Љубав и патриотизам,

I.

Ноћ се прелама — поноћ је. Месец је гордо пуштао сјај у неку малу собу.

Дуго је гледао кроз прозор, као да се заљубио, ил се чудио ономе младићу, који сеђаше у тој соби замишљен. Ил нас жели да одведе том младићу, као што звезда одведе мудраце са истока новорођеном спасу?

Хајдмо за месечевим трацима, погледајмо кроз прозор оне мале собе, да видимо, у ког се месец загледао.

За маленим столом седи младић погнутом главом. Уснице му се по кадкад мицаху, као да су шапутале... Баш сад говори:

«Сутра ћу у сватове, и она ће... Не могу више крити тајну;.... рећи ћу јој.... Ал Спасоје!»...

Не стаде свеће у соби, месец загрли још једном успавана младића, па с’ упути на далеки пут.

У вароши О. су сватови. Господин П. је удомио јединицу.

Кад полазише на венчаше, силан је свет гледао, не без примедаба, дугу поворку кићених сватова. Женске очи осташе на деверу, а мушке на деверуши.

Многа је стара женска душа узданула и рекла: «Мили Боже, спари ово двоје, то би био пар — ни голуб га не би боље изабрао!« Ти се не ћеш, мила селе, срдити — ако ти прикажем девера. Знам да волеш видети младића ваљана и лепа. Та како ти онда срце заигра... како ствара бурне слатке жеље... То је исти онај младић, којем нас одведе синоћ месец. Лепо му је име — је ли? Још лепше је заслужио... Та леп је, кано да је Љељин син, као да га виле однеговаше у својим крилашцима. Да нема оних написаних наусница, рекла би да ти је сеја, звала би га: Милче, Душице... Ал шта да ти дуљим. Он је младић, каква само твоја санана душа може себи зажелети. Не загледај му црне очи, јер су пуне ватре, пуне сјаја.“ — сестра сестри, „да их даје за хиљаду уздисаја!“

Не завируј у поштену му душу, јер ћеш осетити у грудима грозну празнину — срце ће те изневерити....

Ал ти румениш, селе? „љубав је душа васионе, љубав је ум, који окреће сунце по небесном своду, али љубав истина, а не лажна, коју често сакривамо у својим срцима. Милан је први девер у сватовима. Да га видиш, селе мила, како-но му приличи онај дугачки деверски пешкир, рекла би: «анђелак је с неба!» ти би му летила у загрљај... Заиграло би ти срдашце, усне би ти задрхтале па ти би само узданула, јер... јер Милан већ љуби. Он је поклонио срце Милеви, која је сад деверуша.

Утишај се, селе не тужи, што ти је „анђелак»« винуо се под облаке, па хајд’мо са сватовима кући.

«Весеље бујно тече, к’о голема река!»

За ручком се наздрављало по српском обичају, дође ред и на девера. И кум је подигао чашу:

«Да те Бог поживи, мили наш девере, а с тобом и твоју деверушу — Милеву!»

Невин-руменило облило је два млађана лица. Два су срца једном жељом заиграла, а та жеља к’о да беше: «дај Боже.» Па како је изгледала Милева? Зар то могу рећи?

Где је мени душа «божанственог» аранђела, па да нацртам тек сенку Милевину!

Оне црне алем-очи, на гараво-бели лик, обливен сад руменилом, које очарује сунце на истоку... А усташца не остала пуста — «да се зора са њих стиди, а дан бели обневиди,» «како тако бајна без пољупца живе!»....

Врат онај њежни није могао створитељ саздати пре, него што је опрао десну руку у сунцу, а леву у месечини, на чудим се како нако примамљив без загрљаја може, да је тако бајан, тако диван!... Ох, како се радо сећам Малене! Да ју је Владислав видео, још би слађе умео каз’ти:

«Ох, та склопи око црно,

Покри лице милокрвно,

Сакри твоју белу груд,

Јер ако их луд примети,

Луд ће да се опамети,

А паметан ста ће луд!«...

