашој и то она жива, она телесна, топла, свежа и мирисна, она на јави, а не у привиђењу...

Таке су се мисли почеле вихорити у глави Ригиној, и што даље, оне су прелетале све брже и бурније.

... „Јес, мислио је он даље — она је овде, ту у Београду, у тврђави, у харему везировом. Она лепа и мудра Маре, о чијој се духовитости толико прича, није никоја друга до моја анђелска Маријола. Стари Реџеп навлаш је то од мене прикрио. Јамачно је прозрео моје осећаје а знао је како ствар стоји у истини!...

... „А овај загонетни човек, овај Срд, који се тако дуго и тако успешно издавао за брата њена, није нико други до њен заручик, њен љубазник, који је јамачно с тога и допао тамнице, што је дошао био у тврђаву да њу отме, да њу дочепа и одведе из харема. Покушај није испао, ухваћени су у клопку и сад треба ја да их спасавам одавде!... Ох луди, ох безумни Рига!

... „Тако је и друкчије не може бити. Ствар је јасна до очигледности. Они су овде имали у првом реду својих личних, својих себичних циљева и смерова, а кад је ствар посрнула, онда јој је дат општи [379] патриотски значај, да се дедаци као што сам ја, лакше ухвате на лепак... О, безумни, махнити Рига! О ти си још веровао, кукавче, да се жртвујеш за свето и велико дело слободе!... Јес, да ослободиш харемских веза једну кадуну везирову, како би што пре могла пасти око врата једном пробисвету, једном хајдуку!...

Рига гневно шкргутну зубима, крв му бурно јурну у главу, смрче му се пред очима, а у устима наста чудно шуштање: у слепим очима лупало је као да ударају челични чекићи.

У том тренутку једна неочекивана, ненадна наказна мисао ниче у болној глави Ригиној. Он осети страховиту жеђ, у грлу га је палило, стезало, пекло. Али он је осећао да ту жеђ не би могла угасити ни вода, ни вино, ни ракија — крв људска, крв Срдова, била би једино пиће које би му угасило ову чудновишну, паклену жеђ, што му цело тело сажиже.

И Риги дође јасно и разговетно одлучна мисао, да скочи, да се кроз сумрак прокраде до Срда, да му ненадно и дубоко сјури нож у груди на два три места. Крв ће јурнути, а он ће прислонити усне на оне крваве ране и пиће, пиће, пиће; пиће док се не насити; док топли напитак не расхлади ову жеравицу, која му пече утробу, која му је усијала све живце те се искре као жице усијана челика.

Рига се збиља диже и седе; пипну се за дворези, као гуја оштар лезгински кратки мач, који му је висио с пред о појасу. Као крвожедна окована зверка, љуто оружје висило је о свом ланцу. Мало даље у углу видела назирала се нејасна, црвенкаста маса — то је постеља војводина, где он лежи испружен полеђушке. [380] У подземној дворани владао је гробни мир. Све је дакле било у реду. Никад боље прилике да извршим своју намеру и да утолим ову страшну жеђ — мислио је Рига у себи. И он се полако, пажљиво подиже и устаде на ноге.

... Да га закољем: јес, јес, идем да га закољем... Идем право одавде. И то сад одмах, без одлагања, без пропуштања!..

Рига је изгледао миран, сталожен, прибран; чинило му се да му је све јасно и разговетно, да зна и шта хоће, и како хоће и зашто тако хоће. У ствари пак у његовој глави владао је сад непрегледан мрак, а његове мисли биле су као огромна грдно замршена гужва.

... Што дангубим! Шта чекам! Што не идем?.. — мислио је Рига, али нога му се још није кретала...

На једаред Рига чу некакав глас. Неко га упита: „Куда ћеш?!“ бар Риги се тако учинило да је чуо то питање. У ствари то је проговорио глас његове пробуђене савести. Он се трже, уплаши се, би му као оно човеку кад га ненадно ухвате баш кад се маши да што туђе украде или поумио да учини што рђаво.

Бедни младић ухвати се оберучке за главу. Крупне капље хладна зноја цуриле су низ његово лепо, бледо мраморно чело.

— О боже! Шта је ово од мене! Каква се ово бура дигла у измученој души мојој! Какве су ово гадне и безумне мисли које ме салећу са свих страна!... О Боже! какав је страшан мрак у мојој глави; моје се мисли бркају; ја сам на путу лудила!.. Чекај, чекај да видим шта је ово! Дај да се приберем; дај све од почетка да прегледам и оценим. Да ли ја збиља [381] имам разлога да овога човека овако мрзим? Да ли је он у истини мој зли дух, моја несретна коб, убица среће моје! Или је све то само празно, сулудо уображење моје, које у истини нема никаква основа.

Рига се опет полако спусти на земљу, седе, узе главу међу шаке и удуби се у тешке мисли.

Мислио је дуго и логично; на поједине мисли, које су му биле нејасне, повраћао се по два три пут и претресао их с почетка до краја: мислио је озбиљно, критички, на ипак резултати до којих је дошао били су мрачни и невесели.

Ево шта је он извео на чистину и сматрао од сад као несумњиву непоречну истину.

Лепа Маре везирова није нико други до она иста бајна женска, коју је он некада познавао, за којом се занело све умље и отишла сва душа његова.

Срд је заручник или љубазник те лепе жене. Он за њом гине, а јамачно и она за њим.

Није вероватно да је Срд био равнодушан што лепа жепа проводи своје дане у везировом харему, он је морао тежити и радити да је спасе отуда. То га је јамачно и намамило те је пао Турцима у руке и допао тамнице.

Он, Рига, дошао је сад да спасе Срда из опасности у коју је запао. То значи он ставља на коцку свој рођени живот, да би спасао Срдов, како би му овај после што сигурније могао узети испред носа женску за којом он сам гине и болује већ од толико времена! Зар то није безумље и крајње лудило?

Али Срд је угледан члан, управо војничка глава знамените дружине Ноћна Браћа. Сви балкански родољуби полажу на ту дружину највеће наде своје. [382] Најбољи људи међу Балканцима ставили су се у службу те дружине и душом и телом: све добре патриоте готове су у свако доба да за њу умру. Па зар је онда малена ствар спасти човека, који је војнички геније те дружине, управо душа њена, најглавнији стуб њен, пошто се, на крају крајева, ипак једном мора апеловати на силу, а тад ће успех бити толики колика буде способност војничкога вође. Дакле не спасава Рига једнога швалера који ће му преотети женску за којом и сам умире, већ он у ствари избавља једнога родољуба балканског, чија би пропаст била велики губитак за све балканске народе.

Тако је текла борба мисли код Риге. Али на горње поставке јављали су се све нови и нови приговори.

Јес, Срд је стекао глас великога јунака и сретнога вође, али колико ће све то послужити чисто грчкој ствари и великом повесничком задатку, који стоји пред великим и славним грчким народом.

Срда сви хвале, али тешко да њега когод боље познаје но он — Рига. Срд је пореклом Србин и у души је вазда остао велики Србин и у првом реду он је српски родољуб. Да ли ће то бити од истинска интереса по јелинску ствар, кад се на челу целокупне војничке снаге балканске истакне човек који гаји друге и друкчије идеале но што су идеали племенитих грчких родољуба.

Истина, Срд је многе године провео у средини грчкога народа, и он је ту стекао глас великога јелинског родољуба. У много прилика он је вољно залагао главу своју за успех грчке ствари, али ту је увек успех грчки био уједно и успех српски. Али шта ли ће бити онда, кад једном ствар сазри и дође до [383] извршења, па се у томе, рецимо, покаже неки антагонизам између српских и грчких интереса. Ко нам јамчи да ће Срд издржати и то искушење! Није ли, на против, врло вероватно, да ће се онда у њему појавити у свој силини племенски инстинкт и наклоност, што би га довело до одлуке, да јелинске интересе потчини а можда и жртвује српским интересима. У најбољем случају Срд би се ту могао јавити као апостол помирљивости, који би тражио да се узајмним попуштањем дође до споразума и слоге. Узмимо да баш тако буде, што је најбољи случај, па не излази ли чак и тада да би Јелини морали много што шта жртвовати и попустити од својих захтева за љубав слоге са Србима. А те жртве, та попуштања, зар то није чист губитак, кад се узме како сад стоје ствари, где је утицај јелински знатно претежан, нити икоме и на ум нада да ту претежност оспорава и сузбија. Не би ли дакле на крају крајева најкорисније било, да тога чувеног и прослављеног Црног Ратника сасвим нестане. На његово место без сумње би се истакао какав Грк и јелинска ствар била би у добитку. Услед свега тога, место да га избавља, Ригина дужност можда би била баш обратна, да овде у овој подземној гробници сахрани Срда, и да га више не пусти на бео дан!

Али тек што је овако долазио до једнога резултата, навртале су се друге мисли, други разлози, други осећаји да потру и пониште прве.

— Ако је Срд збиља такав како га ја себи сад представљам, како то, да то не опазе толики други људи, који су с њим долазили у додир, а који се одликују великим искуством и одличним познавањем људи [384] и људске душе. Они су у толико прилика могли видети Срда на делу, па кад сви они налазе да за спас тога човека треба напрегнути сву снагу наше дружине, онда неће ли бити пре вероватно да из мене говори завист и љубомора, но да су сви они слепи, а ја један окат!...

... „Завист, љубомора!... Па нека је баш и тако; зар ја немам право да му завидим и да будем љубоморан? Откуда ти осећаји у мени? Јесам ли их ја навлаш тражио? Је ли од моје воље зависило хоћу ли заволети ту женску или не? Зар ја не бих био и много мирнији и много сретнији да је никад ни познао нисам, да ту љубав никад осетио нисам. А кад су ти осећаји никли без мога учешћа, без моје воље и жеље, никли мени само на јад и муку, како онда могу ја бити одговоран за њих, како могу бити крив за оно што без моје воље и долази и траје и пролази.

Тако се Рига мучио да превари сам себе. Али тек што је привидним разлозима утишао своје сумње и двоумице на мах искрсне нова поворка супротних поставака, и измучени мозак ради даље.

... „Ако је допуштено да човек одмах пође за сваком својом пожудом, да попусти свакој својој страсти која у њему букне, па ма она била и штетна по његове ближње, онда каква је разлика међу добрим и злим, међу карактерним и бескарактернима, међу моралним и неморалним људима?! Пожуде се јављају, страсти ничу, али човек је тек у толико човек и карактер, у колико буде кадар да савлада, да утоли и победи те своје необуздане страсне полете и пожуде“...

... „Па онда, вреде ваљда што год сви ови други људи. У својој страсној заслепљености против [385] Срда Рига је на њих и заборавио. Али они су ту, они у њега гледају као у спаситеља свога и вребају сваку реч, сваки покрет његов. А њина судба везана је са судбином Срдовом. Није могуће избавити њих, а оставити њега. Пропаст или спас мора бити заједнички“...

... „Не, не! Она ружна, она гадна мисао о освети не сме надвладати и одржати победу. Као вазда до сад, Рига тако мора и сад остати човек и јунак; он мора савладати своју страст и испунити своју дужност до краја. Он је дошао амо да спасе ове људе и он их мора спасти, а кад то изврши: кад се једном нађу на слободи, онда ће му бити одрешене руке, и слободан човек од слободна човека може тражити каква хоће задовољења....

„Па онда, ко зна, можда би било пута и начина да он, Рига, стече љубав њену и поред жива Срда, и та љубав онда не би била отмица!... Ох боже! — Рига покри лице рукама и осећао је како сама помисао на то пуни душу његову неким чудним блаженством.

Дођоше му на ум неке ситнице из давно заборављене прошлости, крупне ситнице, којих се он сад тако живо сећао.

... „Она је тада рекла „можда“! — мислио је Рига у себи. — Јес, тако је рекла. Говорила ми је о својим политичким идеалима, о својим надама, о немогућности да нађе потпуну срећу у својој личној срећи, док гледа свуда око себе јад, чемер и горко ропство турско...

Општи јад, народно страдање чисто је угушило у њој женске особине и донекле предругојачило њену [386] женску природу. Ето, она је млада, здрава, бујна женска, у најбољем добу, кад страсти имају највећу моћ над младом, свежом душом. Али, ето, она опет за то још не може да се привеже за кога свим жаром чисте женске љубави. Њене наклоности некако се увек окрећу ономе, ко је најзаслужнији на широком пољу великога народнога дела. Може то бити и старији, физички неугледан човек, само ако је велики јунак народни и велики трудбеник на светом делу народнога ослобођења — такав човек њу привлачи и заноси. А то је најбољи доказ да ту мало имају удела чисто женски осећаји, већ преовлађује патриотска мисао и потчињава себи све друге осећаје.

Тада јој је он, Рига, ставио питање, би ли могла љубити такога човека, као што је он, кад би то у једно био и велики јунак и велики родољуб. Она се на то грохотом насмејала, али то није био заједљиви подругљиви смех, већ добродушно смејање млада и весела срца и ту је рекла!

... „Можда! Можда би и могла!

„Кад је она изустила ово „можда“, ја сам тада био још голобрадо момче, које тек ступа у живот и које дотле није имало никаквих истинских заслуга на пољу народна ослобођења. Од тога доба ту је настала темељна промена. Пре свега ја сам од тога доба у борби за њу, штитећи је мојим рођеним грудима од грабљивих руку јаничарских, добио тешке и дубоке ране, од којих у мало што нисам главом платио. Широки трагови тих страховитих рана познају се и данас по снази мојој. Није могуће да лепа жена, која је тако поштовала туђе ране буде неосетљива спрам рана које су у неку руку њене ране, задобивене у одбрану њене части и њене личности.

Најзад он ће се сад овде у овој прилици јавити као избавитељ целе једне патриотске дружине, а што је најглавније као спаситељ самога Срда, чија је судбина ево у његовим рукама, Ригиним рукама. А онај који помаже и спасава увек је већи од онога који прима помоћ. Ту ће Рига, дакле, стајати изнад Срда, биће већи и угледнији од њега, па за што се онда не би могло десити да лепа жена њему даде превагу и да њега усрећи својом љубављу“...

... „Каква би неизмерена срећа то била, какво блаженство! Та ради саме наде вреди то окушати.

Рига осети како се у његове уморне и малаксале удове полако улива нова снага и нова крепост; он осети како је на једаред опет оспособљен да се бори, да се нада и да побеђује и он скочи са своје влажне постеље.

Прибран и охрабрен, Рига се кренуо на ново испитивање и тражење. Опет се одабрало 7—8 људи, који су с њим пошли да му помогну и да му се нађу на руци.

Шес пуних часова трајало је ово напрегнуто, до ситница брижљиво испитивање; чињено је све што су били кадри учинити одважни неуморни, а очајни људи. Али сви ови напори нису дади никаква резултата, никаква успеха. Једна једина споредна и привремена добит била је та, што су у томе тумарању нашли у једном куту депо изворче с кога су се могли напити бистре и хладне воде. То је било све. Али о спасу, о изласку, о слободи — ни помена.

Сад се већ ни Рига није ничему више надао. Изнурен до крајних међа, он сад бејаше пао у некакву укочену, тупу неосетљивост. Вид, слух, говор, [388] кретање, све му је отказивало услугу. Једва се довукао до очајне дружине и једва је могао рећи неколико промуклих безнадежних речи:

— Учињено је све што се могло. Излаза апсолутно нигде нема. Ни мишић се не би могао одавде извући, а камо ли човек. Пропали смо и сахрањени!... Бар на мене се више не уздајте, ја дижем руку од свега.

После ових речи Рига је као самртни рањеник пао на земљу; пао је у непосредној близини до Црна Ратника, пао је и одмах заспао као заклан.

Кад се ово десило, Црни Ратник био је будан и присебан. Он је јасно схватао сав ужас очајна и безисходна положаја, у коме се налазио с дружином, и срце му се стезало од бола.

Страховит је био утисак, што су га последње речи Ригине учиниле на овај збор паћеника. Већ од три дана без хране, без светлости, без чисте воде и ваздуха, а многи и без сна, ови људи били су и иначе сломијени и попадали. Још их је једино крепила нада на скоро спасење и она жива нада, којом их је до сад Рига умео да задахне и одушеви. Али сад је и тога нестало. Узвик очајна јаука потресао је ове мрачне подземне сводове, кад су мукло изумрле последње речи Ригине. Шта да раде ови крвави паћеници, које су већ одавно људе напустили, које сад ево и Бог напушта, и пред којима стоје мрачни, натуштени и затворени и земља и небеса.

Изгледало је да им не остаје ништа друго, но да легну и да умру...

Али, ах! Бедни човек стоструким струнама привезан је за овај паћенички живот, а провиђење га је [389] обдарило чудном особином, да се још нада чак и онда кад је свака нада проста и очигледна бесмислица. Смрт је ту, она стоји пред човеком бесрдачна и неумитна, већ је дигла своју самртничку косу, већ га је закучила њоме, већ га реже, већ га је у пола, већ га је скоро цела покосила, а он се још нада и једнако се нада! Кад би она мртвачка глава, што је испод џелатска ножа слетела с крвава пања, могла казати шта мисли и осећа, ми би чак и ту чули варљиву реч „нада“ и докучили би велику тајну, како чак и у смрти има наде за живот.

Отпочело је бурно и живо саветовање. У очајном тренутку Црни Ратник опет је узео команду у своје руке и скупио све људе, да се још једном озбиљно и свестрано посаветују.

Чудна су то била саветовања! Што је стање било очајније, што је изгледа било мање, што се мање имало шта рећи — то се све више говорило. Нико није знао да предложи ништа паметно и корисно, што би водило спасењу. Али баш за то, што готово нико није имао шта да каже сви су говорили дуго и много.

Предлога је било свакојаких. Једни су предлагали да ухвате један правац па да копају косо на више. Можда ће тако пробити на површину и можда ће тај излаз бити где год ван тврђаве. У том случају можда би могли удесити да на површину избију ноћу, тако можда не би били опажени и можда би се спасли.

Други су примећивали да је овај предлог немогућан и неизвршљив. Они су још у тврђави, то је [390] ван сваке сумње. Избити ту на површину значи доћи Турцима опет право у шаке. А кад би се то баш и хтело, не може се прокоп начинити зубима, а две лопатице, које су имали, већ су поломљене и скоро неупотребљиве.

Било је и других свакојаких предлога, међу њима и много очајних и безумних. Предлагано је да се копа даље у започетом правцу, па ма колико то трајало. Кад одвећ одоли глад, да баце коцку, па на кога падне, да га закољу и поједу.

Предлагано је да се њих 2—3 врате натраг, да окушају не би ли се могли неопажено провући до Реџепа и донети му абер о очајном стању у коме се налазе. Изношено је и то да ту остану сви и тако заједнички да дочекају смрт. Најзад истакнуто је да се још једном озбиљно тражи дуж цела прокопа, па не нађу ли и тада ништа, онда да се врате натраг у тавницу сви, опет Турцима у руке, па што им бог даде.

Све ове препирке и саветовања трајала су врло дуго. За то време Рига је спавао. Кад је у претрес узет већ и последњи предлог о повратку натраг у тамницу, он се бејаше пробудио и слушао је, али није разумевао тај разговор. Но по бурним препиркама погађао је да се питање тиче некога одсудног корака.

Најзад преломљено је на једно. После свестране оцене решено је да учине тако, да још једном траже, па не буде ли излаза да се врате натраг у тамницу. После решења приступљено је извршењу.

Све што је било здравије и снажније крете се да још једном понова прегледају цео прокоп. Црни Ратник није отишао. Он се осећао немоћан и лежао [391] је. Чело ногу његових лежао је притајан али будан Рига. Војвода га осети да је будан и ослови га.

— Будни сте, грађанине Рига?

— Будан!

— Нешто сте се ућутали. Јамачно сте потонули у далеке мисли. Можда се и кајете што сте дошли амо.

„Ах ха! „Далеке мисли“ Какве су то „далеке мисли“? То ме он дира за оно, за прошлост, за Маријолу“.... „Па онда „можда се кајеш“! Ово ми се он подсмева. Руга ми се: дошао јунак да спасава друге, па сам пао у клопку!... Јес то је подсмех, подруга, ујед... — мислио је Рига у себи, а гнев, мржња и освета опет га почеше освајати. У том тренутку он опет осети ону неодољиву потребу, да скочи, да сјури Срду до балчака мач у груди и да се напије, сит да се напије његове топле крви.

— Јес, грађанине Срде мислим на прошлост; сећам се лепе Маријоле и помишљам како би слатко било и умрети овде у њеном загрљају!...

Рига је навлаш бацио ове заједљиве речи, - он је осећао чудну, неодољиву потребу да увреди, да уједе Срда.

Јетке речи достигле су жељени успех. Кад чу име Маријола, војвода се сав болно најежи и уздрхта цео; као да га гуја печи за само срце.

— Не верујем да би вам она, баш да сте и на самртном часу, указала ту част и милостињу, ма да је иначе веома милосрдна — рече Црни Ратник, осећајући непобедну жудњу да чим било врати ударац.

Рига се подругљиво насмеја. — Право велите родољубе Срде. Поред толиких других, тешко да би на мене и дошао ред. У осталом сва нада још није [392] изгубљена. Та њено је срце веома пространо. Најбољи је доказ за то што у њему, крај родољуба Срда, већ од толико месеци сасвим комотно квартири и млади везир београдски!...

Црни Ратник плану.

— Ваше су досетке и глупе и подле, младо Грче! Ниско је од туђе невоље и ропства правити предмет за свој смех и задовољство... У осталом ко је вама дао права да таким тоном и с таким очигледним неуважавањем говорите о једној особи, која у сваком погледу стоји куд и камо више од вас!... Најзад, знате ли ви, господине каваљеру, шта је мени та женска, о којој ви имате дрскост да се тако недостојно изражавате.

Високомеран тон војводин још више раздражи већ и иначе растројена Ригу. Он опет прште у смех и сад је навлаш бирао изразе све теже и увредљивије.

— Да ли знам шта вам је? О, па наравно да знам, отмени господине. Она је ваша љубазница, ваша наложница, конкубина. Она је вама данас такав исти род, какав би сутра могла бити мени и другоме, и целом свету; таква иста каква је ноћас била младом везиру београдском и каква ће идуће ноћи бити првоме који је добије у своју власт, можда и коњушару везировом. А први, привилеговани милосник, као што сте ви овде, може имати само то првенство, да после свију држи последњу смотру над својом драганом и да подели с њом плату, коју добије за раскрчмљену љубав своју!

Да га је гром у теме погодио војвода не би био теже поражен и запрепашћен. Још одмах чим се отпочела ова безумна завада он је осећао да ће му Рига [393] бацити у лице тешке увреде. Али ово је надмашало сва његова очекивања и превазилазило све врхунце најкрвавијих и најстиднијих поруга.

