ПАТНИЦА
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
КОЛО XXXIX
КЊИГА 263 и 264
Ј. ИГЊАТОВИЋ, ПАТНИЦА
БЕОГРАД
1936
ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ
ПАТНИЦА
РОМАН
СА ПРЕДГОВОРОМ
ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА
БЕОГРАД
1936
Штампарија
Драг. Грегорића
1936
ПАТНИЦА
Мутан је јесењи дан. Густа маглуштина спустила се на земљу, и не пушта сунцу да зреник расветли. Тешко дише и здрав, а болесник, кога су плућа изневерила, још теже; страва га напада, канда неће зелена пролећа дочекати.
У селу Н. у друмском сокаку лепа кућа, мали дућан, пун ситне мешовите робе. У њему једна млада прима муштерије, све по реду обавља; дете јој у соби вришти, нека туга је обузима, канда ће јој се нешто догодити. Није чудо. У соби лежи њен муж Глиша С.... Млад, тек му је двадесет пета година настала, па већ лежи на самрти. Плућа су га издала, не може да дише, стара бака га чува, лепезом му ваздух разређује; чини му се да га нешто гуши, за који тренутак му је мало боље, погледи на прозор, густа маглуштина баца му копрену на очи да не види природу напољу. И боље. Видео би своје красне багрене голе, жуто лишће над кореном изгажено, влажно, и већ у трулежу. Јесен их је покосила. Баци болник из упалих очију поглед на колевку, на своју малу кћер Јелицу, која вришти за матером; уздигао би се да може, да ћерку подигне да је срцу свом још једаред притисне. Не може. Тихим гласом уздишући моли баку, да ћерку донесе. Бака послуша, узе дете, и спусти га лице на лице оцу. Он се усиљава да је прими, но мала је моћ руке; срце га заболи, укочено гледи на дете, протегнут стресе се, и већ му се живот гаси.
Бака поплашена баци дете у колевку, па виче:
[4]— Госпођо Варваро, брже амо, дајте свећу, господар Глиша умире.
Глишиница утрчи у собу, баци поглед на Глишу, зграби са стола свећу и уклопи је баки у руку.
— Палите свећу, дајте му је у руке.
То изрече, па се баци на болника, који је умирао, обасипа, орошава га пољупцима и сузама. Бака упали свећу, стисне је болеснику који издисаше, у грчевиту шаку. Још један тежак уздисај па је свему крај.
Велики вапај; млада јауче, зове у помоћ. Дете вришти, мати га дигне и донесе постељи да види оца. Ћерка је малена од девет месеци, тешко ће оца запамтити, једва да га и сад познаје.
Тако сконча Глиша, млад, у цвету живота. Сиромах, целе се ноћи у мукама с душом борио, и већ су му смрт очекивали, још пре поноћи, ал’ љубав прам ћерци, милом му детету не даде смрти места у телу још за који часак. Сад је још пред очима, скоро ће га земља покрити.
Дође време укопа, а црни гроб загуши јаук, лелек, — само не бољу и спомен.
Глиша С. оженио се у млађаним годинама; био је живахне нарави, и није се могао отети од друштва, с којим је и до женидбе уживао и добро и зло. У млађаној узрујаности пренебрегао је каткад кућу на своју штету. Слаба тела, у раскалашности провео је три године, док не допаде кобне неизлечиме болести, која га у постељу баци. Кајао се, но већ доцне беше. Заклињао се да ће, како оздрави, уредније живети. Сад му се тек пробудила жарка љубав према породици, према детету и другу. Смрт му није узела у обзир то уверавање.
Оставио је леп иметак, ал’ у лабавом стању, задужен; карте и весела браћа су му дуг припомогли да натовари. Кад се исплати дуг, удовици и детету мало ће на ужитак остати.
Шта ће млада удовица са малим дететом? Да се уда, и доведе у кућу, у трговину каквог младог [5] ветрењака, па да распе и оно, што је остало? И ко ће узети удовицу у заплетеном стању од дугова? Па што остане, и то је већином детиње; да узме калфу, не иде јој у рачун. Удавати се пак и онако не би могла, док не прође годишњи парастос; донде мора носити црнину.
Шта да ради? У селу Б. живи рођени јој брат натарош, имућан, у околини припознат човек. Брат је зове к себи с дететом. Она се мало промишља, па се реши да иде. Продаће непотребне ствари, оно друго нек остане на исплату дугова, па ће се к брату селити. Што је могла чинити? То је још понајбоље.
Што смисли, то учини. Одсели се.
Брат је лепо прими; тако и снаха Сока. Деце немају па ће малу Јелку сматрати као своју кћер.
Тако Глишиница нађе за се и за своје дете уточишта. И била је она породици одана, сматрала се као друга домаћица; госпођа Сока, братовљева жена, сматрала је као своју сестру.
У натароша је кућа најлепша у селу; дугачка са осам прозора, капија велика. Са сокака четир велике собе све једна до друге, красан простран ходник и то »малан«, а још какве су на њему дивне слике! На једној страни зида насликан виноград натарошев, баш како о берби изгледа; виде се берачице како беру, чаброноше како муљају, каца, како у њој весео надничар подбочен грожђе у кеси гази, девојке у реклицама, како са планине на обраницама јевенке носе, а напред гајдаш им вођа. На слици се бразде и чокоти тако лепо виде, да би их избројати могао. На другој страни зида насликана је велика битка, и победа краља Милутина над Татарима. Види се робље татарско, где који од тих у окови, главе спуштене, сви понижени; пред краљем Милутином српски јунак износи на копље натакнуту главу татарског војводе Црноглава, а српски јунаци гордо дижу главе, седе на коњима као заковани, голе сабље им у рукама. Даље су у том красном ходнику глатке столице, [6] наслоњаче, диван, орман, у среди дугачак сто. Из ходника воде двоја врата у собе и како човек уђе, падне му у очи велика слика св. Николе, пред њом виси велико сребрно кандило, па онда још слике славних људи, који су се у животу врлинама одликовали. Код отворених прозора видиш лепе гранате багрене, једна се грана у другу сплела, те бацају у собе дебео хлад, и мирисав зрак. Остраг чељадски стан и комора за храну, па чисте коњушнице. Па какав красан врт, какво воће, какво цвеће, сва кућа мири.
Таква је кућа Шандора натароша!
Био је први натарош у околини. Код њега су најрадије одседала вармеђска господа, и сваки, који је имао право господином се назвати, и иначе ко год је био отмен. Његово име се надалеко чуло, био је иначе и пун знања, разуман; покрај тога човек на очима, да би могао у друштву улогу каквог поджупана играти.
Ту би удовица Глишина добре дане могла проводити, да је и са стране у миру била. Ал’ веровници Глишини нису јој дали мира, тужба тужбу стиже, заоставштина се продаје, једва ће што удовици заостати. Кад се већ све продало, удовица се није имала о чему мислити, па је и била безбрижнија.
Гости једни излазе, други улазе. У близини је и манастир, па долази и братија и игуман главом. И Шандор-натароша породица похађа манастир; те две куће пријатељски живе.
Млада удовица помало заборавља покојног Глишу. Кад је сиромах умирао, онда се Варвари слила у срце туга, у којој се њој претстављало све што је било лепо и добро у Глише, зло је заборавила; сад је заборавила све добро, па представља у Глиши све зло, раскалашност, карташку страст, и мисли, да је већ он за живота своју породицу упропастио, као што и јесте. Силом је хтела да га заборави. Није ни чудо, у граји толиких гостију, званих и незваних. Само дете, мала Јелица је привлачила, и [7] да ње није, канда би већ пала била у закриље другог брака. Кад јој падне на памет удадба онда јој пада на памет и то како не треба да жали Глишу, тог карташа, ноћника, који је више живео за бекријско друштво него за породицу. Кад опет погледа на малу Јелицу, — иста његова слика, исте живе очи, — онда јој жао Глише. Она је свога Глишу још девојком јако заволела, не може љубав да заборави, остаје јој у срце зарезана, и да се Глиша рђава друштва, те веселе браће, која су донде добра док се добро проводи, за времена био мануо, можда би живот одржао, и постао главом породице, јер иначе је био бистар и вредан, а и добра срца. О њему се баш могло рећи, да га је рђаво друштво сатарило, и њега и његов иметак, и да није Шандор-натароша, шта би било од удовице, а шта тек од мале Јелке?
Удовица је сада добре дане проводила, само је Јелица често поболевала. Неко време је здрава била, а после је често од грознице патила, та болест пак ситну децу јако коси. Шандор, Јеличин ујак, и ујна Сока волели су то дете као своје, и водили су бригу о његовом здрављу. Лечили су је доктори, никако да је излече. Носили су је на лековити извор, покрили су је ћебенцетом, па нека бака-лекара врачала је и дала јој чашицу са извора водице да испије, метнувши пређе неко семење у чашу. Слабо и то помаже, можда за то не, што су је тако малу и слабу однели на извор ујутру рано, пред исход сунца, ал’ по бакиној науци тако је морало бити. Носили су је и у манастир па и масло су јој свештали. После тога за неко време излечила се, ко би знао од чега.
Време пролази. У кући Шандор-натароша проводе се весело дани и године, но у радост помеша се и жалост. Госпођа Сока разболи се и набрзо [8] умре. Шандору је било жао, ма да није имала деце, ал’ против судбе се не може. Сад постане у кући удовица Варвара права домаћица. Она кућу води.
Јелица је већ у шестој години, лепо расте, а нега материна, доброта ујакова, ствара је нежну. Као срница скакуће, радује се животу, весела је; свако је воли, милује, глади, готово ће је размазити.
Калуђери су често посећивали Шандорову кућу, као и игуман; ал’ кад дође дан св. Николе, патрона куће Шандорове, онда само игуман, и то после ручка, да не остави своју братију на дан таквога свеца без главе.
На дан св. Николе беху позвани многи гости, многи без позива дођоше. Цео дан проводе весело. После подне стиже и игуман.
Преподобни отац Теофан, игуман, калуђер, око шесет година, понизак, сувоњав, веселог изгледа, овде је сасвим као код своје куће, у својој породици, као год што је Шандор у манастиру. Преподобни отац Теофан је био негда »мирски« свештеник, ал’ остаде удовац, и да би се очистио од »житејских попеченија«, ступи у монашки чин, ма да је већ порода имао. Био је интелигентан, у друштву пријатан, радо је похађао пријатељске породице, а радо би и сам пријатељски госте примао, и то без разлике пола. Што га је узвишавало, било је што је умилно појао и певао, и у тамбурицу изврсно ударао, прави тамбурашки виртуоз. Женска друштва није избегавао; шта више међу њима се добро осећао.
Игуман се на дан св. Николе мало задоцнио, и остане на конаку код свечара, а остаће ту на појутарје са осталим страним гостима, који су се задоцнили.
На селу се искреније весели, нема ту те политике, и толике етикеције као у вароши. Ту се искреније весели о свечарству, него у вароши у сватовима.
[9]Појутарје још дивније пролази него свечан дан. Све искреније весеље. У весељу се пева.
Игумана је млада домаћица госпођа Варвара јако поштовала, у свачем би га за савет питала, нарочито што се удадбе тиче; јер су се већ почешће просиоци појављивали, међу њима и боље партије, удовци са двоје троје деце, ал’ имућни; на младе голаће није ни гледала. Игуман је световао, да се нипошто не удаје, док јој кћи не дорасте; млада је, као удовица, може још причекати, и то јој светује и Шандор. Зато, вели игуман, што кад би се још сад удала, могао би се и брат Шандор оженити, и порода добити, па би и по њу и Јелицу зло било. Нешто има право, јер онда долази нова домаћица и нова деца би Јелицу истисла. Домаћици се игуманови савети допадају јер су темељити. Она би се додуше радо и удала, ал’ не зна шта ће после бити, а овако је осигурана: пуна, весела кућа.
Млада удовица је седела до игумана, то јест кад је седети могла, јер је час по устајати морала. Једно до другог седети, велика је почаст за обоје, игуман покрај домаћице, домаћица покрај игумана.
Игуман је био светски човек, углађеног понашања, пун шале и досетака, ал’ не увредљив.
Друштво пева свакојаке песме, по гдекоју и маснију; већ су загрејани, није чудо, већ је појутарје.
Домаћин пружи игуману тамбурицу, коју овај с неким устезањем и прими. Умољен отпева једну песмицу тихим лепим гласом, само што му је друштво одушевљено ужасан дискант правило, и глас му угушило. Игуман их остави нека по вољи певају, и он ће им тамбурицом акомпањирати. Прсти му и тамбура канда се у етеру титрају, сваки мицај је минијатуран, и тек каткад перо резне, да друштво електрише. Доиста, лепо је било видети те фине, светитељске игуманове прсте, како телеграфски и телефонски у уши и срце утичу. Ти прсти, те руке, одавна нису у звечку ударале. Лице [10] му је као восак жуто, ал’ ипак умиљато, временит ал’ пријатан старац, а срце му је још младо.
Домаћица скрстила руке, гледи у прсте игуманове, у уши јој се увлаче умилне песме.
Госпођа Варвара, ил’ као што су јој тепали »Варка«, била је онижег, јаког стаса, округла, пуна лица, оне врсте створа, штоно кажу »пунокрвна«. Добар живот у удовици је пунокрвност потпомагао. Могло се о њој рећи да изгледа канда ће од једрине пући. На сваку шаљиву реч румен јој на лицу запламти; није ни чудо, двадесет пет година стара, здрава удовица.
Узрујано друштво не пази, какве ће песме певати. Неко ће попевати и маснију. У превеселом друштву се све прима. Кад заори из једне веселе песме строфа: »три девојке ишле су преко поља, преле јесу жичицу...«, а госпођа Варка грохотом се насмеје, хоће да се дигне да избегне, и загрцне се, или штуцне; игуман је такне прстом канда је голицне, — голицање у штуцању добро чини, — ал’ у тај мах падне домаћица у несвест, скоче, прскају је водом, не може да дође к себи, унесу је у њену собу, и метну је на кревет, дреше, секу јој хаљине; практичан игуман попипа јој било, а оно неуредно удара, виче да јој доктора дозову и крв пусте, јер је ударена од капље. И доиста тако изгледа. Одмах пошљу по доктора, а донде по савету игумановом почну јој руке и ноге трти. Никако к себи да дође, премда је живот још ту.
У селу Б. је доктор Цифрић жупаниски срески лекар, управо хирург, искусан човек; што је негда берберски калфа био, ништа му не шкоди; и славни американски председник Линколн је био кројач, а то је још мање. Цифрић је у селу тек случајем, јер иначе седи у оближњем селу В. Знало се да је он ту, и ишчекивали су га; и онако би он дошао да свој званични посао врши. Прошле ноћи један курјак ил’ више њих наклали су двадесет [11] и седам комада оваца, па је сумња, нису л’ курјаци бесни били, и да л’ је од покланих оваца месо здраво. Цифрић је свој задатак добро решио; изрекао је, да курјаци нису били бесни, и да се овчије месо без опасности може јести; и то се и обистинило, јер који су то месо јели, међу њима и сеоски кнез, и кишбиров, нису побеснели, но је свима добро пријало, Цифрић је примером својим све охрабрио: дао је од једне најбоље овце ћебап начинити, и први га је јео.
Чим је Цифрић чуо шта се у натарошевој кући догодило, похити одмах тамо, и стигне још у добар час. ■
Ступи у собу, сви му места дају, дође до болеснице, попипа јој главу па било, маше главом, па повиче:
— Дајте лавор!
Домаћин сам истрчи и донесе лавор.
Цифрић скида капут, суче рукаве, извади штроцаљку из џепа, умота руку, — игуман му је асистент, помаже му — штроцне, крв бризне у зрак.
— У добар час дође, за пет минута би мртва била, гле каква је крв: густа, масна, црнкаста, — рече с неким поуздањем Цифрић.
И доиста, болесници је мало одлануло, већ к себи долази, већ се миче. Цифрић јој веже руку по правилу, и умири госте да ће све добро бити, само домаћица на миру нек остане: добар сан, па после мало »бузовн« теја.
Друштво се удаљи, а служавка остане код ње да пази.
Опет заседну; но лица су сад озбиљнија, ниједном пунокрвном не пада на памет да се не треба и смрти опоменути; и њих може изненадно тако што постићи, па још како тако кад наиђе »шегрт« од шлога, ал’ може и »калфа« и »мајстор«.
Цифрић је сад најглавнија личност; игуман седи до њега, истина у челу, ал’ је стол округао, па озбиљности лица Цифрићевог, поучном говору и [12] занимљивости, која остале привлачи, тако изгледа канда је он у прочељу.
Најпре се јелом залажу, и добрим вином заливају.
Игуман упро очи у њега, а домаћин је рад чути, шта ће бити од сестре.
— Докторе, кажи ми право, је л’ Варка у опасности? — запита Шандор.
Домаћин је с доктором био »пер ту«. То је већ по селима обичај: доктор, натарош, свештеник, трговац, све је то једног »ранга«; учитељ мало ниже.
— Знаш, Шандоре, казаћу право: она је врло пунокрвна, опасност је била велика, засад је прешла, ал’ треба пазити да се не поврати, рече Цифрић.
— Је л’ »шлог« био? запита љубопитно игуман. 1
— Приличан, ал’ тек још »шегрт«. Какве сам ја већ имао у руци, већ су били поплаветнули, и још за један минут, па је ту »мајстор«, ал’ сам свугде преварио — рече Цифрић а лице удеси и Намести паметно ескулапски.
— Дакле да сад госпођи Варки није пуштена крв, она би умрла? — запита опет игуман.
— Без сумње, за неколико минута.
— Дакле опет је добро у нужди крв пуштати.
Но новији доктори не дозвољавају да се крв пушта, него кажу да се добије од тога водена болест.
— Има међу докторима високоумних мудријаша који то кажу. Водена болест може се и од другог чега добити. Такви доктори воле и мртваца видети, само да водену болест не рескирају; а боље је и водена болест него смрт. Сад да нисам домаћици крв пустио, лежала би мртва. Шта ће на то такви доктори рећи?
— И жупанијски физик каже да у великој нужди треба крв пустити, ал’ не за сваку ситнарију, или кад им баш ништ не фали, а они у пролеће пуштају крв као да морају — рече игуман.
[13]— У нечем је тако, ал’ у нужди се и пушта крв. Колико их је у гробу, који би још живели, а има их, који су крв пуштали, па су још живели, а да нису то учинили, бог зна где би били. Управо ћу вам казати: и ту се тапа по мраку, што се пуштања крви тиче, као год и у другима. Колико има њих који се ни у једној истоветној болести у лечењу не слажу; што један држи за мелем, други држи за отров. Колико њих високоучених има, који су књиге не само читали, већ готово појели, који и сами књиге пишу, па се у каквој год болести код болесника збуне, сами себи не верују, па не знају ни сами како лече и хоће л’ мелем помагати; само покушавају, ал’ нису начисто.
— Е, па онда шта су доктори, и какви треба да буду, кад ни књиге, нити наука не помаже? — запита игуман.
— И на то ћу вам рећи. За таково треба човек да је рођен и да има среће. Ђенерал, адвокат, треба за то да је рођен. Тако исто и доктор. Има високоучених доктора, књиге пишу, а не знају лечити.
— Па ко зна онда?
— Кажем, треба за то да је рођен. Треба да код болесника добро промотри, испита, напипа, да зна већ унапред шта му треба. Доктор је као глумац, треба да прави добар утисак на болесника, па баш у свачем. И лице мора наместити. Кад погледи болесник доктора, обично из црта му сазна, мисли ли о њему добро или зло; добар, рођен доктор чита болеснику из лица; својим лицем улива му храброст, поверење, што често више чини него медицина. Гдекоји доктор већ мицањем, ходом показује, да о болеснику мисли да се не може излечити, — отуд после у доктору несретна сумња, у болеснику неповерење, а поверење је по лека. Та практика, искуство је прво, и докторске књиге се по искуству пишу. Гледајте наше простаке, како знају сломијене кости да наместе, што ни најученији [14] доктор учинити не може. Видите, ја нисам све свршио, да могу већи физик бити, ал’ мало кога се физика бојим, многих се баш и не футирам. Да сам ја могао све свршити, па да се могу на еквипажу возати, да видите шта би израдио; ал’ овако међу лотрама возајући се не могу даље, па мисле што скупљи доктор то бољи и скупљи лек бољи; свуд има што свет наопако пресуђује; да нема луда, не би било ни мудраца, били би сви подједнаки; и ја сам рођен за доктора, ал’ ме неки демон држи за капут, па не могу даље на висину, а то су криви ти доктори који са каруца скуп лек дају. — Цифрић заврши.
У говору свом Цифрић је кадгод застајао, који залогај узео и чашу испио.
Друштво му је за право дало и одсмејало се; само игуман није с тим задовољан, није начисто, ал’ и шта ће да буде; за негдашњег брицу и то је доста, и сувише.
Доктор је својим говором све тако охрабрио да су заборавили и на болесну домаћицу, већ напијају један другом у здравље, а највише доктору.
Тако су провели читаву ноћ.
Гости се почну разилазити, који пешке, који на коли, како је ко могао; игуман мало прелегне, а тако и Цифрић. Игуман се тек доцније, опростив се с домаћином, одвезе у манастир. Цифрић још спава. Тако се у Шандоровој кући провело и весело и невесело.
Сутра дан управо пред подне пробуди се и Цифрић. Сневао је како је својом штроцом неком душу спасао, и радовао се што је био сан на јави. Збио се на госпођи Варки.
Седну да што као доручак узму, док коње упрегну.
Све је накратко трајало. Њих двоје седе, па се разговарају.
— Докторе, је л’ опасно код моје сестре?
— И јесте и није, како се узме. Оно је било опасно и то ће још трајати, само јој треба неге, [15] и добар доктор. Ја ћу чешће долазити и нек се држи моје ординације, само је чувај од тих високоучених, да је с медицинама не поремете.
Пре него што ће поћи, оде Цифрић са Шандором у Варкину собу да види како је. Варка се миче, руком показује на срце, ал’ још не говори. Цифрић је заказао да је још оставе на миру, да се испава, а он ће јој из своје кућевне апотеке медицине већ послати.
Све је припремно, и кола и бунда. Цифрић навлачи бунду, Шандор му помаже, дигне му јаку на уши, јер је хладан магловит дан.
Опросте се, пољубе и рукују. При руковању стисне Шандор Цифрићу нешто тврдо завијено. Цифрић притисне јако и осети нешто тврдо. Још једаред пољуби Шандора и упути се колима. Шандор га прати, а после помаже му да се на кола попне, јер је с бундом тешко.
Већ је Цифрић на коли, проста још и узана кола, види се да је »воршпон« сиромашног ратара. Цифрић се намести и пружи десницу Шандору да му каже збогом.
— Збогом, Шандоре, само тако као што ти казах, немој слушати те високоучене фушере. Ако буде опасно, још ћу јој једаред крв пустити.
— Збогом — рече Шандор, а кола крену. Мало час па је Цифрић с колима на крај села, а Шандор се повуче у своју собу.
Запали своју вармеђашку велику стиву лулу, седне, па се мисли, шта је са сестром, шта ће од ње бити. Она му је била газдарица, домаћица, и то добра, пријатељ кући; а и што би могла друго бити: веже је њему сестринска љубав и судба њене Јелице. Да умре шта ће и он чинити: већ је прешао четрдесету, лепа газдовина, нема жене, ко ће на све то пазити. Тим мислима побуђен, устане и оде у сестрину собу, да види шта она ради.
Сирота Варка лежи као укочена, хтела би да се дигне, ал’ не може. Брат је пита, како јој је. Она га разуме, одговара главом, тешким мицањем, [16] да јој је добро; само покаже језик, у знак да не зна говорити, не може, руку не диже.
Брат јој виче:
— Варка! шта ти је, што не говориш? Говори, пружи ми руку!
Варка се миче, хоће да говори, да руку дигне, ал’ не може. Нешто канда мумла, ал’ се не разуме.
Шандор се жацне.
— Није добро, промумла, »шлогирана« је!
Јелица је баш код матере. Од шест година девојчица стоји код материног кревета, па гледи час на матер, час на ујака; мале црне очице све играју, устанца канда питају шта је матери. Шандор поглади по лицу девојче, погледи на сестру, глади је по образу.
— Шта је, Варка, шта се зби?
Варка уздане тешко, хоће да говори ал не може; не може да се макне, само жалостан поглед баца на Јелицу и на брата.
Јелица гледи сад једно сад друго укоченим очима. Кад на ујака гледи, рекао би, канда тражи помоћ за матер.
— Ујко, шта биби матер, глава?
— Не биби глава, језик биби.
— Не биби глава, језик биби!
Јелица показује веселије лице само кад глава не боли, нагне се на матер, глади је по образу, па ручицама отвара јој уста да види језик. Мати мукла.
— Не дирај матер, видиш да је боли језик, не може да говори — рече јој озбиљно ујак.
— Је л’, ујак, мама ме неће више ’совати кад биби језик? — запита наивно Јелица.
— Одсад ћу те ја псовати, ако не будеш добра.
— Ја ћу бити добра.
— Хајд’мо напоље, мама нека спава. — Ухвати је за руку и води је напоље.
Шандор се врло брине за сестру; јако је капљом ударена. Нема у кући десне руке. Мора се одмах за какву газдарицу, куварицу побринути која ће сестру неговати, па је још и дете ту.
[17]Одважи се, нађе газдарицу. Лако је Шандору газдарицу наћи, — све се отимају, пуна кућа, а и он добар, простране руке, — само каква ће газдарица бити? Узме газдарицу.
Упочетку је свака газдарица добра, као ново сито, бог зна шта ће после бити.
Мало помало па се и Шандор новом стању привикнуо. И сестру стрпељиво сноси, премда у здрављу њеном никакве поправке.
Цифрић је чешће посећивао, и собом лекове доносио које је сам он у својој маленој домаћој апотеци правио. Препоручивао је да се строго само тих лекова држи, а друге од никог да не узима. Цифрић није трпио да се други у његове пацијенте пача. Шандор му је сваку посету честито наплатио да се није могао потужити.
Ипак Шандор је дозивао кадгод и физика и друге докторе, ал’ Варки ништа на боље.
Тако пролазе месеци, пролазе године, а сестра све у једном истоветном стању. Једва може руку да дигне, морали су је хранити, кад газдарица, кад брат. И Јелица држи у руци кашику ил’ виљушку па меће матери јело у уста. Мати би је загрлила, али не може; очи јој говоре да би је срцу притиснула, нема снаге.
Сирота Варвара од дана на дан, све горе; види се да неће дуго. И доктори немају наде. Цифрић се још нада, ал’ под уветом да ништа од другог не узима, но само оно што он даје.
Но Варвари су дани избројани.
Сред-среда зиме, Крстовдан, земља снегом застрта; реке, потоци залеђени, природа је још у самрти прошле године; у Варвари се покреће нека душевност, отима се, бори се живот са смрћу.
Варвара се канда осећа да је крају близу, па се не да; љубав материнска према детету заковала јој душу за живот, и још ће се борити, — док може.
Ко би знао описати њену душевну муку, мисли у глави јој, кад на Јелицу гледи, а не може да проговори, [18] да се макне! Ту је и Јелица са ујаком, и она укоченим очима гледи на матер.
Шандор скрстио руке, ни речице не говори; гледи на сестру, мисли да на сестру наилази самртан нападај, последњи, горки час. Држи Јелицу за руку, да види матер, да јој се њена слика споменом у срцу уреже. И Јелица канда осећа велики тренутак, који ће наступити, не миче се; и она укочено гледи на матер, неко дубоко осећање стеже јој прси, држи се укочено руке ујакове, канда ће се нешто особито догодити.
Варвара се грчевито скупи, па опет пружи, стресе се, лице јој се шири, долази као неко мало ркање, застење ужасно, почне мумлати све јаче и јаче, и гле чуда, Варвара прослови.
— Брате Шандоре, буди отац мом детету. Бојим се, у рожданику јој је стојало да ће бити несрећна. Отклони је од сваке несреће, почетак јој је био несрећан, изгубила је оца и не познавајући га; сад ће мене изгубити, ти си јој сад све, напути је. — Рече, а суза јој на образ кану.
Варвара изрече то тако, да јој се свака реч разумела.
Шандор стоји изненађен, задивљен, не зна шта да проговори, једва скупи мисли.
— Сестро, та ти си проговорила, бог ће те још подићи, та то је божијим »мановенијем« учињено. Шта чујем, шта видим? Прошла година о св. Николи како си језик изгубила, па сад ти се повратио; повратиће се и остало, ходи да те подигнем.
Шандор покуша да је дигне, пружи јој руке да види да л’ ће и она пружити; но њене се не мичу. Брат је диже ал’ узалуд, не може на ноге, па је опет мора као неосетљив пањ натраг да пусти.
- Немој ме мучити, ја преболети нећу, осећам да ми се приближује смрт, већ ме зову; моја слатка мати... видела сам је онако исто обучену као што је сарањена, у свиленим хаљинама, црн чепац на [19] глави, па се смеши, па ме прстом зове, сав ваздух ми замириса тамјаном; још и сад осећам тамјан, канда ми се у душу увлачи; овде ми се нешто мрачно види, а кад очи склопим, онда канда ми се нов свет отвара; такву светлост виђам, какву на овом свету досад никад нигде; само ми је детета жао, волела бих већ једаред с животом прекинути. Дај ми дете да га целивам. — То изрече, па се упиње да би се мало подигла, да дете дочека; не може, силе су је издале.
Шандор подигне Јелицу и спушта је на матер.
— Пољуби, Јелице, матер, у руку, у образ, тако!
Јелица зачуђена не зна да ствар протумачи, — тек у шесту годину ступила, — пољуби матери механично руку и образ, као у неком страху, а мати је пољуби, сузама јој образ орошава, види се да јој је тешко.
— Доста је, рече Шандор, па спусти дете на земљу.
Доста је већ било и Шандору. Срце му се стиште, сузе рони, даље не може да издржи. Кад је сестра прословила, нада му се пробудила да ће преболети, ал’ сад му и та ишчезе: изгледа му болесница као неко ванредно створење, које се с овим светом већ разрачунало; са свим друкчи лик, друкчији поглед, говор истина паметан, ал’ и сувише паметан, канда из ње неки ванредан дух говори. Шандор је тронут.
Ту је и газдарица, и баба Кумрија која ће је чувати. И оне се њеном говору диве.
Шандор пољуби сестру у чело.
- Сад ћу се са Јелицом мало уклонити, уморена си па поспавај, даће Бог боље можда, а ја ти се заклињем живим Богом и нашим патроном да ћу детету бити отац. Доцније ћу опет доћи.
Варвара ћути, канда је од говора малаксала, Шандор с дететом излази, за њима газдарица, а Варвара их тек очима прати. Мирна је, канда је [20] неки терет са срца скинула; можда су је братове речи утешиле.
Кумрија остаде са Варваром.
Зимњи је дан, сунце рано седа. Ведро небо посуто звездама са снежним подножјем још даје светлости.
Шандор да вечеру донети, да и то сврши, јер дете мора раније лећи.
По налогу учињено.
Шандору не пада добро вечера. Чудан му се чини тај појав у његове сестре. Проговорити, и са светом се праштати. И како да проговори, шта је то? Ал’ мисли се, каквих неоткривених тајни има још на свету, мали је човечији мозак да све дозна! Но Кумрија је ту ствар сасвим друкчије схваћала. Одмах сутрадан је приповедала, да је томе узрок Богојавленије, јер се у богојавленској ноћи отвара небо, па и марва онда проговори.
Ако до сутра остане жива, ’одмах ће позвати Цифрића да чује, да види то чудо, и да му све исприча. Шандор неће моћи целе ноћи спавати.
Кад је газдарица вечеру донела, јавила је да госпођа Варвара тихо спава. Шандор налаже да је оставе на миру, да спава; ко зна, може јој се опет набоље окренути. Мало пре је наду изгубио, ал’ миран сан може све преокренути.
Јелица увелико спава. Сиротица бог зна шта снива, какови вуци је страше.
Шандор после вечере запали велику стиву лулу да дуже траје; сад устане, хода горе — доле, сад опет седне и премишља. Још сумња, у једном тренутку нада се, у другом већ држи сестру за изгубљену.
Дуга ноћ ал’ красна месечина, јер је уштап, блиста снег, од његовог светлог блеска одаје искрице. Дивна зимња ноћ оном, коме је мир у кући. И овде је мир, ал’ самртан мир: ту се душа с телом, живот са смрти бори.
Тако Шандор у мислима дочека поноћ.
[21]Дотрчи газдарица, усплахирена.
— Господине, брже дођите, госпођа умире.
Шандор истрчи, па одмах сестри.
Баба Кумрија већ јој свећу у руку уклопила. Варвара умире.
— Већ је мртва, — рече искусна баба Кумрија.
Варвара се више не миче.
Баба Кумрија заклопи јој очи, иште два новчића да их на очи притисне. Шандор извади два талира и да баби, и узданув изрече:
— Скончаша-сја.
Остави бригу спреме и реда на газдарици, и баби Кумрији, па оде.
Варвара је мртва. Ропац јој није лице нагрдио: лик се смеши, канда је у тренутку задовољства душу испустила, а Бог зна каква јој је мучна мисао баш онда на душу пала била?!
Укоп се обави по реду. Из села, из околине мноштво се народа скупи; сваком је добра била, особито сиротињи.
Игуман Теофан дошао је са својим калуђерима, па и свештеници из околине, и сеоска господа и господари. Дивно је опојана, оплакана, и пропраћена у гробље, и свако баци грудвицу земље, са »вечна ти памјат«.
Јелицу је водио ујак, и код гроба кад је шаку земље бацио, стисне и њој грудвицу у шаку и рече да баци у гроб.
Јелица пусти из шаке грудвицу, поплаши се од гроба, кад види да јој матер земљом затрпавају. Знала је, ко је у сандуку; при »последњем целованију« и њу су подигли да матер пољуби.
Сад тек Јелица поче плакати, врискати, но од плачног умора кад се врати наскоро и заспи.
Било је и даће. Ту је игуман и калуђери, свештенство и остали.
Цифрић опет седи до игумана. Игуман започе разговор о болести и смрти Варвариној.
[22]— Заиста ми је жао ње, а и вама свима; нестало је добре душе, но, докторе, од чега је умрла?
— Од »шлога«. Сад је дошао прави »мајстор«. Знао сам да ће тако испасти. Код многих доктора је као код многих кувара. Само, да су мене слушали боље би испало, ал’ кад је тако нек јој је покој души.
Опет су је накратко при трпези жалосно опојали, и с тим се сврши.
Баба Кумрија ову ноћ је још ту преноћила, у оној соби, где је Варвара умрла. На столу кандило запаљено, и чаша вина, »да душа пије«. И душа је доиста пила, куне се Кумрија; још и сад се виде просуте капље, како је пила.
Шандор је сад опет без праве газдарице.
Газдарица му додуше угађа, но не допада му се, што му после кратког времена у кући све натрашке на мањак иде. Млађи двоструко у кући троше; сад нестане једно сад друго што, нема свог пријатељског чувара, стражара. Газдарица поче у одсуству Шандоровом са Јелицом опоро поступати; све се тужи против ове како је несташна, како свуд нос тура, све хоће да види, па се брља, прља. Газдарици се није допадало, што Јелица све ујаку каже штогод види. Она је сад прави стражар.
Једном је видела Јелица, како газдарица с кочијашем вино из подрума вуче, и даље га шиље. Шандор се уверио о крађи, и све да је тако било, како му је Јелица казала, те отпусти газдарицу.
Узме другу.
Сад се тек Јелица охрабри, кад је видела да њена реч код ујака нешто важи.
Није дуго издржала ни друга газдарица, једва по године; Јелица је ухвати како маст и сланину распачава, продаје, па буде и ова отпуштена.
[23]Јелица, ма да је још дете, осећа ипак у себи неки нагон, да ујаково чува; канда и то осећа, да што је ујаково то је и њено.
Кад је реч о каквој ствари, она ће рећи: »Је л’ ујко, то је наше«. Па и ујак је држао као своје дете; њено ће бити.
Ујак је дао довести два мраморна крста и плоче, један за покојну жену Софију, други за Варвару. Лежале су једна до друге; њихове гробове опколио је насађеним лепим цвећем, а код оба крста посадио вавилонске жалосне врбе. Јелица је одсад ишла на гробље, гробу материном, и ту је »оченаш« изговорила, и прекрстила се. Што је старија, све су јој живље успомене о матери, сад тек све већма осећа, да јој нешто велико недостаје: мати. Газдарице, — све је то туђинска рука; кад јој руку метне на главу, та је не греје.
Јелица мала газдарица, окретна је и вижљаста. А није већ ни мала, прошло јој већ седам година, а изгледа канда јој већ девет. Она је увече у штали кад се крава музе, она помаже у врту; у кухињи кад се тесто меси, има малу дрвену растегачу, и оклагијицу, па кува ручак, варјача у руци, помаже мешати. Каткад и меси, а газдарица би је рада из кухиње да истисне; каже да јој смета, но не да ујак, вели нек се Јелица учи. Газдарица за Јелицу баш не мари, пред ујаком јој ласка, глади је и љуби, а насамо јој пркоси, хоће каткад да је и гурне ил’ на ногу да стане, као нехотице у журној радњи. Јелица није волела, кад је она љуби; окренула би од ње главу, ал’ кад је пољуби, кецељицом пољубац брише. Зна и дете ко га вели ко ли мрзи.
Газдарица се тужи на велики посао, ма да увек има код ње какове женске која јој помаже. У таковој кући као што је Шандорова, па на селу, има доста чанколиза, које ће сваки дан доћи да помажу, а плата им је колико могу у марами из кухиње однети. Газдарице су о госином трошку увек дарежљиве. Па је газдарици још и плата мала, хтела би да за три године толико стече, да може [24] своја домаћица бити, па кад то не би чинила код имућног господина Шандора, где у кући због пуноће човек сваки час ногом запиње, онда би јој се цео свет смејао, особито друге газдарице, које су већ у таквим кућама стекле. Није се ни она дуго ту скрасила; да оставку, што Шандор драговољно прими, јер му је већ доста било.
Опет дође нова газдарица.
Јелица се већ тако навикла на кућевни ред, да све зна шта у кући има; иде у школу, већ зна писати па помало и рачунати. Сам ујак је више обучава него њен школски учитељ, који много деце има.
Кад ујак није код куће, већ је ван села у свом послу, онда је опет учитељ посебно обучава. А бистра је, све брзо схваћа.
Ујак је ипак, покрај све своје доброте према детету, морао увидети, да је тешко женско дете без матере отхрањивати и на добар пут настављати. Самцу човеку је то тешко. Мисли се како би по девојче боље било. Да се ожени? Жена јој може гора бити него маћеха, је л’ рећи ће: та то није баш ни његово дете, — па кад би порода добила, шта би онда било од Јелице? Та њу та не би као кћер држала већ као какву собарицу, ил’ још горе, те би је из куће истисла. А Јелица се већ научила да у ујаку оца свог сматра, па би своје очи у каквом сукобу са маћехом на ујака управила, а за њу не би хајала. — Велика брига. А девојка нагло и лепо расте, види се да ће бити јако угледна. Ко ће пазити на њу, ко ће је чувати кад матере нема, и хоће л’ се хтети нематери покоравати? Да јој узме из вароши какову васпитатељку, »гувернанту«, да је код куће на пут наставља, може и ту међу њима до сукоба доћи, јер нарави су различне, и може једна на другу у првом магновењу састанка, ил’ бар први дан рђав утисак учинити; особито код женских лако то иде: данас се љубе, сутрадан се мрзе. Па још и то, — и Шандор је човек, још у средњим »снажним« [25] годинама, а враг не спава, може га »гувернанта« Аморовом стрелом устрелити, и њему се за навек, ма и браком приљубити, па шта ће онда с Јелицом бити? Јелица је жустре нарави, лако би одговарала учитељици, па је враг на прагу. Да опет Јелицу у варош да коме на васпитање, опет Јелицу и код куће треба, јер тако искреног стражара за његову газдовину неће лако наћи.
Газдарице нису добри стражари а најмање су васпитатељке, па текар на њих још треба неко да пази да кућу не пустоше. У таквим рукама за Јелицу није добро, но Шандор држи да је између осталог то још понајбоље. Девојчица сваки дан све старија, већа, а зна у кући све шта где стоји. Сваку нову газдарицу она мора поучити, где шта стоји, и ту добија пред овом неки углед, неки значај, да је она већ сад представница кућевног реда, будућа домаћица. Доиста, Јелица кад што показује, подбочи се, па тек прстом показује где шта лежи. Даровита девојчица, у кући је покрај ујака чињеница, с којом газдарице рачунати морају.
Ујак Шандор се неће женити, нит ће »гувернанте« држати, већ ће мењати газдарице, па ма како испало, само Јелици да не буде на уштрб.
После пет година наступише промене у кући Шандоровој. Шандор је човек, који по својој наклоности није баш јако, неограничено заузет за своје натароштво; осећа да је за нешто веће, више рођен. Имаовина му је довољна да покрај звања господски живети може. Али жудња човечија је велика; што више има, све више жели. Имао је шогора у селу, трговца, грка Папастакију, који је био велики спекулант. Трговао је свачим што приплод доноси, с храном, с вином, марвом, шишарком, и свачим што пре јевтиније до руке дође. [26] Папастаки је био у околини извикан за богатог човека, и био је доиста имућан, ал’ не тако као што су га ценили. Кредит му је био велики. Оштроуман, марљив човек, тежио је све већој и већој спекулацији, и рад би кога у коло своје увући. За тај посао уочио је Шандора да увуче.
Шандор није био капиталиста, ал’ му је прилично јаког покретног иметка остало после оца, а и служба му доноси.
Папастаки хоће да га лепим речима улови. Представи му живо пред очи, какав добитак од спекулације изгледа, и заврне Шандору мозак. Шандор види како Папастаки јако напредује, све му од руке иде, не би марио придружити му се, ал’ како кад он за спекулацију нема новаца, јер што га има то му је нужно за кућу, а кућу доиста лепо води.
Једном после ручка сврне к њему Папастаки. Седели су једно другом преко пута, па су се често посећивали, на кафу, па се онда о разном расправља.
Ево Папастакија где долази, баш тек што је Шандор ручао.
— Шта је, јеси л’ здрав, Порфирије, — тако се Папастаки крштеним именом звао — кад си с пута стигао? Је л’ синоћ? Видео сам те, је л’ било каква шићара? — запитаће Шандор.
— Било је те каква, купио сам у Босни џелеп, ашам, и то јевтино, — одговори Папастаки.
— То ваља, а од кога си га купио?
— У Дервенти, од бега Градачевића, знаш, добри смо пријатељи, дао ми је за тријест дуката по комад ал’ бутун: боље-лоше.
— То није скупо, само ако марва ваља.
— Видећеш кад је дотерају.
— И теби све то тако од руке иде.
— Треба имати среће, ал’ и умети; на тој марви ћу имати добити најмање две хиљаде форината, за врло кратко време, за осам дана.
— То је лепо за тако кратко време.
[27]— Могло би се још боље, само још кога да имам у друштву; хајд’, Шандоре, у компанију са мном, рече као мало шаљиво Папастаки.
— Не би згорег било, само откуда паре, ту треба капитала, рече Шандор, пустив густ дим из стиве, а јако гледи Папастакију у очи.
— Не треба ти капитала.
— Дакле како, без новаца?
— Непокретно имање вреди као новац; ступиш ли са мном у компанију, твој иметак представља новац.
— Како то разумеш?
— Ев’ ’вако. Да ступиш са мном у компанију, ја бих имао још више кредита, па и добити. Ти би најпре ступао самном у уговор. Наши потписи, наша имена нешто важе. Заједнички добит, а заједничке обвезе, — ти ме већ разумеш, не треба да ти много говорим, ниси паор нит’ какав бугер. —
— Све је то лепо, ал’ може човек и заглавити.
— Паметан не може заглавити.
— Ал’ ко је ту доста паметан?
— Видим да се ни с тобом не може о томе разговарати; гледај на небо, на облаке, хоће л’ бити мраза и крупе, хоће л’ бити о берби кише, хајд’ молим те да престанемо о том, није то за тебе, рече подсмешљиво Папастаки.
Тако се разговарају, и кошкају. Папастаки га је рад ма како увући, било то ма и са багателним посматрањем његове одрешитости.
Јелица их послужује.
Јелица је велика девојка, иде јој много шта од руке, само кад и кад од жустрине куцне чашу о чашу, кад и кад и о флашу, кашто и разбије, ал’ се ујак на то не срди; још се одсмеје.
Папастаки има посла, мора пресећи разговор.
— Е ја морам за послом, кајаћеш се, збогом.
Дигне се и оде.
Сад тек Шандор промишља дубље о ствари. Не би згорег било, мисли се: гле како Папастаки напредује, купује куће, земљу, већ је као мали [28] спахија. Још ће се промислити. Лепа је то ствар та шпекулација, много се може за кратко време профитирати, а Папастаки га уверава, да од њега не тражи капитала већ само потпис.
Шандор и Папастаки се још који пут састану, и овом пође за руком да Шандора задобије.
И доиста га је уловио, склопили су уговор, и то по жељи Папастакиној. Сад је и Шандор постао шпекулантом.
Папастаки је радостан, сад ће тек радњу увелико да тера. Дао је свуд, особито по Босни разгласити, како има за компањона богатог натароша! Глас се надалеко чује; јер кад кога прогласе за богатог, чини се богатији, као год што и рђав глас човека прави још рђавијим.
Папастаки се упустио увелико у радњу. Купује, продаје једнако.
Не траје дуго а Папастаки већ дели леп добитак са Шандором, а овај ни новац није уложио; но наравно да су Шандорове добити честице мање: нешто се одбија у корист Папастакију као у име од њега уложенога капитала за Шандора, а Шандор опет по уговору свуд за Папастакију добар стоји. На селу се лако може тако исто као у вароши.
Шандору се допада та радња, и он извади допуст на дан два, те с Папастакијем путује. Лепа ствар, кад човеку рад добро иде.
Кад није Шандор код куће, брига му је за кућу. Газдарица и женско дериште код куће.
Јелица расте као из воде. Газдарица није рђава, од нарави је добра; и што је код ње још најбоље, не краде.
Но једно је у њој, што по Јелицу није пробитачно. Јелица је текар у дванаестој години, но тако одрасла, да је већа и виша од многе удаваче и поличарке. Природе је врло живахне па хоће да проводи детињску младост по вољи.
Преко пута је спахијска биртија. Недељом ту гајде свирају. Јелица воли свирку и игру, па на [29] глас гајди игра под капијом са младим простим девојчицама, па се међу децу помеша и газдарица, у лето је ту по гдекоји дечак, несташан пустосват, па се уплете у коло. Ту је после цикот, скакуцање, певање, и све већ како у колу иде.
Јелица каткад изиђе и напоље, да види како у колу играју. Једаред неки дечко несташко примети »фрајлу«, откине се од кола па јуриш к Јелици. Јелица се отима, ал’ младе ратарске руке принуде је те мора у коло. Сад је тек радост и цикот. Јелица се стиди, гледи у земљу, на ноге, где јој се стид скрио, а овамо се смеши.
Шандор дође с пута, и чује како Јелица у колу игра. Месни свештеник га је на то упозорио, а он је опет чуо то од госпође попадије. Младост лудост; наивна, невина Јелица не зна још сталешке разлике, њене романтике је основ још проста природа.
Друкчије то ујак схваћа; младо дериште, у колу падају масне и крупне речи, па подскочица, то по Јелицу није пробитачно. Дете није рад за то корети, да јој стид не повреди, и да јој тим не баци семе у срце, које проклијати може баш у питању: — »шта је то што ујак каже да није лепо у колу играти«, — с тим јој могу доћи мисли, које иначе не би дошле, и отвориле би јој врата зарана у онај свет који не треба још да познаје.
Шандор је премишљао, не би л’ добро било да је да у В., на годину две дана на какво добро место у поуку, »у лер«. Ту би јој се оно, што је на њој природно, рапаво, угладило. У глави је већ смишљено и извршено, само Јелици мора то у својој форми на знање дати, да не изгледа канда на њу притисак прави, да остави своје место где је толика нарасла, њен врт, њене лепе багрене пред кућом, китњасту шумицу, грозне винограде, па луге и дубраве. Нема лепше од тог лепог краја; ту су скривене прве њене успомене.
Шандор види Јелицу у врту, где нешто копка.
[30]— Но, девојко, колика си већ нарасла, видим да си у кући добра газдарица, само би ти још требало да видиш мало више света, а не све једнако у селу, у малом друштву, а да видиш како се лепо у вароши живи!
— Е па поведите ме кудгод, ујко, да видим и ја свет, рече весело Јелица.
— Ал’ требало би да што год више знаш, најпре требало би још да учиш, да видиш како се у заводу девојке владају, како су углађене, фине. Ти си већ видила ону »фрајлицу« кад си била о светковини у манастиру, како се лепо понаша?
— Е лако је њој кад је у више школе ишла.
— Па би л’ ти ишла у више школе?
Јелица се смеши.
— Ишла бих, само да ми није жао.
— А за чим ти је жао?
— Свега ми је жао што је овде, у селу, а варош је туђа.
— Та ујак ти има кола и коње, па би те довезао кад и кад, а кад су свеци увек. Па би се онде лепше носила нег овде. Ујак би теби за варош лепше хаљине морао купити.
Задње су речи велики утисак на Јелицу учиниле. Још две три такове, па је Јелица готова.
— Па би онда ишла у шетњу са фрајлама, па какве лепе свирке, па би учила играти, ишла би у позориште.
Сад је Јелици доста, насмеје се радосно, поскочи, потрчи горе у кухињу, да се похвали, како ће ићи у варош у »лер« па ће учити играти, ићи ће у позориште, а добиће нове хаљине.
Газдарица се подбочи, па гледи зачуђена Јелицу.
— Но то је лепо, тек онда ћете бити права »фрајла«. Овде на селу’ не можете бити права фрајла, само ће то ујака много стати.
Ко би погодио да л’ газдарица искрено говори. Можда би рада да Јелице нема, да је не надзире!
[31]Шандор је са Јелицом на чисто, Јелица ће ићи.
Одмах сутрадан, да Шандор упрегнути, па оде с Јелицом у варош В. Ту по упутству неког пријатеља вармеђаша оде једној отменој госпођи »мадами«, која држи »лер«, где се уче девојчице варошанке, и друге са стране, које су ту на стану и храни, и под заптом.
Мадами се Јелица допадне, радосна је што ће тако угледну живахну питомицу имати, а и од Шандора јој неће бити криво, биће ту и донашања са села за печенку, па воћа.
Мадама разложи Шандору што девојка све мора имати за опрему; Шандор оде с девојком машамоди и шваљи, и све по реду наручи. До осам дана ће опет доћи с Јелицом да је преда. Неке је ситнарије накуповао за Јелицу, да се радује и тако се после врати кући, а Јелици преда поклон.
Јелица све скаче од радости, показује газдарици шта је из вароши донела, марамице свилене, шеширић, лепезе, и још друго што-шта; показујући газдарици поклон и од радости скакућући убоде јој лепезом нос, те јој мало кожу задере; онда истрчи напоље, отрчи у суседство Папастакинима, и онде све показује, па приповеда, шта тек у вароши за њу праве.
Још осам дана, то је дуго чекати за Јелицу. Броји дане, а дани су јој дуги.
Наста седми дан. Јелица се прашта са девојчицама; праве другарице још нема, с којом би се кроз плач растајала.
Сутрадан са опремом седну на кола. Ту су јастуци, јоргани, и друге потребне ствари; те су јој остале од матере покојне Варваре. — Сирота сад да је види како иде на пут, на више науке, како би јој суза од радости канула!
Пут води покрај гробља. Шандор стане, сиђе доле са Јелицом и рече јој да се помоли пред материним гробом. Јелица се помоли и заплаче, понела је и мајчине душице са материног гроба, она ће ју увек на срцу носити. Од куће је још понела и »Сан [32] матере божије«, који је на смрти матере под јастуком нађен.
Сад је Шандор одведе на кола.
Шандор је паметно чинио, кад ју је на гроб материн одвео. Нека јој се уреже у срце успомена на матер при тако важном кораку, на путу већем изображењу. Та успомена ће јој као изображеној трваћнијој постати.
На путу виде Јелица, разглеђује десно лево ујакове винограде, где се играла и кроз толико бераба грожђе брала; гледи сву околину и срце јој се стеже, канда ту убаву околину никад више видети неће. Заплаче се, ујак је теши, утишава. Па шта јој је још жао? Њених животиња!
Јелица је имала једну шарену јуницу, звала је »Милицом«. Ова се само њој дала помусти. Јелица је јако волела Милицу, а и она Јелицу; како ју је видела, за њом је ишла. Тако једном приликом отшета се Јелица са женским друштвом на салаш, где је и марвенска чорба била. Милица спази Јелицу, поче мучати, па се затрчи управо у то женско друштво — Јелици; женске се поплаше и разбегну, а Јелица остане смејући се код Милице, сама. Та Милица кад дође из поља, неће да уђе у шталу, већ муче док не изиђе Јелица да је у шталу води и веже. Тако је морала и ујутру на сокак испратити.
Јелица је имала и једнога голуба ког је она одхранила. Чудан је живот и смрт тога голуба. Као малог голуждравог избацили су га из голубињака голубови; био се од подметнутог јајета излегао, па га нису трпели горе. Трипут су га избацили, и остаде жив. Јелица се сажали, узме га к себи, и из уста својих га је хранила и назвала га »Миком«. Мика се тако припитомио, да није хтео међу голубовима да живи; већ напоље излеће, но се враћа, и спавао је на пречагама столице до Јеличине постеље. Био је ћорав. Једно је око изгубио кад су га из голубињака избацили. Ујак га звао ћором.
[33]Имала је Јелица још и лепу зелену мачку, Зецом је звала, и лепо псетанце Жују.
Сад ће се Јелица откинути од идиличног живота.
Већ су у В. Довезу се баш до стана мадаминог.
Лепо се Шандор са мадамом поздрави, и после кратке посете Јелицу ту остави, а ићи ће шваљи и машамоди по ствари. Оде тамо, ствари су све готове, исплати и врати се мадами. Мадама има много посла са питомицама, не може губити времена, то је као и званије. Шандор као изображен човек добро то зна, па што пре посету заврши.
Исплати мадами прву четврт за издржавање Јеличино, опрости се и оде.
Кад се са Јелицом праштао, Јелица је бризнула у плач. Хвата се за руку ујакову, канда би се кући поискала, ал’ ништа не помаже; Шандор је мало потеши, пољуби је, па не може готово да се од ње откине.
Сад је Јелица у »леру«, управо питомица у заводу. Шандор се врати кући.
У Шандоровој кући опет промена, и то велика. Нема Јелице, кућа празна. Газдарица све шепртљи, не зна за сваку ситнарију, што је Јелица у прсте знала.
Шандор мора узети још једну сељанку послужитељку, јер газдарица све не стиже. Особито сад кад се дао на шпекулацију, биће и више посла.
Јелица је још дериште, но у многоме је била боља од газдарице, као да госте послужи, живад нахрани, у винограду посленике надгледа, а знала је по мало већ и пиркати. Ко ће попунити ту празнину где је Јелица била. Па где је оно тркање, весело скакање. И Шандору је жао, ал’ тако мора бити.
Јелица је имала једну по оцу тетку, удату за свештеника у селу С. Она је Шандору ретко одлазила, [34] као прија нешто је спрам њега охладнила, и то од времена откада је Глиша умро. Посумња да је Шандор Варвари од њене сермије мање издао нег’ што би јој припадало и тим и Јелицу јако оштетио. Тек кадикад би она долазила, и то приликом манастирске светковине у суседству Шандоровом, код преподобнога игумана Теофана, а као и да посети Јелицу. Та тетка звала се такођер Јелена, као Јелица, јер и Јелица је Јелена. Мати Јеличина Варвара, кад се родила Јелица, одмах је наменула новорођеном детету име Јелена, и тако је и крштена. Хтела је да јој женско дете добије име своје заове; ако би мушко било, тај би добио име Шандор. Паметна, брижљива мати: Шандор деце нема, Јелена нема, па јој могу децу пригрлити.
Тетка Јелена ако и јесте ретко ишла пријатељу, ипак је знала шта се у кући његовој ради. Она је сваку прилику употребила да све сазна, ко је и каква је газдарица у кући, шта Јелица ради, јер ако јој није добро код Шандора, она ће је к себи узети. Тетка Јелена је већ и то чула, да је девојче у В. Дође у В. да види Јелицу, и ту се позна са мадамом. Јелица мало што и зна о њој, зато није била према њој детињски предусретљива. Чула је од ујака где о њој прича, а што је чула, и то канда није било најбоље. Но Јелени је доста било кад је Јелицу видела. Доћи ће она и више пута, и донеће њој и мадами поклона.
Јелица лепо напредује. Испочетка јој је било тешко, као свакој ученици у њезином положају, јер на селу мало је од којих би што више научити могла. Ал’ кад се већ упутила, онда јој све лакше ишло. Много је томе допринело и то, што је мадама била врло паметна и све провидела, с децом је матерински поступала, благо, поучно, ал’ знала је строга бити и запт држати. Благо матери која њој дете своје у руке да. То су већ велике девојчице, измеђ дванаест и шеснаест година, на које се мора пазити. Она се обазирала на стање девојачких родитеља, да се не изображавају оне у правцу кокетерије [35] и раскошлука, да се родитељи не покају што су децу своју њој поверили. Училе су књигу, ал’ добиле су и поуку за кућанство, а не кад девојка кући дође да не зна ни варјачу у руци да држи.
Врло је паметно схватила мадама поучне потребе за Јелицу. Код ње се учи и клавир и француски језик. Варошица мала, мали и завод. Учитељ клавира је неки забачен глумац, син неког управитеља црквено-појачког кора, па нешто и француски штрбеца. Музика и француски језик нису обвезне науке у том малом заводу, већ то од воље родитеља зависи, хоће л’ се кћи у једној од тих или у обојем обучавати. А за француски језик није било за себе гувернанте, која би као кућевна с девојкама француску конверсацију водила. Мадама је имала старију од себе сестру, која је увек била присутна, кад се француски предавало и свирало. Глумац учитељ на клавиру је био увежбан, ал’ у француском је био слаб; кад је предавао, учећи девојке и сам је учио.
Шандор је оставио мадаминој увиђавности, да ли да Јелица учи француски и клавир. Мисли, можда би баш и без тога бити могла.
Мадама је знала за какав делокруг своје девојке изображава, знала је да није све за сваког, па се није наметала са ванредним наукама. Она је изображавала средње грађанске класе децу за грађански сталеж, — јер иначе за неке може бити што шта и излишно. Тешко ће се која за грофа ил’ барона удати.
Јелицу је мадама већ првих дана добро промотрила, и знала јој дати правац у науци. Јелици не треба ни клавира ни француског језика. Она је сироче, сирото девојче, ма да јој је ујак имућан. Ујак нема деце, ал’ се може оженити. Јелици треба грађанско васпитање, да кад се уда, буде добра кућаница, да може у породици корисно управљати. Јелица је у својој тринаестој години; шта би за две године у француском језику и музици научила, а напослетку у њеном положајном кругу и нашто [36] јој то? Јелица је живахна и сувише, па ће најпре истерати из ње сеоску наивност, која за сваку није свуд пробитачна, и подстицати јој вољу на кориснији кућевни рад. Покрај тога мора бити учтива, искрена. На искреност је мадама много држала, а неистину је увек одбијала. Лажу није трпела. Она је држала да је лаж корен и почетак свију зала, а за децу, младе девојке најопасније. Она вељаше, да како почне девојка лагати, и од тог се за времена не одучи, ту је већ једном ногом преко ђаволске бразде.
Мадама је сажаљевала јако оне родитеље, који су увртили себи у главу, да њихова кћи треба да зна у клавир, и француски. Она би их радо одвратила од тог, ал’ има сујетних родитеља, који држе за најбоље васпитање, кад им девојка зна у клавир и француски.
Тако је Јелица по мадамином руководству учила шити, после кројити, шта више помагала је негда и око ручка, премда због тог није књигу пренебрегла. Мадама је напућавала њу канда јој је рођена мати. Јелица је увидела да је мадама воли, па се сасвим њој приљубила. Приметили су то и њене другарице, па су је назвале »газдарицом«; кад је што радила, што није било у пропису, рекле би јој мало подсмешљиво: »гле газдарице«, нашто се Јелица није срдила. Но оне су ипак Јелицу волеле, јер је она била веселе шаљиве нарави, а кадикад и донела им што испод руке да једу, а такве невине ствари је и сама мадама кроз прсте гледала. Нека буде добра кућаница, ал’ и дарежљива, рекла би мадама, и само да јој ништа не затаји, кад је о чем запита.
Јелица је у добрим рукама. Шандор може бити спокојан; ни код рођене матере не би јој боље било. Тако јој се чини канда матер има, сад тек осећа шта је материнско срце, и кад испореди своју мадаму са газдарицама, тек сад види каква је разлика, и пре тога у каквим је рукама била.
А шта јој ујак ради?
[37]Ујак Шандор је у великом послу. Натарошко звање и шпекулација, која је већ у јаком току, дају му посла. У звању има помоћника, а и господа жупанијска нису баш строга, и што-шта кроз прсте прогледе, ако се Шандор у чему задоцни; па и сама господа та доста су небрежљива, а Шандор ће им небрежљивост своју чашћењем, добрим вином накнадити.
Само је једне невоље Шандору, газдарице. Никако да наиђе на такву, какву би кућа његова требала. Ако која зна кућу водити, онда се опет развлачи. Ту их има свакојаких чанколиза, картара, врачара, а слуге су верни извршиоци газдаричине воље, јер то иде и у њихову корист. Ако ли пак која не развлачи, она опет не зна ништа и све иде наопако, други је варају. Тешко је, ал’ није на ино. Шандору опет падне на памет женидба, оженио би се можда, ал’ му је жао Јелице. А могао би се добро оженити, могао би и бирати; пошле би за њега из добрих кућа не само младе удовице, већ и девојке. Шандор би био за женске још добра партија.
Тако опет при старом остаде. Газдарица, једна одлази, друга долази, но Шандор је већ томе навикнут.
Папастаки неуморно ради, и Шандор вуче добит из тога. Ту се дотерује, отерује марва, силни крмци се хране, пуна пустара говеда и оваца — они држе и спахијску пустару под закуп; — па какве су то зграде, стаје, штале. Сељани се диве, један каже: »Ал’ је богат тај Папастаки«, други опет: »А шта ти нема ту, као у малој царевини«. — Овако ако даље устраје, Папастаки ће бити спахија. Наравно да од тог отпада нешто и на Шандорову страну.
Шандору падне на памет Јелица, седне на кола и одвезе се у В. да је види.
Кад стигне у В. одмах посети мадаму. Она га лепо дочека. Дозове Јелицу. Како ова чује за ујака, утрчи, љуби га у руку, радосна што мож’ [38] бити. Шандор је пољуби и глади по лицу. Нарасла је. Од Јелице не може да прву реч прослови мадами.
— Слатки ујко, хоћете још остати овде? Шта ради моја башта, шта ради моја шарена јуница Милица, мој Мика, мој Зец?
Шандор на ово задње и не слуша, већ се поздравља с мадамом. Комплиментују се. Мадама га понуди да седне.
Шандор седне па умиљно гледи Јелицу, која му се приближи, загрли га и наслони главицу своју на његов образ.
— Но девојко, велика си доста, само да л’ се добро учиш?
— Морам је похвалити, добро се влада и учи, та она је моја кћи, рече мадама смешећи се и поглади је по образу.
— Ви ћете, господине, јел’те, данас бити наш гост, а сад ћете допустити да Јелица иде на свој посао; после ће се она с господином разговарати.
Шандор даје главом знак да на то пристаје.
— Драго ми је, позив учтиво примам.
— Јелице, сад иди, учи, па ћеш после опет бити с нами. ■'
Јелица се удали, а Шандор још коју рече, па се дигне да иде.
— Опростите, ја морам послом, а у своје време бићу ту; препоручујем се.
— Драго ће ми бити, ал’ за сигурно.
Шандор је био светски човек, зна он да мадама не сме време губити, код ње је на сахат све опредељено, а и она је приметила да је Шандор њен положај добро схватио, па га и не задржава, већ га лепо испрати.
Кола су још пред кућом, и док се Шандор у соби бавио, кочијаш је унео разне ствари за кухињу.
Шандор се опрости и оде.
[39]Шандор најпре обавља посао, па кад је готов био, стигне и подне. Лагано по такту звона хити мадами.
Баш је у добро доба дошао, ручак је готов.
Питомице ће за се ручати, у обичној трпезарији, под председништвом старе фрајле Амалије, сестре мадамине. Тако се звала њена сестра, а вредно је знати и име те изврсне мадаме. Она се звала Серафина Траутог.
Јелица ће данас ручати са мадамом Серафином и ујаком у трећој соби.
Ручак мали ал’ ваља; довољан и укусан. Паметна мадама, шта ће да чини раскош у јелу, која млађим пример скромности, умерености треба да да, а Шандор под небом ничега није жељан, неће јој замерити у уобичајеној умерености.
О ручку ујак пази на Јелицу. Сасвим друга девојка. Нема да је немирна као пре, да јој прсти све играју на столу, а на столици никад мира. Све је у ње смерно, држање, мицање тела одмерено. Изгледа канда детињство с ње силази.
Ручак кратак, брзо се сврши, мадама намигне на Јелицу, а ова се одмах дигне, у себи молитву очита, пољуби ујака и мадаму у руку, и оде напоље. Шандор је погледом до изласка прати.
— Сасвим друга девојка, тако је, кад има наставницу, која цео дан на њу пази, рече Шандор, и поклони се главом.
— Код мене мора све по реду ићи, рече поузданим тоном мадама.
Донесу кафу, мадама понуди Шандора да пуши; дуван, вели, њој не шкоди. Мадама зна како је тешко дуванџији кад после ручка не сме да пуши.
Шандор јој се захвали на понуди, узе стиву лулу, напуни је, а мадама му је жигицом запали. Пусти неколико димова, па проговори:
— А како вам се друге фрајле владају?
— Добро, код мене се свако мора добро владати, ја познајем сваку девојку, њену нарав, очи [40] јој пред мојим очима не могу тајну сакрити, знам шта мисли.
— А учи ли Јелица клавир и француски?
— Не учи, и за то има разлога. Јелица има у вами оца, ал’ матере нема, ја сам сад њена мати. Што се њене будућности тиче, у том она од вас, господине, зависи. Но она треба већ сад да правцем васпитања својој будућности основ положи. Клавир и француски језик није за њу, то њу не би усрећило, баш да и учи. Једно, што за две године све то савршено научити не може, а да учи друго, пренебрегла би оно што је корисније: знање шта треба у кући. Али ако баш хоћете да се и у поменутим предметима поучава, од воље вам је, реците па ће и то бити; но држала сам се вашег саизволења, дали сте ми слободно расположење с Јелицом.
— Добро, не марим ни ја за те ствари. А учи ли Јелица играти?
— Учи.
— Па како то, па и то је луксуз?
— Кад девојка под надзором игра није луксуз. То је нека врста гимнастике, девојка добије с тим лепо грациозно мицање тела, и при игранци не пада у очи као непомичан пањ; а као што је Јелица лепа девојка, покрај своје вредноће примамљиваће и својом игром. Игра има своје границе, у којима може бити корисна.
— А уче ли остале француски?
— Гдекоја. Има родитеља који дају важност томе, а ја и ту разликујем за коју шта јесте шта није. Изображење у музици и француском језику приличи аристократским, банкијерским и велепоседничким девојкама, па и онима, које се дају на струку учитељице и гувернанте; ал’ Јелица неће бити ни једно од ових, она се има прикладном удадбом усрећити, ван поменутих сталежа. Ту је њен изглед.
— Па зашто толико њих уче клавир и француски?
[41]— Из моде, било то ма и на штету. А да може то и штетно бити, то бих вам могла и с примерима служити. Искрено вам кажем, да је обично и сујета родитеља крива, а често покрај најбоље родитељске намере кћери буду несретне.
— Како то бива?
— Допустите ми. На пример један средњег грађанског реда, ал’ богат човек има једну ил’ две кћери, и још мушке деце. Док се ради, и док је имање у гомили, трошкови се не осећају. Родитељи пошљу своје кћери у велике вароши, да се васпитавају, и течај науке траје четир-пет година, а кћи треба годишње новаца. Научи клавир, и француски, и то у средњу руку, каткад и слабо; нарочито клавир је тешко научити. У тим заводима о кућанству нема ни спомена, онде се учи друго што, лепо се облачити, комплименте, велике »пукле« правити, а кокетирати то после по себи долази. Без темељитијег рада у девојке и фантазија се усија, прави себи идеале — маште, које не може достићи. Љубав се рано буди, рано би сплела себи венац од мирте; ал’ њен младожења мора бити читав гроф, барон, велики богаташ, и са тим мислима оставља завод. Кад кући дође, оне скромне собе, у којима је отац имање стекао, чине јој се мале, тесне; успомене детињства њеног за њу немају важности, све јој је мало, ниско, она идеал свој као Месију ишчекује. Девојкама најбрже године пролазе. Просиоци би се јављали, али ко ће се усудити такву девојку да запроси, кад овај ни издалека није раван њеном идеалу. Такве просиоце она презире, код ње рад и оданост немају вредности. Идеали ишчезавају, родитељи увиђају да им кћи изгледа канда се у туђем гнезду излегла: родитељи је вабе да јој на тврдој земљи даду хране, а она иде у воду да плива, да је бурни таласи носе.
— Имате право, госпођо, рече усхићен Шандор. Тај се говор Шандору допада.
[42]— Дође време да се удаду, ил’ ако не, да плету седе. Нађе се за девојку каква по нужди прилична партија, она се уда. Шта ће дати отац покрај девојке? Богату опрему, о том сумње нема, ал’ треба и новаца. Јесте отац имућан, богат човек, ал’ има још четворо деце. С натегом јој да у мираз дваест хиљада форината, и већ је кћи госпођа, и своја газдарица. Муж јој куће нема, плаћа стан. Покућства много, ту је и клавир. Само за клавир треба једна велика соба, салон, где је за друго? Она ништа не ради, само се цифра. Роде се деца, Други се за њих брину; она неће ни своје дете да доји, ма да је здрава. Доходак им је мањи него што се издаје, муж не излази на крај, мучи се, долази у неприлике, каткад падне и у несрећу. Највеће незадовољство: оставља жена мужа, муж жену, па пред консисторијални суд. Збива се и што горе и страшније, о чему вам нећу ни приповедати. А родитељи јадикују што су кћер тако на високо дали; ослабили су кућу, а осталој деци тим уштрб нанели. Да су они ту своју кћер скромније васпитали, не би требао девојци толики мираз, ни половина од тог што су на њу потрошили; усрећили би и кћер и мужа јој, а остале јој сестре и браћа не би претрпели уштрба.
— Но има опет које су и поред тога високога васпитања срећне постале, упадне Шандор.
— Мало је такових, за ове се зна, ал’ које су од такових несрећне, те свет заборавља.
— Дакле у тим вишим заводима не уче добро?
— То баш не могу казати; учи се и онде добро, само начин и предмети учења не одговарају сваком грађанском сталежу, у који родитељи девојчини спадају. И запт је добар, ма да не свагде. Бива, да девојка из завода с каквим »клавирмајстором« ил’ учитељем француског језика леђа окрене.
— Зар се и таково што догађа? — пита Шандор зачуђено.
Мадама се насмеши, ухвати и претисне Шандорову руку.
[43]— Баш на то да вам нешто кажем. Ја сам од добре породице. Отац ми је био вишег реда чиновник. И ја сам била у вишем заводу. Искрено ћу вам се изразити. Била сам живахна девојчица, тако као што је сад Јелица; сви су ме волели. Често смо се на одмор по улицама и променади шетали са нашом гувернантом, све две и две, напред најмање па онда све веће и највеће. Ја сам била од већих девојчица. Кад се шетамо, оно мушки, млађи и старији крстаре по улицама, пролазе сасвим поред нас, гледају нам у очи као асаси; ми младе девојчице, правимо примедбе на сваког, ако и не могосмо увек речима, оно очима, на старог, на младог; ако је ко повољног изгледа, оно тек друга другу погледи, већ се разумемо. Ко неповољан на нас око баци, особито од старије наметљиве господе, а такових код веће господе доста има, ми једна другу за хаљину чупнемо, па нам осмех протумачи мисао. Идемо ли у цркву, и онда две по две и као што је већ обичај, у католичкој цркви поседамо у скамије. Свака је имала своје место. Ти асаси, који за нама иду, и овде не оставе девојке на миру, већ их стаклом уоче, и њихова места забележе. Други ил’ трећи пут у цркви, а већ се налазе у гдекојој скамији цедуљица, билета, па и писма, баш на девојчину адресу управљена. Девојке то примете, однесу кући, друга друзи своје приопћује, смеју се, ал’ тајне за се чувају. У почетку се узима то за шалу, ал’ кадикад та ствар и корена захвати. Неке на то одговоре, и метну тај одговор на исто место у скамији, где су билету добиле. Из овога изиђе поворка тајних одношаја, који се после у љубавним писмима изражавају. И то се збива на очиглед гувернаната и мадама а да ове о том ништа знаду. Боже сачувај да оне што примете; и кад би се тако што збило, оне би јаким заптом завод очистиле од заразе, и нов ред завеле. Ал’ и оне се нехотице и случајно даду завести. Онда буде револуција у заводу, и често дође до растројства. Видите, господине, и ја сам [44] жртва тог васпитања. И ја сам у тако високом заводу била, и дотерала већ до четврте године школског течаја, ал’ кобне прилике наведоше ме да сам у позоришту у очи погледала једном коњаничком официру, оклопнику, младом, лепом грофу. Он ме је погледом поразио, покренуо ми душевне осећаје, једно неразмишљено магновење ме издало, баш кад смо били у опери; гурамо се напоље, а гроф као делија крчи пут, утисне се до мене, ухвати ме снажном шаком за руку и вуче ме; ја задршћем и изгубим у гунгули друштво, и у том бесмо већ на пољу, беше мноштво каруца; грофове су близу, вратанца су већ отворена и не знам сама како сам унутра ушла. Гроф затвори каруце и брзим касом ме одвезе, не знам ни сама куд. Сад нека је копрена бачена на тај мој излаз.
После кратког времена мене гроф остави, њему ни трага ни гласа. Натраг својој породици не смем, можете мислити каква ме је невоља снашла! У нужди се морадох удати и то за неприлику. Пишем кући, отац за мене ни да зна, матери пишем да ми пошље крштено писмо, хоћу да се удам, да покријем главу. Мати ми то учини, и ја се удадох. Но муж ми наскоро умре, ја се овамо забацих, да будем даље од родитељске куће, и тако сам ту отворила овај мали завод, а заклела сам се, да ћу највећу бригу водити о повереним ми кћерима, да ћу им онакав правац у настави давати, који ће одговарати нужди и потреби њиховог будућег живота. Ја нећу да васпитавам кћери за велику господу, већ мужу верну другу, кући добру газдарицу. Извините ме што сам вам што-шта испричала, што можда није требало, нарочито жалостан одсек мога жића; ал’ тим сам хтела да вас уверим, да Јелицу треба васпитати у оном правцу, који сам ја за њу изабрала, и сваком родитељу препоручујем у васпитању својих кћери онај правац, који одговара њиховој снази и сталежу, и притом да им не служи за мерило садање, тренутно стање иметка, но и будуће са својим прелазима. Мадама [45] заврши. Шандор је тронут од утиска њених речи.
— Милостива, као што рекосте, тако сам исто и сам осећао; само то осећање у речима изразити нисам знао, и уверавам вас, да и ја тако исто мислим као и ви, и у том правцу молим да ми Јелицу настављате. Тако су вам истините речи, канда сте ми их из срца ишчупали. Сад ја нешто да вам приповедам. У једној вароши имам неког пријатеља; имућан човек, па је дао у Беч кћер да се учи. Кад се вратила, није се могла удати за кога је она хтела но како се могло, и удала се, и уведе у кућу скромног мужа. Овај покрај таста добро ради, ал’ високоумна жена слаби је рад собом из Беча донела. Кад уђем у велику собу, а ту свуд прашина с прста, и на клавиру, па још горе од прашине: на клавиру стоји нешто за дечију потребу, што не би требало. Останем код пријатеља на ручку. Кад после ручка, отвори се сала, а милостива кћи почне свирати, отац је понудио. Па да сте чули то тандркање у клавир; ваљда није по године свирала, па жице растегнуте, дају глас од себе као покварене цимбале. Молио бих је да ми не свира, а добри отац час гледи на размажену кћер, час на мене, да ли ми се допада. Наравно да сам је похвалио, ма да сам закашљуцнуо од противне мисли, а и како ће код деце да свира? А колико је потрошено док је она то научила; тај новац у своти довољан би био да се једна девојка од тога с миразом и опремом уда. Па још нешто. Био један други мој пријатељ, имућан касапин, жена му не да мира те пошаље кћер такођер у Беч на васпитање. Кад је изучила, није добила по вољи ђувегију, отац је имао пет синова, морао је удати за једног сапунџију. Овај добри газда имао је велике родбине, ал’ саме занатлије. Кад се о каквој свечаности, крсном имену, те две породице у гозби скупе, говори наравно свако о стварима које се крећу у свом привредном кругу, а милостива сапунџиница се разговара са неким младим из далека [46] рођаком, ђаком, француски, гледи на мужа, на калфе па се са ђаком, метнув мараму на уста, смеши, подсмева им се. Да зна отац шта значи то француско њихово штрбецање, покајао би се што је дао кћер у Беч, а можда се већ и покајао. Тако је то, свака реч вам злата вреди.
Ту се разговор и заврши. Време је; он је путник, званичник и шпекулант, мадама има свог посла, мора се одлазити.
Шандор се дигне, захвали се мадами, зову Јелицу, она дође и опросте се. Шандор препоручује Јелици да мадаму слуша као матер.
Кола су већ пред кућом, Шандор се опрости с мадамом, седне на кола и одвезе се.
Новембарски дан, студен. Шандор навуче на се бунду, јаком заклопи уши, лулу запали, па промишља о разговору мадамином.
— Бадава, промумла, паметна женска та мадама, таква да ми је у кући за газдарицу, па макар и за жену. — Мисли ипак даље, би ли мадама добра била за жену. Није стара, сад јој је четрдесет година, ал’ још лепа женска. Сети се Шандор њених златних речи, шта је оно рекла, да девојке из великог завода нису добре кућанице. И она је из таквог завода изашла, па лако јој је кућанство у свом малом заводу водити; но како би било на селу, у толиком газдинству као што је Шандорово, а како би се још на село навикла. Правац јој је за Јелицу добар, ал’ практичну страну тог правца ће Јелица код куће изучити, где јој је већ и почетак учињен.
Шандор стигне у село, и врши даље своје послове.
Покојни отац Јеличин имао је неку наследствену парницу, која је и добивена, и то после смрти његове. То наследство је износило хиљаду форината. Новчана маса положена је у сиротињску [47] благајну, под законитим закриљем суца Ф. То је сад наследство Јеличино.
Ујак Шандор зна за то, па мисли нек тај новац до удадбе остане тамо где је.
Јеличина тетка по оцу, попадија Јелена доцније дочује то, и оде суцу Ф. с којим је лично позната била, да се о ствари увери. Судац Ф. био је јако подмитљив, велику је породицу имао, а отворену кућу држао. Јелица се код њега пријави, и то не у звању већ у његовој кући.
Позната је и са сучевицом; биле су као девојке другарице.
Сучевица уведе попадију Јелену у сучеву собу.
— Ево моје Јелене.
— Драго ми је. Откад вас нисам видео! Шта радите, видим да сте здрави. Који ветар вас донесе к мени, ваљда каквим послом, судац рече и понуди је да седне.
— Чујете, баш сам послом дошла.
— Е кад послом, и ја идем на мој посао — рече сучевица, па се удали. И онако има сад гошћу па мора што ванредно приправити, јер је попадија строг критичар, што се тиче јела.
Сад се започе диван.
— Знате зашто сам дошла?
— Не знам!
— Мој је брат Глиша већ умро, то знате?
— Знам!
— Остало је после њега хиљада форината?
— Јест, то је његове кћери Јелене.
— Јест, тако се кћи зове. Није л’ тај новац сад код ујака, мога пријатеља Шандора?
— Није, тај новац се рукује овде подамном, преко сиротињске власти.
— Дакле није код Шандора? То волим. Сад да вас запитам, би л’ ја могла у зајам добити тај новац, зидам кућу у мом селу, а имам за то довољне јамчевине!
Судац се мисли.
[48]— Моћи ће се, ал’ ја ћу вам још други неки план у тој ствари предложити. Сад и онако имам посла, забављајте се са мојом Катицом; и онако сте нам ретка гошћа, не пуштамо вас одавде.
Попадија Јелена се задовољи тим речима, оде одавде управо у кухињу, где нађе сучевицу.
Ту се разговарају о прошлости, и о кући. Кад су се исцрпле, започну говор о наследству Јеличином. Сучевица јој обриче, да ће све бити по њеној жељи, само док се она са мужем о томе поразговори, но мора два дана и можда дуже ту остати.
Попадија Јелена се задовољи тиме, само кад јој ствар за руком иде.
Сучевица води попадију по дворишту, по башти, да види њену газдовину. И доиста се може рећи да је пуна кућа. Двориште пуно живади, крмака младих и маторих, сваке врсте пернатих, па каква лепа воћа!
— Ју, Катице, ал’ ти лепо живиш, као у каквом спахилуку.
— Ето што видиш ту живад, једно се коље, а два се донесу. Знаш сељани су још добри, они свом суцу донесу »дишкрецију« па и парничари, и то без разлике који губи као и који добије.
— То је лепо, па гле, имаш и пандура који те служи.
— Имам, ал’ имам и за друге послове који ме служе; веруј ми, сто пути волим бити сучевица на селу, него у вароши не знам шта, каква милостива. Ја сам овде у околини прва. Сваки ми се клања, љуби ми руке, овде сам прва милостива.
— Лепо, лепо, ал’ и ми у нашем селу не живимо рђаво, хвала Богу и ја имам свачега доста.
Тако се у разговору врате, најпре у кухињу, да виде како се за ручак спрема. Ту кухарици помаже пандур и још две жене.
Сад тек води Катица попадију по собама. Хтела јој најпре да покаже шта има напољу, па сад још показује све лепше ствари, опреме по собама. Попадија [49] све хвали, све држи за изванредно, а доиста тако је и било. Та судница, то је ковница!
Време је ручку. Судац је већ у трапезарији. Данас баш немају другог госта. Још боље, бар ће се својски разговарати.
Попадија се диви доброти, финоћи јела. Има ту и зеца и срнетине. И код ње се добро живи, ал’ опет не овако.
Разговор им је био пријатељски, канда су сродници, ал’ судац још неће да заподене њену ствар; тек сутра ће бити реч о томе.
Онај дан проведу у разговору. Наступи и време вечере. Попадија је од пута уморна, жели да рано легне. Учинили су јој по вољи, пожеле јој лаку ноћ и попадија оде у назначену јој собу и легне.
Судац са сучевицом сам, разговарају се. Сучевица препоручује попадију суцу због зајма.
Судац се већ промислио.
— Знаш шта, Катице, ја бих за њу боље што од тог зајма израдио, само ако она на то пристане. Опасна ствар јесте, ал’ смо ми већ више опасних ствари прешли. Ти знаш да попадија Јелена носи по рођењу презиме свог оца и брата јој Глише, је л’ тако?
— Тако је.
— Глиша је оставио после себе кћер и та се зове Јелена, је л’ тако?
— Јесте.
— А носи и рођено презиме попадијино, је л’ тако?
— Јесте.
— Дакле се обе зову по рођењу Јелена С..., је л’ тако?
— Јесте.
— Сад ћемо овако. Научи ти попадију, да ми се она пријави у мом звању као Јелена С... наследница после Глише С.... и нек иште да јој се наследство од хиљаду форината изда, а да се изда, [50] то ће бити моја брига. Зато јој тако кажи, па ако пристане, ствар је готова.
— То није рђаво. Ја ћу њу наговорити, поводљива је, но нешто да те питам. Шта ће на то рећи пријатељ дететов, ујак Шандор?
— Шандор је мој човек, и како ће он то дознати, кад ја нећу? Па баш и да дозна, он је мој присни пријатељ, као што знаш, па не би било опасности. А знаш, ја могу натарошу и помоћи и одмоћи. Па Шандор је спекулант, компањон Папастакин, колико му и ту на руку могу ићи. Та знаш кад би дошло до чега, сам би Шандор то исплатио, само да не буде шкандала.
Сучевица је убеђена, сутра ће она то са попадијом свршивати.