Сенка је то Милевина... А душу њену чисто српску морао је и могао је само милостиви створитељ удунути.....

Зашто је мајка природа Милеву тако анђелски обдарила, тако вилински створила? Зар не знате људи — јер нема данас Рафаела — па [63] да ју човек створи! Ал шта зборим.... Хајте, да видите Милеву, па.. па, «кажите свету, да Рафаело не само да није надмашио природу сликајући лице женске, него да није могао верио ни насликати.

Преко пута Милеви седео је Спасоје, чије је име Милан синоћ изустио. Младић је то подмуклог погледа, а усне му развучене сакриваше увек демонски осмеј.

Нешто пришану Милеви, а ова га одби ладним осмејом и погледом, који је изражавао укор.

И већ је вече заменуло дан. Весеље се растолеже, а гајдаш показује своју вештину. Коло је навезено, наплетено, — ама јесте окићено! Мома лепша до лепше, «момци лепи к’о један.»

Иза леђа Милевиних стајао је Спасоје и измед другог роче јој и:

«Ја вам и опет велим, да је он без поштења и карактера, па уз то и сирома...»

После тих речи оставила је Милева друштво и весеље, па се удаљила у самоћу. То опази Милан и оде њој. Беху сами; далеко од песме и гајдаша.

«Госпођице, зашто тако сами?»

«Могао би вас истинити одговор сневеселити.»

«Ваљада је Спасоје надовезао коју клевету?»

«Откуда то знате?«

«Доста ми је видети Спасоја с вама.»

«Нека вас то ништа не узнемирује. Истина је силнија од лажи.»

Милан Ћуташе. „Истина је силнија од лажи,» понови у себи зато је то рекла?»

Кад год би криомице погледао Милеву и уздануо, при том мислио је, да најзгоднији тренутак наста, да јој исповеди тајну. Лице му успламти, а онда пребледи, ноге скоро клецаху; срце му уздрхта као у грешника, који чека помиловање; оп поче;

«Госпођице! мислим да је приспео дан, који ће ми олакшати болове и јаде, или ће ми препунити чашу отровом. Куцнуо је час, да могу рећи, што досад из мојих усти нисте могли чути.«

«Господине! ви сте ми се променули, ваш поглед, ваш жар у лицу, уздрхтале речи...»

«Промена је услов живота. Сви се мењамо, мењају нас околности,.. Ова моја промена је озбиљна. Узроци њени нису прости... Промена та условљава битне интересе за мој живот..»

«Ал молим вас, откуд та промена?

«Узроци су јој давно постављени. Процес њихов се развијао, постепено и ево сад се доконао. Ја вам морам исповедити резултат тога процеса... Срце је моје осетило велики, не знам да ли добитак или губитак, откад подгрева у себи сакривени огањ, откад се опија слађаним отровом. Тај отров, тај огањ је љубав. Прва је ово моја љубав — она ми је досад била највећа тајна... Ал не могу је више крити...“

«Господине, откуд и зашто такове речи?»

„Најтеже је одговарати на питање «зашто» и «откуда;» то су питања пад питањима, али мени је на њи сад лако одговорити. Једна реч и одговор један. Љубав — то је та реч.

Љубав моја, која је доспела до свог врхунца, она исповеда и ниже ове речи. Да л’ замерате што љубим? Не замерајте, јер љубав се вије као ивица у св. писму, а ја као хришћанин морам слову божијем одговарати. Бог је најсавршенија љубав, а човек створен по образу божијем, да не љуби — он би се одрицао свога створитеља и законодавца.... Јесте и ја љубим — љубим вас!....»

«Господине... Милане!...»

«Љубим вас, да, животе живота мог! Љубав је круна живота, ја те љубим, о царице живота [66] мог! Не сумњај у љубав моју, јер сумњаш у живот мој — анђеле мој!»

«Ах... ја сумњам, то исповедање је басна...»

„Мислите, јер «љубав најволије свет басана?» Не, љубав је моја права. Ако на свету земаљском истине има, моја је љубав та...»