Црни Ратник не могаше више речи једне прословити: он само рикну и скочи као бесна рањена звер. — Брани се, кучко смрдљива — цикну он, и њихово се јатагани у трену укрстише над главама њиховим. Варнице сунуше из љута челика, и док би ударио длан о длан, комади поломљена оружја полетеше око бораца. Гневни војвода ударао је свом снагом. Страшни ударци, од којих би један био довољан да располути човека од темењаче до карлице, падали су брзо један за другим као ударци муње. Али вешти и окретни Грк згодно их је дочекивао, и увек сретно одбијао: одбијао их је чак и онда, кад му у руци бејаше заостала само још половина јатагана и то сва грдно искрзана и изасецана.

Но ова свирепа и очајна борба ипак не би могла још дуго трајати. Рига се бранио сад само још једним патрљком од јатагана, а низ лице струјала му је густа, црна крв, сливајући се у недра и слепљујући му очи. Одбијено парче оштрица бејаше одскочило и забило се, као да је руком усађено посред леве обрве. У десној слабини он је осећао оштар несносан бол, а десна чизма већ је била готово пуна крви. Већ рањен на два места, још минут-два и Рига би био разнесен на искрзаном, али још целом јатагану војводином, да се међу њих не баци 5—6 људи с узвицима ужаса и запрепашћења.

Борци су силом раздвојени, али запрепашћени и пренеражени пријатељи још стоје око њих забезекнути, не могући да се разберу шта се то могло десити [394] у тренутку и шта је то бацило ватру међу ова два човека, који управо тек што су се срели и састали.

Међу тим њих двојица стајали су крвави, мрачни и натуштени, као мркла непрегледна јесења ноћ. Они речи једне нису прословили, а присутни пријатељи бојали су се да их запиткују. Но Риги је отицала силна крв, с гога пријатељи прионуше да му што пре ране завију и крв зауставе.

XXVIII
Живи погребени

Без резултата и успеха остали су сви напори и сва истраживања да се пронађе излаз из подземна ходника. Сва саветовања и премишљања довела су најзад једном једином закључку, да се врате натраг у тамницу, из које су умакли, да опет иду у руке Турцима и да се измире с мишљу, да изгину од џелатске руке, ако их не спасе какво чудо, каква необична нечекивана случајна срећа. Рига је једини био противан таком повратку.

Да жалосна свршетка, после толиких мука и напора! Да несретних људи, који су јунаштвом својим заслуживали да буду боље среће!

У подземној просторији владао је мртви мир. Пре но што се крену Турцима у руке, бедни мученици легли су да бар још једном одспавају један миран, сигуран сан. Јер ко зна шта их чека кад се опет појаве међу Турцима. Можда ће одатле право на губилиште!

Сви су спавали. Под мрачним сводовима чуло се само равномерно дисање, прекидано овда-онда гласним [395] стењањем тежих рањеника. Ово жалостивно јечање болови су и у сну истискивали из рањеничких груди, и баш за то што болник спава, ови тужни звуци имали су у себи нечега што потреса и за само срце хвата.

Али сан, благословени сан дошао је да бар за који тренутак заборавом покрије и рањеничке болове и чемер очајна положаја, па и ако су се на махове чуди болни уздаси, успавани патници нису осећали сад никакав терет и тонули су у срећном забораву света и живота.

И он је спавао! Изнурен отицањем силне крви, Рига бејаше клонуо и пошто су му ране опрали, и привили хајдучки вешто и удесно, он се притаја и на скоро заспа.

Колико је тај сан трајао, он не зна. Али на једаред он се трже. У глави му је било мутно и /он за дуго није могао да се разбере где је. Но крвави призор и сукоб с Црним Ратником живо му се јави пред очима и он осети како га пробија хладан зној.

Међутим чело му је било усијано, а изнутра из лобање осећао је такав напон да се у истини бојао да му глава не прсне. Чинило му се да се од силнога жара мозак претворио у пару и да та пара сада наваљује и напире изнутра, да ма где нађе одушке.

Он се оберучке ухвати за главу и дуго се тако држао као да је хтео шљубити две напрсле половине да се са свим не расцепе.

Страшна бура беснила је у души Ригиној; неизмерна горчина тровала је сваку капљу његове крви; [396] необуздан гнев дерао је на комаде његово крваво срце, а мисли су му у бурном вихору јуриле у ковитлац кроз болну главу.

„Цео један отмен збор поуздао се у њега и послао га амо да спасе ове људе, чији је живот тако драгоцен за општу ствар. А шта је он учинио! Сишао у ово подземно царство мрака и место да спасава ове људе, он се с њима сече јатаганима!.. Какав стид! Каква неизмерна срамота!... И зар ће он после свега тога моћи опет да погледа у очи свима тим људима!... Никада!...“

Таква се мисао зарађала у врелој глави његовој. Али вихор је јурио даље.

„Секао сам се ножевима с вођом ове дружине. Али за што сам се секао? Јесам ди ја на њега ударио? Или је ваљда требало да повијем врат, и да га подметнем нека што боље одруби! Каква би јадна кукавица био ја да се не одазовем, кад бесан човек јурне голим ножем на ме и викне брани се. Не, не! Ја сам чинио само своју дужност. Сваки поштен човек на мом месту морао би чинити то исто!... Срамота пада на њега, насртача. Он је налетио. Ја сам се само бранио.

„И ја се још правдам сам пред собом за то брањење! Каква лудорија! У осталом он је мене ранио, а не ја њега. Крв је текла; али то је била моја рођена крв!....

„Јес, јес!.. Он је мене напао. И то где? Мене самца, туђина, незнана странца, човека који је метао на коцку свој рођени живот, да спасе њега и његово друштво, он је папао у сред својих људи и својих потчињених војника. То је ниско, подло, кукавички. [397] То је управо подмукао, разбојнички напад, и место да он клечи преда мном и моли за опроштај, ја трзам и кидам сам себе прекорима што нисам пустио да ме рашчеречи!... Кукавица сам ја! Ништавило! Јер да сам био човек на свом месту ја сам требао да га оборим при првом удару и да ногом размрскам ону аждајску главу, која само отров око себе бљује...

Но овај вихор пролази, а ево иде други нови и већи, бешњи и необузданији.

„Напао!... Јес, он је мене напао, али за што? За што ме је напао?... Јес, збиља, где је био почетак?!..

„Почео се разговор... О чему је био тај разговор!...

Рига је осећао како га пролазе жмарци док се око овога присећа. На једаред га нешто штрецну; он се сети!

„Јес! О њој!... О њој је био разговор. Он је њу бранио, а ја сам је нападао!... Али зар ја њу нападао!.. То није могућно, то није истина; ја би пре ископао своје рођене очи но што би њу нападао!... Ја њу да нападнем! Не, не ја сам нападао, али сам нападао њега!... Он је први почео мене вређати!... Јес, сад се свега добро сећам... Он је прво вређао мене. Рекао је оштре, увредљиве, отровне речи; рекао је да она не може волети оваку наказу као што сам ја... Можда ја збиља и јесам наказа, то је тако; али је ли то моја кривица ако сам наказа. И откуда њему то право да се мени у очи подсмева како сам наказа, и како ме она никад, никад не може волети, јер има њега, који није наказа, који је шта више леп, угледан човек!...

...„Јес, он је леп, угледан човек; он је уз то и сретан човек, јер га воли она!... О како је то блаженство бити љубљен, бити вољен од ње! Како бих ја благодарио небесима да је та сретна судбина мени пала у део! Ја бих тада загрлио цео свет: ја бих онда волео и најцрње непријатеље своје. Реч мржња избрисала би се за навек из мога памћења. Њена љубав претворила би у љубав сваки дах мој, сваки делић мога тела. О! како бих ја онда био добар, нежан и пун љубави спрам свију оних јадника, који немају ту неизмерну срећу да уживају њену љубав. А онај страдалник, који би сам горео од љубави за њом, а не би налазио одзива њена — тај би бедник био предмет највеће пажње и најнежније љубави моје. Ја бих га тешио; ја бих плакао заједно с њим; ја бих му олакшао да трпељивије сноси тешку судбу своју; ја бих му отворио срце своје, и ја, љубљен од ње, мојом љубављу спрам њега пренео би тако преко себе макар и један делић њене љубави и на њега. Ја бих таквог човека узео к себи; дао бих му да пољуби њену слику да мете на срце предмете, које су створиле њене врдне руке, читао би му њена писма и духовно би га зблизио с њом преко себе. Како би ми благодаран био такав човек.

.... „А он, шта је радио он... овај дивљак! Он зна све муке моје; он познаје неизмерну несрећу моју — љубити, а не бити љубљен! Он је гледао сва страдања моја; али место жаљења и наклоности у свирепом срцу његовом пробудила се гуја пакосна свећења, и он се зверски ринуо на ме да ме уништи!...

.... „Јес! кад је као бесна звер на ме скочио, он је онда имао једну једину намеру — да ме убије. Чак му смета и сенка моја, смета му и празно име [399] моје: хтео је да ме убије, како ме више не би ни помињали... То је он хтео!...

...„То, то је он хтео! Да ме уништи! Па за што онда не бих и ја имао исто право да му вратим равном мером? Што да ја њега не уништим. Кад не уме да буде великодушан у срећи својој: кад скврни ону божанску љубав њену, што да га остављам да живи! Она не зна; она се занела за њим, па и не опажа како он није достојан ње и како ће за њу бити права несрећа ако своју судбу за навек веже с његовом судбином. И зар ту не би била моја дужност да је спасем од те несреће, да је спасем и мимо њену вољу, па чак и против њене воље!... Јес то је моја дужност и ја ћу је испунити. Он је хтео да убије мене, зато ћу ја убити њега!...

....„Да га убијем! Али како да га убијем? Где и кад да га убијем?... А после? Шта ће бити после? Њега да убијем, а ја да изађем да живим даље, да у души носим једну крваву тајну, да кријем како сам му ја одузео живот!... Не, не! то не може бити!... А и шта ће мени живот? За што ја имам да живим? И зар бих ја у опште могао живети без ње!... А до сад? До сад како сам живео!... Но то није све једно. До сад је било друго, а друго је сад. До сад ја нисам знао ни где је она, ни шта је с њом, ни да ли је у опште у животу. Ту се још које како и могло живети... Али сад... Она је ту, у близини, још у пупом цвету здравља и младости — па сад живети без ње, живети без наде да ће икада бити моја! — Не то није могућно; то не може бити... То надмаша моју снагу и ја ваља да мрем“...

... „Ја да мрем, а он? Зар он да живи, да буде сретан, да се у срећи својој с подсмехом и поругом сећа моје несреће. — Никада! Обојица!... Јес, обојица, заједно... сви ми заједно морамо умрети!... А то је и најпаметније, много боље но ићи жив Турцима у руке..

Угашени поглед Ригин опет засија чудним жаром снаге и живота. Изгледало је као да је у њему на једаред просијала нека нова, ванредна мисао, која му сад први пут долази на ум.

Но ова грозничава ведрина није дуго трајала; после неколико тренутака Ригино лице опет покрише црни облаци и душа његова још се више натушти.

... „Он је један, а њих је толико; ако бих и имао право да свршим с њим, може ли то бити оправдање и за толике друге невине људе... У осталом с њима је и без тога свршено. Кад изађу одавде њих ће дочекати Турци и њина је погибија сигурна... Он неће погинути, он ће наћи пута и начина да се спасе. Према томе ја не досађујем њима но само њему...

... „А најзад нека би било и неправо оно што чиним. — Ко води данас рачуна о правди. Зар је право ово што је са мном учињено? Чиме сам ја заслужио онако душманско понашање од стране Срдове. Је ли то зависило од моје добре воље да заволим или да не заволим ту чудну женску, која се на једаред тако одсудно сплела с целом судбином мојом? — Он, Рига, то није желео, он би по хиљаду пута био сретнији да никад није ни чуо за ту женску. Али шта да чини кад се све то тако десило, без његове жеље и питање!... Он је ето несретан! И ваљда је доста то што је од бога... За што да ту несрећу још више увеличавају рђави људи? За што да терају пизму над њим, који до сад није никоме никаква зла учинио. А њему [401] ево чине зла; на њега подмукло насрћу. Зар је Срд премишљао кад је с ножем налетио на њега да га пробурази. И да се није одбранио, он би га преклао као пиле. Па шта веже њега? Зар за њега постоје друге дужности, друге обавезе, други морални закони но за остале људе, но за Срда, на прилику. Па кад је Срду дозвољено да поступи тако с њим, откуда може бити забрањено њему, да му врати истом мером!

... „А најзад, где у опште има правичности у природи, и зар није све основано на грабежу и дављењу! Прво, по каквом праву кобац, хвата и прождире шарену малу тичицу, која безбрижно и невино пева у лугу, и која није ни богу ни људима ништа скривила, није ништа скривила чак ни ономе копцу, који је убија!.. А по каквом праву опет та иста мала, шарена тичица на лету хвата и прождире невину мушицу, која се мало час тако весело играла у зраку. Та њен је живот и онако кратак; он траје можда само од рођења па до заласка сунца, само један кратки дан, неколико пролазних часова, па ето ни то јој не даду да проживи на миру. По каквоме праву вук коље јањце; по каквоме праву људи тамане толике животиње: по каквоме праву ова мала безобразна бува седи на мојој руци и сиса крв моју? По праву што њој то треба, што она од тога живи, што је за њу тако боље и лепше!... Па и за мене је опет онако боље и лепше? Па зар оно праве што га има и вук и кобац, па чак и ова бува да га немам ја, човек, „створ по образу и подобију божијем“! То би била бесмислица. Ја то право имам; треба само имати куражи, машити се и узети га.

И Рига полако устаде. Изгледао је миран. Њему се у тај мах збиља чинило да није особито потресен [402] и да ради са свим свесно и прибрано. Чак се чудио својој великој мирноћи, пред догађај од тако огромна значаја. Јес, он диже руку да уништи толико живота па то чини тако хладно, као да подиже устима чашу свеже воде.

„Праведна ствар, с тога немам гриже савести!“ — пролети му кроз главу.

У ствари овај мир био је само привидна спољна образина. Сви живци, сав организам, сва душа Ригина била је у стању крајња раздражења и највеће напрегнутости. Све живчане струне биле су затегнуте толико, да се сваки час могло очекивати да у једном тренутку све попрска. На Риги је био у покрету и трептању сваки кончић, он од силна узбуђења чисто није земљу ногама дохватао, упаљене страсти чисто су га подизале у вис, а њему се чинило да корача мирно, хладно и прибрано.

Од читаве гужве мисли и осећаја, што су се у ковитлац муњевитом брзином вртили у болној глави Ригиној, јасно се издвајала једна једина мисао, која је непрестано лебдила на његовим уснама, обучена у ове речи:

„Да живим? Без ње? Не могу!

И то исто понављано је небројно пута и то су непрестано шапутала уста његова, час гласније и јасно, час опет тако нечујно да се само видело како му усне мрдају.

Тако исто све друге осећаје надсиљавао је један једини осећај мрска одврата према свему, што има везе са животом. Живети — то му се чинило ниско, гнусно, подло, и веома теретно: при самој помисли да се опет врати горе на земљу, међу људе, спопадала [403] га је језа. Они би се искупили око њега, запиткивали би га шта је, где је био, шта је учинио? А он шта би им одговорио? Можда би их лагао!... Ох, како је све то подло и досадно!

И у тај мах он је осећао некакву тупу љубав према смрти, према мраку, према мртвилу, где више нема шта ни да се мисли, ни да се ради, ни да се почиње, ни да се свршава и где га нико ни за шта неће запиткивати. Нешто тешко као олово вукло га је земљи.

„Само брже, брже! Ох кад би се једном и то свршило! Што брже то боље, то све боље...“ — мислио је он у себи.

У таком је стању био Рига кад устаде са своје влажне постеље и расејано погледа око себе. Отекло му је било много крви, а кроз испражњене жиле чисто је лизао пламен од неке страшне унутрашње ватре. На махове Рига је осећао да му се мисли тако бркају, да једва-једва може да очува крај, да му се клупче са свим не замрси. После се опет повраћао и опет му је бивало све јасно. Тако је било и сад. Он је знао јасно и шта хоће, и како хоће, и за што хоће! Ноге су му дрхтале, али он се напреже и чврстим поузданим кораком приђе средини подземне дворане, обилазећи пажљиво, да где год не погази успавану дружину.

На средини подземне дворане горео је малаксали жижак. Рига приђе и узе га. Кад се саже да прихвати жижак, рана га тако љуто затишта, да се јадник чисто прокриви и гласно јаукну. На то се један од успаваних патника пробуди, управо трже се, седе и сањиво је трљао очи. Кад угледа Ригу, чисто се [404] зачуди. Био је један од оних, који су га пратили на првом истраживању, и сад га упита пријатељски:

— Не спавате, грађанине Рига?

— Не спавам — одговори он сухо.

Видећи га где узе жижак и хоће некуд да пође даље, он опет додаде:

— Идете куд год, грађанине Рига?

Рига застаде, погледа питача чудним подругљивим погледом и рече као у подсмеху:

— Јес, идем; идем да вас закопам. Међутим ви спавајте мирно, а ја ћу вас све закопати, тако ћу вас закопати, а ово је дивна, опширна костурница; има места за све, може се сваки пружити колико хоће, и свак може своје кости наместити како му души воља. Годинама, стотинама година ту ће лежати те кости, па да их не жуљи.

Човек је слушао ове необичне речи Ригине, али нити их је разумевао, нити је знао да ли је то каква шала или збиља.

Он ће их све саранити, лепо, удобно; костурница је тако пространа!.. Шта то све значи? Па они су у истини већ и сарањени. Јамачно Рига на то и подсећа.

— Право велите, грађанине Рига, поче он — ми смо овде доиста живи сарањени као у каквој гробници.

— Сарањени! То још нисте. Али ја ћу вас саранити. Сад још имате излаз у тавницу. Ја ћу вам и то затворити, затрпаћу све и оставићу вас овде да један другога поједете.

Човек се насмеја; сматрао је да је то некаква шала Ригина. Но Ригу ово чисто као да увреди. Његове [405] усне грчевито заиграше. Он се примаче човеку и прошапута му полако.

— Ти одбијаш ово на шалу: мислиш хоћу тебе да дирам. Бесмислица! Ја идем да вас живе сахраним. Тамо на крају ходника има један свод, у коме ваља избити само један камен па да се све сруши и да излазак буде затрпан на десетак метара дебљине. Разумеш ли сад?

Човек оста скамењен, не знајући шта да мисли. Рига га загледа још једном, загледа га дуго и значајно после развуче усне на осмејак и рече као у шали:

- Ха, ха! уплашио си се, ето колики сте ви јунаци! па онда заврши речима:

„Збогом! Чувај тајну! ха ха ха!

Рига се изгуби у мраку. Будан хајдук поседе неко време, па се онда диже и пође полако за Ригом. Да га је ко упитао куда ће, он не би умео јасно казати, али нешто га је вукло напред и он је корачао.

Дуго је тако ишао не опажајући ништа у оном мраку. На једаред он у даљини угледа неко светлуцање. То је јамачно Рига са својим жишком, помисли он и убрза кораке, жудан да изближе види шта је овај загонетни човек учинио. Рига је поиздаље чуо његове кораке, и изашао му на сусрет. Погађао је да ће то бити онај исти човек, с којим је мало час разговарао, и он је осећао чисто неку насладу да му сад и делом покаже како му отоич није говорио неистину и како су његове отоичње речи биле истините.

Рига чисто истрча пред овога човека, дочепа га за руку и повуче га напред.

— Погледај, рече он — показујући му прстом далеко напред у мрак, кроз који се једва на зор по мало назирало.

Оштро око хајдучко опази у даљини три-четири плавичаста пламичка, који су лебдели на врху мрачних сводова, али овако из даљине није се ништа могло разговетно познати.

— Видиш ди оне плавчасте пламичке? — упита Рига живо.

— Видим, а шта је оно?

— Оно су посмртне свећице, запаљене у покој душе свију нас што смо овде — рече Рига злурадо... Јес, оно су пламичци од фитиља удешених у закључном камену на сводовима. Кад фитиљи догоре, плануће запаљива материја, што је унутра у шупљем камену; под напоном силних гасова, који ће се ту развити, камен ће се строшити и прснути у тисућу комадића, и свод ће бити отворен. Од страховита потреса помериће се и уздрмати сва околина; земља ће се срушити и на десетак корака дубине пролаз ће бити зароњен....

... „И то ће бити, сад овога тренутка, с тога бежи да се уклонимо. Потрес ће бити тако силовит, да нас може бацити на далеко, може нас и осакатити — хајдемо!

И Рига опет дочепа човека за руку и снажно га повуче напред.

— Стој, овде можемо стати, рече он, кад стигоше код једне удољице, где један крак овога ходника савија у десно, градећи кратак лакат.

— Стој, овде смо заклоњени, одавде ћемо све лепо чути, а штићени смо од потреса и одломака, који могу полетети на све стране.

Хајдук се покоравао вољи Ригиној, а осећао је како му срце у грудима узбуђено удара. Мучио се да се прибере, али је под утиском ових чудних саопштења чисто био као омађијан.

Међутим Рига је изгледао са свим равнодушан и необично миран; он је о целој тој ствари говорио као о нечему врло обичном, што управо тако и мора бити.

Дуго су тако стајали, али пуцња не би; прође читаво пола часа, а још је све било тихо и мирно. Хајдук се поче полако храбрити и повраћати. Може бити, да од свега тога нема ништа озбиљно; можда се то Рига шалио с њим. Кад га је питао зашто тако чини, он је одговорио: за то што је лакше и лепше умрети но живети. То не може бити озбиљан одговор Ригин. Он се јамачно шалио.

Међутим и Рига је изгледао зачуђен и изненађен. Док се хајдук бавио овим утешним мислима, он узе жижак и понова тркну напред ономе месту, где су се пре из ближе видели они плавкасти пламичци.

Рига доспе понова под камене сводове и веома се зачуди — сви фитиљи били су погашени. Ово учини на Ригу дубок утисак.

... „Погашени фитиљи! А ко их то погаси? Погасили се сами. Да то није какво предсказање. Није ли то опомена и знамење небеса, да не треба чинити ово што сам ја наумио.

Мислећи тако, Рига је осећао како му дршће рука у којој држи жижак. У њему је понова била настала борба да ли да изврши наумљено дело или не.

— Ако провиђење хоће да ово не буде, ови фитиљи, који се се мало час сами погасили, — неће се упалити — пролети Риги кроз главу.

И он диже жижак и прислони га уз фитиљ!...

Пошто су се прво мало пушили, фитиљи плануше живим, плавкастим пламеном, и осветлише поцрнео мрачни свод...

Рига се брзим корацима удаљи испод ових кобних сводова. Још није био ни достигао оно место, где је мало пре стајао с оним другом, кад кроз прокоп духну силовита ветрина; нешто замириса ружно на огоретину, земља се затресе тако силно, да Рига посрте и јако се удари лактом о зид; страховита грмљава проломи се као да се пола света руши, и око четрдесет људи једним махом бише живи закопани. Простор од преко 15 корака био је претрпан и зароњен, а подземни ходник тиме одсечен од целога осталога света. Страшно је било и мислити, какве ли паклене муке очекују бедне живе сахрањене сужнике, који остадоше да нађу грозну смрт у овој големој подземној гробници.