План је готов.
Сутрадан сучевица све то наговешћава. Попадија се мисли, и предомисли, на све пристаје.
Сучевица саопшти то суцу.
— Попадија на све пристаје, рече сучевица суцу.
— Добро, ал’ сад још нешто долази. Њој ће се дозволити да прими хиљаду форината, но за то што ћу јој израдити, мора ми дати двеста форината. И онако су ти новци тако исто њени као и моји, јеси л’ ме разумела?
— Јесам, та друкчије не треба ни да буде, њој то као с неба пада. Могло би бити и триста, и на поле; остави тај посао мени.
Растану се. Сучевица хити попадији да се упита. Састану се.
— Знаш, жено, нешто ћу ти казати. Тај новац нит је твој нити сучев, то би ти с неба пало. Ако хоћеш на поле, онда добро, ако не не, тако мој судац каже. И онако би морала за тим чекати, а овако ја ћу мога наговорити да ти твоју половину одмах изда. Хоћеш на то пристати? У таковим стварима љубав се не чини за бадава, пристани, кајаћеш се.
[51]Попадија се најпре устеже, бајаги зашто на поле, кад судац није ту ни род ни помоз’ бог; а овамо је то ипак њена дедовина, ма да је Јелица жива. Опет промишља, боље је и пет стотина него ништа, и на то пристане.
Сутра дан се ствар уреди. Попадија све потпише, изда признаницу на хиљаду форината, а примила је пет стотина.
Судац је ту своту узео од новаца промунтаних непокретнина странака, који би требали да су у судском депозиту положени, у редовној сахрани. Но суца глава зато не боли.
Већ трећи дан, како је попадија ту. Овај дан још ту весело проведе до после поноћи, у певанци и у друштву, које је за љубав попадијину позвано.
Сутра дан се спреми, опрости и отпутује. Судац јој и подвоз да. Тај је добро плаћен. При одласку попадија моли сучевицу да све у тајности држи, па и пред Шандором. '
Попадија је једва чекала да остави сучеву кућу, а судац опет да она што пре отпутује. Разлози су им једнаки као и жеље; она хоће да усамљена ужива изненадан успех путовања свог; судац опет са сучевицом да се радује изненадном ћару, који им је памет њихова створила.
Попадија путује. Она неће узети пут свога села, већ ће стрампутицом и околишећи да стигне у Шандорово село Б... да види шта он ради.
Шандор је баш код куће; већ се смркава.
Стигне пред кућу, сиђе, пртљаг је мален, да кочијашу на вино, и овај с места отпири. И то је њена политика била, да кочијаш не улази у двориште, где би га питали откуд долази, и да је Шандор не запита где је била, шта је код Ф. суца радила.
Кад пријатељ попадију види, зачуди се откуд она ту. Прими је учтиво но хладно, не тако како пријатељ прију обично дочекује.
Попадија улази у собу.
[52]— Добро вече, како сте, јесте ли здрави? — Загрли га и пољуби.
Шандор јој тек десни образ окрене, а не љуби је, само уздигао у вис лулу да је не опали.
— Каква прилика вас донесе из далека, па тако доцкан?
— Дошла бих раније, ал’ на путу се точак сломио, па сам морала кола мењати.
— Раскомотите се!
Попадији то није ни нужно било рећи, јер је она Јеличина тетка и свуд зна себи права наћи, па мисли да с правом може бити комотна; она се у соби понаша не као гошћа.
Скида са себе ствари, скупља, размеће. Не једаред је она ту била.
Започне разговор.
— Какву имате сад газдарицу?
— Добру, какве су обично сад газдарице, одговори хладно Шандор.
Попадија седне.
— Знате, хтела сам да видим шта ви радите, и то дете, Јелица, па сам најпре овамо сврнула. Знате, нешто ме вуче. Где је Јелица, шта ради дете? Како је родило ове године?
— Добро.
— Шта ради Папастакиница и он. Где је Јелица?
— Здрави су.
— Чујем да су се јако обогатили?
— Тако изгледа; Јелица је у заводу.
Шандор с флегмом, хладно одговара.
— Лепо; да ли Јелица напредује?
— Напредује.
— Па шта мислите с њоме?
— Удаћу је кад дође време.
— Боље да је дате мени, ја бих је кад дође време лакше удала. Ни ја немам деце, па бих на њу пазила и лакше би се код мене удала.
— Удаће се и код мене.
[53]— Ал’ знате, сирота је девојка, па то не иде баш лако.
— Није баш тако ни сирота.
— Како то?
— Има у сиротињској каси хиљаду форината, и мене, то јој је доста.
— Тако?
— Тако, тој хиљади ћу ја још нешто дометнути.
— А зашто ви не узмете те новце на интерес?
— Нећу, да кажу да њене новце држим, а због новаца њу. Ја нећу њене новце; нека стоје онде, док се не уда.
Тако се доникле разговараху, док није стигла и вечера која је мало трајала, и наскоро оду спавати.
Сутра дан прегледи попадија целу кућу. Види толику стоку, диви се Шандору, мисли срећа с неба пада, пунија кућа него икада.
Замоли од Шандора кола до В. Он драговољно допусти и кола се одмах нареде.
Попадија је спремна, седне на кола и вози се. Најпре ће у манастир па онда у В. То је успут.
Стигне у манастир, познаник јој стари игуман Теофан још жив, лепо је прими.
Попадија замоли да јој се отворе црквена врата, да се Богу помоли. Учини јој се по вољи. Пратиће је један калуђер — »еклисијарх«.
Отворе цркву, попадија стане пред икону светог Ђорђа, породичног патрона, и моли се богу. Нешто јој тешко на срцу. И »еклисијарх« чита, моли се богу, ал’ поглед баца на попадију.
Попадија кад очита молитву рече »еклисијарху« да оде игуману и у њено име да га замоли да се служба одслужи; она ће платити за службу.
Туга јој на срцу.
Еклисијарх оде и с дозволом опет дође. Звоне; ту је већ и »ђак« и служба започне. Служба се одслужи, попадија љуби иконе а у тас метне дукат, а није ничије име за читуљу споменула.
[54]Еклисијарх држи да је то за душу њених родитеља.
Попадија је платила таксу за недело, што је Јеличино наследство у џеп стрпала.
После службе руча и отпутује.
Стигне у В. и стани се у гостиони, а пријатељева кола отпусти.
Није дуго трајало док се снова опремила да походи мадаму Јеличину. Запита за стан њен, и нађе га.
Ма да је попадија већ била једаред код мадаме, ипак Шандор о томе ништа није знао. Кад је задњи пут код мадаме био, она му о том ништа није спомињала. Јелена пак Шандору о том ништа не спомиње. Било како му драго, Шандор није знао да је Јелена код мадаме била.
Попадија Јелена упути се мадами.
Мадама је лепо прими, и Јелица се према тетци учтиво понаша, љуби јој руку. Јелена љуби, грли Јелицу, да краја нема.
— О да красна детета, — рече гледајући озбиљно на мадаму. Ова да знак Јелици да иде на свој посао.
— Идем да учим. — Пољуби тетку у руку па изиђе.
— Долазим од пријатеља. Он и сад онако по старом. Са газдарицама води кућу. Рекла сам му не једаред, зашто се не жени, краду га.
— Можда је овако по Јелицу боље, одговори озбиљио мадама.
Попадија хтеде да куша мадаму како она о Шандору мисли. Мадама је паметнија, не да се на лепак навући.
Попадија продужи.
— Сирота Јелица, кад из завода изађе, ко ће на њу пазити. Бар да је ујак мени да, код мене би се лакше и удати могла. Сирота је девојка, па се за рана треба за њу бринути, дарове спремати, а ми женске боље то умемо него људи.
[55]— Само кад ујак има новаца, лако је с даровима. Но да вас запитам: Јелица ништа нема после оца и матере?
— Баш ништа, сасвим је сирота, било је нешто, а ко би то истраживао, кад је све замршено.
— Па зашто ви и ујак не истражујете?
— Пријатељ има друга посла, а ја то не умем, а и далеко сам.
— Ја држим да ће се за Јелицу већ господин ујак побринути.
— Ал’ ако се ожени?
— Малочас сте рекли да га нудите да се жени; онда га треба од женидбе одвраћати. Но баш и да се ожени, можда би се нашла, која би Јелицу као мати волела; видите ја Јелицу нисам родила, ал’ тако је волим канда ми је рођена кћи.
Попадија је увидела да је ухваћена у противусловљу, па би се из заплетености рада извући.
— Нек ради како му је драго, само мени да Јелицу да; немам деце, ја бих већ о њој бригу водила.
Тако се разговарају, мадама је већ проникла попадију. Види да није Шандору искрена, а даље неће ни да је заговара, већ прекрштених руку гледа, слуша, па и зевне. Знак је да јој попадијин говор дуго траје, а мадама има посла.
Једва се већ и попадији досади, дигне се, и опрашта се са мадамом. Мадама дозове опет Јелицу, и с њом се попадија опрости. Попадија љуби Јелицу, и пушта сузу, грли је, а заборавља да у том загрљају Јелицу притискује к себи прсима баш на онај завежљај, где је замотан новац, Јеличино наследство. Јелица осећа да јој нешто чворасто прса притискује, неки тежак осећај је обузме, од муке уздахне. Не зна да је то теткин искариотски новац, за који је Јелицу продала.
Попадија отпутова.
Папастаки увелико тера спекулацију, и толико је већ стекао, да би се могао од свега повући, а да живи на гласу као најбогатији човек у околини. Шандор би се радо натраг повукао, ал’ не да му Папастаки, увек га с добитком збуни. Папастаки је већ по себи трговачке крви, па њему таково што ни на ум не пада; да може све би џелепе и чопоре себи привукао. Но баш кад би се хтео натраг повући, не би му дала госпођа Папастакиница, којој се то живо благо допало, па жуди још за већим. Она је рада да Папастаки толико стече да може спахилук купити. Рада би бити спахиница. Па зашто и она да не може?
Шандор је увидео да је за њега теретно обављати натароштво а уједно бити и спекулант. Једно ма које мора напустити. Промишља, и реши се да натароштво напусти.
Шандор да оставку, па прионе сасвим спелацији, добије готово вољу на то. И спекулација улази у страст, као и картање. Покаже ли се иоле срећа, још већма се срећа за срећу лепи, наиђе ли несрећа, ова му не да даље, а он се кида к срећи, не би л’ је опет ухватио.
Шандор већ не спава тако мирно, све снева о чопорима, џелепима; кад је на путу, снева да је код куће; кад је код куће, снева да је на путу. Веће газдинство, но и већа брига. Само да има код куће кога, који би покрај њега кућу водио. С газдарицама је тешко. Да узме у кућу мушку главу, да код куће у одсуству његовом управља, неће се газдарица с њиме слагати. Ако ли се сложе, то они више за себе раде него за господара.
Опет Шандор помишља о мадами Серафини, не би л’ њу узео за жену, и би ли она за њега пошла. И по Јелицу би онда добро било, да се са газдарицама о првенство не препире. Шандор чешће иде у В. које послом, које да види Јелицу [57] и мадаму, и да још напипа ћуд мадаме. Он је био у томе тако неодлучан, да кад би његове мисли мадама протумачити могла, сместа би га својим тактом и речима задобила. Да је мадама кокета, могла би му мозак заврнути, — но она је била и постидна, а наметљива никада. Да је Шандор дуже време у В., можда би што било, ал’ овако за њега је кратко време. Мисли се, каква би то госпођа била, тако васпитана. Како би Папастакиница изгледала покрај ње. Мадама скромна у свачему, у оделу; и кад је просто обучена, ипак јој лепо стоји. А Папастакиница, кад се обуче, недељом и свецем, сем ужасно скупих на њој хаљина, врат и прса јој се од златног украса не виде; на врату велики ланац као у каквог орденаша, а на прсима „бреш“ као мали оклоп, па грдне обоце на ушима, а сви прсти осим палчева пуни дијамантских прстења, те у целини више привлачи њена адиђарска светлост, него она сама, сва се у светлости изгубила, а овамо у стасу је као бобов сноп. Скупе хаљине, масивни адиђари не стоје сваком добро. Има људи и дама, којима по њиховом друштвеном положају боље стоји што простије и јевтиније него другим богато и скупо. Нек метне кухарица ма какав скупоцени шешир на главу, а госпођа јој што јевтиније, опет ће се држати да је госпођино скупље.
Да се Шандор мадами понудио, она би се мало промислила, па би за њега пошла; а то се могло закључити из тога, што је мадама увидела у њему искреног и милосрдног човека, а та два својства сматрала је она за врлине. Искреност је пред њом Шандор показао тиме, што јој је Јелицу предао као матери, а и васпитање њено сасвим јој је поверио. Милосрђе је показао, што се Јелице као ујак примио, те то сироче има у њему оца. Ретки су ујаци, који се таквих сирочади примају и отхрањују као своје рођено.
И Шандор је био у томе скроман; није се усудио да такову ствар свршава с неба па у ребра, [58] а у свом занимању није имао какве фине, углађене пријатељице, која би ту ствар прихватила.
Тако, скромност и стидљивост можда су били узрок што се нису узели; премда је очевидно било њихово симпатисање, и та је прилика имала великог утицаја на судбу Јеличину, јер да је ујак узео био мадаму Серафину, можда не би могла нигда Јелицу зла коб постићи.
Од познатих пријатељица била би једина госпођа Папастакиница, која би могла на се узети улогу да мадаму финим начином искуша; но Папастакиница тешко да би се те улоге примила, јер овако је она прва госпођа у месту и околини, и у где чем и на кућу Шандорову утиче; а да се Шандор ожени, па још да узме какову која је из велике вароши па још из завода, та би била поносита, и могла би још и госпођу Папастакиницу преко рамена гледати. Папастакиницу држе за прву, јер о том је већ било у женским круговима распре, но окончана је у корист њену. Што се у строгом смислу „ранга“ тиче, ту Папастакиница не би могла првенство имати над госпођама попадијама, натарошкама, учитељкама и учитељицама, јер је Папастаки пре тога био само »бакал« што је ниже, па још и сад држи бакалницу, као добар спекулант за своје људе, многе раденике, надничаре, да на другом месту не купују, шта више има и биртију, а што је у корист госпође Папастакинице решило, то је био епикаж, каруце господске, на каквима се ниједна не воза, већ све онако »на лотрама« као што госпођа Папастакиница подсмешљиво пред другима примећује.
Једном дође Шандор Папастакиници. Откад је Шандор Папастакин компањон, те две куће добро живе, ал’ док је Варвара жива била, женске нису биле у љубави, биле се побркале; после Варварине смрти опет се сложиле, а кад су у компанију ступили, опет се права љубав обновила.
Шандор оде у кућу. Папастаки је на путу.
[59]— Сретан дан, шогорице, је л’ што Порфирије писао?
— Није ништа писао, можда ће данас или сутра доћи.
— Мени је писао ономад да ће за неколико дана доћи.
— Здрав је кад не пише. А како ви са газдарицом; чула сам синоћ да неће остати, не трпи кочијаша.
— Махните ме, не знам што ћу; већ су ми на врх главе те газдарице. Никако да наиђем на какву ваљану, која би три године издржала, па ма је после ја о свом трошку удао. Знате, шогорице Пулкеријо, дошло ми је већ да се оженим, само да ми није Јелице.
— Покрај Јелице могли би се оженити онда, кад би се Јелица најпре удала, ал’ овако нипошто; јер ако се ожените, а Јелица кући дође, биће две госпође у кући а то није добро. Остан’те ви тако као досад па ћете бити на миру.
— Ја сам баш намислио да ми будете проводаџиница, рече Шандор с осмехом.
— А јесте л’ већ коју забележили, пита шаљиво.
— Та тог зеља има доста, а свака врећа нађе закрпу, па тек нисам ни ја последњи човек, да за себе жену не бих могао наћи, рече Шандор поносито.
— Па кажите, имате л’ већ какве?
— Право да вам кажем ја бих могао још и бирати, за оваке људе још радо полазе; но ја бих још од свију најволио Јеличину мадаму Серафину. Чули сте за њу; женска није млада, није стара, баш како ваља, па није ружна, и васпитана, таман за мене, па Јелицу воли, Јелица њу, кан’да су мати и кћи. Је л’ те не би згорег било, рече као из шале.
— Ха-ха-ха, мадаму Серафину, из света женску. Та та није могла живети у Бечу, откуд кажу да је дошла ил’ добегла. Бог зна шта већ та није [60] била, па да је ви узмете, то би нешто значило, рече Папастакиница пакосно, подсмешљиво.
— Е знате ако на то идете, колико и колико има госпођа, те још каквих дама, о којима би се могло што шта рећи кад би се све у животу строго претресало; робу човек цени по садањем њеном изгледу и вредности, ал’ не шта су били њени саставци пре садањег створа, одговори узвишеним тоном Шандор.
Некуд је Шандор с тим реч’ма циљао, а негда је било говора разних и о госпођи Папастакиници.
Госпођа Папастакиница поцрвени на те речи, очи јој заиграју, бог зна шта она сад о Шандору мисли.
— Знате, кад бисте ви узели ту мадаму из света, ја никад у вашу кућу не бих ступила, и све би госпође у околини побунила да се с њом не друже, рече љутито Папастакиница.
— Ха-ха-ха, женска сујета. — Сад се Шандор смеје.
— Шта се смејете! Те мадаме, те гувернанте, те баш нису ништа, светске протуве. Да имам кћери, никад их њима не бих дала у руке. Науче девојке само да се кревеље. Кад кући дођу, не знају ни варјачу у руке узети, и све им пада из руку. Па таква мадама да буде нама равна, па да се воза на »екипажу«; боже сачувај, ја је не бих ни погледала.
— Већ мадама мал’ те неће бити моја жена, рече смешљиво Шандор.
Тако се доникле кошкаше, док се Шандору једаред не досади, дигне се и оде.
Папастакиници није ишла у рачун Шандорова женидба. Што се жестила на његове речи узрок је био, што је госпођа Папастакиница још као девојка спевана била, ал’ не с Папастакијем већ с неким другим. Отац јој имао кућу и дућанац и парче винограда, а Папастаки је био калфа из света, но вредан, марљив момак, те је отац за [61] њега уда. Папастаки је после даље терао и напредовао.
Шандор опет избацује из главе женидбу, види како је накострешена Папастакиница. Да сад испроси мадаму и узме, било би белаја у кући; начинила би немир, можда би га и са Папастакијем завадила.
Папастакиница опет се умири, а с Шандором је лако у миру живети. Она би девојком радо пошла била за Шандора, не некако Шандору није била по вољи. Доцније, већ кад се за Папастакију удала, дошла је сестра овог из свог завичаја најпре као у госте, а после остане сасвим ту. Лепа гарава девојка, Шандору се допадне и узме је за жену. Сирота Софија, сад у гробу почива. Ни с њом Папастакиница није најбоље живела. _
Папастакиница чека мужа. Баш јој баба Кумрија баца карте и прориче, да тек што није ту Папастаки. И за чудо, тек што је трећи пут карте бацила, ал’ ето кола кроз капију пројурише. То је Папастаки.
Госпођа изиђе напоље, Папастаки силази с кола но с њим и једна женска, висока, танка, лепа у лицу, тако око двадесет година.
Папастакиничина кухарица болује. Ова је желела са стране какву девојку помагачицу, да је на своју руку научи, јер је болест кухаричина дуготрајна, мораће кући ићи да се лечи. То је та девојка.
Папастакиница добро куха, па своје млађе обучава. Да је добра кухарица, то јој сваки мора признати. Она је волела да су јој млађи угледни: лепа кухарица, лепа собарица, леп кочијаш.
Девојка приђе госпођи и пољуби је у руку. Госпођа је мери, допада јој се.
Папастаки долази из Босне, па је девојку нашао у Бабиној Греди, у том мајдану лепих Шокица. Изискао је од матере, ова је драговољно даде, да по свету девојка што научи, па кад се кући врати — вели — може поћи за каква писара.
[62]Рок удадбе већ је премашила, била је већ спевана и јако извикана. Не може да се уда, за ма каквог неће, тражи писара.
Ал’ и јесте лепа девојка та Каја. Тако се та Шокица зове.
Занимљиво је видети је. У провидљивој рокљи, на рокљи црна свилена верта, свилен црвен прслук са златним чипкама, рукави дугачки, златом везене тацлије, преко плећа спуштена велика свилена шарена махрама, коса у перчин очешљана; ал’ какав је то перчин, од сто струка дивно исплетен, спуштен баш као »титус«; у ушима велики златни обоци, а заушњак од лепог дућанског цвећа, на ногама црвене чарапе, а папуче од кадиве црвеном свилом извезене. Могла би се у каквој изложби достојно представити. Па каква пластика тела, она виткост, све се таласа кад хода.
Кад је Папастаки дошао пред село, замоли Каја да кочијаш стане, што се и учини. Сад Каја сиђе с кола са својим пртљагом, великим завезом и скине доле сандучић свој, па још замоли господара да се преобуче. Она се затим за колима преобукла, да се светла пред будућом газдарицом покаже. Папастакији се допадне тим већма, што је знао сујету своје жене: све што има да јој је лепо, па и девојка, па и сами гости да су јој лепи.
И доиста Папастакиница се зарадова таквој девојци. И сва чељад гледа дивну девојку, сви држе да је била негде каква енђебула у сватовима, па је негде кола оставила, а господар је амо довезао.
Девојку сместе у једну собицу, са њеним пртљагом.
Папастаки уђе у собу, преобуче се па пре свега исприча госпођи где је био, како је провео, где и како је ту девојку добио, а она му као у шали пребацује како је баш на тако лепу наишао. Папастаки се тек насмеши, женине речи сматра за шаљиву будалаштину. Воли он већма [63] једну јуницу него такву девојку. И у то ни госпођа није посумњала, јер је знала да он само за спекулацију живи, и да ту опасности нема. Друкчије његов кочијаш; том је девојка мозак заврнула. Док је на путу она до њега седила, љупко је гледи, уврће своје брчиће, коње сад појури да брже касају, сад опет кајасе затеже да лакше иду, да види како се Каји допада. Приметио је да се Каји боље допада кад јури коње.
Сутра дан, Каја већ служи, госпођа је поучава, а у кухињи је још једна жена, која помаже. Госпођа хоће да истеше од ње и кухарицу и собарицу, јер кад болесна кухарица оде, богме неће она увек ни за себе да куха; мора имати кухарице. Ако иде кудгод у визите, на имендане, светковине ил’ у варош, хоће да има при руци такву девојку, да свако у њу погледати може. То је и њена дика, и онда мисли да једна покрај друге, нема лепше госпође, нема лепше собарице на свету.
Каја ће се још и друкчије носити, ал’ зато ће ићи и у својој народној хаљини, која тако силно у очи пада. Хаљина има доста, има и сади-рокљу, са свим провидљиву. Девојка је од добре куће, узима службу као вишу науку. — А кад се облачи, нарочито свечано, онда највећма воли своје народно одело, то јој најлепше стоји, у њему има најлепши изглед. Бадава одело треба да је и по телу и по духу што заноси, и тек онда се дух навикне на туђе, кад сам већ није свој.
Каја прилично схваћа, премда јој не иде све од руке. Много пути изврне из »моделе«, калупи какав »кох«. Но лепа је, па јој се прашта.
Кад је стара кухарица видела Кају, такођер се зарадова. Сад не би рада из куће ићи. Напиње животне силе у нади да ће оздравити. И за чудо, све јој боље, још мало па ће оздравити.
Госпођи се већ досадило Кају једнако поучавати, и зарадова се здравственом бољитку старе кухарице Маре.
Мара оздрави и прими управу над кухињом.
Папастакиница се возака које куд са Кајом. Она чува Кају, ал’ мора и младости њеној што шта попустити. Та и она је била млада, ма да и сад још није стара, доста млада за богату кокету. Тако приликом једне светковине, мораде јој допустити да иде у коло, јер иначе би сама и без допуста ускочила. Каква радост за момке, »ују« нема краја. Каја сваком пада у очи. Ни вицкасти жупанијски пандур не може срцу да одоле. Ма да је стражар, ипак остави службу на друму, и »хајој« у коло, па покрај лепе Каје игра бесомучно јуначки, а ред нек чува сваки за се.
Једном таквом приликом угледао је Кају и Шандор. Она га очара својом лепом појавом. Била је дивно обучена, и то у саде-рокљи.
Шандор је већ пре тога сваки дан Кају виђао, ал’ сад га баш очара, кад је виде. И он је био на тој светковини.
Кад се коло распусти, девојке лепо певају.
И Каја запева — овако:
»Сад мој швалер поста шрајберУ Бабиној-Греди,Долази ми свако вечеДа ме се нагледи;А кад дође љубићу га —Шпароват се нећу.«
Ту песму целу отпева, лепа је ал’ дугачка.
Леп јој је био глас, па је нуде да још што пева. Она се много не да нудити, опет попева:
»Јутрос баба уранила,Седе власи загладила,Испекла погачу,Умесила ладњачу,Метла руку у струњицу,Обгрнула сурдумицуДа је не познаду.[65]Шта вам ради онај дида стари?Стари дида траву коси,А баба му воду носи,Са вашега стана,Из нова бунара.Шта вам раде заове и младе?Заовица, јетрвица,Свако љуби по два три,Мисли да то није грих.Шта вам ради удавача Ката?Цура Ката ватру ложи,А чича се с њоме гложиДа му дуван сичеУ мраку без свиће.Ката духан ситно риже,Од ње дица даље биже,Заокупи штапом Кату,По тисном вајату.Наш капелан опет велиДа он нашу цуру жели,Од грија испитат,Па ће је уписат.Неће цура да се уда,Јер не може ићи свуда.Цура док је младаОна ’нако рада.«
Каја је била краљица међу девојкама. Код кола је било и госпођа и господе, па гледе и слушају. Папастакиница је стајала до Шандора. Гледе и слушају.
— Како вам се допада моја Каја, нема јој пара.
— Јест лепа Шокица.
Каја се доиста сваком допада.
Каја се покрај Маре кухарице нешто мало и научила; да се кући врати, мати би јој се зачудила колико већ зна.
Папастакиница је била ћудљива госпођа. Ма да је Каја бистра, опет јој не чини по вољи. Каја је одрасла у великој граничарској задрузи, где се не штеди већ немилице троши. Ако треба масти, [66] трипут више узме, него што је нужно. Малко хоће да харчи. Просјацима, картарама даје немилице. То се госпођи не допада. Још мало па ће је »изгустирати«.
Мара кухарица, која је велику наду у њу полагала, изгуби покрај ње вољу. Тужи се да је Каја шушкава, мало лења. Каја опет држи да што је научила, за њу је и то много.
Шандорова газдарица рада би имати за помоћницу Кају, па је поче примамљивати. Примети то Папастакиница, помисли: нек је, нек иде Шандору ако хоће, и њеном допаркивању у Шандорову кућу не стаје на пут, чини се невешта.
Каја се потајно договори са газдарицом. Шандор ће је примити у службу.
Каја, као што је била проста, наивна, каже госпођи да је у службу код Шандора зову, и она би радо тамо. Госпођа јој не брани, и тако Каја остави Папастакину службу и оде у Шандорову.
Шта ће од ње овде бити? Ако и јесте нешто научила, ал’ је то за Шандорову кућу, где се господски куха, а граничарка за господска јела и не хаје, па Шандор има кухарицу. За собарицу је неспретна. Она ће бити ту без званичне титуле, а и на што јој; не зна она ни сама шта је, шта ће бити од ње.
Шандор је кроз прсте гледи ако што и погреши.
Каја у соби спрема, но пипава је наопако. Кухарица јој да да начини »семлкнедле«, а она такве начини велике и тврде да би човека могла с њима убити. Кухарица се смеје грохотом, па и Шандор, место да је кара. Мара је њу држала за неку као »чарапом фиснуту«, а није јој ни на крај памети да јој може бити опасна.
Каји није ни бриге што се њој смеју. Она се покрај тог тек размазила, кад је видела да јој се кроз прсте гледи. Ако је и била проста, ипак је умела сваку прилику у своју корист да употреби.
[67]Кад би се Шандор с њом пошалио, она би му рекла, како би њој добро стојале »шпанске« хаљине, и она би их желела да има. Шандор прихвати ту шалу и доиста, да јој начинити такве. Добро јој стоје. Папастакиница да пукне од смеха кад је види. Чује Шандор како се Папастакиница подсмева, а он њој у пркос купи свилене хаљине, те од сада ће ручати она са Шандором за једним столом, да збија с њоме шалу; сем ако има гостију, онда мора у кухињи бити и послуживати.
То је причинило Каји велику радост. Рекла је да изгледа као кућевна »врајла«, а Шандор јој је као отац. Мисли, сад да је мати и сестре виде.
Каја зажели прстења, и то јој купи Шандор, на сваки прст по један. Он збија с њом шалу, она пак ствар озбиљније сматра. Примети да је Шандор радо гледи. Ма да је проста, женска природа је научила да зна човеку из очију читати шта му у срцу лежи. Природа је сваком једнак закон приписала, да зна проникнути у своје потребе, па било то баш и кроз туђе очи.
Кад је Мара видела како Шандор Кају подиже, убезекну се. Шандор Кају зове »Кајицом«. Тепа јој.
Мара примећује да је Каја у кући од ње нешто више, и поче разбирати о узроцима њеног првенства. Шандор то чује и поче на Мару негодовати. Газдарица, ил’ сада већ кухарица почне гунђати, говорити против Каје. Шандор све то дозна. Каја се луди, чини се невешта, а само пази да што примети, чим би могла кухарицу код Шандора оптужити. Каја је ухватила газдарицу кад је кукуруз крала, и већ су неколико џакова крадом однели у неку сумњиву кућу; чује то Шандор, пронађе те џакове, а газдарицу с места отпусти. Шандор је био добар, дарежљив, ал’ што се тиче крађе, био је строг, неумољив. Отпуштеног слугу никад није по други пут у службу узео.
Како газдарицу отпусти,, доведе Шандор из В. нову кухарицу, — не газдарицу, а биће јој дужност [68] Кају у кухињи обучавати, но тако као какву »врајлу«-, питомо, а не канда би јој Каја равна ил’ од ње нешто више била.
Каква промена код Шандора и његове куће!
Још у добрим млађим годинама удовац није се хтео женити, и то због Јелице; сад, очаран лепом Шокицом, на све заборавља, и на оно што му је пре најмилије било.
Кад оде Шандор у В., купи што му треба, па се кући враћа, а мадаму и Јелицу и не посећује. Тек кад је што најнужније, пошље по другом ком мадами, као новац за издржавање Јеличино, на одело, и друге ситнарије.
Ко би то о Шандору рекао, ко би и помислити могао! Тако се Шандор променио!
Но ко ће проникнути у тајне срца?
Јеличин отац, покојни Глиша, имао је по оцу једну тетку. Ову тетку Јелица није ни познавала. Само је слушала о њој, о некој тетки Јулијани, која би њој мајка падала.
Мајка Јулијана је била удата одавна и на далеко, у варош М.
Она се извештавала о својој породици, нарочито о Јелици, где је она и како живи.
Тетка Јулка је већ била удова, кад је Јелица с матером Шандору дошла. Покојни муж био је чувен трговац, и оставио после себе сина јединца Марка. Још за живота дао га је у трговину у Трст, код неког свог пријатеља и мајка се сина ради у Трст одсели. Трст је велика школа за оне који трговину уче. И Марко је овде више година учио, и кад је добро изучио, дође с мајком у своје рођено место, у варош М. и стани се ту у мањој кући као трговац. Разуман, вешт је био, па по везама својим са трстанским кућама лепо почео радити. И ожени се.
[69]Јулијана је приповедала Марку о Јеличином оцу и о Јелици, о попадији Јелени. Дознали су да је Јелица у заводу у вароши В., па кад буду чули да је оданде изишла, потражиће је ма да је далеко; и ако би до нужде дошло, узели би је као сироче своје у своју кућу.
Што су чули о Јелици, чули су од попадије Јелене, која није далеко седила, и долазила је у варош М. да веће ствари купује. Тако их је она чешће посећивала.
Попадија је приповедала како Јеличин ујак Шандор живи као удовац, и у кући се сасвим на газдарице ослања које краду. Обе кују план, како би Јелицу, чим из завода изиђе, задобили, јер држе, да за Јелицу као младу девојку није пробитачно да без материнског надзора покрај ујака удовца међу раскалашним и раскошним газдарицама своје младе дане проводи. И Марко се с њима слаже да девојку свакојако треба оданде узети. Шта ће она на селу, нек дође у варош.
Сазнале су адресу мадаме Серафине, па су њој и Јелици писале и питале како се питомица учи.
Мадама Серафина Јелицу хвали, и пише им да ће скоро наступити рок, кад ће Јелица из завода изићи. Оне ће тај рок дочекати.
Шта ради Јелица и мадама?
Јелица се код мадаме тако унапредила да је старија, могла би се већ у какву добру кућу удати која с њом не би била постидна.
Мадама Серафина се чуди што Шандор Јелицу ретко похађа. Чула је да Шандор долази у В. а к њима и не сврће. Не зна томе узрока, бар га није увредила.
Једном куцне неко на врата.
Мадама се изненади кад виде где улази једна дама у елегантном скупоценом оделу, која се брзим кораком приближи и представи:
— Ја сам госпођа Папастакиница, супруга познатог спекуланта Папастакија. — Поклони се.
[70]— О, госпођа Папастаки, супруга богатог спекуланта, драго ми је, извол’те сести. — Понуди јој столицу.
Мадама је спочетка мислила, да је дошла да види њен завод. Ваљда и она има ћерку.
— Ви ћете се, госпођо, чудити, откуд мене као непознате код вас. Господин Шандор и мој муж присни су пријатељи, па сам дошла да видим Јелицу.
— Драго ми је, сад ћу је звати.
Мадама зазвони, јави се једна девојка, — ваљда је собарица, — којој каже да дозове Јелицу.
Јелица дође.
Кад Папастакиница виде Јелицу, зачуди се. Јелица за главу већа од ње. Папастакиница је била мала округла госпођа.
— О, Јелице, дете моје, како си нарасла, откад те нисам видела, читава удавача.
Љубе се. Јелица је пољуби у руку.
Кад се Папастакиница нагледала, мадама да Јелици миг да се удали. Јелица је разуме, пољуби у руку Папастакиницу, па изиђе.
— Красно дете, тој неће требати мираза, лако ће се удати, а како се учи?
— Врло добро.
— Баш ми је мило.
С тим речима заврши Папастакиница разговор са Мадамом; није јој до Јелице стало, другим послом је она овамо дошла.
Папастакиница није трпела матер Јеличину, покојну Варвару; па обично кад ко матер не трпи, не трпи јој ни кћер. Није она никад ни Шандорову породицу трпела. Показује се добра из лицемерства, политике кућевне. Шандор потписује Папастаки кредит; то је узрок.
Сад се Папастакиница примакне столицом ближе, као да неку тајну мадами саопћи.
Мадама мери погледом Папастакиницу.
[71]— Опростите, што ћу вам сад рећи, то јест најпре ћу питати. Је л’ скоро био ту мој пријатељ Шандор? — запита Папастакиница.
— Није, одговори озбиљно мадама.
— Не долази дакле често?
— Не, но опростите госпођо, чега ради ви то питате?
— Баш вас ради — рече Папастакиница и додирну се рамена мадаминог. Мадама се зачуди.
— Па како то мене ради?
— Баш вас ради; само молим саслушајте ме. Од неког времена се пријатељ Шандор бори с мислима, да л’ да се ожени ил’ не. Па је дошао к мени на савет. Ја сам га најпре световала да се не жени, кад има Јелицу, па може ког у кући призетити, ал’ он се у том не слаже са мном, већ ми рече одрешито, да би вас рад узети.
— Баш мене? — запита удивљена мадама.
— Баш вас! Тражио је какву пријатељицу, која би к вама дошла, да напита би л’ се ви за њега удали. Ја му на то одговорих, да не би згорег било. Имао би васпитана друга, а Јелица би добила добру матер, јер вас сви хвале, но пребацила сам му газдарице, које у кући владају, и кућу тумбе окрећу; зато да узме најпре за газдарицу какву стару мајку, од рода, ил’ ма коју другу, само не младу, па онда кад му буде кућа у бољем реду, нек се жени; зашто да долази каква фина женска у такав калабалук. Сваки час газдарице мења, па какву има сад, једну просту из границе девојку, не зна ни читати ни писати, па је сва у свили. Само да је видите, па је још и луцкаста. Ако вас успроси преко ког, немојте за њега полазити, док му се кућа не уреди. То вам препоручујем као непозната пријатељица.
То изрече и умукну. Гледи у очи мадами Серафини да види, да чује што.
Мадама прекрштених руку седи и гледи у зеницу Папастакиницу. После мале почивке започне.
[72]— Поштована госпођо, данас имам срећу први пут с вама бити. Кад сам видела да улазите, помислила сам: похађате ме да бисте мој завод видели и можда вашу кћер мени на изображење дали. Но искрено вам исповедам, да ми с једне стране долазите као проводаџиница, а с друге као саветник, који ме од удадбе одвраћа. Опростите, те се две улоге не слажу. Ја знам да већ нисам млада. Да су сујетне мисли из моје главе ишчезле, доказ је томе овај завод, коме сам се посветила, да изображавам неуке девојчице за добре кућанице. То ми је све на свету, ал’ не мори ме жудња за удадбом. Ипак вам и то морам исповедити, да ја то сироче, ту добру Јелицу тако волим, да бих јој волела, док сам жива, мати бити, да је упућујем у трновитом животу, и кад би ме у том смислу господин Шандор запросио, за срећу бих држала, ал’ још под тим уветом, да задржим завод коме сам се посветила. С моје стране поштујем господина Шандора са искрености његове и милосрђа што на то невино дете обилато излива, но о газдарицама његовим бригу не водим, а баш се по целом види, да у његовој кући мора ред владати. Опростите, што се с вама, госпођо, не слажем.
Задње речи је мадама изрекла јачим гласом, па озбиљно и оштро погледи Папастакиницу.
Папастакиница сва поцрвени, збуњено говори, канда би рада да што пре изађе.
— Опростите, госпођо, ја сам то рекла зато, што сам и ваша и његова пријатељица. Опростите, и бар ми то добро учините, да му о том ништа не говорите. Зашто да се једно другом без нужде замерамо? Ја ћу вам бити захвална; првом приликом послаћу вам лепог воћа. Опростите, збогом; хитим за послом, збогом.
— Збогом, отпоздрави мадама.
Мадама је одмах Папастакиницу проникла. Видела је у њој пакосну интригантку и да сама злоба из ње говори, а смелост јој граничи са бестидношћу: [73] доћи као непозната у завод и грдити према њојзи бар невине људе!
Када је излазила мадама је само до врата кујнских допрати, и одмах зовне к себи Јелицу. Већ је крај школској поуци.
Јелица дође.
— Познајеш добро, Јелице, ту госпођу?
— Познајем; то је госпођа Папастакиница, наша прија, комшиница, има и дућан.
— А знаш, зашто је дошла?
— Не знам, одговори Јелица мало заплашено.
— Да ме проси за твог ујака.
Јелица од радости подскочи, па љуби мадаму у руку и у образ.
— Молим вас, мати, пођите за мог ујака; то је добар човек, он би вам свашта купио.
— Ал’ знаш ли, да га госпођа грди; каже да није добар, рече мадама смешећи се.
— О не верујте, мати, није она добра. Приповедао је ујак, како она моју матер није волела, па ни ујака. Све нам завидела. Ако је видела лепшу краву у нас, одмах јој није право. И мени је на мојој шареној Милици завидела; бацила се једаред каменом на њу, из њене авлије.
— Но сад доста; иди на свој посао.
То је доиста доста било за мадаму. Видела је с ким има посла.
Мадами се у глави укрстише мисли: шта је то у ствари, што Папастакиница о Шандоровој женидби рече. Ваљда је то само измишљотина да њу на пробу меће.
Кад је Папастакиница кући стигла, одмах је сутра дан свуд разгласила, како је Шандор просио мадаму, но она га неће.
Папастакиница је и пре тога немир проузроковала не једаред у Шандоровој кући, ал’ сад је већ догрдила. Своју кухарицу шиље Каји у »визиту« да је искуша. Ова јој све ређа како је, шта се збива у кући, а Шандор, и кад сазна што о том, чини се невешт, неће Папастакију да се замери.
[74]Шандор чује шта Папастакиница о њему говори. Он није веровао да је мадама, тако изображена женска, таково што могла рећи. Држао је све то за Папастакиничине сплетке, измишљотине.
Није ни чудо: Папастакиница девојком беше залуђена у Шандора, а Шандор је не хтеде узети.
Јелица је свршила двогодишњи свој течај, како је било уговорено између мадаме и Шандора; и то мадама му одмах да на знање, а покрај тог запита га да л’ је рад кући је одвести, ил’ да код ње још остане.
Шандор дође и каже да ће се о том промислити, ал’ ће засад Јелицу кући водити. Мадами је врло жао растати се Јелице. Кад то чу Јелица, горко се заплаче, ма да јој ствар није нова, зна да јој је уговорен течај навршен.
Лепо се поразговараше. Остане Шандор ту и на ручку. Разговор озбиљан.
Шандор једва чека да одлази. Падне му на памет, што је Папастакиница о њему пронела.
Мадама примети на њему, да га нешто тишти, па се и она уздржава; но ипак није јој могло преко срца прећи да не спомене Папастакиницу. Исприча му све, а Шандор опет њој све, што је она по по селу говорила.
После ручка све је за одлазак у реду. Кочијаш носи Јеличине ствари на кола, кухарица му помаже.
Јелица се од својих друга прашта. Плачу, грле се. Јелица падне на прса мадами, — пао јој спомен матере Варваре на памет, коју је мадама кроз две године заменила.
Мадама Серафина и њена сестра Амалија, и девојке прате је до кола; још један загрљај, пољубац, па збогом.
[75]Такав загрљај, такав пољубац остане за цео век ужљебљен у срце невиних девојака. У срећи, несрећи тај тренутак остаје као мелем у успомени, и свако га се радо сећа. Последње »збогом« срце пара.
Кола се крену, појуре. Јелица се изгуби из вида.
Путују кроз долине и планине, винограде, воћњаке. Све је у зеленилу замотано, само тек издалека на гранама виде се зарумењене јабуке. Још нису зреле, а већ примамљиве као лепе девојке; модре пепељаве шљиве скривају се за ситним китњастим лишћем. Јелица умилно гледи на воће, које је по зрелости с њом у природном складу. Наиђе л’ бура, потресе грану, воће пада још недозрело и пре времена трулеж га обузме. Може ли девојка судбу своју прорећи, да ће јој у њеној зрелости душа остати чила?
Шандор седи у коли озбиљан, слабо се разговара. Не показује на лицу ону радост, која би му извирала из тога, што Јелицу кући води, што је Јелица тако фина, углађена постала. Неки тајанствен, брижан осећај срце му пара. Пада му на памет, како ће се Јелица с Кајом сложити. Та мисао заметла му се већ пре тога, ал’ мора и то покушати. У својим расутим мислима не гледи он на крај; њему се ни те лепе јабуке као Јелици не допадају, оне му очи не привлаче.
Већ су на граници села Б. Зреник је још ограничен, брда и планине још село сакривају ма да је већ близу; само кроз узан пут види се сеоски тороњ. Јелица да може привукла би село к себи; јаче дише, ваздух чисто гута и тај ваздух јој се чини бољи, мириснији, него другде.
Већ су сасвим близу, ето гробља, жалосне »вавилонске« врбе зелене се. Јелици јаче куца срце, метне руку на срце, на јастучић, где је мајкина душица са гроба материног, притисне га. Погледи на ујака молећи; жели се сићи да молитву на материном гробу очита. Шандор каже кочијашу да стане.
[76]Коњи стану, Јелица сиђе и упути се гробу. Шандор не силази, као што онда, кад је Јелицу у завод водио.
Јелица клекне на гроб материн, помоли се Богу, пољуби крст, набере са гроба цвећа и врати се.
Већ су у селу. Јелица теже дише. Као камен јој је на срцу тешко, кад угледа кућу ујакову.
Кола уђу, ујак и Јелица сиђу, а кочијаш носи Јеличине ствари у собу.
Каја у трему стоји. Кад је видела Јелицу, загледа се, удивила се као ружа у чуну. Јелица гледи, мери Кају.
— Ујо, какву сте ви стекли »цукерпокерку«? — запита смешљиво Јелица.
— Нисам ја никаква »покерка«, одговори Каја, као нешто увређена.
— А оно сте кухарица, рече Јелица, у ходу мимогредно.
— Нисам ни кухарица, ми имамо кухарицу.
— А да шта сте? »Фрајла«?
— Фрајла и јесам, сваки то каже, одгонетне Каја.
Јелица то тек успут изрече, па одмах заузме једну себи повољну собу, а никога не пита.
Каји се тај први састанак са Јелицом не допада. Мислила је да ће се с Јелицом шире — грлити, љубити. Каја се већ држи за »фрајлу«, а Јелица је гледи као слушкињу.
Јелица одмах пита за њене животиње, и тражи да их види. Нема Жује, од старости је преминула. Милица је жива, ал’ већ крава, и сад је зову Милком, јер је маторија. И Зец је ту, дошао Јелици па јој преде, умиљава се. Ал’ нема Мике голуба. Јелица пита, где је Мика; кухарица одговара, да је Каја Мику ногом нехотице згњавила. Јелици је јако жао. Ето из поља Милице. Красна крава, стане пред капију. Јелица јој отвара, и она је позна, утрчи у авлију, и поче се заигравати, скакати па управо Јелици, а ова је поглади, у шталу уведе и веже, као негда.
[77]Јелица се одмах у кући покаже као права домаћица; не да да се без њеног налога што чини. Кухарици се то допада, ал’ не Каји, која се у све пачала, а ништа није разумевала.
Јелица је по налогу Папастакиницу походила, онако из политике, јер иначе није за њу марила.
Папастакиница је спољно лепо прими, ал’ не у срцу. Јелица је пак сматра онако као и какву другу туђу обичну госпођу, без паштења да јој се допадне. С њом се разговара већ као зрела девојка која не треба Папастакиничине поуке ни заштите, онако као с једнаком. Јелица се хотимице према њој тако понаша.
Јелица је чула од кухарице, како Папастакиница дозивље, примамљује Кају да све дозна, и како преко ње непосредно на нутарње ствари утиче.
Када Каја види да се Јелица прави домаћицом, сваки час допаркује Папастакиници као неком у пркос. Папастакиница то једва дочека, да што чује. Каја јој каже, како Папастакиница примећује да би добро било у Шандоровој кући ово ил’ оно да се чини. Јелица би на то рекла, нек госпођа Папастакиница заповеда у својој кући, а у ујаковој она ничијег савета не треба. — Разуме се да се Папастакиници то није допадало.
Каја се једаред тужи Шандору на Јелицу. Каже му како је пре тога кухарица ипак њој кад што давала да куха, из дуга времена, јер се она од простих ратарских послова већ сасвим одучила била, срп и грабље ни да види, но Јелица, вели, баш јој ништа не да.
Шандор каже Јелици да јој нешто попусти, нек јој да, да и она што запржава.
Јелица је била шаљива девојка, а Кају је држала за покондирену тикву. Да јој једаред из шале да куха пасуљ, а она се неће у то мешати, нек начини како зна и ујаку унесе. Каја радосна куха пасуљ. Јелица и кухарица само гледе како куха, па се смеју. Каја обари пасуљ, избаци воду, па полукувана га баци у шерпењу, наљока доста масти [78] па »темпу динстује«. Кад је готова била та »темпа«, иначе »папула«, унесе је Шандору и радосна рече му: »Ево масна граха«. Жут пасуљ, полу куван, у масти се још окорео. Шандор кошта, смеши се, ал’ не може да га једе. Каја је од свог завичаја тај једини адет задржала да је тај мастан грах слатко појести могла.
Каја види, како праве »слатко укувано у шећеру«, »сулц«. Хоће Каја да прави »сулц» од вишања. Дала је вишњама сувише шећера, па их је дуго кухала. Онда је ту густу масу прелила у велику чашу. Слаткиш се у чаши тако јако згуснуо, да се управо укоцао; да га ваде морали су чашу разбити. Каја је тај »сулц« сикирицом морала сећи, и јела га је као »картацедле«.
Каја је из дуга времена научила плести, »штрикати«, и тиме се забављала. Највећма је волела тај посао вршити код Папастакинице која је дочекивала тако, канда она већ није она стара Каја. Она зна зашто.
Папастакиница је Кају искушавала, и подбадала против Јелице. Спомињала јој, како губи младе своје дане у Шандоровој кући; изгубиће младост, може временом и беле власи плести, а не зна зашто. Зар за лепе хаљине? То може и код куће имати, задруга јој јака. Шта јој не пише штогод Шандор, ил’ да јој у штедионицу положи новац; јер данас он да умре, вели Папастакиница, све ће на Јелици остати, а с њом ће још онај дан напоље. Каји није требало више. Уврзло јој се у главу, да она то тако даље трпети не може. Неће да слуша Јелицу.
Јелица сваки дан све оштрија на Кају, а Каја све противно ради, одговара.
Доћи ће о берби у посету мадама Серафина.
Шандор је лепо дочека, а Јелица беше веома радосна кад виде мадаму.
Мадама није ишла у походе Папастакиници, јер је знала за њене сплетке.
[79]Јелица се с мадамом вози у виноград. Папастакиница кроз отшкринуте капке гледа. Нико не гледи на њу како извирује. Па још возају се на каруцама... Папастакиница да пукне од једа.
Мадама се бавила три дана, па оде.
Каја је обично за једним столом ручала са Шандором и Јелицом. Јелица је због тога примедбе Шандору правила, ал’ узалуд, ујак тако хоће. Кад је мадама дошла, био је изузетак у реду. Каја је морала у кухињи ручати.
Мадама није ни гледала на Кају, држала је за собарицу, а више што у ствари доиста није ни била.
Кад је мадама отишла, Каја се тужи Папастакиници, како ју је Шандор за љубав мадами од стола за те дане искључио. Каја се једи, плаче од пакости. Папастакиница потпирује њен гњев. Каже јој, да је свему томе Јелица и мадама крива, да је мадама за то дошла да види кућу Шандорову, и како се Шандор већ одавна пред њом исказао, да би рад мадаму узети, да буде Јелици мати.
Каји више не треба. Каја на све Јелици сурово одговара, хоће да се покаже Јелици равна. Јелица опет не да од свог првенства ни педље, ма да Каји ујак повлађива. Каја од просте девојке постаде. »сурова фрајла«. Почиње већ и претити. Јелица је огорчена.
Тетка, попадија Јелена, дође у походе да види шта Јелица ради. Чула је да се већ из завода вратила кући.
Јелица, ма да није имала симпатије према тетка-Јелени, кад је види, зарадова се, канда би је у помоћ звала против сурове Каје.
Шандор тетку прими хладно.
Попадија разгледајући свуд, као по неком дедовинском праву, све хоће да зна, како је у кући. Чула је од Јелице, како Каја одговара, понаша се према њој као према слушкињи, а Шандор је за овај пар имао толико такта да од стола Кају одели.
[80]После ручка се тетка и ујак сами разговарају.
— А бога вам, Шандоре, каква је то женска, та луцкаста девојка, што је држите?
— Велику кућу водим, па ми више чељади треба, одговори Шандор.
— Па та сулуда не зна ништа, та ће знати само упропашћивати!
— У мојим је рукама све.
— Па то је Јеличина »гардедама«, Шандоре, ха-ха-ха.
— Да, одговори Шандор смешећи се.
— Хајд’ што вам драго, слободна вам је воља, но знате зашто сам дошла?
— Не знам.
— Да Јелицу водим к себи на неколико недеља. Немам ни ја свога, а женско је дете, па ме срце њој вуче.
Шандор се мисли.
— Водите је на две три недеље.
Говор завршен. Тетка Јелена задовољна каже то Јелици, и рече јој да се што пре за пут спреми.
Јелица је то једва дочекала, за један дан се спреми. Мржња према Каји с тетком је спојила.
Сутрадан се опросте од Шандора и седну на кола. Опраштај је био кратак. Кола се крену а попадија Шандору довикује:
— Кад се вратимо, Шандоре, ваљда ће се донде већ удати та Каја, да је се кућа курталише?
Кад оду, Шандор се мисли, шта је дошла баш Јелицу да води. О том промишља, а није имао толико душевне снаге да Кају отпусти, а Јелицу да не да, да не отпусти. Јелицу је напустио, ту Јелицу, коју је он од колевке волео и отхранио.
Каква промена на Шандору! Но ко ће испитати тајне људске!
Код Шандора иде тако све, као и пре доласка Јеличиног. Каја опет у кући заповеда; тако изгледа, канда је пут Јеличин Шандору добро дошао.
Кад су стигле у село Д. још се нису ни одмориле, а попадија Јелици показује собе; у једној [81] повећој красно покућство. Јелици се допада. Тетка јој каже да ће све то њено бити, кад се уда. Заборавила је само и то да спомене, да је то покућство купила за Јеличине новце, које је од суца Ф. подигла.
Попадијин муж и њен попа — јер га она »мој попа« називала, — радо је примио у госте Јелицу коју још није ни познавао; само је слушао о њој како је остала после Варваре, коју је познавао, као сироче.
Јелица се тек сад истужила на Кају, па и на ујака који је овој тако повлађивао. Утолико већма јој се тетка добра, искрена показује. Речи су јој слатке и падају као мелем на срце Јеличино.
Јелица у кући све уређује, као каква редуша. Није чудо, од десете године своје научена је она у ујаковој кући на рад. Разумна, брза, марљива, може се попадија на њу ослонити.
Тако прођу три недеље. Јелица је ту као код куће.
Време је да се Јелица ујаку врати. Попадија јој не да. Каже, не може допустити да она најлепше године девојачке младости проводи у друштву Кајином. Јелица је још ујаку покорна, па се боји да му се не замери. Ту бригу тетка ће на себе узети.
Тетка пише пријатељу Шандору да она Јелицу од себе не пушта, догод је Каја у кући. То је саопштила и Јелици, и она је на то пристала. Јелица неће нипошто да буде с Кајом.
Јелица је мислила, да ће Кају ујак отпустити.
Ујак не одговара. Ваљда не зна како Кају да отпусти. Тако Јелица остаје преко заказаног рока.
Попадија је премудра; штогод ради све је код ње измерено, прорачунано.
Кад је Варвара умрла, Јелици је било пет година. Онда се попадија није отимала за Јелицу, па ни доцније. Ујак је о њој сву бригу водио. Кад [82] је већ Јелица одрасла и што јој треба научила да може кућу водити, сад се ње зажелила. Лако је сад Јелицу држати, која је у домоводству вешта.
Сем тога попадија дигнувши Јеличин новац, смера на то да заметне траг, да Јелица о том ништа не зна; па ако би временом и сазнала, начинила би рачун што је држала. Тако попадија рачуна, а не пада јој на ум, да је то, што је подигла Јеличин новац, чин лажног потписа и преваре што опет потпада под казнени параграф.
Попадија се на Јелицу сасвим ослонила. Обриче јој да ће се у своје доба за младожењу побринути. Попа је пречасне конзисторије приседник; ту је већ црвен појас, па је већ и код свог илустрисима дијецезана добро примљен. Богослова се увек налази, па може кога покрај Јелице начинити за капелана, а временом може бити после попине смрти и парох.
Тако је попадија мислила, а с тим да се и Јелици одужи, и са душе скине терет греха.
Прохте се попадији да иде с Јелицом у варош М. Ту је њена тетка Јулијана, и син јој Марко. Отпутују.
Тек што су у варош М. стигли, оду одмах у походе тетци Јулијани, која Јелици пада мајка. Тетка Јулијана и син јој Марко, и жена Анђелија јако се обрадоваше гостима. Особито Јелици се радују; још је никада нису видели, па гле какву девојку имају пред очима.
Јелица је доиста без замерке, угледна. Тек у шеснаестој години, а већ је висока стаса, само што је јако танка; кад се превија, мислио би да ће се у струку преломити. Лице интересантно, црнкасто жуто, но ипак свежег здравог изгледа. Кад се из завода ујаку вратила, сељанке се дивише како је лепа; једна је звала »Гранатирко моја«, друга је звала »Рузмаринко моја«, трећа опет »Мезимице моја«, а четврта »Помодна моја«.
Кад се човек загледи, промери, рекао би да јој од пете до главе махне нема. Ипак добар критичар [83] нашао би јој махне. Према свој висини својој имала је Јелица повећу ногу. Но та мана ће временом престати, за годину две дана. Девојке између дванаесте и шеснаесте године обично према осталим удовима тела имају повећу ногу, особито ако су још сувоњаве. Пластика телесна још није развијена, ал’ кад се развије, изгубиће се та несразмерност.
Јелици се јако допада варош М. Већма него В., где је у заводу била. Варош М. је и много већа и лепша од вароши В.
Мајка Јулијана јако је волела своју родбину, па и Глишу покојног оца Јеличиног. А како не би Јелицу волела? Јелица јој изгледа као што је она у младости својој изгледала.
Но баш ће се због тога наћи попадија у запари.
Попадија мора сутрадан натраг, не може самог попу свог код куће оставити, а Јелицу мајка задржава, не пушта је. Јелици се ту допада, па сама тежи да овде дуже остане. Свако сироче приања оном, ко га већма воли. Попадија се извињава свакојако, да то не може бити, мора Јелица с њом. Мајка се не да ни осолити.
Попадија запита Јелицу, би л’ рада да мало код мајке остане? Она је пита, ал’ мигом јој даје знак да не остане.
Јелица на удивљење тетке Јелене изјави да би рада овде остати, допада јој се ова варош.
Попадија као опарена, мора попустити кад и сама девојка хоће. Толико ауторитета над њом она још нема, да би јој могла заповедати против њене воље, а нарочито где нема довољна узрока.
Јелица је то искусила, да је тетка и сувише у посао преже, канда је од ње најмљена.
Попадији пак пада на памет и Јеличин новац, ако се тетки Јулијани замери, у случају ако би то начула, да се не би против ње подигла. Велики је терет на срцу отето туђе благо.
[84]Попадија мораде натраг без Јелице, но још и то дода, да ће за осам дана доћи опет да је одведе, и тако у срцу озлојеђена врати се кући.
На путу је невесела, сутрусна; да је знала то, не би Јелицу амо довела.
Кад стиже кући, попа се зачуди кад је виде да на коли сама долази. Јелице нема на колих. Смути се, да се није каква несрећа догодила? Попадија сутрусна све му исприча; попи је жао, и боји се да је онде не задрже. Десна је рука попадији Јелица, а без ње празна кућа.
Мајка испита Јелицу, а она јој исприча цео свој живот. Мајка Јулијана сузе рони, па Јелицу љуби.
— Слатко дете моје, не дам те никоме из мојих руку, ти ћеш ту остати, рече мајка.
Јелица није противна, напротив јој је по жељи и у реду. Марко ће све чинити по материној а и својој вољи. И он се радује Јелици, дичиће се с њоме.
Да би девојку још већма присвојили, купе јој нове лепе хаљине, и остало што ће требати, јер и онако ће код њих остати. Марко је био у Трсту, млад трговац од укуса; штогод јој купи, све је лепо и добро, а није ни сиромах, може он то лако чинити.
Попадија Јелена је осми дан већ ту, дошла је по Јелицу. Јелица јој одрешито рече, да је рада ту сасвим остати. Попадија је куми, наговара да дође, каже јој да нема ни хаљине за даље бављење, није јој ништа донела. Јелица остаје при свом и попадија се мораде љутита безуспешно вратити. Она се љути, а заборавља, да је она то исто чинила Шандору, који је Јелицу одранио.
У вароши М. нов свет се Јелици појављује. Све јој је лепо, има лепих друштава па и позориште.
Паметна мајка Јулијана, она јој испрва допушта нешто невиног уживања. Марко их води у позориште, на јавна места, ал’ зна где треба и томе границу положити.
[85]Тако млада девојка не сме бити беспослена, јер ако и јесте Јелица вредна, та вредноћа њена нема прилике показати се овде као на селу, где су сасвим други домаћи послови. Марко има свој контоар, књиговодство, и ту не треба краве мусти и живад хранити. Она се истина две године код мадаме Серафине учила, ал’ за то кратко време није могла научити све, што се у већој вароши изискује. Мадама је њој правац дала, да би покрај углађености знала на селу ил’ у каквој варошици и кућу водити; ал’ у већој вароши мора знати и обичаје вишег друштва, који се као »бонтон» означује, а у том треба још да практикује.
Мајка да Јелицу опет на једну годину у виши »лер« код неке мадаме Бонавентуре, да се ту још даље дотера. Мадама Бонавентура је била негда дувна, но некако се ослободила и завод вишег течаја отворила, где се покрај неких ситних женских послова уче девојке у књижевности и понашању у вишем друштву. Такве девојке могу се већ слободно удати за какве велепоседнике, баш и за саме бароне. Мајка Јулијана бавила се дуже времена у Трсту, и научила је »бонтон«, премда је ипак добра кућаница.
Година дана није много. Биће код мајке, па ће само неколико часова преко дан провести код мадаме Бонавентуре.
Сахати и дани пролазе. Све то Јелици као нека шетња долази.
Мајки Јулијани паде на памет, да треба Шандора обавестити о Јелици. Није право, да он о Јелици ништа не зна, он који је отхранио, и само се чуди, како да се о њој он не распитује.
Пише Шандору о Јелици.
Шандор одговори, а пре тога попадији не хтеде одговарати.
Шандор попадију није трпео стога, што се радо пачала у тајне његове кућевне, а овамо Јелици никад ни једну марамицу није купила, а сад се тек разбацује кад је он Јелицу отхранио и васпитао. [86] Лако је готову девојку у корист своју употребити. А што се онде тиче Јеличиног борављења, он чека згодну прилику да се Каје курталише, па да се Јелица врати, јер две газдарице у једној кући се не слажу, а Каја је сурова: казала му је у очи једаред да ће Јелицу рашчупати; и он, иначе одважан, сад слабомоћан, у таквој ствари није био одлучан. Мачка је лава надвладала. Чекао је удесну прилику да Кају отправи.
Шандор је отписао да му је мило, што је Јелица код мајке; он има код куће неприлике, ал’ доћи ће време, да ће Јелица у његовој кући управљати; донде пак мајци је препоручује, већ ако јој је на досади нек је њему пошаље.
Јелица мајци и Марку није на досади. Марко Шандору отпише, да им Јелица није на терету, и нек код њих остане.
Шандор се захвали и обрече да ће се он и одсада за Јелицу бринути; осим ње и онако никог нема.
Јелица сад без бриге живи, ма и у послу, било то код куће, ил’ код мадаме Бонавентуре. Мадама је хвали да је марљива, искрена, и доброг срца.
За кратко време Јелица постаде таква девојка, да може слободно поћи и за економа, јер зна кућу водити, и за каквог, који у друштвеном животу на некој висини стоји.
Јеличина личност у вароши јако у очи пада, и њена импозантна фигура, племенит ход, оштар поглед. Ко је види, не може је лако заборавити. Сад јој је тело у савршеном сразмеру, хармонији. Нема велике ноге, пластика удова је савршена, сад се чини канда да су јој ноге маке, а руке? и оне су мање него пре, но се ипак познаје да нису беспослене.
Јелица се показује покрај рада у друштву породичном и на јавним местима у шетњи, у позоришту, кад и кад и на игранци. Како онда таква девојка у очи да не падне?
У вароши М. има богатих људи, богатијих него што је Папастаки и Шандор у Б. Лепе куће, богате, плодне земље.
Био је у вароши један имућан грађанин а имао је и лепе куће, и плодне земље.
Грађанин тај, Петар Мргодић, био је у почетку мајушан трговац, бакал, па као марљив и велики усталац морао је напредовати. Са педесет форината је почео трговину. Тих педесет форината за кратко време нарастоше на стотине. На себе је мало трошио. То је већ одавно кад се строго постило. Мргодић је био прави посник. Хоће да стече, а кад се јако мрси, држи да сиромах човек не може стећи. Читао је у пословицама Мушкатировића да је »мастан кост мршав тестаменат«, и то је забележио; та поука ће га за целог века пратити.
Мргодић се дуго није хтео женити, чека док више стече. Кад буде тридесет пет година, стар, »грчки мајоренат«. Ал’ био је чувен са своје ванредне штедљивости; штедљиви пак очеви радо дају кћери своје за штедљиве ма и маторе момке.
Петру Мргодићу да један имућан газда своју кћер, и с њом мираз од пет хиљада форината, онда још наравно у »шајну«.
Пет хиљада форината у рукама Петра Мргодића, то је велики новац. Тако Петар Мргодић има добру женидбу своју да захвали ванредној својој штедљивости.
Које својим, које жениним новцем, поче се Мргодић дизати. Жена му је такођер била штедљива, јер је и од штедљива оца.
Мргодић је за неколико година тако напредовао, да је већ могао купити себи кућу и земљу. Више година је у туђој кући живео. Паметан човек, није хтео донде куће куповати, док то не буде могао од својих новаца чинити; неће да се задужује, јер кад изнемогне, изгубиће покрај туђег и уложен свој новац.
[88]Жена му, госпођа Марија, многу децу изродила, но у породици није био сретан; одрасла деца су му умирала, све од осамнаест — двадесет година. Велики ударац; ко ће му бити потпора кад остари? Чинило му се већ канда неће дочекати ниједно да уда ил’ ожени.
Па како да му деца и то одрасла тако умиру?
Петар Мргодић је био коштуњав, јак човек, мало виши од средњег. Од детињства се научио патњи и тешком раду, и био је на зиму и врућину привикнут. Њему на голој земљи, дасци спавати ништа не чини. Био је, што но кажу, добре грађе и добре крви.
Друкчије је било код госпође Маре. Она је сува, повиша женска, узаних прсију, рамена узвишена, плећке шиљасте, таман створ за јектику. Изгубио је њен отац тако петоро деце, а и жену, матер госпође Маре.
Госпођа Мара је била по матери од јектичаве породице. И она је већ осморо деце сахранила.
Срећа у имању, у напретку, а несрећа у деци. Кад се срећа подједнако не дели! Колико их опет има, који имају доста и здраве деце, ал’ не могу ни покрај рада да их исхране.
Мргодићу умре недавно син од двадесет година. Има две кћери удате, и те слабачке на матер. Умре му и жена, госпођа Мара, од јектике.
Сад има Петар Мргодић још једно последње дете, од двадесет и две године, сина Милоша.
Милош Мргодић је сувоњав, повиши младић; на матер је. Од природе питом, добричина. Његови парњаци су га због тих својстава јако волели. Дао се на више економске школе, но их није завршио; отац га позва кући, неће да је сам у толикој кући и газдинству. Петар Мргодић има много плодне земље.
Млади Милош је сада кућно слеме, на њему ће кућа и име остати.
Милош је у великим варошима школован, па је присвојио и обичаје такве. Волео је лепо господски [89] живети, ал’ се није извлачио ни из економског посла, већ је био оцу десна рука, само да је бољег здравља.
Отац Петар помишља шта ће са сином; од даљег школовања нема ништа. А слабачак је. Па још као нежењен иде у омладинска друштва, каткад ноћу кући долази, што му није на здравље. Нарочито је тад настало доба политичке узрујаности, већа се страна омладине бави више политиком него науком. Политичке страсти су на друштвеном пољу преотеле маха; ту су митинзи, политичке бакљаде демагозима, ноћна пировања, што све то по Милоша није добро, узрујава му крв, подрива му здравље. Милошу је потребан миран живот, а тај ће имати само у породичном животу, када се ожени.
Отац Петар промишља која и каква би девојка добра била за Милоша. Милош је млад и добра партија, отац му може за њега бирати. Но и на то помишљаше да Милош не може узети какву девојку, која није здрава, темељита, да не помру деца као што су његова помрла, но да се крв обнови. Не мисли старац рђаво. Петар је већ стар, сад је у седамдесетој години, но још и сад јак, темељнији него Милош.
Шта је Петру вајде, што му је била жена Мара добра. Донела му је и мираза, ал’ кад је била болешљива, па болесну децу рађала. И сад га је бриге стало, да Милош добије здрав и мушки пород, у случају кад би, не дај боже, Милош и умро, па толико имање да падне на каква наследника који неће име Мргодића носити.
Петар би изабрао за сина повољну девојку макар била без мираза.
Једанпут после ручка, кад већ Милош од стола устаде, махне му отац руком да седне. Милош седне; зачуди се шта има с њим отац тако важно да говори.
Отац га зове ближе, ухвати га за руку, и озбиљним тоном започе:
[90]— Слушај, Милоше, што ћу ти рећи. Ти си ми јединац, а и добар си ми син, ма да малко с омладином прекардашиваш; чувај здравље, то је прво. Сад ти је двадесет и две године. ...Ето, видиш, ја сам већ стар; нас двоје седимо за овим столом као какви сужњи: Не видим деце, не видим породичне вреве, јачег живота. Немамо газдарице. Би л’ се женио?
— Та имам још времена, одговори смешећи се Милош.
— Мислиш да имаш доста времена, ал’ за мене је време кратко. С трудом сам стекао толико имање, па хоћу да знам ко ће то и на даље одржати. Слаб си, сам видиш, теби друштва шкоде, омладина те у друштва вуче, па куд сви Турци, туд и ћелави Муја: не можеш ни ти међу њима руке прекрстити, но што они раде, и ти мораш. Квариш здравље. Теби треба код куће више занимања, а како ћеш кад ти је све празно, немаш никога. Жени се, ил’ ако ти нећеш, ја ћу се женити. — Задње речи шаљиво изрече.
И старац је велики враг. Као што је још јак, кочоперан, да нема Милоша, мал’ те се не би оженио.
— Е па добро, нађите ми какву по вољи, рече опет шаљиво Милош.
Милош је био мало и размажен.
— Јао, тешко теби! Ја да тражим, а зашто ти да себи не нађеш? Па доста идеш у друштва!
— Која би се мени допала, можда не би вама, а ја хоћу да се и вама допада.
— Само честиту, здраву и вредну, знаш.
— Знате шта, отац, бирајте ви, па ако се та и мени допадне, не браним, женићу се.
— Баш кад је тако, добро; ја ћу ти тражити и наћи. Сад можеш ићи.
Милош се дигне и оде.
Отац је то и хтео да он бира девојку, а коју он избере, биће и син задовољан; неће бити ма шта, већ као што треба.
[91]Не мора то одмах бити. Има старац времена, распитиваће, гледаће где ће наћи такве девојке.
Неко од његових пријатеља похвали му две три девојке. Каже и чије су. Старац је рад да их види, ал’ ван куће. Његов га пријатељ води на променаду, у доба, кад се обележене шећу. Старац променаде не похађа, ал’ за сина ће и то учинити.
Обуче се лепо, и са својим пријатељем се по променади шеће.
Виде групе девојака, госпођа и госпођица. Још на праве не наилазе.
Приближава се једна група, и пријатељ означи једну од тих. Старац је добро промери, погледи девојци у очи, да се ова зачуди смелом погледу старчевом. Опет дође једна група, опет једну забележи. Долазе друге. Шетају се њих четири, све угледне а једна је све главом надмашила, као каква краљица, не знаш шта је лепше на њој.
Старац ту лепу јако уочи. Испод густих обрва и трепавица очи јој варнице бацају. Није ни чудо; младићи с пред, с леђа и бока у гомилу иду, да виде ту групу и у њој ту лепу краљицу.
— Чија је то у црној хаљини? запита старац пријатеља.
— То је сироче једно, рођака Марка Симића; стара Јулијана Симићка пада јој мајка.
— Је л’ она стално код њих?
— Јесте, држе је као своју.
— Та ми се допада.
Сад је старац још трипут у наокруг обилази да је види, дал’ је »здрава«. И доиста увери се да је здрава. Јелица му се допада.
Сад му је доста. Остави променаду, опрости се са пријатељем и оде кући. Нове хаљине одмах свуче, а старе навуче, јер он у послен дан не иде у новим хаљинама.
И на променади се зачудише кад га видеше да се шеће. Неки је примедбе правио. — Гле, вели, стари Мргодић можда хоће да се жени; па и нашло [92] би се девојке која би пошла за богата старца, та и онако је сину му Милошу душа у носу.
Старац је одредио сам себи рок од три дана да о ствари размишља; донде Милошу неће ништа о том проговорити.
Старац још у року тих дана отиде снаси Татијани, жени брата свог Павла бачвара, да се с њом о томе посаветује. Уђе, поздрави се и заподене разговор. Рад је од Татијане сазнати што о тој девојци што му се допала.
Тек започе, а ето у собу Мицике, кћери Татијанине са том лепом девојком. Старац се зачуди кад је види, откуд она ту.
Мицика пољуби у руку чику.
— Љубим руку, чико.
За њом та лепа.
— Љубим руку. — Пољуби старца у руку.
Старац јој у очи гледи.
То је лепо, та није од нове омладине: гдекоја каже: »Љубим руку«, а не пољуби, већ даље иде. Та рече и изврши; то је лепо.
Старац девојку оштро мери да је застиди.
Та »лепа« вуче Мицику за хаљину, да јој миг да иду одавде.
И Мицика зна да имају важног разговора, јер старац ће тек онда доћи кад има каква разговора. Удале се, ал’ пре тога страна девојка опет пољуби старца у руку.
Кад су изашле, а старац ће запитати.
— Бога ти, снахо, чија је та девојка?
— Јулијана Симић пада јој мајка, а њен син Марко брат.
— Фина девојка, допада ми се.
— Није рђава, страна је, нема ни оца ни матере; сироче, тако је држе као своје, рече Татијана.
Старац заврши брзо разговор и оде.
Татијана има лепу башту, много цвећа, па долазе девојке да цвеће беру.
Како је старац видео девојку, одмах је познао да је то она коју је видео на променади. Мило [93] му је. Па још му је и то мило што Татијана није зло о њој рекла, јер ретко да ће она о којој све добро рећи.
Старац је начисто.
У истом року ће се са Милошем о том разговарати. У току тих дана Милош сазна да је отац био на променади, и то свечано обучен. Ни Милош га никад није видео у новим хаљинама у послен дан. Сам се чуђаше.
Кад трећи дан, а старац прибрао мисли, план му је готов, само да га Милошу саопшти.
Још мало па би старац о том проговорио, ал’ син га предвари.
— Тато, чуо сам неку роткву: били сте у променади, и то у свечаним хаљинама, да сте најлепшим девојкама у очи завиривали; баш ми је мило, ваљда тражите за ме какву? рече као из шале Милош.
Старац поглади густе, седе бркове, обрве с трепавицама очима привуче, смеши се.
— Па ко ти то каза, дерлане?
— Ко је да је, то вам нећу казати, само ми је жао што баш тај дан пред вече нисам био на променади; одвукли су ме ђаволи у неку конференцију, где се световасмо ко ће бити главни говорник при једној великој бакљади.
— Е добро, ја сам већ нашао за те девојку, рече старац и на Милоша оштро погледи.
— Могу ли знати, која је та?
— Погоди, смеши се старац.
— Није л’ кћи Митрофановићева?
— Иди збогом... таку слабачку девојку ћу ја за тебе узети!
— Ал’ је богата.
— Ја не тражим богату.
— Е па сиромашних лепих девојака има доста.
— Хоћу сироту.
— То нисам знао да ви нећете за ме богату; ви сте били сиромах па сте богату узели, моју матер.
[94]— Какву богату, какав сиромах! Мати твоја донела је пет хиљада а и ја сам имао толико, — рече с поносом старац.
— Та немојте ме мучити, кажите ми која је та?
— Е, да ти кажем. Познајеш ли Марка Симића, оног честитог младог трговца?
— Познајем.
— Познајеш ли ону младу девојку што је код њега?
— Познајем из виђења; »лепа Јелица« тако је зову.
— Па кад је знаш, како као момак да се с њом ниси састао?
— Та доскоро је још ишла у школу код мадаме Бонавентуре, па како ћу ја непознат да се с њоме на улици разговарам... па још нисам одавна ни код куће, а ја у њихову кућу не одлазим; онде је нека њена мајка, па кад ко кроз прозор погледи, она се одмах намршти.
— Право има, она своју девојку чува.
— Па шта ми је онда до ње стало?
— Чујеш, дерлане, да те нешто питам: да л’ се та девојка теби допада?
— Допада ми се, ал’ је сирота.
— Откад си ти постао тако штедљив и грамзив да тражиш богате девојке?
— Та од вас сам чуо како савете дајете да момак покрај девојке треба и новаца.
— Јест тако је, коме треба, ал’ теби не треба; питам те да ли ти се девојка допада?
— Мени се допада, али нисам се с њом још ни разговарао.
— Лако је то, ја ћу све то удесити.
— Е па добро, удесите како боље можете, рече смешећи се Милош. Он то за шалу узима.
— Дакле остави то мени, ја ћу све уредити. Иди сад својим послом.
Милош оде смешећи се.
Отац запали лулу, па се мисли како ствар да започне. Он познаје Марка Симића ал’ само по виђењу [95] и чувењу. Мргодић је давно трговину оставио и живи од свог имања. Но Мргодића свако зна; где он куцне ту се врата отварају.
Петар Мргодић, није шала!
Петар је имао једног брата Павла. Тај је био бачвар. Вредан, чуваран човек као и Петар.
Павле бачвар био је питоме нарави човек. Из његовог масивног коштуњавог образа вирила је нека опорост, ал’ и простодушност. Друкчије изгледа његова жена, госпођа Татијана. Права Ксантипа. Сува погурена женска, угнутих прсију, дугачка збрчкана лица, нос дугачак, шиљаст, тако и вилице. А какве су те зелене демонске очи: птичица би на земљу пала од оштрине тих змијинских очију.
Павле је однекуд издалека узео за жену Татијану. Она је била од добре куће, ал’ јој као девојци прохујале године у раскоши. Мати удовица није је могла обуздати. Већ јако застарела девојка, свако се од ње бојао, па нити се какова прилика показивала до Павла бачвара. Павле се усуди да је запроси, јер јој је мати већ тражила на све стране младожење, и за чудо пође та практицирана Татијана за Павла бачвара и донесе му и мираза.
Да је Татијана с фењером тражила себи мужа кога може зауларити не би лако нашла таквог, као што је био Павле Мргодић. Био је под »папучом« код Татијане и подносио је њену пакосну ћуд.
Госпођа Татијана је била због свог дугог језика чувена. Ког је хтела језиком узвисити, тај је био узвишен, ког понизити, тај је био по праху мрљан.
Која би могла имати бољи језик за проводаџиницу од госпође Татијане?
Петар Мргодић ће рећи снаси Татијани да оде кући Марка Симића, и да запита би л’ он могао к њима у походе доћи да види девојку. Још и то јој исповеди, да му се девојка допада, и рад би је имати за снаху.
[96]Татијана прими то на себе драговољно, но да би ствар још свечаније испала, позвала је и пријатељицу своју Јефимију, куму Симићевих, да јој се прикључи.
Један дан се обе обуку лепо, и оду у походе Симићевима. Симићеви их лепо дочекају. Па кад су чули каквим су поводом амо дошле, да виде девојку, и да је њу и Петар Мргодић рад видети, зачуде се и нека тајна радост им срце обузе.
Јелица је била код куће. Изасланице гледају, мере девојку, а и онако је познају, допада им се. А како да им се не допадне, кад на Јелици нема замерке?
Јелица их учтиво у руку пољуби; старије су госпође, а већ и познате. И ту је Јелица такт показала, што је у руку пољубила; би се замерила, да није то учинила.
После дужег разговора, у ком је госпођа Татијана кућу Петра Мргодића, и доброту сина му Милоша у звезде ковала, завршише тиме да ће Симићевима драго бити, ако их Петар Мргодић посетом својом буде почаствовао.
Татијана се са пријатељицом врати кући.
Сутрадан јави она то све Петру Мргодићу. Мргодић је задовољан. Као човек који зна време ценити, да не дангуби реши се да одмах у походе иде.
Сутрадан се старац обуче свечано, тако као кад је ишао на променаду, па се упути кући Симићевој.
Кад је већ био близу Симића куће, закашље се мало хотимице да му буде глас јаснији, а кад дође до капије, он извади из стражњег џепа свилену мараму, утре очи и бркове, па управо на мала врата.
Куцне на врата и уђе.
У соби су сви, устану па пред њега.
— Ја сам тако слободан, већ вам је познато, каквим сам послом дошао, рече и поклони се; Марку пружи руку.
— Драго нам је; извол’те сести.
[97]Мргодић седне.
Јелица се умиљато смеши, пређе учтиво Мргодићу и пољуби у руку.
Сви седе, само Јелица не; она стоји као закована до столице мајке Јулијане. Можда јој ова и рекла да не седне, као млада пред старијим, а друго овако јој се цела фигура удеснија види.
Мргодић не скида очију са Јелице. Неће ни да седи, већ устане, приђе девојци, гледа јој у очи, мери је од главе до пете, но се пете од хаљине не виде.
Смеши се, поглади брк, а руку јој на раме метне.
— Хоћеш ли, девојко, да будеш моја снаха?
Јелица порумени.
— Па како ћу кад младожењу не познајем, нити он мене? То рече, па на миг мајке донесе шљивовицу и колача.
— Ништа не чини, само кад ми овде свршимо, познаћете се.
Мргодић опет седне, и окрене разговор на трговину са Марком.
Док разговор тај трајаше, Јелица стојаше сад на једној, сад на другој нози; тако је тај разговор занимао.
Буде и томе крај, и Мргодић рече: наћи ће прилике његов Милош да се са Јелицом упозна, да види хоће л’ се једно другом допасти.
Мргодић после кратког разговора устане, опрости се и оде.
Симићеви опет зачуђени не знају на чему су. Мргодићева кућа је на гласу, ал’ девојка још не познаје момка, па не знају још тражи ли старац за сина мираза.
Живе у неизвесности. Партија би добра била. Марко пазнаје Милоша, хвали га да је учтив, добар.
Петар Мргодић се опет светује са снахом Татијаном шта треба чинити, како ће се Милош са Јелицом састати.
[98]Татијана премудра као змија, одмах измисли како да то удеси.
За који дан ће бити Арханђео, крсно име Јефимијине породице. Даваће се код госпође Јефимије — она је удовица са удатом кћери и зетом — вечера, и позвати ће Симићеве као кумове и породицу Мргодићевих, и Петрову и Павлову.
Сад тек саопшти старац сину свој план, препоручи му да иде тамо у своје и његово име, да му то као оцу не одрече и да га не осрамоти.
Милош савет прима, ићи ће. А и зашто не би ишао, да види ту извикану »лепу Јелицу« коју из виђења и познаје, а ваљда и она њега.
Дође и тај дан Арханђела.
Сви су већ на окупу, честитају свечарима, Милош извињава отсутност очеву.
За вечером ствар је била тако удешена, да за трпезом Јелица до Милоша седи.
Кад Јелица виде Милоша, по виђењу није јој био странлији, на улици не једаред се с њим сусрела; само из скромности није за њега распитивала.
Милош је лепо поздрави и спомене како су они из виђења једно другом познати.
За време вечере, а и после, Милош је имао прилике видети и ценити бистрину њеног ума, и чаробност лица јој и целог створа. Покрај такве девојке као Јелица, невидљиви амори као помоћници стоје и по вољи њеној бацају стреле.
Њиховим стрелама је подлегло срце Милошево, а и Милош се девојци допао. Милош се господски носи, елегантна личност, фино понашање, па што је главно, богатог оца јединац.
Јелица и Милош нису ни слушали ни гледали како се остало друштво весели, пева.
Госпођа Татијана гледи прекрштених руку будуће младенце, смеши се пикантно, главом маше и одобрава им оно што није ни чула. План јој за руком испада.
[99]Милош изрази Јелици жељу, да би се рад више пути у друштву с њом забављати, коју понуду она учтиво и прими.
Буде свечарству крај, гости се разиђу.
Сутрадан Милош саопшти оцу, да му се Јелица јако допада, и ако није противан, он би је за жену узео. Отац се зарадова.
Отац дозове снаху Татијану да иде с њим да проси Јелицу. Спреме се. Мргодић опет обуче свечане хаљине, па са снахом Татијаном оде Симићевој кући.
Како уђу унутра, одмах пређу на ствар.
— Ево нас опет. Је л’ ту Јелица, дозов’те је.
Зову Јелицу, она одмах дође, пољуби у руку старца и Татијану.
Старац је ухвати за руку и стисне. Јелица се застиди, спусти очи доле.
— Гледај ми у очи, девојко, да те питам, хоћеш ли поћи за мога Милоша?
Јелица ћути, па гледи на мајку. Мајка Јулијана одговори.
— Јелице, немој да си дете, кажи имаш ли вољу?
Јелица тихим гласом одговара.
— Имам.
— Е онда смо готови. Мој Милош ме је послао да те испросим, дакле си испрошена.