«А шта желите од мене Милане?»

«Одзив... одговор... «Та срце јаче куца уз срце, пољубац је слађи на уснама, око лепше сија у оку,“ љубав је права тек у љубави!...

Милева је ћутала. Само што јој уздисаји говорише, да нешто премишља. А Милан је опијен, опила га љубав, савладала срце.

«Милево! ко самртник спасење, чекам твој одговор.

Ил ми се одзови, ил ме погледај као што се злотвор гледи, па ме згори, „најлепша кћери народа мог, ништав је живот мој без срца твог!...“

Милева је и опет ћутала — ћутала је као да је од камена. Не, и камен би проговорио на Миланове молбе, ал Милева.... ил је тврђа од камена, или.... шта? ја не знам не могу даље....

А Милан? он је најбеднији просијак. Чека једну реч са усана њени, па та реч ил би му била реч анђела, ил реч најокрутнијег демона....

Ај мушки! и ви сте грешници. Свој понос тако газите... који су вам честити праоци крвљу бранили. Нису вам праоци никад бежали под скут љубави, нису они били просјаци женске милости, а не сад! ви им име жигошете...

«Ономе, који се гњушава приближивати се женскињи као просјак манастирским вратима, да прими милостињу кад на њ дође ред, ја немам достојног имена, као што није имао Дракон казни за оцоубице!»

О, Милане! и ти си огрешио душу.

Но немој га, мила селе, још осуђивати, можда ће поправити своју погрешку....

Милева је оставила Милана и вратила се у друштво.

Нико је ништа не пита и то јој добро дође.

Но ми ћемо ју запитати: зашто си ћутала, кад ти је Милан срце истином растворио!

О сестро! Узвишену љубав си одбила твојим ћутањем — а прамајка ти не одби змијину понуду![68]

О женске, женске! Кад вам је прамајка ’нако грозио згрешила, што грешите ви?! Многи је живот вашом руком угашен, многи човек жив сарањен!

Да устану из гробова Адам, Самсон, Соломон, Петар апостол, јунаци тројански, мужеви, Данаида, Платон, Кодрус, Филип, Сократ, Златоуст, св. Глигорије, Антониј, Петрарка.. и још многи.... мислите ли, да би вас благосиљали?... ох не, верујте.. тешка и грозна клетва неумрлих духова сурвала би се на вас и сви би са Златоустим рекли:

«Нема опасније звери од жене!»

Зашто нисте лепе душе, као што сте лепа лица? Ох, да сте такове, не би Бандино говорио онако гњевно о вама, не би се морао онако љуто огрешити... Па шта је рекао? Да л’ смем, да л’ могу то поновити? Грозне и крвавим гњевом заливене су то речи...

„Аух женскињо! ма да потресам кости покојне ми матере проклињући ти род.... проклете да сте, колико вас је на земљи анђеоског лица а демонског срца!“...

Не срдите се, миле сестре, ја ово већ не би рекао, ја сам са великим страхом и поновио [69] те туђе речи; а и Бандино се морао пренаглити кад је проклео све женске... гњев га савладао, заборавио се у грозном сећању на неку женску.... Да љуте клетве. Нисте ви сва за клетву не, некоје сте и за штовање, премда ретке.... и генији су ретки?

А је л’ наша Милева заслужила клетву! Није, него укор.

Онако узвишену и истиниту љубав Миланову је одбила, ћутала је... Није сирота знала да: „истинита љубав ма где се нашла, мора се примити као дар с неба. Ко тај дарак одбије, упропашћује две душе — два живота.

Она је ћутала, јер ју је ваљда стидљивост и невиност женска научила тако, или. - .. „Стидљивост није увек „најсигурнија кокетерија»... Па зар би повредила своју невиност, да је изустила једну реч у знак примања Миланове љубави?

Неби... И анђели се љубе и грле... па ко би смео посумњати у њихову невиност?...