XXIX
Зрачак наде у царству мрака

Од кад је онако загонетно нестало целе хајдучке чете, млади везир био је необично раздражљив и мрачан. Стари Реџеп годинама је провео око свога младог господара, али, од кад га зна, никад га није виђао овако страховито потресена и забринута. Бивало је тренутака када се Реџеп озбиљно прибојавао за умље везирово. После страшних наступа срџбе, [409] везир је падао у неку неодољиву мрачну сету, и у такој једној прилици Реџеп га је затекао где плаче. Везир није скривао својих суза. Под теретом огромна бола, он је пао око врата верноме старом служитељу и очајно је узвикнуо:

— Ја хоћу да умрем, добри мој Реџепе! То је најпаметније и најбоље што у овом положају могу учинити..

Реџеп је одмах разумео, да ова тешка душевна бољка мора стајати у вези, и то у тесној вези, с предусретљивошћу коју везир налази код своје лепе, миле жене.

Кад је Маре попустљива и нежна према везиру, он је вазда ведар и расположен, па ма како иначе тешке биле друге неприлике, с којима се мора борити. На против, кад из харема лепе Маре духне хладан, непријатан ветар, кад код ње плане стара зловоља те везир из њена дивна ока прочита строге осуде и прекоре, који му довикују: „Ја сам робиња твоја, не тражи од мене љубави и узајамности,“ тад се топло срце везирево на мах следи, његов бистри ум помрча и довољна је једна једина ноћ, да од њега крепка и свежа, и телесно и душевно, начини страшну развалину, у коју је жалост погледати.

А тако стање наступило је баш сад у последње доба, баш сад, кад су тешке политичке прилике захтевале да је најприбранији и најдурашнији у раду и борби.

Међутим, ствар је била природна. Сама трзана, сама под теретом големих брига, Маре није могла савлађивати [410] себе у тој мери, да везир ништа не осети од ове големе промене код ње. Нарочито од кад је судба заробљеника тако несретно на једаред ударила косом, стрмоглавом низбрдицом, те се није могло знати с поузданошћу ни толико, да ли ће ико жив од толиких људи изнети главу из ове погибељи, или ће изгинути сви до последњега, и то изгинути тако загонетно, да им се чак ни гроб не зна.

Што се најтеже дало сносити, то је да је, овај тешки ударац дошао баш онда, кад су сви рачунали да је спасење и избављење ствар готова и свршена. Пронађен подземни излаз, тешким напорима војвода спасен из привидне смрти и упућен за другима, да „путем спасења“ из тврђаве изађу на слободу, и на једаред сви ти људи, скоро њих четрдесет на броју, ишчезавају, губе се, нити се чује да су живи испод земље, нити где год избијају на површину.

Јавља се зрачак наде. Шаљу Ригу да их он изведе из мрачнога подземног лабиринта, у који су залутали ево већ трећи дан, а ни од њега ни трага ни гласа. Данас, пред заранке, чује се испод земље страховит пуцањ, чује се баш с оне стране, где би од прилике морали бити залутали патници. Је ли то пуцањ што спасава, или је то пуцањ што убија, или је то радосно оглашивање васкрса, или последњи звук који покојника у гробницу прати!

То се могло само слутити. Свакојако ваљало је причекати бар који час, да се види хоће ли бити даље каквих знакова.

Међу тим овај подземни пуцањ имао је други неочекивани резултат.

Заплашени ненадним рушењем велике барутане, која је тако чудновато и тако неочекивано одлетела у ваздух и починила толике штете, становници београдске тврђаве били су на највећем опрезу и пазили су и на најмањи потрес или пуцањ.

У осталом, у том смислу издата је била и оштра наредба, у којој се препоручивало, како војницима тако и свима осталим становницима тврђаве, да строго пазе на сваки пуцањ, на сваки потрес и да одмах извештавају најближу власт о томе, чим би што чули или приметили.

Кад се чуо овај последњи пролом, који је, као што смо видели, долазио од рушења подземна прокопа, један стари Турчин — ерлија — комшија Реџеп-агин, устаде забринуто и оде своме комшији да се с њим о томе разговори.

Стари Турчин каза Реџепу своје сумње и исприча му овај случај.

„Још док сам био дете, седео сам у једној кући овде на Јалији, ту одмах испред тврдињске Видин-капије. Седамдесет ми је година сада, а та кућа још стоји иста онака, каква је и некада била. Ништа се на њој није променило, па чак и онај стари орах пред кућом стоји и сада исто онако гранат и поносан. Па кад се тако ништа није променило, онда је вероватно да ту још и данас стоји онај исти зидани лагум, кроз који смо се ми деца провлачили чак амо до у саму тврђаву. Тај је лагум ишао у овоме правцу и по свој прилици, протезао се кроз целу тврђаву, и, можда је излазио чак тамо негде с друге стране тврђаве, а можда се свршава и где год ту под земљом у самој [412] тврђави. Чувши сад овај пуцањ и потрес, прво што ми је пало на ум, било је сећање на тај лагум. Разбирао сам и, како сам дознао, у тој кући сада станује некакав Јерменин, који тргује коњима. Ко зна какав је и шта је тај човек. И зар не би било могућно да баш он припада каквој завереничкој дружини. Или ако не то, зар се тај човек није могао купити за паре, да буде на руци злочинцима, који кроз лагум могу продрети у средину тврђаве, ту унети огромне количине барута и других запаљивих материја, па бацити у ваздух читав део тврђаве и најважније зграде у њој? Зар се тако не би могао поткопати и сам конак везиров, и ако је на вису? И овај последњи пуцањ зар не би могао долазити од подземна рушења, где злочинци сами себи крче пут и прокопавају све даље и даље.“

Старац је завршио свој говор напоменом да свакако ствар ваља узети озбиљно и испитати, стоји ли и сада тај лагум и докле се може кроз њега продрети.

Реџеп је пажљиво слушао, али док је старац ово говорио, његове мисли биле су заузете сасвим другим предметом. Мислио је о томе, како би се овим новим поткопом, ако га збиља буде, могао користити да сазна штогод о несретним, под земљом залуталим хајдуцима.

— Можда овај лагум збиља иде бар до сред тврђаве. Можда он стоји у вези с осталим лагумима, с којима саставља читаву једну заједничку систему. Идући тим лагумом, можда би се могло доћи до залуталих патника, или им се бар примаћи ма с које стране. [413] Или би их, можда, могли овим лагумом и спасти, извући их отуда.

Ова мисао толико је била занела Реџепа, да он чисто и не опази кад стари Турчин прекиде говор, па удубљен у замршена размишљања, и сам је неко време ућутао непомично.

— Ба, да се окуша срећа, и то још данас, сад одмах — рече Реџеп живо, чисто као да се трже из дубока заноса у мислима.

Обрадован у први мах, што се ма од куда указује ма и најмањи зрачак наде, Реџеп није одмах ни опазио, с каквим је тешкоћама скопчано оно што је он замишљао да изведе.

Ваљало је испитати постоји ли збиља лагум и куд он води, али све то ваљало је учинити преко поузданих и поверљивих људи, који би умели и ствар извести, и који би били предани толико да ћуте и да не издају ништа, ако би их лагум довео у додир са залуталим страдалницима под земљом. С једне стране, дакле, ваљало је ствар крити, а с друге стране испитати је пажљиво. Не казивати о томе ништа везиру, било је веома незгодно; а казати му могло је бити опасно, јер би он могао наредити кога од својих ближих и млађих људи, да лично учествују у испитивању овога лагума.

Помисао на ове тешкоће малко је стишала прву ревност Реџепову, и он обећа старом Турчину само толико, да ће ствар најозбиљније испитати, а њега замоли, да за сад не говори о томе ником ништа, и [414] да у опште ћути, па ма шта дознао о овоме, док се прво не би с њим разговорио.

У оваком стицају прилика, а поглавито због мрачног душевног стања, које бејаше настало код везира, стари тефдердар осећао је потребу да се види с Маром и да се с њом о свему посаветује. Ваљало је и да је извести о овом најновијем гласу о новом лагуму, а и да јој објасни неке околности приликом Ригинога одашиљања, пошто је она знала само толико, да се некакав странац, Грк, понудио да нађе излаз из подземна лабиринта, у који су бегунци запали.

Но и састанци с Маром постали су сад тежи и опаснији. Немирно расположење везирово често га је гонило, те је у недоба скакао и одлазио у харем лепој жени, а чешће би дошао само до врата и ту би каткад по читаве сахате очекивао притајен, занемео, жалосан, па би се онда полако, оборене главе, опет враћао натраг и не ушав у харем, и не дирнув чак ни врата харемских.

Реџеп је морао дуго меркати да избере згодан час и тек око по ноћи уграби повољан тренутак да уђе код лепе жене. Она је била спремљена за његов долазак и очекивала га је с нестрпљењем.

Само кратко време могли су остати заједно, с тога су обоје хитали да се разговоре бар о најважнијим стварима.

— И још никаква гласа, добри Реџепе?

— Никаква, светла ханумо! Види се да се Рига и сувише у се поуздао. Преценио је своју снагу.

— Рига, Рига!... - рече Маре мрштећи се, као да се нечега присећала. — Рига! какав је то Рига? Шта је он: од кад је овде?

Реџеп се чисто покаја што је тако отворено изрекао Ригино име, видећи какав утисак оно чини на лепу жену. Али сад се већ није могло више натраг. А најпосле то се једном свакако морало објаснити, и можда је боље да буде што пре. И Реџеп продужи одлучно:

— То је млади Грк, који се од подуже времена бави овде код владике. Смеон човек; веома предан члан наше свете дружине. Голема штета ако тај човек пропадне у....

... — Ах, вама је зло, светла ханумо... — узвикну Реџеп и прискочи да прихвати малаксалу жену. Али она одмахну руком и спусти се сама на диван. Била је бледа као смрт, а очи су јој угашено лутале као да нешто траже у далекој прошлости.

— Вама је зло! Како сте бледи, светла госпођо!

— Ништа! Проћиће!... дајте ми само мало воде — прошапута Маре сломијеним гласом.

Наста кратко ћутање. Реџеп се бојао да отпочне а Маре је осећала како су јој вилице грчевито стиснуте, и како их не би могла отворити баш и кад би хтела. Осећала је даље како се на мах бејаше сва охладила, као да јој је на једаред из тела источена сва [416] крв. Но дамари почеше опет живље радити и мало по мало Маре се поврати.

— Каква страшна фаталност! — рече она жалостивно. — Рига дошао да спасава Срђа! И где да се нађу њих двојица: под земљом у царству мрака!..

Она болио махну главом: — Не, не! Ништа добро не може изаћи из њина сретања. Душевно стање код обојице мора да је у највећој напрегнутости. Сваки кончић њиних живаца наелектрисан је. Једна једина реч, један осмех, један поглед може их раздражити и изазвати да се као бесни зверови рину једин на другог... Како ми раније не каза, добри Реџепе, да избегнемо ово кобно сретање!...

— Ко је могао и слутити, светла ханумо!.. Ето, ја ни сад још не разумем целу ствар. Видим само да нешто није добро. Проклета мржња!

— Или боље реци, проклета љубав! Јер овде је мржњу љубав родила. О љубави веле да је кћи небесна, па ипак та анђелска љубав мати је тако гнусна порода, као што је мржња, за коју би с правом могли рећи да је кћи пакла.

— Па ипак може добри Бог дати да се све окрене на добро, онде где се најгорем надамо, — рече Реџеп.

Но Маре као да није ни чула ове рочи његове, јер продужи даље, као да је сама себи говорила:

— Међер право каже један песник и философ арапски, кад певајући химну љубави, назива је сузном и крвавом, и вели да је због ње проливено много [417] више крви и суза, но рад мржње, освете и лажи укупно... Како је сасвим друкчије пријатељство! Ја сам пријатељ једноме човеку, пријатељ си му и ти, и за то што смо нас двоје пријатељи неком трећем, ми смо пријатељи и међу собом. То је као она математичка истина, да две количине, равне некој трећој, и међу собом су равне. Па тако бива и у многим другим стварима. Ја волим музику, волиш је и ти. Та сличност укуса зближава нас и спријатељује. Ја волим неки предео, волиш га и ти. Заједно га посећујемо, заједно уживамо у њему, сретни смо обоје, и једноликост у наклоности зближује нас и веже. Само је код пусте љубави друкчије! Ту једноликост укуса раздваја, одбија и од пријатеља гради најгоре душмане. Од куда то? Јамачно с тога, што је та врста љубави, љубави полне, егоистична, саможива и нечиста. Ту се човек појављује као грабљивац, који хоће све за се, а ништа не да другоме. Човек има лепа коља и мило му је, кад се тај коњ и другоме допада. Има лепо оружје, лепе псе, леп дом, лепе тефериче — еве се то показује и ближњему своме, и ако се све то и њима допада, он ужива у том допадању. И баш с тога воли такве људе, који воле његов мал и којима се допада његово добро и његова тековина. Само жене своје човек трпа у харем, затвара их под густе решетке, увија их у непрегледно фереџе и готов је да исуче нож на онога, ко би му рекао: „Море, баш ми се допада твоја жена!“ Чак му није доста ни то, кад је потпуно уверен у љубав своје жене и кад несумњиво зна, да њено око не замиче за другим. Бар тада, бар у том случају могло би се дозволити том љубавнику без наде и изгледа, да из пристојне даљине уздише неузнемирено за предметом своје љубави. Али, [418] страшан егојизам људски ни то не да. Он хоће све за се и готов је да другоме сјури нож у груди за прост осећај, који се без наше воље и питања у нама рађа. Човек воли једну жену: ако је по несрећи заволи и други, онда су њих двојица непријатељи и ништа их измирити не може. Ни један од њих неће да се упита: да ли та љубав долази по личној вољи и жељи; ни један неће да расуди, да ни други не може да заповеда својим осећајима као ни он својим, па бар да буду трпељиви и снисходљиви један спрам другога. Не! Гине, а опроштаја нема! Таки су људи, па таке су и жене, али не свуда. На истоку, где је многоженство закон и правило, женске су већ привикле да њих по 2—3, па и 5—6 могу у друштву и заједници волети једног истог мужа. И то је баш најбољи доказ да ова опака суревњивост у љубави није никакав природан и неминовни осећај, већ зла навика која често отрује живог човека кроз цео век и од питомих људи начини дивљаке, који би један другога рахат могли појести. Тако су можда и они један с другим учинили!... О, боже! О худе среће моје!

Реџеп је и пре слутио ову ствар. Још по речима Ригиним он је видео, да је ту љубавна сурењивост закопала своје отровне нокте. Сад му је било све јасно. Маре је у јадању своме све казала. Реџеп је жалио лепу жепу. „Ваља је охрабрити и утешити“ — мислио је он у себи.

И без великога увода, он јој узе казивати о изгледима који се изнова појављују, ако се обистини вест о лагуму, за који је чуо од старога Турчина.

Маре није на то много полагала. То ће јамачно бити каква кратка шупљина, која иде двајестак тријест корака, која никуда не води нити икуда изводи. Да тај лагум допире до залуталих бедника, они би и сами њиме пошли, а не би чекали да их тек они одовуд опомињу. Ипак и она је била за то да се ствар брижљиво испита. Поверљиве људе за тај посао ваљало је узети из вароши, позајмити их управо од дружине Ноћне Браће и заветовати их, да о тој ствари не говоре ником ништа, док се не види крајни резултат.

— Али ако све то не помогне, као што и неће помоћи, — рече Маре очајно и скочи збуњено с дивана, на коме је дотле наслоњена лешкарила — ако ништа не помогне, онда... о, боже, онда нам ти једини буди на помоћи! Ја ћу онда прегнути и учинити једно очајно дело, које ће у једно битни последње средство, па или пропаст, или спасење!

Маре је то изговорила таким тоном, да стара тефтердара чисто језа прође.

— Боже мој, шта ли је ова жена наумила? — мислио је он у себи, а са усана му се оте — Само немојте ништа пренаглити, светла кадуно!

— Пренаглити! Ту се нема шта пренаглити, добра старино. Ту ће бити крај, свршетак, прелом... Али доста о томе. За сад је то још рано. Окушаћемо још друга средства. Како је везиру? Стара Зелида каже ми, да је ноћас два пут долазио до мојих врата, бавио се подуже па се опет враћао натраг.

— Везир је јако узбуњен, светла госпођо, те баш то и хтедох вас молити. Свратите мало више пажње на њега. Будите милостива. Бојим се да у тешком очајању и големој раздражености не учини какво зло.

Маре обећа да ће чинити све што узмогне. Измењаше још неколико мисли, па се Реџеп крете да иде.

Читав дан требао је Реџепу док је нашао погодне људе, који ће окушати срећу с новопронађеним лагумом. Три поуздана човека упућена су да изведу ствар онако, како им је то Реџеп скројио и испланирао.

У име власти они су ушли у стан Јерменинов, и збиља он им је одмах показао лагум, који некуда води, али који је он био на десетак корака преградио и од њега направио шталу за коње. Зид је пробијен и три иследника пошли су даље. Прошли су око 300 корака и ту су наишли на место, које је јасно показивало, да су ту зидине тврђавске и да даљи прокоп уводи у тврдињу.

Нашав се у тврдињи под земљом, ови људи, по савету Реџеповом, сада су почели на сваких 5—6 корака давати знаке, не би ли их сахрањени јадници чули, ако су где год у близини. Ти су знаци давани ударцима чекића, а ударци су комбиновани тако, да их је могао давати само онај, који то нарочито зна, нити се икад могло десити да ко год нехетице обичним [421] куцањем погоди те знаке. Ти су знаци били познати међу хајдуцима, и они су их један другом давали, кад су где год у шуми и кад због близине непријатеља не смеду друкчије да се јавну један другом. Таке знаке давали су сад и ова тројица, ударајући у обадва побочна зида, у патос, па и у таваницу.

Нада је била, да ће затрпани патници чути и да ће одговорити, ако се нађу где год у близини. И тада би остајало, да се у томе правцу прокопа излаз и да се страдалници изведу у овај канал.

Три изасланика радила су пажљиво. Напредовали су веома полако и на сваком другом трећем кораку куцали су и куцали. У том истраживању провели су целу ноћ и зауставили се тек онда, кад их је крајни умор савладао. Тада легну да отпочину.

Не зна се колико су спавали, али свакако прошло је бар 3—4 часа. На једаред један од њих трже се и с почетка је био збуњен, и није најјасније разбирао где је управо. Али на једаред он се прену. Учини му се да од некуд с висине чује неко куцање, и то куцање по такту, онако како се даје хајдучки знак.

— Да не сањам? Или ми се од онога силног куцања причиња да и сад слушам тако куцање?

Он протрља очи и устаде. Сад је још јасније чуо познато куцање „тик-тик, так, тик-так-так“.

Сав усплахирен он се саже и журно узе будити своје другове.

— Лупају, лупају! Устајте! Јављају се! — викао је он радосно.

Другови поскакаше. Али у оној забуни још нису могли добро разабрати шта им управо говори.

— Лупају, јављају се! — рече он, и у тај мах опет се разговетно чу „тик-тик, так, тик-так-так“.

— Чујете ли? — упита их он радосно.

И они су збиља чули.

— Шта да радимо сад? упита један.

— Да откопавамо, шта ћемо друго! Могли би им истина, и онако куцачком азбуком јавити ко смо, али то би трајало дуго. Најбоље овако да им дамо два три пут овај обичан знак, па ће већ по томе знати да смо њини људи, а онда одмах да почнемо копање.

На томе се сложише. Један већ дохвати чекић.

Док су они овако разговарали, чуло се још једном разговетно куцање одозго у таваницу.

Сад куцну и овај одоздо. Куцну у два маха, па онда ућута.

Сва тројица су очекивали да ће им сад одозго још живље и јаче одговорити, и сви упреше погледе у таван. Али одозго се нико не јавну.

— Што ли не одговоре? — рече онај што је куцао?

— Можда те нису добро чули, можда ниси доста јако куцао. Чек да ударим ја — рече други, скочи и дохвати чекић.

Он је ударао измаушке целом снагом. Цео је подземни ходних одјекивао — али одозго опет не би никаква гласа ни јава. Чекали су и чекали, али одозго [423] ћуте. Опет су куцали, опет су чекали, али се одозго нико не јави.

— Боже мој, шта ли све то може бити! Како то до мало час куцали сами, куцали онда кад им се нико није одзивао, а сада ево ми куцамо а они ћуте, и то ућуташе баш онда, кад смо ми отпочели куцати.

Настадоше свакојака нагађања:

— Да се нису удалили баш у онај мах, кад смо се ми спремали да почнемо лупати.

— Или се, можда, боје да ово није какав мамац од стране Турака.

— Или се ваљда куцање одозго не чује?

Било је још и пуно других разноликих нагађања. Најзад се решише да куцају и окушају успех куцачком азбуком, где ће куцањем и заустављањем на разним писменима склопити речи и казати ко су. Отпочеше и тај посао и за непун сахат били су и с тим готови. Али све узалуд! Озго им се нико више не јави.

Тада су предузимали друге разне и управо очајне мере. Лупали су и у таваницу, у оба зида, и доле у земљу. Трчали су лагумом далеко и у једном и у другом правцу, али ни од куда никаква одзива.

Пошто су у том узалудном истраживању људи провели неколико пуних часова, попадаше опет од умора и тешка дерта. Кидала их је чисто некаква злоба, како то да се тако безумно стичу и сплећу те проклете околности, да увек погине ствар баш онда, кад се јави најлепши зрачак наде. То су сматрали као неку мрачну фаталност, која непрестано гони залутале патнике. [424] Али сва срџба била им је узалуд, она није ништа допринела да се ствар окрене на боље.

Покушан је још једном један и брз и брижљив поход, у коме је лагум испитан чак до краја свога, али сви напори били су узалудни.

На једно 50—60 корачаји од места, где су први пут чули куцање одозго, ходник се овај на једаред јако сужавао и после неколико тренутака сасвим се затварао. Цео тај простор испитан је што се најбоље могло, али без успеха.

Пуни гнева и очаја, изасланици морали су најзад решити да се враћају натраг. Њин задатак остао је несвршен. Нада која им се указала за један кратки тренутак, брзо је избледела као залутала зрака на сунчевом заходу: избледела је, нестало је, а згуснуо се опет мрак безнадежнога очајања.

Тако је било онима над земљом и онима под земљом: изгубљенима и онима који их траже; Црноме Ратнику и Риги, као и Реџепу и Мари.

XXX
Или — или.

Кад су се три изасланика вратила, не свршив ништа, Реџепа обузе очајање, у какво никад до сад није падао.