Сви се слажу, само Марко има примедбу. Девојка новаца за сад нема сем честите опреме.
— Мој Милош је може узети и без новаца и без опреме. Бабо се за њега побринуо, има кућа и земље доста.
— Дакле без новаца?
— Без новаца; а ко би још покрај такве девојке новаца тражио; та да сам мало млађи, ја бих је узео, овако нек је узме мој Милош, рече шаљиво.
— Е онда је све у реду, па шта ћемо даље? — рече Марко.
[100]— Шта ћемо даље, прстеноваћемо их, и то одмах прекосутра, рече Мргодић.
— Ја бих рекла, боље би било до осам дана, да се спремимо за дочек, рече мајка Софија.
— Боље до осам дана, потврди Татијана.
— А зашто до осам дана? Чуј, снахо, гвожђе док је врело треба ковати, рече намргођен Мргодић.
— Јест, тако је, одобрава му Марко.
— Дакле прекосутра. Ја ћу већ с протом доћи на прстен, пред вече, а сад здраво, збогом. — Мргодић то изрекав, стиснуо Маркову руку, дрмуса је, у знак да је ствар свршена.
Мргодић и госпођа Татијана опростивши се оду.
Сад су Симићеви сами.
— Шта мислиш, мати, каква је то партија за Јелицу: куће и земље, јединац је Милош, а сестре исплаћене, рече Марко.
— Исплаћене? запита мати му Јулијана.
— Исплаћене.
— То је онда добро, а момак је тих и учтив. Но знаш ли, Марко, шта ми се једно не допада: врло је слаб.
— Па шта ћете, зар да се тако млад већ угоји. Та то је још деран. Јесам ли ја бољи био у тим годинама? Па знате, он је био ђак, недавно је кући дошао, па ђачки живот истегли младића. Кад му буде четрдесет година, друкчије ће изгледати, шта велиш ти, девојко? — рече Марко а на Јелицу погледи.
— Ја сам задовољна, рече и порумени.
— Мати, жено, гледајте и спремите се за прекосутра, нек вечера буде добра и масна.
С тим се и њихово заврши.
У том призору просидбе седела је мирно и слушала жена Маркова Анђелина. Она деце још нема, а јако је волела Јелицу. И она је млада, живи с њом као с другарицом, њој се не допада Милош; [101] кад га је добро угледала, чини јој се канда се Милошу уши провиде: рђав знак.
Анђелија је то насамо Марку саопштила, рекав му да се с матером слаже да је Милош слаб; може девојка набрзо остати удова.
— Знаш, Марко, рече му Анђелија, мати има право. Провиде му се уши, па као што мати каже, многа браћа и сестре су му помрле.
— Па добро, баш да остане за рана удовица, и онда има право удовичко, слободно уживање иметка што би Милошу после смрти очеве припало. — Марко с тим одстрани сумњу.
Сутрадан и мати му Јулијана спомену, не би л’ добро било да праве брачни уговор и да оца потпишу.
Марко јој не да за право; да такво што Мргодићу спомене, могао би овај одустати, нашао би се увређен. Марко с тим матер ућутка.
Прексутра прстен.
Ту је Мргодић са протом, парохијалним свештеником својим, ту је госпођа Татијана, Јефимија и више њих.
Прота прстенује Јелицу и Милоша, па рече:
— Е господар Мргодићу, честитам вам; уверен сам да ћете бити отац и овој красној девици, која ће бити позвата, да кроз ваше слеме, сина Милоша, ваше племе увековечи. Дај Боже да та времена сретно проведе.
Мргодић се захвали.
— Хвала вам, оче, на честици. Што имам, то је прво божије, а после моје, а што је моје то је и њихово. Ето им куће, увешћу их у њу, ено им моје земље, нек газдују за се као и за ме. Ја сам ову девицу од слободне воље за мог сина изабрао. Заклињем се живим богом, да ћу за њу као и за сина ми бригу водити.
Сви су тронути од срдачне речи очеве.
Отац брише сузе од радости, извади из џепа нешто завијено и преда Јелици, пољубив је најпре [102] у чело па у образ. Даровао је. У том свитку било је педесет цесарских дуката.
Тако прође и прстеновање, а покрај тога и сјајна вечера.
Дан венчања још није заказан, треба девојци опрему створити, а и зато треба времена.
После свршеног чина Марко опет матер уверава, и то са речима Мргодића, да што је његово то је и Јеличино.
А како се Јелица тако брзо на удадбу одважила, јер у подобним случајевима треба времена, док преломе девојку, да се уда одмах, тако рећи, за непознатог? Друго је кад се с ким унапред девојка позна и заплете у нити љубавне.
Јелица се не удаје ни из сазреле љубави, ни на силу. Она се удаје да се уда, осећа да је сирота девојка; бог зна, хоће л’ што после ујака наследити ил’ не. А за један дан још јој Марко напунио главу о богатству Мргодића, како ће онде леп, осигуран живот проводити.
А ни Милош није био младић за одмет, ма да је био нетемељитог створа. Јелици се пак допадао утолико, уколико га је искрено поднети могла, ма да још права љубав није корен запатила.
А зар се свака девојка удаје зато што воли?
И оно што се воли, носи ли увек собом срећу? Кад наступи бура, нужда у брачном животу, неће л’ та срећа да се раскламиће?
Породично благостање често унесену срећу подупире да се не раскламиће. Ал’ и ту среће треба; срећа пак је скривена у тајности случаја. Има ког у брак води љубав и светско благо, па опет случај га отпири из колосека свог, и титра се с њим као ветар с перјем.
У Јелице још није тврда, окаљена воља. Да дође опет какав нов, онда би вратила Милошу прстен, а не би ни сузу пролила. Од скора дошао је послом један трговац из Трста, Марков пријатељ, с ким стоји у трговачкој свези у М. Био је око педесет година, и Јелица му се јако допадне, [103] просио би је. Марко је готов и девојку на то склони. Зашто не би пошла сирота девојка за трстанског богаташа; ал’ је узбуни Анђелија: како би пошла тако млада за тако маторог, и девојку одврати. Можда ће се кадгод кајати.
После четири недеље Јелица се венча са Милошем.
Господар Мргодић је дао правити себи нове хаљине за сватове. Имао је он свечане хаљине, у њима се на променади шетао, у њима је Јелицу испросио; но те хаљине нису нове, а зарекао се, кад буде Милоша женио, да ће себи направити нове хаљине. Да нема Милоша, он би у онима хаљинама био и сахрањен. Сад ће бити, кад умре, у овима сахрањен.
Наступи дан венчања. Мноштво сватова се скупило, овдашњи и са стране. Познати гледају на Петра Мргодића, како поносито иде, а један шаљивац рећи ће другом: »Гле чика-Пере у новим хаљинама; да није оженио сина, не би имао нових хаљина!«
Три дана се частило.
Први дан је Јелица у Мргодића кућу уведена.
Кад се све смирило, зовне Мргодић пред себе Милоша и Јелицу. Они дођу и стану пред оца. Отац проговори:
— Милоше и Јелице, мила децо моја. Ја сам с муком и трудом ово имање стекао, гледајте све да сачувате, да остане после моје смрти не само на вама него и на даљем потомству. Живели сретно и плодили се! Ево вам куће, где ћете седети као у својини. Приход од те куће нек је вама на уживање, а то ће вам бити доста, кирија је велика. Ја ћу се повући натраг од света. Идем на мој салаш, и кад дођем, бићу вам гост, и ви кад к мени дођете, бићете моји гости. Шта ћу овде да вам сметам? Сад збогом.
Пољуби децу своју, а они њега у руку, и захвале му се на дару.
[104]Отац изиђе, да упрегнути, одвезе се на салаш.
Милош и Јелица остану за се сами.
Познато је да је М. богата варош. Где је богатство ту је и раскош. Богатство и луксуз јесу браћа, и ту је разнежености и животне угодности извор. У томе многи налазе и срећу. Но ту ћеш бадава тражити идеал људских врлина. Сиромаштво је презрено ма да није криво.
Богати људи; шта су према њима Јеличин ујак и Папастаки? Таквих и јачих има овде доста.
Милош и Јелица почели су лепо кућу водити. Јелица је кроз добру школу прошла; сад се показује, да је добила код ујака и мадаме Серафине добар правац. Она је добра кућаница, а зна се и као дама представити где треба. Ретка два својства код женске; обично недостаје једно ил’ друго.
У кући је све у реду. Нема ту млађих кухарица да раде шта хоће, да разносе и варају. Пред њеним очима ништа се није могло прикрити.
Посећивали су оца на салашу, и ту би, кад је већи посао, и по недељу дана остали, и оца заменили.
Кад је на салашу Јелица, а она засуче рукаве, па меси и пече хлебове за се и за надничаре, и у том послу није се постидела ни једне одаџинице. И кува за млађе и све јој иде за руком. Старац пушећи гледи, како Јелица ради, гледи јој јаке мишићне руке, па се у себи радује, мисли: таква њему снаха треба, која и то зна а не само у десет сахати устајати, и до дванаест се облачити. Држао се за сретног оца и свекра.
Старац је био усталац и шкрт; како се њему таково што не би допало?
Стари Мргодић кад је на салашу, меса је слабо јео — рђави су му зуби, — већ његова јела су млеко, сир, каша, кукуруз, бела кава и тесто. Чинију за млеко имао је засебну, и није ју дао никад прати, [105] већ је увек наново млеко сипао, па и онда кад је млеко већ тако загорело, да би се стругати могло. Он је то волео, што држаше да је онда закухано млеко гушће. Крадом од њега морали су чинију прати.
Једне је чизме по пет година носио, и окору се тако да су тврде као кост. Онда узме кашику две масти, па сам их намаже, и кад по салашу хода, купе се око њега гарови, па лижу чизме и покрве се под њима. Ципеле није носио никад у послен дан већ кад је велики светац, Ускрс, Духови и тако даље, а недељом никада, па кад се из цркве врати, он их скине па опет чизме навуче.
Лулу је имао малену за две крајцаре, а била је на малом камишу канапом привезана. Кад му се лула разбије, он неће скупљу купити, и ако у једном дућану такове нема, он свуд тражи док не нађе. Кад му на салашу изиђе дуван, он узајми од одаџије, а пуши и сушено виново лишће. Кад га Јелица запита, зашто то пуши, рекао би: Та дими се као и духан.
Кад је Јелица у вароши, она се од рада не уклања.
Милошу се чини, да Јелица и сувише ради, одвлачи је од тог, па је води у друштва.
У друштву је била Јелица весела, разговорна и радо су били са њом у друштву, не зна се ко већма, мушки или женске.
Само су то једно госпође Јелици замерале, што отправља код куће и у кући такве послове, који су — што но веле — за кухарице и слушкиње. А познаје се то Јелици и по рукама, јер су јаче, крупније него код других дама, које иначе нису лепе као она.
Господа мужеви тих дама знали су за ту њену вредноћу. Слушали су и од самог Милоша, како се хвали да Јелици нема пара. Зна бити у кући домаћица, а ван куће дама. Шта више он је кори што толико ради, могло би бити и мање. Кори је, а овамо се с њом дичи! Милош је врло млад, није [106] још кроз никакве патње прошао, њему је свакако добро, па мисли да код границе између рада и нерада, код женских може се задњем неки уступак чинити; а боље би било да није никакав уступак чинио био, као што је то доцније чинио.
Милош је у раној младости, научен у великим варошима живети, познао варошке обичаје у вишем друштву. — Ако је отац и мазао окореле своје чизме, зато је ипак шиљао сину свом кад је науке слушао толико, да би се из тога три ђака и више изучити могла. Милош је хтео да изглади противност између себе и очиних простих обичаја, који су често смешни изгледали и били предмет шале. Зато Милош хоће пред светом да покаже да зна и на »вишој нози« живети.
Отац је на сину то већ приметио; но му кроз прсте гледи, млад је, може му бити, па нек буде такав, малко и имена ради. Та и онако је Петар Мргодић прву младост своју мучно провео; нека му син бар мало ужива, слабачак је; можда ће само то у наследство му припасти. Не би то чудо било: изгубио је већ толику децу, па се боји и за Милоша.
Друштвени круг Јеличин живи у богатству. Ту се надмећу даме, која ће лепше хаљине носити, која ће лепше забаве, »соаре«-је давати, па наравно амо принадлежи и племенит »спорт« картања.
Јелица је много што шта учила, само карте не; но Јелица не може у друштву прекрштених руку седети, где се картају. Милош ће њу код куће у картању обучавати. Даће јој и на то новаца.
Јелица се већ у друштву карта. Као што је била жарког темперамента, доста је губила, а то је још већма побуђивало на игру. Кад губи, Милош се тек насмеши, а ни једним мигом не показује да му је жао Јеличиног новца. И он би се каткад међу карташке даме помешао, па би ћутке, онако као скривен компаниста играо, на поле. Дао би каквој дами какву своту а да се под њеном фирмом игра. Ако изгуби, изгубљено је већ по себи; ако дама добије, не добије ништа Милош, то иде у [107] море »заборавности«. Па нек држи за срећу ту заборавност; колико њих има који би у таквој улози још више рескирали него Милош, части ради која му се заједничким играњем од даме удељује.
Јелица се новом навиком пустила у »бон-тон«.
Јелица је лепа дивна дама, и мушки се радо око ње врзу. Ако на балу, — иде са Милошем на балове, — ако на концертима, беседама, око ње је елегантна младеж, jeunesse dorée, — Има ту и ожењених »галантома«, који су се канда за то родили, па ил’ им то добро стајало ил’ не.
Што су те карте красна забава! Човек и дама забораве сву бригу покрај карата, и на саму ситну децу. Ко је карте измислио, тај је измишљавао из дангубе, да прекрати време. И доиста, с картама се може време прекратити. И најзнаменитији људи прошла два столећа играли су карата, па и сад славни и најславнији играју. Но још нико није на рачун узео, колико се времена изгубило на тај рад, и колико губе времена толике добре главе, које би место тога иначе што корисније учинити могле! Ужасна је страст у карташа, ужаснија него у пијанца. Овај хода замућеним мозгом, онемоглом снагом; онај духом чио, телом здрав, талентиран, пун великих нада, сурва се још несазрев са вратоломне стене у урвину, где му се и траг за навек изгуби. Па ту страст потхрањивати у женској где се страсти још брже развијају!
Јелица се привикла и том спорту; но код куће је ипак кућаница. Радила је.
Но кућеван рад није »бонтон« за карташки спорт. Кад је ко дама нек буде дама. Па колико има дама, које спорт до ничега дотера, до крајности, до сиротиње, и губи части, ил’ њихове ил’ мужева им.
Милошу се допада што је Јелица у друштву заузела достојно место, те је сасвим задовољан.
Роди му се мушко дете, но набрзо умре, од грчева, »фраса«. Отац му жалостан.
[108]Неко време траје жалост, а после малог детета лако се то заборавља. Јелица опет иде у друштва, карта се, игра јој је разбибрига. Јелица као млада дама била је интересантна створа која је многе очарала. У Јелице је било и клице за кокетерију, и то које по женској природи, које по удварању, коме је од мушких изложена била.
Милош је волео друштва, па је и сам у кући својој госте радо примао, и к њему су радо долазили. Био је млад.
Почеше се сви без разлике спола титулисати патријархално са »ти«. Пријатељ са пријатељем, род с родом, то је већ појмљиво и природно; ал’ омладински пријатељи постадоше и патријархални пријатељи пријатељских госпа, и тако се и титулисаше. Многима је то било право, многима неправо; а то патријархално пријатељисање у себи садржава услов тешње свезе, што увек и свуда није на месту, узев у обзир данашњи ступањ друштвене културе, изображења.
Милош је био са свима познатим млађим дамама у додиру са »ти«, тако исто и Јелица са његовим друговима; шта више распростирала се та узајамност и на нежењене, и на госпођице девојке.
Додуше навика та има нешто идиличног у себи, ал’ сваком се не допада тај барабар.
Ако је био ко у сродској свези с ким, па ма из далека, то је већ било као природно да се међусобно тако идилично титулишу. Бадава, мода је велики господар, па јој се свако подвргава!
Кад су старији то слушали, махали су главом. Било је то друкчије у старо доба, мисле они.
О тој новој моди много су се препирали млађи са старијима. Овима никако то није ишло у главу. Тако једном приликом на салашу заподене се разговор о тој моди између Милоша и оца му Петра.
Старац седи, пуши, уз њега син и снаха. Било је већ при заходу сунца, и време одмору.
[109]— Но, Милоше, шта је ново у вароши, је л’ опет био какав бал? — запита старац шаљиво. Данас је добре воље.
— Био је прекјуче код физика Ж. Добро смо провели.
Старац се смеши, лулом туче о длан, чисти је.
— Баш иде све наопако: досад се држали балови зими, у фашанге, а сад и лети о Духовима, ко је то чуо?
— Тако се сад живи, а не онако као кад сте ви млади били. Ишли сте у дугачком капуту на бал, рече Милош смешећи се.
— Ја никад нисам ишао на бал ни у капуту ни без капута; ја нисам имао оца као ти да сам могао на такве лудорије новац избацивати. Није ни чудо: сад имамо хвала богу ајзлибане, па како ови брзо трче, тако исто и младеж брзо живи, ајзлибански живот проводи, ал’ зато и брзо умире. — рече па лулу напуни, и чека шта ће Милош на то рећи.
— Мој бабо, сад се мора тако живети, иначе сте у животу презрени; други је сада свет.
— Видим, знам све, да ми и не кажеш, на жалост. А идете ли у театор?
— Идемо, абонирани смо.
— Па шта ће вам театор. Посвађајте се вас двоје, па ево театор, а ја ћу гледати, па не морам ништа платити, — рече и засмеја се.
— А зар сте ви такав театор себи правили кад ми је мати жива била? — запита Милош.
— Било је и код нас богме таквог театора, и то због деце коју је мазила; у свакој се кући мора димити, није то ништа.
— А шта би ви казали сад, да се свадим са Јелицом пред вама?
— Кад би заслужила, ништа, а кад би ти крив био, тебе би псовао.
— А мало час рекосте, да би било то театор за вас.
[110]— Хајд’ окани се, то је шала, но нешто друго да те питам.
— Шта?
— Чујем да су у вароши такву завели моду, каже ми брат Павле, да нико више ником не каже »ви«, већ »ти«, — је ли то тако?
— Јесте, па шта онда?
— И то је наопако. Чујем, да туђ човек туђој жени каже »ти«?
— Јест, па шта онда?
— Но то баш није мудро; па кажу ли нежењени тако исто женама?
— Тако исто.
Старац опет озбиљно лице начини, у лулу незадовољно духне, па тера даље.
— Свет је пре мудрији био. Твоја мати није ми никада казала друкчије него »ви«.
— А ти њој?
— »Ти«, наравно.
— Како наравно; то није право, муж и жена имају једнака права.
— А ко је глава у кући, нег’ муж? Где те главе нема, иде све наопако.
— Дакле тако сте противни томе; а како кад се Богу молимо, и њему кажемо »ти«?
Ово је старца мало збунило, ал’ ће се исплести.
Пусти дим.
— Бог је нешто друго. Кад су о Богу у књигама и молитвама писали, онда су сви људи били прости, подједнаки, па и сами мудри апостоли међу собом су били једнаки и нису се титулисали, па њима је Бог због њихове искрености и праштао, па је онда био свет прост, нису знали за боље. Помисли само на апостоле: ишли су босоноги; куд су ишли били су примљени а ништа не плате; воде су биле слободне, није онда било дунавске аренде, па су и рибе слободно ловили; сасвим је онда друкчије било.
— Е па откуда после те промене?
[111]— Свет је почео у школу, у цркву ићи, па је правио разлику између старијег и млађег; ко је млађи, тај не може бити са старијим барабар, тако ни син с оцем, ни кћи с матеро, а најмање жене са туђим људима.
— То је стара мода, ту смо већ касирали, рече и одсмеје се Милош.
— Можеш се смејати, ал’ тако је као што ја кажем. Видео бих ја ко би мојој жени »ти« казао, тај не би моје куће праг прекорачио, — рече, устане па хода, љути се.
— Хајд,’ бабо, да се о другом чему разговарамо.
Јелица је досад слушала. Старчев говор је мјако занимао. Смејала би се, а не сме да увреди старца. Сад упадне она у реч Милошу.
— Ти си већ доста говорио, сад ћу ја. Да знате, оче, још и то, како се сад даме носе, па да сад имате жену, шта бисте радили? Госпођа физикусовица купила је зимус једну бунду за хиљаду форината. И ја бих за идућу зиму бунде требала, ал’ не тако скупе, хоћете ли ми какву купити? Видите да вам на салашу радим, заслужила сам, рече Јелица шаљиво с осмехом.
Старац гризе у камиш, и мало се мисли. Зна и сам да се Јелица тек шали, где би он такве скупе бунде куповао, и баци на њу осмешљив поглед.
— Ти си паметна, Јелице, ти знаш да то не може бити; знаш, тако се куће не теку! — Па продужи шаљиво: — Нашто ти бунда! Ево ти моје, о клину виси, обуци је па ћути, а можеш се на салашу у њој шетати колико хоћеш, нећеш новац издати, а бунда бунда.
Милош и Јелица се смеју.
— Смејте се кол’ко вам драго, ал’ тако је. Колико знам кућа, које су онако радиле, па их мода упропастила. Зато сад не видим толико од старих богатих кућа; преживе се за педесет година у њој, да им ни трага нема, пропађну, па у [112] раскошу размажена деца постану протуве и пробисвети, а нема ти горе од просјачке господе.
— Ми ћемо те, бабо, у свачем другом послушати, ал’ на бал и у позориште морамо ићи, не смемо се извлачити, рече Милош.
— Богме да ме послушате, да живите као ја, могли бисте и ви један салаш стећи.
Тако шалећи и кошкајући се, прође им цело вече.
Старац је био тако тврд, да, кад је за столом седео при ручку ил’ вечери, која је увек мршава била, из боце вина пио, а празну би цедио кап по кап, само да ништа не оде у штету. Што је спомињао о летњим баловима, под тиме је он разумео са игранком скопчане забаве, као »беседе«, »концерте«, што он није трпео.
Споменули смо како је Милош у омладинском друштву живео. Милош је у том друштву имао једног рођака, друга, с којим је као с рођеним братом живео, а био му је од тетке брат, — Милан Чедомиљевић. Угледан, и шта више, интелигентан младић. Једних су били година, само што Милан није био ожењен. Живели су од детињства заједно као Кастор и Полукс, а сад кад није Милош на салашу, не прође дан да нису заједно. Водио га је и на салаш, да види старца — економа, где су се с њиме шалили.
У животу обично кад се два друга јако љубе, љубав та растанча се како се који од њих ил’ обоје ожене. Истина пријатељске породице једна другој одлазе, добро међу собом живе, ал’ међу негдашњим друговима нема више романтике, која им је у млађаном животу пут једначила. Дужности и бриге породичне праве разлику међу њима, као год боље и лошије стање. Богат уклања се од сиромашног, сиромашан устручава се богатог, ако тек [113] неће да је несносан. Нема оне душевне везе која их на међусобно пожртвовање узбуђује, не деле један с другим сваку пару, као негда; то што је негда било, долази сад као неки сан.
Код Милоша је била изнимка; он је остао Милану оно што је и пре био.
Милан Чедомиљевић је од добре куће. Новцем је за трошење добро снабдевен, а младић треба свуд да буде: у позоришту, на концерту, на беседама, у каванама и гостионицама. Па где су још балови и карте! Треба ту новаца, и није чудо кад је кадикад џеп Миланов испражњен. У таквим приликама би му Милош помагао, и не једаред га из неприлике извукао. Милош је Милану остао стари Милош, ма да Милан није њему такве узајамне услуге чинио.
Милан је био у кући Милошевој свакидашњи, не гост, већ кућни пријатељ. Што је зажелео имао је. Тако кад год је какво јело зажелео, то му се по вољи учинило; кад је рђаво кишно време, а њега Милош задржи, и најлепшу му собу уступи. Кад Милана један дан нема, Милош га тражи и мора га наћи ма где било. Милош без Милана никуд.
Да л’ се и Милан са Јелицом са »ти« разговарао? А да, то је, наравно, стари пријатељ, па још и рођак!
Ако су у позоришту ил’ ма где, ту ће их Милан дочекати и кући отпратити; често сви заједно и од куће иду. На игранци, Милан са Јелицом игру започне, и с њом и доврши. Што јој треба додаје, двори је.
Каткад дође отац са салаша, свецем ил’ каквим послом. Он ту увек Милана нађе, и могао га је трпети. Милан је шаљивчина, зна старца напањкати на мали инат, а овај то једва дочека да може омладину испрескакати.
Милана је старац готово као свога сматрао, и кад га не би ту нашао, он би се за њ распитивао. А кад Милош с њим на салаш дође, задржава га да остане, но Милан се захваљује, није рад код [114] старца на салашу цео дан да проведе. Каткад Милош на салашу остане а Милан се са Јелицом враћа.
Тако се лепо живи у породици Петра и Милоша Мргодића.
У вароши романтичан, на салашу идиличан живот.
Јелица роди ћерку, и даду јој име Јулијана. То је била жеља Јеличина, да јој ћерка носи име мајке Јулијане.
Мајка Јулијана се томе јако обрадова. Дете је обасула поклонима и пољупцима.
Мајка Јулијана, Марко и Анђелија му одлазили су Јелици чешће, ал’ још чешће Јелица к њима. Лепо су се живели.
Мајка Јеличина радовала се добром Јеличином животу, само јој се није допадало једно, и то, што Милош омладинска друштва посећује, што прави без нужде нова пријатељства у друштвима, а није јој се допадао ни Милан Чедомиљевић. Шта ће — рећи ће више пута Јелици и Милошу — беспослен неожењен човек код њих; шири се онде, канда је он газда.
Јелица јој даје за право, ал’ се извињава, да старац јако држи на родбину; њега би увредила кад би му у том смислу што приметила. Кад је старцу и Милошу право, ни њој не може бити криво.
Старац, као деда, зарадова се малој унуци, и лепо је дарива — са дукатом, што је од њега за тако дете доста. Био је задовољан што Јелица сама доји дете а не дојкиња, да се још и на ово не троши.
Ипак би старац волео да му је снаха мушко дете родила, које ће његово презиме носити; на то је он много држао, на породично име. Но тешио се тиме: млади су, Милош је млад, само нек буде здрав, па ваљда ће бити и мушке деце. Мргодић Петар ако је имао какове сујете, то је била једина његово [115] име у породу свом да остане »вовјеки вјеков«
— као што се радо изражавао.
И Милош се радовао новорођеном; сад ређе увече излази, код куће друштво скупља.
У том друштву било их је разне врсте интелигентних младих људи, и ту се јело, пило и картало, а Јелица бар није морала међу празним зидовима живети.
Милош је имао још једног пријатеља, ако и не тако присног као Милана, а оно ипак једног доброг, — Нестора Илијашевића, друга још из школских времена. Ни овај није био ожењен.
Јелица се тек сад разгранала; не знаш шта је на њој лепше, лице ил’ цео облик. Сразмер висине њене и удова у свему се изједначио. Кад се са Милошем шета, прате је Милошеви присни пријатељи. Кад се помеша међу женске, стоји у њиховој групи као Дијана међу ситним богињама, ведрог одважног лица, да седне на коња — амазонка. Младе девојчице у њу гледе, па у себи мисле: »Боже мој, хоћу л’ ја кадгод таква бити«. Па све на њој лепо стоји; ако се намести све јој приличи, хаљине на њој као саливене. На њој нек је батиска ил’ тарлатанска хаљина, боље изгледа него друге у свили. Не једном је срце очарала.
Колико Јелица у потпуној лепоти својој све очарава, толико већма упада у очи Милошев слаб створ; покрај ње изгледао као оличена болест покрај здравља.
Милош је и пре тога био слаб, ал’ сад већ изгледа слабији, него кад се оженио. Виде то његови пријатељи. И кућни његов лекар каже да се штеди; не би згорег било да промени ваздух, пропутује питоме пределе.
Милош сам осећа да је слаб, ал’ то му бриге не задаје, та био је и пре слабачак, — док му доктор и то још физик не каза да путује. Ипак се каткад у души потресе; осећа бољу, ал’ се издати неће. И Јелица је брижна. Њој су још вре венчања пунили [116] уши да је слаб, уши му се провиде. И она би за путовање била. Пријатељи Чедомиљевић и Илијашевић истог су мишљења.
Закључено би да се путује. Треба за то и оца приправити, да и он што новаца да.
Отац је већ одавна брижан био због Милошевог здравља. И кад га је женио, та га је брига тиштила, да Милош не умре и то без мушке деце.
Ма да је Мргодић тврд, лежи му ипак наследника свог здравље на срцу. Даће и новаца на пут, а ту треба доста трошка. Милошу отац обрече нужан новац за пут.
Док се Милош са Јелицом договарао како ће и куд ће путовати, дође у походе и Јеличин ујак Шандор. Јелица се зарадова кад га види, љуби му обе руке, он Јелицу у чело и образ.
Ујак се извињује што од венчања није био код Јелице. Веома много у спекулацији својој мора да путује, а Јелицу је ишчекивао са Милошем. Милош се извињује са домаћим бригама, у економији мора оца да измени. Извињавали су се како су могли. Шандор се радује унуци: иста Јелица, кад је ова таква била. Обдари је. Обдари и Јелицу.
Одвезу се са ујаком на салаш да походе оца. Лепо пријатељски се поздраве отац и ујак, но онај дан морају се вратити, јер се ујак не може дуго бавити, а и на салашу нема за ујака опреме кућне.
Опросте се и врате кући.
Ујак нема времена за оклевање, мора послом, доста је видео Јелицу здраву и дете.
Јелица ујаку саопшти путовање, а он јој опет приличну своту у шаке уклопи као на путни трошак. И ујаку се Милошево здравље не допада.
Опрости се Шандор са својима, и отпутова.
На путу размишља Шандор шта ће бити са Јелицом у случају ако Милош умре. Чуо је, да су му сестре и браћа у првој младости поумирали. Знао је да међу Јелицом и Милошем брачног уговора нема, и у случају смрти, ако се старац са Јелицом као удовом не би слагао, биће она патница. Шандору [117] се старац није допадао. Није ни чудо, Шандор је према старцу као каваљер изгледао. Њему је одмах у очи пало: богат човек, па живи на салашу као какав Диоген. Јелица је то на њему већ приметила, и молила га да Милошу о том ништа не спомиње. Да се Шандор умешао био у своје доба, можда од удадбе те ништа не би било.
Кад је Јелица испрошена, да је Шандор био ту он је без уговора не би дао; ал’ све су тако уредили мајка Јулијана и Марко, из бојазни да старац не одустане. Шандор пак мисли; такву девојку као што је Јелица покрај себе могао је удати за здрава момка, па ма мање имао од Милоша, ма ништа не имао.
Попадија Јелена није Јелицу похађала, није се ни њој Милош допадао; волела би она да се Јелица удала била за богослова који би после у селу њеног попу заменио.
Сада се чека угодно време да путују.
Мала Јуцика је већ одавна одбијена; биће до повратка код мајке Јулијане.
Спремају се за пут.
Имаће сапутнике Чедомиљевића и Илијашевића. И како би могли пустити самог болешљивог друга са младом женском, која већег света тако рећи још ни видела није.
И они се спремају. Чедомиљевић је имао стару богату тетку; она га је и изучила па му даје и новац за пут. Оба су већ свршили школе, па сад не знају сами на коју ће страну а није им до хитње кад старији за њих брину. Илијашевић свршио докторију, па зна шта Милошу треба.
Али Илијашевић препоручује Милошу да иде у Крф, Смирну, ил’ Ницу. По савету и плану другова ићи ће у Ницу, ал’ ће најпре походити Трст, Далмацију, Млетке. Леп план: јадранске буре Милошева плућа да поткрепе!
Путовали су заједно, канда су једна породица, становали су у једној истој гостионици: у једном стану.
[118]Бавили су се три месеца дана на страни. Очи су им имале шта видети; сиње море, кршне стене које се у море спуштаху и пучине, мирисна поља, древне палате.
Јелици је тај пут особито угодан био: бар је видела чудо лепа света; кад се врати, имаће шта приповедати.
Новац им се полако измиче. Живели су и сувише лепо, ал’ су се у тим красним крајевима за то кратко време и науживали.
Требало би да Милош сад иде у Ницу, ал’ новац на измаку, па не може ни у Крф, ни у Смирну, Оцу не сме досађивати; дао му је толико, колико он ни за десет година потрошити не би могао.
Враћају се.
Кад кући стигну, причају шта су видели, чега се науживали, само да је дуже трајало. Даме се све отимају за Јелицу да им приповеда. Јелица им приповеда, и показује шта је донела; леп венецијански ланац, свилене робе, кутије искићене дивним шкољкама; ове на дар пријатељицама.
Милошу се чињаше да му је пут на здравље био, осећа се крепчијим. И пријатељима се тако чини, па и самом оцу, који се зарадова кад му виде на лицу живљу боју; сунце и ветар су му стару увелу боју поправили, но плућа остала стара.
А Јелица изгледа као развијена свежа ружа. Она је надалеко дичила крај, место свог завичаја. Српкиње су на гласу лепотице, ал’ има по приморју и даље дивних Латинака и Латина. Јелица је и ове очарала, и у испоређењу са Милошем, сваки би казао да је штета Јелице што је за Милошем. Јелица је свежа ружа, Милош увео каранфил. Било је то у Трсту, где једном приликом Јелица ишчекиваше Милоша, који се негде с друштвом забавио, а неки бегови из Херцеговине који беху ту, заподену диван са Јелицом. Из шале јој један красан бег каже, да је ње штета за тако болешљива човека, но да остави све, па да иде с њима у Херцеговину, наравно — у харем.
[119]Јелица је то као из шале Милошу приповедала; нато се Милошу лице смутило. Боље да му није приповедала, било је то од ње несмотрено. Кад би таково што Милош чуо, лице би му се сневеселило, и неко чудно осећање би га обузело; чини му се канда је у темељу здравља потресен, канда неће дуго живети. Пада му на памет, како су му браћа помрла.
Прошла га пређашња веселост. Ни Јелица, ни друштво не могу да му из главе избију кад је једаред увртио у главу да је у корену потресен.
И доиста, Милош све већма слаби. Размишља у какво би му купатило требало опет ићи.
Кад се с пута вратио, осећао се јачи, а сад опет слабији. Гледа се у огледалу: очи јако упале, на образу јабучице сувље. А ту млада жена, нејако дете. Па како је добар Јелици, ни педесета нема тако доброг мужа.
Одсад га мора физик, кућни лекар, чешће похађати.
Милош још није прави болник да мора у кревет лећи. Иде он свугде по вароши, па и на салаш, Оцу се опет не допада боја његова лица; кад га види окрене се, маше главом, мисли: Ово није добро, тако је код браће и сестара му било. Чедомиљевић и Илијашевић сваки дан су код њега, и бодре га, навађају му многе такве, који су били као сад он слаби, па су се јако угојили.
Већ се по вароши говори да је Милош у јектици, и родбина му се јако ужурбала.
Мргодића снаха Татијана знала је све шта се у кући код Милоша ради.
Госпођа Татијана после венчања Милоша и Јелице долазила је у кућу сваки дан, под видом шта млада ради и као да је у вођењу куће упути, [120] обучава, а овамо је долазила амо ли због тога да мучки наруши кућевни мир.
Зар то жели Татијана; та управо она је Јелицу испросила?
Татијана јест испросила Јелицу, ал’ по жељи Петра Мргодића, а да је до ње стајало, не би се Милош никад оженио.
Татијана је била грабљива, грамзила је за Петровим имањем.
Она је уверена била да је Петар неће послушати ако би га била наговарала да сина Милоша због слабог здравља не жени. Једаред му је она то већ наговестила и то одавна да је Милош слабачак; како ће се женити. Одговараше јој да ће се побринути за јачу, снажнију снаху порода ради.
Тако Татијани није било на ино, већ по жељи Петровој морала је да проси Јелицу, да му се не би иначе замерила, па би он иначе и без ње све израдио био, боље је да његовој жељи угађа.
Татијани је пред очима лебдила смрт већ одрасле Петрове деце. Изгледало јој је канда и Милош на кољиво мирише, и да ће га иста судба стићи као и друге му.
Татијани је у глави наследство после смрти Петрове.
Татијана одмах првих дана после венчања поче се код Милоша и Јелице тако понашати, као да је постављена од Петра за какву управитељку у кући. Све испитује, критикује и то кад и оштрије, што се ни Јелици, а још мање Милошу допасти могло. Татијана да учи Јелицу како треба кућу водити, која је у ујака Шандора кући много више научила, него што би код Татијане целог века могла научити! Па ни Милош није дао да му она прописује.
Једном је приликом Татијана критиковала Јелицу пред Милошем, како Јелица у кући више троши него што треба. Милош јој одврати да се она брине за своју кућу а не за његову.
[121]Татијана се нашла увређена, и није више Јелици долазила. Јелица је није ни марила, јер је њено лукавство већ провидела.
Татијана је сад чешће одлазила на салаш да Јелицу оговара; но како то Милош начу, поче јој поручивати крупним речима, да се мане сплетака, и да ће јој пут са салаша показати ако је онде нађе. Она не иде више на салаш, не сме од Милоша, ал’ шиље кадикад свог мужа Павла; он је брат Петру, на њега неће смети ударити.
Петар је после од брата Павла чуо, како младеж у вароши живи, они и жене им немилице троше, и да ће упропастити све што су стари стекли, а тиме је циљао на Милоша. Петар ипак много већма сина воли а да би се за њ таке речи хватале.
Павле је био изасланик жене му Татијане, но задату му улогу није знао извести. Био је прави мумела, и лутка у рукама Татијаниним, која је и његову кућу управљала. Није био рђав човек но неодрешан. Петар је њега у назорима увек побио.
Татијанина је циљ била у почетку да завади Милоша са Јелицом, доцније пак обоје са оцем. Милош зна све, ал’ Татијана за његова живота неће успети.
Но кад се разнесе глас да је Милошево здравље тако нарушено да већ нема изгледа, онда ће она своје сплетке сама лично код Петра продужити.
Татијана и Павле су имали повише деце, мушке и женске. Имање им није било велико: средња кућа и занат. Павле је имао још браће и сестара, ал’ су већином сиромашни. Свима тим сродницима било би добро дошло, да нестане Милоша, ћерке Јуцике и жене му Јелице.
Татијана жалосним лицем распитује код физика, кућног Милошевог лекара, шта мисли о Милошу; крокодилска суза јој из ока кану, жалосно лице прави, да би човек мислио, е доиста би јој жао било да Милош умре. Физикус не знајући за њене смерове, каже јој да се Милош може провлачити, [122] а излечити се никако. Каже и то да је то по матери му породична болест — сушица.
Татијана тешко уздахне, канда јој терет са срца силази.
Она то код куће радосно исприча.
Павле јој код куће.
Најстарија кћи Мицика код прозора шије.
Татијана груне унутра, очи јој се светле.
— Нешто да вам ново кажем.
Мицика скочи са столице па к матери.
— Говорите, мати, шта је?
— Била сам са Милошевим доктором, физиком, питала сам га за Милоша, како му је.
— Па шта рече доктор? — запита радознало Мицика.
— Доктор каже да од Милоша нема ништа, може мало продужити живот, ал’ излечити се никад.
— Дакле тако је рђаво! А није казао колико ће дуго?
— То га нисам питала. Та болест таква је: кад већ једаред започне, не траје дуго; само Милош нек отпутује, па ће све ићи како треба.
— А шта ћеш са дететом и снајом, тек их нећеш удавити, упадне наивно Павле.
— Дете неће дуго живети, јадно изгледа. Видела сам га на сокаку: слаботиња. А снаха не може остати у кући, млада је и кокета, удаће се, сад је окружена са Милошевим пријатељима. А шта ће онда Чедомиљевић и Илијашевић? Само док Милош умре, лако ћу ја са Јелицом, том гордом женском.
— Шта трабуњаш, Татијана, ту би морала преко три живе главе прескакати; ту је брат Петар, снаха и унука, упадне Павле.
— Шта ти знаш, седи па пуши. Како ти се то допада, Мицика?
— Додуше да Милош умре, могло би нешто бити; можда би могла чика-Перу присвојити. Ми знамо како он воли живети. Неће трпети тај калабалук у кући као досад; подсећи ће он Јеличина крила, а ова неће хтети то подносити.
[123]— Тако је, Мицика.
— Па да баш сви помру, та има Петар и више родбине, исте као и ми, па на колико би се страна морало имање делити? Па да то Петар чује, шта би рекао? Женски послови.
Павле то рече, устане и изиђе, — иде на свој посао, да види како калфе раде.
Сад се тек Татијана и Мицика разговарају, планирају шта ће радити кад Милош умре.
Мицика је девојка тако тридесет година, мудра на матер, а и лицем јој подобна. Она би се имала звати управо Милка, јер тако је крштена, но мати јој је тепала; најпре је била Мица а после Мицика, и тако је и остала. Боље би било да је Милка остала; за Мицику треба да је млађа.
Мицика већ тридесет година стара, па још се не удаје. Било је просилаца ал’ за занатлију неће да се уда. Она би волела поћи ма за какво парче писарчића, нег’ ма за каквог занатлију, а овамо јој је и отац занатлија.
Мицика се понела покрај куће богатог чике, Петра Мргодића. Осим тога у разгранатој породици имала је родбине чиновника, адвоката. Било је и ђака; и брат јој је ђак. Како би се сад Мицика мешала међу калфе и мајсторе.
После женидбе Милошеве одлазила је Мицика често Јелици, и то и онда кад је већ мати њена изостала. Јелица је добра срца, па је као Милошеву рођаку радо примала. Шта више, испод руку јој што шта добра чинила, нарочито у хаљинама. Јелица јој је први шешир купила, — донде га није Мицика ни носила, — па јој је дала и кумовски превез на поклон, који се Милошу није допадао, јер је јевтин.
Но једно је код Јелице запињало. Госпође, даме, пријатељице Јеличине, које су Милошеву кућу похађале, гледале су на Мицику преко рамена, и дале су од себе знакове да је презиру. Није, веле, она за њихово друштво, нек си тражи она занатлиска друштва. Била је исмејана. Новаца није имала [124] да се може картати, па је тек гледала играчице даме, а нека међу овима другој рече: »Гле, како ова блеји«. Гдекоја од гордељивих дама пружа јој чашу и таслу да донесе воде. Хоће да је понизи. Не даду јој ни титулу »госпођице«, већ тек онако: »Мицика, дајте воде«, канда је она овде каква собарица.
То се Мицики досади и прекине посете.
Сад је тек Мицика у тешком положају. Даме је неће, а она опет међ занатлиске неће. Мицика је била оштроумна, и снажна духа женска, па јој је и страст била узвишена. Омрзла је даме, а и сама би рада бити дама. Омрзла је и Јелицу само за то што се броји међу даме. Рекла би у огорчењу матери: Гле та сељакуша Јелица, и она се броји међу даме, шири се у Мргодића благу.
Но Мицики то не помаже. Јелица остаје дама, упркос. ■
Јелица пак неће њихову кућу похађати, од Татијане се ужасава, а ни Милош је не трпи.
Татијани је сад најглавнији посао сваки дан распитивати се о Милошевом здрављу. Што гори глас, то се већма радује.
Док се Татијана о Милошевом здрављу тако пече, донде сиромах Милош мисли како ће здравље своје повратити. Још је на ногама, па баш ни не кашље, ал’ се осећа све слабијим.
Јелица је тако невесела, жалост јој гледати га. Добар јој је да му пара треба тражити; у случају ако умре, шта ће с дететом радити? Старац је мргодљив: Милош му је син, па га трпи, ал’ кад њега не буде, како ће она са старцем на крај изаћи?
Велики терет што Јелицу притискује. Нешто осећа да добро бити неће.
Јелица не иде ни у друштва; чува, двори Милоша.
И даме од Јелице због тога изостају.
Само Чедомиљевић и Илијашевић окукали су чувајући, забављајући Милоша. Кад су код њега, лакше му је. Ако један није ту, ту је други. Особито [125] Илијашевић, као млад доктор при руци му је, ал’ зато ни физик не изостаје.
Чедомиљевић по читав дан каткад код њега седи; с њим се и на салаш возака.
Једном кад се са Милошем на салаш извезао, Милош зажели остати који дан на пољу, свежег зрака ради. И отац му то одобрава; шта више светује га да дуже време пробави на салашу. У вароши је, вели, нездраво. Позива се на своје здравље, није у свом веку још никад медицине узео.
Милош остане неколико дана на салашу, а пријатељ му се Милан врати. Јави Јелици да ће Милош на неколико дана онде остати.
Милан је и сад као и пре сваки дан кућевни пријатељ. Руча и кад Милош није ту код Јелице. Овом приликом заподене се разговор између Јелице и Милана о Милошу.
— Шта мислиш, Милане, хоће ли се Милош опоравити?
— Богме доктор каже да је Милош на слабим ногама.
Познато је да се Јелица са Милошевим пријатељима патријархално титулисала.
Јелица гледи укочено на Милана.
— Па шта ћу, Боже, радити, ако умре?
— Е, шта ћеш радити... Том си се већ могла надати. Не од једнога си чула, како се уши Милошу провиде; сви су те сажаљевали, што си наишла на тако болесна мужа.
Јелица га гледи, па проговори тихо, умерено.
— Милош је мени добар.
— Јест добар; а ко каже да није? Али покрај доброте треба и здравља. Одавна већ говоре: »Гле лепе Јелице на каквог је мужа наишла?« Да сам ја женско, ја за болешљива слаба човека не бих пошао, нит бих опет узео такву женску. Па видиш ли, ја сам те жалио и сад те жалим. Да сам ја које среће на Милошевом месту, како бих сретан био. — Ово је изрекао Милан и одушевљено, јако је уздахнуо.
Јелица се насмеши, држи за шалу.
[126]— Не булазни, Милане, откуд теби сад такве речи, кад пријатељски живимо. Но, ово је већ мало сувише.
— Што у срцу осећам, то ти досада, Јелице, још никад исказао нисам. Та ти си то већ одавна приметити могла... Морам ти се већ једаред исповедити, а сад је прилика. Ја те љубим, Јелице.
То загушљивим гласом изрече, па се приближи Јелици раширеним рукама.
Јелица удивљена устане, метне руку на прса Миланова, као да га од близине њене одбије.
— Стани, јуначе, откуд те смелости; зар тако поступају пријатељи са женама својих пријатеља! Доиста се том нисам надала од пријатеља Милошева. — Јелица Милана презриво погледи.
Милан узбуђен одговара.
— Јелице! Ја волим Милоша и сама си се могла о томе уверити. Но Милош је већ више на другом свету, неће дуго трајати, мени га је жао, — ал’ бадава. Оно што сам теби обећао, нисам ти се усудио очито изрећи; сад мислим да је време томе, остаћеш скоро удовица. Хоћу још сад да се убележим у срце твоје, да будем на стражи унапред против љубавних пустолова. Такова женска без љубави живети не може; хоћу да се пре убележим, него ко други. Знај, Јелице, ја сам имао и имам богатих партија, нисам се нигде обавезао, а за твојом сенком увек сам ишао.
Изговори, па чека на одговор, шета се горе доле, па стане пред Јелицу.
Јеличино лице озбиљно, неко дубоко осећање је обузело.
— Милане, ја сам те држала за изображеног човека и друга верна другу. Прво си и сада преда мном, но друго ниси. Ја сам знала за кога сам пошла, и заклела сам се да ћу му бити верна. Мене је и у животу његова доброта обвезала. Ја сам за љубав Милошеву пријатељима жртву поднела добрим мојим досада гласом. Родбина Милошева ме [127] разглашује за кокету, замерају ми што Чедомиљевић и Илијашевић у кућу долазе, опадају ме, а ја сам ипак вас у пркос сплеткама у пријатељству одржала, и ту лежи та жртва. Но ово што сте ми сада рекли, повређену ми част нисте ви у стању поправити, већ поправићу је сама. Ја ћу све то Милошу исповедити; тим ће бити од вас повређена ми част поправљена. Рече и подигнутом главом поносито баци поглед на Милана. И задње му је рекла са »ви,« не каже му »ти.«
— Дакле Милошу казати? рече јачим гласом и склопљеним рукама Милан.
— Јесте, Милошу, колико могу извињаваћу вас, ал’ без повреде моје части. Овај продрзљив покушај, искушење, одбијам.
Милан стоји скрушен, окамењен.
— Дакле Милош ће то чути? Кад је тако, милостива госпо, да вас бар последњи пут у руку пољубим, рече и пође да јој руку пољуби.
Јелица обе руке на страну баци, и два се корака повуче натраг, а ни речице не изусти.
Милан је од забуне ван себе.
Изрече и узрујан изиђе на поље.
— Збогом, будите сретни, а ја идем у несрећу.
Јелица сама.
Пребаченим састраг рукама шета се по соби горе доле; чуди се, шта се с Миланом зби. Јелици је жао. Милан је иначе фини младић, но она — мисли се — није му могла другачије одговорити.
Јелица је одавна приметила на Милану да јој показује велику услужност. Но лепим женскињама свако прави такве услужности да се удвори; оне држе другачије не може ни бити. Друго — Милошев од детињства присни друг!
Милош се са салаша врати. Одмах за Милана пита. Јелица каже да је био ту Милан и исповеди му све.
Милош се најпре снуждио, жао му у срцу што се Милан тако понашао и повредио стид у жене, и верност јој искушавао; но брзо се и разбере, па [128] му опет жао, што му Јелица на то тако оштро одговорила.
Ухвати Јелицу за руку.
— Јесте, Јелице, имаш право: увредио те је Милан својим понашањем, и мене и тебе, ал’ за то бих му ја опет опростио. Браћа смо и од детињства другови, па људи су обично такови, да све жуде за запрећеним воћем, као Адам и Ева у рају, ал’ зато нек буде увек жена на опрезу; она носи на челу свом част своју и мужа јој, тако и муж обратно. Милану је доста срамоте, што си му казала, да одбијаш његов смер, и постиђен одустао би одсад од такових покушаја. Другачији људи у томе су ретке појаве.
— Дакле, Милоше, тако ти судиш?
— Тако.
— Жао ми је.
На лицу Јеличином може се читати жалост.
Милош тихим гласом продужи.
— Сад као што је Милан постиђен, бог зна хоће л’ више овамо и доћи. Волео бих да ми ниси о томе ни говорила. Добро је што си га укорела, ал’ да ја не знам, с тим бих ја задовољан био, а уверен сам о твојој оданости. Сад Милан неће доћи, познајем га.
Рече то Милош па се шета горе доле, као забринут хоће л’ Милан доћи ил’ не.
Јелица га мирно гледи и мери.
— Дакле жао ти је, Милоше, што сам то рекла?
— Да жао ми је.
— Но и мени је жао, рече, окрене се и горко уздахне.
— Ал’ како да ми није жао, изгубићу најбољег друга.
— Доиста и мени је жао; да сам то знала не бих му ни речи казала, рече, и горко уздахне.
Овај дан је мало говорила Јелица с Милошем.
И Милош је био сутрусан. Једва је чекао да легне.
[129]Кад се Милан Чедомиљевић од Јелице растао, оде кући ужасно узрујан.
Постиђен је. Част му не допушта да иде у Милошеву кућу. Замерио се Милошу, увредио га, не зна како да се извини. Јелица је одбила жарку му љубав.
Увреда мужа и жене, и презрена понуђена љубав, — велике ствари! За Милана страшне ствари! Учиниће што ће се причати.
Милан је био угледан момак, а у изгледу је имао и лепо наследство. Милан има лепе прилике да се жени, но све се нешто уздржава.
На страни у вароши Б. има мати јединицу, лепу ал’ слаба састава девојку. Она је имала у вароши М. родбине и похађала је. Госпођица Меланија била је на балу, позна се и заљуби у Милана Чедомиљевића. Девојка се на балу најлакше заљуби.
Мати Меланијина богата, рада би призетити каква ваљана младића у кућу. Милан је био у сваком смислу ваљан.
Меланија се упозна са Миланом. Пустила се с њим и у кореспонденцију. Младе девојке осећају у себи жудњу да своје мисли и они знају, о којима оне мисле, осећају. Таквих писама је Милан имао доста.
Јелица је увређена од њега, он од ње. Блудиле су његове мисли дуго над Јелицом, није знао где је почетак тих, где крај. Јелица му је била ванредни појав, који га је привлачио; сад тог нестаде.
Но женити се! Тешка мисао.
Милан је био од оне врсте младића, којима је најмања брига женидба. Од добре куће, но сад већ без оца и матере, остало му прилично имања од оца, а од тетке му Јуце Кујунџића још више изгледа. Лако је и школован: права је изучио, никад се није патио. Има откуд живети, захте слободан живот без брачног ига. Нашто му женидба, мисли се, кад има све што зажели; нема код њега [130] оскудице. Тетка Јуца, без деце, лебди над Миланом. Ујутру, кад још спава, не да ником ни за главу да за кључаоницу ухвати, да се Милан не пробуди. А каткад Милан, кад из веселог друштва дође, спава и до дванаест. Где он спава ту је мрачно; тетка Јуца са собарицом лови мухе да не би Милана пробудиле. Доиста да ко дукат да, не би нашао мухе у онај пар кад Милан спава. Неописано га је волела. Милан је био сасвим на матер, на покојну сестру јој Пелагију, а Јуца и Пелагија, две рођене сестре, наличиле су као две капље.
Тетка Јуца се могла са Миланом дичити. Паметан, научен и леп, шта ће више?
Не једна кућа је бележила Милана за своју кћер. Где су госпођице, нема дана да се о Милану не разговарају. Наравно, да Милан мора често и кроз критику проћи, кроз сито и решето. Највеће критичарке су, на које се Милан слабо обазире, највеће бранитељке које он двори.
Милан зна што он у женском свету важи, и по томе се и понаша. По сокаци се шеће као пеливан, висок је од хвата, и кроз више прозора може да гледа унутра. Госпођице капцима све шкрипућу; отварају, затварају, хоће и да се виде, и опет скривено да извирују. Милан већ зна за те женске мајсторије, па се тек смеши кад која извирује, ал’ тек по гдекојој се јави да је приметио, јер где би се свакој клањао. Једном речи, Милан је био на гласу младић и готово свака би за њега пошла. Но и у друштву удатих дама био је радо примљен, омиљена личност. Пун шале, хумора, досетке, знао је на сваку шалу нешто фино, пикантно рећи, а то код дама много важи бити фини и пикантан уједно, а не као лутак, који се само огледа како му коса и хаљина стоји, а уста као на огледалу намештена; једва говори да усне не поремети. Милан се много окретао у друштву дама и гдегде је био са своје уметности и кућни пријатељ. Бистрог ума, научен младић, радо је приман и од ожењене господе. [131] Није чудо што у том колу није му падала на памет женидба; шта више ужасавао се ње.
У венцу тих дама била је красна мирисна ружица Јелица. Увек добре воље, наивна, сушта искреност, доста и говорљива, у кретању доста и смешна, барок, ал’ њој све добро стоји; њен састав и пластика сваком мицају одговара, о њој би се могло рећи: лепој женској све добро стоји.
Милош је њу мало размазио; то су и други приметили.
Милан Чедомиљевић такође веселе нарави, у друштву се највише забављао са Јелицом. Био је то пар као у позоришту, који две прикладне улоге лепо играју. Због тог су неки држали Јелицу као магнет који све привлачи. Милош пак волео је, кад се Милан и Јелица у шали кошкају. Нешто и јесте у ствари.
Милан је био добар друг Милошев, али га је опет копкао неки демон због Јелице и често се према Јелици показивао већма услужан, нег’ што је у друштвеном животу уобичајено. Сувишно удварање је показивао, нег’ што друштвени услов допушта. Тако је Милош кад је почео већма слабити, да не би радост Јелици укратио, пуштао Милана с њом у позориште. Милош није био љубоморан. Милан је био његов присни пријатељ и брат. У Милана је ипак љубав тињала, и тек је до прилике стало да у пламен пређе. Кадикад је нешто из далека Јелици о томе наговештавао, но она је то као од Милошевог друга за шалу примала, ма да јој се дворење Миланово није чинило несносно; шта више у друштву дама било је то каткад према другима и »триумф«. Зато се већ и о томе и поговарало.
Кад је Милан чуо од физика да од здравља Милошевог нема ништа, но да може још годину а можда и две издурати, а може још и пре умрети, — држао је Милоша већ за полумртва, ком је прва и последња мисао сада борба смрти са животом. Ко [132] би сада какву радост пронашао за Милоша? А сирота Јелица изгледа као ружа усађена на гробу покрај смиља.
Милан је можда мислио да га болест Милошева у нечем и од неких обвеза према њему решава.
Можда му је болест његова прилика била да му љубав која је тек тињала, у страст плане. Сирота Јелица, кад стане покрај Милоша, као ружица покрај смиља, тако се Милану чињаше.
Та прилика је навела Милана да оне чудновате речи пред Јелицом изусти. Ако се пре у удварању и шалио, том приликом је баш озбиљан био. Јелица, макар да га је иначе трпела, није могла другојачије чинити.
Како се Милан од Јелице кући вратио, на теткино изненађење изјави да ће се женити и то без одлагања. Радосна тетка пита га коју је наумио, да л’ Меланију, јер о тој ствари је већ било говора. Одговори јој: »Јест, Меланију«.
Тетка Јуца није томе противна, само код једне тачке запиње. Меланијина мати, госпођа Сара Катанџића, богата је, па хоће у кућу зета, а тетка Јуца опет хоће у кућу снаху. Велика разлика. Милан је умири уверавањем да ће њему лако поћи за руком госпођу Сару за собом повући, само кад се једанпут венча. Тетка је тим умирена. Има и у вароши М. доста девојака, све лепше од лепших, и овде би могао Милан бирати, ал’ нешто боље звучи кад је са стране; онда је лепша и богатија. Јабанлинице имају првенство. Нешто би волела тетка, да је Меланија јача, ал’ теши се собом; она је била ситнија кад се удала, а сад је дебела.
Тетка Јуца би нешто и оклевала, да не би зазорно било што се тако изненадно и без провлачења жени; но Милан јој и то из главе избије, с разлогом да је то »пургерски« ствар растезати; сад је таква мода и код аристократа брзо испросити, нагло се венчати, па онда одмах на »путешествије«.
Тетка се и на то склони. А шта неће тетка Милану за љубав учинити?
[133]Милан неће да оклева. Побуђује га стид и нанесена му увреда. Он, који је толико Јелицу дворио, који је главу од толико госпођица окретао, да му Јелица тако што каже; канда је изненађена била, и није приметила његову оданост према њој. Стид и увреда, то су силе које сад Милана руководе. Он се мора оженити, без оклевања, па куд пукло да пукло.
Кратак је био уговор са тетком. Милану треба новаца, нешто и дуката, па иде да проси. О успеху нема сумње.
Хоће с њим да иде и тетка, но Милан је од тога одврати, образложењем да женске, нарочито старије, лако и о ситнаријама запну и ствар покваре. Тетка је о том убеђена, па и ту попусти, само да се Милан ожени.
Милану треба осим новаца и теткине препоруке, што у неколико реди она и учини. Она је од пређашњих времена са Меланијином матером позната, и канда су већ онда о пријатељској вези нагађале, јер је тетка Меланију хвалила и с матером јој се договарала, а Милан је то приметио, само се чинио невешт.
Милан је већ спреман и то вече ће отпутовати, ма да га тетка до сутра задржава.
Милан прими благослов теткин и отпутова да проси девојку.
У селу Б. велика промена. Шандор, Јеличин ујак, једнако тера спекулацију са Папастакијем, но све натрашке иде. После седам масних година, настале су нове мршаве.
Код куће крупа, мраз убија винограде и усеве. Настала суша, марва нема паше, од глади пада; кукуруз скуп, крмци јако опадају. У Босни марвена куга, која се пренесе и до села Б. Силна марва скапава, а највише Папастакијева и Шандорова, [134] јер је они највише имају. Свако од њих има преко сто комада марве. Све оде у штету осим коже што је др. Цифрић спасао. По здравственом редарству би требало све скупа с кожом покопати; но Цифрић је био тако добар, па је исказао да су коже безопасне, што можда код простог ратара не би могло бити, ал’ код Папастакије и Шандора као добрих пријатеља може. Одсад чега год су се латили све је наопако ишло.
Увете спекулације требало је испунити. Често се морају знатне своте на уговоре и менице плаћати. Дошло је кадгод и до оврхе, до мунте, па је све то требало новим зајмом, новим меницама изравнати. Тежак задатак, велики терет.
Где је једно зло, ту је и друго. Каја је још у Шандоровој кући, и како се по њој шири, канда је права госпођа. Шандора брига тишти, па нема толико снаге, да се из заплета отме. Каја ради шта хоће, и што зна и што не зна Шандор. Преотела је мах.
У Шандора је кочијаш »лепи Иво«. Био је недавно жупанијски пандур. Леп је Иво као што тек пандур леп бити може. Младе удовице, које кућу и земљу имају, за њега би се радо удале, а девојке све редом, само Иво да има своје куће, ал’ нажалост нема.
Каја се загледа у Иву, а Иво у Кају. Доиста леп пар људи, канда је једно за друго баш бирано: и висина, и лепота лица и једнака нарав.
Кају је још код куће забележио један писар. Овај ју је чекао — ако не вара; бар то Каја верује, јер јој више пута шаље поздрав и поручује, а била је већ неколико пути и код куће, па су се видели и договарали. Обрекао јој да ће је чекати, и кад се код Шандора помогне, добро поткожи, а она ће у завичај свој у загрљај свога писара. Кадгод Каја штуцне, мисли да је писар спомиње.
Но лепи је Иво све то покварио. Каја ређе спомиње писара, о ком је већ од матере кад је код ње у гостима била, чула, да је писар у вароши В. [135] тако на се заборавио, да се пропио; пијана га вуку кући, мал’ да неће службу изгубити.
Каја је писара заборавила. Сад јој је само лепи Иво пред очима. Већ су си задали реч да ће се узети.
Шандор можда и примећава нешто на њима, ал’ канда зато и не хаје, ил’ можда мисли, још није време да Кају отпусти, јер то засад без омразе не би ишло, и тек би пуцао глас о њему по селу и околини, што му баш сад не иде у рачун кад му послови не иду најбоље.
Каја пак мисли да још није наступило време њеном одласку. За њу је Шандорова кућа још пуна, има још шта грабити; кад изађе бар да има толико, да може кућу и земљу купити и са Ивицом њеним лепо живети. Она неће више натраг у завичај свој, неће више у задругу да јој старешица, снахе и јетрве заповедају; а најмање Иво, кад је већ пандуром као мали господар живео, а он у задрузи и онако нема места. Каја се већ одучила од завичајских обичаја.
Каја би себи привукла јато безевенка, пропалица, чанколиза мушких и женских. Што се одвлачи, већином их сакрива код њих, па се наравно у том и деле. Код Каје је већ кеса добро завезана, има и шта чувати.
Једанпут пред вече седи Шандор сам, забринут. Наслонио образ на десну руку и размишља о рђавим временима; што год започну, све им рђаво иде. Сад се каје што се није у своје доба са добитком натраг повукао, ал’ му лакоми Папастаки није дао. Сад канда је већ доцкан; да је само од дуга чист, па му остало само оно начисто што је пре спекулације имао.
Шандор чује неку ларму напољу; звуци му познати, кроз уши му пролазе. Изиђе на поље, има шта и видети.
Јелица је дошла са Милошем.
[136]— Откуд ви тако изненадно? Баш ми је мило.
Љубе се. Јелица и Милош пољубе ујака у руку.
Пртљаг се унесе, сместе се.
— Откуд ви тако, да л’ у добром послу тако изненадно, да ми нисте о вашем доласку ништа јавили?
— Хтели смо баш да вас изненадимо, рече Јелица.
— То баш није лепо од вас; да сам знао за долазак ваш, ја бих се приправио.
— Ништа не чини, нисмо туђи.
— Допустите да ред начиним.
Шандор изиђе, да види шта има у кухињи на брзу руку, налаже што треба. Донде ће имати времена за одмор.
Каја је имала покрај себе једну праву кухарицу и помагачицу јој девојку. Кад је Каја видела, мења боје на лицу, најпре збуњена, после снуждена. Она је Јелицу познавала, ал’ не може ни речце да проговори, гледи као окамењена. Пита се у мислима, зашто је Јелица дошла? А кад је Јелица покрај ње прошла, није је ни погледала.
Но Каја се доцније опет разабере, поносито диже горе главу, канда Јелици у пркос. Она се неће ни маћи при справљању вечере, а неће с њима ни вечерати. Паметно чини, јер је Јелица не би ни онако трпела.
Јелица излази и улази, из једне собе у другу; све мери је л’ ред у кући. Ма да се већ мало смркава, отишла је са Милошем и у двориште, у штале, стаје, хоће све да види. Ујак јој је и онако говорио да сем ње никог нема, па је она ту покрај ујака као у својини.
Оно вече су се што шта разговарали, о здрављу, о путовању, и као путници оду зарана почивати; сутра ће бити времена за свашта.
Сутрадан тек Јелица све прегледи. Разне јој мисли у глави крстаре. Кућа је још добро снабдевена, ал’ ипак се познаје да посрће; има и празних [137] хамбарова; штала, стаја. При свем том Милошу се све допада.
Јелица је и своју девојку служавку довела, да јој где треба при руци буде. Јелица оде са Милошем на гробље да се помоли матери за душу, и опет да чупа мајкине душице. Материн гроб травом зарастао, није сад ујаку до гроба. Одвезе се после у ујакове винограде и све прегледа; види ово и оно воће, где је она под дебелим хладом слатке детињске и девојачке снове сањала.
Кад Јелица с кола силази, Иво скочи да је прихвати, но Јелици помоћи не треба, и презриво га погледа. Приметила је по његовом смелом понашању, да се он за нешто веће држи од кочијаша. Његово кицоштво се не слаже са брижним набораним ујаковим челом. Јелица је већ први дан приметила, да је Ива неки подгазда у кући.
Јелица није заборавила запитати кад се вратила ни за њену шарену Милицу. Сирота, угинула је. Од њених животиња нема већ ни једне. Све јој нешто тужно у кући изгледа. Нема Милице, нема Ћоре, нема Мике, све је невесело.
Јелица је са Милошем дошла у посету, но уједно и послом, а Милош је први пут ту.
Шандор је узео пут њихов као посету.
Јелица упочетку неће о ствари ништа да спомиње.
Око Јелице се купе старе познате. Све јој се радују, једна јој носи пешкир, друга воће, трећа погачу. Јелици је то мило; свака од њих долази јој као успомена прошле детињске младости.
Јелица је од тих гдекоје и похађала, и много је што шта чула, како Каја са Ивом разноси; зна већ и који су ти јатаци. Све су јој казале и доказале, где шта ујаково покрађено лежи.
Каја чује од својих пријатељица како Јелица за свашта распитује, и зна да ће на трагове наићи. Тужи се Шандору, како Јелица њене трагове тражи. Шандор јој хладно одговори, маше руком да га се махне. Каја му љутито прети да ће му кућу оставити. [138] Шандор ћути. Канда се Шандор доласком Јеличиним охрабрио.
Јелица је ушла свему у траг, зна за све јатаке, и ујаку саопшти. Шандор да све то свом човеку да напише, и увери се о свему. Сеоски трговац чивутин показао Јелици бурад од вина што је од Шандора купљено. То је вино Каја продала, па још жито и кукуруз!
Јелица је саветовала ујаку да Кају и Иву отера. Шандор о ствари промишља, ал’ се устеже. Јелица узме целу ствар на се. Одважна као што је, једно јутро оде у кухињу и у име ујака откаже јој службу, и то пред кухарицом.
Каја, постиђена, разјари се и хоће у собу код ујака да се тужи. Шандор се намргоди, и изјави јој, да одсада у кући Јелица заповеда.
Каја поче запевати, и можда би Шандора и у какву незгоду довела, ал’ на срећу дође му у походе поджупан, који се извести о целој ствари, како је Каја са Ивом крала, да обоје у сеоску кућу отпратити, затим пошаље их у В. на велики суд да кажњени буду.
Поджупан, строг човек; све се брзо изврши. Све Кајине ствари, покрађене како у кући тако и ван куће, буду судски узапћене.
Поджупан је амо дошао само успут; сутрадан је отпутовао.
Тако се ослободи Шандор од напасти.
Шандор одахну душом, а Јелица је канда велики терет са срца скинула.
Сад је време да се и о послу разговарају.
Шандор, ослобођен од Каје, почне и породичне ствари боље претресати.
Гледи, мери Милоша; не допада му се: уши провидљиве, очи му јако упале. Мисли се шта ће бити од Јелице, ако умре.
Сви троје седе, па се разговарају.
— Бога ти, Јелице, а шта ти ради мајка Јулијана и Марко?
[139]— Чувају Јуцику, здрави су, поздравили су вас.
— А шта ради мала, што је нисте довели?
— Далеки је пут, а још морамо којекуд па онда натраг.
— А зар сте још куд намерни?
— Морам походити мадаму. Шта ради, је л’ здрава? Писала ми је више пута.
— Чујем да је здрава, ал’ овамо не долази, зна да сам у великом послу.
— А зар ви тамо не одлазите?
— Кажем ти, у великом сам послу.
— Ал’ бар каткад. Тако ми је добра била, не могу никад на њу заборавити.
— Немам каде.
Шандор канда није рад њој ићи, види се да иде на мањак, а и глас му као спекуланта пада због многих незгода.
Одговор тај није Јелицу задовољио; мора да ујака нешто тишти, ваљда му послови не иду по вољи.
— А како иду послови? запита Јелица.
— Како кад, кад боље, кад горе, сад опет мало горе; тако је са спекулацијом. — Рече, а чело му се набра.
Јелица је из тих речи знала да му послови не иду најбоље.
Милош се у тај разговор није мешао, јер се тиче строго Шандорове куће, а он овде није одомаћен да се умешати може. Зато се дигне и рече да иде у башту у свеж зрак.
Сад су сами Шандор и Јелица.
— А како код вас иде посао, Јелице? Видим Милош је у рђавој кожи. Да л’ се лечи, шта кажу доктори?
— Не кажу добро; кажу да може провлачити, а бог зна и излечити се, јер наш физик ми рече да се и од те болести гдекоји излече, само се не зна како, од чега. Ал’ да је опасно и то каже, рече Јелица, а лице јој жалосно.
[140]— Боме то није добро, то је јектика, видим остаћеш удовица.
Јелица таре сузе.
— Немој плакати, на то мораш приправна бити, тако је било и код твог оца. А шта ради старац?
Јелица кроз плач.
— Он је увек на салашу, ретко к нама долази, па је већ и њему Милошева болест досадна. Тужака се како га Милошева болест много трошка стаје доктори, апотека, путовање зрака ради...
— Видео сам, то је тврд отац, није као твој ујак; ваљ’да и сад промене зрака ради сте овамо дошли?
— И тог ради, и вас да походимо. Он је већ одавна желео.
— Па како сте с трошком, је л’ вам дао што на пут?
— Ништа, оно што нам је дато на ужитак, од тог се мора и на болест трошити.
— Дакле, треба вам новаца?
— Требало би, ал’ нисмо за то дошли, да вам досађујемо, ми ћемо се већ у том помоћи. Мајка Јулијана ми је рекла да имам у сиротињској благајни једну хиљаду форината после оца, и то да мора бити код суца у И. или код великог суда у В. Знате ви, ујко, што о тим новцима?
— Чуо сам да се одавна парница о том водила, ал’ ја се нисам хтео у то пачати, да не би твоја очевљева родбина на ме сунула; а и онако је та ствар стајала под руком туторствене власти, а запитати можеш и код суца Ф.
— То ћемо и чинити; дајте ми кола сутра да идем тамо; би л’ ви с нами ишли?
Ујак се мисли.
— Право да ти кажем, Јелице, не могу. Знаш, има доста дугова у сиротињским масама, чему је и сам судац Ф. доста крив. Да ја с тобом одем, па да наиђем на какву зачкољицу, нашао би се увређен, па још кад би се морао прогањати, шта би онда било! Рад сам да с њим добро живим; него ти иди [141] са Милошем; мораш пронаћи, па ако устреба можеш се и тужити.
Јелица је приметила да ујак са суцем Ф. добро живи, и знала је већ то и пре тога.
Шандор није хтео суцу да се замери, јер би му могао шкодити; не једну је судску оврху њему у корист провлачио.
— Добро, ујко, а ви нам дајте кола за сутра.
— Драге воље, то ћу учинити. Сутра ујутру можете тамо ићи, ал’ ћете се амо вратити.
— На сваки начин.
То Шандор изрече, а већ се врати и Милош.
Тиме се овај разговор заврши.
Јелица саопшти то Милошу, и сутра отпутују у М.
Још исти дан оду суцу Ф.
Где је суд, недалеко је одавде и стан сучев. Уђу у судницу и пријаве се.
Судац Ф. их уљудно прими, преслуша Јелицу, и понуди их да седну.
Судац учтив и преучтив, ал’ на лицу боју мења, тражи записник, не може да погоди, а има још парничних странака, које чекају, а да рок не премаше.
Судац се извињава са мноштвом странака, моли Јелицу да се стрпе; но да не чекају ту, понуди их да дођу с њим у његов стан, и да их са његовом госпођом упозна.
Милош и Јелица приме понуду и оду у сучев стан. Судац их прати. Судац их допрати до собе, а ту је и госпођа сучевица.
После кратке преставе и комплимената вратиће се судац у судницу, но пре тога чупне госпођу сучевицу лагано за хаљину; да јој миг да за њим иде.
У кухињи рече судац госпођи да се добар ручак за госте справи. Врата су била малко отшкринута па су у соби све чули.
Јелица се радује лепом пријему.
[142]Сучевица се чини и невешта о ствари, због које је Јелица дошла; води их у башту да се прођу, док дође време ручку.
Кад дванаест сахати куцне, а звање се затвара, судац је растурао странке, и заказао гдекојима да после подне дођу, а гдекоје опет је за друго рочиште наредио. Шта је њему бриге, што странке далеко седе и време губе?
Ево и суца.
Судац се прави гостима пријатан што може бити. Да је ручак мастан, богат, том се није чудити, јер јела која су се на трпези пушила много су труда и зноја стала сиротињу, да судац Ф. пред ма каквим гостима трпезом својом не буде постидан.
Но Јелици нису те ђаконије нужне, она је за нешто друго дошла.
Судац о ручку о наследству ништа не говори, завађа сасвим други разговор: о путовању, шта је ново у вароши М. где Милош и Јелица живе, о старим познаницима, који Јелицу баш ништа не интересују.
Ручку крај; службени пандур скида са стола, а судац ће на неколико тренутака изаћи напоље.
Судац оде у званичну собу, нешто тражи, и нађе што потребује.
Врати се и под пазухом носи један записник.
Кад уђе, да руком пандуру знак, да се чисти одавде, а и сучевица излази.
Судац седне и метне на сто записник.
Јелица и Милош укоче очи на суца; радознали су шта ће им рећи.
Судац отвори записник, премене листове, нађе што тражи, и метне прст на једну рубрику.
Сад судац погледа у очи озбиљно Јелицу, канда је мери.
— Колико вам је година, ако смем питати?
— Двадесет и две — одговори Јелица, ма да јој је само још два месеца недостајало до двадесет треће.
— Дакле ваше часно име је Јелена С.?
[143]— Јест, на служби.
— А имате ли још коју од родбине, која се зове Јелена С.?
Јелица се мисли.
— Јест, имам једну тетку и она се тако по очевом имену зове.
— То је већ старија женска?
— Није баш ни стара.
— Ал’ тек могла би вам мати бити?
— Могла би, мало је старија од мог покојног оца.
— Сад сам начисто.
Судац почине, па се мисли.
Јелица је задње речи на добро тумачила. »То је начисто«, држала је да значи, е судац је на њено наследство наишао, па ће бити исплаћена.
И Милош је то исто мислио.
— Дакле нашли сте, господине?
— Нашао сам, ал’ нешто друго. Овде је потписана Јелена С. да је примила своје наследство од једне хиљаде форината, извол’те погледати.
Јелица устане и гледи у записник.
— Чија је ово рука, је ли ваша? пита судац.
Јелка зачуђено гледи.
— Није.
— А чији је потпис, није л’ ваше тетке?
— То ће и бити; па како је могла тетка за мене потписати?
— То и јест онај ђаво, не знам ни сам како.
— Та тетка Јелена старија је женска; она кад се потписала ваљда тек није пупила, сироче, — запита сумњивим тоном Милош, угледав најпре потпис.
— Бива и то да видите; дођу каткад да приме наследство кад већ оматоре; многи тек доцније сазнаду да имају овде ил’ онде наследства, па шта ја могу зато. Овамо је дошла Јелена С., запитала је има ли каква наследства ту за њу, ја сам пронашао, и она је примила хиљаду форината, па [144] готов посао. Откуд сам ја могао знати да има две Јелене С. -
Јелица је љутита.
— Дакле ја сад ништ да немам? То није право, рече Јелица.
— То не може бити, рече Милош.
— Она додуше јесте крива, што је новац дигла, ал’ нисам ја, рече судац правдољубивим тоном, канда је мало увређен Јеличиним реч’ма.
— Ја тако оставити не могу да тетка моје новце дигне, рече љутито Јелица.
— Молићу, немојте тако жестоко, ја ћу вам дати јасан савет. Јелена С. је ваша тетка?
— Рођена тетка.
— Где седи? У П., јел’те?
— Јест.
— Је ли удата?
— Јест за попом.
— Тај поп је парох, дакле има и своју парохију, и своју кућу?
— Јест.
— Послушајте мој савет. Отидите к њој, па јој кажите да сте ту били и видили рукопис и потпис њен, где признаје да је примила наследство од хиљаду форината из С. масе, и да се то вас тиче, а не ње, и да је она неовлашћена место вас те новце примила. Држим да ће и она ваше право признати, па ће вас намирити, ил’ ћете се с њом какогод нагодити, ал’ бог и душа ми, ја нисам томе крив. — А и онако бисте морали још чекати, јер нисте пунолетни.
То је и судац тако изрекао, као да је у целој ствари чист и невин.
— Већ ја тако ствар оставити нећу, но ћу ја тетку потегнути на суд, рече љутито Јелица.
Тим се ствар заврши.
Судац се опрости и оде са записником у руци у звање.
Сад уђе сучевица.
[145]Сучевица чује како се Јелица тужи, па је теши; вели јој да тетка Јелена не ће бити таква срца, да јој наследство укине.
Тим буде свему крај.
Милош и Јелица се дигну, опросте и оду.
Од суца се нису посебно опростили. И нашто, и он је пред њима у великој сумњи, а Јелица је већ у детињству чула много којешта о том суцу Ф. како хоће радо да заједе сваког, особито сироту какву.
Враћају се.
Судац Ф. је дошао у велики шкрип. Што је дигла попадија Јелена новце место Јелице, то је учин који потпада под параграфе казненог закона. Но он је судио, да ако Јелица против њега што потегне, лакше ће се опрати него њена тетка Јелена, која може због тог и затвора допасти. Па онда као родбина од стида неће допустити да попадија до тога дође, и могу се међу собом измирити лакше, него туђини. Судац је проникљив човек; зна он то из практике живота.
Кад су се Јелица и Милош вратили, испричали су све ујаку. Ујак маше главом, ал’ се не чуди.
— Бива то код нас; од суца ако и устражиш, нећеш добити. Где ћеш га тражити? Та врана врани очи не копа, већ потегни тетка Јелену на одговор, па нека ти врати. Сад се сећам шта је она хтела када те је од мене одмамила. Дошла је амо тобоже као у посету, а овамо прогутала ти наследство; још сам се онда чудио, откуд дође тако из далека у походе, из неприлике, кад томе није време, у радено доба. Чуо сам, била је у манастиру и дала службу одслужити, као што сад видим за покајање тог греха.
Милош нестрпљив неће ништа да говори, не допада му се цела ствар, извини се и оде у башту.
Шандор и Јелица су опет сами.
— Знаш шта, Јелице? Примећујем да ти треба новаца, твој старац је тврд, гледао сам га; на [146] ногама му окореле гадне старе чизме, а знаш како код нас иде. Тетка ти је појела наследство од хиљаде форината; остани још који дан ту, ја ћу ти то накнадити. Јеси л’ задовољна?
— Јесам.
Јелици сузе падају, приђе ујаку и пољуби му руку.
Тешко пада на срце и Шандору, јер да је он још за времена на ту ствар пазио, не би до тога дошло. И он се осећа сукривцем; повлађивао је суцу.
Завршиће се и походе Јеличине.
Шандор сутрадан оде у В. и дигне из штедионице хиљаду форината, и даће их Јелици. Мисли се, Бог зна, какво ће јој наследство и после њега остати, ако спекулација и даље натрашке ударала буде. Даће јој хиљаду форината, а то је и заслужила Јелица, јер да ње не би, још би Каја у кући газдовала; а кад се у траг ушло и покрађено благо нашло, ово се све Шандору враћа, а то више вреди нег’ хиљаду форината.
Јелица жели да одлази. Изјави Шандору да мора што пре натраг: срце је кући, Јуцики вуче.
Нема замерке. Шандор и сам има посла и главобоље. Преда Јелици хиљаду форината, а сутра ујутру ће кола бити спремна.
Јелица, пре него што ће отпутовати, опет оде на гробље да се помоли. Уједно једној познаници да наруџбину као аманет да у реду држи материн гроб.
Још једно после подне је до сутра од пута дели.
Шандор је питао Јелицу како је дошла, хоће л’ Папастакиницу посетити? Јелица се одупире. Спомињала је како је Папастакиница увек према Шандоровој кући душмански дисала. Шандор је није хтео присиљавати.
Задње после подне стигне са пута Папастаки, и одмах Јелици и Милошу подворење чини. Сад [147] већ није на ино и они морају то вратити. Шандор сад то изрично захтева.
Још исто после подне оду Папастакинима на подворење.
Пријем је био спољно леп, но ко зна ко шта мисли?
Код Папастакиних се вечера преправи. Ту ће бити гости, Јелица са Милошем и Шандором, ту ће бити попа и натарош и поштар и учитељ, дакле све што је у селу госпоштине.
Кад поседају за вечеру, Јелицу мећу у чело трпезе, до ње седне с једне стране Милош, с друге домаћица, госпођа Пулхерија, јер поштар и остали нису допустили да домаћица натраг седи, а попа је одустао од свог обичајног првенства, те је чело Јелици уступио, а Милоша је готово силом принудио да до Јелице седне. Попа је млад па попушта.
После вечере започињу уобичајене наздравице. Сваки лепше и лепше наздравља и речма оно жели, о чем ни не мисли.
Највише се наздравља Јелици и Милошу.
Домаћица, госпођа Папастакиница мери Милоша; па кад овај на страну гледи, смеши се. Мисли се: Чудна ми комарца делију има Јелица. Из лица јој радосна пакост провирује; она мрзи Јелицу, па јој сад лабаво здравље Милошево за освету служи.
Кад ко наздравља Милошу, онда се чашом јако куцне, да све звечи. Приликом једне такве наздравице ударила је Папастакиница чашом Милошеву чашу тако да ова пуче, и вино прсну из ње, а она повиче: »У здравље господина Милоша, нашег милог госта«. Гости гледе једно на друго, попа подиже обрве, па гледи, мисли добра бити неће. И сам Милош се смутио, и он мисли то нешто значи. А Јелица тек упињањем покрива жалост на лицу, и сузе уздржава.
Вечера није весело завршена, а дуго није ни трајала.
[148]Разиђу се.
Сутрадан Јелица и Милош отпутоваше. Но Јелица неће управо кући, најпре ће ударити на варош В. да мадаму Серафину посети.
Кад у В. дођу, а мадама Серафина кад Јелицу виде, грли је и љуби, од радости плаче канда јој је рођена кћи.
Какву развијену лепу женску види пред собом, ону негда танку ситну Јелицу. Стоји пред њом као грана од јоргована. Само кад је бацила поглед на Милоша, у срцу јој се смутило. Јелици он по телу не одговара; кад га погледи, у осећају јој се чини, да из њега мртвачки мир провирује. Несретни Милош, још у животу га за мртвог држе!
Јелица и Милош морају остати један дан код мадаме као гости.
Милош се шеће по вароши, да види има л’ што лепог; донде Јелица и мадама причају једна другој шта се догодило од оно доба откад се нису виделе.
Изјадикује се Јелица како јој је Милош болестан, како јој наследство тетка Јелена измамила од власти.