„Све је свршено! Црни Ратник и Рига и цело њино друштво, скоро 40 најпоузданијих бораца, све је то за навек пропало. Пропаст Црнога Ратника убиће Мару. Она неће моћи издржати тај ударац. Она је и иначе дубоко потресена, а ово ће је сасвим искидати. [425] А кад нестане и ње, поред оволиких других губитака, онда је у питању све, онда је пропало све!“ — мислио је очајни старац.

Његово очајање било је у толико веће, што је прошле ноћи дознао још једну страшну истину.

Добио је прилике да окуша, ради ли још исправно онај чудновати механизам у зиду тамничком, који се на једаред растварао, те су туда и хајдуци били умакли. У крајњем, очајном тренутку, Реџеп се још уздао да ће се патници можда како год моћи спасти враћајући се кроз овај отвор натраг. Али прошце ноћи, на свој велики ужас, он је видео да је тај механизам покварен, да се, дакле, свод иза тамничког зида сасвим срушио, механизам покварио и потајна врата за навек затрпао. Тиме је очајним страдалницима затворен и овај један јединствени излаз.

„Да ли да јој кажем, или да још ћутим? Али на што је то ћутање и докле оно може трајати? Да ли да јој кажем целу истину, иди да извијам, да улепшавам? На што је то улепшавање и коме оно може помоћи? Не! Нашој огромној несрећи ваља отворено и слободно погледати у очи. То је најпаметније, што се у овоме очају може учинити“ — мислио је Реџеп. И он се реши. — Још исте ноћи он је био у Марином харему.

Она је познала да су зли гласи, још одмах чим га је видела.

— Дакле, свршено је? — упита она, и не чекајући га да он почиње.

— Свршено! — одговори Реџеп.

— Дакле, никакве наде више?

— Никакве, светла ханумо!

— Баш никакве, никакве?

Он болно слеже раменима и рече једва чујно, тако му глас беше саломљен:

— Никакве! Бар ја је не знам.

- Онда ред долази на мене, — рече Маре сухо и одлучно, и скочи с дивана, на коме бејаше присела.

— Јес, онда ред долази на мене. И ја ћу учинити своју дужност, — рече она, а оне лепе очи заблисташе неким чудним жаром, у коме се на мах огледала и крајна одлучност и готовост на последњу жртву.

... — Па и нека умрем — продужи она даље, чисто у неком заносу, као да је говорила сама себи. — Јес, па и нека умрем! Доста сам и живела... Истина, још сам млада, али и боље је умрети млада. Како је то тешко гледати, кад опада све што је човеку некада било тако мило и драгоцено: и младост и здравље, и умље, па и сама лепота! Боље умрети млада, боље умрети у цвету младости — таку самртницу готово сви жале... А мене ће и он жалити... Он мора доћи још једном, да ме погледа онаку ледену, крваву, онакажену... Он ће гледати искасапљено и попрскано крвљу ово лепо тело; сећаће се да је оно некада било топло, свеже, да је било у његовом наручју, да га је он грлио, љубио и њему ће бити жао... А ја? Ја тада нећу ништа осећати. То ће бити као неки миран сан без сањања, сан који вечито траје... Ако душа надживљује тело, моја душа не може се мучити после смрти, она ће знати да је испунила своју дужност и не може се осећати несрећна. [427] А после, она ће се тамо наћи с душом његовом и опет ће бити срећна, јер ће бити обадве заједно... А тамо ће бити и он који је овде на земљи само узалудно уздисао. Можда ћу тамо друкчије гледати на њега; можда ће тамо њему бити боље; можда ће у опште свима нама бити боље... Тамо негде, тамо на којој од ових сјајних удаљених звезда.

Но да ли душа очува сећање на овај свет? Да ли ћемо се горе негде, кад угледамо амо доле нашу земљу као мајушну звезду, сећати и знати да смо некада били доле на њој, живели животом њених ситних брига и страсти и тонули у бесмисленим залудницама које се зову велика дела човечанства!...

Маре је била као у неком полубудном заносу: очи су јој сијале чудним, топлим сјајем, али иначе то је био миран, ведар поглед човека одлучена и чврсто решена.

Реџеп је одмах познао да је код Маре извршен некакав прелом. Никад је он таку није виђао. Његово извеџбано старачко око као кроз прозор загледало је без тешкоћа у свачије срце. Он је и Мару добро познавао и покрети њене лепе душе вазда су му били и јасни и разумљиви. Али сад пред њим се из дубине уздизало нешто магловито, мутно и незнано, и он више није познавао душу своје госпође; т. ј. у тој души нешто се засијало, што он није знао, шта је. Видео је само толико, да се Маре решила на нешто што до сад није никад чинила, и то га је страшило.

— Светла ханумо, ви ете се одлучили на нешто очајно; ја стрепим од тога вашега решења!... Да се не пренагли!

— Маре не одговори ништа: занета у мислима она је лутала некуда далеко, далеко по прошлости и будућности. Тек после подужа ћутања она се прену...

— Нешто сте рекли, добри Реџепе!

Он јој понови своју првашњу зебњу.

— Да се пренагли! Па нема се шта пренаглити. Горе бити не може но што је сад. Све је пропало! За човека који се дави у бари до колена нема никакве опасности, ако и у море скочи. Ни тамо му не може бити ништа друго, но да се удави.

Опет наста ћутање: разговор је запињао: Реџеп се устезао да пита Мару о њеној намери, а да говори о другом чему није могао, кад му је то засело у главу и обузело све мисли његове. Чекао је да она сама што рекне, и она збиља проговори.

— Јес, решила сам се — рече Маре, устаде и узе ходати по одаји крупним, тешким корацима — решила сам се и моје је решење и кратко и јасно. Убићу срце своје, да спасем оно што ми памет вели да треба спасавати. Велико дело народнога ослобођења у рукама је неколицине људи. Обично веле: људи не стварају прилике, већ прилике граде људе и људи стварају прилико. Истина је да се неко историско дело може извршити само тако, ако су сазреле прилике за то. Али те су прилике и у људима. Нека нестане главнијих људи, у чијим је рукама сад дело народног ослобођења и све ће доћи под питање и у сумњу. Многи од тих људи већ су скоро изгубљени. Ја покушавам последњи очајни корак да их спасем. Њин је спас могућан једино тако, ако се за њега заложи [429] београдски везир. Ја ћу покушати да придобијем везира...

... — Шта, шта? — рече узбуђено Реџеп, који је дотле мирно слушао. — Шта, да придобијете везира, да он спасава хајдуке, душмане своје, људе зарад којих он и стоји овде, да њих гони и тамани?... И не покушавајте то, светла ханумо; ја добро знам везира. Од тога неће бити ништа; не може бити ништа!... Никад, никад!

— Никад или сад! — рече Маре ведро. — Јес, и ја знам да се то на први поглед чини као неко чудо, које је немогућно. Али ако је љубав збиља оно што о њој певају песници свију народа и проповедају мудраци свију времена, ако је љубав доиста света, велика и свемоћна, она ће бити кадра и чуда да чини и она ће створити чудо и избавиће из мртвих већ скоро прежаљене другове и пријатеље наше. Обмане може бити само у једној тачци. Да ли је везирова љубав спрам мене истинска, права, пуна љубав, или је то може бити, само кратко привремено осећање распаљених пожуда, које ће исто тако једног дана неосетно нестати, као што се ненадно и појавило.

Реџеп је пресече: — То није. Ја везира добро познајем; његова је љубав искрена и дубока...

— Онда је и наш успех прилично вероватан. Ја ћу везиру исповедити све, казаћу му све, и тражићу од њега милости за невољнике. Дадне ли он милости, ја ћу је платити љубављу. Истина нико не може заповедити своме срцу да ово воли, а ово да не воли, али моја је воља јака и ја ћу имати довољно снаге, да се једном за свагда одрекнем свију нада на своју личну [430] срећу и да од сад живим само за срећу других и у корист оних великих идеала, којима је још из детињства запојена душа моја.

— Биће големе несреће, али вајде неће бити никакве. Везир ће пре пристати да себи живот одузме, ако дође у сукоб с дужношћу својом, али дужност неће напустити. О, ја њега добро знам — рече Сребрница брижно.

— Душа је у подгр’оцу. Мора се ризиковати последње средство. Не помаже ли, онда ћу ја прва главом платити своју лаковерност.

— Та већ кад дође до глава, светла ханумо, онда је све једно, којим ће се редом она дати и да ли ће бити прва или друга или десета.

Маре га пресече:

— О вама нећу говорити ни речи, управо прикрићу све што се вас тиче, и ви ћете остати недирнути, неповређени — рече Маре с топлим саучешћем.

— Пошто сви ви пропаднете и нестане вас! Ала би то тек био бесмислен живог, гори од сваке смрти. Није овде реч о мени, но ја се двоумим, шта ће бити од целе те ствари. Да се то само мене, тицало, ја бих до сада бар 10 пута сам испричао ствар везиру и казао му све што знам. Но ту човека вежу други обзири; судбина толиких других људи свезана је с том ствари.

— Баш с тога се та ствар и не сме сад оставити овако како је. Наша је дужност да окушамо све што нам је у снази, а успех је у божијој руци. Ја сам решена. Мени се овакав исход одавна слутио и [431] ја сам дуго и много мислила о овоме одсудном кораку. Ово је као оно, кад болеснику у очајним приликама дају отров као лек. Где нема никакве друге помоћи, некад и то помогне.

И ако је у почетку била узбуђена, Маре се доста брзо умирила и сад се чисто чудила, како је мирна и прибрана.

Реџеп јој је свраћао пажњу на разне околности, које ће утицати на везира, али се из одговора Мариних видело да је она прилично на све мислила и прилично све предвидела. Па кад је ипак остала непоколебљива и одлучна у својој намери, Реџеп је сматрао да је више не треба мучити сумњама. Она верује у успех: ваља је пустити — можда ће Бог дати и да помогне.

XXXI
Исповест

Решена, да све открије везиру, Маре није хтела развлачити своју одлуку. У осталом морало се хитати већ и због оних невољника под земљом. И овако је много протекло; сваки час одлагања могао је учинити да помоћ и милост доцне стигну и падну на мртва телеса. Ваљало је дакле хитати.

Одма сутра дан Маре поручи везиру да има велику и тешку молбу на њега. Да би му објаснила све у чему је ствар, ваља им да имају бар пун један сахат на расположењу. С тога оставља њему да избере [432] време, када ће му бити најзгодније, а моли га само толико да се ствар не развлачи.

Везир није оставио лепу жену да на њега дуго чека. У последње доба она је махом била тужна, зловољна, нерасположена, што је и на њега убиствено дејствовало. Био се већ ужелео њена осмеха, њене меке, благе речи, њена ведра, раздрагана погледа; с тога се веома обрадовао, кад му дође њена порука. Још истог дана пред заранке он оде у харем лепој жени, а по слузи је наређено да се нико не усуди узнемиравати га, па ма се шта десило, ма ко га тражио.

Очекујући везира (напред је била извештена о његовом доласку) Маре се налазила у чудном душевном расположењу. Ти осећаји могли би се донекле сравнити с осећајима младе женске, кад венчана као невеста, прво вече под венцем очекује долазак младожење, који ће је свести у брачну постељу.

Али тај осећај није био сам; уз њега се приплетао други један. — Маре је носила у души нешто налик на оно што би осећала млада испрошена, још невенчана, али већ болна, преболна женска, којој би рекли:

„Твој се час приближио; до мрака тебе већ неће више бити међу живима; смрт лебди над тобом: али ти си млада, ти си прошеница; немој умирати као обично, но се спреми и обуци, обуци се као невеста, мети на се сав свадбени накит свој, па тако дочекај смрт; нека види да је се не бојиш, нека зна да си јој се надала, и да је чекаш смело.

Под утиском тих осећаја Маре се збиља нарочито спремила да дочека везира, и та спрема била је [433] не само душевна, но и телесна. Не дајући себи тачна рачуна о томе, за што све то чини, она се доиста тако спремила, као да ће одатле у цркву на венчање, или у гробницу на опело. Отишла је прво у своје харемско купатило и ту се веома брижљиво окупала. Никада је њене младе робињице, које обично узима са собом у хамам, нису тако дуго и тако брижљиво трљале ђул-водом, као сад; никад њене дивне косе нису тако пажљиво натиране мирисним зејтином; никад миришљави кадови, који испуњују хамам за све време купања, нису били пријатнији, заношљивији, лепше подељени и помешани. Три пуна сахата остало се у хамаму, и све ово време било је посвећено јединствено и искључно нези онога лепог тела. Маре је заиста била савршенство женске лепоте, лепша од свега што је до сада створио најлепши полет духа човекова, а изрезало длето највећих мајстора, почињући од Пракситела па до Микел- Анџела и сувременог Канове — лепша, јер оно је мртав, хладан мрамор, а ово је живо, топло тело, са живом душом у њему.

Да се схвати, да се осети ова свемоћна лепота, требало је видети ову дивотну жену, кад је, као вила водичарка, или као оно некад древна најада, изашла из млака, као суза бистра купатила, кад је својом босом ногом стала на дивни румени мрамор, па пред огромним млетачким огледалом дигла у вис своје обле, као мрамор беле руке, нагнув мало у страну свој витки вилински струк, док су две младе лагане робињице меканим убрусом од свилоруне кашмирске вуне утирале с тела капљице мирисне воде.

Тај је призор требало видети. Тек тада могло би се донекле осетити, шта је лепота. Јер то се не [434] да ни рећи, ни описати, ни насликати, ни изрезати, па чак ни опевати — лепота се само може осетити; она се само душом схвата: а ко њу једном сагледа, он је после за дуго слеп за све друге предмете, јер у души букне пламен, који осветљује само тај један једини предмет, лепоту, коју смо осетили, створ, који је постао предмет наше љубави.

Маре је дуго стајала пред огледалом голишава: она је и сама уживала гледајући оно дивно тело.

После хамама настало је облачење. Маре је метула на се лако харемско одело од бледољубичасте свиле, укусна и спретна кроја, где не остаје откривен ни један нежнији део тела, а где се опет зато разговетно види облина и гипкост дивна женска струка.

Маре није била унапред решена да се данас намерно што укусније одене и што лепше прикаже, али то је ишло некако само од себе, скоро и нехотице, и она је чисто с чуђењем примећавала, како је данас пробрала и најукуснији накит и најлепше одело, али то је опажала тек онда, кад је ствар већ била свршена.

И сам израз лица био је данас код Маре некако нежнији и дирљивији. Измучено дугом борбом и тешким мислима, оно живо, оно паметно лице добило је као неки одсенак туге и тиха бола, што му је придавало још веће дражи.

Код људи, а нарочито код женскиња, често бива да се једно исто лице, у разне дане, или једног истог дана у разно доба, показује час лепше, час ружније. Те су промене по некад тако велике, да човека чисто поразе. Свикао си се на једно лице да га сматраш [435] као лепо, симпатично, веома допадљиво. И гле, једног дана оно ти изгледа сурово, грубо, немило, скоро ружно и чисто би се заклео да то није оно исто пређашње лице. Исто тако бива и обратно. Лице, који ти обично изгледа ружно, по некад ти се за чудо допадне. У њему на једаред просија нека нова, мила и симпатична црта, коју обично ниси опажао, и то ти лице онда изгледа лепо и мило.

Тако је сада било код Маре. Она, обично лепа, данас је била најлепша, најмилија, просто, заносна.

То је опазио и сам везир, чим је ушао. Сиромах човек! Пошто је у њу прво дуго и дуго гледао, држећи је према себи, он на једаред испусти њене руке из својих руку, покри лице шакама, и чисто јаукну-

— Маре, мила Маре! ослепећу од твоје лепоте!

Збиља као оно у сунцу, у лепоти ове дивотне жене било је нешто што засењује и заслепљује, нешто што тако блешти, да чисто не да у се гледати.

Маре је ћутала. Везир се рину прозору, и као да се обраћао некоме који стоји ту пред њим, слуша га и може му одговорити, он упита потресено, боно, с пуно горка прекора.

— Створитељу! Шта си хтео кад си саздавао ову страховиту лепоту! Какав ти је био смер, кад си узео обличје најлепше хурије небесне и послао га амо на ову бедну земљу, међу грешне људе?! Какав је план твој, каква је велика и света замисао твоја, рад које је створено ово непресушно врело страсти и љубави, ова чудна жена, која, куд год прође, проноси и шири за собом страшан пожар љубави. Јер не може [436] бити да је ово створено тек онако, случајно, без одређена смера. Та свака зрнка песка на обали морској има своју задаћу и свој пут, вели песник; па зар је могућно да је ова ризница лепоте и духа створена беспутно и без задатка свога!... Не, не! То не може бити! То би било безумље у природи, а у природи нема безумља; оно је само у делима људским, а створење ове непостижне лепоте дело је божије!....

Везир је био бурно и страсно расположен. Већ десетак пуних дана он није видео ложнице своје миле жене. Још од самога почетка, он је био поставио правило, да посећује ложницу Марину само онда, кад она то не забрани изречно, и кад се не одупире тој посети. Страсно заљубљен, он није пропуштао ни један састанак с њом, а да је не замоли за голему милост, да му поклони који тренутак у својој ложници. Те су молбе понајчешће биле неме. Он се није усуђивао да је пита речима. Он је то чинио погледом, пољупцем, отискивањем руке, болним, страсним уздахом, или простим узвиком: Маре!

Она је тако исто мимиком и знацима одговарала. Или махне главом одречно, или руком одгурне ваздух од себе или тужно уздахне, или напући уста и намршти чело, или рекне само (и то увек српски, ма да су иначе вазда турски говорили међу собом, јер он, сем неколико љубавних фраза, није знао пишта српски), а по некад било је довољно само то, да га она строго и озбиљно погледа, и он је већ знао да тога дана његове бујне страсти морају мировати.

У почетку он је покушавао да према лепој жени употреби оне обичне мере и строгости, какве се употребљују [437] према лепим ћудљивим новим робињама, које господар удостоји милости да их узме у харем свој. Али то је било само једном. Одмах на првом кораку он је познао да Маре није обична женска, нити њој могу вредити оне обичне мере. Све се може отети, само љубав не! То је везир одмах познао и увидео при првом свом састанку с Маром.

Од тада он се старао увек да измоли ако не љубав, а оно бар њену тиху трпљивост. Па тако је и бивало! Кад чешће, кад ређе, она је ћутећки пристајала да га прими у своју ложницу. Али то никад није био позив, већ ћутљиво пристајање на његова наваљивања. Он је загрли: обаспе је пољупцима; она се не отима: пасивно прима његову страсну милошту и миловање. И он је тада срећан и задовољан. Али ни у тим тренутцима страсна заборава он никад није сметао с ума, како је то само половна, бледа, хладна срећа. Шта је то у сравнењу с оним блаженством, које би он осећао, кад би она сама, вољно раширила свој загрљај, пружила му руке, и рекла: „ходи, мили мој!“ О.. о.. о! за један тренутак таке среће он би дао половину живота свога!

Последњих десетак дана он је био необично узбуђен. Али кад год је долазио к њој, застајао ју је хладну, замишљену, тужну. На све његове милоште она је одговарала само тужним махањем главе. И он се тада, сав сломијен, с огњем у жилама, враћао сетан и разбијен у своје усамљене, пусте одаје. О! како се несрећан он осећао у тим мучним часовима. Једном у бујном заносу био се заборавио толико, да се страсно ринуо на њу и силом је савио у своје наручје. Она се приклонила, али наскоро он је осетио како њене [438] вреле сузе капљу по његовим рукама, које су је грчевито држале и стискивале. Те сузе биле су страшније од растопљена челика, који би му капао на само срце. Он је у помами скочио, пустио је и није јој више смео приступити три пуна, за њега три дуга, предуга дана.

После десетодневне хладне одвојености он је сад опет ступио у њен харем, и то по нарочитој жељи и позиву њеном. То је било нешто необично, ванредно. У његовој заљубљеној глави ројило се стотину свакојаких мисли, све једна од друге сладостраснија и живља. Шта му није долазило на ум; наравно понајвише ствари за којима је тако страсно жудела душа његова. С тога је он ушао у одају Маре узбуђен и пун неке миле, слатке наде и радосна ишчекивања. Али њена га лепога занесе одмах на првом кораку, и његова је прва реч била да искаже своју велику преданост и своје обожавање те лепоте. „Маре! ослепећу од твоје лепоте!“ — био је израз његове страсне преданости лепој жени.

Ни сама не би умела казати за што, али Мари је сад годило ово везирово заносно обожавање њене лепоте. Она је мирно саслушала све његове љубавне изливе, па га онда узе кротко за руку, приведе га дивану и повуче га да седе крај ње.

Везир је осећао како му рука дрхти од самога додира Мариног и он пође за њом као питомо јагње.

— Господару, — рече она, пошто га је посадила крај себе — Господару, имам с вама озбиљан судбоносан разговор, разговор од чијега исхода зависи [439] сва будућност, сва судба моја, управо од тога зависи и сам живот мој. Ја имам једну молбу, голему, страшну молбу за вас...

— Говори, мила моја. Нема ништа на свету, што би мене тешко било учинити за тебе. Казуј само! Дај ми прилике, да чим било заслужим наклоност и симпатију твоју. О, како би слатке биле оне муке које бих подносио као откуп за љубав твоју.

— Тако говорите, господару, јер и не слутите сву огромну тежину дела које ћу вам изнети.

— Дај једну планету, да је натоварим на плећа, тебе ради, лепото моја. Та шта мени може бити тешко за тебе!

— Да ли се код вас кад год порађала озбиљна сумња против мене? — отпоче Маре.

— Сумња? Каква сумња? — упита везир замишљено.

— Да ли вам је кад год долазило на ум, да ја могу бити члан какве политичке дружине, какве тајне дружине?

— На прилику члан друштва Ноћне Браће — пресрете је везир. — Јес, падало ми је то на ум, и ако се добро сећаш, ја сам ти то једном приликом и наговестио... Онда, кад си ме оно молила да се осуђеници изведу ван тврђаве и ван града, да се не казне под зидинама градским... На што? Да се није обистинила моја сумња? Да ниси, збиља, члан „Ноћне Браће“?

Маре махну главом потврђујући. Везир је загледа добро у очи: — Маре, ти збијаш шалу са мном.

— Рекох чисту истину, господару!

— Ти, ти члан крваве Ноћне Браће?!

— Ја!

— Знам, члан из даљине, на одстојању, члан по чувењу, по празним симпатијама; ти си чула за те људе; о њима причају свакојаке поетске скаске и бајке; то те јамачно одушевило и занело и ти то зовеш твојим чланством.

Маре махну главом одричући.

— Шта? Није тако, није то! Но како је? — упита везир живо.

— Прави, стварни члан. Знам лично све прваке тога опширног братства, лично сам с њима бивала и верена сам за Црног Ратника.

Везир скочи. Ове последње речи одбацише га с дивана, као да је непажљиво стао на какав јак челични федер.

— Ти Маре! ти заручница Црнога Ратника! Ти заручница једнога грубог крвавог хајдука, једнога обичног разбојника, који коље људе по друмовима и пљачка њине иметке! — дрекну везир пренеражено.

Маре се једва приметно осмејкивала. Она опет махну главом одричући!..!

— Шта! није хајдук, није звер, крволок, без душе и срца; груба дивља животиња? Зар није, зар није он то!

Маре устаде, диже десну руку и мету је везиру на раме. Он поуми да је ухвати за руку, али она одмахну руком у страну, а за тим је опет спусти на везирово раме. — Он је сав дрхтао. Она рече мирно:

Господару, ако желите да кажем све што имам и да расправимо ствар разложно, ја вас молим покорно, уздржите за време свој гнев и саслушајте ме мирно. Ја сам кривац, ја сам државни злочинац, али ја сам у вашим рукама: умаћи вам нећу: увек ћете имати времена да ме казните и да осветите жртве попадале под ударцима наше моћне дружине.

Везир се ухвати оберучке за главу, као да се бојао да му збиља не прсне.

— Говори — рече он промукло — говори, говори!

— Да, господару, ја сам заручница Црнога Ратника. Но ја га нећу овде бранити. А и на што би то служило! Он је ваш противник, он је душманин Турака, ви га морате мрзети, као што и он вас мрзи. Али као што он не би имао право кад би вас назвао џелатом за то само што ви кажњавате похватане бунтовнике, тако исто и ви њему чините неправду кад га називате грубом и крвавом харамијом, обичним разбојником, који засреће и пљачка људе по царским друмовима. Није он ни груб ни крвав, као што није ни разбојник. На против, то је отмен, племенит и углађен човек, пун части и јуначка поноса. У осталом, ви сте имали прилике да с њим говорите лично. И ако је био тешко рањен и управо једнако онесвешћен, опет сте могли познати какав је то карактер...

— Ја лично био с Црним Ратником! Дакле ипак моји осећаји нису ме преварили кад сам зауставио пажњу на оном човеку. Штета, штета, што га не очувасмо жива. Свакако га ваља наћи и извући испод оних рушевина.... — мислио је везир за се.

Маре је погађала ове мисли.

— Црни Ратник није мртав и није под рушевинама. Он је с осталим осуђеницима у бегству, и ако се они спасу, спашће се и он с њима!

— Маре! Жено! Је ли ово јава или тежак бунован сан? Чују ли добро уши моје, или је то празна тлапња једне истрзане душе!

Но Маре је говорила даље: новост за новошћу и факт за фактом падали су као ударци чекића но темењачи везировој.

— Да, Црни Ратник је жив, он је још овде у Београду, још је у вашој власти; још његов живот зависи од ваше добре воље, и ја ево у име његово, и у име његове дружине, и у име целога моћног братства „Ноћне Браће“, хоћу да вам предложим једну погодбу, управо да вам понудим један откуп. Но у напред вам кажем, да је цена, коју нудим, несразмерно малена према ономе што од вас тражим за њу.

Маре застаде за тренутак. Везир је слушао окамењен. Маре продужи истим тоном, мирно, хладно, као да говори о прегрши крушака, а не животу своме, о целој срећи својој.

— Да не одуговлачим ствар. Кад сам почела исповест треба и да је свршим. Понуда је наша кратка и јасна. Ја, заручница Црнога Ратника, стварни члан и првакиња у дружини Ноћне Браће, одричем се и свога заручника, и дружине, којој сам годинама верно служила, предајем забораву целу прошлост, и остајем једном за свагда, од сад па довека друга и верна сапутница у животу моме господару садашњем, младом везиру београдском, вама господару мој. Ја вам се једном за свагда предајем, и душом и срцем, предајем [443] се вољно, искрено и свесрдно, а као цену и награду за то везир отпушта слободна Црна Ратника и сву његову дружину. Ствар се та свршава међу нама и остаје у тајности, као поверљива погодба чисто између везира и мене. То је све господару што сам имала поднети пред вас и метути пред ноге ваше с покорном молбом да процените ствар свестрано и да је решите најдаље у рок од 5—6 часова, после може бити све доцкан.

Маре је изнела све што је имала и сад је из везирових руку изгледала даљу судбу своју. Тренутак је био свечан; обоје су ћутали и овда онда крадимице погледали једно на друго. Код обојих осећаји су били скоро једни исти. Везир је у овом тренутку исто тако као и Маре осећао да од овога момента зависи сва даља судбина његова: и он је стајао у таком истом немилом страху као Маре. Обоје су привидно изгледали мирни, али код обојих беснила је у души тешка бура и ломљење.

Маре опет проговори.

— Најзад имам још једну молбу. Ако светли везир одлучи да одбије моју понуду и да удари путем строгости и казне, онда молим једну једину милост: да не дозволи мучење нада мном, да ме не предаје у џелатске руке, већ да ми каже само шта је науман, па ћу се онда ја сама уклонити; сама ћу са собом свршити!...

У тај мах Маре се збиља бејаше сетила једнога обичаја, који је јако распрострт код Турака. Кад им са неверства, или из других каквих узрока, омрзне жена, коју су некад љубили, онда је они предају поузданим џелатима [444] да они с њом сврше. У таким приликама груби џелати ударају своје жртве на страховите муке, и ове несретне жене често трпе мученичка страдања, пре но што испусте душу. По некад чак у страшним предсмртним мукама подносе стидне, циничке насртаје на част своју од сурових и развраћених сладострасника, каквих се увек нађе у околини џелатској, ако није баш он сам. Маре је имала прилике да чује многе оваке приче и сад је збиља осећала како је језа пролази при самој помисли на ту могућност.

На последње речи Марине везир диже главу и подуже је гледао у њу ћутећки.

— Како ме мучи! — рече он горко и прекорно — како ме мучи!...

Опет ћутање. Везир је бленуо некуд у даљину. Гледао је а ништа није видео. Грло му је било сухо запечено и он је почешће нешто гутао. Мишићи на доњој вилици на махове су се праћкали.

— Ово је, страшно, ужасно, грозно, — плану он на једаред, а из очију му сену зао, злослутан огањ. Као оно кад џарнеш у огањ те суне јато варница, тако се из његових великих, црних очију на једаред просуше читави млазеви огњених искрица. Он је изгледао страшан.

— Издаја! — вику он очајно — издаја и неверство на све стране, на сваком кораку, при сваком даху. Издаја у војсци, у двору, на стражи, у харему, у брачној ложници. Неверство и спред и са отраг, оздо и озго, с лева и с десна! Неверством и издајом отрован је сваки угао овога дома, сваки сасуд у кући мојој, [445] сваки кончић на одећи коју носим!... Невере су моји официри, моји војници, моја стража, моје слуге, моје жене.... ах па и ти страшна, кобна жено! Та како би друкчије и могло бити да се кују завере, да се заштићавају хајдуци, да се управља бунтовним гомилама из сред харема мога, који треба да је неприступна светиња, у који не сме пасти ни туђа сенка, а камо ди ступити туђа нечиста нога. А амо је јамачно чак и он долазио!... Јао! тешко мени! — и везир се што год може пљесну шаком по челу.

Њему је на једаред сенула нова мисао која га баци у право беснило: „Црни Ратник морао је долазити у овај харем; он је газио по овој простирци, дисао овај ваздух, делио с лепом неверном женом ову ложницу!...“

Везир рикну од бола и раздера хаљину на себи.

— Он је био овде — загрме везир, а глас му је више личио на лавовску рику, но на говор човечији — он је био овде, дисао овај ваздух, додиривао ове предмете, узимао те у своје руке...

Гнев га угуши и последње речи једва су се могле разабрати, јер су од људска говора поступно прешле у животињску рику. Маре је за све то време мирно ћутала, али сад, кад везир од силна узбуђења већ бејаше и глас изгубио, Маре увреба његов поглед, уграби да му погледа право у очи, и да тиме његов поглед прикује на себи, па онда махну главом забринуто и рече мирно:

— Ви сте болни, господару! Ваши су живци сувише надражени и ви примате за стварне појаве празне сенке и варљиве слике, које ствара ваша рођена [446] машта. Сад сте уобразили да је чак овде, у вашем харему, бивао Црни Ратник, и та помисао хоће да вас угуши. А та је мисао празно уображење; ни дах Црнога Ратника, није никад ступио у ове одаје, а камо ли нога његова.

— Није, ти велиш није, страшна жено! Говориш ли истину? — рикну опет везир, јурну на Маре, дочепа је оберучке за главу, изви је на страну, и тако јој се загледа право у очи, као да је хтео својим погледом да разбије оно стакло од зеница њених, онај прозор, који као да му је сметао да загледа у саму душу.

— Истина је што рекох, његова нога никад није прешла ни један праг у целоме дому овом, а камо ли да је могла ступити чак у овај харем.

— Али ти си његова заручница ти си то сама рекла — цикну везир и тако је грчевито стеже рукама, да је у мало не угуши.

— Јес, ја сам његова заручница, али близу већ три године моје га очи нису виделе. Ни сенка његова није се од тога доба преда мном јављала, а камо ли он жив.

— Није, није, ни сенка његова велиш ти; он ти ни у сву није долазио, ти ниси никада, ни у сладострасним провиђењима ружичастих снова оскрвнила постељу нашу: ни као сенка, ни као сенчасто привиђење што се јавља у сну у тихим и ведрим месечиним ноћима летњим, ти га ниси загрлила у своје наручје, ниси га обасула пољупцима и усрећила својим чарима. Он ни као сенка није долазио, ни у привиђењу није долазио — рече везир живо, брзо, сипајући [447] по неколико речи на једанпут и саплећући се преко њих, а непрестано је држао главу Марину извијену и пиљио јој је у очи.

— Никад, никад, ни на јави, ни у сну, ни у привиђењу, ни у самој помисли он није ступио у ове одаје, ни он, ни дух његов, ни сенка његова.

— Није, није — понови везир чисто сав обасјан неком неисказаном унутрашњом радошћу — он није долазио, ни у сну није долазио.. Ох, благо, благо мени!... раздрага се везир и снажно, страсно стиште Маре у ватрен, грчевит загрљај, и неколико тренутака оста тако не пуштајући је. Маре је осећала како везир убрзано неправилно дише како му срце на махове, бурно и неуредно удара, час заигра и тако лупа, као да ће из груди искочити, а час се опет тако притаји као да га и није у грудима.

— Он није долазио! Како је то лепо. — Како је то добро: на души ми је тако лако... Ах, мила, рајска моја Маре! — чисто је шапутао везир, не дижући још главе с њена рамена и не пуштајући је из свога загрљаја. Али на једаред он се трже, као да га је из њених недара ненадно змија ујела; трже се и тако је одгурну од себе, да јадна Маре у мало не паде.

— Шта је ово, шта радим ја? Ја сам полудео; ја чиним безумне, немогуће ствари, ја вршим самоубиство над собом, ја се ругам највећим светињама предака мојих, ја газим свете завете њихне, ја сам постао неверник, издајник, безумник... Не, не, то не сме, то не може бити, ја треба да се приберем, да дођем к себи, да повратим изгубљено умље, да казним злочин и неверство, да размрскам главу лепој, шареној, [448] отровној змији, која се тако лукаво савила око срца мога, спустила на њега своју хладну, пљоснату змијску главу и сикће у њега љути отров... Да бежим... да бежим!...

И збиља, везир јурну и излети из харема, остављајући за собом широм отворена врата. После као да се нешто предомисли, поврати се натраг, затвори врата и шта више закључа их, па кључ стрпа у џеп, што до сад никад није чинио.

Везира нестаде а Маре остаде тужна, жалосна, плачна, али непоколебљива, чврсто решена да достојно живи и умре и да српељиво сноси све што је снађе.

Страх је завладао у целоме конаку кад су видели какав је био везир по изласку из харемских одаја своје најлепше жене. Свикнута да га виђа разведрена и разгаљена кад се отуд враћа, послуга је била пренеражена, чујући како је везир страховито викнуо, да у харем код Маре нико не улази док он не нареди. Чак су се побојали да није дошло до злочина и убиства, тако је страшан и промењен изгледао везир.

Ван себе од гнева, у страшном душевном растројству, везир се, по изласку из харема, затворио у своју одају. Престрављена послуга и везирови дворјани са затајеним дихањем ишчекивали су шта ли ће даље бити. Везир није тренуо целе те ноћи. Ослушкујући, млађи су га чули како се на махове притаји а после опет хода. Чешће су га чули како дубоко и горко уздише. Пред зору чуло се како нешто лупа у одаји, као да се разбацују некакве ствари. Још доцније [449] стража с поља видела је како се прозори на једаред зажарише, као да је унутра у одаји запаљена била каква велика ватра. По дрхтању светлости јасно се могло опазити, како пламен бива час већи, час мањи док се најзад сасвим није угасио. То је везир спаљивао неке своје хартије.

Страшна је била та ноћ за везира. За десетак часова ту је кроз његову главу прошло више но што по некад људи преживе за читавих десет година.

У први мах везир се био решио да казни Маре, да најстрашнијим мукама помори све оне који су с њом били у вези, да похвата хајдуке и да им свечано свима поодсеца главе, једном речи, да учини оно што је сматрао да му је дужност као царском везиру и као потомку чувене и славне лозе која је царевини до сада дала многе велике државнике и верне служитеље престола и свете вере Мухамедове.

„Па зар је друкчије и могло бити“, мислио је он у себи „зар је могао, зар је смео он постати невера и издајник великога цара, који га је још тако млада одликовао тако високим и отменим положајем, зар се и за тренутак могао колебати кад је било питање на коју ће страну стати, кад на једној стоји част и дужност а на другој издајство и срамота? Шта, зар он, везир царски, због једне лепе жене да метне под ноге сву сјајну будућност своју, да баци стидну сенку на читав низ светлих предака својих, који су понос целог Турства, да се умеша међу мрачне, преступне бунтовнике, што ничу из прљаве низине поробљене, угнетене раје, намењене да, као и свака друга стока, послужи вишој благородној раси турској: зар да сутра [450] пукне глас од Београда до Багдада како се београдски везир дао омађијати од једне вештице ђаурске, и њој за љубав напустио своје везирске дужности и здружио се с бунтовном рајом: зар да дочека да га ухвате, окују и као роба погнају кроз она иста места, куда је пролазио као заповедник, господар и верни већил султанов? Та он није тиква без корена, он није самац на свету, он има велику родбину, има живу матер, има браћу, сестре, има децу своју. Па зар све то да закука у један глас и да заплаче крвавим сузама!? Зар све то да упропасти, да убије, да сахрани он, он лично, он својеручно!... Не, не, то просто не може бити!...“

И у томе тренутку, везир се чисто чудио, како му је могло и на ум пасти да може бити друкчије; како је могао и за тренутак сумњати и колебати се којој ће се страни приволети и који ће пут изабрати.

Али баш у том тренутку кад му се чинило да је његова судбина решена, да је његово држање јасно и одређено и да се само по себи разуме шта и како мора чинити, њему се на једаред замагли пред очима, а из те магле пред њим полако изниче и васкрсава бајна, чаробна слика његове дивне Маријоле. Она тада стоји пред њим тужна, плачна, нема, а из оних њених дивних, чудесних очију отима се прекор.

„Охоли везире, зашто си тако неверан и себичан? Зар ти можеш збиља веровати да ће тебе на зло навући једно овако чисто и невино створење, једна овако нежна и анђелски добра душа?! Зар ти можеш истински веровати, да у оваквом дивном телу може становати пакосна, сатанска душа, која ће тебе мамити [451] на зло и гурати те у срамоту? Зар те није жао, зар ти није грех помислити да она уста лажу, да оне очи притворно гледају, да оно срце неискрено куца, када се нуди: — узми ме да за навек будем твоја, а тај велики дар плати само једним великим милосрђем, које би ти, ако си човек а не звер, требао и сам да учиниш, да те нико за то нарочито не моли, да ти се за то не даје никаква нарочита накнада“.

Да, у тим тренутцима појави се пред њим бледа, измучена слика лепе жене и млади везир већ не може више да издржи ни њен поглед, ни њене уздахе, ни њену тиху, покорену сету. Он у том тренутку осећа да је његова привезаност за ту жену дубља од пучине морске, виша од најудаљенијих висина небесних, шира од бескрајности и јача од свемоћи.

И као год што му се мало час чинило, да је за њега тако јасно и одређено да мора одбацити лепу жену, тако му исто сад изгледа и јасно и разговетно, да он без ње не може живети, да пре може сам себи одсећи главу, појести своје рођено срце и испити сву своју крв, само се не може ње одрећи, нити може без ње бити.

И везир се тада чудио, како је могао и за тренутак помишљати на што друго но што је то, да се потпуно преда вољи и пуном располагању ове чудесне женске, па што она хоће, то ће од њега и бити.

У таким тренутцима гнечен неодољивим страшним осећајима с две супротне стране, он се на једаред осећао тако немоћан и тако мајушан, да није видео спаса ни излаза ни у чему другом, но да једним ударцем сврши све, да реши страшно питање бежањем [452] испред њега — да од грозне загонетке живота, која је пред њим стала као неразрешљив Гордијев чвор, побегне у смрт. У таким тренутцима везир је озбиљно помишљао на самоубиство, и оно му се јављало као најлакши и најприроднији излазак из тешке несавладљиве борбе.

Али одмах за тим јављао се протест младе, свеже силе, која никако није могла пристати да се тако олако под земљу закопа. Јуначка крв турска бунила се против самоубиства, и везир је тада осећао позив да истраје до краја, да се бори против злих прилика, али да увек буде спреман и на пораз и на погибију. Победи ли ипак, онда ће победа бити у толико слађа и славнија.

У такој мучној борби везир је провео целу ноћ. По десетак пута он се решавао на једно, па се опет предомишљао, враћао се другоме и отпочињао борбу наново.

Пред зору за једно пола часа бејаше се примирио. После се опет чуло тешко корачање по соби. Тако га је затекао и дан. Али први сунчани зраци затекли су везира већ решена и одлучна.

Чим се разданило везир је тражио да му доведу децу, и то најстаријег синчића, коме је било 5 година, и најмлађу ћерчицу која је тек проговарала.

Овај захтев још је више престравио све укућане. До сада везир није то никада чинио, ни тражио да му доцу доведе у његову одају. Кад је хтео провести који час у кругу своје породице, он је обично одлазио у харем својим женама, и ту се често по читаве [453] сахате играо с децом. Никад он није тражио децу ван харема. Откуда сад овај изузетак?

Своју малу ћерчицу везир само ижљуби и помилова, па је врати натраг дојкињи, а старија синчића задржа код себе.

То је било умиљато, једро детенце, лепо као анђелак, а румено као мајска ружа. Отац га узе к себи на колено, и дуго је с њим разговарао. Мали Ахмед причао је оцу стотину својих дечијих пошурлија, а суморни везир старао се да га по могућству што пажљивије слуша. Често би на његове свеже, румене обрашчиће спустио врео, страсан пољубац па би га после опет мирно и ћутећки слушао.

Везир се био решио да остане веран својим дужностима и своме позиву, решио се дакле да жртвује Маре и спремао се да оде сад к њој, да последњи пут с њоме говори и да јој каже...

Он управо није знао шта да јој каже, није могао дати себи тачна рачуна ни о томе, шта ће сад код ње, кад је већ једном ствар преломио — али он је осећао неодољиву жудњу да је још једном види и сматрао је то управо као неку своју дужност.

А овамо опет бојао се слабости! Бојао се кад дивна жена стане пред њим у пуном блеску лепоте своје, кад га погледа оним бајним очима, кад га салети сваковрсним разлозима, које јој њен фини, гипки ум вазда у изобиљу ставља на расположење — бојао се да у том тренутку опет не посрне; да се његово „тврдо и непоколебљиво“ решење опет не поколеба.

С тога, је потражио потпоре и укрепљења у нејаком синчићу своме; узео је к себи невино дете, да [454] га његова анђеоска чистота штити од саблажњивих и грешних мисли, за какве је он сад сматрао своје помисли и пожуде за Маром.

Везир је дуго гледао свога првенца, старајући се тиме да што више распири своју родитељску љубав, која је овде требала да буде као неки штит против љубавних стрела Мариних.

На једаред везир скочи, окрете се светој ћаби, клече на молитвено сиџаде, намести синчића крај себе и узе се топло и срдачно молити богу, ударајући често челом о под.

Научен из најранија детињства, а видећи сад оца где се моли богу, мали Ахмед узе и сам клањати. Његова малена усташца шапутала су разне молитве, од којих је везир овда онда чуо по какву реч. Али како му је било, кад чу слатке речи детиње, где се моли богу да помогне оцу његовом. Сав потресен, везир дограби у наручје синчића свога и дуго га је тако држао, предан свом душом најтоплијој и најусрднијој молитви великоме творцу небеса и земље.

За кога се он молио у тим тренутцима? За себе, за чедо своје и — за ону која га је научила да се моли богу за оца свога. После много времена везир се сад први пут с љубављу и топлом благодарношћу сетио законите жене своје, која му је децу родила. Ово сећање он је сам сматрао као срећан знак да му се душа почела трезнити од заносне љубавне опијености за лепом Маре.

Везирова молитва била је дуга и он је после ње устао окрепљен и прилично умирен. Осећао је неку [455] нову снагу у себи... Дете предаде натраг женама, а сам се упути у харем лепе Маре.

Везир је ушао у харем хладан и намргођен; ушао је полако, нечујно, опрезно. Маре је лежала на дивану обучена. И ако је на пољу био дан већ одавно, у харему су још горели жишци, а због спуштених завеса изгледало је као да још траје ноћ. Кад везир уђе Маре се не помаче и оста мирна на дивану.

„Да ли спава?“ — прошапута везир и пође јој полако на прстима. Маре је лежала насатке, али је лице била окренула у вис. Према малаксалој светлости ово измучено лице било је самртнички бледо, а на њему је лебдила некаква чудна, неизмерна сета, са које би и студени камен просузио. Везир опази тај израз и сав се стресе.

Марина десна рука била је право пружена низ тело и наслоњена на десно бедуо. Лева рука, пак, висила је опуштена низ диван. Јамачно је прво била на дивану, али, кад је после у сну олабавила, она се смакла и обесила се низ диван. Цео положај лепе жене био је некако сувише опуштен и млитав, више је личио на положај какве мртве фигуре од воска, но на живо тело. Једино онај болни израз на лицу подсећао је на живот.

„Да није учинила што зло са собом; да се није отровала!... — сену везиру кроз главу, и он јој чисто прискочи. Но Мерине обле груди равномерно су се [456] дизале и спуштале, и везир застаде пред њом као укопан.

Дуго и дуго гледао је он у њу зорно, жудно, нетремице! На једаред се полако спусти и клече крај дивана. Најлак, сав уздрхтан, он ухвати опрезно њену клонулу руку и прислони је својим уснам. Он их није ни опазио, али сузе, које су одавно већ почеле тећи, кануше на руку лепе жене и она се трже. Повуче руку и отвори очи. Поглед јој се сусрете с погледом везировим. Она се прену и исправи се на дивану. Наста тренутак нема гледања.