Мадама је Јелицу тешила, а опет тужакала се на своју невољу. Умрла јој сестра, добра Амалија, десна јој рука. Тужи се, како су јој очи слабе. Тужи се даље, да јој посао рђаво иде, нема помоћнице, а родитељи сад већ радије дају ћерке у веће вароши, где се, као што вели, девојке највише уче ономе што неће у животу требати, но китити се, ништа не радити, то је главна ствар. Волела би у другој каквој вароши срећу покушати.
Јелици је врло жао, плаче, па је љуби. Обриче јој кад јој свекар умре да ће је к себи узети и као матер рођену држати и поштовати. Засад не може, јер вели, старац свекар је тврд, и жали на се што купити. Ипак при одласку даће јој малу припомоћ у име захвалности за некадању доброту.
Кад су се сутрадан растале, жалосно је било видети те две милосрдне душе. То грчевито грљење, [149] јецање да сва чула у човеку потресе. Нешто осећају, канда ће их злехуда коб постићи! Растају се као за навек!
Кола су ту, а оне се још праштају; мора их Милош силом растављати, јер и у њему се већ срце узбудило.
Тежак растанак.
Јелица на путу ћути, прошлост јој се њена врзе по глави, а у тајанствену будућност као кроз копрену гледа; нека је туга обузима, коју не може да протумачи, само осећа да добра бити неће.
И Милош ћути, замишљен је. Ноћу ружне сне снева: отимају се за њега, неки грдан див вуче га у понор.
Милош и Јелица се доста снуждени врате у своју варош.
У вароши М. у кругу Милошевом велика промена.
Милан Чедомиљевић се оженио, и са женом се сад бави код тетке.
Како се Милан оженио?
Како је отишао у Б. да проси Меланију, одмах се упути кући Меланијиној, где га радосно дочекају. Још онај дан изјави своју намеру да је рад Меланију просити, што она једва дочека. Матери јој покаже препоручено писмо од тетке, и она се такођер приволи.
И овде је најтежа тачка била, где ће се младенци станити; јер и Меланијина мати би рада да Милан у кућу јој дође, као и тетка опет исто за се жели. Но Милан са Меланијом привући ће матер себи, и то по Милановом плану. У години неко доба становаће код тетке, после опет код матере. То је план Миланов.
[150]Милан је Меланију испросио, и није се дао оглашавати, већ су се преко диспензације за четрнаест дана венчали.
У сватове буде позват и Милош, то јест његова кућа, и то више из резона; јер је Милан знао да Јелица и онако не би после оног сукоба дошла, а и позивница није гласила на личност, но уопште на породицу.
Милан се на тај начин фино извукао из неприлике; позвао их је тако, да је унапред знао како неће доћи.
Милош би се лако решио, ал’ не Јелица, а то је знао Милан.
Милош је код куће на столу нашао позив-карту. Јако се обрадова, и не може да одоле срцу. Како се мало одмори, одмах ће ићи Милану да му честита.
То му не може ни Јелица замерити: од детињства су друговали; само Јелица неће ићи.
Милану је жао што не може с младом Милошу у походе; то би било у реду да он најпре супругу представи Милошевој породици, ал’ већ кад друкчије није, то ће се он ипак са Милошем састати, и опкладио би се да ће Милош њему доћи на честитку. Милош је добра срца. И неће се Милан преварити.
После доласка Милош најпре посети оца на салашу, ког здравог нађе, а трећи дан оде Милану. Бадава зове, моли Јелицу да с њим иде.
Кад се та два добра друга састадоше, грљењу, честитању не би краја. Милош познаје младу, па јој честита већ као познатој.
Меланија се извињује што га још походили нису, ма да су чули да је стигао са пута, и кривицу баца на Милана да он оклева. Меланија за неприлике не зна.
Милош ништа не спомиње Милану о сукобу, чини се невешт канда ништа о том не зна. Шта више пребацује му што није дошао, и налаже му да [151] се једаред код њега нађе; он вели без њега у друштву живети не може, тако се њему од детињства привикао.
Милан се смеши, глади бркове, и обрече му да ће доћи.
Милош се задовољан удали. Кад је кући дошао, све је испричао. Јелица се насмеје, па га љуби, чуди се доброти његовој. Кад Милошу криво није, шта да буде њој противно ако Милан са женом к њој дође. Она је своју дужност учинила, кад му је о неприлици тајну открила, она је ту са свим невина, па ако се Милан не стиди, толико и чини; она се нема зашто постидети. Напослетку и она се била на Милана научила, и кад га нема, празна им је кућа.
Милош се још онај дан састане с Миланом у Касини. Милан одмах пред њега, води га на страну и нешто га запиткива.
Милан загрли Милоша и пољуби.
— Хвала ти, Милоше, знам да ти је срце племенито.
Милош се насмеши, ухвати Милана за руку.
— Чекај, враже, сад си ожењен, вратићу ти мило за драго, рече Милош шаљиво.
— То сам и заслужио, одговори Милан, осмехнувши се.
Милан му даје на знање да ће сутра у дванаест часова к њему доћи.
С тим је шушкању њиховом крај.
Милош оде кући, а Јелици о том ништа не спомиње.
Сутрадан у дванаест сахати Милан је на каруцама пред кућом Милошевом; и Меланија је с њим. Милан држи »екипаж«, може му бити. Јелица чује да су каруце пред кућу стале, и хити прозору да види ко је. Но међутим је Милан сишао са Меланијом и није их могла видети.
Већ су у горњем кату и улазе. Кад их Јелица виде, пренерази се. Откуда Милан ту?
Јелица се брзо разабере, и по обичају свом учтиво их прима, и честита им. Кад Милан погледа [152] на Јелицу, поцрвени, ал’ се ипак насмеши. Тако исто и Јелица.
После кратке визите опросте се, а оне су си реч међусобно већ дале да ће једна другу пријатељски похађати.
Испраћени Милошем и Јелицом седну у каруце и одвезу се кући.
Милану је мило, што се с Јелицом помирио. Меланији се допада Јелица; често ће је посећивати.
Похађаће и Јелица њих. Јелица није злопамтило, а временом се прошле неприлике заборављају.
Милан промишља о целој ствари, сам себи се чуди.
Милан није био намеран женити се. Неприлика, бујна младост и страст су га на то навеле. Да не би тог сукоба, те неприлике, још се не би женио.
Јелица је узрок и повод, што се Милан оженио. Ако буде Милан сретан, Јелици може захвалити, ако пак несретан, онда је Јелица крива. А ко ће унапред знати, хоће л’ бити сретан или несретан?
Какве ситне ствари одлучују будућност човечију! Милан сад држи тај сукоб са Јелицом за ситну ствар, а онда му је била крупна што га до женидбе доведе.
Сад ће бити и Милош у свом елементу, живеће опет с Миланом, и добра воља ће му плућа крепити. Бар он тако мисли. Две пријатељске породице већ се похађају. Милан је опет стари Милан, пун шале и добре воље.
И Јелица је боље воље, заборавља старе неприлике.
Како је Јелица с пута дошла, још онај дан је отишла мајци Јулијани, и најпре ижљуби Јуцику, па онда исприча све што јој се догодило, како је Јелена њено наследство преваром себи присвојила.
Сви се томе чуде.
[153]Сад је мајка Јулијана начисто, зашто к њој попадија Јелена не долази. Најпре је држала за то, што је Јелицу задржала и удала; но сад је начисто: бојала се да мајка у траг не уђе, па да је не ухвати. Као бајаги срди се.
Марко каже да је то криминал: ако новце не врати, доћи ће до затвора. Страшно је љутит Марко. Рођена тетка крв своју, сироче своје да изневери. А зашто би пропао Јелици тај новац? Милош болешљив, ту је и дете, а отац му тврдица.
Јелица пише тетки Јелени да јој пошаље новце што је у име њено дигла, јер иначе ће је тужити. Тетка Јелена одговори јој опоро да она новце неће издати. Пише, како је њу брат њен Глиша, Јеличин отац, у наследству укратио, па прави Јелици рачун за оно што је код ње била за храну и њене хаљине.
Шта ће на то Јелица чинити?
Да је тужи, да је преда суду, допашће затвора; а Јелица то не би рада, да срамоти очино име, па и Милош то исто мисли.
Јелица је није тужила, ал’ заклела се да са тетком више неће говорити.
Тако Јелици пропаде наследство од хиљаде форината са толиким каматама.
Наиђе опет на Јелицу друга несрећа. Разболела се добра мајка Јулијана, и за неколико недеља умре. Јелица нема више искреног пријатеља у женској родбини.
Мајчина смрт је велики ударац за Марка. Он је матер своју јако поштовао, она му је била од детињства анђео хранитељ.
Марко је тако срцу примио материну смрт да је изгубио вољу на све.
У кући Марковој је други ред, или неред, велика промена после мајчине смрти настала.
Док је мајка Јулијана жива била, у кући је све скромно изгледало. Мајка скромна, па и Анђелија скромна.
[154]Код мајке није било састанка, већих друштава, никаквих »соареја«, ни »пик-ника« нити картања.
После мајчине смрти уплела се и Анђелија у виша друштва. Да буде с другим једнака, почела је терати у хаљинама велики луксуз. Није прошло ни по године, а Анђелија одлази у »пик-нике«. Већ и она даје »пик-нике«.
Ту се после ужасно трошило. Ту ти разне врсте печења, ћурке, зечеви, срне, прасици, мајонези, аспици, француске салате, из кандитораја носе се скупе посластице, колосалне торте, па где су фина вина, па теј, и шта ти ту још нема, па још позлаћени лустери са сто свећа.
Марко, пре тога тај тачан, строг човек, све то допушта. И сам кућу оставља, па се карта на велике новце.
Марку посао пође натрашке, наскоро му се отвори конкурс, буде банкрот, и отиде у Трст, где је у првој својој младости лепо започео, на старо своје поприште, да се опорави. Но и ту га худа судба подеси, разболи се и нагло умре.
Јелица је у Марку изгубила заштиту своју. Још једини ујак је жив; ако и њега нестане, онда нема никог свога.
Како је тешко било сиротој Јелици, кад тако набрзо стубови њени падоше. Њени стубови падају, а међу њима и један најјачи њиха се. Сиромах Милош сваки дан жући у лицу. Њега још држи нагон љубави према Јелици и детету.
Њега Јелица двори, Милан и Илијашевић, присни му пријатељи, теше га, збијају шале да му вољу побуде. У том друштву му се чинило да му је боље. Осећа се каткад здравији, бар тако каже; само то једно му највећма смета што очевидно опада.
Но друг Милан ће га наскоро оставити.
Наиђе на варош М. зараза колере, и Миланова тетка, госпођа Јуца Кујунџић за неколико сахати од те болести умре. Држали су јој доктори и консилијум, ал’ јој нису помогли.
[155]После укопа, на ком је била и Меланија и гђа Сара, Милан се мора селити у варош Б. пуници својој.
Милан се устеже, волео би остати у М. Г-ђа Сара га потсећа на задату јој реч, да ће и код ње седети, а то му је тим лакше, што у вароши М. нема поседа. Миланова тетка је имала своје земље на селу, у вароши М. је тек становала, па ма је богата била, није куће куповала, већ је држала стан под кирију. Ту за Милана извине нема.
Милан се већ покајао што се оженио.
Меланија је за Милана пошла баш из праве, чисте љубави. Милан је Меланију узео више случајем.
Меланија је била женска која је поносита на част и својства своја, и још је била за финије осећаје пријемљива. Милан се показивао у друштву према њој доста хладно; приметљиво је било што се обично од ње удаљавао, и остављао је другима да је забављају, а кад је сам с другима, овима се готово наметљиво показује. Меланији се као девојци многи удварали, и за срећу би држали да је ком руку дала, а гле, Милан, себе према њој држи као неку срећу, коју она ценити има. Он окреће леђа од ње, канда је се стиди, канда је од ње нешто више, а код куће јој опет ласка. Таково поступање Меланију није задовољавало; почела је и она према њему хладније да поступа.
Меланији је и то у очи падало, што у друштву највише се око Јелице окреће, често пред њом уздише, каткад јој тако изгледа, канда се тужака пред њом на своју судбу; женско око јако прониче у оно што га интересује.
Па рђави језици још горе гласе у свет пуштају. Пуне уши Меланији да се Милан уз пркос оженио, да је био као момак веран удварач Јеличин, и да га стара наклоност онамо привлачи.
[156]И то треба узети, да је Меланија као јединица у матере била доста размажена и на свашто осетљива.
Меланија да му покаже како и она може Милану »трумф« дати, показује се сваком пријатна и удварачи се почеше око ње живо окретати.
Већ се поче црв увлачити у кућевни мир.
Не само мати, већ и сама Меланија неће да остане у овој вароши. Било је међу њима и кошкања, и Милан мораде попустити, мора се с њима одмах одселити.
Тежак је био Миланов растанак са Милошем, ал’ Милошев је још тежи. Око му не може да задржи сузу.
И Меланија се лепо са Јелицом опрости, и моли је да је походи. Питом опроштај, ал’ хладан. И Милан је Милошу обрекао да ће га чешће похађати.
Милан се одсели, ал’ за кратко време се чује да није најбољи живот између њега и Меланије. Меланија је у кругу својих удварача постала кокетна. Сад се ствар преокрену: Меланија пресвојила Миланово понашање.
Већ је међу њима јаз. Долазе већ и до презирања и до малих увреда. У најситнијој размирици, мати је наравно покрај кћери. Меланија је све неодвиснија, зида на материно имање, а Милан опет такођер није сиромах, не да се, отима се од женске превласти, која је сад покрај тетке и Меланије мах преотела.
Не слажу се. Ко би рекао да ће тако за кратко време бити?!
Милан у јавности игра смешну улогу. Кажу, жена га не воли. То није мала ствар! Тешко је човеку кад је и од туђина омаловажен, а камо ли од жене! Такав муж је предмет ил’ подсмеха ил’ сажаљења. Да је то ко други, а не Милан, већ би имао и с консисторијом посла. Бог зна, шта ће још бити с њима.
Меланија је девојком сматрала у Милану идеал свој; сад јој је Милан несносан, не воли га.
[157]Милан да загуши бољу, поче кућу пренебрегавати. Често је у М., а неће нигде одсести но само код Милоша, нит би му овај дао да другде одседне. Ту се он по више дана бави. Кад се кући врати, Меланија га и не пита где је био, већ само пуница, а он накратко одговори, и не извињава се.
Пуница их кадикад измири, но то не траје дуго. Изгубили су међу собом поверење. То се тешко враћа, и често никад.
Промени тој чуди се Меланијина мати: у почетку гине за њим, а гле сад чуда!
Ко ће испитати човечије тајне?
Кад је Милош оца свога на салашу после доласка свога походио, нашао га је здрава; доста би му од тог здравља половина била.
Отац гледи на сина, види га јаднијег него што је био при поласку. Старац је тврда срца и све начисто рачуна. Он се више не нада да ће му син оздравити. Милош је пред његовим очима само сен живота, који пред заходом сунца брзо ишчезне. Види да су му дани избројани и да ту медицина не помаже.
Милош, као провејан, кад се по салашу шеће, све се кламиће, отима се. Млађи га гледају, машу главом. Рече од њих један другом: Тај неће наш господар бити.
При шетњи мора га Јелица, која је ту с њиме, испод руке да води. Милош изјави оцу жељу да би рад још једаред у Беч професору Шкоди, да иште од њега савета и лека.
Отац слеже раменима, нема ништа против, нек иде; ма да је тврд, новца му није жао. Можда мисли, е Милош тиме прави себи за живота самртни спровод, па нек му је просто; отац га већ и онако у живе не рачуна.
Оваком приликом човеку пада на ум, како је код животиња. Птица рањено голуждраво тиче кљуца, кад види да није за живот; кучка, мачка несносан пород истреби, а што је сношљиво одрани.
[158]Отац види да између сина и његове животне будућности везе нема, па ако га животињски и не гњави, ипак га је из рачуна избацио. Шпартанци су слабачку рођену децу која нису изгледала да ће живети одмах у понор бацали. Тврда срца отац навикао се на мисли, да је веза међу њим и Милошем вечито прекинута, и да ту жалост, јадиковање не помаже.
Милош се с Јелицом врати у варош, па како се спреми и лепо време буде, ићи ће у Беч. Илијашевић му пут одобрава, нек се сиромах бар теши.
Милош код куће нађе Милана, који је оног часа с пута дошао; срце му одлахнуло, кад га виде. Саопшти му да је рад у Беч, и он му то одобри.
Сутрадан дође и отац да буде код куће кад Милош отпутује. Отац се разговара с Милошем, пита га ко ће га горе водити.
Јелица се одмах понуди.
— Ја ћу ићи са Милошем, рече Милан.
— Не, ја ћу, рече Јелица.
— Боље нек иде Милан с њиме, шта ће онде женска; треба код куће Јуцику чувати, рече старац. Илијашевић му одобрава.
— Тако је, нек Милан са мном иде, рече задовољно Милош.
Лепо је време, сутрадан отпутују.
Пре поласка Милош пољуби оца у руку, отац га поглади по хладном челу, гледи му у очи, па ни речи да проговори.
Можда отац држи да је ово последњи растанак, па боље да је човек с њиме.
Отпутоваше, а Јелица остаде сама с Јуциком. Кад се Милош растављао, пољубио је Јелицу и Јуцику веселим лицем, канда се од овог пута потпуном здрављу нада.
Отац против обичаја свог не оде на салаш већ остаде код куће. Сваки трећи дан ће тек тамо ићи.
Јелица се томе чуди, не зна да протумачи зашто то, јер је пре кућу избегавао. Било му ту дуго време.
[159]Отац сасвим озбиљан, Јелици о Милошу ништа не говори, ма да она јако јадикује. Само се на цртама образа му показује траг незадовољства.
Но стари Мргодић је у својим осећајима јако скривен, своју тајну ће ретко коме поверити.
Пре него што ће Милоша женити, родбина никако није била начисто, шта он о својој породици мисли. Сва му деца од туберкулозе помреше, а ни Милошев живот није био сигуран. И покрај свега тога ипак се решио да га ожени. Познавали су му нарав да је у уверењу свом сталан; нису га смели о том ни запиткивати.
Стари Мргодић је рад био да у првој наследној линији после сина свог добије потомке, и то здраве. Темељита здравља у Милошу од детињства није увидео. Разгледао да му здраву девојку нађе. То му је испало за руком.
Но Милош у породу није сретан. Плод брака је мала Јуцика, лепо живахно девојче, ал’ слабо, често болешљиво.
Отац Милошев, кадгод види Јуцику, намршти се, па очи значајно на страну баци. Никад је не помилује. Јелица држи да је нарав његова таква, ал’ није; он се грози слаба детета, мисли на коме ће оставити благо, ако Милош зарана умре.
Па још друга неприлика: Милош нема мушког детета, а већ гледи смрти у очи. То је за њ мука; — због чега се он трудио? Та због тог га и оженио да добије мушке главе наследника.
Та је нада из њега ишчезла.
Сам у својим мислима тврди, да је знао да Милош неће имати здрава мушка порода, е би се сам оженио био. Па за што не? Кад се Милош женио, старцу је било седамдесет година, ал’ здрава челична састава. Никад доктор од њега новчића видео није, нити је апотеке требао. Од детињства је раду и умерености привикнут, живот и грађа му је за дуг живот. Он се чуди како садања омладина живи, у раскошу и мекушком уживању, ал’ се не чуди што брзо умире. Зато он није [160] узалуд рекао сину пре него што ће за њ Јелицу просити: »Ожени се, ил’ ћу се ја оженити«. И да се Милош не хтеде женити, Бог зна не би л’ он узео Јелицу, ако би она само за њ пошла.
А чему се има сад старац надати?
Док је било неког изгледа за пород наследни, старац се клонио братовљеве куће. Није му се допадао ред у кући овога. Жена у кући заповеда, то није по његовој ћуди.
Брат Павле је простих обичаја човек, није трошаџија, а не може му се ни немарљивост пребацити. Да је немарљив, не би га ни брат Петар трпео. Није му била ни жена Татијана немарљива, лења, ал’ друго је нешто што се Петру не допада.
Павле има много деце, и то сем једног мушког све женске. Једна дорасте — уда се, већ је друга на полици, па све једна другу у удадбу тиска. Ту треба трошка и мираза.
Девојке требају лепа руха; која се лепо носи, већма у очи пада, а Татијана је била од младости гиздава женска, па није рада, да су јој кћери од ње горе. Мода у свету влада, а баш то се Петру не допада.
Даље, кад се год Татијана у Петровој кући показивала, увек је немир правила. Док му је покојна живила, увек је знала нешто против ње рећи.
Но што је најглавније, познавао је Татијанину грабљивост, грамзивост за његовим имањем. Као удовац, ако им је поверио какав посао, надзор у жетви, ту би Татијана возовима храну ноћу у варош возила и тајно продавала, што је Петар дознао.
Све је то Јелица од Милоша чула па се зачудила, кад одједаред старац поче у кућу Павлову одлазити, одмах после Милошевог одласка.
Старац руча, вечера, ништа не говори. Јуцику преко воље по образу поглади, па иде да спава.
Јелица из њега не може ништа да види, да чује бар какву реч од утехе, за случај ако Милош [161] умре. А физик који их је онај дан кад је Милош отпутовао походио као кућни лекар, изјавио је да ће се Милош ако се дуже у Бечу бавио буде, тешко жив натраг вратити.
Ако је досад и имала какве наде Јелица да ће се Милош опоравити, сад је изгубила сасвим. Не само што доктор нема наде, већ и без тог, што га је она сваки дан виђала, и увидела је да је Милош сваки дан све слабији, и она је по свакидашњем искуству уверена била о његовом наглом опадању. Тек што га ветар не однесе, тако је слаб.
Јелица ишчекује писмо из Беча; кад види писмоношу кроз прозор, очима га прати, гледи неће л’ к њој с писмом. Кад види слугу од брзојава, срце јој куца. Волела би писмо нег’ телеграм; јер у писму може стајати, како је био код професора Шкоде, и шта му је он рекао; но телеграм нешто више значи, ту је садржај одлучан, изненадан. И гле баш тај од телеграфа слуга улази у њихову капију.
Јелици се срце стеже. Тај телеграм њој долази, о том је сасвим у тренутку уверена, осећа да је тако. И није се преварила.
Телеграфски слуга куца на врата и улази. Пружа телеграм Јелици. Јелица уздрхталом руком потписује пријемни лист. Разносач се удали. Јелица телеграфско писмо још не отвара; гледи га најпре са свију страна да види откуд долази.
Јелици срце већма куца, но у тренутку се утиша. Види по печату да телеграм није из Беча, већ из вароши В. где је она у заводу била. Држи да је тај телеграм од мадаме Серафине. Отвори га и прво гледи на потпис. Мадама није потписана, већ Папастаки.
Јелица прочита телеграм, испусти га па врисне. Опет га подигне, чита, канда очима не верује, и опет чита па плаче. Шта је тако у телеграму? Још једанпут чита гласно да се тим већма увери: »Прошле [162] ноћи умро је ујак Шандор, капљом ударен. Одмах дођи. Папастаки«.
Дакле ујак Шандор умро!
Јелица је опет изгубила један јак стуб заштите своје.
Шта ће сад да ради? Милош на самрти болан у Бечу, не зна шта је с њиме. Шандор умро, мора на укоп, а на ком ће оставити Јуцику.
Јелица ту жалосну вест јави свекру. Он јој каже да одмах иде у Б. на укоп ујаку, и да спасе што се спасти може, јер у таквим приликама где нема свог у кући, свет разноси. После нек се побрине и за даље наследство после ујака. Паметан старац.
Старац се брине за наследство Јеличино након ујака. И то мора имати неког смисла, јер он несмишљено ништа не чини. За Јуцику ће се он већ побринути; нек се Јелица за се осигура.
Јелица се брзо спреми за пут. Јуцику остави на кухарици, и да не губи време, одмах седа на кола и отпутује.
Кад Јелица стигне у Б. има шта и видети: ујак већ у мртвачком сандуку лежи. Папастакиница ту ред држи. Јелица падне прсима на мртво тело ујаково, љуби му руке, образ и чело. Шандор је Јеличиним сузама орошен. Плачу, лелекању нема краја.
Шандор буде лепо од својих пријатеља и познаника отпраћен.
Покојни Шандор је оставио тестаменат, који је већ пре тога писао, и налази се код суда у В. Папастакија је на њему потписан као један од сведока. Јелица је универзална наследница над покретним и непокретним имањем Шандоровим.
После обичне даће, Јелица поче у кући ред правити. Папастакиница је у том помаже. И она плаче с Јелицом, мислио би ко да сузе из срца лије.
Јелица је многе ситне ствари сиротињи распоклањала, а веће ће наравно за себе задржати. Пита [163] млађе, од чега је ујак умро, кажу јој: »Крв га угушила«. Увече је вечерао и читао, онда се закључао и легао да спава. Кад ујутру, а он у обично време није устао. После десет сахата лупају на врата, не отвара се. Јаве то одмах Папастакији, који опет то натарошу и кнезу јави, обију врата, и нађу Шандора на кревету мртва. Неки су држали да се Шандор отровао због дугова, но др. Цифрић га је мртва визитирао и потврдио да је од капље ударен.
Јелица се једва три дана у Б. бавила, кад ал’ добије преко В. телеграм из М. Милош јој телеграфише да што пре кући дође, јер се већ из Беча вратио. Јелица се чуди како то тако брзо; нема десет дана како је отишао. Сад мора журно отпутовати.
Јелица се опрости са Папастакинима, седне на кола и отпутује.
Кад Јелица кући стигне, нађе Милоша ту, погледа га у лице, а он већ као смрт изгледа, глава му виси и не може да седи. Милош каже да је то од путног умора. Седи а њиха се, мора главу на кревет да наслони.
Јелица седне до Милоша, метне му руку на чело.
- Па шта ти је рекао, Миле мој, професор у Бечу? Је л’ ти што преписао?
— Није. Показао сам му све рецепте од физика, а кад их прочита, рече да су врло добри, и сам не би друго што преписивао, да се држим само упустава што ми физик даје.
- А ти се, Миле мој, држи... А ко те је натраг допратио?
— Милан. Он је мало пре ту био, опет ће доћи.
Милошу је нужан мир, већ је на кревет бачен. Јелица му приповеда укратко о смрти ујаковој, да га не би узрујала. Милош изврне очи и погледи Јелицу жалосно. И његови су дани избројани.
За то време док је Милош био у Бечу, а Јелица на укопу ујаковом, Петар Мргодић је чешће одлазио свом брату Павлу. После Милоша њега држи за најближег.
Петар је много држао на своје породично име. Породица Мргодића више грана има, много чланова, и мора им се признати да се међу собом воле, једно другом на руку иду, међу собом се никад не свађају.
Лепо је имање стекао Петар, на коме ће то оставити? Од Милоша нема ништа; сваки дан му се смрти може надати. Не узда се ни у Јуцику, а и онако ако узживи и уда се, дедино име губи.
Од кћери удате ал’ већ покојне остао је дечко, ал’ слабачак. Па ни тај име његово не носи. И далеко је од њега, па нити га срце њему вуче, нити дечко мари за деду; он је код мајке, која је због мираза и наследства тог унука са Петром у парници.
Петар се тужи Павлу што неће имати мушка наследника.
Павловој жени Татијани и Мицики познато је Петрово душевно расположење, па се већ сад саветују, кују планове како ће после смрти Милошеве све употребити да се наследства дочепају. Татијана седи са Мициком па се разговара.
— Већ од Милоша нема ништа, сваки дан се ишчекује да издане, рече Татијана.
— Он ће отпутовати, ал’ ће остати та »принцеза« сеоска са девојчетом, рече Мицика.
— Све ће се то преокренути, видиш да је девојче слабо, од Милошеве је багре, пре ил’ после нестаће је, рече поуздано Татијана.
— Ал’ шта ћемо са принцезом, не може је из куће истерати; сам он је за Милоша испросио, а она је жена његова па после смрти опет удова његова и мати детиња... Шта ћете онда?
[165]— Мицика, паметна си доста, ал’ још свет добро не познајеш, мислиш ли да старац малу трпи?
— Бар досад се није показивао да је трпи и да је не трпи.
— Не трпи је, знам ја; старац је, ма да ништа не говори, велики враг; тајне су му скривене. Он Јелицу не трпи, ја знам.
— Па зашто је испросио за Милоша?
— Допала му се Јелица, па кад не може за се оно бар за сина, а као гранатир је: мислио је Бог зна каквог ће унука делију добити за наследника, но видиш није му испало за руком. Чула си да се вајка, где мушке главе нема, коме ће толико имање оставити.
— Па зашто да му се Јелица не допада?
— Старац је тврд, а Милош му је јединац. Милош живи преко »јего« господски, лепу кућу води, путује, та принцеза сваки час свилене хаљине мења, то се старцу не допада.
— Па зашто им то допушта?
— Зато, јер неће Милоша да вређа, па покрај њега ни Јелицу. Држао је доникле, да ће му Јелица јунака родити, а оно ето му мућка, јектичаве Јуцике. Како Милош умре, све ће се преокренути.
— По чему тако судите, мати?
— По томе. Старац је тврдица, сам себи ускраћује, не живи као други, богати људи. Он се томе већ привикао, и не пада му тешко. Но допустити неће да Јелица на се и у кући троши као досада. Јелица мора живети тако како он хоће, и како он живи, а не како је она научена; неће тај њој ни једне свилене хаљине купити док старе не подере. Ту визите и соареји морају престати. Ту ће бити гложења: Јелица је жестока, не да против себе ништа рећи, а држаће да има у кући право као Милошева удовица, и као домаћица. Па ће старац све њено друштво из куће истиснути; досад је све кроз прсте гледао, одсада неће; биће вашара, једва чекам да видим почетак.
[166]— А кад Милош умре, хоћемо ли моћи онамо одлазити, као бајаги због Јуцике, да је надгледамо?
— Онда ће наступити сасвим други ред. Ја ћу онамо одлазити да надгледам, а старца ћу задобити. Треба му уши набијати тиме, како се у кући много троши, како је Јелица трошаџиница. Сваки час нове хаљине требају. Старцу само то треба говорити, па му је доста. Само Милош једаред да отпутује.
— Па све то није доста, може она стрицу попуштати.
— Неће попуштати, а ја ћу већ гледати да ватру пирим. Ћути, Мицика, све ће добро бити.
То се оне сваки дан разговарају, а почетак и крај је Милошева смрт.
Татијана би радо ишла да Милоша посети, ал’ не сме; чула је како јој Јелица прети, а ни Милош је не трпи. Не би ишла тамо због тога, да Милоша види и теши, већ да види, хоће л’ скоро Милошу куцнути последњи час.
Милошу је сваки дан горе. Њега Јелица верно двори, ноћу не спава и седи му до главе, главом на њ наслоњена. Кандило целу ноћ гори, а Милош час спава, час се пробуди, што-што иште, сваки час друго што захтева. Кад пред зору, тек што Јелица заспи, а њега плућа тиште; она се пробуди па му образ марамом брише. Доцније Милош опет мало заспи, и тако дочека бела дана. Тако је ноћу, тако је дању, све у неком немиру.
Обдан су ту и његови присни пријатељи Милан и Илијашевић, и већ виде да неће дуго трајати. Милан мора отпутовати, пуница му пише да је Меланија болесна. Милошу је тешко кад Милана нема, он га најбоље зна храбрити.
Илијашевић не може цео дан код њега бити, има и он својих послова.
Милошев отац сваки дан дође у собу да га види, и руча ту у истој соби где Милош лежи; но кад га види како спава, како му се кожа за [167] кост засушила, тек главом маше, а ништа не говори. После кратког бављења обично оде.
Дође и физик, гледи га, попипа му било, стисне усне, намршти се, каже Јелици да се држи последњег рецепта, поглади чело Милошево и оде. Јелица га прати, физик јој каже озбиљним лицем да се Милошу приближава смрт, а тешко да ће до сутра живети, нек буде приправна. Јелица се заплаче, а доктор је тако остави, да шта ће? Нема узрока тешити је кад Милошу помоћи не може. Јелица се врати Милошу уплаканим лицем.
Милош гледи укочено у Јелицу, ништа не говори. Ако је добро види уплакану, а при себи је, шта осећа, какве му се мисли у души боре о Јелици и слабачкој ћерци? Ужасне мисли.
Каква ће то бити грозна ноћ! Милош мало заспи, бунца, опет се пробуди, морају га мало подићи, па га опет спусте. Двори га Јелица са једном баком. Тако је од вечера до поноћи и даље.
Милош хрче, и дише тешко, чело му влажно, самртно хладно. Уједаред тешко уздахне, стресе се и умре.
Нек се баци копрена на Јеличино лелекање, плач, ридање, ужасне знаке самртне жалости. Зидови жалостан одјек дају њеним бољама.
Пробуде оца, јаве му да је Милош умро. Отац устане, оде тамо, попипа синовљеву главу и руке, нешто промрмља, можда на кратко молитву, прекрсти се и оде. Ниједна суза му није канула. Можда је и велику бољу осећао; није шала изгубити јединца.
Сутрадан неће бити укоп, већ прекосутра.
Отац је са братом Павлом кроз дугу ноћ ту стражарио, ал’ у другој соби су пили вина без јадиковања.
За укоп се чине спреме. Ту је већ и родбина сва, и она са стране. Отац наручи код столара мртвачки сандук за сина, и то не скуп. Јелица то чује, па одбије, и купи му од метала сандук.
[168]Укоп је био свечан, публике много. Милош је био са доброте своје омиљен, поштован. Многи су дошли који га жале, гдекоји да виде родбину хоће л’ га и како ће жалити.
Спровод је импозантан. Ту је Милан Чедомиљевић и Илијашевић. За сандуком Јелица и Јуцика, отац и родбина.
Јелица и Јуцика јако плачу. И отац пусти коју сузу. На њему је хаљина коју је правио, кад се Милош са Јелицом венчао. Од родбине Татијана плаче, ал’ како? Једно јој око плаче, друго се смеши, тако и образ; све облике меша. Остала родбина није ни сузе пустила; из лица се види да су у души пуни радости.
Милан је држао на гробу красну беседу, у којој је увеличавао врлине покојникове, његову ретку доброту, дарежљивост, верност пријатељску.
Плач Јеличин, врискање Јуцикино, беседу му прекидају.
После укопа се разиђу, даће нема. Отац како дође кући, узме што му треба, кола су већ пред кућом, па седне и одвезе се на салаш, а није ни једне реч’це Јелици проговорио. Изгубио се, а Јелица га није видела.
У кући нема Милоша. Собе као пусте, Јелици се чини канда су празније, и одјек већи, жалоснији дају. Тако исто кад чује звона, канда с њом плачу, тако жалосно звуче.
Сирота Јелица. Нема јој мајке Јулијане, нема Марка, нема ујака, нема ког да је теши, и бољу јој олакша. Како ће она провести с Јуциком целу ноћ? Сирота Јуцика је, кад јој је отац умирао, спавала. Мати је се у ужасном тренутку није сетила. Па и нашто, да јој вриска детиња срце још већма пара? Дете је оца јако волело...
Јелица од боље и умора да падне. Мора отпочинути. Легне и брзо заспи. Бака њу чува. Какве је страшне сне Јелица морала имати, од боље их се не сећа кад се пробуди, тек осећа да су страшни били, јер се све стресе на првој јави.
[169]Међутим код родбине у брата Павла кући држи се даћа, ал’ је ту само родбина, ни једног страног нема. Нема на даћи невесела лица. Слежу с раменима, смеше се, тихо говоре, шушкају.
Мргодића породица кад се сви скупе, велика је. Сви праве примедбе о Јуцики и Славку унуку, сви се у том слажу да та деца неће живети. Ту је и Славко, ситан дечко, ал’ није болешљив; но родбина га гледи већ као полумртва.
На крвавим хаљинама Милошевим већ се сад деле. Сиромах Милош! Од детињства слабачак, болестан, у цвету младости, сред породице и богатства мора овај свет да остави.
После укопа Милошевог, отац је пробавио неколико дана на салашу. Ту неки ред начини, па се опет кући у варош врати, и Јелици намеру искаже, да ће одсад у вароши седети. Неће њу и дете саме да остави.
Јелица се томе зарадова да не буде сама.
Старац се смести у једну малу собу, коју једна врата од Јеличине деле.
Јелица је још јако жалосна. У друштва не иде, бави се само кућом и дететом. Старац Јелицу теши, вели, да је он њој сада све, и глава је заболети неће.
И доиста старац је постао попустљив. Мислио би ко, е бог зна какав ће нов ред у кући увести, да се трошак умали, као што се од њега као тврдице очекивати могло; напротив, казао је Јелици, да се само не расипа, ал’ од уста нек се не штеди у кући.
Старац се сасвим променуо. Пре тога Јуцику је гледао као од беде, а сад је гледа, љуби. Јелици је то мило, мисли можда јако жали за сином.
Пре тога старац се носио траљаво, а сад сваки дан лепо обучен канда ће у цркву. И то на њему [170] је исти капут који је прављен приликом Милошевих сватова, а носио га и на укоп. Изгледа канда жали за сином, јер је капут црн.
Тако пролазе дани и недеље, а старац све љубазнији. За вечером са Јелицом дуго седи, сам дете успављује, љуби га. Каткад дође ноћу на прстима тихо у Јеличину собу са свећом да види је л’ дете добро покривено. Јелица се чуди, не зна шта да о том мисли.
Старац се већ на Јелицу сасвим навикао. Кад Јелица шта у кухињи ради а старац дође да види шта се куха, па Јелицу по образу глади, хвали је каква је добра домаћица. Кад му Јелица какво јело по вољи справи, он ће је за ручком ил’ вечером зато пољубити. Јелица већ не зна шта да мисли.
Пре тога старац увек намргођен, сад показује нешто веселије лице, радо збија шале. Милоша ретко спомиње, а кад га и спомене, а он тек слеже с раменима. Каже да је већ од рођења сазревао за смрт, као год и његова браћа и сестре; није на њега испао, већ на матер. Женио га је да само добије наследника, и да је Јелицу за њ изабрао зато, да му јунаке рађа, и да има на ком ће толико имање да остави. Још и то додаје, да је знао да Милош неће имати мушка здрава наследника, он би се женио био.
Тако после вечере приповеда. Јелица прекрштених руку слуша пренеражена, гледи у старца, а не зна да проговори.
Старац примећује њену забуну.
— Шта си се тако смутила, Јелице?
— Не знам на то шта да рекнем.
— Верујем да не знаш, много има што ти још не знаш, рече старац озбиљно, густ дим из луле пустив. — Изгледа нестрпељив.
Јелица се разабере.
— Дакле жао вам је, што се нисте место Милоша оженили?
[171]— Јест, жао ми је. Да сам то знао, ја бих се оженио био. Па шта би шкодило да сам узео био младу као ти; женити се за богате људе није никад доцне; сирота девојка кад се за таквог уда, кад остане удова, не осећа оскудице. Шта би било рђаво и теби, Јелице, да сам те узео? — Старац задње речи изусти шаљиво.
Јелица се на то засмеје.
— Ха, ха, ха, дакле женили бисте се?
Од смрти Милошеве први пут се сад Јелица насмеја, и то поводом лакрдисања Милошевог оца.
Старац види да јој се такав разговор допада, па јој уз смех даље говори.
— Немој се смејати, Јелице, ја сам искрен човек, што кажем тако је. Кад би закони допуштали, ја бих те с места узео, а знаш, зато сам те за Милоша и испросио, што си ми се допала.
Кад старац то изрече, очи му засветле, образи зарумене.
— Ви се шалите, отац, ви нисте за женидбу, рече јачим, озбиљним гласом Јелица.
— Ја ти рекох, старац озбиљно своје тврди, и лулу истреса, што код њега бива кад што тврди ил’ се шали.
Настаде почивка. Старац чека шта ће Јелица на то рећи.
— Отац, доцне је већ, идите спавати, и ја сам већ поспана.
— Е добро, а ја идем. Морам раније устати, морам зарана на салаш да видим шта се онде ради.
Ово изрече да мало забашури пређашње, пољуби малу Јуцику, која увелико спава, каже Јелици добру ноћ и хоће да је пољуби.
— Добру ноћ, кћери моја.
Рашири руке. Јелица окрене главу, не да се пољубити, грубо га одбије.
Старац сутрадан доиста оде на салаш, и ту ће да промишља на даље, а даће уз то и Јелици времена, да речи његове на мерило метне.
[172]Стари Мргодић је јака састава човек, прву младост своју проживео је умерено, и целог века свог није чинио здрављу противне изгреде. Увек је био здрав и тим се и поносио, а слабе, преживеле младиће исмејавао.
Покрај таквог имања као што је старчево, удала би се и каква млада сирота девојка за њега.
Јелица после одласка старчева промишља о његовом говору, не допада јој се; место да сина жали, у неприкладним мислима је заблудео. Озбиљније ће се према њему понашати.
Старац се врати, и једнако се према Јелици пријатан показује.
Тако весело лице показује, као што никад за доба Милошево. Старчева родбина чује како Јелица са свекром добро живи, и јако негодује. Татијана жива да се поједе, казала би нешто старцу, ал’ не сме, боји се да не буде горе. Састане се са старцем, збија с њиме шалу како се лепо носи, прогиздао се. Пита га, хоће л’ допустити да и она кућу надгледа, но старац је одбије; каже јој да није могуће: снаха је против ње озлојеђена, кућевног мира ради нек то на даље остави. Старац је познавао Татијану; беда је, начиниће сплетке, смутње.
Кад се с братом Павлом састане, овај му баш пребацује, како се да за нос од снахе вући, отпађује се од родбине. Петар зато и не хаје што Павле говори.
Време пролази, наступи јесен студена, треба пећи ложити.
Старац да детета ради ложити само Јеличину собу, а своју не.
Код Јелице топла соба. Старац понајвише ту седи, пуши, и Јелици се формално удвара. Јелици старац несносан постаје, и чуди се и једи се и смеје му се. Приповеда јој којекакве лудорије, како су му се нудиле бог зна колико младих девојака да их узме, кад је постао удовац, ал’ он не хтеде ни једну.
[173]Једно вече после вечере старац седи, пуши.
Напољу већ снег пада. Јелица га запита:
— Отац, видите како је већ хладно, зашто не дате вашу собу ложити.
— Нашто још да ложим, није баш зима, а нећу ни после ложити.
— Па како ћете спавати у хладној соби?
— Боже мој како ћу спавати: даћу унети мој кревет овамо; ето до пећи, соба је и онако велика, па ћемо презимити, а нећемо ложити две собе; треба дрва штедити, скупа су.
— Отац, то не може бити, овде вам није комотно, ви сте стар, Јуцика се каткад буди, па ће вас узнемиравати.
— Велика чуда, канда ја нисам на то одавна навикнут.
— То не може бити.
— Дакле ја као деда не смем код унучета мог спавати? рече мало љутито старац, и лулу издува.
Јелица се намргоди, погледа га попреко, очи јој се засветле и варнице бацају.
— Дакле кад је тако, нек буде тако, ложићемо место једне собе две. Тако се куће не теку, рече старац, и одмах устане и хладно рече лаку ноћ. Заборавио је Јуцику пољубити.
Јелица се срди на ципијског старца, а старац сутрадан чини се невешт, ништа не примећује, ништа не пребацује. Како му је у срцу, то неће показати.
Године га од страсти не сачуваше.
У кућевном животу углавном нема промене; само старац после ручка и вечере не заседа, одмах се диже. Обесио је свечане, сватовске и укопне хаљине о клин, и навукао оне старе, салашке. Опет је сад на салашу, сад код куће. Почиње чешће одлазити брату. Јелица то чује и зна да ће му Татијана сплеткама уши набијати; ипак неће да га запиткује куд иде и шта ради.
Јелица примећује да се старац мења, и рада би знати зашто; но старац је скривен, тајну своју [174] зна чувати, и тако се понаша да Јелица не може да дозна шта му лежи на срцу.
Једног дана пред подне дође Милан Чедомиљевић. Старац је код куће.
Било је баш пред ручак. Милан није туђ, па му се то не замера ма да се јело већ носи на стол.
После обичног поздрава седне, и прича где је био, како је путовао. Од Милошеве смрти он је први пут ту. Јелици је мило кад га је видела: присни Милошев друг. Кад га види, старе успомене вију јој се у глави.
— Седи, Милане, до мене па ручај, па ћеш после приповедати, шта си досад радио, рече старац.
Ручак је кратак, а Милан већ своје приповеда.
— Дакле, путовао си. Благо вама младима, кад имате доста новаца, да можете путовати. Но да те питам, где си одсео?
— Код »белог јагњета«, онде ћу одсад одседати.
— Па зашто не овде? Док је Милош жив био, ту си одседао, па зашто сад не. Лепа родбина! То не сме бити, мораш пртљаг свој овамо донети, — рече озбиљно старац.
Милан се смеши.
— Та могу ја и онде остати. Шта ћу да вам досађујем... Друго је било кад је Милош живео.
— И сад је тако исто, само ти дођи овамо.
Тако се кошкају, док Милан одједаред устане и захвали се. Има посла, мора ићи.
— Хоћеш ли се који дан овде бавити?
— Хоћу.
— Е добро, повешћу те на салаш.
— Драго ће ми бити, но сад морам ићи, хвала, збогом.
Милан оде. Јелица укочено гледа на старца, а боја јој се на лицу мења.
— Отац, што сте мало час Милану рекли, је ли то шала, ил’ збиља тако мислите?
[175]— А шта то?
— Казали сте да дође с пртљагом овамо, је л’ то збиља?
— Јест.
— Па шта ће свет на то рећи: ја удовица, и онако ме та »госпожа« Татијана разглашава.
— Но то би лепо било, кад мој род код мојих толиких кућа не би могао код мене одсести. Он се мора амо преселити. Шта мислиш: његова мати и Милошева мати биле су две сестре. Разумеш, то би срамота било да га не примам.
— Ух, отац, шта ће свет рећи?
— Нек говори шта хоће. Ти си паметна женска ма и млада: нећеш ни са свекром покрај једне пећке да се грејеш; ваљда ћеш се знати још боље чувати од младог и то ожењеног човека, па још род. Ја сам газда у кући, ја заповедам.
Задње речи је изустио старац заповедајући.
Старац узме шешир и оде.
Јелица сама, прекрстила руке, спустила доле главу и мисли се, шта то може бити. Какве промене у старца! Старац је права загонетка, не може да се разбере.
Старац како је изишао, оде управо »белом јагњету« и запита слугу где је соба Милана Чедомиљевића. Слуга му собу покаже, уђе и Милана ту нађе.
— Е, баш добро, Милане! Где ти је сандук и све што имаш? Мораш к мени доћи.
Старац изиђе и звони по слугу. Слуга дође.
— ’Оди овамо, узми сандук и носи га мојој кући.
Уђу у собу, слуга узме сандук, и пита, има ли још нешто.
— Ево бунде.
Слуга узме бунду, а старац једну кутију са шеширом, ухвати Милана за руку па га вуче.
— Хајд’ са мном.
— Та још нисам за собу платио.
— Платићеш после, а могу и ја; Петар Мргодић има кредита за једну собу, хајд’.
[176]Милан се смеши, иде за њим, мора.
Дођу до старчеве куће, познати гледе, а и Јелица на прозору извирује. Видела их, па се смеши и једи.
— Ево нас, Јелице. У коју ћемо собу? — рече старац. Опет је старац добар, за прошло чини се невешт.
— Тамо у трећу.
Односу Миланов пртљаг у трећу собу.
— Ево, Милане, твој стан, где ћеш одсад одседати. Тебе гледим као свог Милоша; браћа и другови сте били, а ти, Јелице, двори га као Милошева брата, да му ништ, не оскудева; заповеди млађима да га служе и слушају.
Милан се чуди, шта је то. Старац је сад пријатнији нег’ што је био за Милошева живота; не зна шта је старцу, но кад није њему, није ни Милану противно.
Милан се намести као код своје куће.
Милан прими упутство. И онако у кући није новајлија ни стран; одседао је ту и пре тога.
Милан ће још ићи да посете чини и собу исплати, па ће доћи на вечеру. Тако исто и после подне похађа познате и пријатеље, и дође на вечеру и конак.
Сутра ће га старац на салаш одвести.
За вечером Милан приповеда све шта му се догодило, откад овде није био. Јелица га позорно слуша и мери му сваку реч. Из сваке речи му се види да код куће није задовољан, радо кућу оставља.
Сутрадан одвезе се на салаш.
Старац му најпре покаже своју економију, марву, овце, а пре тога је већ наложио одаџији да добар ручак приправи; пернате живине је доста на салашу. Шта више понео је собом и вина, што је код њега реткост. Боље се припремио, него кад је покојни Милош долазио.
После ручка пуше и разговарају се.
[177]— Де, Милане, приповеди ми како живиш. Шта ти ради жена, пуница, имаш ли деце?
— Имам једно девојче, пуница ми је здрава, ал’ жена је нешто траљавог здравља.
— Па немаш мушко дете?
— Немам.
— И ти си као покојни Милош, без мушког детета; но млад си, даће још Бог и друго шта, а иначе си се добро оженио. Чујем да је пуничина сермија велика, а ни ти ниси сиромах, доста ти је остало.
— Све, све, само да ми је већег задовољства.
— Каквог ћеш задовољства кад свашта имаш.
— Није, мој течо, све задовољство у благу.
На ове речи Милан уздахне.
— Па да шта ћеш, имаш младу жену, богату пуницу, шта ћеш више?
— Баш ту је тај ђаво.
— Ваљда се са пуницом не слажеш.
— Јест, не слажем се, па ни са женом!
— А чега ради?
— Да вам, течо, управо и на просто кажем: богата је па бесна, боље би било да сам какву сироту узео.
— Чудим се; кад сте се узимали, Јелица ми је приповедала да је иста твоја жена за тобом лудовала.
— Луда љубав. — Милан се на то смеши.
— Жао ми је, штета.
— Шта ћу? А како је код вас, течо, је л’ вам се душа мало умирила?
— Е шта ћу, не могу кожу себи здерати, како је да је, ал’ судбу морам сносити.
— Ал’ сте са Јелицом задовољни. Знам да вам све по вољи чини?
Старац истреса лулу.
— Јест, задовољан сам. Само ми једно жао што тако млада остаде удова. Штета за њу. Сад да си удовац, могао би је узети, па бих те ја посинио. [178] Твоје имање и моје кад би се спојило каква би то сермија била, рече старац смешећи се, а у очи Милану гледи.
— Да сам удовац, зашто не, добра је и марљива.
— Па и лепа је, и сад јој треба међ варошким девојкама равне тражити.
— Право кажете, течо, штета за њу.
— Да се нађе какав честит, удао бих је.
— Наравно, она не би ма за ког.
— Па још бих дао коју хиљаду крај ње.
— Ха, ха, течо, коју хиљаду?
— Па шта, зар је мало?
— Што би са две три хиљаде из куће излазила, кад је овако као Милошева удовица покрај вас газдарица.
— А да се оженим, како би онда било?
— То, течо, ви нећете чинити. — Милан се смеши.
— А да продам све.
— И то нећете чинити. Петар Мргодић који је све то стекао, продавати неће.
— Право кажеш, Милане, ал’ ја могу ма ког из наследства искључити, на пример да ме ко не слуша.
— Можете своје дете у половини, ал’ и удовичко право остаје.
— Па кад ме, Боже сачувај, Јелица не би слушала, не бих ли могао ја њу из свега искључити?
— Не би могли.
— А зашто? Каква права она има на моје имање? Она није моја удовица, већ Милошева, а Милош није имао ништа, он је из милости моје живео као и Јелица.
— Није баш, течо, ни тако.
— А како?
— Сад ћу вам казати. Ко је испросио Јелицу за Милоша, ви ил’ Милош?
— Ја, па шта онда?
[179]— Онда сте ви дужни дати њој вашем имању сразмерни ужитак.
— Није него.
— Тако је, течо. А јесте ли ви увели у кућу Милоша са Јелицом.
— Јесам.
— Јесу л’ купили кирију од тих кућа?
— Јесу.
— Јесу л’ кадгод и на салашу били?
— Јесу.
— Јесу л’ продавали храну; куповали, продавали марву, овце?
— Јесу.
— Онда сте ви, течо, у сваком случају обавезани удовици јако уживање дати, јер сте с њом били у комуни, то јест заједнички сте газдовали.
— Лако је газдовати, кад се има у чем.
— Знам, течо, ал’ се ни она није наметала да буде вама снаха, но с вашом вољом се Милош женио; па видите, течо, така девојка, као што је Јелица била, пошла је за болешљивог Милоша, и остаде у невреме удовица са дететом; могла се она каква је била и без мираза удати, и то за здрава човека, што сиромах Милош није био, па је она вама и вашој породици самопрегоревањем жртву принела. Будимо само праведни.
Милан је то изрекао озбиљно, готово достојанствено, из чистог уверења.
Старац је јако задимио, озбиљно Милана мери, и после неколико тренутака опет он започе.
— То ми се, Милане, од тебе допада. Види се да си праведан, само сам те кушао, шта ћеш рећи. Јест праведни су закони према удовицама. Но ја у целом разговору Јелицу сам узео само као »на пример«, као удовицу, а шта се мене тиче, ја сам њој као отац сасвим одан. Као год што сам се дичио кад је Милош узео, тако се и данас с њом као удовицом дичим. У кући је уредна, штедљива, није [180] распикућа, детету добра мати, а мене поштује, шта ћу више? Баш зато ми је и жао што тако млада вене и свог права ради удовички животари. Кажем ти, срце ме боли кад је видим. Чујеш, Милане, кад се с њом узразговориш, можеш јој рећи да ми је ње жао, што је тако, ал’ ћу ипак пазити на њу да без бриге живи, и да јој рђаво не буде. Но, Милане, тебе морам нешто молити. Ти си био Милошу веран друг и брат, — ја сам стар, не могу на све пазити. Долази овамо чешће, да обиђеш моју кућу, да Јелицу у жалости њеној тешиш. Та ко ће ако ти нећеш, Милошев брат и друг.
Кад старац то изрече, таре сузе.
Милан га гледи, изгледа као тронут.
— Течо, то је лепо од вас. Кад се с Јелицом састанем, казаћу јој како племенито о њој мислите.
— То ми је баш мило, буди јој на место Милоша, руководитељ. Ја не могу увек бити у вароши, имам на салашу посла, па ти, ако ти се овде допада који дан да проведеш, с драге воље дођи; но шта ту има за тебе, немаш кафане, читаонице; ал’ ако не, а ти кад се вратиш задржавај се тамо код мене колико хоћеш, а кад опет дођем, да не чујем да си био код »белог јагњета« ил’ у другој каквој гостиони; онда ниси мој... Знаш да те гледим уместо Милоша.
Милан му се захвали на поверењу, и каже му да би предвече рад натраг.
Пробаве до предвече заједно, а кола су приправна, па се Милан довезе натраг.
Старац сад седи сам и промишља је л’ све како треба Милану изрекао. Сам собом је задовољан. Овамо сав разговор био је само шерет.
Старац није искрено говорио, него у искушење довађа. Што је према Милану тако јако предусретљив, то му не иде из срца, већ по рачуну; код њега је сваки корак прорачуњен. И што је хвалио Јелицу, и то је код њега прорачунано. И што је о правима својим говорио старац и то је прорачунао; [181] хтео је да види, да л’ ће Милан Јелици страну држати, и по томе да л’ га она интересује.
Напипао је као што треба.
А Јелици ће бити то опит, где ће се показати колико је ваљана.
Старац ће остати неколико дана на салашу.
Кад се Милан вратио, већ се почело смркавати. Јелица му отвори собу. Милан се преобуче.
Чудно осећање обузе и Милана и Јелицу; не могу да то осећање протумаче. Познати су већ од Јеличиног венчања; од тог доба као Милошев друг и брат, Јелицу је сматрао као љубазну пријатну снаху. Заједно су шале збијали, није ту било никаква устручавања; а покојни Милош сам је на шалу напањкивао, допуштао је да Милан на очиглед му Јелицу пољуби; а сад се обојима међусобно тако сплели осећаји, да не знају како разговор да започну; све нешто шепртље. Милан сваки час излази, улази. Јелици се чини, канда има посла, а он тражи времена да му се мисли прикупе.
До вечере су мало говорили. Јелица пита шта ради старац, је л’ добар пут, кад се кренуо. Милан опет спомиње шта је видео на салашу. Мимогредне ствари.
Вечера кратка као обично. Разговор се окреће око оних ствари које их се ништа не тичу. И то мало говоре, каткад и заћуте. Нема ништа шаљивог, канда су новајлије у друштву и полупознати, устручавају се.
Јелица га не пита за Меланију и породицу његову, неће да му да повода тужби, јер нагађа да с Меланијом зло живи; а Милан баш то чека, па би онда било већ интересантног разговора.
Настане почивка. Једно на друго чека да започне.
Милан скупља мисли, грло, језик, за говор приправља, осећаји га тискају. Уздахне и проговори.
— Ето видиш, Јелице, како нисмо сретни. Ти изгуби доброг Милоша, ја опет тражим раја, а пао сам у пакао. Ја сам у женидби несретан.
[182]Јелица не може да се задржи.
— Па како то? запита тихим утанчаним гласом.
— Много бих ти имао о том приповедати, ти си томе крива. — Милан јако уздахну.
— Откуд ја крива?
— Ти си крива мојој несретној женидби.
— Откуд ја крива, кад те нисам ја женила?
— Ти си ме натерала да се женим, рече јачим гласом Милан.
— Па како то? пита Јелица и радознало управи очи на Милана.
— Дакле да ти се исповедим. Знаш да падам брат Милошу, а и друг сам му био; заједно смо одрасли и у школу ишли. Таква два искрена друга као ми није било. Кад си за Милоша испрошена, нисам био ту, већ у Бечу, но тек у сватових као што знаш видео сам те, а био сам ту теби и девер. Искрено ти исповедам, да сам завидио Милошу на младој невести; не само ја, већ сви. Неки су међу собом шушкали: »Штета, таква млада за таквог младожењу; болешљив је.« Неко је опет приметио: »Тешко млади, тај већ на кољиво мирише.« Ти сватови били су жалостан појав за Милоша, ако је и једну речцу од тог чуо, а мал’ да није чуо. Ја сам био као род му и девер од тебе одликован, не један ми је завидео. Једна госпођа је опет приметила, да би боље девер нег Милош Јелици за младожењу приличио. То ме је мало узбунило, и тек онда ми било жао, што те пре тог не познавах. Милошу су браћа и сестре још пре тога поумирали, а отац се тужакао да је Милош слаб, и кад га буде женио, тражиће му девојку која ће снажним породом поткрепити и одржати име и племе његово. Милош поста све слабији; ни путовање ни лекови нису му помогли. Ја сам покрај тебе свуд с њим путовао. Живели смо као у једној породици, уживао сам с твоје стране велико поверење; још више, мислио сам, да и ти према мени нешто пријатељски осећаш. Ја сам таково што према теби осећао, може ме ко зато с неке стране и осудити, [183] но осуда та не би ми могла осећаје из срца изгонити. Љубав је страст која се не да по обичним правилима удешавати. Згрешио сам тим Милошу као човеку, мужу и другу, ал’ у јадном стању његовом тражио сам извине. Милоша сам већ држао за полумртва, а према таквом, мени се чини, и дужност олабави. Лекари су ми рекли да се Милош не може излечити. А знаш како је изгледао онда, кад сам ти онако дирљиво осећаје своје открио. Начин којим сам ти то открио, био је ван границе умерености, смео, признајем, но сам ти рекао оно што ми је било у срцу урезано; човек сам, а срце ми се не може владати по мртвој форми филозофског морала. Признајем да сам по тој теми погрешио ал’ зато се ипак не кајем. Осећајима већ нисам могао одолети, а погрешку сам искајао нехотице и без воље већ тим, што сам се без воље оженио, а твоју слику испред очију изгубио. Ти си, Јелице, моје искрене осећаје од себе одбила, и чинила си што ти је дужност према другу свом налагала; но према грешнику сувише си се немилостива показала, а немилост ту двоструко сам осећао. Од тебе одбијен, у дну срца поражен, што си одлучила да мужу оптужиш моју смелост, — то ми је потресло осећање према другу, ког ћу због тога изгубити.
После тога Милан заћути, гледи на Јелицу, шта ће она на то рећи.
Јелица седи као пренеражена, најпре ћути, тешко јој речи излазе, па проговори:
— Па добро шта сам ја несретној женидби твојој крива?
— Дакле даље. Твој немилостив осоран одговор јако ме је увредио. Ако сам погрешио, није требало да ми се светиш, јер твоја претња била је за мене освета. Изгубио сам твоје и Милошево пријатељство, јер нисам држао да ће ми се опростити, ма и у најбољем облику правиће ми пребацивања, која не могу сносити. Тако сам намислио, јер ја, у његовом стању, у таквом случају не бих опростио ма како да сам болестан. Срце ми се од немилости [184] твоје узрујало, хоће да пркосим, хоћу да се светим. Меланија је била за ме у свако доба приправна, волела ме је, а тетка ми је ту прилику једва дочекала, само да се оженим. Брзо сам смислио, брзо сам извршио. За кратко време оженим се. Освету сам извео, ал’ после тог настала је жалост. Кад сам се женио, била си с Милошем на путу. Ја сам вам послао у сватове позивне карте. Морао сам с Меланијом тетци поћи, да неко време код ње пробавим. Желео сам да о теби и Милошу што чујем, да л’ се још на мене срдите. Каква је била радост за ме, кад ме је Милош у касини лепо предусрео, а о прошлом се чинио и невешт. Не знам јеси ли му што о томе споменула?
— Јесам, казала сам му како је било, упадне Јелица.
— После тога приближили смо се, и мислим да је све заборављено.
— Из тога се још не види откуд зле женидбе? запита Јелица.
— Још док смо код Меланијине матере били, правио се заметак злом животу. Излапила је из ње помодарска љубав; њеним негдашњим удварачима, које је она пре тога одбијала, отвори врата своје куће, постаде кокета. Пребацивала ми је да сам према њој хладан. Чула је да сам се теби као неожењен удварао; смутљивци су наш негда пријатељски одношај подло тумачили, а мене је то дражило. Једаред сам се залетио, и рекао јој да сам Јелицу девојком познавао, бих је запросио био. Она се на то тек одсмејала, за доказ да јој баш не би било жао. Признајем да сам био према њој хладан, ал’ суров никад. Све ми је нешто недостајало, неку празнину сам у срцу осећао, сам нисам знао шта ми је, канда ми је брак био несносан. Изгубио сам полет момачке ми слободе, а нисам пао на гнездо голубије, где би ми се срце огрејати могло. Наш брак је конвенционалан; ја имућан, она имућна, а то је било по вољи њеној матери и мојој [185] тетци. Можда је то и склонило Меланију да се уда, што сам био по положају момак на гласу, а кад се у браку здружисмо, све је ишчезло као пара. Да смо били сиромашни тешко да бисмо се били узели. Кад смо се у породицама здружили, мене је одувек мило твоје друштво привлачило. Обично сам у друштву око тебе био, теби сам опет, као негда, угађао, а то је Меланија све својим очима видела, а и друге су јој о том пикантне примедбе правиле. Око ње су опет други лебдели па то је изгледало као мило за драго. После ми је пребацивала како често овамо долазим, ал’ није озбиљно мислила, јер ме од пута није задржавала. Ето, Јелице, како сам ти сретан у женидби.
— Па томе ја нисам крива, одговори Јелица духом мало охрабрена.
— Јест, ипак си ти крива. Да ме ниси тако немилостиво предусрела, да си ми љубављу одговорила, ја бих ти реч дао био да ћу те после смрти Милошеве узети. Ја сам озбиљно мислио. Ти си уверена била да се Милош не може излечити, па би постала мој друг, а не овако. Каква ти је -сад судба! Тако млада удовица, а ја у браку незадовољан: пустош; да ми није детета, скоро би конзисторија имала самном посла. — Милан то рече и уздане.
И Јелица уздане.
— Није мени лако удовицом удавати се. Не знам шта ће ми од покојног ујака остати, од те стране још ништа не чујем. А овако да се удам, губим удовичко право. Онда сам бадава толики век с Милошем, вечитим болесником провела; а ко сад тражи сироту удовицу са дететом, кад се и девојке тешко удају?
— Ипак си ти крива, јер ја сам се услед понашања твог решио ма ђавола узети на врат; с ђаволом сам се и везао, па те сад не могу узети; а кад бих те узети могао, не бих спао на имање Пере Мргодића.
То је Милан изрекао као пребацујући јој.
[186]Јелица се горко заплаче. Милану је опет жао, што јој је све тако изрекао. Поче да је теши.
— Не плачи, Јелице. То сам ти рекао зато што те и сад волим. Сад ти могу бар то казати; удовица си, немаш сад Милоша. Сад ћеш можда опет рећи: како то може бити, када опет нити сам момак нит удовац?
На задње речи Јелица се кроз плач насмеје. Бива то код женске, као год кад покрај кише сунце засветли, па се дуга роди, у коју свако радо гледа.
Насмеши се и Милан. Приближи јој се.
— Слушај, Јелице, сад нешто друго да ти кажем. Знаш шта је: о теби рекао твој старац?
— Шта? — Радознало гледа на Милана.
— Рекао ми је о теби, како си вредна, добра кућаница, како те воли, као душу; жао му је што си удовица, тако губиш младост своју; да се удаш дао би, вели он, покрај тебе и две-три хиљаде. Ето, можеш се удати.
— Не треба он мене да удаје. Кад би дошло до тога могла бих се и сама; старац је » фигларош«, хтео би да ми замаже очи са којом хиљадом, само да ме из куће истисне. Ја сам његовог сина ког је од своје воље оженио удовица, па ми није до удадбе.
— И мени се чини да је »фигларош.« Није те одмах похвалио. Најпре ми рече, како он има право сваког из тестамента искључити, ма ко тај био, па ако би хтео, ни теби не би морао ништ дати; но кад сам му доказао да то не може бити, тек онда је попустио и рекао да он то о теби и не мисли. Велики је то враг.
— Старац да може сам себе би појео, а не да он кога усрећи; добро га познајем.
— Тако је, но баш зато се и чудим, што је према мени предусретљив био; видиш, донео ми сам пртљаг мој из гостионе, на салашу ме частио, и то галантно, и наложио ми је кад опет дођем, ни за Бога да нигде не одседнем, већ овде.
— Биће после по вароши говора... Ја нисам крива.
[187]— Говора је било и биће. Шта ти је брига: кад старац хоће, шта може бити коме противно; та и о мени ће бити говора, доћи ће и до ушију Меланијиних, марим ја; и онако не мислим да ћемо се заједно скрасити.
Јелица ћути. Милан нов разговор заподева, но она не одговара.
— Мислим да је време спавању; ено ти соба твоја, све ти је приправљено.
Милан устаде, поклони се и оде у свој конак. У ходнику јако уздахне.
Јелица има сад доста да размишља, а и да снева.
Милан ујутру како устане, погоди кола, опрости се с Јелицом и отпутова.
Кад је Мргодић са салаша кући дошао, запита Јелицу кад је Милан отишао. После пита и то: је ли га лепо примила и подворила. Старац кује Милана у звезде, како је честит и паметан. Никад није свог сина тако хвалио. Јелица се томе диви. Старац јој приповеда како је Милан — као што каже — у женидби несретан, и да је сад Милан удовац, удао би је за њега, и узео би га у кућу, тако га воли.
Пусто лицемерство.
Старац јој опет налаже, да Милана лепо дочекује, јер иначе ће се на њу срдити. Јелица му обрече да ће Милана лепо дочекивати.
Кад је Милан за живота Милошева продрзљиво Јелици своје срце понудио, Јелица је Милошу све искрено исповедила; па он место да јој подигне понос и да је зато похвали, још јој је замерио, зашто тако да увреди Милана да се од њега отпади. То је Јелицу болило, и држала је за понижење од стране Милошеве, но није му хтела то као болесном да пребаци. Доиста је била слабост [188] попуштати то и не замерати сродства и побратимства ради.
Сад опет старац жели и налаже да се Милан лепо дочекује.
Хоће л’ га Јелица послушати? Ако га послуша, биће сплетака од Татијане и Мицике, ако га не послуша, онда ће се старац расрдити, пребациваће јој како Милошеву родбину и девера свог презире. Јелица ће старчеву вољу усвојити; боље нек Татијана са Мициком сплеткари, него да старца увреди и с њим у заваду дође.
Старац је сад код куће, сад на салашу. Кад је код куће, неће Јуцику ни да погледи.
Татијана је чула за Милана како је био код Јелице, и тако је схваћала да је та посета за љубав Јеличину чињена. Татијана није знала да је то чињено по налогу старчевом, шта више и по жељи му.
Татијана напањка мужа свог Павла да оде брату Петру и да спомене како Милан Јелици издалека долази. Она је ствар лепо накитила, и упутство је Павлу тако рећи ижвакала.
Павлу је пуна глава од сплетака; ако је половину запамтио, доста је. Дигне се, па иде да тражи брата.
Павле чује да му је брат на салашу. Оде пешице онамо.
Један другог већ издалека види. Петар седи у трему и пуши. Угледа Павла, чуди се откуд га к њему, давно већ није ту био.
Кад Павле смотри Петра, ускори кораке, види се да му је од хитње.
— Какав ветар тебе донесе, Павле?
— Добар дан, дошао сам да видим шта радиш.
— Ето видиш, седим. Седи и ти, па ми приповедај шта је новога у вароши.
Павле седне.
— Јеси л’ жедан ил’ гладан?
— Најпре уморан, па после жедан.
[189]У трему је сто. Петар уђе у собу и донесе сланине, сира, лука, хлеба и вино.
Браћа кусају и пију. Заподену разговор.
— Па шта је ново? запита Петар.
— Е шта је ново. О теби се по вароши говори. Свашта се разговарају. Једни кажу: гле како се стари Мргодић процифрао, нове хаљине носи, ваљда би се женио.
— То је било после смрти Милошеве по неколико пута, а сад опет по старом па шта се кога то тиче?
— Е знаш какав је свет, хоће да говори.
— Свако нек се за себе брине, рече Петар и истресе лулу.
— Па знаш шта још кажу? да је тај Милан Чедомиљевић Јеличин девер код ње окукао. Шта ће он тамо? Умро Милош па свему је крај; шта он има ту да тражи.
— Па ко ти то каза?
Петар се чини невешт.
— Ко ми је казао? Знаш: Татијана, она зна све.
— Па шта зна, дед’ приповеди ми.
— Ти си био на салашу, а код тебе је био тај Милан, па се оно вече и вратио, а ти си остао на салашу. Код Јелице је била вечера, и трајала је до једанаест сахата. Татијана се са Мициком онуд шетала, па три собе осветљене; који су год онуд пролазили, видели су.
— А јеси ли ти видео?
— Ја нисам, не шетам се ни дању камо ли ноћу, но Татијана зна све.
Петар флегматично слуша.
— Па шта ћемо сад, Павле?
— Шта ћемо, ти знаш шта ћеш; да сам ја господар онде, ја не бих то допустио.
— А шта би радио?
— Све бих ја то растерао, и тог Милана, и све те госпође што Јелици долазе.
— А како да се Татијана у поноћ са кћери по улицама шета?
[190]— Хоће да види шта се тамо у кући твојој ради, па да ти да на знање. И онако не сме у кућу због младе; чудим се како ти то да допушташ да твоја родбина не сме тамо у кућу?
— Ћути, засад мора бити тако; доцније ћемо другачије. Није него да се са снахом завадим, па да ме још из куће истера.
— Ма, Петре, како лудо говориш, како би она могла тебе из куће твоје истерати?
— Лепо, ја сам њу за Милоша испросио, па сам тиме на се натоварио и терет; морам њу издржавати.
— Пре бих ја њу истерао, ниси ти њој ништа дужан.
— Јест, ал’ ти врашки судови удовицама држе страну.
— Није она твоја удовица, већ Милошева, а Милош није имао ништа.
— Ал’ она није пошла за сиромашног Милоша, већ за Милоша Мргодића, богатог оца сина, а ја сам их одмах и увео у кућу да уживају. Ту сам ја крив.
— Па шта ћеш онда?
— Нек живи онде као и досад.
— Хвала лепо, дакле ти ниси господар у својој кући? Па кад би је истерао шта би било?
— Суд би је натраг увео.
— Дакле да остане при старом, да се Чедомиљевић у твојој кући шири?
— Што му драго. Но знаш шта се ту може чинити?
— Шта?
— Татијана нек пази издалека на кућу, па и преко других што дозна по теби нек мени јави.
— То чини и сада и чиниће.
— Е добро, па с тим нек је завршено.
Петар разговор тај прекине, и поведе разговор о другим стварима.
Павлу даље није до чекања, има и он друга посла, и врати се кући.
[191]Петар сам о ствари премишља, гласове од Татијане радо је примао, ал’ о својој тајни и плану неће никоме говорити.
Како је Павле кући стигао, исприча све Татијани.
Татијани се не допада Петрова зебња пред Јелицом. Само је то задовољило, што јој је предложио да она из далека на кућу пази, и по Павлу га о свему извешћује.
Татијани у злоковарству прискочи и једна припомоћ.
У разгранатој породици Мргодић био је и један адвокат, Драгутин Мргодић. Драгутин је био покрај знања у своме послу, после Петра у породици најважнија личност. Сви су се с њим дичили.
Драгутин Мргодић добро је живео са покојним Милошем, ал’ су раздалеко били, па није било међу њима такве присне везе, као међу Миланом и Милошем.
Драгутин је био и на укопу Милошевом, па и на даћи код стрица Павла. Петар и Павле су били стричеви Драгутину; он је од трећег брата син.
Драгутин Мргодић је на гласу адвокат у вароши К. Неким послом дође у М. и походи родбину.
Прво је отишао Павловој кући, па онда с овим на салаш к Петру, напослетку Јелици.
Кад је Драгутин отишао на салаш, стриц га лепо прими, и позове да га, пре нег’ што оде, још једаред походи. У Павловој кући примљен је као какав месија, већ не знају како да му угоде. Диче се с њиме. И Јелица га лепо дочека.
Драгутин је био више пута за живота Милошева у кући, и Јелица дворила га је сваком приликом као да је Милошев рођени брат.
Драгутину Мргодићу је сад тридесет година. Средњег је стаса, здрава, јака састава, лица паметног, интелигентног, у понашању пажљив, пази на сваку реч шта ће рећи, ал’ и на то што други говоре; измери свачију реч. Једно му је на лицу значајно, ал’ и не допадљиво, што толико већма [192] у очи пада, што је иначе ћутљив, и треба га питањима на говор напањкати. Непријатан, лукав израз лица.
Драгутин сутрадан седне на кола и оде на салаш стрицу.
Стриц не би ни сина боље дочекао; све му се клања, што пре тога ником.
Ту ће Драгутин провести читав дан.
Најпре су се разговарали о обичним стварима, као обично у први мах, а не дотичу се личних ствари.
Старац преко неких обичних питања уграби прилику, да га запита и о личним одношајима.
— Дакле тако, ти си адвокат у К. Чујем да си од првих, мило ми је. А зашто не дођеш амо, ово је већа варош?
— Добро ми је и онде.
— Ал’ бих ја рад да си близу мене. Немам Милоша, гледао бих те као сина. Прави си Мргодић, изгледаш као ја, кад сам био млад.
— Имате ли, чико, унучади?
— Какву унучад: онај дерлан Маријин, ни тај неће живети, а ни Милошева Јуцика. Све је то за живот слабачко, ни једно није на моју фајту; ни Милош није био, зато је рано и умро.
— Бадава, тек су вам законита унучад.
— Махни се тога, све се то да друкче начинити, само кад човек хоће; па нашто сте ви адвокати.
— Не могу ни они против закона радити.
— Па добро, кажи ми имам ли ја право моје имање ком хоћу оставити?
— Покрај законитих наследника не можете, само их у половини можете искључити.
— А на пример шта бих морао оставити Милошевој удовици?
— До живота вашег имању вашем сразмеран ужитак, ил’ је једаред за свагда исплатити, па нек се уда.
— Знам, колико би то могло изгледати?
[193]— На ваше имање, колико ми је исто познато, имали бисте јој дати око тридесет хиљада.
— Иди збогом, где бих ја толико дао туђој крви; доста је две-три хиљаде.
— На то она пристати неће.
— А кад мора?
— Не мора.
— Ал’ кад је у кући не трпим?
— Ни онда не мора, него већ кад тако не бисте хтели, оно би се дало на други начин.
— Како?
— Да продате све имање, а с новцем можете чинити шта хоћете.
— То нећу, с муком сам ја то текао, па сад да продајем. То бити не може.
— А ви онда можете у тестаменат какву наредбу за ужитак удовичин учинити, па и на мање; а она нек се са наследницима парничи. Мораће попустити ако хоће да што пре добије, и да се уда.
— Ал’ ако после моји наследници, као што су слаби, помру, ваљда све имање да на матер и друге туђинце падне?
— Онда другог лека нема, већ искључити у тестаменту у половини наследнике; а половину пишите коме хоћете.
— Хм, ни то не ваља. Ја нећу од имања да кидам, па да половина падне на туђе презиме, јер моје име ниједно унуче не носи. Остав’мо сад то питање на страну, ствар још и онако није зрела, но да те друго нешто питам. Ти добро познајеш Милана Чедомиљевића?
— Како га не бих познавао, још од младости, а и пријатељи смо. Колико пута смо били заједно код вас, овде на салашу, а био је у Милошевој породици као код куће.
— Јест, и сад често долази. Недавно је ту био. Чујем да са женом зло живи.
— Чуо сам.
[194]— Чујеш, Драгутине, би л’ се он, да хоће, могао са женом раставити?
— Зашто не, даће се у таквом случају за узрок »неутолима мржња.«
— Да се растави, могли би Јелицу за њега удати. Богат ]е, не би много искао, а Јуцика би могла код мене остати.
— Могло би бити, кад би се развенчао и с Јелицом споразумео.
— Видиш то ја желим, онда бих је лакше из куће истиснуо.
— То не би згорег било.
— Онда бих могао и с имањем располагати како хоћу, да се у грунтовници исто не пренаша на туђе име. Сад доста; опет нешто друго да те питам. Би ли се доселио овамо, кад бих ја то желио?
Драгутин се замисли.
— Тешко је, онде сам добро познат, већ сам стекао партаје, па сад да се преселим, где никакве немам.
— Наћи ћеш ти ту партаја, чујем добар си адвокат, а зашто сам ја ту. Та салашани су већином моји, јер више живим међу њима него у вароши, а и ту имам доста мојих људи. Хоћеш ли?
— Тешко је, скупи су станови.
— Е кад је тако, да ти покажем да нису скупи, даћу ти у једној од мојих кућа леп стан бесплатно, хоћеш ли сад?
Почивка. Драгутин се мисли.
— Дајте ми, чико, три дана на промишљење.
— Добро, промишљај. Волео бих те код себе имати; откинут сам. Покрај чике неће ти зло бити, јеси ли ме разумео?
— Јесам. ■
— Дакле три дана промишљај, сад смо свршили.
Главни разговор су свршили. Сад опет о економији говоре, што Драгутина јако интересује да сазна начисто све што му чика има. Ко зна од какве ће му то потребе бити?
[195]Драгутин се од чике опрости, па оде у варош управо чика Павлу где је и одсео.
Ту је сад било свакојака разговора, а највише о Јелици, како се у добру Мргодића шири. Није остао ни Милан Чедомиљевић на миру. Татијана и Мицика се надметале која ће више шта о њима рећи, и испричали су све што је било и што није било.
Драгутин је пажљив. Неће све да им каже шта је с чиком говорио, а најмање о будућем чикином тестаменту; паметно је чинио, јер би Татијана и Мицика на све стране раструбиле, какав ће чика Пера тестамент писати.
Драгутин је на салашу при одласку чика Перу замолио да о њиховом разговору ником ништа не спомиње, што би чика и без молбе учинио јер је он премудар ловац; зна своје тајце скривати. Још му се то допада, што је Драгутин тако скривен, исти на њега.
Драгутин им је само то споменуо, да ће се можда преселити у М. Сви се томе јако зарадоваше.
Драгутин промишља да л’ да се пресели ил’ не. Реши се да се пресели. Чика има право. Може му наћи клијента на салашу и у вароши. Па слободан леп стан, није шала!
Осим тога може са Драгутин код чике удворити и саветник му бити у свему; у случају смрти биће му најближи. Ко зна неће ли он по својој вољи тестаменат кројити?
Драгутин се сасвим у томе слаже, да би требало како год Јелицу из куће истиснути.
Засад је немогуће, закон је штити.
Оде Драгутин на салаш, и јави чики да ће се амо доселити.
Чика је сасвим задовољан, и рече му да изабере себи стан у ма каквој чикиној кући, и то по својој жељи, а оном жиљеру ће се већ отказати. Драгутин га пољуби у руку и захвали му. [196] После тога није се дуго бавио, већ се опрости и одмах натраг врати кући да изабере себи стан.
У једној истој кући с Јелицом није хтео седети, због тога да не буде код родбине и публике зазорно. Драгутин у другој кући нађе повољан стан, прибележи га, да чики на знање, да би га рад имати, и одмах отпутује.
Драгутин је имао неког посла овде, но није само тога ради дошао, већ да види шта чика ради, и да му се удвори; Мргодићева сва породица већ живу унучад закопава, — тако су уверени да ће их све преживети, па се треба за наследство унапред побринути, — да не би старца други ко обрлатио. А могао би још и неки други враг наићи: могао би се још старац оженити, као што у свету и то бива, да стар богаташ узима сироту девојку а имање јој препише.
Родбина мора чику под невидљивим надзором држати.
Како чика дозна да је Драгутин стан изабрао, првом приликом откаже оном жиљеру, и одмах то синовцу јави. Кад то Драгутин чује, откаже и он код куће стан свој и приправља се за сеобу.
Јелици се замке плету а она о том ништа не зна.
Док Мргодићи планове кују, Јелица једнако у тузи живот проводи. Друштва не похађа, нит к њој ко долази. Не може изискивању друштвеном одговарати; па зашто да иде куд, да се обавезује, и на видик се ставља као каква сиротица. У каквом је сад стању, многе пријатељице које су јој у нечем завиделе, гледале би је преко рамена. Милош је и углед њене куће у гроб однео.
Тек поједине баке и сиротиња Јелицу посећују. Може ли им што учинити, учини, ал’ прошло је доба Милошево, кад се сиротињи обилато делило.
[197]Јелица сама своју нужду једва покрива.
Старац ретко долази у варош, а Јелици је узео из шака све што је у заједници са Милошем имала.
Одреди јој дневни трошак, да једва крај с крајем хвата, а осим детета ту је и кухарка. Старац јој дозволио већи трошак само кад Милан Чедомиљевић дође, тобоже да се кућа не осрамоти, а осим овог у кући никад се гост не виђа.
Јелица је црнину већ скинула, ал’ о новим хаљинама ни разговора; старац јој каже да подере најпре старе, вели доста их има. Неће да зна за то да увек у истим не може досадања друштва своја похађати, јер већ изилазе из моде, па би била у друштву подсмех. Јелица има доста хаљина, ал’ би требало прекрајати и други им облик дати, но ипак би познали да су од старих прекројене. Боље нек тако остане; неће никуд ићи.
Јелица према пређашњем животу доста оскудно живи. Падне јој у нужди на памет ујакова заоставштина. Нико јој оданде не пише. Јелица пише Папастакији, и распитује се за наследство; сад би јој то добро дошло. Папастаки ништа не отписује.
После неког времена уручи јој се по овдашњем суду доставница из В. Кад прочита има шта и видети. Ту стоји, да се све ујаково имање путем судске оврхе продало због дуга, и покретно и непокретно. Јелици падне одлука судска из руке. Јелица се горко заплаче, проклиње судбу своју, од рођења је несрећа гони.
Сва јој је нада била у ујаку свом и његовом имању. Никад није посумњала да јој је сигурно наследство с те стране; па гле, поједоше ујаково благо хала и магла.
Ујак да пропадне, сам самцит, покрај толиког имања! То мора бити масло Папастакиних, мисли Јелица. И није се преварила.
Пре нег што ће Јеличин ујак Шандор умрети, у Папастакиној кући извршен је један важан чин.
[198]Као што се већ знало, код Папастакије и Шандора је у спекулацији све натраг пошло. Настале рђаве године, нема изгледа на боље, долазе рокови за исплаћивање уговорних обвезница и меница у спекулацији. Тако је било код једног, тако код другог. Да га сви веровници одједаред притисну, беда је готова. Донекле су биле непокретности обојих нетакнуте, укњижбених дугова у грунтовници још нису имали. Но и то неће дуго трајати.