„Боже! Шта да јој рекнем, чиме да почнем?!“ — прође везиру кроз главу.

— Како сте нечујно ушли, господару! нисам вас ни осетила! — рече Маре.

— „Како сте нечујно ушли!...“ „Господару!...“ Све обичне речи!... Она ми говори као и обично; као да није ништа ни било,... као да није већ све свршено,... као да она не зна!... Па она можда и не зна!... Наравно, она и не зна о мојој одлуци... Јес, ја сам то решио за себе; само сам за себе; то сем мене једнога нико више и не зна! Чак ни она ништа не зна... Како да јој кажем? Како, како?

— Госпођо... поче он — Маре га погледа зачуђено. Никад до сад није она из његових уста чула ту сувопарну, хладну реч „госпођо“!.. Но он продужи.

— Госпођо. Мучио сам се целе ноћи; моја је борба била очајна, али ја сам је најпосле савладао, ја сам се решио...

Маре се још боље исправи на дивану, а везир већ бејаше устао и стојао је пред њом мирно и скрушено.

... — Решио сам се да останем веран дужности својој, и ваши савезници хајдуци сви ће изгинути под ударцима џелатске секире.

... „Гле, рекао сам јој ваши савезници“ ... то је добро, сад и не треба да јој више говорим „ти“ — то је прошло.... то је старо!.... — прође везиру кроз главу.

— „Старо... старо... али колико је слатких, колико драгих успомена везано за то „старо“, за то што је „било и прошло“, за то што се никад више неће повратити Никад више!... „И бедни је везир осећао да му се при тој једној речи само срце кида!

„Никад, никад више!“ — мислио је он а осећао је како му се у глави почиње мутити и смркавати.

Маре је опазила ову забуну и пометњу везирову; њено бистро око одмах је познало како је голема разлика између онога што говоре уста, и онога што осећа срце везирово. С тога, место да је огорче његове сурове речи, она га је у души искрено и срдачно жалила.

Али у овај мах на њеним уснама ипак заигра лак подругљив осмејак.

— Светли везир заборавља да хајдуци нису још у његовој руци. Моје савезнике ви би могли метнути под џелатску секиру само онда, кад бих ја била довољно подла да их издам. Али, знајући мој карактер, то ваљда неће од мене очекивати ни мој господар. Ја сам вама нудила једну часну погодбу у име хајдука. [458] Ви је нисте примили, и ту је крај. Тиме је питање о хајдуцима пресечено и они су остављени и даље својој рођеној судбини. Но уједно ја сам вам открила и једну моју личну тајну. Зато се ви можете са мном рачунати и наплаћивати како вам је воља: можете ме као бунтовницу казнити. То је све у вашој руци. Али судба хајдука није у вашој руди, јер још не знате њино боравиште, и докле вам га не бих казала ја ви вашу претњу не можете извести.

И збиља, везир тек сад примети да он о хајдуцима још ништа поуздано не зна и да му Маре још није казала где су они. И ако је целе ноћи мислио о тој ствари, ово што је најближе и најприродније не бејаше му пало на ум. То га сад веома изненади. Задивљен, он стаде сад пред Мару зачуђено је гледао у њу и онда рече, као да је сам себе питао:

— Па шта сад?

Положај везиров збиља је био смешан и Маре се чисто осмехну одговарајући му: — Па ништа! Са мном ћете учинити што вам је воља, а хајдуци ће остати као што су и били, поскапаће, али ви нећете доживети то задовољство да им ваш џелат једном по једном одруби главу.

Везир се дубоко замисли: у његовој јадној глави опет је било мрачно и мутно. Он је био вољан да жртвује своју личну срећу својој дужности и државној користи, само кад би ту корист могао видети јасно. Али док му је с једне стране било сасвим разговетно, како је голема жртва коју подноси, с друге стране био је у големој двоумици о користи коју ће отуда ма ко имати. И управо у тренутку кад се он бори, кад се мучи и напреже да назре ту општу корист, Маре, као да чита његове мисли, пита га баш [459] о томе истом (ово је већ по други пут како она погађа мисли његове, и тражи му одговор, који он још ни за себе нема.

— За што је светли везир решио да жртвује и себе, и мене, и мир свој, и срећу своју, и све?... — упита Маре, гледајући везира како занемео бејаше застао, па и не чекајући његова одговора, она продужи:

— Та ја нисам слепа; ја јасно видим како је у души вашој и ма колико се ви силили да прикријете осећаје своје, ја видим како се рањено срце наше болно трза и бије у уском простору своме. Ради чега све те големе жртве, мили господару?

Маре ућута; она је чекала одговор.

— Ради чега? — понови везир — ради државе, ради престола, ради славе и јачине султанове, ради одржања господства турског — рече везир чисто кивно, не верујући ни сам у своје рођене речи.

— Шта ће помоћи господству турском, што светли везир себе мучи? — учита Маре.

— Али ће му помоћи кад нестане Црна Ратника и његове бунтовне гомиле — примети везир.

— Голема заблуда, господару мој. Почела сам озбиљан разговор с вама, и кад сам вам већ нешто казала, казаћу вам и остало. За вас не може бити тајна да се Аустрија спрема за рат. Она је бацила око на ове лепе земље, и као што није ни до сад жалила ни крви ни новаца, тако неће ни од сад жалити само да их за се уграби. Ако буде жив Црни Ратник он ће бити голема сметња овим прохтевима аустриским.

— ...Но ви ћете можда рећи: Али он се не ће одупирати Аустрији у корист Турске, већ у име својих [460] народних идеала, желећи да на Балкану створи самосталну балканску краљевину. Дакле, Турској је све једно, јер ту је управо питање између врага и ђавола. И ако би она морала изгубити подунавске земље своје, њој је онда баш са свим све једно ко ће их приграбити, да ли Аустрија, или каква нова балканска краљевина. Тако ћете можда мислити, светли везире, а на први поглед тако се и чини. Али у истини није тако, а за Турску је од огромна значаја у чијим ће рукама бити ове земље, ако их она једном морадне изгубити. То је питање тако од битнога значаја, да би Турска имала голема разлога, пре сама да уступи ове земље малим балканским народима, но да се изложи ризику, да јој их Аустрија отме и приграби. Ствар је проста; ту говори прост најобичнији рачун, где је интерес Турске. Али баш с тога, што је цела та ствар и врло проста и врло јасна, турски државници превиђају је и пролазе поред ње без пажње. То је некако у природи људској, а нарочито је то случај код дипломата, да увек беже од простих ствари, јер им се све чини: оно што ми тражимо и што је тако узвишено, важно и пресудно, не може бити тако просто....

Везир је с напрегнутом пажњом слушао лепу жену. Она је мотрила сваки покрет на његовом лицу и није јој измакло, како он чисто гута сваку реч њену. Она устаде, благо узе везира за руку, повуче га најлак и рече нежно:

— Седите, господару, ствар је озбиљна и ваља је хладно проценити са сваке стране. За оно што ви хоћете никад није доцне. Мач је лако спустити, али куда он једном прође, ту више нема поправке!... Седите!...

Везир се покоравао ћутећки; он седе крај Маре. Она настави свој говор:

— Питање је просто. Турска и Аустрија вековни су непријатељи; њих се две вековима кољу, али је важно да за ова два последња столећа турска сила непрестано узмиче пре силом аустриском, и Аустрија Турску све више потискује. Сто педесет година владали су Турци Будимом, а сад је Будим стони град бечкога ћесара, који је метуо на своју главу и круну мађарског краља. Стопу по стопу, Турци су догурани до Дунава, Саве и Кулпе. Ту треба да буде крај аустријској сили. Турска мора заложити сву снагу своју да не да Аустрији даље преко ових река. Јер стане ли једном бечки ћесар чврсто ногом на десну обалу Саве и Дунава, онда га треба чекати под зидинама Цариграда. Освојење Балканског полострва биће онда само питање времена. Од способности аустриских војсковођа зависиће тада, да ли ће Аустријанци доћи под Цариград за 10 или 50 година, али да ће доћи — то је ван сумње. Овде на Дунаву, дакле, треба бранити Стамбул. Београд је кључ бар једне капије цариградске, а једна отворена капија довољна је да се освоји цео град. Је ли тако господару?

— Тако, тако, све је тако... Али даље, даље — рече везир журно и настрпељиво.

Маре настави.

— Аустрија се дакле не сме пустити на десну обалу Саве и Дунава — то је прво основно правило, прва главна тачка, која се никад не сме губити из вида.

— Али како може Турска задржати Аустрију на Сави и Дунаву? — У првом реду силом, је ли тако? И то доиста треба окушати: ове земље треба бранити [462] силом, снагом, војском. Али ту сад одмах настаје питање: како и докле? Јест, докле се треба ограничити само на силу и одбрану оружјем, да ли до краја, до исцрпљења, до пада, дотле док непријатељ не отме Београд и Србију, и не уђе у Босну, или изгледе борбе ваља одмерити и проценити у напред, па се на силу уздати само дотле, док има нека изгледа и вероватноће да се силом може успети. Ја држим да је мудро ово последње. Не треба бити упоран и тврдоглав, па рећи: на сабљи смо добили, на сабљи хоћемо и да изгубимо. Сабљом се добијају битке, али се царевине чувају поред сабље још више мудрошћу, вештим доскакањем непријатељу, јер најпосле и памет је оштра сабља, која по некад дубље засеца но најоштрији и најтврђи челик. Да будем јасна. Турска треба да брани ове земље оружјем само тако, ако имадне сигурна изгледа да их може одбранити. Чим то дође у сумњу и постане вероватно, да ће непријатељ однети победу, ако дође до рата, онда одмах треба тражити друга средства за одбрану, и место оружја послужити се политиком. Каква би политика овде могла помоћи? Шта ради човек кад се брани од пожара? Ако може он гледа да га угаси — то је најбоље и најсигурније средство. То гашење слично је војничкој оружаној победи. Али ако је огањ отео мах, ако је пожар тако силан, да се не може погасити, онда се између пожара и предмета који хоћемо да одбранимо, ставља каква преграда, каква препона, какав други предмет, који пожар не би могао ни прећи, ни спалити. Такав је случај и овде. Ако су изгледи да Турска неће моћи оружјем сузбити аустриску силу, онда би мудрост захтевала да Турска за времена између себе и Аустрије створи какву преграду, која би [463] их одвајала, преграду, преко које Аустрија не би могла кидисавати на Турску. А таква би преграда била — подунавска хришћанска краљевина, даме баш оно за чим тежи и Црни Ратник. И тако, баш да нема Црнога Ратника, Турска би, у извесним приликама, имала рачуна и интереса да створи сама оно, за чим сад жуде и о чему сањају многе балканске патриоте, с Црним Ратником на челу. Таква хришћанска држава доиста би била прави бедем за Турску против аустриских насртаја. Јер у име чега и по каквом праву наваљују данас Аустрија и Русија на Балканско тропоље? У ствари оне то чине из својих рођених рачуна, јер теже да рашире своје међе. Али пред светом, као изговор и згодан повод за рат, увек се узима ослобођење хришћанских народа на Балкану и заштита гоњене вере хришћанске. Стварањем хришћанске краљевине балканске тај изговор био би избијен из руку и Аустрије и Русије. Нарочито кад би сама Турска, узела иницијативу у стварању те балканске државе, де не изгледа како се то отело од Турске силом, већ да се види да је она то дала сама добровољно, по својој рођеној вољи и увиђавности...

Маре застаде за тренутак, после брзо додаде.

— Да је ово гледиште правилно, најбољи је доказ то, што га деле и многи увиђавни Турци, људи који гледају далеко у будућност, а нису им погледи утонули у уске међе мутне свакидашњице.

Маре ућута. И везир је ћутао. Тако прође неколико тренутака. Најзад везир узе леву руку Марину, и, не говорећи ништа, притиште је на своје вреле усне... Тако исто ћутетки он ју пољуби у чело. После су опет ћутали неколико тренутака. За тим се [464] међу њима отвори дуг, тих, пажљив, али веома искрен и симпатичан разговор.

Везир напомену како би таква хришћанска краљевина на Балкану могла постати опасност за саму Турску. Тако би се могло изметнути, да је Турска сама сковала нож којим ће је заклати.

Маре је обарала то гледиште. Таква хришћанска краљевина не би могла бити опасна по Турску већ и по томе што је од ње куд и камо мања и слабија, што с Аустријом већ није случај. Даље, створена по доброј вољи саме Турске, хришћанска краљевина била би у неколико обвезана Турској, морала би је сматрати као своју добротворку и стајала би под њеним покровитељством. Да се не ослањамо много на колебљиве осећаје благодарности, ту би се много што шта могло утврдити уговорима и погодбама, које би нову краљевину везале за њену добротворку Турску. А после, треба рачунати што и на стварне заједничке интересе, који би у истини постојали између нове краљевине и Турске. Млада краљевина вазда би морала бити на опрезу од алапљиве Аустрије, која очигледно тежи за освајањем на Балкану, док на другој страни не би имала ништа презати од Турске, која ју је својом добром вољом и створила. Треба веровати најпосле и у патриотизам и увиђавност родољуба, који би стојали на челу младе краљевине. Није могуће да би они остали слепи према тако јасном и очевидном факту, као што су заједнички интереси Турске и такве балканске краљевине. Балканци су бистри и увиђавни људи, а сама нас повесница учи, да они нису баш тако слепи приврженици и измећари Запада, као што се то обично мисли. Недавна прошлост даје веома поучне примере о томе. Срби су се у маси борили [465] против Турака у редовима ћесарско-аустриске војске. Аустрија је остала победилац и захватила један део Србије. Али је довољно било само двајестак година аустриске владавине, па да Срби омрзну Аустријанце горе но Турке. Данас већ није више тајна ни за кога, да је, пре 50 година, велики везир Елхаџ-Есад-Мехмед паша код Гроцке опако грозно смрвио аустриског фелдмаршала Валиса само с тога, што су симпатије Срба биле на турској страни. И Аустријанци су услед тога морали напустити целу заузету Србију. И то је било онда, кад је Србе по одласку Аустријанаца очекивао понова тежак јарам турски. А како ли ће изгледати ствар тек онда, кад Срби буду имали бирати не између аустриског и турског јарма, већ између аустриског јарма и своје рођене слободе?

Упозната с повесницом балканских народа, чак и до ситница, Маре је лако могла за тренутак навести гомилу примера за своја тврђења, с тога је њен говор био тежак на ваги разлога и веома убедљив.

Најзад, Маре је указивала примере на покрајинама, којима је Турска у својој големој царевини већ била дала извесну самоуправу и слободно унутрашње уређење, па те полунезависне покрајине никад нису биле каква озбиљна сметња и опасност за Турску. Не може друкчије бити ни с новом младом балканском краљевином.

Што се разговор даље развијао, везир је све долазио до уверења да Маре схвата положај правилно и да гледа на догађаје с чудном бистрином и прозирањем. Нарочито је био изненађен дубином њених погледа на најближе догађаје, који стоје пред њима и који ће ускоро навалити с елементарном неодољивошћу, те се за њих треба спремати из раније.

На име, Маре је узела да развије, с колико ће изгледа Турска ући у рат, ако на пролеће букне војна између Турске с једне, а Русије и Аустрије с друге стране.

Да између Аустрије и Русије постоји уговорен војни савез — Маре је с тим била на чисто. Катарина, прозвана Велика, тек је била уништила кримски татарски халат. Почињући од тога страшног примера, Маре је живим бојама нацртала састанак царице Катарине с аустриским ћесаром Јосифом II., изводећи отуда логичан закључак, да ти састанци нити су обичне шетње, ни виђења ради личних потреба већ су ту морали бити у игри велики историски догађаји. А како су и Русија и Аустрија напериле погледе на лепе балканске земље, то се споразум њиних владалаца једино могао тицати турске коже. Не треба се варати: савез постоји, и сад би само могло бити питање, — да ли ће Турска бити кадра да одоли удруженој сили Аустрије и Русије, кад обадве груну у исти мах.

Разговор је бивао час бујнији, час тиши, али у опште вођен је хладно и прибрано и везир је све више и више улазио у погледе и планове ове даровите, ове тако умне и тако лене жене.

Најпосле разговор је завршен потпуном победом Марином. Везир је још ћутао, још није изјављивао свој пристанак на њене планове, али унутрашњи прелом био је већ свршен. Везир се већ био помирио с мишљу да му није могуће отети се од утицаја ове чудне жене и да је најпаметније што може учинити у таким придикама, да пође за судбином, па куд га она одвуче.

Маре је познала овај обрт по самом погледу везировом. Па и ако је он за овај мах отишао из харема, не дав јој никаква одсудна одговора, опет је она била умирена. Потавнела нада почела је опет просијавати. — Везир не може дуго изостати — мислила је Маре у себи - он ће ускоро опет доћи, и тада ће његов долазак бити пресудан — он ће тада донети обрт, прелом, спас.

Па тако је и било. После два часа било је оно чему се Маре тако с поуздањем надала, Маре је постала везиру звезда водиља. Он је управио кораке оном стазом, коју су осветљавали зраци њених лепих очију и њене јасне душе.

XXXII.
Дозивање из смрти

Питање о спасавању живих закопаних хајдука било је формално решено; али до практичног извршења остајало је још много. Везир је пристао да се хајдуци ископају, кад му је Маре казала где су, али то ископавање требало је тек извршити. А то извршење није било лако. Пре свега где да се отпочне копање да ли из тамнице, почињући од засута отвора, или на ком другом месту? Ако се пође од тамнице, неће ли засути простор бити тако дугачак, да ће сарањени бедници пре поумирати од глади, но што поткоп до њих стигне?...

Можда би било корисније и брже да се где год одозго прокопава узан бунар, који би се спустио доле до у лагум? Али тада би ваљало знати у коме правцу иде зароњени пролаз код земљом, а то горе нико није знао.

С друге стране, опет, овај се посао мора радити кришом, неприметно и преко поверљивих људи. Јер и ако је везир пристао на Марин план, то је све морало остати у највећој тајности, да се не рашчује међу Турцима фанатичарима. Та они би везира жива појели да дознаду — како он пушта ухваћене хајдуке и враћа слободу страшноме Црном Ратнику, од кога је пропиштало Турство на целом балканском тропољу.

Најзад, и ако се збиљски искрено исповедила везиру, Маре је опет прећутала факт, да је и стари Реџеп члан друштва Ноћне Браће, јер је осећала да би то на крају крајева опет оставило тежак и неповољан утисак на везиру. Остајало је да сам везир тражи згодне људе којима ће поверити тај поверљиви посао. Маре је знала да ће он за то узети Реџепа; знала је да везир сумња на њега као на прикривена члана Ноћне Браће, али је ипак морала оставити све то да реши и расправи сам везир, а она да се чини невешта, као да и не зна ништа о Реџепу.

У опште, тешкоће су биле огромне и Маре се с разлогом бојала да ће помоћ закопаним патницима стићи доцне. Услед њенога наваљивања везир је хитао, али пре идуће ноћи ипак се није могло ништа предузети. Но дотле се успело бар толико, те је све било спремно и у први мрак посао је већ могао бити почет.

Срећом, извршиоцима бејаше пала на ум једна сретна мисао. Предложено је било да се ради с две стране — из каземата, правцем засута подземна ходника, и ван тамнице, одозго с површине земље, али тако да се одозго не копа бунар, као што се у први мах хтело, већ да се узме попречан ров, т. ј. прокоп [469] који би се укрштао с подземним ходником, те ће тако лакше наићи на њега, па било да савија јако лево иди десно. Да би се заклонио цео овај рад од радозналих очију, место где се копа било је ограђено високим даскама.

У истини, у стварном животу често има тако чудних случајева и пригода како никад не би могла створити ни најбујнија упаљена фантасија људска. Такав један чувен случај десио се и овде.

Залутале и под земљом сахрањене хајдуке ми смо оставили у оном очајном тренутку, када је Рига у наступу свирепе љубоморе, као безумник полетео излазу подземна ходника и на простору од читавих 15 корачаји порушио сводове и за навек затрпао једини излаз, куда су могли изаћи из своје страшне подземне гробнице. Да видимо шта је било даље.

Пошто је извршио своје паклено дедо, Рига се полако и мирно упути својој дружини. Док није извршио своју страшну замисао, он је осећао неку неодољиву мрачну силу, која га на то гони. Сад пак, кад је злочин био извршен он на мах бејаше изгубио сваки интерес за своје дело и био је према њему равнодушан толико, да је чисто и заборавио шта је учинио.

Враћајући се тако мирно дружини, он је уз пут мислио о неким свакидашњим ситницама из свог живота, баш као и да није под земљом, но где год на слободи, у каквој пустој улици београдској.

Ади кад дође ближе месту, где су хајдуци остали спавајући, он срете усплахирена, збуњена лица. Од силнога потреса неки хајдуци бејаху поскакали и [470] с чуђењем су зверали око себе, не знајући чиме да објасне онај страховити потрес.

Тек сад, кад угледа ове људе, Риги дође јасно у главу шта је учинио. Та он је сахранио у једној јединој гробници скоро 40 живих људи! При тој једној јединој помисли он осети како му чело овлажи хладан, мртвачки зној.

Бунца ли он: је ли ово сан или јава, је ли он, Рига, он, човекољубиви Рига, збиља могао учинити тако ужасно, тако зверско дело, да закопа преко 30 живих људи! Не, не, то не може бити; то је само гадно демонско привиђење.

Али у тај мах поглед Ригин паде на Црнога Ратника, који се бејаше подигао и наслонио на лакат, те, блед као смрт, разматраше мрачне, натуштене гомиле хајдука, које се спремају да се мало час сами предаду у турске руке.

Тек што сагледа свога такмаца, Ригу обузе нека неодољива, неисказана пакосна радост.

— Овај мисли сад за који тренутак да изађе одавде, да угледа опет сунце, светлост дана, видело, зрак. А! а! хоће! сад — сену Риги кроз главу, и он осети да га обузима некаква дивља, необуздана пакосна радост.

Не дајући себи никаква рачуна о ономе што ради, он на један пут приђе Црном Ратнику, стаде пред њега, подуже га је проматрао ћутећки, а за тим рече подругљиво, изазивајући:

— Јамачно мислите да изађете одавде, да одете њој, да се појавите опет међу живима, да се опет говори о вама, да опет чујете ваше име, опет да бруји ваша слава. Ђитмиш!...

— Све је то било и прошло — рече Рига махајући руком да покаже како је то прошло — ви сте сад сарањени мртвац! Хајд, идите пробајте, хоћете ли изаћи! Хајд пробајте! И то сам вас ја саранио: ја! — он се поносно пљесну по грудима.

„Овај бунца! — помисли Црни Ратник гледајући Ригу где стоји пред њим, с одрешеном раном, с упаљеним очима, из којих су сипале варнице, и с чудним, фанатичким изразом на лицу — „јамачно му је истекла многа крв, те је сад у врућици и забуни„.

У таквим мислима Црни Ратник не одговори ништа Риги, он га само презриво одмери од главе до пете, а за тим се обрати најближем хајдуку и рече му да види шта се то тако проломило.

— То је плотун, који се испаљује у част твога сарањивања, велики војводо! — рече Рига подругљиво, и оста на месту као да је навлаш чекао да види како ће на Црнога Ратника подејствовати кад му донесу глас о затрпаном излазу.

Међутим хајдук оде и наскоро се опет врати блед као окречен.

— Ми смо живи закопани, војводо, рече он потресеним, слеђеним гласом.

— Како живи закопани? — упита војвода мрачно, не схватајући још потпунице сву тежину одговора.

— На двајестак корака зароњен је пролаз за нама.

Овај одговор чуше сви, који су ту ближе стојали и утисак је био ванредно тежак.

Црни Ратник устаде.

- И то сте учинили ви — обрати се он Риги.

— Јест, то сам учинио ја, и учинио теби за љубав.

— Радуј се! Тако велико дело само је тебе достојно. Саранити преко тридесет живих људи — то не може свако.

Међу присутнима наста бурно комешање. И ако су били измирени с мишљу да одавде иду на сигурну смрт, јер иду кивним Турцима у руке, хајдуцима је опет за то веома тешко пала ова ужасна вест да су живи сарањени. У џелатским рукама умире се под једним ударцем, умире се на зраку, на слободи, на ширини. Пре но што почине, човек ту гледа над собом високо плаво небо, гледа око себе далеке широке видике гомиле шарена света, чује разговоре, узвике, живу реч. Како је лака таква смрт, у сравњењу са страшном смрћу у густом мраку, у пустом влажном и загушљивом подземном трапу, где се умире од глади и жеђи и где пре смрти обично наступа страшно лудило, човек побесни од глади те зубима откида своје рођено месо и једе иструлео леш свога раније преминулог друга.

Такав страшан свршетак чекао је сад хајдуке и они су били кивни и очајни.

Слушајући њине међусобне разговоре, жалбе и вајкања, Риги се у први мах учинило као да чује неко неразговетно лупарање. Али што је прислушкивао даље овај метеж од речи и гласова, њему је бивало све јасније, да је ово скуп некаквих људи, којима је учињена нека тешка неправда, да се они сад с правом јадају, да је с њима доиста поступљено свирепо, неправедно, гадно.

И код Риге се будила истинска, искрена боља и саучешће у судби ових несретних људи: он их је жалио од срца и дубоко.

Али из тога саучешћа поступно се будио осећај гнева против оних, који су тако свирепо уцвелили ове добре, ове несретне људе.

У први мах Риги се чинило, као да је за ову њину несрећу крив Црни Ратник. Мутно, нејасно, али тако сећање живело је у души Ригиној. У том тренутку он би био готов да убије Црног Ратника само да освети ове јадне људе.

Но сад почиње полако да се разбија овај мрак.

„Откуд Црни Ратник? Како Црни Ратник? Откуда он да је крив за несрећу ових људи? Шта ли им је он то учинио?

И на једаред Риги свану сасвим јасно пред очима. Он! он, Рига! унесрећио је ове људе, он их је живе закопао, он је та свирепа звер, против које се сад овако жалосно и овако беспомоћно вајкају ови бедни, унесрећени људи.

Рига осети да му нешто пуче у грудима: силна, запенушена крв куљну му на нос и на уста: он мртвачким погледом обухвати све оне људе, пружи им руку и зину, као да би хтео што рећи, па се онда поведе и ничице тресну о земљу. Дугачка бара крви потече од њега.

Црни Ратник даде знак да га дигну одатле и наместе где год у крај. За тим сазва све другове да се посаветују би ли се шта могло предузети у овом очајном положају.

Мрачан је то био скуп; преко тридесет људи, обречени да умру најстрашнијом смрћу, стали су један [474] до другога и погледали се мрко и немо, не знајући чиме да почну и шта један другом да рекну.

Најзад отпочета су саветовања. Мало је говорено јер нико није знао шта да предлаже и саветује. Сви су се сложили у томе, да се окуша откопавање зароњена излаза, премда нико није веровао да се што озбиљно може учинити с две већ искривљене и изломљене мотичице. А и радници су већ били малаксали и изнурени, пети је дан како се гладује и више од пола људи већ је било болесно, а 2—3 од теже рањених били су на умору. Сви су се дивили да се Црни Ратник још тако држао, јер његове големе ране још су биле стална опасност за живот. Срећом ту под земљом нашли су воде у довољној количини и доста чисте да се може пити. То је много значило у овако жалосним приликама, где се имало умирати од глади, јер поред воде могао се живот продужити бар за 3—4 дана.

Нећемо описивати даљи ток ових мрачних догађаја. Они су били и сувише једнолики да би се имало о њима шта говорити. С тога ћемо се дотаћи овога мрачнога перијода само с неколико крупнијих потеза.

После очајног последњег збора настала су натчовечна усиљавања, да се зароњени пролаз откопа, и покуша, да се на којој другој страни нађе излаза. Док су једни наизменце неуморно копали у зароњеном ходнику, други су се размилели на све стране по подземном пролазу и туда су завиривали, не ће ли ма где наћи одушке и изласка.

И ту у том истраживању десило се сад нешто [475] кобно и фатално. Тумарајући но подземним ходницима, двојици од ових подземних страдалника чују на једаред у једном попречном ходнику неко одмерено куцање, које је ишло по одређеном такту и које је свакојако требало да нешто значи. Неразумевајући значај тога куцања они полете да то јаве својим друговима који се одмах досетише, да ће то бити познато хајдучко давање знака чему се необично обрадују и полете да на куцање: тик-тик, так, тик-так-так) одговоре истим знаком. Али кад дођоше на место где се пре тако разговетно чуло ово куцање одоздо под ногама, њега више не бејаше; владала је мртва тишина и никакво куцање није се чуло.

Читаоци ће се сетити да су ово куцање давали тројица Реџепових изасланика, да из јерменинове куће кушају продирање кроз лагум у тврђаву.

Као што је речено раније, ови Реџепови изасланици неколико сахти узастопце давали су ове знаке куцањем, али, на несрећу зароњених, они су га чули тек у последњем тренутку, онда када су Реџепови изасланици уморени и обескуражени дугим куцањем давали већ последње знаке. Затрпани очајници под земљом чули су управо последње куцање Реџепових људи и док су се они вратили с друговима који разуму та куцања, три Реџепова изасланика већ су била легли и заспали. Хајдуци су одмах, по доласку на место, отпочели куцати дајући исти знак тик-тик, так, тик-так-так. Али њино лупање било је у залуд! Четири пуна часа куцали су они и доле у под од куда се прво куцање чуло и горе у таваницу, и с обадве стране, лево и десно, али — све заман! Одговора није било ни с које стране. А није га било просто с тога, што су, баш у то доба, Реџепови изасланици, [476] грдно изморени, спавали тврдим, мртвачким сном.

Како већ рекосмо, четири пуна сахата куцали су хајдуци, али на њино куцање не бејаше никаква одзива. Малаксали и очајни, они су давали још три последња куцања, и баш у тај мах пробудили су се из дубока сна Реџепови изасланици.

— „Нема ништа! Или сте пречули или су они што су се јављали отишли куд год даље. Није вајде више куцати. Хајдемо. И очајни хајдуци одоше натраг у своју очајну дружину.

Ах! како им не паде на ум да оставе овде какву стражу, макар једнога човека који би мотрио не ће ли се опет чути какво куцање!

Али, фаталност је тако хтела. Очајни хајдуци отишли су сви с овога места баш онда када су се Реџепови изасланици из сна будили и чувши познато уговорено куцање похитали да му се одазову.

Чудноват удес ћудљиве судбине хтео је, да Реџепови изасланици доврше своје куцање и да се предаду сну баш онда, кад су стигли хајдуци који разумеју ово куцање, па се онда та фаталност поновила, те су очајни хајдуци престали куцати и отишли баш онда кад су се Реџепови изасланици пробудили, и чујући последње куцање похитали да се одазову.

Могло је бити са свим друкчије. Лежући да се одморе, Реџепови људи могли су на изменце остављати по једнога да стражари и пази. Тако исто одлазећи, после четири часа у залудна куцања, хајдуци су могли оставити кога да стражари и ослушкује. Све је то било близу и памети и са свим природно, па опет зато ни једна страна није учинила онако како [477] би се могло мислити, већ са свим супротно. И то је оно што се, зове коб и фаталност!

Тако дакле, зрачак наде који се за тренутак бејаше указао живо сахрањеним хајдуцима, убрзо је избледело и потавнео, те је остао само непровидни, страшни мрак и мрачно очајање насилне гладне смрти.

Тада је настао перијод страшан и ужасан, доба умирања од гладне смрти.

Једна гомилица наелектрисаних и очајањем одушевљених јунака неуморно је радила на откопавању затрпаног пролаза. Друга гомилица тако исто наелектрисаних јунака, који се ни у најочајнијем тренутку нису хтели мирити с идејом о блиској смрти, тумарала је по мрачним подземним ходницима, али већина страдалника већ је била подлегла и полумртва, они су лежали расути око центра свога страховитог и мрачног подземног боравишта. Четворица већ су били упокојени, а с математичком сигурношћу могло се рачунати да најдаље кроз 7—8 дана та иста судба чека и све остале.

Тако је пролазио дан, други. Ужасна је била слика ових подземних робова. Црни Ратник мрачан и натуштен као најцрња зимска ноћ, већ пола обамро, лежао је у своме куту безнадежан и предан смрти. Лево, десно, на сваком кораку лежали су изнурени полумртви очајници, док су многи у полу умном стању као сенке блудили кроз ове мрачне подземне ходнике. Смрт се већ била уселила у ово подземно царство мрака и сваки дан гутала је по неку жртву.

Рига за све то време лежао је обамро у свом куту и тек из ретка давао је од себе по неке знаке жалосна живота. У тим тренутцима повраћаја он се придизао и седећки говорио сам са собом. Његов говор [478] био је збрке, безумних и полуумних речи, без икаква смисла, или с чудним фантастичким смислом. Час је некога нежно мазио и миловао, тепајући му најслађе речи од милоште; час је опет, шкргућући зубима и стискујући песнице, грмео најстрашније речи од поруге, обасипљући прењом и поругама невидљиво мрачно биће, с којим је његова оболела душа ступала у упоран двобој и гложење. По некад је опет одбацивао све речи, па је болним јауком који за само срце уједа, тужно и жалостивно јечао. Затим је опет наступао мир и летаргични сан и занос, који је трајао по читавих 10—15 сахати.

Ужас и гроза неограничено су царовали у овој огромној гробници, која је прогутала близу до 40 људи. Мрачни подземни ходници час су бивали неми као да у њима нема ни једне живе душе па их онда тек на једаред оглашавао по какав страшан глас — час самртничко крчање и језовито стењање што душу истискује; час очајан јаук који безнадежно виче за помоћ; час патнички уздах и кивно проклетство небеснима, а час опет безуман лудачки кикот од глади полуделих несретника. И све то одјекне у овим пустим подземним ходницима, проломи ваздух, одбије се од хладних влажних зидова, па опет све умукне, и опет завлада страшна гробовска тишина.

Овда, онда, чује се нека тутњава и трка кроз пусте мрачне пролазе. То у наступу гладна лудила јуре тамо амо избезумљени гладни очајници.

Овде онде леже гомиле измршавелих испијених патника толико малаксалих, да се већ ни с места не могу кренути. На два три места скркле се страхобне гомилице, где се пријатељ ухватио за пријатеља, један [479] другога стискао грчевито и самртнички па чисто реже један на другога, очима гутају а вилице се и саме грчевито стежу — пријатељи су готови да један другога жива поједу и само чекају кад ће један другога загристи, када ће један другом почети крв да пију.

Четири пуна дана трајало је ово ужасно беспомоћно стање. Више од половине страдалника било је већ обамрло у заносу, а седморица већ су били мртви, и задах од њиних упокојених телеса почео је већ досађивати.

Међу преосталим било је и таквих, који су покушали да једу месо од помрлих другова својих. Али при првом залогају загрижено месо човечије повраћено је с гнушањем — од глади усукан стомак отказао је услугу да прими у се живо месо човечије.

Нада на помоћ и избављење давно је била већ са свим утрнула, кад петога дана после последњег саветовања, (а једанајестога дана после ужаснога тамновања под земљом) ненадно сину нов зрачак наде — у близини, управо над главама својим, неколико очајника чуше неке ударце и одјеке налик на ударце будака који копа у дубини.

Већ премрли очајници прибраше последње силе. Нађоше у близини одломке камења и почеше њима лупати у таваницу, старајући се да им даду знака живота.

Ова вест брзо је јављена и свима осталим страдалницима који су још били при себи. И све што је имало снаге брзо се довуче и скупи око места, где се чуло с висине неко потмуло ударање и копање. Може се представити с каквим је напрегнутим осећајима ишчекивано даље копање, које је бивало све јасније и [480] разговетније. Најзад, чули су се са свим јасно ударци пијука и разговори људи. Ти су разговори биди турски, па ипак с каком су слашћу они слушани и с каквим су нестрпљењем ти Турци изгледани. Ту се тек видело како је у крајњој беди човек човеку близак и мио, па ма које вере био, и ма којим језиком говорио! Ови полумртви и од глади скоро залудели људи, ови хајдуци, који су вазда тако мрко и крваво погледали на Турке, сад су били готови да загрле и пољупцима да обаспу ове мусулмане чији разговор ево чују сад горе над собом. Јес, ови ће их Турци после побити, али то ће бити после, после, а сад прво даће им парче хлеба да захране и да поврате из мртвих своје већ одбегле душе...

Нећемо даље описивати овај дирљиви призор. Рећи ћемо само толико. Кад су Турци допрли до подземна ходника и направили отвор на њему, тада се управо хватао мрак. Још те ноћи хајдуци су сви били поизношени из своје подземне гробнице, мртви су покопани, а оболели посакривани су по кућама да се за који дан опораве, јер није било ни једнога јединог који би се могао држати на ногама и поћи даље.

XXXIV
Три љубавника,

Опорављање хајдука ишло је брзо, тако, да су петога дана већ могли бити отпуштени.

За чудо, тешке ране Црнога Ратника баш у овим неповољним приликама ванредно су брзо зарашћивале и оно дуго гладовање чисто као да је убрзало њино [481] исцељење. Само је с повраћањем Риге ишло доста траљаво, он је био јако оболео, а прездрављању највише је сметало то што његов ослабео стомак није могао да задржи никакву храну. Али он није имао куда далеко ни ићи, и могао је своје лечење довршити у Београду код владике, где се и настанио.

Везиру бејаше дошла у главу чудна мисао. Разабрав да је и Рига очајни обожатељ лепе Маре, везир се заинтересује да се пред растанак види и с Ригом и с Црним Ратником, и да им рођеним устима исповеди, коме имају највише благодарити што су спасени из мрачне подземне гробнице, и што сад слободни одлазе из руку његових. Он је озбиљно жалио ова два несрећна љубавника и чинило му се да ће им дати неке утехе и да ће их пустити од себе охрабрене, кад им каже да за све имају благодарити једино лепој жени, коју они сва тројица тако неодољиво и тако безумно љубе. „Нека понесу утеху да их се је сећала, да је мислила на њих, да је узимала саучешће у њихној судбини, то ће им олакшати да дурашније сносе свој велики губитак. Ох, ја по себи судим, како мора бити сад њима“... мислио је везир у себи. Он није ни слутио да ће тиме само позледити дубоке срдачне ране обојице љубавника.

Била је поноћ кад по заповести везировој доведоше пред њега Црнога Ратника и Ригу. Он их прими стојећки, али их одмах понуди да седну, што они никако не хтедоше учинити пре њега. И ако су већ знали нешто о намерама везировим, опет су били [482] прилично изненађени овако љубазним дочеком његовим. Још више их је изненадио његов издржљив тон но је тек при крају тако омекшао, а у почетку био је прилично господарски и заповеднички.

— Велики пророк поразио је најљуће противнике своје и предао их у руке мени, маленом али, усрдном слузи своме! — примети везир, гледајући на страну и избегавајући поглед сужника, као да је ово говорио сам себи, а не њима.

Црни Ратник одговори одмах као, да је унапред знао питање и у напред држао спреман одговор:

— Да сам на месту светлога везира и да верујем у пророчанску мисију Мухамедову, не би му никад чинио ту неправду, да га представљам као обична осветника који се прогони, парничи и свађа с људима и кад му се укаже згода тера пизму и освету над њима!... У осталом не знам по чему смо ми бајаги душмани пророкови, па још најљући!,..

— Душмани сте обрецну се везир — душмани сте јер кушате да оборите оно што је он урадио и оставио овде на земљи, јер дижете дрску руку против свете царевине отоманске, која прославља и кроз свет проноси велико име његово.

— Ми кушамо да уздигнемо из ропства пали народ свој и боримо се за ослобођење своје отаџбине. У истини то не би могло бити противно ни пророку, ако је он у истини учио људе, да љубе домовину своју и да штују праг и гробове отаца својих! — рече Црни Ратник.

— Чудан је то појам ослобођавати своју домовину, ћушкајући је у руке Аустрији!!

— За нас балканске народе Аустрија је то исто што и Турска, и баш с тога што је хришћанска држава [483] она је још опаснија, јер лакше јој је заварати свет спољним варљивим изгледима и ситницама.

— Па с тога сте јамачно и прионули да се што пре оцепите од Турске, како би што пре припали Аустрији, јер ваљда ни сами не верујете у ту фантасију, да се могу обновити старе балканске државе Србија, Бугарска, Грчка?

— Ето видите, а баш у ту „фантасију“ ми верујемо и за њу живимо! Наравно, није овде реч о обновљењу старих балканских држава. У пређашњем облику своме оне се не би могле данас ни појавити. Но ми нећемо из ближе ни одређивати њин строј, ни њину величину, па чак ни сам облик њине владавине. Све су то појединости које остају за практично извршење, и људи, којима падне у део та завидна улога да се о томе брину и тај узвишени посао да врше, јамачно ће у неисцрпном врелу свога патриотизма наћи довољно мудрости да то и изврше како ваља. Не, у што ми данас нарочито полажемо и у што тврдо верујемо, то је: да су балкански народи горким искушењем у многовечном робовању стекли толико памети и искуства, да могу данас један другом братски пружити руку, и заједно један другоме помоћи, да сви укупно стану на ноге и да се ослободе туђега господарења, стварајући једну балканску заједницу за одбрану и чување спољне независности — а изнутра нека се сваки народ уређује како му најбоље годи...

Везир неверички климну главом.

— То никад бити неће: то никад бити не може — рече он скоро жалосно.

Црни Ратник чисто пласу.

— Зашто да неће, за што да не може бити! [484] Та ове лепе балканске земље, по природи и положају своме спадају међу најсретније земље на свету. Нигде природа није тако много учинила да људи могу сретно и задовољно живети и имати све што им треба, но што је то случај овде код нас на Балкану. Ово дивно полуострво има све што му треба и може живети као какав мали сретни свет за себе, може управо бити рај на земљи. Ова богата земља може у изобиљу хранити насељење од двајестак милијуна становника, па опет свакоме да буде и пространо и слободно. То је без Влашке и Молдавије, које истина по земљишту не припадају Балканском тропољу, али које су по историјској судбини својој за њега нераздвојно везане, и чија ће судба вазда, мање више, тећи истим тоном као и судба осталих земаља балканских. Укупно узете, све те земље за 50—60 година слободна развијања могу умножити своје становништво преко двајестак милијуна. У земљама, пак, као што су балканске, где свака здрава и одрасла мушка глава чини по једног борца и војника, то значи до Балканско тропоље у случају потребе може избацити преко два милијуна добрих, јуначких бораца. А код таке слоге ко ће поћи тек тако олако да осваја Балкански полуострв!...

Црни Ратник бејаше се одушевио и распалио; план за планом, и слика за сликом низале су се из његова одушевљена, вешта разлагања и везир је осећао како овај топли, срдачни говор и њега све више и више загрева и осваја.

Међу тиа раздрагана душа прекаљена борца-родољуба узлетала је све на веће и веће висине.

Како би дивно могло процветати Балканско полуострво кад би, у братској слози, господарили њиме само његови народи!

Пре свега какав красни народносни мозаик! Грци, Арбанаси, Срби, Бугари, Румуни, европски Турци! Пет-шест разних народа, готово подједнако бројно јаких, поређали се један поред другога, упућени самом природом да један другом пруже руку и да се помажу.

Па какав диван материјал људски, каква снажна раса! Телесно крепки, развијени, здрави и одарени чудном лепотом обличја и телесна строја; душевно млађани, ведри, бистри, одарени високим способностима ума и узвишеним полетима чисте душе своје. А уз то јуначни, ратоборни, племенити, родољубиви, готови на свакојаке жртве; најзад велики устаоци, вредни, жудни знања и науке, а способни за најозбиљније умне радове — ови народи лако би ми могли постати пионери културе и дика целокупна напретка људског, да цела Европа с поносом може погледати на Балканско тропоље...

Па за што, за што да ови народи немају своју слободну домовину и за што им чак одрицати и могућност да ће је икад стећи, за што проглашавати као фантасију и саме тежње за тим! Не, не! то нису празне сенке и снови појединих родољуба! Балкан има будућности; балкански народи морају бити своји, слободни и срећни! — Он, Црни Ратник, у то верује и за то ће се борити до последњега даха, с тврдом вером да се бори за добру, племениту и разумну ствар.

Везир је одавна знао за Црна Ратника, и од некога доба и лично га је познавао. Али сад је видео да је то са свим друкчији човек, но што га је он замишљао. Он је узимао да је то један од опих даровитих и силних властољубаца, којима жудња за влашћу обузима целу душу и постаје мета живота и [486] идол коме се све приноси на жртву. Такви људи обично су мрачни, ћутљиви, чврсте воље и тврда срца, неприступачни нежним и благим осећајима из лична и породична живота. Једном речи, то су железне природе, у којих је душа челична, а осећаји камени; ретки особењаци, који живе само за свој идеал, а идеал им је да господаре над другима људима потпуно и неограничено.

Таквих типова има почешће међу Турцима, и понајвише излазе из војничког рода, а према приликама постају, или велике војсковође и заповедници, који скоро самостално владају целим покрајинама, или бунтовне паше, који кушају да поједине земље оцепе од султана, или најзад, дрски разбојници на суху или мору, од којих годинама дрхте читави крајеви!