Папастаки је увидео опасност која му прећаше, па премишља како би се од зла спасао. Папастаки оде једном разглашеном адвокату у В. и саопшти му целу ствар, стање своје како стоји. Адвокат проучи ствар и саветује га да преведе све непокретно имање на женино име. Још то сад може чинити; после ће бити доцне. Нек гледи да од покретнине што пре прода што више може. Папастаки задовољан оде кући и жени то саопшти. Пулхерија се томе јако обрадова. Она му је већ одавна то говорила, и показивала му је живе примере, како јерусалимски и грчки Чивути раде: препишу на женино име све своје имање, па »ником ни петака«. Тако Папастаки у договору са женом и адвокатом препише на име женино сву непокретност, а покретности поче продавати.
Шандор о том још ништа не зна.
Неки веровници начују како је Папастаки на женино име своје грунтовно имање превео, дигоше се као на хајку да тражбине своје у грунтовници на непокретности Шандорове предбележе, јер од Папастакије већ тешко ће се наплатити. Но ништа им је бриге; платиће то Шандорово имање, па после спекуланти нек се сами међу собом гложе.
Дође једна такова предбелешка Шандору с доставницом. Кад то Шандор виде, убезекне се. Папастаки није код куће да му то саопшти, већ сутрадан одмах одјури у В. да види има ли тамо још какве грунтовне предбелешке. Кад види да има, очима не верује, да их прочитати. Веровници већином [199] прибележени у грунтовници; кад чују то други, неће ни они изостати. Беда је већ ту.
Шандор је пренеражен, хуче, не зна шта да мисли, шта да ради. Заиште грунтовну књигу да види, је ли то исто и на непокретности Папастакине прибележено. Има шта видети. Папастаки нема ништа, све је на име женино преведено. Шандор пребледи, сав је потресен, држи се за сто да не падне.
- То је посао Пулхеријин, уздане а зубма зашкрипи.
Једва се Шандор разабере да може изаћи. Шандор је ужасно узрујан. Не сме одмах кући, јер ће са Папастакинима чуда починити. Оде у једну просту гостиону, где још никад није био, па као непознат пије.
Кожа му се јежи, канда га малко грозница хвата. Није чудо, изгубити одједаред све имање злоковарством Папастакиних. Пије, да му се залеђено срце открави.
Премишља шта да ради. Ако одмах оде и уђе у Папастакину кућу тако узрујан, биће крај Папастакиној породици.
Шандор је тако јак човек, да би тог Грка са Пулхеријом смрвио. Зато чека, да се тек пред вече кући крене, да га прва јарост пређе. Бог зна и после шта може бити.
Шандор стиже доцне кући, уђе у собу. Пита куварицу, је л’ чула да ли је Папастаки дошао кући? Она му одговори, да још није дошао, ал’ га чекају. Шандор да донети најјачег вина.
Кад кухарица вино донесе, Шандор чека да она изиђе. Како она изиђе, Шандор закључа врата па седне. Пред њим вино и чаша.
Шандор је јако запурен. На глави му је капа, што је обично по кући носи, златом извезена, поклон од Јелице кад је она још у заводу била; најмилија му је то капа. Запали па пуши, десним лактом на сто наслоњен; лице брижно, мислима занесен.
[200]Сипа у чашу, испије, метне опет чашу на сто.
Зашкрипи зубма, десном песницом пљесне о сто, да се боца превали, а чаша горе у скок, па се свали и одкотрља. Вино се прелило преко стола, и цури на патос.
— Но том се не бих надао, да ће ме Порфирије убити.
То изрече, па тресну лулу која је још горела на сто, скида са себе хаљине, угаси свећу и скрха се у кревет. Настане тишина и хркање.
Кухарица је све то кроз кључаоницу гледала и слушала, после је приповедала.
Кад ујутру, нема Шандора да устаје. Већ близу подне... — Онда силом отворе врата и нађу њега мртва на кревету. Као што се зна, једни су казали: »Крв га је угушила«; други опет: »Отровао се.«
Др. Цифрић је ту ствар већ начисто извео.
Кад се чуло за смрт Шандорову, Папастаки је дошао онај дан после подне кући. Он није био на далеком путу, већ у околини; бојао се, кад чује Шандор шта је учинио, шта ће онда бити; крио се.
Смрт Шандорова спасла је Папастакија од бриге. Шандор мртав лежи, у хладном гробу, а ту су затрпани и греси Папастакини. Но Папастакиници жеља се испунила; купили су доцније мали спахилук.
После Шандорове смрти судске оврхе једна другу стиже. Прода му се сва заоставштина. Тако Шандор изгуби имање и живот без нужде.
Јелици ништа не остаде, само празан тестамент.
Па каква ствар учини у обитељи Шандоровој преврат, да не буде сретан ни он ни Јелица! Проклета Каја, која је после као и »лепи Иво« робије допала. Да не би Каје, Јелица би остала у кући, па би Шандор у кућу кога оженио! Да не би Папастакије, не би се струци спекулације неук на срећу бацио, имање и себе уништио. А Јелица би сретнија била.
Велика је неслога завладала у кући Милана Чедомиљевића.
Меланија је преотела мах. Милана тако сматра, канда није он у кући глава. Ил’ био ил’ не био Милан код куће, Меланија иде у друштва, нит хаје, ако се когод из тог друштва Милану не допада. Иде у купатила, а не пита га, да л’ се њему то допада ил’ не. Ту је и неко позориште. Меланију прате из позоришта кући туђи млади људи у отсутности Милановој, и он све то зна, па не хаје.
Милан опет, кад отпутује, не каже Меланији куд иде. Тек јој само јави да ће отпутовати, а Меланија много о томе не распитује. Тако изгледа канда не мари ма колико дуго изостао. Тек каткад би га запитала: »Кад ћеш у М. да надгледаш родбину?« Под родбином разумевала је Меланија Јелицу, ал’ никад је није поздрављала.
Иначе нису рђаво живели. Једно према другом није сурово; могло би се рећи да је ту мирна неслога. Нема ту трвења, нити распре; само што једно за друго не хаје.
Мати Меланијина већ је у том животу огуглала, навикла се.
Већ су обоје међу собом, што се љубави брачне тиче, тако занемарени, да већ и једном и другом на памет долази, да би боље било да се брачно разведу; та и онако би се о њима могла певати она песма: »Боже спари ко за кога мари.«
Милану је само жао било оно троје женске деце, што би код матере остале. Меланијиној матери опет жао за имањем Милановим; могао би се он после оженити, на децу заборавити и другој деци временом све оставити.
И то је жалостан живот. Млади, лепи, изображени, богати, па какав је то породичан живот?!
Није ниједно од њих нужде патило, нема међу њима заједничког рада, који бива нуждом и патњом [202] окаљен, те да се и једног и другог врлине истакну и припознаду.
Код једних у борби за опстанак, у сиротињи изроди се рђав живот у породици; код других опет богатство смета. Можда би боље било по Милана и Меланију, да су у борби живота судбу делили.
Милан често иде у М. и похађа Јелицу. Кад дође, он одседне код Јелице, ал’ не пропушта да не оде старом Мргодићу, још онај ил’ други дан.
Јелица Милана лепо прима.
Ту је већ и Драгутин Мргодић. Недавно се доселио, и у послу своме јако напредује. Чика Пера му набавља странке. Иде на салашу од куће до куће, од газде до одаџије, и Драгутина препоручује за парнице. У вароши све је дужнике своје узбунио да Драгутина препоручи. У таквим приликама адвокат и може процветати.
Милан је с Драгутином одавна познат и састаје се с њиме које код Јелице, које код чике на салашу и у вароши, а никако с њим симпатисао није. Противне две нарави. Милан поетичког, идеалног полета човек, весељак, друштвен, дарежљив; Драгутин, материалиста, себичњак, грамзи за богатством, увек намрштен, никад се искрено не насмеје, већ само се смеши и мери туђу реч да докучи тајне, ал’ његове нико да не зна; иначе бистар у својој струци, знанствен и приљежан; но од њега сиротиња нема шта ишчекивати; немилостив, могао би ко на очиглед му од глади скапати.
Такова два човека не могу се слагати осим спољно; ту искрености нема. Зато међу њима не би могло бити дубљег пријатељства; могу цео век у дотицају проводити, ал’ ништ их неће једно другом привлачити.
Покрај њихових природних противности, у породици Мргодића обоје играју противне улоге. Драгутин одан користи своје породице, а ту је и његова, у случају каквог обрта у располагању Петра Мргодића; није пријатељ Јелици, која ако Јуцика у животу дуже остане, моћи ће се у благу Петра [203] Мргодића како хоће ширити; Милан напротив правдољубив, више је за корист Јеличину заузет, а да би могао, радије би њој на руку ишао, нег ма коме.
Сем тога, Милан је осећао у себи нешто, чим би Јелицу себи привукао, ил’ чим би она њега привукла. Драгутин и Милан, сваки у осећајима својим скривен, већ по нагону свом пазе шта ће онај рећи, а шта ће он скрити.
Драгутин походи Милана, а овај му враћа посету. И то враћа му наравно код Јелице, у дому чике Петра Мргодића; па само осмешљиво гледи на Милана, како се овај ту као неки газда настанио, и господствено укочено госта дочекује; Милан се пак сам осећа у некаквој незгоди, где он дочекује као стран, ожењен, у Мргодићевом дому најважнијег члана породице. Драгутин привидно и одаје му почаст првенства, а шта при том мисли, ко би знао!
Драгутин одлази на салаш чики, па овом приликом каже му како га је Милан походио, и како је Милану посету вратио.
Старац Драгутину препоручује да се према Милану лепо понаша, као према рођаку и побратиму покојног Милоша.
Иначе шкрт старац, сврне у варош, Јелици наложи да справи леп ручак, и да Драгутина позове.
Драгутин је канда прозрео план чикин, и обећава да ће му све по жељи чинити. Замоли после старац Милана да удовицу и дете јој не заборави, да је чешће похађа, а то исто препоручи и Драгутину, и још да се, ови обоје слажу. Сирота Јелица, вели старац, не похађа нит прима друштва, бар присна родбина нек је похађа, и у тешким удовичким данима теши. Но и брат Павле с Татијаном је родбина, а о њима не спомиње. Зна да их Јелица не трпи.
Зна старац шта ради: крепи Јелицу у пријатељству према Милану, а Татијану подбада тиме, [204] што је у кућу не зове. Биће из освете више сплетака.
Пред светом јако у очи пада, што Милан тако често у М. долази, и код удовице одседа, и подуже се ту бави, а овамо има у својој вароши живу породицу. Глас је већ и амо допирао, да Милан са својом женом најбоље не живи. Разнео се био већ глас да ће Милан брак са Меланијом развести, и да ће узети Јелицу, па да то и сам старац хоће; иначе што би трпео у кући Милана да се као газда ту шири.
Јелица је нешто чула шта се говори.
Татијана и Мицика у кући, и иначе о другом ничем и не говоре, већ само о Милану и Јелици. Јелица је већ у том огуглала, све стрпељиво сноси. У друштва не иде, па јој је све лакше сносити.
Доиста, Милан покрај старчеве дозволе осећа се нешто канда је ту као код куће; још више, ту је нашао души својој мирно пристаниште. Само да га деца не вежу, волео би да се својој породици и не врати.
И Јелица се Милану привикла. Није чудо, усамљена женска неће лако одбити утеху, ма откуд она долазила, а Милан речитошћу својом и искреним понашањем кадар је био женску финог осећаја и обвезати. Милан је био једини с ким се могла Јелица поверљиво разговарати и своје јаде делити. Јелица приповеда Милану како је од старца у свему мучена. А Милан опет њој се тужака како код куће своје није задовољан. Две незадовољне душе јадају се, и у том јаду им се душе спајају.
Показују се клице негдашње скривене симпатије. Кад је Милан први пут Јелицу видео, била је она већ испрошена, ал’ му се у уображењу неки чудан свет појавио, луча прве љубави; но та је Јеличиним венчањем потавнила. Покојни Милош је ту лучу потамнио. Па је још Јелици девер био.
Два чудна осећаја су Милана у том тренутку обузела била. Милош, брат му и друг, узима Јелицу; [205] тешко му је што је Јелицу други благовремено присвојио; лакше му је што је брат узима, а не туђин. Ко зна није ли га још трећи осећај морио: боље да је и туђин нег брат, бар не би му пред очима била. Тако је Милан у оно доба мислио и осећао.
Јелица се радовала што је добила тако финог, угледног девера. Милан је постао Јелици јако симпатичан.
Милош већ по себи болешљив, корак по корак, степен по степен се смрти приближавао. Јелица му је била анђео хранитељ, а Милан му у невољи утешилац. Милан као сродник и девер не једаред је био Милошу и Јелици разбибрига. Милош и Јелица без Милана никуда. Била је то нека свеза, која је неке тајанствене осећаје код обојих скривала. То се осећало а није говорило.
Колико је Милошу горе и горе бивало, толико је јаче тињао скривен жар љубави у Милану.
Доброта Милошева је заустављала да љубав та не запламти. Но кад је Милош од доктора остављен, већ као полумртав, где му се буктиња живота гасила, преодоле жар у Милану, и осећај свој Јелици начисто изјави. У страсном жару свом, исказао је пред Јелицом исповест, и ако искрену, ал’ у положају њеном увредљиву. Увреду ту збрисао је Милош; доцније је старац понашањем својим исту изгладио.
Милош је умро, Јелица се нема шта срдити на Милана, но старе клице су код обојих проникле. Милан је већ одавна у срцу о љубави са Меланијом прорачун учинио. Он се најбоље осећа код Јелице, а Јелица покрај њега. Једном приликом о одношајима се својим разговарају.
— Ал’ смо ми баш несретни, Јелице! У цвету младости постала си првим кораком, како си амо у кућу ступила, хранитељком вечито болесног Милоша. Неки су те сажаљевали, неки су се дивили оданости твојој према болеснику. Па још старац, то [206] чудо, не можеш никако с њим начисто; овамо се према мени показује галантан човек, а теби где год може ускраћује, рече озбиљно Милан.
— Велики је лис тај старац, још га, Милане, не познајеш; и што се теби тако показује, није чист посао, рече Јелица.
— Да је препреден старац то знам, то се види.
— Те како, и ово што тебе тако прима, има узрока.
— Знаш, Јелице, шта ја мислим. Говорио сам ти већ: старац је чуо да ја с Меланијом не живим добро, па ми је рекао, кад бих се развенчао, и тебе узео, дао би ти коју хиљаду да за мене пођеш. Лукав старац.
— Лако може бити, само одавде да ме истисне.
— Па то је могуће. Дај ми реч да хоћеш, ја ћу се већ за тај корак приправити.
Јелица се мисли.
— Па шта би онда било са Јуциком? Овде на слушкињи оставити не бих је могла.
— Јуцика с тобом, ти с Јуциком.
— А шта би ти са децом од две жене чинио?
— Деца су женска, морала би код матере остати, а иначе где се слажу муж и жена, ту деца не чине разлику, моја твоја, твоја моја; ко воли матер, треба да воли и децу.
— Тако је. Само кад би се могла од старца ослободити. Чудан је то светац, па пакостан, подмукао. Шта је недавно урадио: видео си на салашу да је леп виноградац разорао, башту искоренио, моје красне кајсије и вишње, и то као у пркос, што сам ја то волела, а овамо пред тобом тобож ме хвали. Ништа му не верујем, рече љутито Јелица.
— Сам сам се чудио; кад га запитах, рече ми: нема Милоша, нема ко да надгледа, па шта ће му.
— Још Милоша спомиње јадник, а овамо како је тешко било од њега за Милошеву болест новаца добити.
[207]Милан задње речи није ни чуо. Као иза сна пробуђен устане, приђе Јелици и ухвати је за руку, и озбиљно проговори.
— Јелице, хоћеш бити моја? Што о теби осећам, познато ти је. Ти овамо мене привлачиш, не дом Мргодића. Код тебе ми је срце одавна остало, бадава га је код мене Меланија тражила; ја рђаво живим код куће, ја Меланију не волим; опет те питам, Јелице, хоћеш бити моја?
Ове су речи Милану из срца ишле. Чека Јеличин одговор. Јелица убезекнута, збуњена, те речи су јој кроз живце прошле, не може одмах да говори. Говорила би ал’ језиком заплеће.
Јелица пусти реч из срца, рече умилним тоном Милану:
— До сутра да промислим, — промуца Јелица.
Милан на то пристане, опрости се и удали. Јелица се дуго мисли, како ће она тако велик корак учинити, а да остави Мргодићеву породицу. Жао јој је, ал’ ипак ће пристати. Покрај старца се искрено живети не може.
Јелица се решила. Сутрадан изјави Милану, да уз његову жељу пристаје. Кад то чу Милан, јако се зарадова, љуби Јеличину руку, образ. И Јелица га пољуби.
Зададу реч, да се неће изневерити.
Милан задовољан отпутова. Јелица се сама собом разрачунала. Она тако као досада у друштву мргодљивог старца живети не може. Мисли се, какав је то живот, кад се живи покрај старца као покрај каквог пустињака.
Сирота Јелица кује планове за своју будућност, а не види буру, која јој прети.
Милан пре нег што ће отићи, изјави Јелици да је готов на сваку услугу. Знао је да је Јелица у теснацу. Нове хаљине јој старац не прави, има их доста старих, вели свекар, па јој Милан донесе лепе робе за хаљине. Јелица то без устручавања прими, под изговором, да јој је за живота Милошевог кадикад овом на очиглед поклоне [208] давао. Одмах да скројити и шити, и само је нешто сама израђивала, као и за малу Јуцику. За њу је од старих својих прекрајала.
После Милановог одласка бруји по вароши како је Милан купио Јелици робу за хаљине. Знали су да старац ником, ни себи ново не купује. Не траје неколико дана, а Јелица са Јуциком у новим хаљинама се шета.
Татијана зна све, и како сваком срце бије; како не би знала шта се у Мргодића кући догађа? Знала је за све што се Милан са Јелицом разговара. А како да не би знала?
Јелица је имала до смрти Милошеве редовну кухарку. Доцније је држала више под именом кухарке послужавку, која је била удата и стан свој није у кући имала. Старац је наредио да се јело из гостионе носи, јер је тако јевтиније, а послужавка тек обдан послужује, па зарана и кући иде. Тек кад је Милан ту, онда се спрема, куха код куће.
На истом боју где је Јелица, седи и једна старија удовица, госпођа Наталија. Негда машамода, сад трудом својим лепим иметком снабдевена, ишчекује срећу, каквог доброг пензионерца, ил’ ма кога који јој се допадне, јер и ако јесте у годинама, ал’ је кокета, а кокета никад не стари.
Госпођа Наталија је врло радознала; ко се жени, ко удаје, која кога воли, све је морала знати.
Кухарке су присутне миту, па тако је и са Јеличином Резом. Госпођа Наталија Рези да што год, а ова јој за то кроз прсте гледи, допушта да може прислушкивати.
Том приликом кад се Јелица са Миланом договарала, Наталија је била код врата, кроз кључаоницу је гледала и прислушкивала. Шта је чула, то неће код Наталије тајна остати.
Првом приликом како се Наталија са Татијаном састала, све јој је исказала, Старе су познате. Татијана то једва дочека, и мужа свог Павла научи, како ће све Петру брату казати. Још му [209] наложи, да не заборави казати, какве јој је Милан хаљине направити дао. Наравно да је и то од Наталије сазнала, а ова је то знала од Јелице, јер како би могла бити да Јелица искрено робу »Нати машамоди« не покаже, да густира. Јелица јој је и то рекла, да је то поклон од Милана.
Павле бачвар иде на салаш брату.
Како се састану започну разговор.
— Донео сам ти вести ал’ не баш најбоље; кад седнем, приповедаћу ти.
— Дакле не најбоље; а шта може бити зло по мене осим смрти? — рече хладнокрвно браца Пера.
— Окан’ се смрти, Петре, имаш откуда живети; но да ти кажем нешто смешно што сам од Татијане чуо. Тај Милан Чедомиљевић опет је био ту, код Јелице; не знам како можеш трпети, сваки се чуди.
— Та говори какво је то чудо.
— Јест, тај Милан био је ту па је испросио Јелицу за жену, а са својом ће да се развенча.
— Па онда?
— Па онда ће је узети.
— Па нек је узме.
— Е, ал’ онда јој мораш хиљаде дати.
- Булазниш којешта. Како се уда, нема ништ тражити, ти си сам то казао а не ја. Камо среће да се уда! Па од кога си ти то чуо?
— Та знаш, од Татијане|, а она је чула од њене машамоде, од те извикане Нате, која је прислушкивала кад се Јелица с Миланом о томе договарала, па све Татијани казала. Па онда знаш још шта: Јелица се шеће у новим хаљинама што јој је Милан купио. Но, то баш није лепо!
— Окај се тог; боље он да купује нег ја, девер јој је а покојном Милошу је брат од тетке.
— Но ја већ то не бих трпио; ма ђаво од тетке био, истерао бих је из куће с њиме заједно.
[210]— Како знаш онако и говориш. Говори друго што паметније.
Тим старац пресече говор о Јелици; доста му је што је чуо. Показује се да је љутит, напротив задовољан је. Заподене други разговор. То се Павлу не допада, па и он као нешто ражљућен, није се хтео дуже бавити, већ оде.
Старац је у срцу био задовољан. Све иде по његовом плану и жељи. Шта је његов план, неће Павлу исповедати, јер би то одмах дознала Татијана, па би могло до Јелициног знања доћи, што није рад.
Павле се незадовољан кући врати. Што је чуо од брата искаже, па још и то дода, како је брат био љутит; није хтео даље о томе да слуша.
Татијана је задовољна само кад је Петар љутит; љутину ту Јелица ће осетити. Она ће старцу често таке новине достављати. Нек се љути, па ће му се досадити, и као што она вели, Јелици »пасош« дати.
Старац Петар дозивље на салаш Драгутина, да се с њим посаветује. Драгутин је увек готов чику да послуша. Дође на салаш, и ту се одмах заподене разговор о Јелици. Драгутин је мудар, њему ће се старац већма и поверити, јер ако му план за руком пође, требаће га. Старац му саопшти шта је по Татијани о Јелици чуо.
Драгутин зна за то. Татијана је већ код њега била да му ту важну ствар саопшти.
— Дакле, Драгутине, сад си чуо и видео; шта судиш?
— Добро је, кад је тако. Нек се Милан са женом развенча, па нек Јелицу узме. Не морате јој ништ дати, ил’ можете је с багателом с врата скинути, Милан је богат.
— Ал’ ако је не узме?
— Свако познанство има следства своја; ова неће ни овде изостати, време ће то решити, ту треба само стрпљења.
[211]— Паметно говориш, разумемо се. Да л’ одлазиш Јелици?
— Ретко.
— Како ти се допада та женска с њеном нарави?
— Искрено да вам кажем, чико, Јелица је искрена срца, но жестока, зна се за ситнарију разљутити; мало је и поносита.
— Не мало већ и сувише.
— Па је и поводљива.
— Како где, где-како је и јогунаста.
— Та већ то су женске ствари, но ово је најглавније: Јелица је млада, где ће она навек удовица остати?
— Па добро, нек се уда, марим ја.
— Ал’ ако неће, силом се не да; само лепо, па мало стрпљења.
— А шта ће бити са дететом ако се уда? запита старац.
— Узеће га к себи, ал’ ви морате за њ плаћати, ако га она не хтедне код вас оставити.
— Шта ће ми дете код живе матере, — видиш и онако како чемерно изгледа, — да се с њом патим. Волим што и дати на дете.
— Опет вам, чико, стрпљење препоручујем.
— А јеси ли био с Миланом последњи пут?
— Јесам, казао сам му како се радујем, што је тако искрен рођак, дете и Јелицу чешће похађа.
— А одлази ли тамо Неца Илијашевић. И тај је био присни пријатељ Милошев?
— Одлази.
— Само, Драгутине, пази на све.
— Пазићу.
Тим буде закључен разговор о Јелици.
Док се о Јелици тако планови кују, она се забавља са својом ћерком, која је већ величка, иде у школу.
Није прошло неколико недеља, а Милан ево опет. Обоје се зарадоваше. Милан Јелици приповеда, [212] како се баба пуница бочи против њега, пребацује му шта он овде ради, а своју породицу пренебрегава. Меланија слуша па тек на њега презриво гледа, а ништа не говори. Каже Милан да је пуници изјавио, како је готов и из њихове куће изићи; није он спао ни на кога, и да је готов на развод брака пристати. Меланија му на то одговорила, да је и она готова у свако доба. То је доста.
У тој распри је и кућу оставио на дуже време.
Милан Јелици свечано изјави тврду вољу и жељу, да је готов узети како се од жене разведе. Кад ће започети рок томе, још није измерио, ал’ дуго неће трајати; у начелу је ствар код њега свршена. Јелица му све поверова, наду и будућност своју, разуму и вољи му предала. Милан се њојзи заклиње, да ће реч одржати, и да су им судбе везане.
При таквој заклетви Јелица се осећа као новорођена. Каква пријатност срце јој обузима! Није тако осећала ни кад су јој брачни венац с Милошем на главу положили. Милан ће бити њен штит, њена обрана. Она му се заверава да ће с њим добро и зло делити, с њим драговољно и у пропаст се сурвати.
Тронут Милан Јелицу притисне к срцу, и опет је уверава да је готов живот за њу положити. Савез је склопљен. Сретан пар! Милан се није дуго бавио у вароши, већ похита кући да види какве му се замке онде плету.
Кад је Милан Чедомиљевић отпутовао, заборавио је на старца Мргодића. Није га на салашу походио. Ко би знао, хотимице ил’ нехотице. Можда Милан није рад са старцем се састати, да се не би пре времена истрчао, јер је већ напипао да он Јелици добра не мисли.
[213]Ал’ од Наталије све сазнаје Татијана. Чула је опет његов разговор са Јелицом, а Татијани више не треба; одмах шиље мужа старцу да му све исприча.
Кад старац чу да је Милан био ту, а није га походио, зачуди се. Не зна да растумачи; ил’ се Милан код Јелице на своју руку отео, па држи да није нужно старца походити, ил’ му се што догодило, ал’ бар би требало да му поздрав по коме пошље.
Машамода Наталија давала је радо бацати карте. (Каткад и карте нешто погоде, мисли она,) Њена кућевна картара била је Сара Циганка, са прорицања свог на гласу.
Покојни Милош картаре није трпео, (канда је знао да му неће ништа добро прорећи.) Није ни старац картаре трпео. Тако Јелица није била навикнута на картаре, и баба Сара к њој није долазила, јер је обично пре тога увек одбијена бивала.
Једном приликом кад је баба Сара Наталији карте бацала, кажу јој да оде Јелици и карте јој баца. Она не смеде тамо, да не буде отерана као и досад. Наталија узме ствар на се, каже јој да оде сутра после подне Јелици, и она ће ту бити, па ње ради неће бити одбијена. Да јој о неким кућевним приликама и упутстава.
Циганка то једва дочека. На опредељен сахат сутрадан наћи ће се код Јелице.
Доиста сутрадан после подне оде Наталија Јелици. Јелица Наталију по обичају лепо дочека, и започну разговор.
— Драго ми је, већ неколико дана нисте били код мене; лепо, госпођо комшинице.
— Како ви мени долазите, тако и ја вама; бадава, младе лепе госпе, па још удовице, поносне су.
— Опростите, ја се немам у свом стању ничим поносити, а покрај моје Јуцике имам доста посла и забаве.
[214]— Ман’те се, Бога вам, бриге; да сам ја ваших година, видели би какве бих имала бриге. Вама још руже цветају.
— Лако је вама, а тешко мени.
— А зашто тешко? Зато зар што сте удовица?
— Па није л’ то доста терета, тако сама без заштите?
— А ви се удајте, па крај.
— Канда је то тако лако, па зар да оставим оваку кућу?
— Брига вам је, наћи ћете ви друга.
Оне се тако својски разговарају као пријатељске укућанке, кад се одједаред отшкринуше врата, и уђе једна Циганка.
— Помоз’ Бог, млада, да ти бацам карте, да ти видим шта ти је било и шта ће ти бити.
— Не требам, повикне Јелица.
Баба гледи укочено Наталију, чека да јој помогне.
Висока сува Циганка, већ у годинама, а још прилична; лице црномањасто као у какве Абисинке; на њој плаветна сукња; на глави циганска џега, а црна јој коса исплетена са пужевима у курјуцима виси; на њој ћурак; торба на левој страни а штап у десној руци.
— Допустите јој мени за љубав. Та погађа, поткрепи Наталија. Циганка гледи у Јелицу.
— Мети млада баби на белегу, седи до бабе; ако ти не кажем истину, пљуни баби у очи.
То изрече, извуче из џепа карте, растре их, па поче прорицати.
— Мудра си и паметна си, мало среће имаш, много душмана имаш. Право кажи, ко ти је та стара жена што тако мрзи на тебе; је л’ ти свекрва, ил’ јетрва?
— Не знам баба, свекрве немам, јетрве немам.
— Имаш ли кога у роду, право кажи баби.
— Имам у роду.
[215]— Та ти зло ради. Дај баби једну стару сукњу, даће ти баба траве, да ти нико нахудити не може.
Циганка Јелици у очи гледи па продужује.
— Право кажи баби, немој да лажеш, два си венца имала, овде се види.
— Нисам, баба, имала два венца.
— Ако ниси, имаћеш.
— Па шта то значи, баба, два венца?
— Двапут ћеш се удавати, с другим ћеш бити сретна, с паром си децу родила.
Јелица се насмеје, па тек као из шале одговара:
— Па јесам.
— Без пара саранила.
— Право ми кажи имаш ли болестан кревет у кући?
— Имам.
— На то ти мени гледај, неко ти је болестан. Запитљиво гледи у Јелицу, продужи: Хајд’ шта ћеш баби дати, па ће баба видети хоће л’ оздравити. Донеси баби парче хлеба. Имаш ли мало сланине?
— Ти само погоди, па онда ћу ти дати.
— Донеси баби једну сребрну форинту; да видим, вратићу ти.
Јелица донесе форинту, па метне на сто.
Циганка вади из завеска из мараме траву.
— Ово ти је чистац, да ти се чисти несрећа од куће, ово ти је друго добрац, да ти долази добро, добар ђувегија у кућу, ово ти је треће девесиље, вилина трава.
Ово изрече па гледи Јелици у очи. Јелица ништа не говори, баба продужи.
— Кога свеца славиш?
— Славим све.
— Та не питам те то, Бог те помогао; које ти је крсно име?
— Свети Ђорђе.
— Донеси мало иверја под оџак, донеси воде неначете, дај једну чинију, нож и кашику.
[216]Сад се баба моли Богу за болесника. Узела нож и кашику, крсти по води и нешто гунђа. К Јелици се окрене.
— Хукни ту у воду.
Јелица хукне. Циганка опет крсти, и моли се Богу.
— С том водом ћеш га трипут умити, пре сунца, и у дванаест сахата у подне, и увече кад сунце седа. Донеси баби сумпорачу.
Јелица јој даде сумпорачу, изиђе из собе па на огњишту начини ватру. Сад циганка извади сребрну форинту, и из завеска траве, ове метне на форинтачу, и продужи.
— Ако су му виле донеле, оне ће му и однети, са сребром заједно.
— Е па како, зар ја нећу више форинтачу добити? запита зачуђено Јелица.
— Немој да жалиш, ако жалиш нема помоћи; кажи: »Тако ме Бог помогао, како жалила за овим сребром, како дошло тако и прошло.«
Јелица као из шале то изрече. Сад оде у кухињу, распрета ватру, па баци у њу и траве и форинту, ал’ задње само привидно, — био је бакарни новац, а сребрни је сакрила.
— Сад то — рече — немој ништа да дираш док баба не дође. За три дана ја ћу доћи. Ево ти ове мрвице од хлеба, па ћеш болесника заложити, и ево ти ове корице, — то су с девет воћака девет врхова, — ево ти од јасенка гранчица. Ујутру пре зоре ћеш устати, с девет бунара воде неначете донеси, и тих девет врхова кухај у тој води, па ћеш га купати и то ујутру пре сунца, па воду баци на раскршће, — нека се болест крсти од њега, с нечистим дошло с нечистим отишло, — а јасенак мети му под главу.
— А какво је дрво јасенак? запита Јелица.
— То је нечисто дрво, то је њихово — вилинско — дрво, ту се оне чешљају; не дао ти Бог да наиђеш на њихов чешаљ.
[217]— Па шта би било да на њих наиђем?
— Морала би бити њина онда; сваку ноћ у дванаест сахати с њима ићи. Па сад немој да дираш у ватру за три дана. Ја морам три ноћи у дванаест сахати молити их, да му поврате здравље, гола као од мајке рођена, под ведрим небом. Упамти добро што сам ти казала. Сад збогом док не дођем.
Кад то изрече, одмах циганка безобзирце изиђе на поље. Јелица и Наталија се смеју.
— Но та мој талир више неће донети, рече шаљиво Јелица.
— Па шта вам је стало до једног талира, старац их има доста, њега треба за јаку.
— Лако је вама тако говорити.
— Да сам ја на вашем месту, морао би старац тако играти како ја свирам.
— Свекар је мој све и сва, одговори невесело Јелица.
— Тог маторог курјака бих ја већ укротила, рече Наталија бесно.
Тако се донекле разговарају, док се Наталија дигне и оде.
Циганка је погодила, да има код Јелице болесника. У трећој соби лежала је болесна Јуцика, ал’ не опасно. Мати се опет побојала да није опасно, јер има дете грозницу, а код детета се од грознице највеће болести развијају. Била је брижна.
Јелица проучава траву, чини јој се безопасна јер лепо мири, купала је дете, и све је чинила по пропису циганчином. И зачудо, детету сутра дан буде сасвим боље, оздравило је. Можда би и без тога оздравило.
Кад после, четврти дан, ето Саре циганке. Опет је ту и Наталија. Сара слободно улази.
— Сретан дан Бог дао, вама, а и мени да буде добро. Еј млада, шта ради болесник, је л’ већ оздравио?
— Јесте, рече весело и смешећи се Јелица.
[218]— Јесам ти рекла, сад знам да си ме слушала; еј камо среће да ме и одсад послушаш, благо теби.
— Па како да те послушам, дед реци опет шта.
— ’Ајд’ да ти сад на твоју срећу бацим карте.
— Дакле хајд’ да видимо какве ћу среће бити?
Циганка извади карте, стане мешати, па рече:
— Помози Боже и мајко Божија, хукни ту.
Јелица хукне у карте, циганка опет меша. Сад растре карте и рече:
— Осма ти карта срећу каже, имаш среће, ал’ више несреће. Ту ти несрећу плава жена прави. Ко ти је Бога ти, та плава жена? Право кажи баби.
— Ја не знам, не могу да се сетим. Мени више женских долазе, ко би знао која је?
— Та канда је у кући, с тобом једе и пије, а о глави ти ради. Добро се пази од те женске, немој јој твоје тајне казати, па ћеш рећи: право ми је баба Сара казала.
Наталија на лицу боју мења. Циганка продужи:
— Имаш две мушке персоне, које мисле здраво на тебе; један плав, један црномањаст, обоје млади. Је л’ истина, немој да лажеш.
— Ја не знам.
— Ако не знаш, скоро ћеш знати. Један те здраво воли, а један лаже. Дед, дај баби на белегу што год, да видим каква ће ти срећа бити?
— Шта ћу ти дати? Погоди најпре, па онда ћу ти дати.
— Не видим се казати, док немам сребро на белези.
Јелица метне на белегу шестак. Баба се расрди и рече:
— Таку срећу за шестак да ти кажем? Та мети једну сребрну Бог те помогао, хоћеш да будеш већа Циганка нег ја.
— Е ја немам толико.
— Ево даћу ја, само нек говори даље, упадне Наталија, оде у своју собу, и донесе сребрн талир, и метне га на белегу.
[219]— Као што кажем, брзо ћеш дознати за ову двојицу младих. Овај плави ти држи срећу и љубав, а други ти мисли велико зло, а у лице ти је добар и предобар.
Циганка замишљено гледи у карте, и прсте мете на маковог краља.
— Ко ти је овај стари човек? Тај ми се види здраво лукав, држи љубав, а и превелику пакост. Чувај се добро од њега. Све зло што ће ти се догодити, кроз тог старог човека, због твоје љубави. Стар човек, плава жена, и стара жена, и у годинама девојка, то је друштво за твоју несрећу. Као што ти кажем, чувај се од те четири персоне. Много ћеш од њих патити, тешко ћеш их преживети, ал’ ти опет напослетку наудити неће. Чуваће те Бог и мајка Божија.
Опет гледи у карте, па рече:
— Млада, млада, велико ти зло прети, велика штета, велика жалост. Нећу да тајим што ми се види, све ћу ти казати. Чувај јединче своје, здраво је брзо, здраво је весело, ал’ зло јој стоји. Тако ми се види, ко канда би умрла, или украдена била.
— Јао Бог с тобом, ко би моје дете украо? рече заплашена Јелица.
— Бог и зли људи; волиш је као душу своју, ал’ богами нећеш је дуго имати. Други ће се с њом поносити, а ти не.
— Како ти тако којешта говориш, баба? Ко би се поносио с мојим дететом нег ја, ко би украо моје дете?
— А зар су једно дете украли Турци ил’ Цигани?
Јелица се на то јако смути, схваћа то за злу слутњу. Наталија то примети па упадне у реч.
— Доста баба, а ви се немојте плашити; може Циганка слагати, она лаже за новце.
На то Циганка:
— Дабогда слажем, али пази млада добро и на себе и на дете. Опомени се старе Циганке, и [220] док си жива опомињаћеш се. Жао ми те је, добра си као добар дан, безазлена си, не знаш ко ти је пријатељ ко ти душманин, страдаћеш као јагње под ножем. Сад збогом.
— Дабогда ти не погодила, стара Циганко.
После тог баба скупи своје и оде.
Јелица прекрштених руку, а у мислима задубљена, гледи за Циганком кад је ова излазила. Ипак не може одмах у тим маштавим сликама, које јој нацртала Циганка, да погоди ону живу слику, која је до ње седела док је Циганка прорицала.
Другачије Наталија. Она је све то погодила, и у речима Циганчиним себе огледала. Она је била та душманка која с Јелицом под једним кровом живи, с њом једе а врат јој ломи.
Тек што Циганка оде, а рупи изненада једна млада госпођица, закуца и отвори одједаред врата, приђе Јелици без поздрава, и стаде је грлити, љубити, — и плакати.
Несретна девојка. Хоће да пође за неког младог чиновника. Човек весељак, ал’ сиромах, па богата мати јединицу своју не да. Наћи ће се боља прилика. Девојка је од матере одбегла, и тражи себи за дан два мирна пристаништа.
Ту младу девојку, једва јој шеснаест година, крстила је Јелица, кад је сама још дете од осам година била. Тек што се ижљубе, а ето у собу још једна старија девојка, пратилица те младе, и сестра Наталијина, која је опет у једном великом селу ситна машамода. Ова је најпре сестри пошла, ал’ врата су затворена, па и она јурне за младом путницом, и ту се са сестром Наталијом нађе, ижљубе се, а сестра радосна вуче је у свој стан.
Ту је она сестри све испричала, да девојка не може на даље сносити иго материно, а сад даје се у заштиту Јелици, а она је пратила. Тако исто и гошћа кумица је Јелици све испричала.
[221]Док се кумица око свог пртљага бавила, изиђе Јелица и по кухарици замоли Наталију на неколико речи.
Састану се.
— Госпођо Наталија, шта ћу у хитости, нисам ничим приправна, требало би што справити, но како ћу на брзу руку?
— Знате шта, слатка Јелице, не треба ту много церемоније: за вечеру мало »супице« па шунке, а то имате; једну торту, нешто посластица, па теј, ето целе параде.
— Ал’ ко ће ми торту код посластичара купити?
— Не брините се, ја ћу, само ви ваше гледајте.
Наталија оде посластичарци, купи торту и друге ситниже. Јелица се зачуди кад се Наталија брзо вратила.
— Ал’ сте брзо дошли!
— Е, имам посла.
— Па тек нећете сада никуд?
— Боме хоћу, већ је вече.
— Зар нећете мој гост бити?
— Жао ми је, не могу, но нек буде место мене гошћа моја сестра Маца.
— То се већ разуме, ал’ ваљда ћете и ви скоро доћи?
— На мене немојте рачунати; кад дођем да дођем, ма и касно било.
Наталија се ужурбала, каже сестри да ће код Јелице гошћа бити, и ту нек се забавља ма докле, док се не врати. Јелица Мацу познаје још од оно доба кад је своје кумче Јелку крстила. Крстила је на своје име.
Наталија ишчезла. Мислио би Бог зна каква посла она има.
Наталија је у споразуму са Татијаном и Мициком. Како је оставила Јелицу и сестру, одмах је похитала Татијани, која је једва дочека. Ту је и Мицика.
— Добро вече. Чудићете се откуд ја тако пред ноћ до вас.
[222]— Мора што да је интересантно, седите, рече Татијана.
— И јесте интересантно. Чудићете се што ћу вам приповедати.
— Молим вас седите па да чујемо.
Поседају. Наталија у среди, а оне две, да из очију Наталијиних изваде новину, тако радознало у њу гледе.
— Дакле да вам приповедам. Пре четири сахата била је Сара Циганка код Јелице, да јој баца карте. Најпре је код мене била, па сам је научила да је Јуцика болесна, и доиста је била, и послала сам је Јелици. И ја сам се ту десила.
Циганка је одмах погодила да има ту болесника, и почела своје врачарије ређати, што је Јелица за готов новац примала, ал’ како се обрадовала, кад јој је споменула да ће с другим мужем сретнија бити нег с првим.
— Тако? рече зачуђено Татијана.
— Тај други муж, то ће бити Милан? упаде Мицика.
— Наравно, само пустите да се изговорим, да што не заборавим. Дакле кад је Сара Циганка споменула другог мужа како ће она с њим боље живети нег са првим, Јелица се тек насмеши, ал’ из очију јој се видело задовољство, и одмах је Циганци дала један сребрн талир.
— Но то је баш, не знам како да је назовем, рече Мицика.
— Боме то је гадно, дода Татијана.
— Па онда опет је по други пут бацала карте после три дана. О другом није ни било прорицања већ о Милану. Ох, ти су већ добро познати.
— Само док чика то чује, рече на зло брза Мицика.
Што је год Циганка говорила, све је Наталија испричала, а нешто додала, нешто изопачила.
— Па шта сад ради, није л’ опет дошао »тај шапов«? запита Татијана.
[223]— Ишчекује га као што сам вам приповедала кад сам кроз кључаоницу слушала; збиће се, узеће се.
— Нек је једаред олош носи, рече љутито Мицика.
— Биће, како видим, и њеном газдовању скоро је крај, дода Татијана.
— Па какво је то газдовање? Сад пред вече стиже са мојом сестром Мацом кћи удовице С. из Е. села. Млада девојка побегла је од матере, хоће силом да се за неприлику уда, и дошла је да се код ње сакрије. Нека јој је то кума, крстила је.
— Лепо, а колико је стара та девојка? запита Мицика.
— Тако око шеснаест година.
— Хаха, па је Јелица крстила. Доста има година Јелица кад је њу крстила, а овамо се све чини млађом, рече подсмешљиво Мицика.
Мицика мисли да је млађа од Јелице, а старија је од ње седам година. Своје године не броји. Јелица би и сад покрај ње као много млађа девојка у очи падала.
— Мани се Мицика година, приповедајте ми молим вас што о њеном газдовању, рече Татијана.
— То је страшно како та женска газдује. Сад, вечерас, у част бегунице даје вечеру, и мене је позвала, ал’ нисам позив примила, добегла сам овамо, па ћу тек доцније тамо. Јелица је дала од посластичарке донети једну велику, скупу торту, и још друге ситнарије, па ће ту бити теја и чоколаде, и свачега.
— Но, то би рада видети, рече Наталија.
— Да то чика види, то би било! дода Мицика.
— Да видите, то је баш трошаџиница, права распикућа.
— Е, да на њој кућа стоји, би је упропастила, рече Татијана.
Тако се још подуже разговараху, док се једаред Наталија не диже да иде.
[224]— Е, сад сам вам се исприповедала... Сад ћу опет тамо да видим шта раде, а ви опет у своје време нећете на ме заборавити; знате, мало кирија да се смањи, је ли тако? — рече смешећи се и као из шале Наталија.
— То ће већ наша брига бити, а ми се у вас уздамо. Сутра ће старац већ све то знати.
— Збогом, лаку ноћ.
Опрости се, а Наталија се упути управо Јелици.
Јелица Наталију лепо прима, нуди је свачим, што је на столу, и пита је где се тако дуго забавила. Наталија каже да је била негде код пријатељице, и да се тамо мало и картала и теја пила, ал’ покрај тог је опет при добром апетиту, од свачег куса, па све хвали.
Сутра дан Татијана поучи Павла и пошље га брату на салаш. Павле запали лулу, глава му је већ пуна од Татијаниних сплетака, и једва чека да на салаш стигне, да све изручи.
Петар га из далека види, мисли се какве ће опет гласе чути. Већ је Павле ту.
— Шта је Павле, какве ми гласе доносиш?
Павле седне.
— Свакојаких чуда у вароши: у твојој кући вашар!
— Какав вашар?
— Тамо код Јелице, сваки дан Циганке врачаре, те јој бацају карте, и причају јој да ће добити бољег мужа нег што је био Милош.
— Право има. Милош је био болестан човек. Да сам знао да ће тако испасти, не бих га ни женио.
— Па тек што јој то прорицала Циганка, дала јој два сребрна талира. Откуд њој талира? То су твоји! Та ће твоју кућу упропастити.
— То нису моји талири; ја моје новце не држим код ње, одговори флегматично Петар.
— Откуд јој, дакле?
— Можда је нов ђувегија даривао, рече подсмешљиво Павле.
[225]— Правиш само лакрдије, с тобом се не може човек разговарати, није ти вредно ништа говорити.
— Па дед’ говори даље, да чујем.
— Код Јелице је скривена нека бегуница фрајла, кућу је оставила за швалером.
— Не разумем те, шта је то, говори јасније.
— Како да ти говорим: једна је девојка код Јелице сакривена.
— А чија је?
— А знам ја.
— Само којешта ћаскаш, не разумем те.
— Кад ми Татијана напунила главу, не знам с које стране да почнем, ја ти све то изређати не знам као она. Но знаш шта, Петре, најбоље би било, да сама Татијана амо дође, она ће ти све изређати. Хоћеш да је пошљем?
— Добро, пошљи је.
— А ја нећу да оклевам, одмах идем.
Петар само главом махне да може ићи. Татијани искаже све с поруком да одмах иде на салаш брату.
Татијана се томе јако зарадова. Знала је, старац не воли, кад му ко и сувише сплеткама уши набија, а она се није могла уздржати да том приликом све не искаже што зна и што не зна. Мора да нешто тишти старца, кад је зове.
Павле Татијани приправи кола, и она се одвезе на салаш. Кад тамо стигне, старац је понуди да седне.
— Шта је, Татијана, какве си ми то новине по Павлу послала?
— Ја сам вам поручила, бато, — тако је Татијана старца звала, — по Павлу, ал’ кад је везан, сплетен па никад начисто не искаже, чисто се једим.
— Дакле шта је то, каква је бегуница код Јелице?
— То је једне богате удовице трговкиње кћи, са села, крстила је Јелица, ако је истина, бар тако [226] се чује, и сад је код ње скривена, па се оно вече у кући частило. Ту је било торте и свачега, а стаје то богме новаца, ја не знам само откуд стачи?
— Па хоће ли девојка тамо остати?
— Ко би знао, ваљда ће је мати тражити; хоће девојка силом за неприлику да пође, а мати је не да. Но било како му драго, то је велика срамота да она таку кућу бешчасти. Шта ће свет казати?
— А шта је са Циганком, са врачањем?
— Дала је карте бацати, срећу гледати, и стојало јој да ће се удати, и да ће бољег мужа добити, него што је био први, и она се на то насмешила, и од радости дала Циганци два сребрна талира, срам да је буде.
— Од кога си све то чула?
— Од Наталије машамоде. Она је била онде и на вечери и кад је Циганка карте бацала.
— А је л’ био Милан онде?
— Још од оног доба није, знала би Наталија, но сад опет чешће онамо долази доктор Илијашевић, лечи дете, па каткад је онде и окукао.
— Зар је дете болесно?
— Та онако слабачка је, као и досад, ал’ шта ће ту због тога доктор; па шта још, дала јој Циганка неке траве, манђије, да купа дете. Да сам као ви, све бих ја то растерала, и Милана, и доктора, и Циганке, па и ту бегуницу бих одмах истерала.
— Е сад знам доста, забележићу, само ти ћути.
Још је Татијана које шта много говорила, док није сустала, па се онда опрости и оде. Старцу се новине допадају, ал’ своје мисли Татијани не исповеда, за њега још није ствар сазрела.
Дође и Драгутин на салаш. И он му тако као и Татијана приповеда, а старац је према њему мало откривенији, у плану се већ разумевају.
Сирота бегуница Јелка није срећна. Наиђе ујак њен на траг, нађе је код Јелице, и одведе је натраг матери. Наталија је то одмах Татијани јавила, а ова опет старцу.
[227]Татијана разглашује по вароши, како Јелица Мргодића кућу срамоти.
Тек што бегуницу одведу, ето опет Милана. Милан донесе Јелици вест да се код куће јако завадио, међу њима крв и нож, и да ће скорим започети парница за развод. Само му треба још мало времена да углави шта и како ће бити са децом.
Јелици се на то нешто мути у глави, још не зна на чему је, хоће л’ то по њу добро ил’ зло бити. Ипак остаје стална при својој речи. Она ће све прегорети. Јелица опомене Милана да оде старцу на салаш, и да се извини што га задњи пут није походио. Милан све то држи за прикладно, па ће и учинити. У оној својој узрујаности није држао за пробитачно старца походити.
Кад је Милан походио на салашу старца, овај га лепо дочека као и досад. Ништа не спомиње, што га Милан задњи пут походио није, чини се невешт, но Милан се сам извињује. Старац не само да му не замера, већ га кори што тако ретко долази. Милан се извињава кућевним незгодама, исповеди се старцу како је у распри са женом, и мал да се неће с њом растати.
Кад ове речи старац чу, пређоше му исте преко срца као мелем. Гледи на Милана, пусти дим из луле, а ништа не говори, но види му се по лицу да је задовољан, ближе је цели својој.
Кад се са Миланом растане, опет му препоручује да похађа кућу, а за сплетке, ако какве чује, нека и не хаје. Милан се врати и све Јелици исприча. Јелица је задовољна старчевом изјавом, само се ипак чуди толикој његовој попустљивости.
Милан остане ту неколико дана, тера бригу у друштву познаника и присног свог пријатеља доктора Илијашевића, па отпутује да чини припреме ради брачног развода, а Јелица остане за њим пуна наде у будућност.
Наталија машамода важна је личност у вароши М.
Наталија је остала зарана без оца, а мати јој се уда по други пут, и то за имућног човека. Мати је Наталију и њену сестру млађу Мицу мазила, а пасторчад је пренебрегавала.
Наталија је ишла нешто мало у школу, а после је мати да на машамодлук, у нужди да може од рада живети, јер ако и јест очух јој имућан, ал’ има и он своје деце. Очух јој наскоро умре, а мати јој је прилично онде зграбила, да је после са кћеркама лепо живети могла.
Наталијина прва младост је у галантним друштвима прохујала. Док је мати живела, ишло је лако, но и мати умре. Наталија оде опет у машамодлук, а сестра јој Мица одсели се у велико село Е. где ће се као шваља ил’ сеоска машамода станити. Од ситнијих дама из околине биће доста за репературу, па и за нове послове, а на селу тачније плаћају нег’ у вароши, где половина иде на вересију.
Наталија је кокетна; но ко може машамоди кокетност замерити, па можда ће уловити кадгод каквог младожењу.
Наталија постаде машамода на гласу.
Један млад трговац галантеријских роба запроси Наталију, он јој се допадне и она пође за њега.
Наталијин муж имао је живу матер удовицу, која је досад у вароши била прва машамода; мати и она споје своја предузећа, отворе само један дућан, муж напусти трговину своју, и ступи и он с њима у заједнички рад, као »конфексијонер«, а сви троје под једном фирмом.
Послови су добро ишли, но кад су већ до врхунца дотерали, падне им на памет да би пробитачно били — банкротирати. Сви се у томе сложе, и тако један дан фирма банкротира. Сад навале [229] кредитори да све продаду, а после, ако је нужно, да започну казнену истрагу. Ипак они би се са тридесет-четрдесет процената изравнали. Новци су били у материним рукама, свега тридесет хиљада форината. Мати да сину те новце да иде у Беч изравнања ради, и да још робе купи.
Син оде у Беч, цича зима је била, назебао је и оболио. После неколико дана стиже матери телеграм да јој је син јако болестан.
Кад Наталија у Беч дође, већ је њен муж на самрти. Кад је ван себе, кад к себи долази. Једна бака га је чувала, и срећа што није наишла на кључ од сандука који је био у једном прслуку. Муж јој каже за кључ, ал’ и она је већ све хаљине визитирала, — нашла би га и онако, — те извади из сандука новце, тури у недра, и тако их спасе.
Да л’ су спасени?
Наталијин муж, сиромах Недељко, тако се звао, сад је при себи сад у буни, но напослетку болести подлегне, душу испусти. Наталија Недељка у Бечу укопа, а с новци се врати. Жалосна мати за сином, ал’ жалосна и за новцем. Пита мати Наталију шта је са новци? Наталија вели: неко их је морао украсти од оних који су сина чували.
Шта ће сад мати на то? Она мисли да је новце Наталија узела. Шта ће сад с њом?
Ако је ко од послужитеља узео новце, а започне против њих истрагу, шта ће се користити? Мора исказати колика је потражбина, издаће се, сазнаће веровници и узаптиће их. Боље ту ћутати.
Ипак мати опомене озбиљно Наталију да изда новац, и да с њом подели, иначе ће је тужити, па куд пукло да пукло. Познаје она Наталију, заклела би се да је она узела. Наталија неће да зна за то, већ матер одбија од себе, неће с њом више да живи »кад је процешџиница«! Мати се нађе у чуду, остави Наталију, и узе стан за се.
[230]Мати започне парницу против Наталије.
Адвокати обеју странака одмах се споразумеју у том да излазак парнице неће ни по једну добар бити, и обе се утицајем својих заступника измире тако, да Наталија исплати матери пет хиљада форината и све парничке трошкове, а остало било ма колико нек код ње остане. Наравно да у нагоди није било ни спомена о том остатку, да се не би веровници досетили.
После те парнице Наталија је сама живела, рад машамодски је на страну оставила. Мисли се, има откуд живети.
Тако Наталија, откако је удовица, сама за себе седи, лепо се одева, и тек би се онда удала, кад би себи достојну партију нашла.
Но што да се не уда? Није са светом раскрстила, неће да буде саможива. Она иде у друштва. Ту није поштеђено ни младо ни старо, ни мушко ни женско, жењени као ни нежењени. И Наталија је друштва примила, частила, тејеве, пикнике давала, а и карте су ту.
Наталија се елегантно носи: свака хаљина из Беча, тако и обућа. А као машамода укусно се зна обући, и ма да није лепа, ипак се гдекојима допада. Живи независно по својој вољи.
Године пролазе, и њена младост већ одавна прошла. Сад како је у Мргодићевој кући, настала јој четрдесета година, тако она каже.
Није баш за удадбом, ал’ повољном човеку би се придружила, био он стар био млад. Једва је само мрзило, што је и до данас с њом слепљено име »машамода«. »Ната машамода« у елегантном свету добро не звучи; друго је кад би била и сад у активном раду, и млађа, а не као у пензији.
Наталија би рада сад већ какве друге титуле.
У друштвима је Наталија знатну улогу играла. Једно, у моди је давала тон, друго бојале су се даме од њене критике. Благо оној којој је Наталија пријатељ, тешко којој је непријатељ!
[231]Но зашто је Јелици непријатељ?
Јелица је лепа, млада женска, то јој смета. Да нису бар под једним кровом, можда јој не би сметала; ал’ овако пред очима покрај Јелице губи се опробана кокета. Не помаже ту Наталији ни тоалета ни све њено гиздање.
Кад се Наталија шета, истина тако је укусно обучена, да, кад је састраг видиш, а не познаш, мислио би е то је каква дражесна девојчица од шеснаест година; ход као у голубице. Ал’ кад је спред видиш, онда ти је жао што си је с лица погледао. На лицу кожа отровном бојом прогрижена, набубрена, и не изгледа више на живу кожу. Окреће од ње одмах главу на страну; а Јелица кад је и у »неглиже«, изгледа покрај ње као богиња Галатеја прам Хекуби. Не помаже Наталији што мири од ципеле до главе као апотека.
Младост, лепота Јеличина Наталију пече.
Разне су мушке мржње, а женских још је више.
Да се Јелица њој безусловно одала била, би јој била боља пријатељица. Наталија је хтела да Јелица њу у свему послуша, онда би можда добро било; Јелица није налазила нужде и воље да се њеној ћуди подвргне.
А да је још знала каква је опасна Наталија! Но и да се њој подвргне, држи опет не би боље било, јер ћудљивост и ћефови Наталијини нису за сваку пробитачни, а по Јелицу најмање.
Ког Наталија у мрежу увуче, тај се више оданде не извуче. Ко би знао какве и сад планове Наталија за се кује?
Кад стари Мргодић у варош дође, Наталија како га види одмах му се јави, било у соби било на пољу, пита га за здравље, и хвали га како добро изгледа, како је кочоперан.
Наталија је знала за слабост Мргодића да је тврд, да од својих уста откида.
Једном приликом, кад је било Мргодићу крсно име, уђе Наталија после ручка у његову собу са боцом фина вина, честита куће господару дан, и [232] својеручно му наспе у чашу да му покаже, какву има жиљерку, која и њега може вином да поздрави.
Старац испије вино, захвали се и радује, што такву господствену кирајџиницу има, ал’ боје на лицу не мења, остаје флегматичан. Стари је курјак Мргодић, њега Наталија у клопку неће умамити. А како би лепо било да га умами, да буде госпођа у таким кућама! Њој и ту Јелица смета. Наталија је у споразуму са Татијаном против Јелице, ма да су им смерови противни. У том се једном слажу обе, да треба Јелицу упропастити. Наталија је већ и мушких и женских доста упропастила.
А сирота Јелица још не зна с ким има посла; шта више поверава јој се без разлога; не воли је додуше, чула је доста о њој и то не најлепше, ал’ боји је се. Наталијине измуштране очи привлаче је нехотице као љута змија невину плашљиву птицу.
Наталија је имала толико да може безбрижно живети, но она није с оним што има задовољна.
Што се Наталија уселила у кућу Мргодића, и ту има разлога, јер хоће са старцем у додир да дође, да му се покаже пријатна, услужна, не би л’ га за се задобила. Чуди се како Јелица не задобије за се старца; да је она на њеном месту, вели, старац би већ морао у њену мрежу пасти.
Једаред се обе о томе у Наталијиној соби разговарају.
— Слатка Јелице, ви баш не знате живети, лепа сте, млада сте, но шта вреди кад сте неумешна. Да сам ја снаха богатог Петра Мргодића, била би у вароши прва дама.
— Ха-ха, прва дама покрај Петра Мргодића, мог свекра, то је лепо. А ко се још помогао покрај мог свекра? Не видите ли да неће себи ни панталоне да начини.
[233]— Маните се панталона његових, морао би он што друго правити, вама ил’ мени кад бих ја његова била.
— А кад неће?
— Неће, јер не знате како треба. Треба му се умиљавати а не као дрвена Марија — већ морам вам тако казати — не знате се око њега окретати: све сте намрштена кад дође, све се нешто бојите, зазирете од њега, а такве старе курјаке младе лисице могу увек надмудрити.
Јелица се смеши.
— Дакле да му ласкам? Да га гладим?
— Па да, да га примамљујете да више овде седи, а не на салашу као дивљак; да га облачите, мараму на машлије вежете, погладите, потапшете.
— Јао мене госпођо Наталија, дакле да се мом свекру удварам? — упадне Јелица.
— А да шта ви мислите! Да видите кад се стари пањ запали, дао би вам и душу, могли бисте га око прста савијати; све што има ваше би било.
Јелица на те речи уздахне.
— Право кажете, да сам се тако понашала друкчије би било. Умиљавао се мени старац одмах после смрти Милошеве; тако је љубазан био, да сам се сама чудила; ласкао ми је преко »јего«.
— Видите да имам право, ал’ кажите ми, слатка, искрено, ви знате да сам ваша пријатељица, је л’ вас кадгод старац пољубио?
Јелица застиђена зарумени се.
— Хтео је, ал’ сам га тако мрко погледала и руку му одбила, да је видео с ким има посла. Од то доба не гледи добро на мене, па ни на Јуцику, а пре је грлио, љубио; долазио је у поноћ да види да л’ Јуцика спава, а сад не да јој ни руку да пољуби; махне да га се окане.
— Ето видите, право вам кажем, нисте вредни да живите, не знате.
Наталија је тим само искушава.
[234]— Знам шта мислите, но ваши назори су противни мојим осећајима, рече као нешто ‘раздражена Јелица.
— Право имате, Јелице, само сам вас на пробу мећала, но сад ћу друго што да вас питам. Но будите ми искрени, избаците из главе ако су вас моје речи дирнуле. Сад нешто друго. Ја видим ваш тежак живот, и рада бих вам помоћи. Ја имам доста новаца за себе, ал’ кад би било још више, не би баш ни то шкодило. Једну тајну ћу вам поверити, знам да ме нећете издати. Ваш старац је велик враг, не мислите да је такав, као што споља изгледа. Он на женске не мрзи. Кад је остао удовац, да знате какав је био. »Испод мире три ђавола вире«. Најпре је завео неки »виршофт« кухарица и собарица; имао је и ту плодан живот. Ту је старац нешто тако поклизнуо, да би зла допао да мене не би. После тога је мене облетао, ал’ ја у оно доба на такве каваљере нисам ни гледала. Ко је мој, тај је морао бити »феш«, а не покрај толиког блага забатаљен као што је он био. Била сам тако као сад ви, млада, поносита, ал’ сам и ја к себи дошла. Дакле сад на тајну. Гледајте а наговарајте старца из далека, да ме узме за жену, па да видите како ћемо живети. Кад бих га ја у корду узела, јагње би начинила од тог маторог курјака. Ишли бисмо заједно по купатилима и театрима, пикницима, а старац би морао отворити своју кесу. Вама пак кад би дошла воља да се удате, тридесет хиљада не гине, а толико ја имам.
Јелица зачуђено гледи па проговори:
— То додуше не би рђаво било, ал’ од моје стране о том не би смела старцу ни беле рећи; но знате шта, госпођо Наталија, ви сте добри са Татијаном, она би вам то могла лакше израдити код старца.
— Ха-ха, видите да не познајете свет. Татијана да мене препоручи, једна ординарна бачварка! То је лепо, то је за мене леп комплименат.
[235]— Опростите, ја вас нисам хтела увредити; зато сам рекла, јер знам да са Татијаном добро живите.
— Ха-ха, праштам вам, јер још не познајете свет. Дакле ви мислите, да ја с Татијаном Бог зна како добро живим? С Татијаном? »Фидон!« О том ни помисли, то је само политика. Ви још не знате шта је политика. Политика је да спољно знате и с оним лепо живети ког мрзите. Знате какво је моје пријатељство с Татијаном?
— Не знам.
— Дакле да вам кажем. И за мном је било у првој мојој младости доста говора, ал’ за Татијаном сијасет. Није овдашња, ал’ глас се на далеко чује, прохујало јој време, обеси се о врат том мућурластом бачвару Павлу, и тако је случајно постала снаха Петра Мргодића. Док је Петрова жена, вашег свекра живела, Бог да јој душу прости, имала је доста од Татијане да поднесе. Старца је увек подбадала, како му је жена болешљива, за рад неспособна, како све рађа децу која умиру; напослетку неће имати кога ко ће га наследити. Доста је сирота од ње претрпела. Старац је пак Татијани ухо приклонио, радо је слушао што му донаша. Говорило се да је Татијана већ и срце старчево задобила, свет је већ о том говорио, ал’ ја не бих се заклела ни на једно ни на друго, ни јесте ни да није, хоћу да будем праведна. Додуше Татијана није тако изгледала као сад, погрбљена. Била је права, и нос јој није био толики, јер образ јој је био пунији, а била је при том речита. Она сад зна све новине по вароши, тако и њена Мицика, а ми женске смо радознале, па што чујемо, и у »нобл« друштвима то приповедамо. Сви се чуде откуд све ја то знам, а оно од Татијане. Ето то је пријатељство. А што се тиче да она мене препоручи, знајте, да би она хтела да нема ни вас, ни детета, па да она господари. Тако је почела ширити се још за живота старчеве жене, па и после; ал’ кад је старац примети да себи годи и гради немир у кући, одмах се повукао од ње, и тек [236] их сад опет у новије доба видите да се приближују. Зашто, ко би их знао.
Кад Наталија то изговори, Јелица убезекнута не зна на то шта да рекне. Нов свет јој пред очима.
Наталија продужи.
— На што ја смерам, то не иде Татијани у рачун. Ви би могли боље израдити. Старцу треба ласкати, ја ћу вас пред њим фалити, а ви опет мене.
— Неће он мене послушати, вели Јелица.
— Пробајте. Како приметим да ви за мене радите, онда ћу и ја за вас, а прво ће бити да старца са Татијаном завадимо.
— Завадиће она пре мене и вас, нег’ себе са старцем. Она старца добро познаје. Но сад сам вам исповедила тајну, па будите паметни.
Наталија је завршила, а Јелица на то не одговара. Бацила се у дубоке мисли. И шта зна тако изненађена на то да рекне? Стара мајсторица Наталија јој примећује на лицу душевну борбу, но она ће њу разблажити.
Донесе служавка каву. Што је код мушког лула, то је код женске кава, не само као јело ил’ пиће већ као разбибрига. Па кад пуши, још боље. Наталија пуши цигарете. То је научила код »мамзеле« још прве године машамодског курза.
Наталија је већ пре тога нудила Јелицу цигаретом да се научи пушити. Говорила јој, како сад нема праве даме која не пуши. Јелица је више пута пробала, ал’ никако да се навикне. Сад је Наталија свакојаким шалабазама на то наведе да попуши две цигарете. Јелица наивна, мало поводљива, послуша је.
Јелица испије шољу каве. Наталија је ту помешала и мало ванилије, па је тако попушила две цигарете покрај тог.
Било је после подне. Дође мала Јуцика из школе. Иште ужину; Наталија је одмах узе за руку па води столу, да јој каве. Наталија има посластица, и то ће Јуцика добити.
[237]У разговору наступи вече.
Јелица ће ту на вечери остати. Наталија да донети из гостионе кратку ал’ добру вечеру.
Кад дође време спавању, Јуцика заспи још за вечером, а мати је у собу носи, но се одмах врати.
Сад Наталија прави теј. Код ње увек фини рум. Ту су и посластице. Наталија је била научена на јак теј, па такав прави и за Јелицу. Бадава се Јелица отима. Јако јој је. Мора. Наталија јој силом сипа, и запали јој и цигарету. То је већ трећа.
Јелица ненавикнута на толика пића која забуњују, као ванилија, рум, па цигарете, осећа да јој је глава угрејана, очи јој засветле а лице се јако зарумени. Наталија је практична, сад ће тек да заподене интересантан разговор. Јелица је боље расположена нег’ што је била после подне.
Обе пуше. Наталија гледи, мери Јелицу, а пушта густ дим.
— Слатка Јелице, каж’те ми кад ће доћи господин Милан Чедомиљевић?
— Не знам, чудим се и сама што га нема.
— То је добар пријатељ, прави друг покојног Милоша, то је лепо од њега да на вас не заборавља.
— Старац је сам хтео да овамо долази; да га он није звао, не би овамо долазио.
— Ал’ тек опет вам је мило што овамо долази? — запита смешећи се Наталија.
— Па зашто ми не би било мило: стари пријатељ Милошев и мој, изображен и пријатан човек. — И сама се смеши.
— Па да видите и леп је.
— Та није ружан, тако као и други човек.
— Е баш није као и други човек, нису сви људи лепи.
Јелица се слатко насмеје. Изгледа канда је збуњена.
— А зашто ме то питате, госпођа Наталија?
— Зато јер ме интересује.
[238]— А шта вас интересује?
— То ћу вам други пут казати.
— Ал’ молим вас, кажите ми сад.
— Казаћу вам, ако ми на питање истину одговорите.
— Одговорићу, ал’ на шта?
— Ма на шта.
— А ви питајте. — Јелица јој гледи у очи.
Наталија опет пусти дим, Јелицу ухвати за руку, и управо јој у зеницу гледи па се смеши.
— Јелице, ви сте заљубљени.
— Не знам у кога. — Ово Јелица муцањем изговори.
— У Чедомиљевића.
Јелица се збуни.
— Ко вам је то казао?
— Нико, ја сам чула и видела, својим ушима, својим очима.
Јелица зачуђена не зна да проговори.
— Е да вам кажем како. Казаћу вам баш ма се расрдила на мене. Ми женске смо радознале. Како сте могли и помислити, да ме неће заинтересовати што Чедомиљевић тако често амо долази, а овамо има жену своју. Ха-ха-ха, ала сте смешни.
— Та за бога родови смо, Милошев брат, а мој девер, упадне Јелица, а очи доле спушта.
— Махните се тога, нећете ви мени очи замазати, јер све знам. И сад што ћу вам приповедати, нећете схватити. Види се да немате светске практике. Кад је год био Чедомиљевић код вас, увек сам прислушкивала и знам све шта сте говорили.
— Та је л’ могуће? пита зачуђена Јелица и пљесне рукама.
— Опростите, није лепо, ал’ тако је. Јест, ја сам прислушкивала. Ваша кухарка оде кући, а ја сама шетам се пред вашим вратима горе доле, па гледам кроз кључаоницу, и све чујем и видим шта говорите и како се мичете.
[239]— Па зашто сте то чинили? запита изненађена, збуњена Јелица.
— Женски послови, хоћу да знам све; шта ћете сад?
— Па шта сте чули?
— Чула сам како вам је љубав своју поднео.
— Па шта још?
— Како вас је испросио.
— И ви сте све то чули? Да чујем шта још.
— Ви сте му руку дали. Сад ће се од жене своје да разведе, па да вас узме, је л’ тако, хоћете ли још?
Јелица се стресе, бризне плакати па се сруши у запрљај Наталији.
— Слатка госпођо Наталија, немојте ме издати, убити, видим да све знате; ако ме издате, пропала сам.
Јелица у врисак плаче, жалосно је гледати. Наталија је теши, задаје јој реч да неће ником ништа о том говорити. Сад је већ тешко Јелицу утешити, грозница је већ од муке хвата. И онако се већ ушло у мрклу ноћ. Наталија ухвати Јелицу испод руке и допрати је у собу, помогне јој и свући се, глади је и љуби, уверава је једнако да ће чувати тајну.
Наталија оде, а Јелица у дубоком сну сања да је пси са свију страна вијају; у том се и пробуди.
Јелица је још у забуни, што је синоћ од Наталије чула; није била начисто, да л’ је то било у сну ил’ на јави.
Одмах како се у јутру са Наталијом састане, пољуби се с њом, а Наталија метне кажипрст на уста, у знак да Јелица ћути о целој ствари, а и она ће ћутати, и речима је о том увераваше, шта више и заклетвом.
Како Јелица да јој не верује?
Јелица је опет дошла у клопку. Наталија је још онај дан била код Татијане и све јој испричала; Татијана је опет старцу све испоручила.
[240]Па шта се Јелица о Наталију тако огрешила? Ништа. А шта су згрешили други, којима је Наталија мрежу плела?
Гдекоји људи без разлике спола имају циганску ил’ мачију нарав, крволоци су. Сита мачка не гњави мишеве од глади већ од крволоштва. Курјаку је доста једно јагње да се наждере, па ће опет у стаду поклати колико може.
Колико их је Наталија уловила? Док је била машамода, једна од најбољих муштерија била јој је нека газдарица код једног старијег богатог удовца. Лепе је новце од ње заслуживала. Болешљив ал’ благодаран старац узме ту газдарицу за закониту жену. Наталија је к њима одлазила, била је увек лепо примљена, па чим се захвалила? Једном приликом оде Наталија, негдашњу газдарицу, садању госпођу да походи; њу не нађе код куће већ господина. Заподене разговор о госпођи, подсмешљиво му спомене, како је могао као изображен и богат господин слушкињетину узети за жену. Тај господин је упркос њој, жени купио нове хаљине.
Наталија је као мачка: и кад се умиљава и преде, опет хоће и да огребе. Тако је и са Јелицом и са сваким, и опет је у друштвима омиљена.
Јелица је сад њен роб, предата је Наталији на милост и немилост. Одсад Јелица пред Наталијом нема више тајне нити може имати. Исповедала је све што јој је на срцу. Наталија је пак поверене јој тајне све редом Мргодићу достављала. Искрена, поводљива Јелица ништа о том не зна.
Међутим се старац на салашу са Драгутином договара, казује му све што је о Јелици чуо. Кад Драгутин све то промери, рече старцу да је сад време, ствар је већ зрела па да се сасвим у варош досели и с Јелицом под једним кровом живи.
Драгутин му је казао и зашто. Зато, јер се сирота већ у судбу своју сплела као пиле у кучине, не може се маћи, а најбоље је да буде у кући у личном додиру са Наталијом, која на све [241] мотри, и тако сплеткама омотана мора се срушити.
Старац Драгутина послуша и досели се у кућу стално, где ће сад и заповедати.
Старац дође једном у варош, и Јелици јави да ће, како неке послове на салашу сврши, одмах бити у кући стално, и он ће кућу водити. Кад је то Јелица чула, убезекнула се, не зна шта да мисли, ал’ нешто осећа да промена та у старцу на нешто смера. Јелица се старцу повинује, изјави му да ће јој мило бити кад он сам као »дому владика« управљао буде.
Наталија се зарадова, што ће старац у истој кући тик њеног стана свој имати. Већ га држи канда јој је у џепу. Кује планове, припреме чини, како ће се спрам старца понашати.
Кад се старац у кући снова станио, сасвим је други ред увео.
Старац није више она стара шаљивчина за доба Милошево, која у цинизму простоте лукавство скрива; није више ни онај љубазан свекар који после смрти Милошеве над снахом и унуком лебди. Он је сад у кући први господар, а Јелици ни педља права не да. Озбиљан старац, ауторитет, углед хоће да покаже. Облачи се у свечане хаљине, иде и у друштва, што је код њега реткост, ал’ пази и на кућевни ред. Кухарка одсад не сме ван куће становати.
Јелица не зна све то да протумачи, само нешто тешко осећа да добра бити неће; нешто је у прсима, око грла стеже.
Друкчије код Наталије. Она кад види старца нацифрана, држи да он има какве планове, можда [242] ће да истисне, уда Јелицу, па да узме какву зрелију женску као што је она. Наталија мисли, и за њу то не би згорег било.
Старац се Наталији лепо јавља, шета се горе доле у ходнику, и покрај њених врата, канда сам тражи прилике да се с њом састаје.
И већ се састају. Она долази к њему у собу на разговор, он опет к њој. Кад је присутна Јелица, онда се старац разговара само о економији.
Старац се према Јелици добро ал’ озбиљна понаша. Никад се пред њом не насмеши. Да своје мисли и смерове сакрије, лепо Јелици говори, зашто не иде с дететом чешће у шетњу, слабачко је, вели, треба Јуцика свежа зрака.
То Јелица једва дочека.
Јелица се сад чешће шета са Јуциком по променади, у стрелишту, башти. Ко је види чуди се како добро изгледа, много боље него после смрти Милошеве. Познате пријатељице јој праве комплименте, како је пуначка, дебела.
Једном приликом док се Јелица са дететом шетала, закуца старац на врата Наталијина и уђе.
— Јесте ли ме жељни, малко из дуга времена да се поразговарамо, време прекратимо.
— Драго ми је, извол’те сести.
Старац седне, а Наталија уз њега.
Наталија седи баш као права кокета. Тако седи да јој се ножице виде, комотне ципеле фине а на среди велике машлије са »шнолом«. Иначе кућевно, а сва у бело обучена.
— Чуо сам од Татијане све, хвала вам, одслужићу се.
— То сам ја чинила само вама из пријатељства, а ником другом. Дакле казала вам је све?
— Све, зато сам се и доселио да видим даље чудо.
— И јесте; шта та женска чуда чини, немилице троши, не знам откуд јој толико новаца.
— Ваљда јој Милан даје?
[243]— Тако бих и ја рекла, јер ви, знам, да не бисте то допустили; е да сам ја тако радила, куд бих дошла! Овамо са радом и чувањем од сироте девојке стекла сам; сад седим, хвала Богу, на тридесет хиљада.
— То је лепо, тако и треба. Тако сам и ја стекао, а не тако као што је покојни Милош са Јелицом започео био; да је остао жив, и да је тако терао а ја само давао, би ми упропастили кућу. И сад би Јелица хтела по старој ноти, ал’ ја не дам.
— Ал’ молим вас кад смо тако у тајном разговору, немојте ми замерити што ћу вас питати: како можете трпети у кући тог Милана Чедомиљевића?
Старац се смеши.
— Брат је покојном Милошу, а девер Јелици, како бих га одбио?
— Све је то лепо, ал’ сте чули већ да је Чедомиљевић Јелицу испросио код живе венчане жене?
— Ништа зато, а може се развенчати, нек се узму, па ма и ја што новцем допринео.
— Ха-ха, дакле да још дочекамо сватове у кући, то би лепо било.
— Зато не би морали овде бити сватови, има ту начина.
— Нешто ће бити у ствари, јер су већ обоје међу собом и кухани и печени.
— Сретно им било, рече старац, а лулу запаљује. Иште за то дозволу, Наталија му даје.
— Знам, да бисте и сами ради да је с врата стресете; и јест доиста, она не заслужује ову кућу. И ја сам била млада, а младост лудост, но у таковом није ме још никад нико нашао. То је већ »преко јего« шта чини у вашој кући.
— А шта је још то »преко јего«, хоћете л’ ми казати?
— Хоћу, ако ме не издате.
— Тако ми мог крсног имена св. Николе, тајну ћу чувати.
[244]— Казаћу вам!, ал’ само на кратко. Биће сватова, ал’ пре тога биће и крштења.
Наталија се слатко насмеје. Старац избечи очи па је оштро гледи.
— Да л’ вас добро разумем, је л’ баш тако?
— Баш тако, скоро ћете се задивити.
Старац на то ништа не одговори, већ уздахне.
— Јесам ли вас добро разумео?
— Јесте.
— Што сте изрекли, озбиљна је реч?
— Озбиљна, само немојте ме издати.
— Не брин’те се, хвала вам, одужићу вам се.
Старац се с Наталијом рукује и оде.
После тога разговора још онај дан је старац отишао Драгутину да се с њим посаветује. Чуваће тајну, само пред Драгутином не. Шта су заједно говорили нико не зна. То ће се тек доцније знати, кад ствар сазре.
Старац се весео кући врати. Према Јелици се по старом понаша, нит’ бољи нит’ гори. Драгутин к њему не долази, ваљда чини то по плану.
Др. Илијашевић је сваки дан у кући, надгледа Јуцику. И њега старац лепо предусрета.
У то доба стиже са стране и Чедомиљевић, и одседне у соби, коју му је старац још у почетку одредио. Старац се према Милану учтиво, ал’ озбиљно понаша. Нема да с њим шале збија као пре.
Милан чује од Јелице да се старац сасвим доселио; и он се томе чуди.
Милан се некако необично осећа, не види у старца пређашње добре воље; кад му што говори, тек са неколико речи одговара. Сувише му озбиљан изгледа. Милану је, канда по копривама ходи.
Први дан прође. Други дан после ручка каже старац Јелици да се са Јуциком прошета, лепо је време.
[245]Јелица се доцније обуче, а Милан хоће да је прати; разговарао би с њом насамо, јер од старца овде не може. Старац га задржи, вели да има неколико речи с њим да прозбори, а Јелици налаже да се сама с дететом шета. Јелица се зачуди, ал’ старца мора слушати. Пре тога старац такво што није јој закраћивао.
Јелица оде у шетњу с дететом.
Милан се чуди што га старац задржа, не зна да то протумачи; ил’ му је то због дуга времена пало на памет, да у друштву време прекрати, ил’ друго што.
Кад је Јелица отишла, Милан седи сам са старцем, обоје пуше, старац набрао чело, види се да ће нешто важно започети, а Милан радознао поглед на њега баца, па пушећи чека почетак.
Старац започе.
— Знаш шта ћу ти, синко, казати. Знаш да те волим скоро као Милоша, и моју доброту си већ искусио. Ти као што се чује и као што сам кажеш, развешћеш се са својом женом. Има рђавих језика, свет свашта говори. Разносе глас, како се разведеш да ћеш Јелицу да узмеш; ја томе противан нисам, шта више сложићу се у том, но само ме једно пече: твоја пуница ће рећи да те ја и Јелица примамљујемо, и да сам некако и ја узрок рђавом брачном животу међу вама, а то нисам рад да слушам. Дакле ја ти дајем овај очински савет: изостани за неко време из моје куће, па кад код тебе ствар сазре, кад се једаред разведеш, а ти опет дођи, договорићемо се, а ни ја нећу Јелицу празних шака отпустити. Знаш, Милане, то је света ради. То сам ти хтео насамо рећи, зато сам те задржао.
Милан убезекнут, таре шаком чело, не зна одмах шта да одговори, тако је изненађен.
Мало уздахне па одговори:
— Поштовани течо, ја сам вас као мог оца сматрао, — и онако одавна родитеља немам, — а [246] знате како сам с Милошем живео: као брат с братом, друг са другом. Ви сте мене увек готово као посинка вашег сматрали. Ја од детињства у кућу вашу долазим. Милош и ја живели смо као какви близнаци. Познато вам је да сам Милоша пратио чак до Италије, и то о сопственом трошку њему за љубав. Био сам у вашој кући примљен увек не као гост већ као члан. Сиромах Милош умре. Ја вашој кући не хтедох досађивати, и кад сам послом мојим амо долазио, одседао сам у гостиони. Ви сте ме једном приликом оданде тако рећи силом одвукли и амо сместили. Ваша доброта готово ме је постидела. Ја нисам спао, течо, на ничије имање; ако сте ви богат, нисам ни ја сиромах, имам откуда гостионички стан платити. Што сте ме оданде амо довлачили, што ме нисте оставили онде где сам, па не бих морао горке примедбе примати? Ја вам се захваљујем на досадањој показаној ми љубави, послушаћу вас као старијег, и нећу вам више досађивати. Хвала вам.
Милан тронутим гласом то изрече, па пође старцу и пољуби га у руку. Старац канда сузним очима устане и пољуби га у образ. Искариотски пољубац.
— Сине мој, знам ја да си ти честит, и тебе ради кућа моја неће се постидети; но моје речи на ум добро узми. У том што сам ти споменуо на руку ћу ти ићи, а сад, ако сам ти се у чему замерио, опрости; стар сам па не гледам кроз младалачке очи. Опрости, опрости.
Старац после тих речи рукује се са Миланом, чврсто, искрено. Милан, да га није стид, јаукнуо би од јака притиска. Дугачки, танки прсти, у шаци жилавог коштуњца. Канда је хтео старац да му Милан шаку осети.
Међутим дође Јелица са дететом.
Кад Јелица пред њих дође, погледи обојици оштро у очи. У старца бркови накострешени, у Милана образи румени, као упаљени, очи му блистају; познаје се по њему да је важног разговора [247] међу њима било. Сад на једног, сад на другог баца поглед, и после кратког поздрава оде у своју собу.
Милан такође оде у своју собу и спрема се за сутрашњи пут.
Оно вече се са Јелицом не разговара. Кратко вечера, и наскоро полегају. Сутра дан Милан да кола спремити. Опрости се са старцем, овај, му показује срдачно лице; шта више, оде пре Милана од куће, да му времена да се опрости срдачно и од Јелице.
Милан је имао мало времена да се с Јелицом насамо разговара. Наталија им је ишла у траг као зао демон, из једне собе у другу, и то све из неког пријатељства са Јелицом, а већ је била с Миланом од пређе позната. Све што је могао Јелици казати Милан, било је то, да он ову кућу похађати неће, да ће започети парницу развода; донде она да се стрпи, а на даље писмом ће је извештавати.
Кад је до растанка дошло, жалосно је било видети Јелицу. Ту је и Наталија, држи Јуцику за руку.
Кад се праштају, Јелица не може срцу да одоле; падне му на прса, јеца, а не може да проговори. Јуцика на матер гледи, па се и она заплаче. Милан је у једном загрљају и пољуби, и очима знак да Наталији да је прихвати, јер ту иначе краја бити неће.
Наталија прихвати Јелицу, и тако још један пољубац, па брзо низ степене, доле се спусти и на кола седа.
Последња му реч беше:
— Збогом, Јелице, до виђења.