Тако је везир мислио о Црном Ратнику, а сад се уверио да се његова слика ни мало не подудара са стварним, живим војводом хајдучким. Цео разговор, а, нарочито последње заносне речи бележиле су Црнога Ратника више као одушевљена, занесена песника, но као мрачна и крвожедна ратника. Па ипак, у тој мекој, нежној души, која сања о љубави и братству балканских народа, о срећном добу, када ће измирени и збратимљени слабачки народи балкански један другом пружити руку да склопе чврст несавладљив савез — у тој нежној души, велимо, било је довољно снаге да развије огромну енергију, да окупи око себе најјуначније и најсмелије карактере међу свима народима балканским, да своме вођству и својој војводској власти потчини све те бујне, непокорне природе, све те голе и бездомне синове, којима је пушка и јатаган све добро њино. Јест, тај нежни [487] тај осетљиви Црпи Ратник био је кадар да уздрма цело балканско полуострво, да пробуди учмале и скоро изумрле тежње за слободом, и да склопи једну огромну организацију, која је као мрежа прекрилила цело балканско полуострво, у којој раде хиљадама људи разних језика и разних вера, и опет све остаје у највећој тајности, нити је икоме до сад пошло за руком да похвата конце и открије скривене планове тајне дружине, познате на целом балканском тропољу под чудним именом Ноћне Браће.

Да, овај одушевљени поета, чији идеали граниче с фантасијом и немогућношћу створио је највећу и најпрактичнију организацију за ослобођење балканских земаља; створио је управо оно што се до њега сматрало немогућно и као нешто што наткриљује силе човечије.

Везир је чисто као с неким чуђењем гледао на овога чуднога човека, дивио се големој снази духа његова и оном поетском заносу, који се очувао и поред тако страшне борбе у животу, кроз какву је до сада Црни Ратник пролазио.

Тада се сети љубави војводине и његова заноса за лепом женом, коју и он сам обожава. И у том тренутку везиру се учини да између њега и Црнога Ратника има некога душевнога сродства и то баш с тога, што заједно воле једну исту женску. Али везира је занимала још једна тачка из опште политичке ствари, и он узе да сврши прво с њоме пре но што пређе на тугаљиви разговор о љубави, која их обојицу подједнако заноси.

— Да говоримо отворено —- рече везир благим, знатно мекшим тоном — у вашој тајној дружини јамачно има много и Турака?

Црни Ратник погледа везира замишљено, поћута мало па рече звучним, јасним гласом.

— Има, царски везире, има Турака, Арнаута, мухамеданских Срба; у опште, у нашој организацији има много мусулмана, и они су можда најратоборнији војници њени.

— Дакле ви збиља верујете да међу балканским народима може бити неке везе и заједнице и ту дајете места и Турцима, и ако су они дошљачка, господарећа класа? — упита везир.

— Зашто не би веровали у тај савез! Та, забога, и саме се животиње удружују, кад нађу да им је то потребно и корисно? Па зашто не би могли паметни и свесни људи створити једну заједницу, кад су тако очевидне користи од ње, и кад је тако јасно да је то једини пут да буду слободни на дому своме и да живе мирно, као срећни и независни народи, који своју судбу држе у својој рођеној руци. Што рекосте о дошљацима, то је како се узме. Сви смо ми у неку руку дошљаци овде на балканском тропољу, само што су неки дошли раније, а неки опет доцније. Не знам за што би та разлика у времену, кад је ко дошао, давала једном већа а другоме мања права! Сви смо ми подједнако деца природе, а ова лепа земља наша је заједничка домовина, мила Турцима тако исто као и нама Хришћанима и народима другога порекла. Што се пак тиче господареће класе, ње бити не може, и наша света дружина за то је и постала, да уништи то господарење једне класе над другом. Турци који улазе у нашу дружину мудри су и увиђавни људи. Они виде да су Турци истина класа која данас влада, али они прозиру тако исто и то, да та владавина не може дуго трајати, и да наступају времена где би [489] Турци од класе која влада, лако могли постати класа којом се влада. С тога је у њином рођеном интересу да тога господарења класе над класом у опште не буде, и место господара и робова да се утврди ред слободних грађана и слободне сложне браће.

— Потиштени вазда сањају о слободи. Тако је код свију племена, па је тако и код Турака. Тако, како ви велите, могу мислити само Турци из нижих радничких сталежа. Такви су јамачно и ступили у вашу дружину. Све што је више, богатије и господска рода и порекла, то жуди за господством и тежи за влашћу. С тога у вашој дружини јамачно и нема никога из виших сталежа?

Црни Ратник се осмехну на ове речи везирове.

— Нема никога — рече он, а лице му чисто просија — нема никога, само почињући од Високе Порте и султанових одаја, па до последњега субаше у најзабаченијим крајевима балканскога тропоља, сви редови чиновнички дали су бар по једног представника свога за нашу велику тајну заједницу. Мисли ли светли везир да је поштеђен од тога бар његов двор и да бар одавде нема никога који је с нама у друштву?....

— Шта, зар и међу мојим доглавницима издајице и завереници?... — узвикну везир, претварајући се као да га је ова вест грдно изненадила — Зар и међу мојим доглавницима завереници! Не! Ја у то не верујем.

Док је везир ово говорио, Црни Ратник гледао га је благо и с осмејком на уснама.

— И боље, и боље, светли везире, и боље је што не верујете; тако ћете бита мирнији и спокојнији.

— Да, да! „мирнији и спокојнији!“ — понови везир за војводом, па онда заћута и замишљено је гледао некуд у даљину, као да тамо тражи нешто, што је давно заборављено. По његовом лицу поступно се разливао некакав нов израз тихе, благе туге, помешане с нечим, што је у тој тузи слатко и пријатно. Сетан осмех на махове једва је приметно развлачио румене усне везирове, али на брзо њега је опет смењивала обична хладна збиља.

— „Мирније и спокојније“, понови опет везир, и загледа се у Црнога Ратника, као да је тим упорним погледом хтео да привуче к себи сву пажњу војводину. За тим на једаред продужи брзо и живо, као да је хитао да га ко не претекне.

— А и зашто не бих био ја миран и спокојан, кад ме окружују људи, који играју угледну улогу у завереничкој тајној дружини, кад имам у харему кадуна, које преобучене одлазе ноћу на тајне хајдучке састанке; кад је моја најмилија жена, харемско сунце моје, кад је лепа Маре, духовни вођ и душа тајне дружине, и то њено поглаварство признају не само млади завереници, кроз чије жиле јури бујна млада крв, већ и старе седе главе, оћелавиле под бременом и стопама многих година, што су прошетале преко глава њиних.

Ове речи везирове ударише као гром. Рига, који је дотле седео мирно и непомично, сад на једаред побледи као крпа, сав задрхта и јамачно би клонуо, да не наслони главу на јастук, уз који је седео.

Црни Ратник плану; његове усне грчевито уздрхташе, као да је хтео што рећи, а преко образа сукну му пламен, који одмах за тим замени самртно бледило, па онда опет удари пламен.

— Ви као да се обојица интересујете за ту женску, рече везир, старајући се да буде хладан.

Рига није могао изустити речи; он је само бленуо у везира разрогаченим замућеним очима, а његове бледе запечене уснице на махове су грчевито дрхтале.

Црни Ратник оберучке стиште срце, као оно што чини човек, кад га љуто ране, па рукама стеже рањено место, да утиша страшни бод. Из његових груди оте се тежак уздах и он прошапута промуклим, храпавим гласом:

— Аман, Турчине! Не зледи ту отровну рану.

— Па ипак, за вас не може бити без интереса, да чујете што год о жени, чијој великодушности имате захвалити, што ћете из мога ропства изаћи слободни и извести сву дружину вашу. То је њена заслуга и жртва; она ме је молила за вас и она вас је управо искупила. Ја сам пристао да вам вратим живот и слободу, по цену њене љубави...

— Змија!... — цикну Црни Ратник као да је по сред груди добио дубоку рану.

— Неправедан си и незахвалан — рече везир хладно. — Хулиш на анђела, који је подметнуо груди, да тебе заклони...

— И тебе, додаде везир указујући руком на Ригу.

— Дакле, чула је за ме!.,. Зна да сам овде!... — прошапута Рига, као да се сам са собом разговарао.

— А зар има што, шта она не зна? Она све зна, она све види, она све може, она је свемоћ, она је провиђење, она је Бог!... — рече везир узбуђено и као у некој екстази.

Црни Ратник диже своје закрвављене и зажарене очи и погледа везира кивно и душмански.

— И ти си, дакле, идолопоклоник! И ти клањаш пред њом! Царски везир љуби ђонове на папучи једне ђаурске робиње.

— Идолопоклоник! Јест, ја сам идолопоклоник пред њом; она је моје божанство, мој рај, моје спасење! И зар може бити греха у томе, што слабо срце људско пада у прашину пред светлом искром божанске љубави, оличене у једном анђелском створу!... Јест, ја сам идолопоклоник и сто вечности мало би ми било, да прославим њену анђелску лепоту и божански сјај њен!...

— Срећни Турчине, узвикну војвода болно.

Те речи изговорене су таким гласом, да везира доиста у срце дарнуше. Он узе за руку Црнога Ратника.

— Па и ти си срећан, војводо, њене мисли око тебе се врзу, њена уста са слашћу помињу име твоје, њене очи тебе погледају, а из наручја мога њени уздаси често к теби лете!... Моја је јава, али твоје привиђење предмет је њених снова. Ја имам тело, али душа и дух њен за тобом лутају; ти си срећнији од мене. Оно што ја изнудим, теби се пружа вољно. О!... кад би уз владу телом могао завладати душом њеном, бар у оноликој мери, у коликој ти њоме владаш! Ја сам господар њен, али љубавник душе њене, то си ти!...

Црни Ратник скочи. Сад он оберучке дохвати везира за мишицу и убрзано, насртљиво стаде говорити, стискајући непрестано везира и дрмусајући га.

- Шта?!... Шта рече?... Реци опет... Кажи... Понови... Она мене љуби,... она за мном уздише,... она о мени сања,... она је моја. Је ли збиља тако?!... Говоре ли истину уста твоја?!... Моја... Она је моја,... па што ће онда она код тебе, откуда у харему твоме? Ти си је отео, заробио, купио, да је држиш у ропству и сужањству; ти си мучитељ и џелат њен!...

Говорећи то, бедни војвода вукао је за руку везира и дрмусао га, стискајући га за мишицу из све снаге. Везир је ћутао, пуштајући занесена несрећна љубавника да му протутњи прво узбуђење. Кад војвода најпосле умуче и стаде опет мирно, упирући на везира свој расејан, мрачни поглед, он му рече нежно и пријатељски: прибери се, џанум! Судба је судба, шта кога снађе, треба јуначки да сноси. Сви ми имамо једнако право да се отимамо за срећу. И ти да си на мом месту, не би друкчије чинио. Ја нисам крив што је у души мојој букнуо овај љубавни пожар за лепом женом. Провиђење, које је упалило у срцу моме овај огањ, већ тим самим дало ми ја и право да га гасим и да тражим помоћи, да ми на њему не изгори и душа, и тело, и срце, и ум.

Црни Ратник слушао је овај разговор, али он је чуо само некакав звук, а смисао ових речи био му је потпуно нејасан; знао је само толико да везир говори нешто, са чим се душа његова не може никад измирити.

Везир је то приметио; он је опазио да га војвода не разуме, и знајући да оваке болове само време лечи, он га остави и окрете се Риги.

— Младићу, и твоја се душа огрејала на сунцу љубави, које је нас спржило. Ти си најмлађи и теби [494] ће бити најлакше да преболеш ове ране. Твоја млада, ведра душа лакше може да прне и до друге какве љубавне звезде; лакше може да се занесе и одушеви и друкчијим идеалом, лакше може да нађе за се нов предмет љубави, а као утеха нека ти служи то, да је ова лепа жена у своме срцу имала места и за твоју слику, да је и на те мислила, о теби се бринула и спасла ти живот.

— Боље би било да сам остао под земљом у гробници, коју сам био спремио и за себе и за све остале.

— Очајање је твоје велико — али време лечи све ране.

— Која вајда што ћу ране преболети, кад је само срце умрло.

— Тако се човеку увек чини у таким приликама, али у тим годинама таки се ударци опет издрже. Млада природа под њим се повије, али се не пребије.

Док је везир овако тихо разговарао с Ригом, Црни Ратник стајао је мрачан и замишљен. На једаред он се опет окрете везиру.

— И она је код тебе! Ти је држиш у харему твоме!... Држиш је силом, као робињу, као плен свој — викну Црни Ратник гневно.

Везир уздрхта. То је била рана која га је вазда тиштала, а војвода дирну сад баш у ту рану.

— Не, — одговори он журно. Она је у почетку била робиња, али је после постала господарица. Али не, нисам добро рекао. Никад она није била робиња. Она не може бити робиња. Она ће владати свуда, где год буде. Она остаје овде по доброј вољи својој, јер је ово положај са кога може најбоље послужити [495] великом делу, за које она живи и за које је вазда готова да умре...

Црни Ратник дочепа за руку везира и повуче га.

— Да послужи великом делу! О каквом вели ком делу говориш ти, Турчине?! Она остаје овде да гове твојој љубави...

Везир га пресече.

— И љубав је једно велико дело. Али овде ја не говорим о томе, већ о оном истинском великом делу, коме и ти служиш, за које се и ја почињем загревати на пламену њена одушевљења, и ако га памет моја још не схвата потпуно.

Црни Ратник подругљиво се насмеја.

— Благо нама, кад и београдски везир постане наш друг, саучесник и борац за балканску слободу!

— Па он је то већ постао — рече везир, упирући кажипрст у своја прса — он је то већ постао, чим вас пушта да идете слободни, а могао би вас истребити све до једнога. И то је само њена заслуга. Корачим ли и даље, то ће опет бити њена заслуга. Она вреди више за ствар, за коју се борите, но читава једна војска!

— Јес, јес, она служи великом делу ослобођења тиме, што се ваљушка по свиленим миндерима твога сјајна харема! О!... ја би је удавио за те њене велике услуге! — цикну војвода и грчевито стиште десну песницу, а очи му засијаше као у тигра.

Везир плану.

— Хулиш на провиђење! Да л те је она амо довела? Да ли си њеном кривицом запао мени у шаке? Знаш ди шта сам спремао и теби и свима твојима! Главама твојих хајдука окитио бих бедеме [496] градске, а твоју бих послао у Цариград да је изложе на уласку пред Високом Портом. Боже прости, сам Бог био је немоћан да вас спасе те судбине. А, она вас је, ето, спасла! Она је учинила чудо. Примите ту милост с благодарношћу и благосиљајте час, у који је њена нога ступила у харем мој.

Док је везир овако срдито праскао, Рига се бејаше повратио. Он устаде.

— Би ли ми могло бити допуштено да се састанем с Маријолом? — упита он покорно, гласом пуним молбе.

— Младићу — викну везир и погледа га разрогаченим очима. — Твоја је жеља безумна и то је хула на образ мој. У другим приликама таку дрску реч не бих ти никад опростио.

— Зашто, светли везире? Зар и у погледу може бити какве саблазни! Моја рука не би се коснула њена тела. Ја бих хтео само да је видим, да осетим један тренутак блаженства у присуству њеном; врхом прстију да дотакнем само руб њене хаљине и да пољубим стопе њене!... И то би било једном за свагда... Сад и никад више. Никад, никад више!...

Рига није могао даље; њега угушише сузе и он је плакао као мало растужено дете.

За то време Црни Ратник гледао је на Ригу с кивним презирањем. Сад узвикну:

— Ах, и ја осећам неодољиву жудњу да је још једном видим! Овде гори страшна, неутољива ватра — он се оберучке дочепа за срце. — Али ја нећу од тебе Турчине тражити допуштење да уђем у харем њен. Ако будем жив, ако се ја једном дочепам слободе, ако још једном у мојој руци заигра бритка ђорда, ја ћу сам, без твога и њеног питања, продрети [497] у тај харем, и продрети у њ с огњем и мачем у руци. Бог је велики и он ће испунити ову моју жељу.

Везир га пресече:

— Велики Бог сувише је мудар, да би могао помагати тако луде жеље — рече везир доста мирно.

Разговор ове тројице љубавника примицао се крају. И ако су им осећаји у суштини били истоветни, код свакога се то појављивало у другом облику, и док је Рига плакао као мало дете, Црни Ратник осећао је неко олакшање у томе, да се извиче и испраска. Везир је бранио своју лепу љубимицу, заклањајући је од свију прекора. Разговори су бивали на махове крупни, и везир се чисто кајао што је ове људе изводио преда-се. Утисак, каквоме се он надао, није био овде постигнут. Најзад ваљало је хитати. Још те ноћи хајдуци су требали бити отпуштени са својим вођем, и то отпуштени неприметно, тајно, а то није лако удесити.

На растанку везир је пружио руку обојици несретних љубавника и изговорио им неколико речи, којих су се обојица доцније често с чуђењем сећали.

Пођите с богом — рекао им је он — и дао би бог да ваше љубавне ране што скорије зарасту и да у општем добру нађете и ви своју личну срећу. Путови људски незнани су, јер њима управља прст божји. Можда ћемо се још кад год срести у животу и моја би жеља била да тада један другоме можемо пружити руку као пријатељи и као људи, који се сретају на једном општем послу. На балканском тропољу можда ће скоро отпочети да се зида зграда народне слободе. Можда ће бити воља промисла да се на тој заради нађу, као слободни зидари њени, сви врли синови балканских народа. Ја не видим још добро, [498] али, гледајући очима ове светле жене, ја као да почињем полако назирати сјај у мраку. Будућност је у рукама провиђења. Једно и данас имамо заједничко — опште поштовање према овој великој жени! Пођите с богом.

Тако је везир испраћао своје робове. На растанку дао је обојици по нешто за спомен — Риги једну мараму од беле свиле, на којој је лепа Маре својом руком била извезла име везирово; а Црном Ратнику златан прстен у облику змије, која држи обзинут свој рен. Место очију сијала су два велика рубина. Тако савијена змија у митологији је била знак вечности. Шта ли је везир мислио кад је тај знак дао човеку, који се мало час, на његове очи, заклињао кивном осветом против њега?!

XXXV.
Барут мирише.

Било је под јесен знамените 1787. године. Турску је још љуто тиштала рана, коју јој зададе Русија у Кучук-кајнарџиском уговору (1774 год.), по коме је од Турске оцепљен знатан део Крима, дивне покрајине, коју су султани с правом и поносом звали својом десном руком.

Па не само то, но је тај кобни уговор отргао од Турске и важне градове Азов, Јеникале и Керч и Руси су добили знатне повластице у пловидби по Црноме Мору.

Славољубиви султан Абдул-Хамид I. није могао даље подносити стидне везе, у које га је Русија била [499] спутала тим уговором, и он на једаред прегне да их се ослободи.

У то доба у Цариграду је био руски посланик Болгаков. Једног дана њега изненади велики везир чудном тражњом. У име свога господара, султана Абдул-Хамида, он је тражио од Болгакова да се Кучук-кајнарџиски уговор раскине, и да његове обвезе за Турску више не важе, но да Русија врати све земље и градове, које је по томе уговору узела од Турске.

Болгакова веома зачуди овај захтев султанов, овако у сред мира, и без икаква повода с руске стране. Он одговори везиру да не може дати никакву одсудну реч, док прво не упита о томе своју владу. Кад је везир о томе донео вест султану, овај плане и нареди да Болгакова баце у тамницу, и њега још те вечери затворе у једну од најтврђих тако званих Седам кула (Једи куле).

Овај догађај све је пренеразио. Од гнева султанова задрхтала је цела турска царевина. Свак је знао да хапшење свога посланика силна и победоносна Русија веће отрпети, и да ће рат ускоро опет букнути дуж свију међа турске царевине у Јевропи.

Ова дрхтавица одјекнула је и у долинама тиха Дунава, и разлила се по свима крајевима, где живи несретно али ратоборно племе српско.

Аустрија је прва пренула на овај потрес из Цариграда. Суревњива на Русију због њених великих тековина, које је у последње време отела од Турске, Аустрија је и сама кројила планове како би захватила што више земаља на балканском полуострву. Она је још сањала о плану који је израдио њен посланик [500] Талман, по коме би Аустрија постала права наследица готово свију турских земаља у Јевропи.

По томе плану Аустрији би имало да припадне сва Влашка и Молдавија и највећи део балканскога тропоља. Почињући од Рушчука, имала би се повући преко Балкана права линија, која удара на Пловдив, а одатле на Кавалу на Јегејском мору. Све земље што су са западне стране ове линије, припале би Аустрији, где би дошле, сем Србије и Грчке, још и добар део Бугарске, цела Стара Србија, Маћедонија, Црна Гора, Далмација, управо највећи и најлепши део целога балканскога тропоља. То је био идеал коме је Аустрија тежила, а од тога идеала она је према приликама остваривала колико се кад може. За сад била је задовољна да заузме Србију с Видином до Лома и Софије, па онда Стару Србију до сутока Белога Дрина с Црним, па даље низ Дрин све до његове утоке у Јадранско море.

Али, бојећи се да не прође зло од Турске, као што је прошла у последњем рату (1739.), када је понова изгубила Београд, она се старала да ради опрезно. Привидно она је мировала, али у потаји грозничавом брзином предузимате су разне војничке мере и ратна спремања. У ту спрему улазило је и то, да се ратоборно и јуначко српско племе одушеви за рат против Турака и припреми за устанак.

Користећи се том околношћу, што у Аустрији живе милијуни Срба, који стоје у непрестаном додиру и мешању са својим заробљеним суплеменицима, што још живе под турским јармом, Аустрија је кренула стотине агената и емисара, који су се размилели по српским покрајинама у Турској, проповедајући крсташки рат против Турака.

У српском народу убрзо је настало револуционарно врење и комешање.

Све што је могло пушку носити почело се кришом из потаје оружати и спремати за борбу; људи су продавали волове из јарма да набаве оружја и потребну џебану. Хиљадама пушака и другога крупнијег и ситнијег оружја крило се по шумама, по шупљим кладама и пањевима, или се, завијено у мушеме, закопавало у земљу. Имућнији и отреситији људи водили су тајне преговоре и слали поуздане изасланике у ћесарију да набављају топове и кумбаре, како би могли освајати и тврђаве турске.

У глухо доба ноћи, по склонитијим манастирима, или усред пусте самотне шуме састајали су се потајни зборови народни, да се договоре, и да ухвате веру, бесу међу собом.

У народу се појавише многи слепи гуслари и тужни звуци гусала, и пророчанске речи седих, слепих певача одјекнуше кроз пољане и гудуре српске, опевајући стари сјај и славу, и загревајући срца заробљених синова српских, да се дижу на оружје и да стресу стидно ропство турско.

Шуме и гудуре српске напунише се хајдука, и оружане чете од по пет-шест, од двајестак, па и више оружаних бораца већ су крстариле по свој Шумадији, и овде онде већ почеле нападати омање посаде и чардаке турске.

Барут је већ почео мирисати, задах проливене крви већ се осећао, а дах буне и револуције, као тајанствени шапат и шуштање већ се проносио над Србијом.

Страшан крвави рат примицао се и звека оружја и ратна окршаја већ је потмуло брујала из даљине.