Јелица кроз јецање одговори:
— Збогом, Милане, никад се видети нећемо, ја сам несретна.
Наталија Јелицу у собу увуче, где се она на кревет баци и уздахне, мислио би, е душа ће из ње одмах изићи.
[248]Милан је отпутовао.
Старац се врати, чини се целом невешт, Јуцика плаче, тужи се како мати плаче, болесна је, а чика Милан је отишао. Старац поглади дете оштро по глави.
— Не брини се, дете моје, неће он матер твоју оставити.
Старац је после првог триумфа радостан, оде одмах Драгутину и све му исприча. Драгутин га пажљиво слуша, и све му је одобравао што је Милану рекао. Сав поступак му је био онакав како ваља, и препоручи му да на Јелицу још ни одсад не напада, да се у понашању свом према њој не мења.
Јелица се од жалости поболи. Др. Илијашевић дође и каже да она мора неколико дана у потпуном миру живети, јер су јој живци јако раздражени. Старац препоручује Јелицу Илијашевићу, све да чини, Јелици ништа да не оскудева, а да се у миру лечи, отићи ће на два дана на салаш.
Јелица не може од узрујаности к себи да дође, и Наталија таре руке од радости, посао јој за руком иде. Још онај дан оде Татијани и све исприча. Само јој препоручи да о том засад ником ништа не говори, јер може ствар покварити.
Татијана у своју корист и ћутати зна.
Засад ће се до друге прилике са Мициком само радовати.
Над главом Јеличином мутни се вију облаци. Бура јој прети, већ је близу да над њом покаже силу своју.
Јелица примети како Наталија старцу шапуће. Чује од млађих у кући да се старац са њом састаје кад ње није ту. Наталије поглед не може да подноси, волела би да је никад не види, но мора.
[249]По несрећи Наталија јој све тајне зна.
Наталија је у кући као нека редитељка. Што она каже, мора Јелица примити, јер старац много држи на њену реч, баш тако се и показује. Тако изгледа, канда је Наталија над Јелицом у кући.
Па једном злу устопце друго следи.
Дође и Татијана да посети старца и Јуцику. Татијана на Јелицу тек преко рамена гледи, неће да јој назове ни помоз’ Бог. Ужасно по Јелицу!
Татијана поред тога није смела долазити. Није дала Јелица. Старац је послушао, па је Татијану одбио; сад за Јелицу Татијана и не хаје. Старац јој дао дозволу да може доћи кад хоће.
Јелица не сме да запиткује старца о тој промени. Старцу пак ни бриге о том, неће Јелици да се извињава.
Татијана донаша детету играчке, цвећа, посластица, а матер пред дететом и не спомиње, канда је нема.
Јелица пита Наталију за ту промену. Она јој одговори да се стрпи. Неће дуго трајати, па ће бити главне промене. Старац хоће да је уда за Милана, како се овај разведе, и дати ће покрај ње и новаца. Вели да јој је сам старац то казао, ал’ да зато код старца сад још не распитује. Наталија се не препоручује више Јелици да јој иде на руку, како би старца уловила; та то је и онако била само обмана, да заврти мозак Јелици, и да је искуша, што јој је испало за руком.
Јелица готово никог више нема. Нема Милана. У току времена навикла се на њега. Она Милана љуби, прилике су је на то навукле. Од старих пријатеља једини Илијашевић још долази. Њега трпи старац детета ради, које често болује. Илијашевић је једини теши.
У пркос Јелици већ и Мицика долази. Јелицу и не гледи, већ се у соби са Наталијом кикоће. Јеличина несрећа, која се већ приближује, њима је радост.
[250]Од Милана никакви гласи не долазе. Не зна није ли га какво зло стигло. Велико зло по Јелицу. Никог нема. Родбина, Мргодић је не трпи.
Старац кад седи за трпезом, ништа је не пита, једе; кад се засити, прекрсти се, па иде у своју собу.
Јелица поче очајавати. Виде да је остављена, изиграна, преварена. Да има доброг саветника, да му све боље исповеди, још би она показала да је госпођа у кући, ал’ никог нема. Страши се већ и од сенке своје. Никуд не излази, најрадије сама у соби седи, размишља шта јој ваља чинити. Сва јој је нада још у Милану. Ако је он остави, онда је пропала.
По вароши се о Јелици непријатни гласови разносе. Чује зато и Јелица, па запита Наталију шта се то о њој разноси. У ходнику се насамо разговарају.
— Шта је то, госпођо Наталија, што се о мени по вароши проноси?
Наталија се смеши.
— Шта се проноси, можете и сами знати: ви и Милан, па готова ствар; па шта још, и Илијашевића спомињу.
— Бога вам, зна ли зато старац?
— Ал’ сте баш детињасти! Како не би знао! Па зато је и казао Милану да од куће изостане и нек се што пре развенча, па је ствар у реду.
— Дакле старац све зна?
— Ал’ баш све, од »аз« до »ижице«.
Јелица се лупи у прса.
— Тешко мени.
— Немојте бити дете.
— Јао тешко мени, издана сам.
Јелица се опет у прса лупи.
— Чујте, Јелице, нема ту још опасности. Само ћутите па трпите. Старац вам неће замерити. Он само чека на Милана. Само будите мирни па ће све добро бити.
[251]— Јао! Видим ја већ моју црну срећу. Шта ће ту Татијана, па Мицика? Маме ми дете, а старац им на руку иде; сам је шиље мојим душманима у кућу.
— Ћутите, неће то дуго трајати.
То изрече Јелици, ал’ ето Татијане. Татијана прође покрај Јелице, а Јелица је преко рамена презриво погледа.
Наталија одведе Татијану у собу, и ту се наскоро чује кикот. Нема сумње да је о Јелици говор. Чује то Јелица, зна да се њој смеју, ал’ је поносита, неће да прислушкива као Наталија.
Татијана је опет донела какву новину, изручила је Наталији, па је брзо и отишла. Наталија ће старцу већ то даље доставити.
Јелица види да није добро, па кад нема старца код куће, никог не прима, закључа се. Само кад Јуцику чује, онда отвори и дете своје љуби; но дете је нестрпељиво, брже се отме, па тражи своје друштво, а Јелица остане сама, прекрсти руке, па се тако очајна по читав сахат шета горе доле по соби, а пред очима показује јој се судба као црни понор.
Жалосно је видети Јелицу кад је у соби са старцем. Кад старац руча, Јуцика седи за столом до матере. Јелица седа, устаје, служи. Старац кад Јелица донесе јело, прекрсти се, па испод густих обрва баци поглед унаоколо, ћути па једе. Сад Јелицу не гледи. Кад Јелица устане да донесе друго јело, онда старац опет баца поглед на Јелицу. Ал’ какав је то поглед. Мери је у целој њеној дужини и ширини, и прати је очима док не изиђе. Јелица види то кроз огледало, које баш попреко показује; страх јој је од старчева погледа, дође јој да испусти старчеве тањире из руке. Старац, кад руча, устане, опет се прекрсти, речце од себе не издаје да запита што и како је Јелици ил’ детету, па оде. Кад што заповеди, чини то преко кухарке.
[252]Живот као у тамници. Дани пролазе, од Милана гласа нема. А Јелици није до чекања; сваки дан одлучној судби је ближе привлачи.
И зачудо, у тој невољи нису Јелици дуги дани, дуге ноћи; све јој брзо пролази, сем Милановог доласка. Јелица се са мислима, осећајима бори. Ужасна је та борба која судбу, опстанак решава. Седи у соби скрштених руку, глава јој на прса пала, изгубила се у понору мисли и осећаја. Сад опет устане, расплетеном, спуштеном косом хода горе доле, бије се у прса, усиљен глас јој вапије, да се од зидова жалостан одјек чује; сад опет сниженим гласом јечи, канда јаке болове осећа.
Старац је у соби својој и све чује, ал’ се неће макнути.
Јелица је као ван себе, притисли су је ужасни осећаји. Тако као што је била, с распуштеном косом, брзим кораком отвори врата и оде у старчеву собу. Старац седи, пуши, и задиви се, кад види тако Јелицу. Није л’ умом померила, мисли у себи. Изгледа као ноћна жалосна вила. Јелица скрштених руку стаде пред старца. Старац је гледи, мери. Јелица загушљивим гласом поче:
— Опростите ми, оче, згрешила сам.
Јелица зајеца, а сузе низ образ рони. Старац устане, оштро је погледи:
— Нисам Бог, не могу праштати, а немам ништ’ теби да праштам, та ниси ми уближила. Та ти си моја снаха, жена сина мог Милоша и мати мог унучета! Шта ти пада на памет, јеси ли при себи.
Старац се крсти.
— Погрешила сам, опростите ми, несретна сам, пропашћу.
Старац једним кораком натраг, ал’ Јелица клекне пред старца, обгрли му ноге и из свег гласа виче:
— Опрости ми, оче, и вама ће Бог опростити, ви сте ме унесрећили.
[253]— Устај, жено! Откуд ја, и у чем си несретна? Та имаш свашта, не оскудеваш ни у чем, ти си моја снаха.
Старац је диже, но се у тренутку од ње и откиде. Јелица склопи руке, гледи жалосно на старца, и моли га:
— Опростите, оче, ви сте Милана у кућу довели, опростите.
Старац на то тек нешто промумла:
— Добро, не бој се, све ће бити у реду.
Да је видео какав сликар Јелицу склопљених руку са спуштеном густом, угасито смеђом косом, да је видео онај жалостан поглед, ону бољу, изражену на лицу и фино растегнутим уснама, — представила би му се на јави покајница Магдалина. Ал’ где је Исус, да јој дух укрепи, биће јој човечанству спасе?
Но у старца се осећање заледило. Јелица грчевито ухвати старчеву руку и љуби:
— Опростите ми, оче!
— Не бој се, све ће бити добро, иди па гледај свога посла као и досад.
Стари лис, зна се претварати; крволок, кад жртву своју гњави, и онда радосно репом вије. Безазлена Јелица његовим речима верује. »Не бој се, све ће бити добро.« Јелица речи те за се добро тумачи: биће добро, ил’ бар боље нег’ до сада. Нужда је нагони да на боље тумачи.
Друкчије то старац тумачи.
Јелица које уморена од јада, које пак у поуздању у старчеве речи, удали се, а старац сам остане. Јелица оде у собу да о том премишља.
Старац у соби сам, иде горе доле, о изненадној појави размишља, и сам у себи говори, мумла:
— Сад је сломијена та горда женска, сад преда мном клечи, а недавно није хтела са мном ни под једним слеменом да станује; тако ти треба. Нек ти Бог опрости, ал’ ја ти опростити нећу.
[254]Кад је Јелица већ к себи дошла, састане се са Наталијом и заподену разговор.
— Јесте ли били, госпођо Наталија, са старцем?
— Јесам.
— Је ли што о мени спомињао?
— Јест, све знам. Казао је »све ће добро бити«; знате, Јелице, он на Милана зида, и ја мислим све ће добро бити само мало стрпљења; каже како се зачудио кад вас је такву видео. После се и смешио. Само будите храбри. И требало би да пишете што Милану, да чујете, шта је тамо у ствари.
— Како ћу писати, кад тим стварима нисам вична?
— Ослон’те се на мене, ја ћу место вас писати.
— Јао, то неће добро бити, нећу за то да знам.
— Окан’те се тог, ја ћу већ то уредити. Ваша је брига само старца у ничим да не увредите; зна, Бога вам, и он шта је младост, одговори поверљиво Наталија.
Јелица умукне, и врати се, ал’ онај дан, па ни сутра неће са старцем ручати. Болесна је. Кухарка старца служи, она Јелицу извињава, но на то старац не одговара, ни бело ни црно.
И како би се Јелица исти дан старцу показала, да л’ као покајница, ил’ као досадања домаћица?
Тек ће трећи дан пред њега изићи. После тога старац се чини невешт. Никакве примедбе не прави о оном, што се догодило, живи као и пре. Јелица мисли да је старац умирен, да јој од њега све опроштено. Она опет старца по обичају двори. Умирена је што је даље не испитује, и да је на процеп не меће.
Друкчије ту ствар Наталија схваћа. Она се још то вече са старцем разговара, и у нечем су се сложили, што Јелици неће бити познато.
Сутрадан Наталија узме перо и папир, па ово писмо пише госпођи Сари Катанџића, с којом је она већ одавна позната.
Писмо овако гласи:
[255]»Штована милостива госпођо!
»Мислим да се ми већ из пређашњих времена познајемо. Има већ двадесет година откако сам за вашу кућу радила, у првом машамодском дућану, па онда са мојом матером. Ви већ по имену мене знате, као и цео свет, — »Ната Машамода«. Онда већ знате све.
»Ја сам удовица, и живим у кући Петра Мргодића, за ког сте чули. Богат човек, а не зна да живи. Вама је познат био сигурно и његов покојни син Милош. Умро је од јектике, и оставио је после себе младу удовицу, врло лепу женску, танку, високу, померанзи-црнпурасту, умиљату да би и ђавола примамила. Ваш зет, господин Милан, њен девер, као што ће вам бити познато, често је долазио у М. и заљубио се у ту лепу женску. Цео свет овде зна, да ваш господин зет зло живи са својом госпођом, и поговара се да ће се са својом женом, вашом милостивом кћерком развести, и ту удовицу узети.
»Ја не знам како ви о том судите, ал’ није право да једна другој мужа преотме, за то вас позорљивом чиним на једно писмо, које ће бити не на рецепису, већ онако, а ви можете га онда отворити и прочитати. Ту ће се Јелица Мргодић снаха тужити Милану, како јој ништа не пише, да већ из очајања не зна шта да чини.
»Опростите што сам тако слободна, жао вас ми је, па зато вам пишем, и препоручујем се с поздравом. — Наталија Н.«
Друго писмо Наталија је писала Милану које овако гласи:
»Високоштовани господине!
Јелици је рђаво, ви већ знате зашто. Старац је све сазнао, па прави триста чуда, хоће из куће да је истера, а Јелица вели да сте [256] ви свему криви, и ако скоро вашу задату реч не испуните, или ће вашој госпођи пуници да се потужи, па још и даље, јер она је покрај вас несретна. То ми је казала да вам пишем. Она не може, јер је болесна, отечена јој је рука. Опростите што сам тако слободна. Остајем с поштовањем Наталија М.«
Оба писма Наталија преда на пошту. Јелица о том ништа не зна, нит’ ће јој о том Наталија што спомињати. Наталија с тим писмима смера Милана с Меланијом још већма да завади, да би развод међу њима ускорила. Милан ће се можда поплашити па Јелицу к себи узети, а тако ће се старац ње курталисати. Наталија ће пак старца после лакше зауларити. Тако она мисли. Наталија је јамачно мислила да ће то писмо пуница и Меланија отворити, па ће бити међу њима крв и нож, а Милан упркос могао би и до коначног развода Јелицу у некој форми к себи узети.
Напослетку Наталија већ по природи својој воли свуда немир да прави; она у том ужива.
Старац после жалосног тог појава да Драгутину на знање да је отишао на салаш, и њега очекује. Има нешто важно да му каже. Драгутин се још онај дан извезе на салаш.
Старац га једва дочека.
— Седи, Драгутине. Имам ти много приповедати. Јелица је јуче била у мојој соби и искала је од мене опроштење.
— Какво опроштење?
— Та знаш због Милана, већ сам ти приповедао. Па да си је видео: с разбарушеном косом је дошла, па је почела запевати да се сва кућа орила. Клекла је преда мном, па је тако молила.
— А шта сте ви на то рекли?
— Нек јој Бог опрости а не ја.
— Па на чему је ствар остала?
— Ствар је онде где је и била, само сам још рекао »све ће добро бити«, ал’ за кога ће добро бити, за њу ил’ за мене, то јој нисам спомињао; [257] зато сам те и позвао да ми кажеш шта ти о том судиш: је ли већ ствар сазрела, и је ли већ наступило време да је истерам?
Драгутин промишља.
— Још није време. Најпре да вас још једаред запитам: дакле стоји то са Миланом, је ли истина?
— Јест, сама ми је то исповедила.
Драгутин се опет мисли.
— Колико је старо то унуче, Јуцика?
— Седам година.
— Иде ли у школу?
— Иде.
— Још није време, ствар још није сазрела.
— Зашто?
— Зато, јер да је истиснете, морали би дати Јелици и детету приличан ужитак.
— Ал’ кад дете за се задржим?
— И онда, мати има право на своје дете.
— Дакле да плаћам за обе?
— Наравно.
— То је лепо, па и после тог вашара?
— Вашар још није ту, тек ће доћи, па кад дође онда је други посао. Зато препоручујем вам, чико, да донде са Јелицом лепо живите, да јој се не покажете незадовољан, још мање киван; а кад дође тренутак, онда ће све друго мој посао бити на ваше задовољство. Прима ли се од ваше стране?
Старац се смеши.
— Примам, ти боље знаш законе, а ја сам ти пречи него Јелица.
— О том сам уверен. Но једно ћу вас још молити: штогод имате са мном то ником не казујте, ни стрини Татијани, може унапред разгласити, па целу ствар покварити; јер искрено вам исповедам, да Јелица зна на што ми смерамо, могла би нам умишљај пореметити. Овако пак као што још сад стоји ствар, да је истиснете, суд би је [258] опет натраг увео, само да си узме доброг адвоката. То би суд узео као нанесено јој насиље и повреду поседа.
— Канда ја Татијану не познајем. Ниси дете, човек си на свом месту, па ти могу казати. Татијана је бистра женска, ал’ и лукава; она да може, све би што је моје присвојила. А доста им чиним. И њена младост није била што но кажу »похвале достојна«, и да није таквог мућурлу добила за мужа, као што је мој Павле, Бог зна шта би и од ње било. И код мене у кући за живота покојне правила је немира. Малко сам јој се као девер добар показао, па кад је видела прст, хтела је целу руку; ал’ сад како је тако је, наши смо, а прави је демон. Јелица од ње зазире, а то ја баш хоћу, то је то, што је требам, ти ме већ разумеш.
То рече стари демон, Татијанин девер, а не сећа се да је и Јелици Милан девер.
— Чико, прихвати Драгутин, још нешто, немојте о томе ни тој сплеткуши Нати машамоди ништа говорити. Зна је цела варош, а ваљда и ви.
— Како ја не бих знао Нату машамоду. Иди збогом, та је читаве куће узнемирила, а себе помогла.
— То ми је баш мило што тако о њој судите, јер као такву је цео свет познаје.
— Е синовче мој, зар ти мислиш да ће она мене надмудрити? Доста је матора, ал’ за то још млада. Знаш шта она мисли: види лепе куће и красне земље, не би л’ се ту укметила, гизда се предамном, стара лисица, мисли не би л’ стара курјака преварила. Ја сам њој добар, тек да јој замажем очи, и то ће трајати док је требам. Кад је не будем требао, ту је Татијана, она ће њу већ изредити. А баш што се и Татијане тиче, ни она није моја крв; ја само за моју крв, за Мргодиће знам. — Наталији сам морао то казати, јер што ја хоћу, то и она хоће: да се Јелица истисне, а после тога други је посао, други рачун. Говорим ли добро?
[259]— Чико, сасвим на месту, Све је сасвим у реду. Кад се ми у мислима сложимо, све ће бити у реду. Само још једно, ако ћете ме преслушати.
— Говори шта је то?
— Стрина Татијана и Мицика одлазе тамо у кућу?
— Јест, ја сам им дозволио, па онда?
— Препоручио бих вам за неко време да не одлазе, јер могу ствари шкодити.
— Зашто?
— Зато, јер Јелица њих, оне Јелицу не трпе, могу се у кући посвађати, може оданде изаћи какав шкандал, па ће Јелица мегдан одржати, јер напослетку Јелица ипак има више права у кући нег’ стрина и Мицика.
Старац се мисли.
— Право имаш, ал’ како ћу их одбити кад сам их већ пустио?
— Лако, ослоните се на мене, ја ћу стрину на то наговорити, а она ће ме послушати, па неће изгледати канда сте је ви одбили, већ канда је сама изостала. Изгледаће пред Јелицом канда сте се променули.
— Ал’ паметно говориш! Ма ти, Драгутине, баш ниси бадава школе учио. Такав да ми је био Милош, исти истоветни »ја«.
— Дакле сад канда смо начисто? — рече Драгутин.
— Начисто, узвикну задовољан старац.
Сад почеше разговарати о другим стварима, о економији, што старац највећма воли па о скотоводству, а Драгутин му ту све за право даје.
Драгутин се још то вече сасвим задовољан врати. И старац се сутрадан у варош врати. Држи се савета Драгутиновог, питомо Јелицу гледи, каткад јој и коју лепу реч каже. Јелица се чуди.
[260]Татијана и Мицика не долазе. Одмах је мир у кући; само још да нема тог демона на врату, Наталије.
Старац сад опет Јуцику воли, сваки дан јој донаша посластица што одавна није чинио. Јелица се чуди, изгледа јој канда се старац преиначио. Татијана, опет да изостане, не иде јој у главу, пита се шта то може бити. Неће погодити.
Како се Драгутин вратио са салаша, још оно вече је отишао Татијани, и одвратио је од даљих посета. Каже јој засад »из политике« нек се задржи, ствар још није дозрела; кад тренутак настане, пашће јој важна улога у руке.
Татијана се умири. Већ та реч »из политике« доказује јој да се што велико спрема.
Јелица моли старца да јој да допуст на два-три дана, да посети у оближњем селу једну познату своју; покрај тог промене мало зрак. Старац пресече јој свако извињавање. Тек јој главом да знак да може ићи, да нема ништ’ против тога.
Јелица неће собом Јуцику водити. О њој ће до повратка бригу водити Наталија. Пре нег’ што ће отпутовати, имала је Јелица важан подужи разговор са Наталијом. Наталија је један дан пре била с том пријатељицом код које ће Јелица ићи; она је и побудила тамо да иде.
Кад је Јелица из Наталијине собе изишла, обе се грле и љубе. Јелица излази, а сузе низ образ рони. Канда иде на губилиште а не пријатељици. Кола су спремна, Јелица још Јуцику пољуби и отпутује.
Јелица се из походе вратила, зрак јој добро чинио, вратила се здравија и веселија. Бар тако се показује.
[261]Старац као и досад, ретко шта да проговори, а Јелица ради опет домаће послове као и досада. Јелици ништа у очи не упада од старца. Такав исти је као и пре, само јој се једно не допада. Приметила је да се крадом са Наталијом састаје, и мисли да о њој реч воде.
Јелица већ зна да Наталија није искрена, ал’ што ће кад се сасвим њој предати морала; тако је са свију страна обвезана. Кад се Јелица с Наталијом разговара, гледи је жалосним очима, тек што јој не каже: Немој ме издати, несретна сам, буди ми милостива.
После неколико дана старац оде на салаш; опет поручи Драгутину да дође. Драгутин не оклева, онај дан оде на салаш.
— Сретан дан, чико, шта је ново?
— Седи, па ћу ти приповедати.
Драгутин седне и запали цигару, па ће пажљиво да слуша.
— Дакле да чујемо.
— Драгутине, ствар је већ сазрела, ако није и неће нигда.
— Да чујемо.
— Оно се догодило што смо ишчекивали. Да видиш сад каква је, мања од макова зрна. Отишла је пре неколико дана на пут, негде у село да походи неку пријатељицу. Ја јој нисам бранио. Сад се вратила.
— Па онда?
— Па онда отиди у цркву »У... «, па ћеш све сазнати.
— Дакле тако, о том сумње нема?
— Какве сумње. Питај Нату машамоду, све ће ти изкасти. Она је била онде, све ми је казала.
— Онда је друго. Сад се мора што чинити.
— Кажи шта, па да се одмах чини, већ ми је цела ствар досадна како се дуго повлачи.
Драгутин се мисли, а озбиљно у старца гледи.
— Сад ме, чико, послушајте.
— Говори да чујем.
[262]— Иде л’ још Јуцика у школу?
— Све ме то питаш. То не спада на ствар иде л’ ил’ не, ал’ иде.
— За овај пар није свеједно иде ли ил’ не, дакле иде. А колико недеља ће још ићи до краја течаја школског?
— Та ти, Драгутине, боље то знаш нег’ ја; до конца јулија.
— Добро, до конца јулија. Кад дође крај школске године, онда треба девојче од Јелице отети и на страну дати.
— А баш зашто концем школске године?
— Једно зато, да учитељи не вичу да сте пре завршетка течаја дете од школе одбили, јер кад би је сад отели, дете не би смело у школу ићи, јер би је могла мати насред сокака за руку узети, куд хоће водити. Као мати има право на то.
— А како ће бити кад буде доцније.
— Онда ће друкчије испасти.
Драгутин се шета горе доле па нешто размишља.
— Па дед’ реци, како ће то испасти?
Драгутин старцу у очи гледи.
— Овако, чико, само ме добро послушајте. Како буде крај школи, »факација«, а ви подајте да дете когод на сокаку ухвати и одведе га на страну.
— Куд на страну?
— На салаш, предајте га одаџиници на сахрану, ако вам је ова одана.
— Па онда?
— Онда ће Јелица Јуцику тражити, па ће ићи које куда да се распитује, а ви је дочекајте пред врати а врата закључајте; Јелица пак кад се врати без детета, очајна, хтеће ући у собу а ви јој не дајте, већ је истурајте на поље. Ако узиште кључ реците јој: »Иди на гроб мужевљев, онде тражи кључ«.
— Дакле може бити тако?
— Може.
[263]— Ако ме она због тог устражи?
— То ће моја брига бити, ви таку беду не морате држати.
— Е добро, сад смо начисто; све ћу ја то извршити, само још док се са Татијаном разговорим.
— И ја ћу већ стрини о томе говорити.
— Дакле сад је све свршено?
— Биће свршено.
План је већ скројен; неће се дуго разговарати, сваки ће на свој посао. Драгутин остави салаш, и у повратку свом к Татијани сврне, њој протумачи како ће се план извршити. Татијана се јако обрадова, изредиће она — мисли се — боље нег’ ико.
Кад старац сутрадан са салаша кући пође сврне к Татијани, па јој и он све саопшти. Сад већ нема узрока пред њом што тајити.
Дани пролазе. У кући никакве промене, осим што се Наталија нешто од Јелице туђи, извлачи се, не похађа је, чини се да је болешљива. Старац се чини невешт да Јелицу увери како он са Наталијом није у споразуму. Обмана. Наталија ипак Татијани одлази, и у план је умешана.
Дође време школског испита. Ту су родитељи и друга господа. Јуцика се добро учила па је и добро испит положила.
Ту је и др. Илијашевић.
Раздавала се добрим ученицама награда. Јуцика добије од Илијашевића дар, једну књижицу са сликама. Јуцика дође радосна кући, и показује матери књижицу даривану јој. У књижици показује слику, како је орао отео дете мало с повојем заједно, дете вришти, но орао га носи. Мати је косила траву, па се од детета мало удалила, а кад виде да дете орао у канџама носи, поплашена за орлом потрчи и вришти, ал’ узалуд, орао све се већма у висину диже. На срећу ту се деси на даље један повећи ђак, који се са друговима онде играо, попне се на стену, па онда на дрво, с [264] батином у руци, поби се храбро са орлом и спасе дете; приближили су се дотле и остали у помоћ.
— Слатка мати шта би ти радила, да мене тако орао однесе, рече Јуцика, а матер љуби.
— Ниси мала да те може ко од мене отети.
Мати је љуби. Тек што је то Јуцика изрекла, истрчи на поље да се књигом похвали.
Јелици се нешто срце стеже. Зла слутња. Пала јој на памет Циганка са својим прорицањем.
Старац није био код куће.
Јуцики није стало до ручка, трчи пред кућом, па наиђе на одаџиницу. Јуцика на једној нози скаче до одаџинице, и показује јој књигу. Одаџиница радосна прихвати је и љуби.
— Слатка Јуцика, хајд’ да те возам на салаш, деда те чека на коли, ’оди да му покажеш књигу.
Одаџиница одведе Јуцику Татијани. Татијана и Мицика почну дете грлити и љубити, а она им показује подарену књижицу. Затим почасте Јуцику, и кажу јој: деда је казао да је одаџиница на колима одвезе на салаш, да је види и пита како је испит свршила, па кад покаже књижицу, од деде ће леп поклон добити.
Детету више не треба. И Татијана ће с њом ићи. Тако Јуцика оде на салаш, но више се матери не врати. Старац није био на салашу, он је цео дан био скривен код Татијане. Све је по плану чињено. Одаџиница је послата била да Јуцику вреба, и довребала је.
Јелица чека Јуцику, Јуцика не долази. Прође сахат, два, три, а Јуцике још нема. Јелица најпре мисли да је у какву кућу забасала, код какве другарице, па је онде и остала, но ће се вратити. Јест, ал’ ето већ вече, Јуцике још нема.
Јелица најпре забринута, ал’ после обузе је страх за дететом, и у страви иде да га тражи. Збуњена, обуче се па изиђе напоље, закључа собу, но кључ остави у кључаоници, па иде на сокак да дете тражи. Нико јој, ништа не зна о детету [265] да каже. Отиде на променаду, у стрелиште, нигде је нема.
Већ је сутон, Јелица се враћа, ал’ без Јуцике. Јелицу језа хвата, већ се смркло а детета нема. Једна је луча наде не оставља: држи да се Јуцика од некуд кући вратила.
Јелица је већ пред кућом, срце јој јако куца, убрза корак да што пре стигне; већ је у кући, рекао би лети горе на кат; но има шта видети, старац стоји пред првом степеницом од горе, раскречио ноге да Јелица не може проћи, грозним, закрвављеним очима на Јелицу погледи, и с претњом њу дочекује. Јелица дође пред њега, но од погледа му се ужасне. Једва може промукло да проговори.
— Отац, је ли Јуцика ту? Дајте ми кључ.
Старац држи у руци кључ, Јелици на углед.
— Твој кључ није овај, давно си твој изгубила; иди, тражи га код мужа свог у гробу.
Старац то изрече, и свом снагом Јелицу гурне, да се од горе доле скотрља. Јелица груне о тле и врисне.
— Не усуди се више мој праг прекорачити, јербо ћу ти ногом за шију.
Јелица се једва диже, јауче, у телу, лицу је убијена, пак виче своје дете:
— Јуцика, где си, дођи, помози матери!
Нико се не одзива, а старац мрмља, отвара собу и за собом опет закључава.
Јелици се свет пред очима окренуо. Од укућана се нико не показује, па ни Наталија. Ваљда нико неће старцу да се замери. Но погдекоји извирују.
Јелица не зна да мисли куда ће. У кући станка јој више нема. Онако по нагону иде на променаду, брзим кораком, с марамицом скрива лице, седне на једну клупу. Тишина је била, месечина са плавог неба блиста, небо звездама посуто, осветљује цео крај, а ода — очајна жена у притиску [266] својих осећаја, скривена лица, плаче, јеца, и не пада јој на ум, како, где ће ноћ пробавити.
Прошета се туд један господски пар, муж са женом покрај Јелице, баш кад она најжалосније јеца, канда човеку срце пара. Жалосно јецање њено у тренутку узбуди срце женско, и каже мужу шеталица госпођа, би ли добро било да запитају јадницу шта јој је; муж на то пристане и приђе Јелици.
Госпођа запита:
— Шта је вама, шта вам се догодило?
Јелица устане, скине мараму са лица, горко уздахне, ужасним гласом вапије:
— Ох, мене несретнице, најнесретнија сам на свету.
Рече и исправи се, гледи их као познате, хоће да разбарушену косу у ред доведе; ал’ она по несхватљивом јој нагону косу још већма разбаруши, очи јој светле као росна суза. Висок, танак створ, ноћни вилински изглед, који и својим ужасом очарава.
— Кажите ко сте, шта вам је? запита господин.
— Ах, ја вас познајем. Ви ме познајете, били смо заједно. Ја сам несретна Јелица, снаха Петра Мргодића.
Тек што изрече, а тако завапи, да се обоје у срцу потресоше.
— Дакле ви сте Мргодића снаха, лепа Јелица?
— Јесам, не лепа већ најнесретнија.
Плач јој већ дивљи, да већ ван себе долази; погледа у осветљено небо, а са себе хаљине чупа.
— Ох, несретнице мене, где је Јуцика моја, с њоме да умрем.
Непозната госпа ухвати је за руку.
— Ја вас познајем, били смо више пута заједно у друштвима, ви ме дакле познајете.
— Ах познајем, помозите ми, јао што ћу?
— Хајдете, исповедите шта вам је? запита господин.
[267]— Мене је овог вечера свекар мој Петар Мргодић из куће изагнао, и дете ми преотео. Сад овде чекам живот или смрт, не знам, сама се не разумем, не знам где ћу преноћити овако угрувана, крвава.
Ово изрече, а поток суза јој низ лице лије.
— Хајдете к нама, видим да сте страдалница, по могућству помоћи ћемо вам.
На то господин и госпођа ухвате је испод руке и одведу у свој стан, који није био далеко. Јелица на то ни једну да проговори, већ се пусти да је воде, нит’ она гледи куд је воде, како иде, нит’ улице познаје.
Кад је у стан доведу, имају шта и видети, кад је при свећи угледају. Лице крваво, чело чворугасто; то је од падања са прве степенице до последње. Госпођа одмах пресвлачи Јелицу, опере јој истучено лице, облаже јој га хладном крпом да јој ватру извуче.
Кад мало Јелица одахне, све исприповеди како је старац Мргодић из куће истерао. Кад већ од боље и умора малакса, даду јој за се собу, нек мирно до сутра почива. Јелица од ванредне узрујаности и бола малаксала одмах заспи.
То двоје добрих људи чуде се том појаву. Чули су за старог Мргодића да је неки чудан особењак. По нужди домаћин је био млад чиновник, који је у браку са својим другом лепо живео, ма да му је плата умерена била. Обоје доброг срца, жао им је било Јелице, и по могућству даће јој прву припомоћ.
Кад се Јелица после дубоког сна ујутру пробуди, зачуди се што јој дан у туђој кући освану. Гледи на зидове, на прозоре, не зна где је, само види да није код куће, у својој породици, код мале Јуцике. Ноћ јој прође у грозничавој јези, у бољи и болесног занесености. Ноћ јој занесеност забашурила, зора јој јаче обновила. Јелица се пипа [268] по глави: ту су чворуге, облози су отпали, лице, чело отечено преко мере осетљиво, а на срцу јој друга боља. Те боље подсете је у тренутку где је, откуд је дошла, шта се с њом догодило. Сад је тек при бистрој свести душевна боља напала, ал’ је сад што је боли у срцу стегла, да домаћици не буде на досади. Сав терет ће сама сносити.
Кад се дигне и у ред доведе, домаћица већ је чула по ходу њеном да је устала, уђе у собу, лепо јој се јави, и уведе је у своју собу. Ту јој Јелица наново исприча јучерашњи жалостан случај, и моли је за тренутну заштиту и припомоћ, јер она није собом ништ’ донела доли што је на њој, те кућне хаљине. Домаћица јој придода све што јој нужно.
Јелица моли домаћицу да распита за дете њено, њену слатку Јуцику. Лако је то. Жалостан случај тај пренео се гласом по целој вароши. Још оно вече су укућани све што су видели и чули у околини приповедали.
Наталија је за све то знала, па је почела већ с јутра познате куће похађати и приповедати, како је Мргодић своју снаху из куће изагнао, па још дода, да је она то и заслужила.
То двоје часних људи звали су се часним именом, Едвард и Матилда Ернфелд. Кад су на Јелицу наишли, ишли су са шетње кући. Ернфелд, средњег степена чиновник са троје деце, примио се Јелице. Он ће јој тражити и адвоката, па испала парница како му драго, он ће Јелицу донде у својој кући држати.
Но ко ће се Јелице примити, која кад из куће осим голе душе ништа није изнела?
Гђа Матилда изиђе пре подне у варош и распита за Јеличин случај, и за Јуцику. Донесе глас Јелици, да се данас о том у вароши највише поговара, и све је тако као што је приповедала Јелица. Јуцика је пак на салашу где је чувају да не побегне.
[269]Први корак што је могла Јелица учинити, био је, што је старцу поручила да јој све хаљине и покућство, које је и онако њено, изда. Мргодић јој поручи да она нема ништа тражити у његовој кући; још и то дода: нек Јелица у воду скаче. Јелица је изгубљена, један јој изглед само остаје: парницу против старца да подигне.
Каква разлика између уласка у Мргодићеву, и изласка Јеличиног из Мргодића куће!
Кад је Мргодић Јелицу из куће избацио, шета се поносито горе доле по соби, као лав-победитељ кад жртву покида и крвљу јој си жеђ загаси.
Ипак га доцније тишти нешто, боји се неће л’ се Јелица опет натраг вратити још оно вече, и шкандале по кући чинити, да га до крајности доведе, где би могао зла допасти, ил’ он њу ил’ она њега да осакати. Зна он да је женска, кад у очајању у јарост дође, опасна. Чуда је кадра починити. Опомиње се старац још неке одаџинице, коју је једном почео сурово гурати, ал’ она ти с њим у коштац, па се није знало ко је од њих више извукао; ипак је није смео тужити.
Сутра ће поручити Драгутину да к њему дође. Одсад се неће више на салашу договарати.
Драгутин је дошао. Пре нег’ што му је старац поручио да дође, знао је за цео случај и без поруке би дошао. Драгутин кад уђе, а старац као неки победитељ пружа му руку, и добро је продрма. Поглед му ваљда никад још није био тако весео, задовољан.
— Све је свршено, јеси ли чуо већ? рече старац.
— Јесам, ал’ исприповедајте ми ви, да из ваших уста то чујем.
[270]Старац му све од »аз« до »ижице« исприча.
— Је ли добро испало, Драгутине?
— Врло добро.
— Но шта ћемо сад, ако ме она процесом нападне?
— Ми ћемо се против ње оружати, зато сам ја ту.
— Дакле ми нећемо започети, запита радознао старац.
— Не, нек она почне.
— А кад почне, шта ћемо ми на то казати?
— Најпре ћемо видети шта она каже, па ћемо на то ми одговорити.
— А шта ћемо одговорити?
— То је неизвесно; зависиће од адвоката како ће ствар ставити, па и од Јеличине информације. А шта зна Јелица о информацији.
— Мани се, Драгутине, тих латинских речи, кажи ми начисто шта може тражити?
— Може искати код суда да се успостави у пређашњи посед, у кућу, ал’ то ми допустити нећемо.
— Нипошто.
— Може тражити да јој се дете изда, а ви да дате покрај детета и њој ужитак.
— Но то би било лепо, онда боље да сам је у кући био оставио, рече намргођени старац.
Драгутин се смеши.
— Не брините се, чико, само кад сте до тог дошли да сте је истерали без већег изгреда, све је сад мој посао.
— Ја се на тебе ослањам.
— И можете се ослонити, искренијег од мене немате, ја сам ваша крв; само сад морате имати стрпљења.
— Стрпићу се, само гледај да се што пре сасвим од ње раскрстим.
— Биће, но још једно. Морате пазити на дете, да га се мати како год не дочепа.
[271]— То је моја брига.
— Јесте ли добили са салаша глас да је дете мирно?
— Добио сам, дете неће онде да остане, плаче, вришти за матером, ал’ ће јој већ то из главе изићи.
— Знате шта, чико, ако с девојчетом не бисте могли на крај изићи, а ви ми одмах јавите, па да је пошаљемо у туђу варош, код моје сестре Савке у С., Она ће је већ укротити. Ал’ тако, да се не зна где је.
— Паметно. Ако се брзо не укроти, тамо ћемо је послати.
— Е сад, чико, да не оклевамо, ја идем својим послом, а ви отидите на салаш, да видите шта девојче ради.
— Право кажеш, и сам сам то намислио.
После договора тог Драгутин оде.
Старац се приправи да иде на салаш.
Најпре ће отићи Наталији, да јој препоручи кућу да надгледа.
Оде Наталији.
— Добар дан, госпођо Наталијо, јесте л’ видили чудо у мојој кући?
— Драго ми је. Није то чудо, тако је требало већ одавна. Неблагодарна једна, како се она усудила тако што; нека, бар одсад ћете безбрижно живети. Шта ће вам тај калабалук у кући, срам да је буде.
— Махните се сад тога, молио бих вас да на кућу припазите, идем на салаш да видим дете шта ради.
— С драге воље, у свако доба, бољег чувара од мене не треба.
Старац се опрости и оде на салаш.
На салашу је Татијана, чува са одаџиницом Јуцику.
Кад су Јуцику на салаш извели, девојче пита за деду где је. Одаџиница јој каже да је он мало пре, као што одаџија јавља, у варош отишао, но да ће сутра доћи.
[272]Јуцика пита хоће л’ деда с матером доћи. Умири је тим да ће с дедом и мати доћи. Јуцика једва чека да деди књижицу покаже. Да би девојче забавили, пеку пилиће, праве пите, а Јуцика им помаже.
После вечере Јуцика одмах заспи. Кад сутрадан, а оно нема ни деде ни матере. Јуцика је снуждена, неће да једе, брине се за матер. Опет је теше да ће деда скоро доћи.
Прође и подне, деде још нема. Јуцика се јако сневесели.
После подне Јуцика се са књижицом у руци пред кућом шета, погледа на варош хоће л’ каква кола угледати, у њима деду и матер.
Из дуга времена Јуцика премеће књижицу, опет наиђе на свог орла, па је нешто као по срцу куцне, по неком нагону нешто тешко осећа, канда је она то дете које орао носи. Но ко је тај орао, она није знала, то је машта. Али та машта произилази из њених речи: »Шта би ти, мати, радила да мене орао однесе.« Ма да је дете, ипак осећа нешто да није у реду; памет је пита, како њу да поведу на салаш, а матер не, а пре тога увек је ишла мати с њом тамо, а сад ни деде нема, већ само Татијане, која увек њену матер грди.
Јуцика снуждено држи књижицу у руци, па издалека гледи како се нека кола пут салаша приближују. Кола све ближе долазе, та ће на њихов салаш, и од прашине не види се ко је у коли; но Јуцика је и у прашини кас дединих коња познала.
Јуцика трчи у собу.
— Ево деде, ту је и мати.
Изрече с ускликом и изиђе у трем да чека.
Доиста погодила је Јуцика: кола су Мргодићева, но у колима сам деда седи а матере нема.
Кад Јуцика то виде, снужди се. Кола пред врати стану, старац силази, приђе Јуцики и љуби је, што пре тога није чинио. Јуцики дедин пољубац [273] паде на образ као зрно крупе. Заборавила је деду и у руку да пољуби.
— А где је моја мати?
Кад је Јуцика питала није показала лице радосно, већ готово љутито, стисла устанца, светле очи укочила у деду, а књижицу све крши у рукама.
— Каж’те где је мати?
Јуцика то већ пола кроз плач проговара.
— Не плачи, Јуцика, мати ће већ доћи.
Татијана то изрече, обрве подигне, насмеши се на одаџиницу, која је такођер ту, па прати старца који улази у собу а за Јуцикин плач не хаје. Бар тако се показује.
Татијана вуче за руку Јуцику у собу и теши је да ће мати скоро доћи. Каже јој да деди покаже какву је књигу добила, што се добро учила. Јуцика неће књигу да покаже, већ лице намргоди на плач, отима се.
— Где је моја мати?
Врисне и груне у плач.
— Махни је се, Татијана, боље ће спавати, тако деца расту, рече старац сасвим флегматично.
Јуцика седне у запећак, зову је да једе — деда већ сео — ал’ Јуцика не слуша. Бадава је одаџиница глади, додир руке њене вређа јој образ, осећа да је то рука издајничка, она је заварала к Татијани и на салаш. Старац вечера, гледи на Јуцику како јеца, ни бриге му није. Јуцика у јецању и заспи, свуку је и у кревет лагано положе. Татијана седи уз чело старцу па вечера, и пази му на зеницу. Јуцика увелико спава. Татијана је сигурна; што буде говорила дете неће чути.
Гледи у старца како пуши, па гледи у њу да ли што чује.
— Дакле како сте прошли са дететом, је ли слушала? запита старац.
Татијана баци критичан поглед, преврне очима, па се осмехива.
[274]— Је ли слушала? Такво дете ће слушати, које је од матере већ млеком отровано! Како смо је довели, одмах се почела растресати, отимати и питати где је деда: она мора матери натраг. Наравно, мати јој се пред њом увек тужакала против мене па зато од мене и зазире. Пакосно, несносно дете, иста истоветна мати, жућкаста, сува, висока, вилице шиљасте, ама нема баш ништа од Мргодића багре, који имају здраве јаке вилице као курјаци, а не као те наказе.
— Доста о том, Татијана; ми Мргодићи имамо јаке вилице као курјаци, но ни твоје нису слабе, ипак још нисмо никог прождерали, рече озбиљно Татијани старац, о којој је знао да она за се ради, а не баш за Мргодића.
— Знате, то само зато спомињем, што ви знате каква је Јелица, а и Јуцика је иста на њу, баш ништа нема на Милоша, ма да није ни он на Мргодића, већ тако јектичав, као цео његов материн род. Да знате како се то девојче ту разбацивало, како смо га довели; разгледа све по салашу, све испитује и одаџиницама говори, како ће то све њено бити, како деда умре, а мати јој се Богу моли, да деда што пре умре.
— Говори, Татијана, како сте је дакле умирили?
— Све је разбирала о матери па каже да она јако воли матер, а деду само малко, па је и то казала, ако мати не дође, она ће побећи у варош. Је ли тако?
Задње речи је Татијана попратила погледом на одаџиницу, која главом макне да је тако. Тим те речи потврђује.
— Тако је, господару.
Старац је ту још много којешта чуо од Татијане. Нешто верује, а више не верује, само што год говори све му иде у рачун.
Већ је време да се леже, сви се сместе где је коме место, па и старац легне. Сутрадан, већ у зору прва се Јуцика пробуди. Како се пробуди, [275] можда је што неповољно сањала, тргне се и почне врискати,
— Јао, орао ме носи, мати, помози ми.
Сирота сневала је да је орао носи, ваљда је јуче у књижици дуго гледала у орла, који дете носи, ил’ јој пале на ум материне речи: »Шта ће мати радити ако је орао однесе«. Књижицу је у руци држала. Дете је ђак спасао, ал’ ко ће Јуцику спасти, ако је орао однесе?
Кад се Јуцика разабере, падне јој опет на памет сан и мати њена, па поче врискати, канда није код деде, већ међу самим душманима. Татијана је прихвати да је обуче, но тешко иде, једнако за матером плаче.
Кад јој Татијана хаљине навлачи, осећа сирота да то нису материне руке, које греју и угађају. То су руке опоре: што ухвате, вуку, кидају; осећа да је душманска рука, јер јој очи Татијанине кроз зеницу грозу у душу уливају.
— Где је моја мати? Ја идем кући, нећу ту више да останем.
Јуцика се јако заплаче.
— Мати ће вам доћи, немој плакати, деда ће се срдити.
Бадава Татијана слатким речима Јуцику умирује, она тим већма плаче.
Донесе јој одаџиница млека и скорупа, дете неће да једе, већ истрчи на поље, хоће да бега у варош, но стигну је и вуку натраг. Јуцика се отима, не да се, прући се на земљу и ужасно вришти, да се из суседства скупише. Жале дете, машу главом, како туђинка сироче кињи.
У Татијани јед кипи, и та лукава, лицемерна женска у тренутку постаде искрена. Поче дете што већма тући. Гледаоцима је тек сад жао.
Старац седи у соби па пуши.
Јуцику силом у собу увуку, стисну је у запећак па нек плаче. Татијана зове старца напоље, и шушка му:
[276]— Идите ви, бато, само кући а ја ћу дете утишати, па кажите јој да идете у варош по матер.
— Е добро!
Старац опет уђе, поседи, а Татијана одаџиници шушне да коње да презати.
Старац устане.
— Е, Јуцика, идем у варош по матер.
Кола су већ ту. Старац изилази, ал’ Јуцика хоће за њим, хоће и она матери натраг, но Татијана задржа је, а међутим старац седе на кола и одвезе се у варош.
Како се старац удалио, Татијана поче са дететом строго пуступати. Не може пред дететом да се задржи, грди јој матер, а њу баш својски туче, тако да је већ и самој одаџиници жао. Шта би сад радила Јелица да види како јој Татијана дете туче? Татијана хоће силом, стравом дете на послушност да натера, и да јој из срца избије сву детињску љубав према матери.
Но Јуцика неће да се преда, ма да је како Татијана туче, ваља се у трему пред кућом; та вика, туча, суседству је већ досадна. Татијана ће сад покушати да дете глађу примора. Глад и туча се измењују у васпитању Јуцикином на салашу.
Како је старац у варош стигао одмах дозове Драгутина. Драгутин послушан остави све послове своје на страну, па оде чики.
— Добар дан, чико, како је на салашу?
— Рђаво, дете неће да слуша, јогунаста је као мати, бацака се, ваља се по земљи, хоће натраг матери, једва сам утекао.
— Знао сам да ће тако бити; бадава, мати је, ту нема друге помоћи, већ дете послати Савци.
— Добро, а како ћемо је послати?
— Ма како, треба приправити на салашу кола, па ноћу нек је одвезе стрина Татијана са одаџиницом Савци у С. Дете ће се у туђој вароши лакше преломити.
— Но то би требало зарана учинити.
[277]— Ако још вришти, а ви је можете одмах.
С тим је договор свршен.
Како Драгутин оде, ал’ ето ти одаџинице. Татијана је поручила, да дете не може укротити.
Старац нареди по одаџиници да се Јуцика одвезе Савци у С. Одаџиницу још за мало задржи, док се још једаред са Драгутином састане. Оде после тога опет сам да потражи Драгутина, и нађе га; треба Савци препоручено писмо послати. Драгутин одмах напише писмо и сестру поучи кад дете прими како с њим да поступа. Прилике је на кратко описао, ал’ није заборавио да напомене да је иза детета тог наследство у изгледу.
Старац понесе писмо, а друго Татијани пошље, у ком је и једна повећа банка, на трошак. По одаџиници јави то и Мицики да путне хаљине за матер приправи и с писмом матери преда. Мицика је од старца сазнала и садржај писма, па приправи хаљине не само за матер већ и за се, и она ће да прати Јуцику, а старац нек се донде сам за се брине.
Мицика оде са одаџиницом на салаш. Мати се зарадова што Мицику види. Кад је писмо прочитала, и том се зарадова, па ће се потајно на пут спремити.
Мицика се иште да је прати, мати допусти, мисли се — нека је — девојка и онако није већ млада, може си том приликом на страни пре каквог момка наћи него код куће, а срећа је и онако слепа, на неког изненада натрапа. Чекаће ноћ.
Јуцики су дали неке манђије да девојче јако заспи. Тако, кад се смркло, однесу Јуцику као мртву на кола. Неће седети, већ лежати на слами, сену, тако да је целу затрпају.
Сирота Јуцика, тако је лежала у коли као какво живинче, које на вашар, пијацу возе.
Сем кочијаша пратиће Јуцику Татијана, Мицика и одаџиница, да их је више на ноћном путовању. Сви поседају и већ се возе. Ноћ чиста а месец на зренику тек што провирује. Биће пријатно путовање. [278] Сад се тек Татијана радује што је с њоме Мицика, неће јој бити дуго време.
Ту сад претресају Јелицу. Мицика приповеда матери, како се у вароши све о Јелици говори; неки одобравају старчев корак, а неки опет Јелици страну држе.
Одаџиница седи до кочијаша, који јој лепе ствари из живота приповеда, о ноћном путовању, о лепим приликама и незгодама, канда ће му ова ноћ бити једна од хиљаде прва. Одаџиница га пажљиво слуша, диви се његовој мудрости, искуству. Мисли се, како би сретна била, кад би тог Јошку кочијаша имала за мужа, а не несретног одаџију Мишу који је цео век свој провео у путовању од салаша у варош, и по неки мали вашари. Она у заносу свом ни не слуша, шта Татијана и Мицика говоре.
— Дакле тако, Мицика, у вароши глас већ пуца?
— Те још како.
— Брига нам је, нек говори свет шта хоће, само нек је нама добро! Само кад смо ово штене од ње откинули, не могу да гледим ту Јуцику.
— Баш ни ја.
— Па ти је иста Јелица, лепа је кучка на матер, јер знаш у четир ока морамо признати да је Јелица лепа, само неће бити њена здравља, запатила је болест од Милоша.
— Па још боље.
— Како да није боље! Шта мислиш, да је здрава, па као што је лепа а велики мираз на њу изгледа, била би јагма за њу; и лако би се удала, онда збогом наследство; но хвала богу није за живот, а ја ћу је већ доцније са лечењем и апотеком у суво грожђе отправити.
— Та неће она ни онако дуго живити; но чула сам да Јелица тражи адвоката, хоће парницу да подигне.
— Не знам чим, ваљда голим дланом? Та није собом понела ни пребијене паре, адвокати пак баш [279] маре за такве олупане партаје, па да нашто нам је Драгутин, — само нек почне! Сад је старац већ у нашим рукама.
— Само се мати још нечега бојим.
— Чега?
— Те Нате машамоде. Ти њу боље познајеш нег’ ја, а зна је и цела варош, колико је већ кућа рушила?
— Па шта онда?
— Јако чики угађа, бог зна шта она мисли, можда смера на њега.
— Е моја Мицика, да она на то смера, о том сумње нема, а шта сам ја ту? Све ја знам шта она мисли, ал’ она не зна шта ја мислим, неће ме надмудрити. Па зар мислиш да и старац њу не провиди, и да би можда њене какве понуде за удадбу примио? Не познајеш старца, видиш какав је матор, пре би он на какву младу око бацио, а не на таку матору кокету. Старац њу трпи, лепо се с њом разговара због Јелице, јер је треба, а знаш како је Драгутин казао да с машамодом лепо живимо, требаће нам. Знаш већ, да је она нама доносила гласове за Милана, прислушкивала је и све нам казивала, па и оно са том Циганком Саром што смо имали, све нам донашала што је од Јеличиних врачарија знала; само што је бештија та Циганка лагала, издала нас је Јелици да ћемо јој украсти Јуцику, но да је добро чува. Мало смо јој платили па зато, од Јелице је више добила; зато још морамо с Наталијом лепо живети, а кад устреба, изиграћемо је.
— Сад разумем, тако и чика мисли.
— И мисли и ради тако, а после ће јој окренути леђа.
Тако се мати и кћи једнако разговарају и ноћ прекраћују.
Лепа летња ноћ, добар пут, добра три коња брзим касом јуре, добро су ухрањена, и дуго ће издурати, само ће их једаред појити док до неког места дођу, а то ће тек бити после поноћи.
[280]Јуцика дубоким сном спава, бог зна шта снева о матери. Татијана и Мицика су задовољне што дете тако добро спава. Татијана пипа руку и главу Јуцикину, да се увери је л’ жива, да л’ јој није дала сувише манђије да јој што не буде; бар овде на путу не, да не буде она крива.
Још се мора добар комад путовати до назначеног места.
Но у неисцрпивом разговору време брзо пролази. Из далека се већ види неко село: гранама је све окружено, види се торањ, пред селом чарда, и ђерма од бунара. Већ је поноћ давно прошла. Долазе селу ближе и ближе. Први петлови кукуричу, а за њима остали велики и мали, матори и млади. Каква је то чудна хармонија. Гиганти се деру као какви ноћни стражари, а мањи се усиљавају да чистијим и јачим гласом те велике промукле надмаше; по гласу им се познаје како се напињу, док опет млађи ситнијим гласом подражавају; чују се међу великима као цврчкови.
И опет дивна дисхармонија, која извире из грла тих ноћних певаца. Село у тишини, свет још спава, зора још није зарудила, а петлови као над целим селом стражари буде вредне ратаре, кажу им да је већ зора близу. У том дивном хору показују и петлови да у зору господаре над селом.
Ратаре ће њихова песма пробудити да буду добре воље и на посао упутити; но како ће пробудити сироту Јуцику, и кад се пробуди, какав ће јој досад невиђени свет представити?
Кад у село стигну, кочијаш тера у сеоску гостиону.
Татијана да собу отворити, и Јуцику унесу унутра. Јуцика још спава, и кад је унутра уносе, не пробуди се. Манђије су јаке. Метну је у кревет да сан продужи.
Кад се после неког доба коњи нахране и напоје, кочијаш креће па ће даље. Јуцика опет у коли спава, не буди се.
Далеко је варош С. Још се мора путовати.
[281]Кад уједаред, а Јуцика се пробуди, издигне главу, разгледа, види све на коли, зачуди се куд је воде.
— Где је моја мати? — прве су јој речи биле.
— Мати је твоја, чедо моје, полудела, тражила те на салашу, велики је нож у руци држала, хтела те заклати, зато што си с нама дошла на салаш а ми те не дамо, је ли тако?
Кад рече Татијана »је ли тако«, гледи на одаџиницу и намигне.
Страва од злоставе је канда попустила и по нужди нарав по приликама прилагодила. Ако буде врискала биће бијена, па шта јој то хасни? Боље јој је спајати се са нуждом; већ код таквог детета у сличним приликама се показује борба за опстанак, па нужда закон мења. Јуцика је утубила Татијанине речи: »Мати је полудела, ножем у руци је тражи«. Нити зна да верује, нит’ да не верује, нема још ни чистог појма шта је то бити луд. Умор, бој, плач, глад, манђије су је ослабиле. Једва би је познала Јелица сад да је види. Давно је како је сиротица јела. Нуде је да једе; гладна, прима јело, а Мицика је глади по образу и љуби. Глад и зверад укроћује.
— Рано моја, једи, само никог се не бој. Тетка твоја тебе чува, немој бити невесела.
Јуцика једе што јој Мицика пружа, ал’ ипак зверасто на све стране гледи. Једе, то јој је сад прека нужда.
Запитала би опет Јуцика што о матери, ал’ не сме, чита Татијани из очију, боји се да ће је опет напасти. Страх је Јуциком овладао. Путују. Јуцику теше, а она сирота од силне утехе баци се у мисли, задрема, прилегне и заспа.
Татијана и Мицика се радују што се дете тако умирило. Мицика ће одмах како у С. стигну старцу писати, како су сретно путовале. Старцу ће то мило бити.
[282]Једва једаред стигну у варош С. код Савке. Савка их дочека, зачуди се откуд из далека тако милих гостију. Мицика прва скочи из кола, љуби се са Савком, вуче је на страну и нешто шушка, Савка даје главом знак да ће добро бити. Разумеју се.
Донде одаџиница скине Татијану, па онда Јуцику дигне с кола. Савка притрчи Татијани, грли, љуби је. Уђу унутра и сместе се.
Татијана преда Савци писмо што је од старца добила за њу. Савка чита, све главом одобрава, и пружа мужу. И он прочита и одобрава. Сад ће све бити у реду.
Јуцика се чуди где је, гледи на Савку, и не зна какве су то с њом промене, не сме се тужити ни плакати, неки стид је обузима. Савка је била фина, умешна женска, детету ласка, а и он добричина, лепу јој реч каже. Јуцика се смири.
Тетка Савка Јуцику воли, иде с њом по вароши, све јој показује, оде у дућан, и купи јој лепе хаљине. Види се сиротица да је у крајњој нужди. Прилагођава се тетци Савци, само не трпи Татијану, страва јој од погледа њеног.
Јуцика исповеди пред Савком да се Татијане јако боји. Кад то Татијана чу, а овамо види да се дете Савци навикава, помисли да се сад може вратити.
И заиста после два дана отпутује, а Јуцику са Мициком ту остави. Мицику задржава Савка, што она радо прими, а и мати; ко зна каква јој се ту прилика може наћи, а овамо ће чувати у исто доба Јуцику. _
Како је Татијана испред очију Јуцикиних отишла, девојче одмах мирније. Приповеда Савци како је на салаш дошла, како јој је жао за матером, но и то дода, да мајку Татијану не воли.
План је изведен, старац Мргодић и Драгутин могу памети и срцу свом честитати.
Кад је Татијана кући стигла, одмах је отишла старцу да га о успешном путовању и целој ствари [283] извести, како је од Савке и мужа јој лепо дочекана, и да се Јуцика мало смирила. Но спомиње и то, да се с дететом мучила; да је туђе, не зна пошто би то поднела.
Старац је сасвим задовољан, похвали је, и рече да ће јој се за њен труд захвалити.
После тога је Татијана отишла и Драгутину, донела му је писмо и поздрав од Савке, и све му је испричала.
Драгутину се цео ток ствари допада, тако и Мргодићу.
Док Мргодићеви бригу воде како Јуцику да скрију, да је мати не дочепа, донде се с друге стране чине спреме за парницу.
Баш у истој кући где је Ернфелд, седи и један адвокат. Госпођа адвокатица и Ернфелдовица добро се живе; тако исто и Ернфелд са адвокатом. Понудиће тог адвоката, господина Мачковића, да се прими Јелице.
Но Јелица нема предујма да адвокату на трошак даде. Ко ће се сироте убоге примити? Јест, Јелица је сад убога. Ернфелдовица са себе скида па Јелици даје, ал’ предујма нити она нити њен муж може дати.
Господин Мачковић испита Јелицу, и каже да ће јој трећи дан јавити да л’ се може без предујма парнице примити. Јелица једва чека шта ће Мачковић трећи дан казати. Сирота Јелица, до чега је дотерала!
Мачковић ту ствар хоће насамо да посматра, не зна одмах да л’ да се реши. Уверен је, да је закон и право на Јеличиној страни, али меће на мерило какве ће имати користи од Јелице ако парницу добије.
[284]Мачковић би волео бити Мргодићев адвокат. Он је богат човек, па ће много жртвовати, а само да се Јелице пред судом опрости.
Јелица ако и добије процес, добиће уживљење, то је све, а шта ће он од тог добити? Уживљење ће јој се месечно плаћати, а не на више година одједаред, па шта му може одједаред дати? То му се мало види. Ипак покушаће.
Мачковић се још тај дан с Драгутином састане; добре су колеге, пријатељски живе.
Како се састану, започну разговор, као адвокати, о чему него о процесима. Мачковић започе.
— Шта је, Драгутине, твој старац Мргодић отерао снаху, није ли то твоје масло? запита смешећи се Мачковић.
— Иди не лудуј, старац је од своје воље то учинио, а имао је и право, није него да трпи шкандале у кући.
— Шкандал овамо, шкандал онамо, ал’ удовица има право, старац није имао право њу из куће истерати, то је било брутално: via facti, а не via juris; старац мора изгубити.
— Којешта говориш, па каква права она има ту. Милош њен муж није имао ништа; из милости очевљеве је живео, тако исто и удовица, и тај се инциденат с њом у кући догодио, па баш и да је имала каква права, тим је изгубила.
— Ха-ха, Драгутине, ти тако говориш ал’ сам себи не верујеш, мудрији си нег’ што говориш.
— Па добро, шта би радио да си њен адвокат?
— Шта бих радио? Стоји ми више путева на расположењу, а на сваком је успех сигуран. Прво, удовица од времена удадбе, од дана венчања живела је са покојним Милошем и старим Мргодићем заједнички, у задрузи. Уведена је у кућу с Милошем од старца, фактично су имали кућу и уживали су је, заједно са старцем су целу економију водили, куповали и продавали у газдинству. Тиме што је она истиснута из куће, учињен је насилан акат без правног разлога, и [285] мора се узети и као повреда поседа. Ту има места по дотичном параграфу закона »успостава у пређашње стање«, то јест удовица да се »репонира«. Друго, Милош није узео Јелицу без дозволе очине; шта више старац је сам испросио и увео у кућу на ужитак. Кад ствар тако стоји, онда је старац дужан по размеру имања свог удовици ужитак дати, па и њеном детету, а не тек напразно и силом напоље је избацити. Треће, мати има право на дете, што њој нико из руку по закону отети не може. Напослетку, познато ти је, да закони удовице и сирочад штите.
Драгутин га је пажљиво слушао, па прави примедбе.
— Јест, колега, у нечем имаш право, у нечем немаш.
Драгутин попушта, и сам тако мисли, но то не иде у његов рачун.
— У чему немам право?
— Знаш, тај инциденат са удовицом, то све квари.
— Такав инциденат могао би вређати Милоша да је жив, а не старца, нити може њеним већ задобивеним поседовањем праву које је уживала прејудицирати, одговори Мачковић тоном потпуног уверења.
— Ја држим, колега, да имам право у тој тачци, а ти задржи своје за себе. Но мораш и то у обзир узети, да није сваки колега као ти; зар ти мислиш да ће удовица тако лако наћи адвоката као ти, кад нема предујма да да, па да се са Мргодићем бори? Она ће наћи себи каквог надри-адвоката Казимира, па ће је само заплести, што ће Мргодићу ићи у хатар.
Мачковић га гледи и смеши се.
— Тако мислиш, да она неће наићи на доброг адвоката?
— Бар ја тако мислим.
— Вараш се, знаш ли да сам ја њен адвокат?
— Шалиш се.
[286]— Озбиљно ти кажем, ја сам адвокат Јелице удове Мргодића.
Драгутин на Мачковића зачуђено гледи.
— Дакле ти Јеличин адвокат?
— Јест.
— И примио си се?
— Јесам.
Настане почивка. Драгутин настави.
— Ја бих ти, колега, казао нешто, искрено у четир ока.
— Да чујем.
— Ал’ паметну реч. Од какве ће ти користи бити, ако удовицу будеш заступао? Она баш и да добије парницу одједаред, нећеш већу своту добити, од мале мало ћеш и добити, већ што практичније да израдимо.
— Како?
— Крај мршавог клијента више је изгледа од масног богатог противника, само ако се може с овим у дотицај доћи. Више сам се користио, кад сам и најчистију ствар мога клијента на пут нагоде са противником навео, нег’ да сам због строгог права мак на конац истеривао. То је бар моја адвокатска максима, и нисам се досада због тог покајао. Па стари Мргодић има доста новаца за провлачење, а удовици није до чекања. Држи се моје максиме.
— Добро, шта да чиним?
— Послушај ме. Ти, кад си већ њен адвокат, немој се држати ни једног од тих правних наслова, већ узми онај пут који ћу ти ја показати.
— Добро, да чујем правни наслов.
— Потражбину удовичину оснуј на право ужитка њеног, ал’ више да се препоручи у том милости суда, »ex aequitate« па искати да суд на том основу осуду изрече. Ти си тим опран, а од друге стране ти обилата награда неће изостати, зато ти ја добар стојим.
— А шта са дететом?
[287]— Мати иште дете натраг, старац ће бити противан, а суд нек суди. Ако има мати откуд, нек дете издржава, ал’ старац у том случају за дете неће да зна.
— Сад те разумем, враг си велики, већ ћемо се о том и даље разговарати. Сервус, морам ићи, имам посла. Ово нек остане међу четири ока, inter quatuor oculos.
— Тако мислим и ја, дакле размишљај о том.
— Хоћу, сервус.
Мачковић и Драгутин су били један другом попустљиве колеге, и Мачковић ће код куће о том да размишља, шта је по њ боље.
Још није собом начисто, хоће л’ се држати својих пред Драгутином исказаних назора, ил’ ће се Драгутину прилагодити. Шта је за њега корисније, тог ће се прихватити.
Трећи дан ће се Мачковић с Јелицом договарати, још има времена на размишљање. Кад настане трећи дан, ето ти Јелице код Мачковића. Мачковић је већ доста слушао о Мргодићевој кући, а сад ће испитивати Јелицу чак до ситнарија.
— Изволте сести.
Јелица седне, и као каква окривљена мора да одговара. На Јелици Ернфелдовичина хаљина, не стоји јој удесно, познаје се да није њена, нешто јој је кратка, премда ни госпођа Матилда није мала.
Мачковић уз њу тако седи да јој може у зеницу гледати, и мисао јој пронаћи.
— Милостива, ми адвокати смо као свештеници и лекари, исповедамо душе, испитујемо болести, а да лека нађемо; за то се немојте ни најмање женирати да одговорите на свако питање. Хоћете ли ми одговорити?
— Хоћу, одговори загушеним гласом Јелица.
— На какав сте начин из куће истиснути то знам као и остало што се вашег права тиче; само ћу вам још једно деликатно питање ставити, [288] само будите искрени. Онај акт крштења, извршен у цркви св. Богородице вас се тиче, је л’ тако?
— Јесте.
Јелица се згрози кад то изрече.
— Поштедите ме, господине, то можете у цркви увидети.
— Ко је виновник том чину?
Јелица се прикупи, па Мачковићу оштро у очи погледи.
— А зашто ме то питате, господине?
— То је од велике важности.
— Од какве важности?
— Да оснујем пред судом вашу потражбину. Дакле молим за одговор, да ли у тој ствари улогу игра Милан Чедомиљевић.
— Зашто ме то питате, господине, кад ја не вучем за свој учињен несретан корак никог на одговор, већ ја тражим моје дете, моје право и ужитак од Петра Мргодића. То ја тражим, а никог другог нећу да тражим, то нек је моја тајна.
Јелица то изговори тако одважним тоном да се и сам Мачковић убезекну, и диви се Јеличином пожртвовању.
— Видим да имате одважности и карактера, но ипак нисте схватили смер куд ја нишаним. Ја бих желео да се тог држите што вам ја кажем, па ма баш не било истинито. Знате, милостива, — шаљиво смешећи се вели — адвокат мора у корист клијента каткад с овим и да лаже, ако хоће ствар сретно да испадне. И ја ћу за вас да лажем. Онај акт што је извршен у цркви, баците на леђа Мргодићу старом, и онда сте спасени, за најкраће време.
Јелица га зачуђено гледи.
— Ја вас не разумем, господине.
— Како да ме не разумете. Ону љагу, због које сте из куће истиснути, баците на леђа старцу, изјавите га за виновника, положите заклетву па је све у реду. Сад сте ме ваљда разумели?
[289]— Сад вас разумем. Господине, ја за никакво благо моју савест, моју душу о никога окаљати нећу. Старац ми је смртни душман, ал’ неистину ни против њега потварати нећу. Не може ли се то на други начин добити?
Мачковић се чуди карактеру, и сам себе исправља.
— О може, милостива, само онај пут би врло кратак био, а овако ће мало дуже потрајати. Кажите ми дакле, хоћу л’ погодити вашу жељу. Ви желите ваше дете натраг да добијете, и поштено издржавање за обоје? Добро би било да и дете примамите к себи.
— Јест, прво желим, но дете је тешко задобити из њихових шака.
— Добро, ја ћу на папир ставити то, а ви ћете потписати.
На то Мачковић узе папир, напише горње, преда Јелици да потпише.
— Је ли тако добро?
— Јесте.
— Извол’те се потписати.
Јелица се потпише.
— Господине, како ћемо, немам трошка?
— Лако ћемо. Отидите у варошку кућу и замолите да вам издаду сиротињску сведоџбу, а то ће вам већ у вашем положају дати, па нећемо трошити на биљеге, а кад крај буде парници, онда ћемо се лако прорачунати.
Јелица је задовољна, препоручи се и оде.
После тога Јелица је Ернфелдовицу о свему известила. Сад треба одмах да иде у варошку кућу по сведоџбу. Но како ће Јелица онамо ићи после толике несреће, међу своје негда поштоватеље, и то кроз главни сокак да иде, као кроз шибе.
Ернфелд је ту бригу на се узео, онај дан јој је сведоџбу извадио и донео. Јелица је опет сведоџбу [290] однела у пратњи Ернфелдовој Мачковићу, који извади пуномоћни лист и пружи Јелици да потпише. Јелица потпише пуномоћ.
Ернфелд препоручује Јеличину ствар Мачковићу, моли га да се на сиротицу смилује. Мачковић му то обећа.
Сад ће да започне парница.
Мачковић се разговарао пре него што је тужбу уредио, са Драгутином.
После неколико дана судски послужитељ донесе Петру Мргодићу тужбу, у којој га снаха Јелица удова Мргодића тужи. Послужитељ не нађе Мргодића код куће јер је он на салашу, па оде до Драгутина да запита за старца.
Драгутин узе у руке тужбу, чита, па се смеши. Допада му се. Каже послужитељу нек оде Павлу Мргодићу, тај ће га напутити. Кад послужитељ дође Павлу, овај му каже да дође сутра у старчеву кућу. Вратиће се донде старац са салаша. Ту су Татијана и Мицика, радознале су шта ће то да буде. Послужитељ им покаже тужбу и нешто из садржаја њеног тумачи. Павле узе у руке тужбу, па чита, ал’ ништа не разуме. Са лица тужбе чита имена тужитеља и оптуженог. Послужитељ то допушта, јер у исти мах Мицика служи га ракијом.
Кад послужитељ оде, Татијана одмах упути Павла на салаш брату. Павле хити без душе на салаш. Дође тамо, ступи у собу.
— Чујеш, Петре, донео сам ти велику новост.
— Какву? Седи.
— Тужила те је снаха Јелица великом суду. Био је данас код нас тај слуга од великог суда, и тражио те код нас. Сутра да си код куће јер ће те тражити.
— Добро, па онда.
— Па онда ништа, тераћеш процес. Видео сам тужбу и читао сам својим очима на њој твоје и [291] Јеличино име. Слуга је казао да тражи дете натраг и ужитак.
— Нека тражи, само кад сам је из куће избацио.
— То си у свом животу, Петре, најпаметније учинио, сад нек звоца, и она ће с тобом терати процес, с Петром Мргодићем! Где ће шут с рогатим? Нек тера. А ко ће ти бити фишкал? Драгутин?
— Видећемо.
— Шта видећемо! Зар други да заслужи? Нипошто другог, само Драгутина.
— О том ћу се сутра разговарати с Драгутином.
— Њен је фишкал Мачковић. Нашла кога ће, права изелица. Није нашла другога. И ко ће се ваљан ње и примити? Пуна је новаца, само што јој је као голом у трњу. Дакле кажи кад ћеш доћи, да Драгутину јавим.
— Сад одмах, само нек упрегну коње. Иди, кажи им нек прежу.
Павле изиђе и заповеди да кочијаш преже, а и сам нестрпељив помаже му, само да се што пре крену. Старац се донде спреми. Седну на кола и одвезу се у варош.
Чим старац кући дође, пошље Павла по Драгутина. Док је Павле по Драгутина ишао, послужитељ дође, и достави старцу тужбу. Старац чита, преврће и метне тужбу на сто.
Драгутин дође сам. Уђе.
— Шта је ново, чико? смеши се; он већ за то зна.
— Ето читај.
Пружи му тужбу.
Драгутин чита, глади бркове, смеши се.
— Добро је, чико.
— Шта тражи?
— Дете и ужитак.
— То је препитаније; дете нек код мене остане, њој не дам ништа.
[292]— Наравно.
— Њен адвокат је Мачковић?
— Јест.
— Какав је то адвокат?
— Вешт је, ал’ ми ћемо се већ с њим споразумети, може га човек задобити.
— Среброљубац? Право има.
— Но морате, чико, жртвовати, и то доста, ал’ онда Јелица неће баш ништа добити.
— Хоће л’ и он бити с тобом у споразуму?
— Хоће, ал’ кад добро испадне, морате му дати три хиљаде.
Старац се од своте мало убезекну.
— А неће л’ бити доста две?
— Ја сам с њим тако уговорио. Иначе кад би Јелица добила ужитак са дететом, морали бисте јој сваке године толико давати.
Старац се мисли, пуши.
— Е добро, нека буде тако, само да је се сасвим курталишем.
С тим су начисто, сад долази друго.
— Бога ти, Драгутине, хоћеш ли се ти тог процеса примити?
— Чико, истину да вам кажем, ја не могу, јер сам ваш синовац па би изгледало да ја водим парницу против ње из мржње, пакости.
— Да кога ћемо онда?
— Већ сам се зато побринуо; ваш нека буде адвокат Мудровски.
— Мудровски, чуо сам за њега, кажу да је вешт.
— Но, још како ваљан, а ствар ће тећи по мом упутству у ваше име, канда ја радим.
— Добро, колико тај иште?
— Он неће толико стати. То ће више од вас зависити. Наравно да и њега треба за ваљан рад му ваљано и наградити, и то концем парнице. Сад му само морате дати приличан предујам, то је већ обичај.
[293]— Хајд’ нека буде и тако.
Старац вади буђелар, извади једну повећу банку и пружи је Драгутину.
— Ето вам на трошак па у име Божије терајте. Била је стотинарка.
— Потпишите за адвоката пуномоћ.
Драгутин му пружи штампану пуномоћ, а старац потпише.
С тим је увод свршен.
Драгутин још онај дан преда пуномоћ с тужбом Мудровском, који се интересантне парнице радо прими. Мудровски је био чувен, марљив и вешт адвокат, премда је и Мачковић вешт, само кад хоће. За одговор у парничној тужби одређен је рок, дан, ког ће Мудровски у име Петра Мргодића одговор поднети.
Садржај тужбе је био тај, да Јелица моли суд да јој дете врате, и ужитак даду. Сасвим по савету Драгутиновом. Па место да навађа у тужби темељите правне разлоге, моли се суду за Јелицу као за какову просијакињу. Место законитог потраживања, предаје њу суду на милост и немилост, и навађа као побуђење да је Мргодић богат, а несретна Јелица сирота.
Но суд милости не дели, већ суди по темељитости наведених законитих разлога.
Парница је у току. За њу се у вароши многи интересују, радознало ишчекују ко ће победити; познати се деле на две стране; једни кажу Јелица ће победити, други опет да ће изгубити, који по симпатији који по мржњи говоре. Адвокати и судије тог су мнења да ће Јелица добити, само ако је Мачковић погодио добар пут.
Петар Мргодић размишља о парници. Узда се у Драгутина и Мудровског, јер сад и онако без Драгутина никуд.
[294]Јелица је лепо покућство имала. Старац неће да је изда, па ни хаљине. Хоће сиротињом, нуждом да је до земље понизи.
Кад је Јелица поручила свекру да јој хаљине и покућство врати, старац дође у фурију; све њене скупоцене и јевтине хаљине распрода које каквим безевенкама, које Циганкама буд зашто. И њене венчане хаљине прода једној познатој варошкој безевенци, и то врло јевтино, тек да се зове продано; — ал’ само да их разноси, да може свету прстом показивати да су то хаљине Јелице Мргодића. Сва породица Мргодића потпиривала је ту мржњу против тако несретне Јелице, све то из лакомости за туђим благом.
Да Јеличине те ствари прода, и да је тако срамоти, напањкивала га је Татијана и Наталија. Татијана и Мицика су сваки дан у кући чика-Периној, да га против Јелице подбадају, а Наталију да контролишу, јер и она им се чини нешто опасна.
Наталија чује и сазна кад старац устане, кад се облачи, кад излази, и пре нег што изиђе, већ се она у ходнику шета и вреба. Кад старац изиђе да куд иде, она је већ ту на ограшју, поздрави га, поглади га по капуту, канда је на њему какво перце; каткад и четку изнесе па га чисти, машлију му поправља на врату, па га тапка по леђи. Зато Татијана већ зна па мора бити на опрезу против старе кокете; ал’ је не сме увредити, јер старац вели да је треба, а тако исто и Драгутин. Наталија је сваком опасна, па треба на опрезу бити.
Сирота Јелица, и непријатељице, које се међу собом у срцу не слажу, у том су уједињене да јој врат скрхају. Заблудео старац попушта Наталији, ал’ се нада да ће се ње курталисати. Заблудео је због свог греха према Јелици, која га странпутице води.
Па заблуђен старац продаде Јеличине хаљине, Јеличино покућство. Све је то било Јеличино, [295] а не старог Мргодића. Продао јој хаљине. Хаљине те није јој купио Мргодић. Осим венчаних хаљина није јој никакве више купио ни сам покојни Милош, јер што јој је куповао по страним варошима, то су биле робе, понајвише од злата. И то је све у кући остало. Ујак Шандор јој у тим приликама на хаљине давао, дакле нису биле Мргодићеве. А покућство? Ни то није старчево већ Јеличино.
Кад је Милош умро, одмах после смрти његове показао је старац да му је новац најмилији и преко часног спомена. Није јој хтео ни једно парче дати, а готово све је она донела од мајке Јулијане.
Што год ради све је по напутку Драгутиновом. Драгутин дође старцу, да се надаље посаветују.
— Како сте, чико? Јесте л’ расположени да се о нашим стварма проразговарамо?
— Зашто не, имаш ли што ново?
— Имам. Мудровски је у парници за вас одговор дао врло вешто. Јелица мора пасти. Но то још није доста, не треба на по пута стати; ту неваљалицу треба тако утући, да је ни живе не буде у вароши, и то једним ударцем, а за навек. Ви сте, чико, једнако добри са машамодом?
— И сувише, ласка ми као каквој беби, четком ме чисти; тако се око мене окреће, да ми је већ несносна. Волео бих да се једаред и ње курталишем.
— За сад нипошто, требаћемо је. Она ће вама за љубав све учинити. Матора кокета, она смера на вас, чуо сам.
— Но неће је бува ујести.
— Досад је треба сносити. Чуо сам од стрине Татијане да је машамода негде говорила, како је Јелица још кад је у кући била, пред њом казала да ће вам кућу запалити ако је из куће будете истиснули. То је било трећи дан, кад је оно пред вама клечала. То су биле само њене [296] »фигле«. Запитајте је како је то било; она је онда ишла на вашу пропаст, против вашег имања, а можда и главе. Ако се то докаже, за навек је изгубљена: ни после ваше смрти не може ништа добити, кад је из ужитка искључите.
— А зар се не ради сад о том?
— Јест, ради се, ал’ то је само за вашег живота; после ваше смрти ако се за сад какав важан корак не учини, имаће у кући право, и као удовица Милошева уживати, и покрај детета свог као мати ужитак осигурати и у случају детиње удадбе ил’ смрти.
— Па зар је то по закону?
— Јест, зато је треба једаред за свагда утући.
— Па шта да се чини?
— Разговарајте се о том као што сам споменуо са машамодом, па ако она буде то посведочила и још један сведок, онда је Јелица и за будућност изгубљена, а биће и кажњена.
— Добро, ја ћу с машамодом о том разговарати.
— Још нешто. Јелица може на ваш рачун дугове правити, наћи ће се когод па ће јој узајмити као снаси вашој, бајаги на њено право.
— Ко ће јој дати, кад јој ни онда нису дали кад је била у кући. Не сме нико њој узајмити, јер свако зна да ја нећу за њу платити. Није нико ни за дете дао ципеле, док мене није питао.
— Знам, чико, ал’ је нужно да је разгласимо за распикућу, и то да ставимо у новине, а да јој на ваше име нико ни крајцаре не да, јер ви њен дуг нећете признати.
— Сад те разумем, можеш.
— Па још нешто ако пронађете, да вам је што у кући од Милошеве смрти нестало, и то забележите, да је оптужимо као крадљивицу.
— Док прегледам, наћи ће се.
— Е сад смо готови.
Сврши Драгутин разговор и оде.
[297]Ствар лепо тече, баш по плану и жељи Драгутиновој. Доиста демонски га је скројио Драгутин. Другутин је уверен да Јелица, ако баш за ова’ пар изгуби парницу, као што већ изгледа, може је опет обновити и поправити, и једнако старца новим нападајима узнемиривати; нарочито ако другог искренијег, вернијег адвоката нађе, па се може старцу и досадити до смрти парнице терати и толико трошити; може се и покајати, и Јелици се смиловати, па би Јелица дошла до корисне погодбе са старцем. То Драгутину па и целој породици Мргодића у рачун не иде. Кад би до тога дошло, морао би још старац Јелицу и натраг примити, само да не издаје новац; онда пак то зло долази, што би Јелица била после смрти старчеве у фактичном поседу имања, као удовица Милошева и детиња мати.
Треба дакле Јелици животне жиле пресећи, упропастити је, јер је Драгутин још не држи сасвим за упропашћену. Ако му за руком пође Јелицу пред судом представити као распикућу, крадљивицу, паликућу, онда је она обрала бостан за навек. Биће из свега за свагда искључена. Онда ће остати код њих слабо, болешљиво девојче, због чега је породица Мргодића над њом још живом смртну осуду изрекла. Ту ће се после тестаменат на уштрб детињу лако произвести, и тако ће имање Петра Мргодића пасти у наследство оних, који Мргодића име носе.
Једна карактерна црта породице Мргодића је грамзење за имањем, ма и са штетом туђег права. У том грамзењу срце им је залеђено према љубави и милосрђу. Њихова себичност ван својих интереса остали свет не познаје.
Код толиког имања Петра Мргодића шта би шкодило попустљивост, поштена погодба са Јелицом? Не, они хоће да је у корист своју сасвим утамане. По Драгутиновом плану Јелица би дошла још у ужасније стање него у каквом је сада. Ако и страда сад, ал’ је не оставља нада у будућност; [298] ако не сад, а оно после смрти старчеве њено не гине. Ако се тај план по Мргодића успешно изврши, онда Јелица и ту једину наду губи, и за навек је срушена. Шта више, Драгутинов план смера на то, да Јелицу и морално и материјално утуче. Ако се све по плану против Јелице пред судом докаже, суд ће јој законом све право покосити. Ту је материјално утучена.
У новинама проглашена за распикућу, пред судом као крадљивица и паликућа, довољно је да је свет, који мисли да је тако, презре. Није л’ и то довољно, да већ и онако несретна жена до крајњег очајања дође? Па к томе још отето дете? Ту се изискује доиста срце и карактер да кроз те опасне стене и пучине пројури.
Шта раде многе посестриме јој у тако јадном положају, што потрше душу и памет, зар и она тим трагом да пође? Да скаче у воду, или да се отрује, ил’ да утрчи у блудно позориште, згариште душа, ил’ да оде у далеки свет, да се онде изгуби за свагда, или од очајања да јој ум у лудници заврши? Како ће иначе остати у вароши при таквом притиску, презрена од оних, којима је досада једнака била?
Но Драгутин на то и смера.
Једно од тога за навек ће је уништити.
И тако Јелица да буде жртва баштинском пустоловству!
Наталија није била с Јелицом од несретног јој дана. Није је хтела ни походити да се старцу и осталима не замери. Можда и зато није хтела што мисли да јој је Јелица до сад већ морала нити похватати.
Јелица к њој не може, не сме, већ она Наталију позива. Ова за то ни да зна, поручи јој да је од сада поштеди, јер због ње неће да пада у омразу са Мргодића породицом; она хоће са свима у пријатељству да живи.
[299]Сад је Јелица сасвим начисто, сад јој се тек очи отварају, и сад тек зна тумачити речи Саре Циганке. Јелица с Наталијом више за свог века говорити неће. А већ је била код ње и Сара Циганка. Кад је Јелица види, заплаче се. Где је била онда кад јој је карте бацала, а где је сад! Циганка јој је сав заплет, сплетку протумачила.
Исповедила јој се Сара да је пре него што ће јој карте бацати, била код Татијане, и ту је карте бацала о њој, о Јуцики, о старцу и Милану. Питале су је на какав начин Цигани децу краду, па кад им је приповедила, а мати кћери намигује. После тога била је код Наталије, и та је научила шта код Јелице да започне.
Циганка је све од Наталије сазнала. Зато и јесте погађала, и знала за њен жалостан живот; па кад је први пут сребрном форинтом наградила, и по други пут, онда је она њу упозорила при бацању карата на Наталију да сирота с душманом под једним кровом седи и заједно с њом једе. Јелици зло нагађање онда ни у помисли не беше, држала је то за циганску лагарију. Сад верује.
Циганка јој пољуби руку, раме, и сузе рони. Тако Јелицу и њено дете жали. Она зна и то да су јој Јуцику отели, па јој пребацује што је није схватила и послушала.
Ма да је Циганка, ипак искра човечанског осећаја није је оставила, а у Мргодићима та је ишчезла.
Наталија по обичају у ходнику куће Мргодића вреба, да би могла што зановетати и ласкати му. Нема Јелице ту, видећемо хоће ли са старцем какав ремек учинити. Старац Мргодић изиђе из собе, па се са запаљеном лулом у ходнику шета горе доле.
Досад је Наталија њега вребала; а он је једва чекао да је мимоиђе, јер му се чинило да поред ње као кроз шибе пролази. Сад Мргодић њу вреба.
[300]Старац се мајестетично шета по ходнику као »таванородни« мачак по крову куће.
Наталија га из собе познаје по његовом ходу, и кораку, брзо се на огледалу намести, и косу и усне, па изиђе у ходник.
Мачка тражи мачка. Мачак и мачка су се састали. Кад је старац угледа, поглади брк.
— О госпођо Наталијо, давно вас нисам видео, ево већ трећи дан. Знате, у толикој економији човек увек посла нађе. Како ви, јесте ли били скоро са Татијаном?
— Прекјучер.
— Па шта вели Татијана, има ли што новог?
— А кад нема у вароши новине, само кад човек хоће да их има.
— Е тако је; бадава, опет је лепше у вароши живети него на салашу. Па приповедајте ми што.
— Извол’те к мени у собу, па ћу вам нешто интересантно приповедати, извол’те унутра.
Старац улази.
— А како ћу овако комотно без капута?
— Ништа то не чини. Господара Петра Мргодића цела варош познаје као часног и богатог човека, који би још какву усрећити могао. Извол’те сести.
Старац седне.
— Е тежак сам, — да сам камо среће мало млађи, све би другојачије било, ал’ овако шта ћу?
— Ћутите, молим вас, знате каква је садања младеж, преживели се, исисана је. Ето, немојте се наћи увређени, узмите покојног Милоша, па и тог Чедомиљевића. Већ и он чемерно изгледа, познаје се да се већ млад преживео. А гледајте вас, како су вам образи румени.
Наталија се на то умиљно насмеши и заљубљен поглед на старца баци. Старац пусти дим из луле, па Наталију критично гледи.
— Јест, друкчији су младићи били у моје доба, јер нису тако брзо, на јуриш ајзлибански живели. [301] Какви су сад и онда младићи! Ја сам у свакој руци по две центе дизао, па и сад овако стар, двема рукама могу две центе дићи.
— То се и на вами види, да сте снажан.
— Оставите то на страну, госпођо Наталија, о том се можемо и други пут разговарати; но хоћете ли ми искрено одговорити на то, што ћу вас питати? Ствар је од великог замашаја, само се вами поверити могу.
— Ја, па неискрена, боже сачувај; ви не знате како ја вас поштујем, а мислим и ви мене?
— Из свег срца. — Старац поглади бркове, и метне десну на срце.
— Тако и ја мислим, зато ћу вам бити поверљива. Дакле какве новине желите, да ли се жени и удаје, ил’ који се растављају, ил’ иначе што?
— Ништа друго, само бих рад чути што о тој проклетој мојој снаси, да је се курталишем једаред за свагда.
— То је лака ствар, већ у кући није; а да знате још што ја знам, не знам шта бисте ми дали.
— Иштите од мене шта желите.
— Опростите, господине Мргодићу, ја хвала Богу на ништа нисам спала. Ја имам толико да лепо могу живети. Ја од вас не ишчекујем Бог зна какве награде, већ ваше пријатељство, које би ми врло мило било само да га могу постићи.
Кад то старац чу, чисто се збуни, издуха из луле духан, и чеше се по глави.
— Ја знам да ви од мене ништа не тражите, јер имате, ви хоћете од мене само пријатељства. Ето, нека вам га је, ја ћу вам напослетку, ако хоћете, дати и моје срце, јесте ли задовољни? — Старац се смеши.
— Потпуно, одговори смешећи се Наталија, и старца за руку стисне.
— Ето видите, ја сам искрен био. Сад будите то и ви, па ме пријатељски известите о свему што [302] се мене тиче. Онда нећу ни ја бити пред вами постидан. Бићете самном задовољни.
— Дакле, шта желите од мене?
— Молим, госпођо Наталија, да л’ је говорила што о мени Јелица, што непријатно?
Наталија се смеши.
— Ваљда сте нешто начули?
— Јест, нешто о паљењу.
— Сад знам, приповедала сам негде, како је говорила Јелица, да ће кућу запалити, је л’ те.
— Јест.
— Ствар овако стоји, само ме добро саслушајте. Јест, ја сам то казала, ал’ је било у једном друштву где су Јелици страну држали, а вас су грдили. Ја нисам дала против вас ништа проговорити, већ сам рекла да сте ви добри као сунце, сладак као мед; већ Јелица да је раскалашна и пакосна, не зна се понашати према свом свекру, тако знаменитом мужу у вароши; па кад су рекли да није пакосна, онда сам вас јако бранила, казала сам, да је Јелица предамном и још једном персоном казала да се она не би дала од вас из куће истиснути, и кад бисте се ви усудили то чинити, да би она кућу запалила. Ето то је све.
— А шта је у ствари, је ли доиста Јелица то казала?
— Искрено да вам кажем, није; само сам хтела вас да одбраним против рђавих језика, па сам, искрено да вам кажем, за вашу љубав лагала.
Наталија се смеши. Старац се најпре снужди, но одмах се разабере.
— То је лепо од вас, госпођо Наталијо, што се тако за мене заузимате; само ја бих волео да је ствар у истини тако као што сте у друштву том казали.
— А зашто?
— Зато, јер бих ја онда Јелицу као паликућу суду тужио, и онда бих се с њом друкчије разговарао: тек онда бих миран био у кући, овако је само све на по пута. Жао ми је што друкчије није.
[303]Старац опет снужден. Наталија се смеши па га ухвати за руку и стисне.
— Па зашто је ту пријатељица ваша. Та она је за вашу љубав све кадра учинити.
То изрече, а старац поглади своју седу главу, намргоди се, не зна одмах шта да на то рекне.
— Знате шта, госпођо Наталијо, како би било да се ви те ствари примите? Кад сте мени за љубав једаред слагали, да још једаред слажете, а ја ћу опет у другом чему за вас лагати.
Старац се тобоже слатко насмеје, ствар му се допада.
— Како ви то узимате?
— Тако, да ви то ускажете ако устреба и пред судом.
Наталија озбиљно гледи Мргодића.
— А чега ради вам то треба?
— Тога ради, што кад би то пред судом доказали, Јелици би једаред за свагда крај био. Ни после смрти не би ништа добила. Ја бих се онда сасвим смирио и онда бих вам с тим благодарио да бих запросио вашу руку.
Кад Мргодић то изрече, тако озбиљио лице показа, да би му сваки поверовати морао. Наталија као зачуђена:
— Господар-Мргодић, велику жртву од мене изискујете, а то се не би могло ничим заменити до ли вашом руком. Да ли озбиљно говорите, и хоћете л’ остати при речи?
— Хоћу, ево вам моје руке.
Мргодић Наталији пружа десну руку. Наталија радосна, исповеда му љубав.
— Ја сам вам сасвим одана и на сваку жртву готова. И кад смо већ до тога дошли, још ћу вам нешто исповедити, може бити да ће вам Драгутин знати то употребити: вами је познато да Јелица има неког издалека брата ил’ шта јој пада. Тај седи негде у селу, ал’ каткад је посећавао.
— Знам, то је Сима апотекар, први трошаџија, долазио је у походе Јелици, упадне Мргодић.
[304]— Ха, тај је! Кад је једном приликом био ту, Јелица је плакала пред њим, тужила му се како зло живи: кад отидете на салаш, а ви јој дате једну форинту па с тим мора да изиђе на крај по осам дана; како се пати, и како јој је већ дошло да се отрује, и искала је отрова; но он разјарен на вас рекао је: Шта ће она да се трује, нек’ се трује старац ако хоће, а не она, ја ћу му дати отрова. Ја сам то прислушкивала кроз кључаоницу, па ме Јелица ухватила. У тај мах је изишла из собе, и мене онде нашла, но ја сам се извинила да сам чула страног у соби па нисам хтела ући. Је л’ те да би се из тог могло што извести?
— Врло добро, Драгутин ће већ то извести. Ви треба да кажете да је она за мене тражила од апотекара отрова, па ће све бити у реду. Прима ли се?
— Кажем вам, Јелица додуше није казала да ће кућу запалити, нит да ће вас тровати, но све је то жртва вами, само како ћемо грех с душе скинути? рече као забринута Наталија.
Наталија хоће да учини, а опет да душу спасе!
— Лако ћемо с душом, начинићемо на салашу једну капелу, и онде ће се поп за опроштење греха Богу молити, а баш због Јелице то није грех; она је то заслужила.
— Е добро, дакле нека буде како Драгутин уреди. Но на друго још главније да пређемо. Кад мислите да се венчамо, и какви ће бити услови?
— Какви услови? После моје смрти све је ваше?
— Како, да ли да се све имање ваше после на моје име препише?
— Овако, после моје смрти ви све да уживате, а после ваше смрти да све припадне Мргодићима.
Наталија се мисли, мало јој је.
— Знате шта, и још десет хиљада к томе.
— Хајд’ нек буде још десет хиљада.
— Па кад би се венчали?
[305]— Кад свршим процес, јер кад бих сад учинио то, онда ви, као жена ми, не би могли бити сведок? Донде треба и пред родбином мојом да остане тајна, јер ми Драгутин онда не би на руку ишао.
— И то је истина! Дакле ствар смо свршили! Могу ли зидати на вашу реч?
Наталија загрли и пољуби Мргодића у знак свршене брачне погодбе:
— Држаћу те лепо, као лутак мораш ићи.
Мргодић се сад, откад је свој газда, први пут застидео и заруменио. Да буде »пер-ту« и још »лутак«.
— Само Татијани ништа о том не говори.
— Но, још тој торокуши да говорим!
После тога се Мргодић од Наталије накратко опрости. Кад уђе старац у своју собу, убрише пољубац са образа. Наталији је тај дан свечан. Већ представља себи, како ће се у кућама Мргодићевих ширити, коју ће за стан изабрати, какве ће коње, каруце и кочијаша држати. Научиће она старца, само док јој шака падне. Мргодић оде Драгутину, баш га код куће нађе.
— Добро дошли, чико, шта је ново?
— Сад ћу ти казати. — Седне.
— Свршио сам са Наталијом, ал’ ме је доста муке стало.
— А шта то?
— Стало ме пољупца.
— Ха-ха, смеје се Драгутин, па и старац.
— Пристаће машамода на то, те ће сведочити, како је претила Јелица да ће кућу запалити. Шта више сведочиће како је Јелица тражила отрова, да ме отрује.
Старац му исприча све до женидбе.
— Чико, врло добро.
— Досад је све добро, ал’ уз какву цену ће сведочити, да знаш?
— Уз какву?
[306]— Уз удадбу, да је узмем за жену, па после смрти моје да ужива као удовица цело имање, и још десет хиљада уз то.
— Па јесте ли јој обрекли?
— Јесам, а да шта ћу, обрекао сам, ал’ узети је нећу.
— Паметно, треба је заварати.
— Та да, доста их је и она заварала, ал’ мене неће.
— Па кад би имали бити сватови, чико? пита Драгутин шалећи се.
— Махни се те ордуље! Па да си видео како ме загрлила и пољубила, апотека из ње удара, мал’ што нисам у несвест пао, а кад сам се курталисао, брисао сам у соби пољупце.
— Немојте се жалити на један тај пољубац, добићете за то накнаду. — Драгутин се смеши.
— Немој ником о том говорити, ни Татијани нипошто.
— Такве ствари морају остати тајне. Сад, чико, још мало времена па ће бити крај.
Заврши се и тај интересантан разговор.
Драгутин још онај дан је Мудровског походио и ствар саопштио, да ће имати доказа за покушај паљења и тровања. Но да треба ту још једнога сведока, а зато ће се већ Наталија побринути. Затим објави у новинама да нико не да Јелици што у зајам ил’ на вересију, јер Мргодић неће платити.
Милан Чедомиљевић се није више дао видети, откако је последњи пут у М. био.
Јелица се чуди шта то може бити. Знала је да Милан не сме к старцу. Но како да јој не пише? Она би њему већ писала, да му јави невољу своју, ал’ се боји да писмо не дође до руке коме другом, а казао је да ће се развести.
[307]Јелица ништа не зна да је Наталија тамо писала. Она би могла Милану нахудити, кад би јој у очајању мисли дошле да га због несретних следстава на одговор позове. Но она то чинити неће, дала му је реч да је готова за њ и жртвовати се. Још је нада не оставља, држи да је Милан тако оставити неће, па још ишчекује гласа од њега.
Како се Милан последњи пут из М. кући вратио, спремао се за развод. Милан не налази за нужно да што о путовању код куће приповеда; само децу љуби.
Меланија га ништа не пита. Пуница га преко гледи, изазива га у говору. Меланији долази пред очима Милан као стран, као какав гост, ког кућа једва чека да се опрости. И Милан се тако осећа, канда није код куће.
Милан види пуницу увек набрушену, па не долази кући, ни на ручак ни на вечеру. Пуници је већ прекипело. Једаред му каже, кад је он тако редак гост код куће, па му се не допада кућевна храна, могао би и стан променути. На то се нашао Милан увређен, и пуници одрешито рече да би он радо и стан променуо, што толико значи да би се од њих раставио. И пуница је његове речи тако схватила. Почну се о том и кошкати.
— Забога, јеси л’ ти зет ил’ гост овде, ја на те већ не рачунам. Док се могло трпети трпело се, ал’ сад је прешло сваку меру; промени, дакле, и стан.
— Променићу, само шта ћемо с децом?
— Нек нико осим мене о њима бригу не води; женска су деца, и онако би морала код матере остати.
— То је и најпаметније. Још једаред кад одем нећу се у овај стан више враћати, рече Милан хладнокрвно.
[308]— Срам да те буде, што си се женио! одговори пуница љутито.
Милан на задње речи ни не одговори, већ за један дан покупи за се најпотребније ствари, децу ижљуби и отпутује. Само је пуници казао да иде у Беч. Овакав му је живот несносан.
Милан оде у Беч. Он ће овде за развод план да начини. Милан не зна још за Наталијина писма, а пуница и Меланија нису му хтеле ништ о том спомињати. И оне су имале план.
Милан пак нек иде, нек блуди куд год хоће, Меланија неће започети парницу на развод. Нека он заподене. Меланија неће на развод својевољно пристати, догод он из свог имања уживљење за њу и за децу не зајемчи.
Добри Миланови пријатељи су је на то научили.
Милан је у Бечу, и још ништа не зна о страдању Јеличином. Није баш ни тако давно, нема три недеље откако је Јелица из куће истиснута.
Тек у Бечу је глас о томе до Милана допрео. Тај глас је Милана поразио. Ужасне су му ствари приповедали о Јеличином страдању. Шта сад да чини? Да оде у М. к Јелици?
Па шта ће онде радити? Још није започео парницу на развод, како ће задату реч Јелици испунити? А Јелица бог зна како се пати. И шта би свет казао да се у М. јави, и не би л’ Јелици тим још већма шкодио?
Само се чуди како се Јелица дала из куће истиснути. Та она има онде права. Зар онде нема адвоката, који ће њена права срчано заступати?
Реши се да се одазове.
Пошље Јелици нешто новаца поштом преко Илијашевића да има за први мах, и за адвоката. За остало ће се он већ побринути, па и за сљедства несретног корака.
Илијашевић је новце послао преко прилике Еренфелду да их Јелици уручи. Сам лично није хтео предати, јер је Наталија почела љагу због [309] Јелице на њега бацати. Зашто, доцније ће се показати.
Чедомиљевић у таквим околностима није могао доћи у варош М. да Јелицу утеши. Најпре ће развод да ускори. Он хтеде чекати од стране Меланијине нападај, да се против тог брани; Меланија опет чека да Милан започне.
Милан пошље за развод тужбу конзисторији, он ће се пак неко време у Бечу задржавати. Међутим се велика промена показује на Милану.
Осећа се слаб. Бледо румено лице, прса му упадају, види се да се нешто губи. Познаници му саветују да оде професору Шкоди што и учини. Шкода му каже да се чува, да дијетно живи и при томе питоме пределе похађа. Нешто му је и преписао.
Милан се пренерази кад то чу. То је исто професор и Милошу казао и преписао. На тај начин дакле Милан има јектику. Ужасна помисао! Можда му кућевни немир живот подрива? Можда за Јелицом тугује?
Пада му на памет пок. Милош. Од две сестре су деца. Миланова и Милошева мати умрле су од те болести па и Милош. Можда му пада на памет и — Ненад, крштено дете у цркви У....
Рђави изгледи. Милан се мора лечити.
Док се Милан у Бечу бави, донде се код куће Меланија против њега оружа. Достављена јој је тужба за развод.
У тужби је наведен узрок развода — »неутолима мржња«. Меланија је узела себи адвоката, и даће свој приговор. Меланији стоје у парници два пута пред очима. Ако хоће на брзу руку да се разведе, она треба да се у приговору позове на она два писма што је Наталија писала.
Ако хоће да пркоси, да дуже траје, та писма неће навести, догод Милан не пристане на такове услове, како ће она да прописује. Адвокат [310] је поучи да се држи задњег плана. Писма јој не гину ни доцније.
Тако је парница ради развода у току.
Јелица се зарадова Милановом дару, и налази неку утеху у том што се он ње сећа.
Чула је да је Милан у Бечу, и сад ће му већ писати.
Јелица у писму опише својеручно своју беду, покор што је старац с њом починио; нада се да је неће оставити. Нада је очајнику мелем. Но Јуцика јој рана на срцу, једнако за њом тужи. У чијим је рукама! Представља себе како она за њом плаче.
Јелици су у памети речи, прорицање Саре Циганке.
Купи књижицу, где је насликан орао како дете носи, па плаче.
Размишља како јој је удадба несретна, и цео живот њен, пада јој на памет како би сретнија била да се удала за богатог трговца у Трст, по вољи Марковој; не би тако без детета злопатила. Смрћу Милошевом сарањена је и сва доброта његова; она се те доброте опомиње, ал’ је већ не осећа, тек је се сећа. Милош није кадар био за живота темељито је осигурати, већ сад празним шакама своја права путем парнице мора да тражи.
Па још у тој патњи метао је свекар њу у новине, прогласио је за распикућу, где јој за цело време удадбе није ништа купио, већ које ујак, које Марко су јој на одело давали, више него и сам Милош. Наравно, свет је у неизвесности, у блудњи па ће пре богатом свекру него њој сиротици веровати. Ни крива ни дужна, мора терет јавног мнења на себи носити.
Јелица је хтела свекру у новинама да врати подметнуту јој љагу, да је то што је тужи измишљотина, [311] лаж. Мачковић јој не да да тим старца већма не раздражи. Но Јелица још не зна каквом ће тужбом од свекра нападнута бити.
Међутим у кући Мргодића живо се против ње ради, а Наталија се свуд уплиће.
Стари Мргодић опет носи нове хаљине што је правио о Милошевим сватовима и што је носио о укопу његовом. То зато чини да се Наталији допадне, управо да је увери да се он ње ради лицка. А то се опет Наталији без сумње јако допада, јер мисли да је старцу заврнула мозак.
Зато опет Наталија где год може иде Мргодићу на руку.
Мргодић чује од Драгутина, да се Јуцика мало утишава, и тек каткад матер спомиње, Тетка Савка зна око детета, ласка Јуцики.
Скују план како Јуцику да увере да јој је мати полудела. То су изредили Наталија, Татијана и Мицика у једној конференцији.
Наталија ће писати писмо Савки које овако гласи:
»Драга непозната пријатељице!
Имам да вам жалосну вест јавим, да је сирота Јелица, Јуцикина мати, са свим полудела: већ никога не познаје, бесни и велики нож у рукама носи, све хоће да коље, и прети да ће и Јуцику да закоље, што није са салаша к њој дошла. Зато се бојим да к вами не оде. Чувајте Јуцику, јер ако онамо дође, она ће је заклати«.
Том писму прилежала је и једна цедуљица, где се моли да се то писмо пред Јуциком прочита. То је жеља Мргодића.
Кад је Савка то писмо добила и прочитала, одмах је знала куд се тим смера. Не само да је пред Јуциком то писмо прочитала, већ је и самој Јуцики у руке дала да сама чита, и да се увери. Наталија разговетно пише, крупним писменима као »шлингерај«, а Јуцика најпре сриче, Савка јој помаже, па после и сама тачно чита.
[312]Јуцика се задиви, и замишљена ћути; ал’ јој сваки дан уши тим набијају; мало по мало па ће и веровати.
Савка отпише Наталији, захвали се и да јој до знања, да Јуцика о матери то већ канда верује.
Наталија види да јој све за руком иде, па је већ у кући и слободнија, одлази старцу у собу на разговор, а и он из учтивости к њој, па се мудри планови кују.
Мргодић тек онда иде к њој кад има с њом што важно да се разговара. Тако једаред обоје седе и разговарају, и то код Наталије.
И то није бадава; код Мргодића је сваки корак измерен. Седне па пуши.
— Имам још нешто важно да вам кажем, рече озбиљно Мргодић.
— То ми је мило, кад сам вам саветник, но допустите да вам ја најпре нешто кажем. Писала сам Савци да је Јелица полудела и да носи нож покрај себе, тражи Јуцику да је закоље, и она ми је на то отписала, да је Јуцики то читала и да Јуцика све верује.
Наталија пружи писмо Мргодићу да чита. Мргодић писмо чита, и маше задовољно главом.
— Добро је измишљено. — Смеши се.
— То је из моје главе изишло а не из Татијанине.
— Махните се Татијане. Ви и Татијана, колика разлика! Ви бисте могли даму представљати. Но имам нешто врло важно да рекнем. Чујем да се Милан Чедомиљевић на конзисторији са својом женом развађа.
— И ја сам нешто чула.
— Драгутин ми је казао.
— Па шта онда?
— Неку тајну ћу вам казати, ал’ најпре да вас запитам. Говори ли се по вароши о Милану и Јелици?
— Јако се говори.
— Да ли се што говори о Илијашевићу?
[313]— И о њему се доста говори, ал’ не толико.
— Неки терет ми лежи на срцу. Ја сам свему крив. Ја сам после смрти Милошеве увукао у кућу Милана, као сродника, брата Милошевог а Јеличиног девера. Она га додуше није позвала, и да мене не би, Милан се не би тако у кући одомаћио. Ја сам свему крив, ја сам га готово примамљивао.
— Бога вам, увек је женска крива; колико су њих мене облетали, и данас ме облећу, ал’ ја свима шипак. Паметна женска неће насести.
— Оставимо то сад на страну, ово хоћу да кажем: како би могло бити да се све на Илијашевића скрха, да Милана спасем. Овај је ожењен, а онај није, нити ће му то шкодити.
— Па то желите?
— То.
Наталија се смеши.
— А знате ли да сам ја већ почела то разглашивати, и боље је тако. Милан је ожењен и има деце, па и иначе врло фини, а Илијашевић подсмешљив. Не могу га трпети. Дакле, ослоните се на мене, све ће по жељи испасти.
— То ми је мило. Сад на друго. Што се Јелице тиче, да је хтела палити и тровати, каже Драгутин да требамо још једног сведока, да буде два. Шта ћемо сад?
— Лако ћу ја то измислити. Знате кога ћемо? Укућанку што овде седи, Мацу. Ја ћу њу већ наговорити, а ви ћете јој што учинити.
— Даћу јој за целу годину бадава стан.
— То је доста, задобићемо је, то је моја брига.
Како је старац отишао, Наталија одмах отиде Маци укућанци, и већ је пипа, хвата, можда ће је задобити, ако баш и не први дан. И доиста после неколико дана Наталија јави Мргодићу радосну вест да је Маца готова да сведочи. Мргодић се радује, и Наталију по плећих тапше.
— Ви сте за човека рођени, тако сте паметни.
[314]Сад ће Наталија литију да води по вароши против Илијашевића. Свуд ће Чедомиљевића прати, а овом све на леђа пришити.
Мргодић иде Драгутину свом, те му јави како је с Наталијом све лепо уредио. Драгутину је то повољно, и изјави чики, да је сад време да се на Јелицу са свију страна напада.
Драгутин још тај дан оде Мудровском и да му о целој ствари информацију. Мудровски је са доказима, ако буду истинити, задовољан. Наравно Драгутин му није спомињао с каквим заплетима је дошао до таквих сведока. Мудровски му као колега верује. Осим покушаја паљења и тровања, Драгутин је навео и краћу, набројао предмете које је Јелица тобож од Мргодића покрала. У исто доба Драгутин нареди да један рођак напише два писма пуна опасних претња, једно управљено на Мргодића, а друго на Мудровског. Та писма су била без потписа. У оба писма подједнаке су биле претње: у једном се прети Мргодићу да ће му, ако се с Јелицом поштено не изравна, кућа над главом буктити; а Мудровском, да ће и њему кућа над главом буктити, ако не одустане од Мргодића као заступник његов, и да ће грозно уморен бити, као и Мргодић. Мудровски на основу том преда кажњену пријаву против Јелице због злочина, покушаја паљења, тровања и крађе.
Пријаву ту суд уважи, и Јелица буде стављена под казнену судску оптужбу. И како да не буде стављена, кад у пријави стоје уписана имена сведока: Наталије машамоде, и Маце Курикавке, тако се та укућанка звала.
Сад дође вршење истраге, и рок за главну расправу. И за то је већ позивница дотичнима послата. Од испитаних сведока све зависи.
Наталија је чула да је ствар већ код великог суда.
[315]Док душмани Јеличини планове праве, донде Јелица у великој бризи дане проводи. Боји се да није већ на терету Ернфелдовима, премда на њима то још не примећује. Но кад ће се већ избавити из овог стања, да оно, што јој је од срца отпало, опет к срцу свом привуче.
Јелица добије из Беча од неког пријатеља Милановог писмо, које кад прочита, убезекну се. Даје јој се на знање, да буде на све приправна. Милан је у рђавом стању, сваки дан је горе, мораће се у какво место питомијег зрака преселити, дани су му свакојако избројани. То јој пише као пријатељ Миланов, и без знања његова, па из сажаљења према њој, да јој се положај разбистри.
Јелица је у соби сама, седи пренеражена, замишљена, лице бледо, очи упале, руке прекрштене. Живот јој је већ и досад несносан био, сад је још несноснији. Осећа да Милан Милошевим трагом смрти на сусрет иде, и да ту помоћи нема. Ту већ за надњу нема хране. У очима света пала је. Ко ће са ње љагу спрати, кад Милана не буде?
После несрећног пада борила се у њој памет са осећајем, да л’ даље да живи, ил’ да буде двострука убица? Да скаче у воду, да се трује, да сама себе убије?
На све је одважна. Пита се, хоће л’ јој свет опростити кад је не буде. Бори се у њој надња са очајањем. Сад мисли да за њу спаса више нема, у другом тренутку опет покаже се луча надње, — а да се опет осећајем у неизмерну бездану худе судбе сурва.
Страшан је сукоб разума са осећајем.
Јелицу опет мори мисао да за њу живот није, ал’ да мора с њом на други свет и онај, ког је жигосаног свету донела, а да на њему љагу њену прстом не показују.
Док је тако у мисли задубљена седела, изненада јој се јави њена некадашња служавка, и донесе [316] јој глас од Наталије. Наталија Јелици јавља да је добила доставницу да је код суда против ње преслушају, но да се не боји, ствар није тако страшна као што изгледа, само нек се стрпи.
У тај мах закуца и уђе судски подворник и уручи јој доставницу с позивом на истрагу, због паљења и тровања.
Кад Јелица прочита, донекле не зна реч да прослови. Служавка види како јој се боја на лицу мења, и чека шта ће Јелица рећи.
Јелица је одважна женска, и набрзо скупи своје мисли и прослови:
— Девојко, ја сам теби добра била, а ти мени учини једну љубав, и то последњу. Ти си одважна, и ја нисам кукавица. Купи ми отрова, ил’ ако нећеш, ја ћу си га набавити. Даћу ти цедуљу, да нађеш дете Ненада, ваљда и сама знаш где је, јер зна и госпођа Наталија.
Јелици реч прекине служавка.
— Па шта онда?
— Да га донесеш, па ћу отровати најпре њега, па себе.
Јелица то изрече, а у очи девојке оштро гледи да л’ би извукла мисао, је л’ она на то готова.
Девојка је схватила мисао речи.
— Добро, ја ћу га донети, знам где је, а донећу вам и отрова, зато га немојте сама набављати.
После кратког разговора девојка оде. Јелица девојку, дете и отров жудно ишчекује.
Девојка је била код Јелице пред подне, тако између 11—12 сахати, кад свет руча; па у јастук утуткано дете метну на праг Петра Мргодића, и сретно побегне да је није нико приметио.
Јел’ то било по савету Наталије, — то је тајна.
Бадава ишчекује Јелица служавку, дете и отров. Служавка није јој се пријавила. Хтела је да спасе матер и дете.
[317]Јелица у душевној борби провела је по дана и ноћ. Сан јој је ужасан, снева да и њу орао у канџама носи, — као на слици Јуцикиног орла.
Сутрадан дође подворник и зове је одмах да се истражном суду пријави. Јелица журбено приморана оде, и не врати се.
Глас се о том случају разнео по вароши. И то је ишло у хатар Мргодића и због тог нову пријаву суду предаду.
Кад Наталија доби позивницу, као што је мудра, поче размишљати о ствари, чуди се како ствар брзо иде, и сама себи стави питање шта ће од ње бити, ако она по уговореном услову по старца добро искаже?
По Мргодића је добро, но хоће ли и по њу добро бити? Хоће ли старац реч одржати? Ко ће за то јемчити да ће Мргодић реч одржати? Мора са Мргодићем о том озбиљну реч повести, јер није рада да наседне.
Баш чује како се Мргодић по ходнику шета. Изиђе те поздрави Мргодића.
— Службеница, како сте, шта има ново?
— Та ваљда већ знате, јесте ли добили позивницу?
— Јесам, зато бих се рада с вама да разговарам. Молим, дођите мало к мени.
Наталија ухвати Мргодића испод руке, одведе га у собу.
— Седите да се нешто важно разговарамо.
— Шта то може бити?
— Чућете одмах. Дакле позвали су нас. Но сад је време да се најозбиљније поразговарамо. Јесте ли ви још при речи?
— Како то разумете? пита старац тобож као изненађен.
— Та ви знате шта сте ми обрекли: удадбу, женидбу и још десет хиљада форината.
— Што сам казао то ћу и одржати, ал’ је уговор био тек за онда кад се све сврши.
— Добро, сад је већ при свршетку.
[318]— Јест, ал’ још није свршено.
— Дакле ви желите кад буде свршено?
— Јест.
— Вама ће познато бити да се у таковим стварима мора и заклетва од стране сведока положити?
— Наравно, другачије ја и не мислим.
— Ја сам већ Мацу Курикавку зато приправила, а како положимо заклетву, Јелица је пала, а ви сте добили.
— Јест, па кад то буде, онда је ствар свршена, а ја ћу моју реч одржати.
Наталија га ухвати за руку, смеши се, а очи љубазно изврне.
— Знам, пријатељу драги, ал’ ја морам бити осигурана, у случају да ви намеру вашу промените. Опростите, то по свету бива, а ја нисам рада да наседнем; ја од вас изискујем сигурност у овој ствари.
— Какве сигурности?
— Јел’те, ви нећете нипошто да се пре свршетка целе ствари са мном венчате?
— То не, него после.
— Ко ће добар зато стојати, да ћете ме после одмах узети како се ствар сврши?
— Моја част. — Старац метне руку на срце и поклони се.
Наталија се смеши.
— Хајд’ нека буде после, ал’ и донде да ме чим год осигурате.
Старац се зачуди.
— Чим?
— Да ми сад положите за ваљану сигурност обречених десет хиљада, ил’ дајте какву обвезницу; ја ћу и с тим задовољна бити.
Старац збуњено, без смисла говори:
— Дакле, толико части имам код вас?
— А зар ја тако мало части имам код вас, кад ми не верујете, да ћу ја и покрај тих десет хиљада и после за вас поћи?
[319]Кад Наталија то изрече, поглади старца по образу и умиљато на њ погледи.
— Сасвим сте ме збунили, не знам шта на то да рекнем, само вас опет питам, хоћете л’ ми веровати ил’ не, а ја ћу вам се заклети спасењем своје душе, својим крсним именом. Ја ћу вас узети.
Мргодић кад то изрече, устане, горе доле хода, и лулу истреса.
Наталија га гледи и мери.
— Ха-ха, ал’ та заклетва много вреди. Не би л’ се могла искупити после са капелицом на салашу?
Мргодић стане насред собе, и озбиљно гледи.
— Видим да ми не верујете, жао ми је.
— И мени је жао. Знате л,’ Јеличина пропаст вреди вам више него десет хиљада; да мене не би, ствар тако добро не би стајала, па и сад од мене све зависи. Дакле не дате десет хиљада?
— Не могу и немам сад.
— Примам обвезницу писмену, дајте ми обвезницу.
— Петар Мргодић још ником није обвезнице потписивао, па је опет реч своју одржао. Одржаћу је и сада, верујте ми.
На то се Мргодић приближи Наталији, загрли је и пољуби. Старац порумени, можда се стиди.
— Ох, верујте ми, реч ћу одржати.
— Ах, ви сте галантан човек, ви ћете реч одржати, ха-ха-ха.
То изрече, па онда она Мргодића пољуби. Требао је овде сликар ту сцену да овековечи, ил’ бар какав фотограф!
— Кад ме тако уверавате, хоћу да вам верујем, отићи ћу на расправу, и видећете шта је Наталија. Ево вам руке да ћу вам жељу испунити, рече Наталија.
Рукују се и љубе. Искариот искариотку. Растану се. Старац некуд оде, ваљда Драгутину. Кад већ смрче, старац се врати. Чује Наталија његов ход, ал’ неће да иде у ходник.
[320]Наталија је кухарку Мргодићеву сасвим задобила, душом је њена. Она је задобивена које ситним митом, које пак јелом; јер ако Наталија и носи из гостионе, ипак остане још и за другог доста, а шкрт старац не трпи мастан ручак. Кухарица та, Вероника, донашала је глас Наталији о сваком његовом мицању.
Кад се већ свећа запали, онда старац никуд не изилази. Закључа се и пуши, шета се ил’ седи, па чита библију.
Вероника дотрчи Наталији, па јој каже да Мргодић све се горе доле по соби шета, нешто сам говори, канда се на нешто једи. Да тако што чује Наталија а да не оде онамо, немогуће је.
Изићи ће у ходник, а Вероника је већ код кључаонице, и прстом зове Наталију да брзо дође. Наталија се на прстима пришуња вратима, завирује кроз кључаоницу, гледи, слуша. Вероника се наслонила састраг на Наталију, па преко њених рамена завирује, но тек Наталији као госпођи даје првенство. Мргодић се шета и говори. Најпре мрмља па говори: Ордуља та, мисли да ћу је узети, па још да је капаришем са десет хиљада, ха-ха, то ми још треба! Само нека положи заклетву, па збогом, дико. Ваљда лудих гљива нисам јео, да ме Ната машамода заулари.
После опет мумла, ал’ неразумљиво, издуха лулу, па седне да чита библију.
Наталија се пренерази кад то чу; не зато што је неће да узме; с тим је она начисто била приликом задњег састанка, већ зато што он њу тако багателише. Остави кључаоницу, и оде у своју собу; сад опет стаде она мумлати. Седи у фотељи нагнутим лактом на рукавац:
— Курјак матори, мисли да је све надмудрио. Оправио је у суво грожђе сироту Јелицу, а ту сам ја крива, па мисли и мене да изигра да се криво заклињем, а не знам зашто.
Наталија не може срцу да одоле, зове к себи Мацу Курикавку.
[321]Маца како чује позив, одмах долети као на крили ветрених; зна да мора бити што интересантно кад је Наталија у то доба зове.
Маца Курикавка била је поштенородна госпођа папучарка, и становала је у истој кући с Наталијом. Кад Маца у собу ступи, Наталија је понуди да седне.
— Дакле, добили сте позивницу? запита Наталија.
— Добила сам. Аћим мој каже да не идем, зашто да се заклињем, јер Бог зна хоће ли старац реч одржати да за годину кирију отпусти; кога је још он помогао, па за њега човек забадава душу своју да каља.
— Тако је, и ја ћу отступити, само ником ништ о том не говорите. Сад опет старац нека наседне. Ни мени задату реч неће да испуни, није заслужио.
— Е, ал’ шта ћемо кад нас је суд позвао?
— Ви немојте доћи у суд.
— А ви?
— Ја ћу отићи, а нећу ништа казати.
— Ал’ ако узморам?
— Не морате. Ви пошаљите место вас вашег Аћима. Ви се учините да сте болесни, а ја кад ништа не искажем, цела ствар ништ неће вредити, јер треба ту два сведока. По томе ви сами без мене ништа не вредите.
— Е добро, ја још волијем. Учинићу се да сам болесна, даћу начинити »камилнтеја«, и куханих шљива. Ако би старац дошао да ме тражи, да види да сам болесна, баш пред њим ћу испити »камилнтеј«. Аћим на суду нек каже да не могу доћи.
С тим је свршено. После тог састанка, Наталија је послала Јелици негдашњу јој послужавку да је храбри.
Кад се Мргодић од Наталије удалио, отишао је Драгутину да јави шта је с Наталијом говорио, [322] и тужио се како га је Наталија нападала да јој сигурности ради да унапред десет хиљада, ал’ да је после опет наговорио да добро сведочи. Драгутин се на то намргоди, не допада му се, ал’ старцу ништа о том не говори, већ му само каже да главна расправа ће о томе решити.
Главна расправа ће бити за две недеље. Мргодића ће заступати Мудровски. А ко ће заступати Јелицу? Сама себе. Како то?
Како је Јелица добила позивницу за главну расправу, и би истрагом задржана, одмах зове Мачковића на савет.
Мачковић дође.
— Које добро, милостива?
— Није добро, ево позивнице за расправу.
Јелица му пружи позивницу, Мачковић прими, чита. Њему је већ ствар позната.
— Па шта ћемо сад?
— Хоћете л’ ме, господине, као бранитељ заступати?
— Није нужно. То све зависи од сведоџбе; ако се што докаже, не може вам нико помоћи. Ако не буде сведоџбе, вама неће ништа бити, само ви ако нисте криви. Слободно, храбро на питања одговарајте.
Јелица се мисли.
— Дакле сама да се браним?
— Да.
— Е, дакле, сама ћу се бранити; нисам крива, смем сваком у очи погледати. Дођите бар да видите како ћу се бранити.
— Само ако узмогу, доћи ћу.
С тим се Јелица удали.
Мачковић се није хтео у тој парници Јелице примити, да се Мргодићима не замери.
Још две недеље па наступа главна расправа.
У дворани великог суда велики је жагор.
Сала дупком пуна, а све једнако нови слушаоци улазе, ни половина неће стати у дворану. Ту се скупило од сваког сталежа; особито су госпође биле јако заступљене. У среди дворане дугачак зелен сто, на њему је »распеће« и упаљена свећа. Ту је већ засео дотични казнени суд.
Већ је време да је и Јелица ту, но ње нема. Питају се шта то може бити, зашто не долази? И још ће је дуже чекати.
Јелица се мало задоцнила, лагано се код куће облачила, тешко јој је ићи на суд, ићи ће тамо као на губилиште. Јелици у облачењу помаже Ернфелдовица, и храбри је. Она је и при губилишту код ње. Још нису сасвим готове, ал’ пред кућу ето кола, фијакер стане. Погледају кроз прозор и чуде се откуд то. Искочи један познат човек од полицијалне власти и уђе у њихову собу. Зачуде се.
— Опростите што вам досађујем, ја сам дошао по вас, милостива, ето и фијакера ту, да не идете пешке.
Јелица побледи. Ернфелдовица пљесне шакама, мисли се шта ће то да буде. Нема ту одлагања. Јелица и Ернфелдовица се ижљубе, па онда напоље, па у фијакер. До Јелице седи полицајски орган.
Зато је вози, вели полицај, да по сокаци пешке у очи не пада. Јелица је тим умирена. Но не мало се зачуди, кад је одвезу не у велики суд, већ у варошку кућу. Шта ће Јелица ту? Јелица сиђе, а полицај је води у једну собу. Кад у собу, овде је чека један господин. То ће бити тавничар, познаје се по капи. Јелица га је из виђења познавала. Кад га види, згрози се.
Иначе тамничар милосрдан, само дужност своју врши. Најпре јој да на знање, да је он послат [324] по њу, и сад ће заједно ићи на велики суд. Теши је, како ни изглед јој није такав да би могла какав злочин извршити, а суд невину неће казнити.
Полицаји су већ од неколико дана на Јелицу пазили, пред станом њеним дању се по један од њих шетао, завиривао у авлију, ноћу двојица наизменце су стражарили да не побегне ил’ да не скочи у бунар.
У дворани судској једнако Јелицу чекају. Чују се кола, ето и Јелице. Јелица иде преко степена, праћена од тамничара у дворану. Читава галама; тискају, гурају се да виде Јелицу.
Јелица се сабере, слободно се пење; на једном степену, један млад познаник довикну јој: »Не бојте се, Јелице, победићете душмане«. Близу Драгутина је прошла, он јој се клања искариотски. Јелица га презриво погледа.
Морају пред њом пут да крче. Кад уђу у дворану стане на среди. Мајестетичан створ њен импонира. У првом тренутку баци поглед на публику, многе познате види, гдекоје из свог старог суседства. Дошле су да је виде, да чују.
Председник суда јој руком учтиво покаже место где ће сести, на један фотељ. Код врата два пандура стражаре, у сали је тамничар; ако Јелицу осуде, да је може одмах испод руке у затвор допратити.
Кад је публика гледала како је стајала Јелица сред дворане, жагор престане, тишина завлада да се лет муве чује. Волели би је дуже гледати кад стоји, и жао им је што је села. Дваест шест јој је година, стасита је, правог држања женска, правилно жуткасто лице, танке стиснуте усне, очи јој неку особиту жестоку светлост одају, између њих љутито скупљене две велике боре, бразде од унутарње борбе. Публика је симпатично гледи, желела би да се тужба не обистини.
На Јелици је хаљина од »моарантик« боје »шамоа«, у дољњој поли јако гарнирана. Већ је [325] ван моде, но Јелица баш ту хаљину је хтела да обуче, ма да би имала за ову прилику и другу. Хаљина негда лепа, ал’ из моде изишла, и избелила. У тој хаљини је обучена била Јелица, кад је истиснута била, кад је Мргодић низ степене стрмоглавио. На плећи од хаљине види се крвав млаз, траг тог стрмоглава. На глави јој била црна мала марама. Испод ње се види просто очешљана угасита коса. Ни трага какве кокетности.
Председник нешто бележи, па да миг државном одветнику да чита оптужбу. Оптужба је доста дугачка, и гласи на покушај »паљења«, »уморства« и »крађе«, »измета«. Иште за Јелицу четир године затвора. У публици се чује гунђање.
Дође ред на прислушање сведока. Зову сведока Мацу Курикавку. Она је болесна, дошао је место ње Аћим Курикаловић њен муж, и у име своје жене говори. Она поручује суду, да она ништа не зна за паљење и крађу због чега је Јелица оптужена. У публици се чује гунђање, израз задовољства.
Сад зову госпођу Наталију машамоду. Наталија налицкана што може бити, гледи слободно на све стране, очи јој траже Мргодића, но њега ту нема. На питање одговара Наталија да она у ствари оптужбе ништа не зна против Јелице, већ само се опомиње да је њу стари Мргодић запитао, да л би она против Јелице уз заклетву сведочила у ствари оптужбе, а за тај случај обрицао јој да ће је узети за жену, и пре венчања капарисати је са десет хиљада форината, но она га је одбила. — Никад не бих, вели она, пошла за тако старог оклепаног каваљера, па баш да би двапут толико имао.
Урнебесни смех пропрати те речи да су зидови подсмеху одзив дали. Сви су пљескали као у позоришту.
[326]Срећа по Мргодића што није ту био, ал’ место њега на Драгутина публика гледи, који је до ушију поцрвенио.
Сад долазе на ситније ствари, на крађу. Мргодић се тужи да му је Јелица многе ситне ствари покрала и продала, као два стара шешира од пре триест година, пар седмогодишњих окорелих чизама, које ни старац већ није хтео да носи, две зечије коже, и шест сребрних кашика. Јелица је опровргла крађу кашика тиме, што је очевидно против-доказ донела, да су на њима била изрезана прва писмена од ујакова имена, и те је добила од њега на поклон; што се тиче осталих ситних ствари, признаје такођер да је продала, ал’ старац је сам то дозволио, и добила је за све сем кашика једну форинту, а продала је у нужди, јер јој је Мргодић у једно доба давао само једну форинту на недељу да живи, док је он на салашу.
Публика се тако смеје да је председник за мир опоменути мора.
Сад су опет дошли на опасну претњу.
Јелици покажу та писма где је она загрозила паљењем и уморством, и питају је, да ли је то њеном руком писано. Јелица писмо гледи, каже да оно ни видело није њене руке. То је потвора, пасквила, и рекла је да је то рука једног Мргодићевог сродника. Даду јој перо у руку и понуде је да напише две три речи. Јелица напише; сасвим друга рука.
Публика се опет смеје.
Мудровски је досад све мирно слушао, па кад чу све то, поче строго укрсним питањима Јелицу мучити, не би л’ што из ње извукао, чим би она себе у противност довела, но покрај све вештине своје није успео. Јелица му је на све чист, бистар одговор дала, и није се дала збунити.
Мудровски види унапред да ће оптужба пасти, па је употребио сву слаткоречивост своју да докаже бар нешто да је Јелица крива, и поче жестоко на њу наваљивати. Пребаци се чак и на [327] Чедомиљевића, споменув Јелици њен одношај са жалосником па и Ненада; изгледало је као неко пребациваше, које смера да је пред судом и публиком понизи, порази. Највећи нападај му је био — због измета.
Кад Јелица чу Мудровског речи, исправи се, поносито диже главу, сабере младо ал’ патничко чело, а ниже њега скупљене мрке обрве; из близа јој се види од напрезања жила на челу, очи јој варнице бацају на Мудровског, десну руку подигла да јој осећаје и реч потврди. Израз јој је у целом очајне одважности. Монументалан створ. Јелица, у том, по њу ужасном магновењу проговори. У сали највећа тишина.
— Поштовани суде и господо! Што ми се пребацује овде црна тачка прошлости ми, признајем пред овим распећем, пред Богом и људма да сам погрешила онде, где би се у сличном случају друге можда знале вештином у своје доба из тог мог положаја извући; а на мене несретну свако се може каменом бацити. Но свако нек метне руку на срце, нек’ се запита, је л’ кадгод погрешио, је л’ му што у срцу притајено, па би ми се што сам поклизнула опростило. Кад би тајне говорити знале... многе пороке тама покрива: ја морам своје и туђе грехе да кајем.
Нестрпељива публика упадне са ужасним кликом: »Живела Јелица«. Јелица продужи:
— Иако сам грешна, време је да ме друштво као покајницу у своје јато прими. Видите овај млаз крвави на хаљинама, то је сведоџба мога страдања, а које је свекар мој мени проузроковао. Њега ту сад нема, није дошао, јер му око не би могло подносити очевидан покор што је са мном починио; па још и дете ми отео.
Публика је прекида пљескањем.
— Дакле, погрешку моју признајем, и сав терет њен ћу сносити. Но зашто да ми се задире у рану, где том није места? Шта је у оптужби, ни [328] речце не признајем, све је пуста потвора. Сад нек суд о мени осуду изрече.
Дуготрајним пљескањем биле су пропраћене те речи »Живела Јелица«, усклику том не беше краја. Председник опомиње публику да буде мирна. Јелица опет седне на своје место.
Кад је говорила показала је велику одважност; кад је села, сузе рони, доиста мученичке сузе. Било је ту мека срца женских, које су из сажаљења сузу пустиле.
После кратке почивке и саветовања председник изрече осуду: »Јелица удова Мргодић проглашује се на оптужбу Мргодића за невину. Оптужба је одбијена, а њој је слободно суду, својим путем, тужбу предати због криве потворе — против тужитеља Петра Мргодића«. Због измета — кажња истражним задржајем изједначена.
Сала све тутњи, усклици: »Живела Јелица«, »Живео суд« све се оре.
Један од судија узме Јелицу испод руке, допрати је до врата, и каже јој да може тражити себи заступника против тужитеља свекра. А доле већ Јелицу исте каруце чекају да је у стан њен одвезу.
Јелица праћена од силне публике једва се кроз мноштво прогурала, седе на кола и одвезе се. На прозорима тишма, само да Јелицу виде. Још је усклици прате.
То је био дан победе; у толикој беди Јелици то на срце пада као мелем.
За време расправе биле су присутне Татијана и Мицика. Жудно су ишчекивале тренутак када ће тавничар Јелицу у затвор повести. Жеља им се није испунила.
Присутан је био и Мачковић. У тренутку кад се Јелица тако одважно бранила без бранитеља, Мачковић је Јеличине речи мицањем главе одобравао. Многи су му честитали што је тако ваљано [329] Јелицу за обрану приправио. Он те комплименте прима.
Кад то Мргодић чу, како се Јелица избавила, сневесели се. Ражљути се јако на Наталију и Курикавку. Драгутин неће одмах старцу да иде, зна да ће љутит бити. Нек се старац издуха, биће и сутра времена за тешење. Мргодић откаже стан Курикаловићу, отказаће и Наталији.
Како се Наталија кући врати, још се није ни пресвукла, ал’ ето ти к њој Мргодића. На крили ветрених достиже му глас о свему. Старац не може срцу да одоли, хоће с Наталијом да се прорачуна. Горд као господар куће, хоће да покаже своју силу Наталији, као кирајџиници, а не као љуби вереници. Уђе бесно у собу Наталије. Лула у усти, а с главе шешира не скида, да јој покаже надмоћност своју.
Не да се ни нудити, седне.
Наталија убезекнута га гледа, чека да чује шта ће, ал’ ни најмање не зазире, већ га попреко гледи, комотно раширив се на фотељу.
— Шта сте ради? пита Наталија.
— Сад ћу вам казати. Насео сам, на лед сте ме навели, осрамотили сте ме. Том се од вас не бих надао. Да, осрамотили ете ме.
— Како? упадне Наталија.
— Тако, једно сте говорили преда мном, а друго сте говорили пред судом.
— Ви опет једно сте говорили преда мном, а другачије сте творили; мило за драго.
— Како?
— Обрекли сте да ћете ме узети.
— Па бих вас и узео био, да сте по мене добро сведочили били, сад нећу, рече љутито, презриво Мргодић.
— И не треба, нисам још на таквог спала. Но да вас нешто запитам. Ви сте ме још пре неколико дана утврђивали да верујем, је л’ тако?
— Јест.
[330]— Хтели сте се заклети на крсно име, на спасење своје душе?
— Јест, па шта онда?
— Кад сте последњи пут код мене били, оно вече пре него што сте легли, шетали сте се у соби горе доле, па све што сте сами себи говорили, ја знам, могла бих вам ређати.
Мргодић задивљен, погледа је.
— Шта зар сте прислушкивали!?
— Јесам. Казали сте како ви такову »ордуљу« као што сам ја, не би узели. Ја опет таквог као што сте ви и не тражим. Мало друкчији гаваљери су око мене скакутали.
— Боме то није лепо од вас да прислушкујете. Ко би о вама таково што помислио?
— А је ли вам добро пало, кад сам прислушкивала Јелицу и вами гласе доносила? рече озбиљно и љутито Наталија.
— То није ништа. Ми смо онда у љубави живели.
— Ха-ха, та и онда смо у љубави живели, кад сам вас прислушкивала. То је мило за драго.
Наталија се грохотом смеје.
— Баш сте ме на танак лед навели, срамота, рече љутито Мргодић.
— Ви сте мене. Узела сам на душу сироту Јелицу. Сад ми је тек жао што смо је упропастили; и покрај тог мислили сте да ви с каквом лудом посла имате.
— Ја с лудом? Ви нисте луда, већ лукава; колико сте већ њих ви упропастили, зна свет, ал’ мене нећете. Хтели сте да се ширите у мом добру, но једна реч за сто: ја вам отказујем стан, збогом.
Ово Мргодић љутито изрече и при изласку врата за собом тресне.
Наталија псује, но Мргодић је већ напољу, једва ће сву грдњу чути.
Мргодић сутрадан отиде Драгутину да се посаветује.
[331]Сутрадан ће Наталија да пошље Мргодићу новце за кирију, и отпутоваће на одмор — у купатило.
Ова се преварила у Мргодићу, а Мргодић у њој.
Татијана и Мицика очајавају.
Милан Чедомиљевић се једнако у Бечу бави. С њиме није добро. Доктори држе његову болест за опасну. Болест му у злу јако напредује. Доктори му саветују да иде у Глајхенберг.
Како ће у Глајхенберг? Брачна парница му је у развоју, код куће двоје деце, треће у М. а Јелица судбом утучена у великој невољи живи. Ако се баци на ову страну да ствари што пре уреди, неће ићи у Глајхенберг; ако овамо пође, пренебрегнуће још незбринуте своје, а то му је терет на срцу. Но здравље је прече. Кад оздрави, и оно друго лакше ће оправљати.
Реши се да иде у Глајхенберг. Пре нег што ће отпутовати, пошље нешто новаца Јелици по Илијашевићу, с поруком, како оздрави да ће се одмах за све боље побринути. Задоцнио се. Јелица је већ горку чашу испила.
Кад стигне у Глајхенберг, пријави се доктору. Овај му саветује да подуже овде остане, и да се у свему јако чува. Слаба нада, слаби изгледи. Милан је то добро утубио, и баш из тог савета прави закључак да с њим није добро. Тако су исто доктори и Милошу говорили. Он је иначе и паметан, види на себи да није добро. У Милану корен живота подгрижен, нема више лека за њега.
Доктор Милану препоручује да би добро било, кад би имао кога од своје породице код себе, да га негује. Милан је смисао тих речи разумео, И сам увиђа да би требао кога од својих код себе.
[332]Но који су сад ти своји? Меланија? С њом је у парници. О пуници ни помислити. Деца ситна.
Ко му је сад ближи од Јелице? Нико. Промисли се, и науми да Јелицу позове; она му је најближа. Напише писмо и управи га адресом на њу, да га што пре добије. Сад већ нема пред очима личне обзире. Задоцнио се. У том писму споменуо је да је болестан, но није опасност такнуо.
Доктори су сваку наду изгубили. Болест нагло јури. Једне ноћи јако му позли, покаже се на њему ропац — Милан издахне. Код њега је била стражарка болничарка, која му је и очи заклопила.
Тако сврши Чедомиљевић, тај негда дични младић и гиздавац, од својих, од никог неоплакан, нити на гробље испраћен!
Милан Чедомиљевић је био талентиран, готово женијалан младић. Он је био један од оних младића, који у богатству, од детињства покрај мажења женског, матере ил’ мајке баца се у море страсти и уживања, а знаменит талент свој запарложе; тај талент да је морао кроз борбу за опстанак проћи, могао би свету нешто показати. У првој младости својој спевао је красне песме; доцније, из песничког идеала пао је у заплет светских уживања, и ту му се идеал изгубио; ниски обичан нагон преотео је мах. Онај детић, што је крштен у цркви У... у М, то је његов син; можда ће тај кроз борбу насљедним талентом оца заменути.
Покојни Чедомиљевић још за живота није ништа Меланији о болести својој писао, и тек после смрти наишли су на траг породице његове, и кад Меланија у Глајхенберг стиже, Милан је већ у гробу вечити санак боравио. Меланија му дође на гроб и заплаче се. Смрт их је измирила. Меланија сузе рони а Јелицу проклиње. Да не би ње, — тако она држи — с покојним би Миланом рајски живот провела. Она је сад Милану све опростила. [333] Да му на гроб крст донети, и удали се од тог места где Милан Чедомиљевић почива, за навек.
Са тим је престала и брачна парница.
Милан је после себе оставио лепо имање; све ће то његове девојчице наследити.
Само тај детић је остао убого сироче. Њега ће његов ђеније, анђео хранитељ чувати, путем живота срећи водити.
Јелица је наскоро чула за смрт Милана Чедомиљевића. Велики удар за Јелицу. Велика жалост обузе Јелицу, ал’ сузе тек усамљена може трти; она нема у грађанском, законитом смислу правног наслова да може јавно јадиковати, спомену Милановом тако пошту одати. Законска ограниченост и грађанска тесногрудост не би јој то допустили. Туђа је жена.
Јелица мора силну тугу у срцу да задави. Плаче где је нико не види. Па је ли добила Миланово писмо? Добила је. Јелица је дуго промишљала, да л’ да иде на позив Миланов ил’ не. Ако отиде, чуће свет, а живи у парници са Мргодићем. Ако не оде, срдиће се Милан.
Из писма Милановог није могла разумети да је болест опасна; нашто да хити, почекаће да се још сама посаветује да ли и кад да иде тамо. Јелица му је хтела писати, ал’ се још уздржавала; мислила је, ако се реши, ићи ће изненадно и без писма. Време је предварило. Глас о Милановој смрти Јелицу је као гром поразио.
И можда би се још пре смрти његове решила била да се није један изненадан случај уплео био. Доиста изненадан, но и важан случај. Јуцику су из С. довели.
Велика промена.
Тетка Савка је Јуцику, док су били у С., лепо у реду држала, и сасвим дете за се задобила. И Мицика се дуже време и то по више пута онде [334] бавила, и Јуцики тако ласкала да ју је задобила. Но покрај тог нису пренебрегле да против Јелице што шта и то најгоре не говоре, и то једнако да је бесомучна, луда, хоће да коље, а клала би најрадије Јуцику кћер своју; једнако су нова и нова измишљена писма шиљали у том смислу; читали су јој и сама је читала.
Јуцика је и Мицику заволила. Само је још од Татијане зазирала, а овој је стало до тога да девојче себи присвоји. Зато је често у Т. одлазила, и том приликом и поклоне јој од деде доносила. Такве ствари децу примамљују.
Кад је Татијана с Мициком последњи пут онде била, опет је у име дедино поклоне донела, но уједно и поруку да деда жели да Јуцика код њега буде, јер осим ње нема никога.
Јуцика хоће деди, ал’ да и тетка Савка с њом дође. Јуцики је по вољи учињено. Један дан скупе ствари, баце се на кола, и одвезу се са Јуциком у М. и то на салаш све три. Ту их дочека Мргодић, Јуцикин деда.
Јуцика позна деду, пољуби га у руку, а деда је глади по образу.
— Ти си моје дете, ти ћеш ме слушати, а теби ће деда добар бити.
Јуцика је сасвим мирна, разгледа, позна и одаџиницу, која ју је на салаш одвела, матер више и не спомиње. Онде на оном месту, где је због матере врискала, весело подскакује, канда њено јаукање није ништа значило.
Ту је остала с њом тетка Савка неколико дана. После тога одвезу се у варош с дедом.
Девојче се овде лако научило. У кући, где је детињство своје провело, све јој је познато, свака соба, ходник, свака степеница, где се она ваљала и скакала. Сад се тек осећа код куће.
Мргодић наложи кухарици да Јуцику чува, да за њом иде у школу, — већ је у школу дао; — но ни то није дуго трајало; Јуцика већ сама одлази и долази кући.
[335]Један дан кухарка Ернфелдова, која је негда код Јелице такођер служила, види на сокаку Јуцику и позна је. Та добра кухарка, како види Јуцику, стане па је ухвати и пољуби. Јуцика се канда ње сећа, па се да љубити. Пита је кухарица за матер, би л’ к њој дошла. Девојче одговара да она не сме матери, јер ће је мати заклати.
Кухарица — Пепика се звала — долети као без душе с котарицом у руци и донесе Јелици радосну вест да је видела на сокаку Јуцику.
— Госпођо, видела сам Јуцику. Ал’ је лепа и велика! — Јуцика је сад у дванаестој години.
Јелица се зачуди.
— Та је ли могуће? — Јелица склопи руке.
— Јест, мојим очима сам је видела. Била је лепо обучена, у плаветним хаљинама. Ја ћу вребати па ћу вам је показати.
Те речи Јелици кроз срце као муња прођу. Размишља шта треба да чини. Пепика јој други пут опет донесе глас да је видела Јуцику.
Јелица распита је л’ то истина. Кажу који су је видели кад из школе иде, да је истина. Сад се и матери срце разигра, неће је дочекати из школе кад излази, већ ће управо у школу, да оданде дете своје извуче.
Ујутру око девет сати обуче се па оде у школу. Јелица кораке убрзава. Срце јој јако куца. Ох, мисли се, како ће она Јуцику своју срцу притиснути. Дође у ходник школски, запита школску послужитељку где је у школи Јуцика Мргодића. Послужитељка јој прстом покаже врата. Јелица уједно и куцне и уђе. Она дете своје тражи, не треба јој дозволе. Како уђе унутра, учитељ је позна и оштро погледа, хоће да је пита шта ће ту. Јелица разгледа — и материно око одмах позна своје дете. Јурне детету, но у тренутку у ком хоће дете да загрли, прискочи учитељ, ухвати Јелицу свом снагом за раме, па је из собе [336] истисне. Бадава је Јелица врискала да она дете своје тражи, учитељ за то не хаје.
— Ја сам у школи господар, продере се учитељ, и собу закључа.
Шта сад да ради Јелица? Јадна, плачући у стан се врати.
Ипак се теши што је дете у вароши. Наћи ће она прилике, ма како, да је к себи довуче. Не прође три дана, ал’ ето Пепике, носи једно девојче кући, које ужасно вришти. То је Јуцика. Пепика је нашла на сокаку, па како је снажна, а Јуцика лака, донела је Јелици, ма како да се копрцала и врискала.
— Ето вам Јуцике.
Јелица је узме к себи, притисне и љуби, плаче. Јуцика се једнако отима, ал’ мати је снажно себи притисла, не може куд.
— Душо Јуцика, ја сам твоја мати, ја сам те муком отхранила, а сад да те други ужива. Хоћеш код своје матере остати?
— Нећу.
— А зашто нећеш?
Јуцика је заплашена, но ипак одговара.
— Бојим се, носиш велики нож, каже деда, да ме закољеш. — Одвраћа од матере лице.
— Та видиш да те мати љуби, не носи нож. Лажу који ти то кажу.
— Ал’ мајка Татијана каже да не смем теби, да си луда.
— Лажу дете моје. — Љуби је.
Јуцика лакше дише, види да је мати не коље, већ љуби.
Ту је Ернфелдовица и Пепика па је гладе, љубе. Ернфелдовица јој донесе из друге собе посластице. Јуцика најпре одбија, после прима, разгледа по соби па мало једе.
Мати је гледи као зеницу.
— Рано моја, хоћеш ли остати код матере?
— Нећу, одговори оштро Јуцика.
— Зашто нећеш?
[337]— Не смем. Казао ми је деда ако га не бих слушала, даће ми »пинкл« на леђа па да идем у службу.
— Та ти ћеш код твоје матере бити.
— Е, деда каже, ти немаш ништа, па ћу морати ићи везати и плевити.
— Не бој се, дете моје, мати ће твоја тебе хранити, од уста ће откидати и теби дати.
Јуцика на то ћути, канда страва из ње ишчезава. Јелица у тој почивци изиђе на поље.
Јуцика разгледа, кад је Јелица пустила слободну, звера на врата, можда би хтела побећи, но кухарка стражари. А можда би се и прилагодила. Јелица оде радосна Мачковићу, да му јави вест да је добила Јуцику. Он јој је и онако казао, само дете да добије натраг, па би све добро било. Ето ту је и дете.
Мачковић седи у истој кући, као што знамо, и у соби је баш читао нека акта. Можда Јеличина. Јелица уђе.
— Господине, имам да вам радосну вест јавим. Добила сам Јуцику. Ту је код куће, код госпође Ернфелдовице, код мене, шта ћемо сад?
Мачковић прави лице паметно.
— Чекајте мало да се промислим. — Шаком глади косу.
После кратке почивке Мачковић проговори:
— Дакле кажите најпре шта ви мислите?
— Ја бих дете задржала. Имам права као мати.
— Ја бих вам опет саветовао, за овај пар нипошто.
— А зашто, та ви сте ми рекли, само дете да могу добити?
— Кад сам оно казао, онда је другачије ствар стојала, онда сте били још под великом оптужбом код суда; сад сте ослобођени, па као што сте добили прву парницу, добићете и другу, само се још мало претрпите. Ја хитам да што пре буде крај. Нека старац за то кратко време држи [338] дете код себе, а не сад да правимо шкандале. За сад и онако немате ништа у рукама. Како пак парницу добијете, вратиће вам се уједно и дете. Послушајте мене, боље тако, пустите дете натраг.
Јелица се снужди.
— Држите ли, господине, за сигурно да ћемо парницу добити?
— За сигурно, иначе свет, правда, морали би се преокренути.
— Тако ме уверавате?
— Тако. Дете се мора вами повратити, само ако Бог да добро да буде.
Јелица се после тог снуждена удали.
Јелица се врати и зове на страну Ернфелдовицу и јави јој шта је с Мачковићем говорила. Ернфелдовици се то не допада; она је за то да Јуцику задржи. Јелица, ма муком, приволела се на Мачковићеву реч. Остаће при томе. Девојче се иште кући, сирота не зна да је покрај матере код куће, у њеном сиромашном стању. Јелица ижљуби Јуцику, каже јој да опет дође, и пусти је.
Јуцика канда из заточења излази, весело изиђе и трчи напоље. Јелица ју невесело гледи, мисли се, Бог зна хоће ли је више тако добити. Девојче је подивљало.
— Ала нисте паметни, госпођо, кад своје дете испуштате; да сам му ја мати, видела бих ко би ми је из шака ишчупао ма до крви дошло, рече љутито Пепика.
Пепикине речи су кроз срце Јеличино као огањ прошле. Сад да је Јуцика ту тешко би је пустила, види да Пепика има право.
Дође Ернфелд кући из звања, и све му исприповедају. Ернфелд се љути, чуди се како је могла Јелица своје отето дете испустити. Вели, нема тога ко би могао против њене воље то учинити; мати је прва.
Тако се Јелица са Јуциком састала, после толиких горких дана и часова; да ли ће се с њом опет састати и видети? Бог зна.
Кад је Петар Мргодић изгубио криминалну парницу, јако се забринуо. И Драгутин је забринут.
Мргодић је дао казнену пријаву против Јелице, а од тужбе се ништа обистинило није. То је потвора, што је и сам суд признао. Преварила га је Наталија и Маца Курикавка.
Но у тој судској пресуди лежи важна ствар; то је потвора; ако га Јелица тужи, биће тај стари, богати Мргодић на затвор осуђен. Мудровски колико је мудар адвокат, каза му да је ту тешка помоћ. Призив, апелација на већи суд неће помоћи. Тако што мисли и Драгутин. И сам државни одветник одступио је од даљих корака; ма како да је строг, Јелица се осудити не може.
Хоће ли Јелица тужити, то је сад главно питање. Ако тужи и Мргодић затвора допадне, шта ће онда бити? Петар Мргодић у затвору због потворе, то је немогуће. Мргодић после те знамените расправе, где је против Јелице мегдан изгубио, одмах се сутра дан с Драгутином састане.
— Драгутине, зло је испала ствар, шта ћемо сад?
— Преварила вас је машамода, но ништа; ствар ћемо за то опет добити, само се умирите.
— Ал’ ако ме Јелица због потворе тужи?
— Немајте бриге, ја ћу то већ с Мачковићем удесити да вас не тужи.
— Добро, а да ме тужи шта би било?
— Добро не би било, ал’ као што вам казах, с Мачковићем ћу ја то расправити.
— Нећемо ли тако проћи и са другом парницом?
— Нећемо, ту је већ боље завезано.
— Дакле сад да чекамо томе крај.
— Наравно.
После кратке почивке рече старац.
— Знаш, Драгутине, шта сам рад?
[340]— Шта?
— Хоћу тестаменат да пишем.
— Стоји вам на вољи у свако доба. — Драгутину се то допада.
— Хоћу Јелицу да из свега искључим, да ни после смрти моје нема ништа, нека пропадне. Направи тако, да после смрти Јуцикине све падне на Мргодиће, а теби највише. Гледај да што пре буде готово.
— Ако хоћете сутра.
— Немој сутра, у другу недељу, да ствар боље прокуваш.
Старац сасвим задовољан заврши договор.
Друге недеље тестаменат је готов, скупе се ту главни од родбине, и старац прочита тестаменат и пред позватим сведоцима потпише. Тај дан породица Мргодића на окупу је пировала, и била весела тако као приликом даће после Милошеве смрти. Сад је у Мргодића срцу одлануло.
Татијана и Мицика се радују, а Јуцика још живи! Јуцика је жива, ал’ јој Татијана и Мицика телу гроб, а живој души вечити немир приправљају. Јуцика иде у школу, и све учи само једно не, а то је у десет заповеди пета која гласи: »Поштуј оца и матер, да ти благо буде, и да дуго поживиш на земљи«.
Учитељ Јуцикин, баш онај који је Јелицу из школе истерао, би умољен од Татијане и Мицике да ту заповед за Јуцику изостави. Њој то није нужно, нек уче то у место ње друга деца.
Тетка Савка је отишла, Јуцика је умирена, и предала се сасвим Татијани и Мицики да је васпитавају. Јуцика се не боји већ материна ножа, видела је да га ни нема, а то им је казала кад је од Јелице одбегла.
Кад су Татијана и Мицика чуле да је Пепика кухарица Јелици Јуцику носила, поплаше се, ал’ се смириле, кад су од Јуцике саме чуле да она код матере неће да буде. Сад с ножем код Јуцике не могу више израђивати, морају други начин [341] наћи. Говорили су јој како је мати сирота, не може хлебом да се храни, па јој не може ни ципеле ни хаљине куповати, и морала би ићи везати и плевити, ил’ у службу за дадиљу; деда би јој дао један »пинкл« на леђа. Предочиле су у детету с једне стране очевидну нужду материну, с друге пак сујету подстакле, и жеље, којима мати не може задоста учинити. Већ јој сад сујету уливају. Код таквог девојчета речи »пинкл« »у службу«, »ципеле« и »хаљине« дубоко у срце засецају. Но нешто још од овог горе. Отровале су детету душу. У невину душу девојчета уливале су мржњу против рођене матере. Спомињали су јој матер у свези са Миланом Чедомиљевићем. Спомињали су и оно што се догодило у У..... цркви: повредили су тиме у њој, још у детињству, први девојачки стид, а да понизе пред њом рођену јој матер.
Девојче слабачко, не даду му довољно зрака. Како из школе дође, заваравају је да код куће остане, да је мати не украде. А њој треба чиста зрака, и то доста. Ту је болест, »јектика« на прагу. Још није девојка, а већ јој улевају на знање, што ни одраслије не треба, не смеју знати. Тровачи душе и срца.
И све се то збило на очиглед власти. Власти?... За Јелицу канда већ од рођења јој нема власти! Туторствена власт није још учинила ни посмртни попис после Милошеве смрти. Нема нигде ни трага о Јелици и Јуцики да су живе код власти. Можда је и то било старчево масло.
Мало помало Татијана и Мицика тако су улиле мржњу Јуцики против матере, да већ напослетку није нужно било ни чувати је.
Сад кад Јуцика види код друге деце ону књижицу, какву је на поклон у школи добила, где орао дете носи, окрене главу на страну, неће да је гледи, ал’ сећа се; тако су све племените осећаје у њој искоренили, да су је од рођене матере сасвим одродили. Јуцика матер не само да презире [342] већ је и мрзи. Она нема матере, она неће да зна за живу матер.
Мати њена пак једнако се о њој брине, како ће је задобити. Леже с Јуциком, снева о њој, и с њом устаје. Ноћу кад се пробуди, несретна мати, прва јој је мисао — Јуцика. Ох, колико се она с њом патила, од рођења па док је нису отели. Колико ноћи она није због Јуцике спавала, већ је и са полусклопљеним очима над њом бдила и неговала је. И гле сад шта дочека! Јуцика је материно млеко сисала, сад за матер не мари.
Док су Мргодићи тестаменат склапали, Јелица жури парницу код Мачковића, Мачковић јој каже да не треба боље журити нег што он сам чини. Нада се да ће скоро бити крај, само Мудровски треба једаред да одговори. Јелица га опет пита, је ли сигурна да ће добити? Он јој одговара, да му је нада велика, ал’ да је Мргодић богат, а она сирота, па сирота ретко кад да има права, већ да ће се он јако усиљавати. Те речи су улиле сумњу у Јелицу, не допада јој се цела ствар; овамо добиће, а плаши је Мргодићем што је богат.
И доиста право има да у речи Мачковићеве посумња. Ствар је сасвим друкчије стајала. Док јој Мачковић обрицао да ће се паштити да ствар што пре до краја доведе, већ се парница на првом суду свршила, само он то пред Јелицом таји.
Јелица је парницу изгубила. Вешт Мудровски, срушио је Јеличину потражбину на основу Мачковићевих ништавих разлога и правног наслова. Јелица је напросто одбијена од ужитка, а дете има остати код деде. Прошао је и рок призива, Мачковић није апелирао на виши суд; но и да је апелирао био, било би безуспешно, тако је ствар покварио. Покрај свега тога Мачковић није саопштио тај неуспех Јелици. Зашто? Бојао се да га Јелица на оштар испит не позове, шта се лаћао [343] ствари коју није кадар израдити. Она још не зна да је Мачковић са Мргодићем шуровао.
Ернфелд се чуди како је Мачковић тако хладан постао према Јеличиној ствари. Спомиње му како није сигуран о сретном успеху, а пре тога како га је о бољем уверавао. Каже: Мргодић је богат, има много пријатеља.
Јелица после три месеца чује да је парницу изгубила. Татијана је то већ разгласила како је Јелица парницу изгубила и сад може ићи у сухо грожђе. Зуцало се већ о том и у неким познатим круговима. Јелица је од тога гласа убезекнута; оде Мачковићу да га испита. Јелица љутито уђе у Мачковићеву писарну.
— Господине, изгубили сте ми парницу.
— На жалост тако је, Мргодић има код суда пријатељства.
Мачковић преврће очима и с раменима слеже.
— Па нисте ми то ни казали, да је ствар већ пре три месеца изгубљена?
— Шта да вам говорим, кад не би ништа помогло.
— Па што нисте апелирали?
— И то не би помогло. Има Драгутин и онде пријатеља.
— Зашто ми нисте дали да дете задржим? Видела бих ја ко би ми дете из шака отео?
— Е, и дете је Мргодићу досуђено.
— То не може бити; покажите ми осуду и дајте ми писмо, парницу натраг.
— Писма су код суда, а и нашто су вам; умирите се, ја бих вам друго што саветовао, и то, да идете Мргодићу. Падните пред њим на колена, па иштите опроштење и милост молите, можда ће се на вас смиловати и штогод вам месечно одредити јер док је старац жив не можете ништа добити; кад умре онда тражите.
Кад Мачковић то изрече, у земљу погледа, а с раменима слеже.
— Дакле писма ми не дате?
[344]— Тражите их код суда.
— Срам да вас буде, убили сте мене и дете, не зовете се бадава Мачковић, већ сам од вашег имена стрепила; да ме није Ернфелд вами препоручио, отишла бих била Мудровском, тај би мени израдио био, а не тако кукавички, да не кажем нитковски као ви. Сад идем председнику суда да вас тужим.
Јелица љутито остави Мачковића. Мачковић се није нашао ни најмање увређен од Јеличиних речи, већ смешљиво оде у собу па се шета горе доле и у себи говори:
— Можеш сад звоцати, моје три хиљадарке су у џепу, ради сад шта хоћеш.
Добио је Мачковић награду, мито, и што није парницу због потворе подигао.
Тако је Јелица парницу изгубила. И Јелица би имала право. Да је Мудровски радио, друкчије би испало, јер за кога се он заузме, тај и добије. Ернфелд је Мачковића добро искрпио што је допустио да Јелица тако наседне, и то на његову препоруку. Мачковић то са себе стресе, није му првина.
Јелица је отишла председнику суда и извадила осуду, а парнична акта морао је Мачковић на опомену председникову издати.
Јелица донесе Ернфелду парничне списе; овај их опет покаже једном знаменитом адвокату, чуда ради. Кад је тај адвокат све прочитао, насмеши се, па после тога Ернфелду каже да је Мачковић странпутицом ишао. Не да није знао, већ није хтео да зна. Па се још и томе чуди, што Мачковић није хтео за Јелицу криминалну парницу да поведе против Мргодића, где се овај не би могао одбранити, већ би до ужасног теснаца доведен био. За Јелицу је то велики удар. Шта ће сад?
У истој кући где Јелица седи, седи један умировљен капетан. Часно име му је Делибашић. Још млад официр, па умировљен. На Солферину допао је љутих рана, један му је куршум кроз [345] прса прошао, други је још у телу остао, и изићи ће оданде о страшном суду, кад од капетана буде прах и пепео. Јунак од пете до главе. Делибашић је већ за службу неспособан, и покрај мировине своје још нешто има, може да живи. Он похађа Ернфелдове, а ови њега. И Ернфелд је био пре тога официр. Кад је Јелица парницу изгубила и списе добила, оног дана у вече позвао их је капетан све на »теј«. Ту ће бити наравно и Јелица. Капетан је нежењен.
Кад су се искупили, повео се разговор најпре по обичају о путовању, о ратним маршевима, о биткама и лепим варошима, где је капетан свугде био. Дође ред и на Јеличину парницу. Ернфелд приповеда, од почетка до краја шта се с Јелицом догодило. Ернфелд лепо приповеда. Јеличина судба мора поштено срце такнути, па је такнула и капетана. Кад Ернфелд дође до знаменитијих трагичних догађаја, капетану засветле очи, поглед оштар баци на Јелицу, а у филџан успе више рума него обично. Ваљда је у дивној Италији видео Јеличине слике, па га каква успомена узбуђује.
Кад је Ернфелд све до краја исприповедао, Јелица се да у плач и ридање. Ернфелдовица јој брише сузе. У том жалосном тренутку настане почивка. Ернфелд гледи на капетана, капетан на Ернфелда. Канда с очима говоре, разумеју се, тек што не изрекну како Јелица на правди страда.
Жалосну почивку пресече капетан. На фотељи где седи наслоњене су штуле. Капетан се диже, снажном шаком љутито шчепа штуле, тек лагано се повлачи и стане насред собе, на очиглед Јелици. Ма да је хром, ал’ ипак дивна марцијална слика, какву тек крвава Крајина родити може. Рањен Марс. На штулама исправљен гледећи на Јелицу, јаким гласом проговори:
— Млада госпо, што сад чух, никад заборавити нећу као год ни на битке, које су ми у млађаном мом веку неизлечиме ране задале. Изгубисте [346] добра мужа, отеше вам дете, пресекоше вам све жиле живота, ви сте доиста несретно створење. Излазак из оваке несреће за вас је тежак.
То изрече, па се вуче на штулама махом једном столу, на њему леже једно до друго два пиштоља, узме оба у руке и Јелици се приближи. За овај тренутак владала је тишина. Капетан оба пиштоља пружи Јелици. Ернфелдови укочено гледе, не знају шта ће то да буде. Капетан прозбори:
— Ви сте несретна, вашу несрећу не можете више повратити, бар осветите се душманима. Ево вам два пиштоља, пуна су. Идите, тражите тог старог Мргодића, с једним убите њега, с другим себе.
Сви зачуђено гледе. После кратке почивке устане Јелица и рече му:
— Капетане драги, хвала вам на доброти, и ја бих се радо осветила, ал’ не једном. Дајте ми седам пиштоља да се светим: један за свекра, други за Драгутина, трећи за Татијану, четврти за Мицику, пети за Мачковића, шести за кога, не могу казати, а седми за себе. Дајте ми седам пиштоља, и научите ме како све уједаред да убијем.
Јелица се уз те речи ужасно узруја, пружа капетану руку да прихвати пиштоље, ма два док друге не добије, но Ернфелдови скоче, од капетана је откину, и кроз плач у стан допрате.
Шта ће сад Јелица? Ко ће се сад за њу заузети? Јелица се надала кад парницу добије, да се Ернфелдовима захвали. И Ернфелд се надао да ће Јелица победити, па му је жао, но ипак не да приметити да је она породици његовој несносна. Он ће је и даље држати. То је и Ернфелдовичина жеља, ма да умерен ужитак имају. То је лепо, но тим Јелица потражбину добити неће.
Покушала би да парницу обнови, но нико неће да се ње прими, кад трошка нема. Осим тога изгубила је и законом прописан рок да поведе парницу против Мргодића због потворе, и то Мачковића [347] кривицом. Том би тужбом могао Мргодић у теснац доћи. Мачковић је Јеличину душу а своју савест продао.
Но још није зло прекипило.
Ернфелд је авансирао, но уједно је и премештен. Јелица се мора од њих растати. Ернфелдовица би је радо собом повела, но Јелица се устручава, извињава, да то не може чинити ма како се овде мучила, и захвали се на досадањој доброти.
Ернфелдовица Јелици изјави кад би до ма какве нужде дошла, биће у кући њеној примљена. Још је по могућству свом и неком свотицом обдарила, да се може сиротица кроз коју недељу таворити. Можда ће се после и њена судба преокренути.
Дошао је дан растанка. Жалост је била видети тај тренутак, ал’ није на ино, једна од друге се откине. Ернфелд кад виде, окрене главу на страну, па сузу таре. Племенит Ернфелд, племенита Ернфелдовица. Јелица је у њима изгубила последње пријатеље своје, ко ће се сад за њу заузети?
Мргодића породица ужива у несрећи Јеличиној, баш ликује. Они све чују што се са Јелицом збива, па већ знају да су је оставили покровитељи њени — Ернфелдови.
Петар Мргодић повукао се на салаш да по вољи својој као негда живи. Он је досад више због Јеличине парнице у вароши становао. Јуцику је сасвим Татијани и Мицики поверио. Татијана као милостива госпа даје се од одаџинице у руку љубити, тако исто и Мицика. Шире се по чика-Перином добру.
Мицика се сад особито лепо носи. Свилене хаљине једна другу стижу. Скупих шешира по најновијој [348] моди. Рукавице са руке никад не скида, па ни ноћу, само кад се умива. Руке и образи намазани »ксихтпомадом«. Кад ноћу не може да спава, упали свећу, па гледи на руке да види како јој то лепо стоји кад лежи. Па шта више, Мицика сад носи скупе хаљине као права дама, па »шлајер«, па кад га подигне, гледа на »штехер«. Татијана носи тешке свилене хаљине, а да није залуд процифрана, — дала си у вилице уметнути скупе прављене зубе, да не буде покрај Мицике постидна. Павле Мргодић, тај иначе вредан бачвар, носи се сад у послен дан тако, као пре недељом и свецем. Кад се Мицика шеће, преко рамена гледи на оне даме, које су њу негда презирале док су Јелици одлазиле, а од ње као од неке полубаронице дале се послуживати. Сад Мицика сваком у очи пада; изглед је, да ће се већ једаред и удати.
Док оне тако ликују, донде се Јелица пати, а Јуцика је заробљена, а и не осећа. Она је за матер изгубљена, а живи као сужањ.
Отац Павле Мргодић сад је сваки дан у свечане хаљине обучен. Сад већ из стиве луле пуши, и ма да је већ и он седамдесет прешао, ипак је крепак; лице му је пуно, румено, изгледа као добро рањен човек. Није чудо, има на салашу доста живине, док Јелица можда гладује.
И Драгутин је весео и задовољан. Премда му казнена парница против Јелице није за руком пошла, ипак је био задовољан што је другу добио, а и тестаменат нешто важи док приликом боље што не дође.
Па шта је још у изгледу?
Јелица је сасвим сама себи остављена, пропасти мора. Остала је у крајњој сиротињи, није научена теже послове радити; млада женска, залетиће се у блудно јато и пропашће. Не буде ли тако, онда лудница ил’ смрт. Сад је време да постепено тамо стигне. Тако по плану бити мора, као што Драгутин мисли.
[349]Татијана храни пезевенке, да иду по вароши, у куће, да о Јелици измишљене гласове разносе. Такове гласове против Јелице верују и они кругови, оне даме, којима је она равна била, и с кима се дружила. Презиру је. А шта је тако згрешила да јој се свете? Јест, згрешила је! Нарушила је породичан мир код Меланије. Но ко је томе узрок? Није л’ Мргодић стари Јелици мрежу плео? Оставити кућу без главе, напустити страног демона да непокварену душу у искушење доводи, и скривену страст узбуди. Одвео је собом на салаш кућног генија — хранитеља, а стадо, кућу оставио пустоловству. Па је погрешио и Милан Чедомиљевић. Обмануо је Меланију и презрео, која га је у љубави обожавала. Јелицу је помоћу руководства Мргодић унесрећио. Заведену већ није је у мирно пристаниште увео, но погрешку је своју искајао. Умр’о је у туђинству, далеко од породице, неоплакан. У очи смрти децу своју није видео. Једно од њих остаде незбринуто, носећи на челу жиг очеве погрешке, препоручено људском милосрђу. Милан је искајао.
Да ли и Јелица? Доиста Јелица је своју погрешку искајала више него што је заслужила. Злочинцима се временом прашта, и после издржане казне, враћају се у грађански ред, и закон их штити. Јелица није злочинац. Туђом кривицом јој дошло срце у светски заплет, што јавно мнење осуђује и казни. Но какву је она казну отрпела? Већу него злочинац: изгубила је живо дете, предато туђинској, душманској руци. Терет је јако тишти, а свет га још већма у срце јој болно утискује, предрасудом људском, да невин родитељске погрешке каје. И ко ће руку помоћи пружити, где је самарјанска љубав?
Онај јој је ускратио храну, који је у кућу увео да буде чуварка, болничарка сину му Милошу, за ког је сву дужност, обвезност на се примио. Она је остављена, прогнана сирота, која има веће бриге, него она која се само за се брине. [350] Има породицу несретну, незбринуту. И најсиромашнија се бар тим теши, кад види децу своју ма и прњама увијену, њој је и то украћено. Па јој се још не прашта, још није све искајала. Тишти је проклетство оних који нису невини, а нико неће да јој олакша. Има у људском животу још неизравнаних ствари. Дакле она да је без престанка кажњена? Горе је нег смрт. А Јелица млада, остала је још у њој клица, жудња за животом, за бољим животом, за животом ради својих.
Кад су Ернфелдови отпутовали, Јелица узме мали стан, једну собицу, и потражи посла, да шије другима. Тежак почетак за тежак живот. Где ће се Јелица такмичити у толикој конкуренцији руку и машина као новајлија? И опет мора тако да буде.
Јелица започне ситније ствари радити и то без машине. Госпођа Ернфелдовица препоручила је код својих пријатељица, да је послом потпомажу. Ако не цури оно капље, а још јој је која пара од Ернфелдовице остала.
Кад је Јелица из куће истиснута била, и код Ернфелдовице становала, чула је за све то и њена тетка попадија Јелена, а за то време писала јој да к њој дође. Попадија није смела одмах да походи Јелицу, јер је још за живота Милошева од ње добила оштро писмо, где јој отказује сродство и пријатељство због оне хиљаде, што је она преваром у име њено подигла. Јелица на то писмо не одговара, неће да има посла с тетком.
Једно пре подне Јелица шије туђу кошуљу. На брижном лицу види јој се туга и борба за опстанак. Бог зна шта она мисли кад шије. Сваки бод игле јој је бод у срце. Неко на врати куцне. »Слободно« викне Јелица, не зна ко ће то бити. Уђе једна велика крупна госпођа, и управо раширеним рукама Јелици корача.
[351]— Слатка душо моја Јелице, та јеси л’ ти? ил’ твоја сенка, — је ли могуће, ти у оваквом стању?
Страна Јелицу грли, љуби, плаче. Јелица не пушта сузе, оштро је гледи, и извлачи се из загрљаја њеног.
— Седите, тетка, откуд ви овде?
То је Јеличина тетка, попадија Јелена.
— Дошла сам да те видим, рано моја, чула сам све, и писала сам ти, а ти ми ниси отписала како живиш?
Јелица је оштро погледа.
— Види Бог.
— Ал’ хоћу и ја да те видим, да ти судбу олакшам.
— Ви да ми судбу олакшате? То је од вас лепо.
Јелица то изрече пикантним осмехом.
— Па сам рада, слатка Јелице, да знам како живиш, видим да те оскудица тишти.
Тетка разгледа по соби: кревет, две столице и један сандук, то је све покућство.
— Па шта бисте онда са мном, кад у оскудици живим?
Јелица у десној руци држи иглу, а левом се на сто наслонила, радознала шта ће јој на то тетка одговорити.
— Дошла сам да те зовем к мени, да се ту не патиш.
— Па како мислите, кад дођем к вама, шта ћу ја онде бити?
— Но, то је питање шта ћеш код мене бити? Бићеш ми као кћи.
— Ха-ха, као кћи, је л’ те, тетка?
— А да шта мислиш?
— Тако на пример као слушкиња, кухарица, и да вам краве музем?
— Но ти си још она стара јогуница. Оставила си самовољно кућу моју па си код мајке [352] Јулијане остала; ето како си прошла. Да си мене слушала, би се удала боље, а овако шта си сад?
— Не кајем се што сам се удала; а шта бих код вас постала?
— Код мене би се удала била много боље. Но сад да се не инатимо, хоћеш, Јелице, к мени, да не шијеш туђе?
— Нећу! одговори оштро Јелица.
— А зашто нећеш?
— Шта ћу ја тамо? Кад сам девојком код вас била, била сам вам све, и собарица, и кухарица, и праља, а још сам вам и краве музла.
— Па то није било зло, научила си радити.
— Ако није онда зло било, зло би сад било; ја нећу код вас никаква слушкиња да будем. Да хоћу да служим, служила бих код туђина и то за добру плату, јер радити знам.
— Па зар је код мене тако зло?
— Није зло, већ се на другог ослањате, зато сте тако и дебели.
Јелица то мало љутито и презривим тоном изрече; она тетку презире.
— Немој да си јогунаста, дођи к мени.
— Ја к вама доћи нећу, но сад ја вас да нешто питам. Видите у каквом сам стању, ипак од вас милости не просим, већ дајте ми што је моје, дајте моју хиљаду што сте у име моје неправедно подигли.
Јелица тетки оштро у зеницу гледи. Тетка је збуњена, но и љутита.
— Иди с Богом, девојко, какву хиљаду да ти дам. Та то је било моје; твој отац, а мој брат Глиша све је себи приграбио, да због њега попи мираза нисам донела. То је мој мираз био. Нек му Бог душу прости, он је мене преварио.
— Ви сте подигли мој новац а не свој, и да сам хтела да вас тужим, и сад да хоћу, зло бисте прошли.
[353]— Но ти, девојко, ниси при себи. — Тетка се крсти.
— Ја нисам ничија девојка, па ни ваша, но видим да хоћете коначно да затајите моје наследство. Хајдете, но, да вам опростим, да знате како?
Тетка се зачуди.
— Говори како?
— Купите ми једну машину, да овако не бодем очи.
Тетка је гледи, не зна на брзо шта да одговори.
— Шта ће ти машина? Дођи ти к мени, па онда баш ако хоћеш, и машину ћу ти купити.
— Знам како: да вама и целој кући шијем, да ме заробите. Тако сте ме први пут одмамили ал’ по други пут нећете; мучићу се сама, и сама себи ћу радити, па било како било.
— Баш кад си таква, нећу да ти купим машину већ ти остављам на вољу, кад ти се буде допадало ил’ те велика нужда натера, дођи к мени. Сад збогом.
Тетка устане и Јелици приђе да је пољуби. Јелица устане и не да се пољубити.
— Ја с таквом тетком се не љубим. Ви сте ме наследства лишили.
Јелица је то жестоким тоном изрекла, и да је дуже било, још би жешће говорила, но тетка, паметна, у гунђању изиђе.
— Кад си луда, а ти се пати. Збогом.
Тетка оде. Тетки ни на крај памети да Јелици машину купи.
Јелица узрујана шета се горе доле. Можда јој опет на памет пада, да ипак подигне парницу против тетке, — ал’ кад је већ прву против Мргодића изгубила, изгубила је надњу, па се без трошка предујма ње адвокат неће примити. Јелица, кад стиша узрујаност, седне па опет шије. Онај дан мора кошуљу зготовити. Јелица би волела [354] да тетку ни видела није. Три ноћи ће о њој зло снивати. Тетка Јелена је доиста зато хтела Јелицу к себи узети да јој кућу води, и то без икаквог изгледа по Јелицу. Јелица је погодила намеру њену.
Јелици тако у послу пролазе дани, тешко је живети, но шта ће кад тетци неће нипошто. Ни у сну је не трпи. После тога Јелица је три ноћи тетку сневала, и увек се на то ужасно тргла и пробудила. Јавила јој се нека опсена у створу тетке Јелене, како суха као шкољка спуштеном косом и аждахијским очима пред њу ступи и поче је давити, зато што јој је Јелица пребацивала.
Јелица је одувек нешто на сан држала, и некако из тих опсена увек је погодила, кад ће јој се какво добро ил’ зло догодити. У садањем положају свом још више на сан даје. Кад снева свекра Мргодића, Татијану, Мицику ил’ Драгутина, већ у напред зна да ће јој се непријатно што догодити. Кад јој се мати у сну појави ил’ мајка Јулијана, онда ће јој се пријатно што догодити.
Не прође неколико дана после теткине посете, Јелица се опет разабере; један дан је добре воље, пуна наде, јер у ње је добра воља — нада, и од посла уморена легне спавати. Доцне она леже пред поноћ, ил’ после поноћи, јер много треба радити да што заслужи.
Та ноћ донела јој леп санак. Снила је санак да јој се јавила мати у лику свете Варваре мученице. И материно је име Варвара. Те две Варваре, слике, светитељке и материна, обе се једна у другу претварају, све се једна у другу у шару светлости прелама; сад у тренутку долази јој лице св. Варваре, као што је сликују, сад опет св. Варвару у материној слици и хаљинама, на које се као и на матер још од првог детињства опомиње, а и на св. икону. И тај створ, та мешовита слика, сва озарена, стаде јој на очиглед код главе, сагиба се, глади је, љуби. Јелица се иза [355] сна не трза, већ се лагано буди; и кад се пробудила, од тог лепог сна растављала, од те блажене светлости сна у јаву прелазила, онда јој тек тешко паде, што се од те добротворне слике раставља; волела би при њој остати ма се никад не пробудила. Ипак после тог цео дан је расположена била, канда се осећа да ће се по њу нешто пријатно догодити. Мисли се сама шта ће то бити. И сан је није преварио.
Још исти дан пред вече, кад је Јелица најбоље радила, неко куцне на врата. Јелица се мало тргне, особити неки осећај је обузима.
Кад се врата отворе, има шта и видети. Улази једна суха висока женска, старијег доба, ал’ притом елегантно, ма и не луксузно обучена; корак, ход јој племенит. Јелица је већ на ногама, и оштар поглед на страну женску баци. Позната слика; један тренутак, па би је познала. Но у истом маху та старија дама с раширеним рукама и прсима широм паде на недра Јелици, грли је, љуби је, сузом лице Јеличино орошава. При загрљају, првој речи, већ је Јелица познала.
— Ох, слатка Јелице.
— Јао, слатка мати моја.
Једна и друга уједаред су реч изустиле. Жалостан призор! Обе јецају, плач им глас загушује.
— Несретна си, Јелице, ни ја нисам сретна.
— Тешко мени, добра мати моја.
Плач Јеличин пређе у јаукање; детињске, девојачке успомене су њом овладале. Човеку срце да пукне. Мадама Серафина, старија и по изгледу напаћена, окрене лице, одважнија се показује, сабере и Јелицу храбри.
— Немој, дете, плакати, Бог је добар, теби ће милостив бити.
Мадама то изрече, доиста одважно, ал’ јој се сузе у очима купе, једва бољи да преодоле.
После кратке почивке, испуњене ридањем и јецањем Јеличиним, мало се умире. Мадама седне [356] на једну, Јелица на другу столицу. Више их и нема. Настаде опет почивка док се једва и Јелица умири.
— Несретна сам вам, мати моја.
— Чула сам. Теши се, млада си, још можеш бити сретна.
— Никада више, мати, ја сретна. — Јелица зајеца.
— Да знаш што сам ја од младости претурила, рекла би да сам од тебе још несретнија; но то на страну, обе смо несретне, па сад да се једна другој потужимо, ал’ покрај умирене душе, а ти ме послушај као старију, као матер.
Мадама отпочине, а Јелица се мало умири, прекрштеним рукама радознало гледи на мадаму, да што од ње чује.
Мадама започне.
— Откад смо последњи пут у В. заједно били, од то доба непрестано сам за те распитивала. Чула сам за твоју несрећу, и у првом тренутку устручавала сам се да ти пишем, а тим се у твоју ствар непозвата пачам. Мислила сам, ствар ће се на боље окренути, па ту нико не треба да се меша. После сам се опет распитивала, и тек онда сам се и решила да амо дођем, кад сам чула да си у таквом стању као што сад видим. Немој ми ништа о твом стању говорити, све знам, већ ти патница, ја патница, па да заједно живимо и радимо, покрај тебе, с тобом, да живим и мрем: а ко ради не може пропасти. Јеси л’, Јелице моја, тим задовољна?
Јелица устане, загрли мадаму и заплаче се.
— Јесам, мати, живити и мрећу с тобом.
— Буди спокојна, седи да се разговарамо. Узећемо други бољи стан; ти си вредна, ја пажљива, па ћемо живети. Наћи ћемо и посла. Е моја девојко, умро ујак, умрли су ти пријатељи. Жао ми је ујака твог, камо среће да је мене узео био, боље би сад с тобом било, па и са мном. Папастакини су га упропастили. Чула сам, говорило се [357] да се отровао, тако добар човек. Да си остала била онде, боље би прошла нег што си ишла тетки попадији, но сад већ треба то да заборавиш, а ја ћу у овој вароши да се станим.
Једна другој своје јаде од почетка до краја приповеда.
После тога је мадама Серафина отишла да тражи стан.
Шта је мадаму побудило да овамо дође? Због слабог похађања напустила је завод у вароши В. Онде је ништа више не веже. Па сад хоће са Јелицом у другој вароши судбу да дели; она је међу свима питомицама од почетка Јелицу највећма волила. Мадама није баш убога као Јелица; она има нешто завезаних мангура, па може издржати.
Како узме стан, почеће се послови.
Петар Мргодић после изгнања Јеличиног није сретне дане живео. На салашу, где се опет настанио, проводио је време своје међу одаџијама, надгледао је своје добро, ал’ некако познавало му се на лицу да није задовољан.
Можда га и савест гризе. Изгнао је Јелицу због тога што је поклизла, шта је тиме постигао? Тврд старац, Јелици је давао по форинту на недељу да је морала своје ствари из нужде да продаје; сад се Татијана са Мициком шири, троше немилице, оне су сад на његовом добру боље од њега, јер боље знаду уживати, а све прилике им на руку иду, као што ћемо сад видети.
Петар Мргодић, као што је усталац, хода по салашу, свуда цуња, завирује, хоће све да види, нема л’ где какве штете. Пала је бујна киша са крупом, па је можда потукла усев, хоће старац да види, па баш одмах после буре, тек што сунце ограну. Дође до једног јендека, овај је поширок а старац хоће преко њега да скочи да не [358] мора обилазити. Скочи преко, ал’ како је земља још влажна, клизава била, једном ногом поклизне, скрха се у јендек и пребије ребро. Јако је викао за помоћ, одаџије дођу, извуку га, и у коли у салашку кућицу одвезу.
Пошљу по доктора, који с Татијаном одмах дође. _
Кад је Татијана чула шта се са старцем догодило, зарадова се са Мициком. Мицика уздахне јако, не би л’ чика Пера што пре у вечност отпутовао, да им ни он више не смета, јер доиста смета им. Мицика каже матери да би старац могао већ отпутовати, прешао је осамдесет, вели, већ се подетио.
Татијана је већ с доктором на салашу. Доктор је пустио Мргодићу крв, и наместио му ребра.
При одласку Татијана запита напољу доктора да л’ је за старца опасно. Доктор јој одговори, ако му се крв не запали, не добије »пронт« излечиће се, но ипак ће и онда остати богаљ. Татијана развуче лице, прћи усне, кан’да јој се не допада што ће остати богаљ; волела би да се старац једаред за свагда смири.
Татијана оде с доктором у варош да јави својима о стању старчевом, па се опет врати да га тобож негује. Па како га негује, глади му чело, гледи јесу л’ јако очи упале, јесу л’ светле ил’ тамне; а кад јој одаџиница спомене да старац неће дуго, она уздахне, да одаџиница помисли како га она жали, а она уздише па мисли се: дабогда што пре. Жудња за наследством, тежња за -туђим имањем преотеле су мах и искорениле сваки племенитији осећај према ближњем.
Стари Мргодић је доста дуго лежао, но ипак се подигао, макар да је богаљ остао. Сад кад хода, једва се вуче, а покрај тога и старост га притискује; двогуба невоља.
На Мргодићу се познаје неко незадовољство. Кад га што питају, на кратко одговара, нема воље низашто. И кад Драгутин дође, и према њему [359] је хладан, тако одговара, канда му је и говор несносан. Највећма воли да је сам.
По салашу сад већ не може тумарати. Ту сад у свему господари Павле брат са Татијаном, па види да се јако троши. Све то њега боли.
Понајвише седи и чита. Библија је увек на столу отворена, и друге разне црквене књиге, па и дечији буквар, и то Јуцикин, ког она сад више не треба; Јуцика већ иде у вишу школу. Тако једаред Мргодић из дуга времена премеће листове у том буквару, и наиђе на ово: »Праведник милује душе скотова својих, а срце нечастивих је немилостиво. Клетва је господња на домовима нечастивих, а двори праведнички благосиљају се« Кад то прочита, падне му неки терет на срце. Многи поступају боље са псетом кућевним, нег што је Мргодић с Јелицом поступао. Христос нас учи да праштамо и душманима; Мргодић не прашта Јелици погрешку, коју је он на душу њену свалио. И скот скоту прашта, а гдекоји човек горе поступа од скота.
Не гризе ли Мргодића савест због Јелице? Можда и гризе. Од првог погледа допадне му се невина девојка, сироче, та добра лепа Јелица. Примамио је сину свом у кућу, болесном сину, да му буде од почетка до краја болничарка, и тако да јој утуче прву младост, која се никад више не враћа. И савест Мргодића може да подноси његовом кривицом накажену Јелицу? Код такве помисли престаје савест. Но можда је у савести Мргодића остала скривена клица милосрђа? Но каква ће топлота човечанске љубави милосрђа, ту клицу у Мргодићу на видик извући, кад је све око њега студено, залеђено? Мргодић је освети својој задоста учинио, ал’ одјек освете, савест му куцнула.
Чита и дивног Дамаскина, дивне му жалосне песме. Добро је утубио оно, »да ће сваки по својим делима бити осуђен, богати као убоги«. Јако га то коснуло, мисли се доћи ће скоро и њему суђени [360] дан. Но како ће рачун дати Мргодић, кад је за живота преко савести страсно живео, а не у љубави према ближњем? Можда би се Мргодић пред смрт, која је већ близу, и преокренуо, и према Јелици милосрђе показао, ал’ од околине не може.
Пази Татијана на њега, на његов сваки миг, корак. Шта више, да му срце не би омекшало, Татијана и Мицика једнако му доносе гласове како га Јелица грди: да га види рашчупала би га.
Измишљотина, лаж. Но Татијана те обмане држи за нужне. Гледи код старца на отворене књиге. Кад у трему седи, чита да сазна шта старац чита; онде стоји све противно оном што је он свог века чинио, пита се шта то може бити, ваљда се старац каје, не допада јој се.
Старцу се опет не допада што је узет у шур, не може никуд да се макне од Татијане и њених шпијона, па живи у свом добру као под туторством. Чине све што им се допада без рачуна. То је велики удар. Целог века мучити се, шкрто живети, а сад се немилице троши, а он ништа не ужива. Примећује, увиђа и то да му смрт ишчекују. То је лако познати на Татијани и Мицики.
И Драгутин је приметио неку промену на старцу, изгледа му канда га савест гризе. Већ Јелицу не грди, знак гриже савести.
Старац би боље прошао био да је Јелицу у кући на миру оставио, нег овако. Она би га боље неговала, искреније. Остао би свој господар, а сад стоји под контролом Драгутина и Татијане. Да је као милостив свекар на Јелицу као ћерку своју пазио, а требало је да пази, а не да погрешки пута крчи, боље би било сад и по њ’ и по Јелицу. Можда то већ и сам увиђа.
Кад га Татијана и Мицика негују, кад он леже, оне га ућућкавају, гњаве га јорганом, па Мицика на матер смешљиво намигује. Тешка му је та нега, њихов додир му је притисак, види и њихово намигивање, примећује им на лицу да им већ сувише дуго живи.
[361]Драгутину се сад већ тестаменат старчев не допада. Па како то, кад је он био у том коловођа? Прилике су се променуле.
Кад је тестаменат прављен, Јуцика је била јако болесна, и држали су да неће дуго живети. На то су и рачунали. Мислили су да ће Јуцика од јектике умрети као отац јој Милош. Но она нема јектику већ болест »ракиту«; јест и то болест опасна, но гдекоји покрај те и подуже живе, каткад се и излече. Јуцика се за онај пар из опасности извукла, каткад јако болује, па опет се мало опорави. То грамзивим пустоловима не иде у рачун. Рачун их је изневерио.
Драгутин је због тога брижан, и намисли да се о том са чика-Павлом и Татијаном проразговара. Драгутину се тестаменат сад већ не допада због тога, што не одговара више основу на коме је положен. Тај основ је био морална, душевна смрт Јеличина. План му је пао. Јелици се морал повраћа, душа је чила као и памет, а неће самоубица да буде.
Драгутин позове к себи чика Павла и Татијану. Кад се састану, Драгутин започе разговор.
— Е, чико и стрина, имам важно да вам саопштим. Није пријатна ствар што ћу вам казати, и нек међу нама остане тајна. Знате кад и како смо тестаменат правили. Тај тестаменат је био за тадање прилике добар, сад већ није практичан. Споменуо сам вам онда куд сам ја с тим тестаментом смерао. Најпре је нужно било у тестаменту Јелицу сасвим искључити; то је и уведено. За оно магновење ово је доста било, но у једном сам се преварио. Ја сам рачунао на то, да Јелица те силне ударе поднети не може. Мислио сам да она мора подлећи, да ће је са света нестати, ил’ ма шта од ње бити, само добро не. И гле на жалост није се то испунило. Она је жива, умом здрава, и као што се чује, није пала у блуд, већ се муком својом храни, премда тешко. Томе се нисам надао, па сигурно ни ви.
[362]— Ја сам мислила да ће је враг одавна однети, а гле сад ни бриге јој. Неће да се макне из вароши, ту се заковала, баш нама у пркос, па нам прети, да ће опет парницу подићи, упадне Татијана.
— Баш зато, продужи Драгутин, мора се нешто ново учинити.
— А зашто да није добар тестаменат? запитаће чика-Павле.
— Сад ћу вам казати. Кад је тај тестаменат склопљен, лежало нам је у оно доба у интересу, да се ма какав склопи, само да Јелицу за неко време у случају чикине смрти искључимо; јер у онај мах чика на друго што не би пристао. Па смо се надали, као што рекох, да Јелица неће издурати, а ни Јуцика, а ни друго унуче. Чика је пак престар, болестан, и дани су му већ избројани, па да умре, Јелица ће бити тутор свом детету, а нас ће у парнице заплести.
— Та је ли то могуће? запита зачуђено Татијана и пљесне рукама.
— Могуће је.
— Па зашто ниси бољи тестаменат направио? запита чика Павле.
— Није могуће било.
— Па шта ћемо сад? пита Татијана.
— Ми смо требали да старца одмах наведемо на то да половину имања нама пише, а половина да остане на унучад, па нек о њима ма ко разбија главу; то је старац могао учинити, а може и сад.
— Па да Јелица живи на Мргодића добру, то бити не може, упадне Татијана.
— Није друкчије; старац може сад у половини искључити унучад, а не у свему. После њихове смрти и она друга половина би нама припала. Да сам чики то онда споменуо, тешко да би он на то пристао био, сад ће ваљда хтети. Промислите се, чико, ви сте паметан човек.
Настане почивка. Чика се мисли.
[363]— Додуше кад је тако, боље и половина сигурна, но све несигурно, а донде да дворимо болесно девојче. Ја сам то одмах знао да неће ићи одједаред да је све наше, ал’ Татијана је навалила, па и ти, па можемо на се процес навући. Па што ниси одмах тако уредио?
— Кажем, друге су онда прилике биле. Дакле пристајете ли уз то?
— Пристајем, тако је сигурније, рече задовољан Павле. ■
— Боме, ја бих волела онако као што стоји, рече незадовољна Татијана.
— Језик за зубе, Татијана, ти хоћеш боље да знаш и од фишкала; не слушај је, Драгутине, ја сам задовољан, одговори Павле.
— Стрина, држ’те се тог што вам кажем, боље је.
— Кад је тако, нека буде ваша воља, одговори Татијана, обрве и усне искренувши. Види се још није сасвим задовољна, ал’ није на ино.
— Ћути, ти знаш боље од нас; дакле шта ћемо сад, Драгутине?
— Сутра идемо нас двоје чики на салаш, па ћу му ја то предложити, а ви ме потпомогните.
— Немај бриге.
Тим је крај договору.
Сутра дан Драгутин оде са Павлом на салаш.
Кад је Татијана Мицики приповедала шта су у скупу свршили, јако се ражљути, ал’ јој то не помаже. Обадве би желеле да старац нов тестаменат не прави.
Драгутин и Павле дођу на салаш. Старац Мргодић седи на столици код стола и чита библију, баш кад обоје у собу ступе.
— Добар дан, Петре, ето нас к теби, — поздрави Павле, Драгутин се клања и рукује.
Соба мала, нема више од три столице.
— Седите, шта сте добро донели? — запита старац стењући.
[364]— Дошли смо да вас видимо, чико, рече учтиво Драгутин.
— Мило ми је, откуд вас обојица к мени, ваљда се што важно догодило?
Старац је већ приметио да они у каквом важном послу долазе.
— Нема ништа новог, важног, одговори Драгутин.
— Како да нема, ево ја ћу ти казати. Јелица на све стране разноси глас да хоће опет да те тужи, није л’ то доста новог, рече Павле.
— Па нека тужи, ваљда ме неће из ове куће, из ове коже истерати, рече равнодушно старац.
— О том ни разговора, него имали би другог разговора, рече Драгутин.
— А шта то може бити? запита зачуђен старац.
Драгутин замуца, не зна како да започне. Павле ће га из неприлике извући.
— Ћути, Драгутине, ја ћу Петру казати, старији сам од тебе, а млађи сам од њега. Ипак ћу му све исказати. Знаш, Петре, ми смо дошли да ти кажемо да поквариш тај тестаменат.
— Како то?
— Е тако. Људи смо и смртни, шта ћу да ти ласкам, осамдесет си већ прешао, болестан си, сви доктори кажу да нећеш дуго, већ ћеш и ти, као после тебе и ми, ићи Богу на истину.
— Та говори једаред на чисто да те разумем, запита мало љутито старац.
— Е да ти кажем; прави други тестаменат, тај први не ваља.
— Како то?
— То нек ти каже Драгутин, он боље зна цифрати.
— Добри чико, морам искрено исповедити, да за садање прилике тај тестаменат што сте правили није добар.
Старац се узруја, диже главу горе.
— Како то, та ти си га правио?
[365]— Јест, ал’ нисмо рачунали на то да ће Јелица издурати, па ни Јуцика, ни онај трећи. Ви се опомињете шта смо о том разговарали. Као што сад стоје ствари, не дај Боже да умрете, узели би из шака туђини Мргодићево добро, Јелица и којеко, а ми бисмо сви насели; Јелица би покрај детета, и као Милошева удовица уживала половину имања, а половину други, само ми не, па унучад могу и подуже живети, и порода добити; онда породици Мргодића ништа не остаје, и све спада на туђе име.
— Јест, Петре, то није право да се којеко, туђи људи по добру твом шире, пречи смо ми теби него ма ко, упадне поузданим тоном Павле.
Настаде почивка, старац их гледи па мери.
— Па шта би ви онда ради?
— Дед’, Драгутине, сад ти говори.
— Требало би, чико, садањи тестаменат покварити, а нов написати. У том тестаменту по променутим приликама требало би целим имањем тако расположити, да од непокретног у половини буду наследници Мргодићи, у половини унучад, а Јелица опет да се из свега искључи, и ми да манипулирамо привремено и другу половину; а што би у новцу и покретним крупнијим стварима остало, као коњи, марва, све да дође у руке Мргодићима, ал’ ван тестамента, онако као поклон да нико за то не зна. Ето то је све.
— Тако је, то би праведно било. Учини тако, Петре, па да си у фамилији обесмртан, потврди задовољно Павле.
Опет настаде почивка. Мргодић ма да је и болестан, и лице му је жуто, ал’ очи му засветле, десну руку метне на сто, на књигу »стари завет«, мери обојицу, који укочено у њега гледе.
— Чуо сам, разумем вас шта хоћете. Ја сам тестаменат по вашој жељи правио, и више га преиначивати нећу. Волио бих, до душе, да имам унучад мушку, која би с породом својим моје име носила. Ал’ кад није тако, нека они буду за се [366] и једно другом наследници, и ако би без порода помрли онда нека буде ваше, а за »недвижимо« ви ћете се већ сами за себе побринути. Знаш, брате Павле, добро сам разумео што си ми рекао, да ћу скоро ићи Богу на истину, зато ето видиш и читам свето писмо, већ се приправљам, и ако сам досад грешио, нећу више од сада. Погрешио сам, ја сам узрок несрећи Јеличиној. Ја сам више крив, нег Чедомиљевић. Признајем да је и он због мене постао несретан, и умро услед тога због кућевног немира у цвету младости. Ја сам крив. Могао сам покрај Јелице у кућу кога увести, ил’ једаред је за свагда поштено миразом задовољити, па да се удала била. Сретна она, ја задовољнији. Сад било како било, ја од срамоте не могу више ствар на очиглед свету поправљати, »јеже писах писах«, ал’ вама као људима препоручујем, да ви ствар поправите. Остављам вам аманет, да не заборавите на ту несретну младу, и учините јој што је право пред Богом и људима; онда ћу лакше овај свет оставити. Ово вам казах, даље ме не питајте, будите задовољни.
Кад Мргодић то изговори, погледа их оштро, и чека шта ће му на то рећи. Драгутин и Павле удивљени не знају одмах да одговоре. Павле се прибере, већ му се отварају вилице на реч, ал’ га Драгутин шчепа за руку и да му знак, да ништа не говори.
— Драги чико, захваљујемо се и на том дару, ваша је воља, ми ћемо се по вашем савету владати; а видимо, да вас говор већ уморио, ми ћемо одлазити и дужност нашу вршити. Сад збогом, до виђења.
Драгутин устане, пређе чики и пољуби га у руку.
— Збогом, чико, последње су му речи.
Павле устане, не рукује се с братом, већ хладно при изласку нешто промумла.
— Прави си комедијаш, сад ово сад оно, шта ће рећи на то Татијана.
[367]Изасланство се врати кући.
Стари Мргодић је био тим појавом јако изненађен, не зна шта да мисли о њима: још нису задовољни, а колико им чини! Огорчен је старац, не може од душевне муке да седи, већ се по соби повлачи, мили, па мумла, себи говори:
— Тако ти треба. Узели те под ушур, хоћеш да помажеш родбину и што ти име твоје носи, а гле, сад, жива те из коже терају, још им није доста. Па колико ме стали ти процеси! Бар да сам то Јелици дао, могла би и она сретнија бити, а ја не бих на савести терет носио. Сад видим да нема по старог човека горе, него кад сродници за живота му на наследство зијају. Морам се једаред увести у варош да унучад позовем, да видим каква су сад, имаду ли на живот изгледа, па ћу друкчији ред начинити.
Тако сад мисли Мргодић. Камо среће да је пре тако мислио! Њега је навела страст према снаси на освету, одавде опет упутила на кајање. Задоцнио се.
Наишла је мазда, ту је и кајање. Природа у току има душеван ред; који га повреди, осветиће му се. Мргодић, тај богаташ, у добру, које је радом стекао, тако у дубокој старости проводи дане.
Кад се Драгутин и чика Павле врате, онда тек о ствари дубље промишљају. Драгутину се старац не допада, чуди се толикој промени. Ипак ће пазити на старца.
Састане се с Татијаном, и наручи јој да се од старца не макне, нек је увек с њиме, и никог к њему да не пушта, насамо нико с њим да се не разговара.
Драгутин се побојао да Јелица гдегод на улици Јуцику не отме, и с њом се на салаш не одвезе. Старац му се чини туробан, изгледа као покајник, и тако расположен, да би се могао на Јелицу смиловати, и све досадање срушити.
[368]Татијана Драгутина послуша. Нико стран не сме на салашу праг старог Мргодића прекорачити. Шта је Петар Мргодић дочекао!
Јелица са мадамом Серафином заједнички живи, и ако се у заслузи и не пресипа, ипак се може поштено живети. Мадама доноси посао, а Јелица кроји, шије. На руку им иде нека пречасна мадама дувна управитељка Бонавентура. Њеним утицајем набављају посла. Тако једном приликом кад је мадама посао донела, заподену разговор.
— Мати, овако и на даље да нам пође, добро би било, могло би се животарити, започе Јелица.
— Како да не, радићемо, ти очима и рукама, а ја ћу посао набављати и кућу водити, а нешто ћу те и иглом потпомагати.
— Хвала Богу, кад могу што зарадити.
— Је л’ кад знаш радити како је добро, зато сам те и учила више на рад нег на лицкање. Сад да не знаш радити шта би било од тебе: светска скитница, као многе друге, које су васпитане само за луксуз, а за друго што нису, од посла бегају, рече озбиљно мадама.
— Па опет, мати, има међу тим пустошкама многих које су сретне, ил’ се сретно удаду, ил’ им срећа иначе на руку иде, рече Јелица дубоко уздахнувши.
— Немој тако говорити, Јелице. Ти се осврћеш на такве, које су сретне, те пустошке; до душе налази се и таквих, које на срећу натрапају, но питај колико их има. За које се зна да су сретне, тих је мали број; много већи је тих, које су се у својим блудњама изгубиле без трага, у заслуженој пропасти. Могла бих ти такових примера навести да ти се срце следи, од ужаса како [369] су свршиле. Има их које су у тешким свилама започеле, а окончале у прњама, готово на смету. Боље је овако: ако не цури, оно капље. Младост, лепота пролази, рад поштен, рад је вечит.
— Право имате, мати, и ја сам већ такве познавала, које су претеривале; после су ужасно завршиле. Кад која у раду падне, жалосно заврши, пад јој је ослобођење од светских беда и сујете, и не пада тако тешко, као она коју сујета и бесноћа стрмоглави. Оваква мислим нема у самртном тренутку никакве утехе.
— Тако је, моје дете, сад паметно говориш; а ти још ниси пала, имаш твој рад, имаш мене, наићи ће још на тебе срећа. За мене је више нема. Па сад још нешто да ти саопштим. Нико те тако не жали као ја: да сам имућна, ја бих сретна била да те усрећити могу. Но нисам ни тако убога, да не би кога могла у нужди помоћи. Ја сам већ у годинама женска, ма и не престара, али имам болесно, раширено срце, много ме пута мука напада, као што си већ видела, може се и мени одједаред изненада смрћи. Видиш овај кључ, — мадама извади из џепа кључ, показа на сандук — ту има драгоцених ствари, мојих адиђара, једна књижица од штедионице, и нешто новаца, колико је да је. Ја родбине немам, нећу да је имам, у патњи ме је презрела. Ти си ми најближа. Ако напрасно умрем, извади све одмах и задржи као својину, да ти буде у нужди од помоћи.
Очи се у Јелице засијају, сузе се у њима купе. Јелица устане и пољуби мадаму у руку.
— Мати слатка, хвала вам на доброти, ал’ боље и ја с вама да умрем, јер сем вас немам пријатеља. Тешко мени без вас.
Јелица плаче.
— Не плачи, дете моје, туђом кривицом страдаш, Бог ће ти милостив бити.
Мадама Јелицу загрли и теши. Тако се те две сиротице сложише. Ретке рођене матере, ретке [370] рођене кћери, које у таквој љубави живе. Но докле ће то трајати?
Тако две сиротице у слози и љубави живе. Мало имају, а малим су задовољне. Један дан Јелица сама ради, мадама је некуд изишла, шије на машини, — јер мадама је купила и машину, — покрај посла разне мисли јој се у глави муте, мисли о себи, о будућности својој, о својима.
Неко отвара врата и уђе. Сара Циганка. Јелица се зачуди. Жалосне успомене у њој се узбуде.
— Откуд ти, Саро, к мени?
— Бог ти дао срећу, госпођо, дошла сам да те видим, да ти срећу кажем.
— Махни ме се, баба, срећа је мене давно оставила.
— Ал’ хајд’ да ти карте бацим, ил’ на длану да ти врачам; не бој се, неће те много стати. Видим, знам, сирота си, један шестак неће те убити.
Јелица ћути. Циганка простре карте, на које као пророчица гледи.
— Ето видиш, сад ти карте добро кажу, ал’ нешто и зло. Изгубићеш великог пријатеља, ал’ ћеш новог добити, прво је женско, друго мушко, само пази на твоју кћер да не умре; где је, да је ал’ с њом добро није, нит’ је здрава, нит’ јако болесна, ал’ јој твоји душмани желе смрти.
— Иди, баба, и пре си ми такве ствари говорила, оно што су те већ унапред научили, рече Јелица смешећи се.
— Ако ти се то не испуни, ево моје главе, одговори Сара.
— Е добро, сад си ми све казала, ево ти шестак па иди даље.
Јелица јој да шестак.
— Чекај још мало, нисам ти све прорекла, неће те још један шестак убити, — рече Циганка.
Сара то изрече и већ карте баца.
[371]— Ето видиш, сад ти опет добро стоји. Ти верујеш сану, право имаш, и што будеш сањала, то ће бити по тебе добро, послушај ме. Овде ти стоји, ето видиш на овој карти, на овом краљу, да ће ти доћи једаред у сну један катана; то ће бити св. Ђорђе, тај ће тебе после против зла бранити. Светац је, а изгледа као катана; само добро пази, можда ћеш о њему снивати.
— Доста, баба, доста, ево ти шестак па се чисти, док моја мати, стара госпођа не дође, јер она на такве сањарије не држи. Чисти се док није дошла.
Сара прими шестак и оде.
Јелици је жао два шестака, но не може да одоле, и циганкина добра реч пада јој као мелем на срце. Јелица је опет сама, ради па се смеши на циганкино прорицање; ипак меће на вагу циганкине речи, јако јој се увртиле у мисли, можда ће о том што и снивати. »Да би Бог дао«, мисли се Јелица. Кад се мадама врати, Јелица јој све исприча; она се смеши, ал’ осмех тај на лицу жалостан је.
— Можда ћу ја умрети, Јелице, и онако немаш сем мене другог пријатеља.
Јелица је жалосно погледи, нека туга је обузима.
— Ваљда ме Бог неће тако казнити.
— Несрећа се у тренутку догађа.
Јелици свакојаке мисли долазе. Један дан замолиће мадаму да се распита за Јуцику њену; чује како је нарасла, волела би је видети, ал’ због посла слабо куд иде, а Јуцику чувају; морала би је вребати.
Мадама узме то као дужност на се. Иде по вароши, распитује. Макар да је жега велика, иде из сокака у сокак, у суседству Мргодића куће, онуд се шеће, ваљда ће је видети кад из школе долази. И није се преварила. Види једну гомилу девојчица већих и мањих, међу њима једну танку [372] повисоку, жућкаста ал’ лепа лица. Мадама је добро уочи, види јој на лицу истоветне црте Јеличине; истоветна Јелица, кад је још код ње као девојче у заводу била. У мадаме срце заигра, не може да одоли, пође Јуцики раширеним рукама да је загрли. Јуцика је заплашено погледи, да се у бегање, а остале девојчице отуд опет заплашене, почну куд која бегати. Ваљда су држале мадаму за какву луду. Јуцика побегне кући, приповедаће Татијани и Мицики, како ју је хтела опет нека жена да украде.
Мадама стане, мисли. Сумње нема, то мора бити Јуцика. Брзим кораком жури се мадама кући да Јелици глас донесе. Што ближе стану, то све брже иде. Срце јој јако куца, готово лупа, пуна радости једва чека да до Јелице дође. Мадама шчепа кључаоницу, отвори нагло врата. Но тек што уђе, стаде, стресе се, почне се њихати, и сруши се на земљу. Кад то види Јелица, врисне ужасно, потрчи мадами да је подигне, но ова се не миче. Јелица види да је зло, истрчи на поље, поче ужасно викати у помоћ; из суседства дођу онамо, моли да јој помогну, она сама отрчи доктору. Женске из суседства почну мадами хаљине скидати; што је тесно исеку, и тару је. Ништа не помаже. Мадама се не миче. Дође и Јелица са доктором; овај извади штрцаљку да јој жилу отвори, пусти јој крв, но слабо иде, помоћи нема.
Мадама Серафина је издахнула.
Сад тек вриске од Јелице, душа човеку да запишти.
Свему је крај, она је скончала.
Мадама је страна; нема ту од родбине никог ко ће је сахранити. Где су новци, ту треба трошка, иначе ће је шпитаљски сахранити.
То Јелица не може допустити. Кроз плач и јаукање показује на сандук; ту је вели држала мадама новце.
Јелица тражи кључ, у тој галами нестаде кључа, као и још неких ситнарија, које обично у таквим [373] приликама нестају. Било је ту после свакојаких. Неко отрчи на полицију, и наскоро дође оданде један писар, пред сведоци да помоћу бравара отворити сандук; кад отвори, премеће ствари, нађе књижицу од штедионе, адиђар, и нешто новаца. Узме записник и све упише, новце, књижицу и адиђар собом понесе, а остало ће остати, а сандук запечати.
Сад ће се већ покоп приредити, новац је ту. Полицајна власт ће то извршити и рачун о томе дати.
Дође време покопу. Од сродника никог ту да је оплаче. Оплакаће њу Јелица за све. При покопу за сандуком иде Јелица као кћи, а за њом добра мадама Бонавентура, са дувнама. Била је мадами Серафини искрена пријатељица; земљакиње су биле, обе Бечкиње. Јелица не зазире од публике, она плаче, искрену сузу својој наставници на жртву приноси.
Тако је скончала мадама Серафина. Била је и она патница. Погрешка прве младости пратила је злокобно до гроба.
Јелици у забуни можда није ни пало на памет да је мадама њој све своје оставила. Кад мало к себи дође, паде јој то на памет, отиде полицији да то јави, ова је одбије и на расправу заоставштине упути.
Дође и за то рок. Бадава се Јелица онде пријавила и доказивала да је мадама њој још за живота све што је у кући поклонила. Не даду јој за право, нема доказа нити правног наслова. При расправи су и неки од родбине Серафинине, законити наследници. Њима ће се наследна заоставштина уручити, а Јелици ће од мадаме остати само игла и напрстак. Но шта је по Јелицу најмучније, узели су и машину, сад неће имати на чему да шије. Из стана су све мадамино изнели, а Јелица остаје при старој сиротињи себи остављена.
Сад почињу опет беде и невоље.
[374]Јелица мора да узме други мањи стан. Мора сама да си посла тражи и доноси. У том послу је невешта: где је била негда другим госпођама равна, како ће сад да иде к њима да их за посао моли?
А где се ње сећају? Да јој хоће да даду посла, нашли би је. Негдашње другарице и пријатељице сад се од ње стиде. Гдекоје ју и оговарају, свете се, а не знају зашто.
Стара је пословица, да у нужди понајвише и од пријатеља постају непријатељи. Др. Илијашевић, друг Милошев, не зна да је Јелица жива. Бега издалека кад је види.
Јелица дан на дан све већу и већу нужду осећа. Послови све ређи, и то што добије, цену јој давачи кроје. Кад се погоди, и онда јој од горке заслуге укидају. Тежак живот, но шта ће још даље бити?
У вароши је и Наталија машамода. Наталија чује за Јелицу у каквом је стању па је себи дозива, ваљда би јој помогла, да каје грехе. Јелица презриво позив одбије.
Јелица већ не може за се стан да држи, пресели се у једну породицу, код сиромашног као и она мужа и жене, да мање плаћа.
Нека добросрдна старија госпа радознала је да сазна шта Јелица ради, да се увери о незаслуженој невољи њеној, па чим год да јој припомогне. Наталија је то на се узела, и потражиће је. Наталија ће је наћи, ма где да је. Доиста наиђе на Јеличин стан, но ње код куће нема, отишла је некуд послом. Наталија пита за њу где је, шта ради? Она није задовољна одговором да Јелица није код куће, већ поче унакрст распитивати како Јелица живи, има ли хаљина, како се влада, има ли познанства. Све су по истини добро о њој рекли. При одласку Наталија остави код њих педесет новчића да јој предаду као припомоћ, а после ако чује да се и на даље добро влада, добиће више што, да сиротињски живи, [375] но беспрекорно. Лепа порука! Наталија надзорница над владањем. Наталија је хтела Јелицу да понизи, што није к њој на позив дошла.
Кад се Јелица вратила и то чула, послала је Наталији новац натраг, с поруком, да она од ње у највећој невољи ништа не прима. Јелица ма како да се пати, понизити се не да.
Госпођа Наталија, та премудра, наишла је на утук. Удала се за старијег човека, »неприлику дику«, па се узајамно у нади преварили, — и раставили.
Јелица стари понос свој чува, ал’ нужда је велика, с њом се борити мора.
Јелица се заслугом својом тешко храни, једва толико заслужује, што јој је за свакидању мршаву храну нужно, а на рухо ништа јој не остаје. Хаљине се кваре, сваки дан су горе, а нове не може да набави. А како пред светом пада женска, нарочито госпођа, без честитих хаљина! Нико је не уважава. Сиротињско поштење нема важности, па и да се лепше носи шта би било? У очима света таква сирота, ако се лепо обуче, зло, ако ружно, зло.
Сваки дан послови све горе иду, ретке муштерије, заслуге мале. Овако се дуго истрајати не може, увиђа то и сама Јелица. Но шта ће? Јелица је у великом искушењу. Могла би се удати, просе је, но на срцу јој велики терет лежи, неће да се одважи. И прошлост јој забрањује.
Да ступи у службу у месту, стид је; и тако ће је осудити.
У другу варош неће, ту леже кости њених присних, ту су још живи које на срцу носи; не може се од њих откинути, пре ће ту умрети. Очајно стање, но воли у невољи умрети, него странпутицом ићи!
Јелица се ипак не да, ма да је невоља притискује. У Бога се узда. Кад леже и устаје, овако молитву своју завршује:
[376]— Слатки Боже, не остави ме и суди мојим непријатељима.
Под главом јој увек мајкина душица и сан матере Божије. Сад је ту и прамен косе добротворне мадаме Серафине.
У нужди држи на сан, ујутру га увек тумачи.
Једаред пред ноћ, бригом, мислима притиснута заспи. Леп санак борави. Снива да је у великој светлости. Око ње је све дивно озарено; сасвим је то другачија светлост него на јави. Таково што сликар није у стању насликати. Па та светлост чини јој се бесконачна, све се на далеко види, без краја. Јави јој се у близини арханђео Гаврило, сав светлошћу озарен, у левој руци држи златне теразије, у десној пламенит мач, замахује на оне којих душа по греху мерена казну заслужује. Тамо даље, чини се да је близу, ал’ је врло далеко, неизмерна бесконачна светлост, као у панорами близу; види се свети Ђорђе, како је копљем аждаху пробо. Па каква је то аждаха, крилата, а глава истоветна као у Татијане, она иста капа на глави, бела шлингована, што је она у послен дан носи, а у крило зараслој руци метла, символ вештице! Ужасно је било видети аждаху — Татијану како кроз пламен душу рига. Па што је још чудновато, св. Ђорђа образ личи на неког, ког је Јелица у свом веку једаред видела, ал’ не може да га се сети.
Чудан сан. Јелици се у том сну причинило канда лети, ноге јој земљу не стижу, и била би у том појаву блажена, само да не види аждаху, Татијану. Због ње се тргне и пробуди.
Почне сан тумачити, све је лепо, само то је мучи, што се не може да сети кога је она налик на св. Ђорђа кадгод видела.
Мисли се Јелица: Циганка ипак ако не све, нешто погађа. Нешто ће јој се догодити, но првих дана, недеља не примећује се благодат тог сна на јави.
Послови све горе иду, очајност на прагу.
У вароши М. живи од скора један коњанички капетан у миру, часно му име Диздаровић. Служио је у копљаничкој пуковнији. Храбар војник, искрен човек. Другове симпатија привлачи. Како се настанио, одмах се упознао са капетаном Делибашићем, и тако се воле и поштују, да их само смрт може раставити.
Једно лепо предвече шетају се два добра друга Диздаровић и Делибашић, и разговарају се о новим војничким променама. Покрај њих пролази нека још доста млада женска, у руци јој папиром увијена нека роба. Хаљине не одговарају слици и створу јој. Летња хаљина на њој, види се да није нова, ма да је још чиста, ал’ изношена. Висока, доста суха, но карактеристично лице.
Оба капетана је оштро погледе. Делибашић јој се клања. Она отпоздрави, жуто лице јој се мало насмеши, ал’ у углу растегнутих танких усана лежи јој неописана боља, ма да хоће осмехом на очима да то скрије. Познаје се да та женска велики терет на срцу носи.
То је Јелица. Носи однекуд робу да шије. Кад је прошла, Диздаровић се окреће да је још погледне.
— Интересантна, импозантна фигура, ти је познајеш? запита Диздаровић.
— То је несретна женска; ту су баш убили; приповедаћу ти целу историју, одговори Делибашић.
— Такво дице видео сам ма где, опкладио бих се да сам је видео. Да је несретна, то лице њено показује; боље као изрезане, приповедај ми, здраво ме интересира та женска.
Делибашић поче сад све приповедати што је о Јелици знао. Диздаровић диви се.
— Но то је инфамно од тог Мргодића; ја бих га волио познати, то чудовиште, но то ми ниси казао откуд је родом она?
[378]— Издалека из села Б., била је сироче код свог ујака, именом С.
— Шта, из села Б. натарошева нећака? Та то је мала Јелица, тако се је ли зове? — пита зачуђен Диздаровић.
— Јест, Јелица јој име.
— Сад знам, то је био шармантан човек у провинцији, мали швалие, часна кућа, — famoses Haus, канда је сад гледам, па тако несретна?
— Тако. Давао сам јој два пиштоља, једним да убије Мргодића, другим себе.
— То не треба да чиниш, ваљда ће још помоћи наћи.
— Тешко је такој сироти правду истеривати, па још код цивилних судова; ни за десет година!
— Махни се, брате, и код милитарних судова није боље, већ кад је човек куражан па не попушта, а има право, онда је отворен пут. Но где седи сад?
— Не знам ти казати. Запитај код Соломона Голдштајна, тај ће ти казати, јер за његов дућан је радила, тако сам чуо.
Диздаровић забележи у књижицу име Соломона Голдштајна.
Тако се два друга прошеташе, па сваки својој кући.
Сутрадан Диздаровић потражи фирму Соломона Голдштајна и тако је као што му је Делибашић рекао. Јелица доиста за ту фирму ради, и дали су му број куће њеног стана. Диздаровић ће још онај дан после подне потражити Јелицу.
Тако око пет сахата пред вече Диздаровић навуче на себе униформу па иде Јелици у походе. Сирота Јелица иглом се храни, а коњички капетан прави јој визиту у униформи! Какав контраст! Диздаровић је џентлмен, у његовим очима ништ не чини, што је Јелица сиромашна, он зна за честиту кућу њеног ујака, где је негда пријатељски приман био, па је и најмањем члану породице захвалан. Већ се приближује Јеличином [379] стану. Кућа малена, од средишта вароши удаљена, што но кажу за божијих леђи.
Јелица седи код прозора, шије. Баци поглед напоље, види официра да управо њеном стану иде. Јелица се жацне: каква је то визита, она нема од рода официра, а као сирота ниоткуд визите не прима. И доиста официр куцне. Јелица заплашено изрече »слободно«. Диздаровић уђе, стане насред собе, и поклони се.
— Имам ли част госпођи Јелени удовој Мргодић?
Јелица устане.
— Ја сам та, господине. Шта би ради са мном? — Јелица уплашена изрече загушљивим гласом.
— Имам част представити се: ја сам Бранко Диздаровић, коњанички капетан у миру, рече и мамузама звецне.
Јелица му понуди једну од две сламне столице. Капетан седне.
— Немојте ми замерити што сам тако слободан, као војник волим све брзо расправљати; зато на кратко вам кажем да сам од мог присног друга капетана Делибашића чуо о вашој несрећи. Он вас сажаљева. Ви сте јуче прошли покрај нас, је л’ те?
— Јест, одговори застиђено Јелица, не зна куд тим речима смера, да неће сирото њено стање капетану повода каквој увреди дати?
— Ја сам вас добро уочио, — продужи капетан, — све ми је друг мој о вама испричао, не тражим да ми о том говорите, већ вас учтиво питам: дакле, ви сте нећака покојног Шандора натароша у селу Б.?
— Јесте, господине.
— Ја сам вас по лицу познао; ви сте она мала Јелица, коју сам ја у крилу држао. Откад вас нисам видео! Би л’ ме познали?
Јелица гледи у капетана и смеши се.
— Познати ми се чините; да се дуже мислим, погодила бих.
[380]— Ја ћу вам помоћи. Вашем ујаку долазили су многи отмени гости из околине. Долазили су и официри. Ја сам био онда тек лајтнант и кантонирао сам са нашим ескадроном у селу Ч. недалеко одавде. Дојахивао сам одавде у Б. и био сам увек ваш гост. Да л’ се чега сећате?
Јелица се смеши, а веселије лице показује, слободније ће говорити.
— Сад се сећам. Ви сте »лаћман Бранко«, тако су вас звали. Били сте »уланер«, рече Јелица.
— И сад сам »уланер«. Но сад даље. Ви сте онда могли бити тако око дванаест година.
— Баш сте погодили; после ме ујак дао у В. у завод.
— Дакле стари смо познати, можемо слободније говорити. Опомињете ли се како сте били несташни; једаред сте ми жабицу у џеп турили?
— Сећам се, то је било зато што сте ме по башти вијали да ме ухватите. После сте ми рекли, да сам већа би ме украли и на коњу однели, па сам вас се малко и бојала, рече шаљиво Јелица.
Откако је Јелица из Мргодићеве куће изгнана, ваљда су јој од то доба те речи прве шаљиве. Успомена лепог детињства је подстакла.
— Па сте ме се тако бојали, а како се госпе од мене нису бојале?
— Кад год сте дошли, одмах је Папастакиница дотрчала па пита: »је ли ту мој феш уланер«, а ви после тога код њих одете.
Капетан пљесну рукама.
— Па и тог се сећате? Јест, тако је, ја сам био њен »галан«; знате, шта смо имали на селу друго него такве разбибриге, карте, коње и даме. Но сад коју озбиљно. Ујак вам је одавно умро?
— Има већ осам година.
— Колико година, откако сте од Мргодића истиснути?
— Шест.
— Имате и породицу. Девојче су вам отели?
[381]— Јест, нема правде.
— И сад без потпоре бедно живите?
— Као што видите, господине.
— Радите за фирму Голдштајна?
— Јест, господине.
— Па колико заслужите?
— Кад је рат био, по форинту и два на дан, а сад једва четир шестака.
— Како то?
— Нема посла а много раденица. То је тешко, Јелица изрече и уздахне.
— Па какав је то посао?
— Ево, да вам га покажем.
Јелица устане, оде једном углу собе, тамо је нешто марамом покривено, открије, извади један комад панталона и донесе пред капетана.
Капетан узе у руке панталоне, гледи, мери.
— Какав је то смрад? фуј!
Јелица се горко насмеши.
— Је л’ те, смрад, господине капетане? Видите, тако ја горко хлебац заслужујем.
Капетан тресне панталоне у крај, откуд су и дошле.
— Фуј, смрад од фарбе! Каква смрдљива материја! Солдати мог ескадрона тако што да су носили, половица би их дошла у шпитаљ.
— Тако ја живим, господине.
— Ту само фабриканат има хасне, а ви ништа.
— Јест, не да се живети.
— А немате пријатељица које би вам посла давале?
Јелица се горко насмеши.
— Ха-ха, господине, старе пријатељице, то су сад праве црне вране а не беле, те ме тек кљуцају, клоне ме се кад ме виде, ја их се морам клонити.
— А зашто?
— Ваљда вам је капетан Делибашић о томе што спомињао?
[382]— Даклем те Параскеве вас презиру. Ах, ја бих могао о таквима читав роман написати, рече потсмешљиво капетан.
— Кад би тајне говорити знале..., рече смешљиво Јелица.
Настане почивка. Капетан гледи оштро у Јелицу.
— Дакле, ви тако тешко живите?
— Тако, богме.
— Изгубили сте процес; што га нисте обновили?
— Откуд, из тих смрдљивих прња?
Јелица прстом показује на угао собе где та роба лежи.
— Зар нема адвоката који би се праведне ствари примио? -
— То су ретке тице; за таког нисам чула, који би се без новаца сироте примио.
Опет почивка.
— Дакле немате пријатеља?
— Немам који би ми помоћи хтео.
— Дакле до тога су већ људи дошли? Ујакови пријатељи, покојног мужа пријатељи, заборавили су на пријатељство?
— Давнашње ствари забораве се.
— Да вам покажем, да још има људи. Видите ову униформу, у њој много скривених тајана почива. И мене од детињства зла коб гони. Ужасне сам борбе преко главе преметнуо. Који су на бојишту половину чинили што сам ја, прса су им посута златним одличјима. Не једном сам живот, не једном част спасао, сачувао. У млађим годинама услед штрапаца и рада постадох »инвалид«, и тако сад у миру живим, сам сам штоно кажу, немам »ни кучета ни мачета«, а шта ми је чинити. И од уста откидам да коме штогод помоћи могу. Је л’ те, Јелице, — одсад ћу вас тако звати, — јесте л’ навикнути раду?
— Као што видите.
[383]— Овако, голом иглом, тешко је. Би ли вам боље било да имате машину?
— Куд и камо, имала сам, ал’ су ми је узели, кад сам одскора у велику нужду пала.
Јелица не може плач да задржи, плаче и јеца. Ражали се срце у јунаку, тек што и он сузе не пусти.
— Пошто је машина? запита капетан одушевљено.
— Педесет форината, одговори кроз плач Јелица.
Капетан устане, извуче из џепа буђелар, извади једну стотинарку, и Јелици је пружи.
— Ево, пријатељице моја, да знате како није у сваком човеку угинуло племенито осећање, и спомен према породичном пријатељству и патништву. И ја сам патник, и бићу до гроба. Примите од мене овај дарак у знак признања пријатељског према вашој породици.
Јелица се устеже, неће да прими.
— Не могу примити, чим бих се ја могла вама за то захвалити.
— Дар племенитих срдаца не тражи захвалности; то је дужност човечанска, ближњег да потпомогнемо. Примите, ја немам никаквог неплеменитог смера, из чиста срца вам то дарујем, примите.
Диздаровић метне банку на сто.
— Како ћу вам се одужити? — рече Јелица плачним гласом.
— Ваша срећа биће ми награда. Но то није доста. Ви морате обновити процес против Мргодића.
— Нема тог адвоката који ће се сироте примити.
— Ја ћу наћи адвоката, а тај мора бити добар. Још није свет покварен да се добар не нађе. Иначе у најгорем случају кадар сам бити и осветник. Док ми је на рамених главе, не дам ни [384] једна душа на очиглед ми да пропадне. Ако су кућу ујакову други изневерили, нећу ја; па видите како добро пада каткад, кад је човек дарежљив, доброчинац, частољубив, као што је ујак ваш био. Часно име му се и после смрти спомиње, одужи му се каткад колену. Сад збогом. Док мене видите, пропасти нећете, ја ћу на вас пазити, бићу вам заштитник. Збогом.
Капетан пружи руку, рукује се са Јелицом и оде. Пре него што ће изићи, Јелица му грчевито стисне руку и пољуби. Кроз плач му се захваљује;
— Збогом, добротвору мој, не заборавите ме.
Кад се Јелица умирила, размишља о целој ствари, чуди се. То је тај катана што га је Циганка у сну прорицала.
То је први радостан дан после смрти Милошеве. Но као год несрећа, тако ни срећа не иде сама без другарице. Још оно вече донесе јој црквењакова жена глас да је стари Петар Мргодић умро на салашу. Кад то чу Јелица, заплаче се. Да ли што жали старца, ил’ друго што, остаће у срцу њеном тајна.
Настаће за кратко велика промена.
Петар Мргодић преминуо!
У задње доба био је душевно и телесно срушен. Молио се Богу да га овог света курталише.
Пустолови једва му дочекаше смрт. Сахранили су га просто, као што је желео. На покопу сем Јуцике и другог унучета сами пустолови. Само Татијанине и Мицикине притворне сузе су га оплакале, па за њима у хору и Јуцика. Јелица нит је звана, нит’ је ишла на укоп. Нит’ је ту било даће, нит сиротињи што удељено.
Какав му је био живот, такова и смрт. Нико није сузу за њим пустио, никад није био дарежљив и милостив. Име ће му се спомињати као [385] тврдице и узимаће га за пример: »Тако је тврд и циција као на пример Мргодић«.
Мргодић никад никог није помогао.
При укопу то једино само је било знаменито, што га Јуцика није до гробља допратила, већ само до цркве; Татијана се бојала да неће Јелица на гробље доћи да Јуцику отима. Какав би то шкандал био! Јелица би то могла учинити и свет јој не би замерио; одговорност шкандала пала би на Мргодиће. Ипак Јелица не хтеде то чинити; она се нада да ће се дете њено бар сад ње сетити.
Тако сконча Петар Мргодић, који је знао стећи а није знао живети.
Хоће ли сад Јуцика матери? Сад јој нико не смета. Умро деда, сем матере нема над њом господара.
Кад покојни Мргодић не хтеде преиначити тестаменат, забрину се Татијана да после смрти старчеве Јуцика матери не оде. Једини је спас сад, да укорени у Јуцики мржњу, да је плаши матером што боље може.
Није било дана, кад није Татијана ил’ Мицика какву новину против Јелице донела, све саме измишљотине. Мало помало те се то за младо срце хвата. И доиста успеле су. Јуцика неће за матер да зна. При укопу неко јој од женских спомену матер, запита: хоће ли сад матери? Јуцика намргођена одговори да она не зна за матер, не треба јој. После укопа првих дана кад је ко од познатих код капије видео, и запитао зашто не иде матери; ако неће њој, да је то од ње као кћери срамота. Она то опорим речима одбије.
Јуцика не сме сама на сокак да изиђе, боји се да је мати силом себи не одвуче. Нечувено, велика одрасла кћи боји се рођене матере. До тога [386] су невино дете дотерали Татијана и Мицика. Кад Татијана и Мицика са Јуциком по улици иде, на њих свет прстом показује. Оне немају зато ни стида ни срама. Јуцикино је срце отровано. Она нема у срцу ни оног осећаја што и скотови имају; ови живе такође у породицама и наслањају се на оне од којих су отпали, у добру и злу, све заједнички деле. Јуцика не зна ни пету заповед Божију, »Штуј оца свог и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи«. Таква је сад Јуцика, та иначе паметна девојчица, ликом, створом на Јелицу; ал’ јој здравље као и душа подгрижена, има болест »ракиту«. Над главом јој није родитељског материнског благослова.
Јелица о том ништа не зна, ал’ бригу јој задаје то, што већ од Мргодићеве смрти ево прошло неколико дана, а Јуцика од себе матери гласа не даје. Јелица је мислила да ће се Јуцика одмах други дан после укопа одмах њој пријавити. Јуцике нема, не зна шта је то? Јелица узме перо и папир па напише ове редове:
Слатко дете моје, душо Јуцика!
Деда ти је умро, од мене ближњег немаш; врати се, дете моје, матери својој, раширеним рукама ћу те дочекати. Ја сам те родила, моја си, немаш на свету искреног као ја, нити можеш имати. Колико сам немирних ноћи, не спавајући над тобом провела, лебдила, неговала те као душу своју па зар и сад да останеш у душманским рукама? То ни помислити не могу. Погледај на твоју сироту матер, која се тебе ради толико мучила. Тебе ради, јер сам могла у свету још срећу покушати, ал’ нисам хтела тебе душо моја да оставим. Надам се да још живим у твом детињском срцу, поручи ми, дођи ми, голубе мој, ишчекивам те као сунце. — Твоја несретна мати Јелица Мргодић.
[387]Писмо то предала је Јелица једној од њених из школе другарица да опет она Јуцики преда. Млада другарица с радошћу се тог прима, отиде и нађе Јуцику у башти.
— Јуцика, донела сам ти радостан глас.
— Какав глас, запита Јуцика.
— Ево читај.
Девојка пружи писмо Јуцики. Јуцика сакрива руке за леђа.
— Од кога је то писмо?
— Читај, па ћеш видети.
— Најпре ми кажи од кога је, па ћу га онда читати.
— Од твоје матере.
— Ја немам матере, не знам за матер.
— Како то, Јуцика? Дакле, таква си ти кћи? Па зар ти нећеш сад матери?
— Коме моја мати треба, нек иде па нек је тражи. Мени не треба.
— Дакле нећеш ни ово писмо примити?
— Нећу, кажи јој да ја нећу да знам за њу.
— Но ти си лепа кћи, тако ћеш и проћи.
Девојка је презриво погледа и ни »збогом« јој не рече већ оде. Добро што се није дуже бавила, Татијана је већ ту. Јуцика Татијани све каже, а ова поче Јелицу пред Јуциком грдити. Пустоловка, грди матер пред ћерком. Кћи одобрава.
Сад је Јелица тек ожалошћена, види да је изгубила живу кћер.
Јуцика матер своју од оно доба, кад су је дочепали код Ернфелда, није видела, тако су је чувале. Говорили су јој сваки дан, како јој мати иде у траљама и по кућама проси. За такову матер кћи неће да зна. Говоре јој и такве ствари какве девојка не би смела ни чути, ни знати.
После неколико дана кад се Јелица разабере покушаће још једаред срећу, и написаће друго писмо, које овако гласи:
[388]Љубезна Јуцика!
Од тебе се нисам томе надала, нисам то заслужила. Ти матер своју презиреш. Не бојиш ли се Бога и клетве материне? Ти си се од мене одродила, неблагодарна си према родитељци својој. Лепо су те учили, не знаш ни пету заповед Божију. Ево ти је шаљем на особеној карти, да се научиш. Па да се још нешто научиш, препоручујем ти једну стару књигу »Магазин«, прочитај добро. Онде је писано, како је једна принцеза своје родитеље својом злоћом изгнала, ником није била пријатељ, изгнала је и поданике своје, па је сама самцита остала да каје грехе, ал’ нико није хтео да зна за њу; назвали су је »злосретном принцезом«. Чувај се, да те материна клетва не стигне. Ако останеш у рукама својих и мојих душмана, проклећу те и кад будеш умирала ма кад, осетићеш да је »тешка материна клетва«. Да те то не постигне, врати се недрима матере своје, а благослов њен свугде ће те пратити. — Твоја мати Јелица.
То писмо предала је другој некој да га баци кроз прозор у Јуцикину собу кад буде она сама. Можда ће га отворити, јер атреса је туђом руком писана.
Жалостан појав! дете матер презире, ма да му мати није крива! Па може ли бити родитељка живом детету свом крива? У старом Риму тужио је једаред син оца. Кад су дошли пред судију, рече овај овако тужитељу сину: »Тужио си оца. Ако немаш право, бићеш и онако осуђен; ако будеш имао право, заслужујеш да будеш осуђен«.
Татијана је тако Јуцикино срце отровала, да је већ до скотства довела. Такови појави, примери, као што је Јуцика, у светској повесници се показују описани као срамни жиг на челу човечанства! Јуцика није блага Офелија, она је Гонерила у Шекспировој драми. Зато је Татијана и [389] не води у позориште кад играју Шекспиров комад »Краљ Лир«. Туђа деца, животиње, осећају љубав према доброј Јелици; Јуцика, кћи њена, више јој је џелат него што је деда Мргодић био. Но таква деца, такве девојке, таква чудовишта наилазе на оне, који ће их за вечити спомен описати, као пример да је свако као у огледалу види, нити може, нити ће бити земља, у којој крв њена усахне, плодна; а губитељ душе као Татијана остаје на видику светском вечити гнусан пример људске развратности. Но такве док су живе свет с гнушањем гледи.
Диздаровић је нашао за Јелицу адвоката. Честит бранитељ, Добривоје Добрић.
Подиже се парница, није дуго трајала, Јелица победи, добије парницу. Као удовица Милоша Мргодића и мати Јуцике Мргодића добије право уживања у половини имања пок. Петра Мргодића, које би припало пок. Милошу Мргодићу, а сад на Јуцике Мргодића страну пало. Код Јелице је престала борба за опстанак, ужитак јој је осигуран.
Јуцика негда добро невино дете, одрођена је, изгубљена за матер.
Јелица је пак за навек — патница.
Но шта ће бити од материне клетве? Хоће ли та Јуцику постићи? А каква је та клетва? Та клетва је ужасна.
Кад је Јелица парницу добила, опет је ћерки Јуцики поручила да се врати недрима материним. Јуцика опоро отпоручи да не зна за матер, матере нема.
У матере је прекипело силно огорчење. Неблагодарно дете, зверска кћи. Ма да је парницу добила, неописана туга срце јој стеже. Ноћу из сна се преза, устане, горе доле по соби хода, Јуцика увек у памети, и жалосним речма и грозним уздисајем срцу си одушку одаје.
[390]Шар пуног месеца Јеличину слику осветљава. Није то она Јелица, која у друштвима искром младости своје, млада срца на љубав соколи; то у шару месеца најважније се показује. У лакој одећи, шеће се горе доле, види јој се патња на целом јој створу. Тело без некадање пластике, које је негда срца присвајало, жив је знак очајног живота. Чело јој у блеску светлости међу очима жалосно наборано; пред очима ти је као сухи геније, над гробовима изрезан кип, у руци му гасећа се, спуштена буктиња. Но силна жалост у живом створу прекипи и прелази у једва схватљиву природу очајне освете повређеног си природног права. У Јелице повређено је материнство, природно право, и то од рођене кћери, коју је она однеговала.
Јелица стане насред собе, прекрсти руке над главом, па опет их спусти, а десницом показује на ону страну, у мислима, где јој Јуцика код душмана отровом успавана почива. Од боље овладана промукнутим, но јачим гласом ову клетву изрече:
— Ој, несретна кћери моја, зар сам ја за доброту моју то заслужила, ја, која сам те тако неговала, за моју и твоју срећу; јер је кћи матери, а мати кћери срећа. Бежиш од среће, несрећа те сретала и пратила, и змије ти се на срцу легле, па ти савест гризле.
Ужасна клетва; не дај, Боже, да се обистини! Ту је клетву Јелица Јуцики приликом послала, не би л’ се на то покајала, и срцу материном повратила.
Нико се Јеличином успеху није тако зарадовао као Диздаровић и Делибашић; они су јој први честитали, — ти срчани војници. Кад су јој [391] честитали и руковали се с њом, очи им засветлише од радости, као после какве победе. И доиста, обојица су Јеличином успеху много допринели: Делибашић је првим појавом у Јелици одважност подстакао, Диздаровић јој додао средство, да може у патњи ван странпутице издржати, и бистрим оком наишао је на одветника, бранитеља, који пред очима има да покрај џепа још и човечанство треба да живи. Они су показали да се човечанство уздиже над предрасудом; Јелица пак ужљебиће спомен у срцу који ће јој олакшати издисај на самртном часу.
Јелица се одветнику свом достојно захвалила. И доиста, то је био честит одветник, који није радио ни ради своје користи, па упропастио ма ког; био је одветник, који је за честит рад и честиту награду изискивао, но није с противничком странком мудровао као Мачковић, и спасао је част бранитељску према оним, који је као робу продају, а издату странку у »суво грожђе« шаљу.
Наталија, кад је чула за Јеличин успех, заборавила на све што је Јеличиној несрећи зла допринела, похити да види Јелицу и да јој честита, Јелица седи у соби па размишља. Неко куцне на врата и улази. Ето Наталије.
— Слатка добра моја Јелице, опростите ми, нисам тако мислила као што сам чинила.
Наталија силом загрли Јелицу да је пољуби, Јелица се отима. ■
— Немојте ме љубити, ваш пољубац је жиг патње моје. Седите, шта сте ради?
Наталија седне. Јелица је укоченим очима гледи.
— Јелице, немојте се детињити, шта је било било, ја ћу одсада пријатељски с вама да живим. Ја вам ни на суду противна била нисам. Шта више, узела сам и онде старца Мргодића »на миндрос«. Да сам се за њега удала била, било би све боље уређено. Ја сам само форме ради против [392] вас била, да старог курјака уловим, а ја бих вас већ тог зла ослободила. Но кад већ није испало тако као што сам желела, ипак он мртав а ми живи, па ће се опет све поправити. Немојте се на ме срдити, Јелице, била сам мало лакоумна, но моје срце није рђаво.
Јелица канда не чује, не зна шта Наталија говори, па сама као из сна пробуђена говори:
— Ја сву кривицу на себе узимам. Душманима опкољена, тражила сам си заштите, а демон у виду анђелском к мени дође, да ме у вртлог увуче, где ћу се обнезнањена срушити. Ја му част породичну спасем, сву његову љагу сам на се узела, штедила сам му име, па сам не само под мојим, него и његовим теретом пала. Он... је на своје заборавио, и мојом патњом и кајањем спомен нек му је сарањен. Ја се у души новорођеном осећам, окаљена, за коју се рђа више не хвата. Но ћу свету нешто да кажем, да га патњом мојом поучим. Има људи, који су бољи нег што изгледају; има их, који су гори нег што се показују. Пример мој, што ћу показати, нек служи свету за поуку; и који добро из њега за живот црпе, чиста рука његова скинуће ми с главе трновит, патнички венац. Нек свака мене узме за пример, кад време искушења дође, а то свакој дође у животу; — кад је на раскршћу, где се стазе деле, — боље нек иде неуравњеном а где јој је све на догледу, где забасати неће, кад доиста то и не жели; но лакше ће забасати варљивом, кривудајућом, змијинском стазом, ма углађеном, где види руже, а трн и бодљике и не гледи. Свет што ласкавији то варљивији; и ту је седилиште гује, што чисту крв трује. Ту поуку дајте другима, а не ону коју сте мени давали. Свршила сам, с вама више говора немам.
Јелица устане, по соби се шеће, а Наталију и не гледи. Наталија ваљда у свом животу први пут збуњена не зна шта да рекне.
[393]— Иди, девојко, немој бунцати, дођи к себи, па сад уживај сав свет. Да ти могу сад од моје памети у главу што улити, па би си друкчије говорила. Сад збогом, до виђења, док те стара туга мине.
Наталија пређе Јелици да је загрли и пољуби. Не може да је пољуби, Јелица је о главу већа, неће главу да приклони, стоји као укочена.
Наталија ошвањена оде.
Док Јелица нов кућевни ред увађа, донде Мргодићеви Јуцику измишљеним новостима забављају, а да јој се мржња према матери у срцу одржи.
Од Јуцикиног пређашњег знатног дохотка повећи део се открњио у корист Јелице на њено издржавање. Доходак смањен, ипак довољан да се може лепо издржавати, само кад се раскошлук стера. Ипак по Јуцику дани нису пријатни. Мргодићеви су је у ушур узели, и воде је повезаним очима у тмину.
Но свет то види и оштре пресуде о Јуцики изриче. Једни кажу: Јуцика је матер, крв рођену изневерила, — згрешила се, веле, о пету заповед Божију, коју сви народи на свету као светињу поштују, — неће јој бити Божијег благослова.
Други кажу: мати дође под вешала да моли за сина, — Јуцика, матер-патницу губилишту, светском прекору предаје, — неће бити срећна. Па још кажу и то: шта ће бити са материном клетвом, јер је терет на породици; ваљана девојка не сме приступити олтару са клетвом материном над главом, а да јој чело дичи од мирте венац; нит честит заручник сме по савести над главом си поднети слуге Божијег благослов, док коб клетве материне — у савести веренице му несрећу прориче. А за ту материну клетву знао је свет, а знала је и Јуцика, јер јој је приликом до знања дошла.
Кад Јуцика са Татијаном кроз сокаке пролази, свет на њих гледи, девојку сажаљује ил’ јој [394] замера, туђим благом процифрасту бабу Татијану тек презриво погледа. Кад Јуцика сама кудгод иде, све се обзире да гдегод на матер не наиђе. То је живот живе кћери за живе матере.
Јуцика бива болесна; њу негује хладна рука Татијане, а не материна. У болести грозничавој појављују се у сну и маште. Појављује се и материна клетва у разном виду. Препотопска животињска чуда, гмазови, разног рода гује и аждаје, маштанско наследство људства од прастарог живота представљају се и зијају што само несхватљива, непостижна фантазија у сну рађа. Јуцика снева и то да јој се змије на срцу легу, као што је у материној клетви речено, и тад осећа нешто чудновато, канда се о чем огрешила, а то је грижа савести. Савест је сила, која повређа, сваком злочинцу се свети; како не би млађана савест, у пупољку свом то осећала. Где то ишчезне, ту ишчезава последња искра људске врлине. Кад Јуцика оздрави, остаде јој у мислима траг тих сањарија, и поче размишљати о човечанству, о љубави према ближњем, љубави материнској и детињској.
Јуцика друштво избегава. Изгледа невесела, мало говори. Све то бригу Татијани задаје. Боји се, неће се Јуцика вратити урођеном си нагону, а да се љубављу срцу материном врати, те онда крај слави Татијаниној.
Јуцика све невеселија, нешто јој на срцу лежи, но ником се не тужи. Татијана и Мицика бадава је кушају. Ваљда ће пасти опет у какву болест, ал’ нешто ће јој се догодити.
Јелица сама код куће, спрема, премеће и ређа ситне ствари, своје патничке успомене, као мајкине душице са материног гроба у свиленом јастучићу, без ког никуд није излазила, у недрима носила, »Сан матере Божије«, — прамен од косе мадаме Серафине, и преко тих, мисли јој у прошлост [395] заблуде. Пада јој на памет како су сретне матере, које имају толику кћер као Јуцика, а кћи матер своју љуби и поштује. Такве радости за Јелицу нема. Кад види другарице Јуцикине, срце јој се стеже. Прекрсти руке, гледи укочено на предмете старе успомене, па јако уздане и бољом загушене речи испусти: »Боже, живу кћер ми саранише«!
У тај мах неко отвори врата, јурне у собу и загрљајем сруши се на Јеличина недра.
— Мати, прости твојој Јуцики.
То је Јуцика, кћи Јелице. Јелица пренеражена једва се од загрљаја ослободи, устане па стоји као окамењена, реч не може да прозбори. Јуцика опет лаким загрљајем привлачи си лице матере, а главу на прса материна наслони, и јаким уздисајем, и речи: »Прости мати моја«, кроз трептеће усне пропусти.
Диван, но загонетан призор.
Мати због пада свог патница, кћи, душманима својим и материнима заведена, но првобитном детињском љубављу узбуђена, као покајница опроштење иште. Савест је злоковарство заједничких душмана победила.
Стоје једна пред другом. Једнаке величине, истоветног створа, једнаке боје и зрака лица и очију, канда су од једног створа преполовљене. Кад се разаберу и угледају, свака се диви узајамној сличности. Јелица, жудна лика кћери своје, не може да је се нагледа, очи јој несите над дететом, које је она тако силно љубила и љуби. Јелица мери Јуцику од главе доле. Дуго време, и каква разлика између сада и онда — кад су малу, мучену Јуцику од матере отели, још малу, а сад као јела узвишену девојку. Само се и на Јуцикином лицу види унутарња борба — међу злим и добрим генијем. Јелица седне, а очи са кћери не скида. Јуцика гледи у зеницу материну, поглед јој испитива лице, и чуди се како су могли душмани [396] о таквој питомости личној добро у зло претварати.
— Седни, дете моје, које сам ја једаред изгубила. Ти си мени новорођено дете, материно млеко те хранило. Мати твоја многе је ноћи покрај тебе без сна провела, после тога си отровну пићу примала.
То изрече Јелица тихим гласом, канда је радост с бољом савладала. Устане и пређе лаганим кораком Јуцики, која је лице покрила и јеца. Кад Јелица пред Јуцику стане и метне јој руку на главу:
— Клетву са тебе скидам, опет те срце материно прима. За покорност твоју враћа ти мати своју љубав. Твоја срећа што си се клетве опростила. Под клетвом савест ти никад не би била мирна. Који честит човек, у коме је искрена поштења, велим, који би те човек као заручницу под клетвом примио за другу, а да с њим у миру и љубави векујеш? ’Оди да те мати срцу притисне и благослови.
Јуцика устане и пољуби матер у руку. Јелица узме Јуцику за руку па настави:
— Искушен мој живот нек ти буде за поук. За моју патњу чула си. Та патња нек ти остане у живој успомени. И кад дођеш у младости твојој до искушења, а то те мимоићи неће, та успомена сахраниће те од злих духова, поклизнути нећеш, а срећа твоја за мене утеха. Још те саветујем: избаци из срца предрасуду и мржњу, коју су ти користољубни душмани у срце уливали, немој мрзити на оно што је матери ближње, јер је то и теби ближње. Разумећеш ме; племенитом срцу човечанство је прво правило.
Мати и кћи, — тугу и радост деле.
А шта је са пустоловима?
Нису циљ постигли. Јуцикин одлазак је њихов пораз.
[397]Јуцика је покрај материне неге здрава и задовољна, нит је изгледа да после њене смрти њено наследе.
Старије Мргодићево унуче, чио и ваљан момак, већ је пунолетан, и неће у ничију корист да умре, већ прима своје наследство и повуче Павла Мргодића на рачун, што му је наследствен доходак у своју корист употребио. Суд досуди му потражбину, а Мргодићу за накнаду штете кров промунтају.
На пустоловима извршио се онај изрек Еванђеља: »Ко на туђој њиви сеје«...
А патница?
Патници је прије растао пелен, сад јој цвета бршљан.