Но слушај, Милева нешто проговара. „Зашто сам,“ говорила је она, „тако немилостива била. Он ме тако страстно љуби, а ја му ни одговора не дадох. Да л’ имам срца, дал’ знам шта је љубав? Ох, знам. Та и ја љубим. Љубим онога, који и мене љуби, но коме нисам хтела то [70] рећи. Ја љубим Милана, да, љубим га више него себе.... Ја сам грешница. Да л’ су сва женска срца, као моје? Не могу му сад рећи... не, он ће скоро знати да га љубим. Милане опрости... ох Боже! само да не буде доцне...“ Дакле Милева се већ каје! признаје своју погрешку, шта више, жели је исправити, — и то је довољно, да је више не осуђујемо.

Опростите јој, миле сестре, јер и ви ћете можда требати таквог опроштаја.... о, Милан ће јој ваљда једном опростити.... —

„Да Бог живи нашег девера!“ орило се крај звекета чаша.

Та је здравица напијена, а на сахату изби дванајст.

Не верујемо у причине, но ипак велимо: Да кобне здравице у тај час!

„Где је девер?“ питаху неки, а Милан се међутим показа.

„Да те Бог поживи са твојом деверушом!“ викаху накићени свати и запеваше: „Одби се бисер грана и лепо Милче...»

Да красне жеље, да лепе песме!

Милану се срце разиграло, хдеде препући, ал не од среће, него од туге, болова...

А Милева је оборила очи и дубоки уздај отиснуо би јој се из валовитих груди.

Њихови се погледи састадоше и као две муње прекрстише. Чудо, да гром није заоријо после муње...

Ал је љубав милостива па слатка је „и кад тугује!“

То су били часови искушења за њи двоје.. Коме је било теже — не знамо. Милан је ћутао и куцао се са сватовима, па седе и утону у мору мисли.

Свиће зора. Звездано небо се губи, а и славуј као да је песму удесио. Ноћ је морала бити жалостива, ваљда ју је драган-месец страшно љубио, па се расплакала као дете кад га сувише љубиш.

Разплакала се ноћца, полила је пољану бистром сузом трепер-росом, да јој се посестрима зора окупа, да јој види јаде. А коме ће Милан да се јада? — Зора је. Чује се чудан свирац — гајдаш. Удесио „сватовца,» па све везе, прати девера из сватова.

Ко не зна за гајдаша и «сватовца,“ коме он није опијао душу миљем, тај не зна шта је песма, шта ли свирка... Па још кад тај свирац помаже сунцу будити зору, ил кад месец љуби драгану своју — црну ноћ.

То је српски Орфеј! који оживљава и камен и стену, лава укроћује, тигра умилошћује....

И сад као да је умукнуо тај свирац. Још се само разлежу умилни звуци слађане свирке.

Мир, тишина. У лепо намештеној малој соби горе свећа, а за столом седи младић погнутом главом. Дивно млађано лице осуло му је грозно бледило, а горке и страшне мисли су га тако потресале, да је дрхтао као прутак.

То је наш Милан. Колика противост! мало час га пратио свирац, а сад је жртва туге.

Пратио га је гајдаш, јер је тај обичај у српским сватовима, ал га није веселио, он му је још жешће болове потпаљивао у срцу.

Сумор-чело натуштено му је црним облацима, срце му је кипило, чаша болова се пунила.

Није лако прегорети равнодушност женскиње, кад јој се исповеда најчистија, анђеоска љубав. Устане, пође горе доле по соби, а онда се немарно баци на постељу и мислиш — заспао је.

Ал ено га — трже се, скочи и брзо стаде корачати.

Око му севаше гњевом, чаша љутине се прелила, у срцу је прекипило.

«Ха! најбеднији створе! вијеш се као црв по прашини, љубиш је као што се спасење љуби, а она те презире, ћути... Зар је за то човеково срце? Да му буде најкрволочнији душман? [73] да га чини најсићушнијим створом у васиони? Срце, жеља, воља, чуство... какви крвни крволоци човекови! Човек је савршенији од другог створа, јер може рећи: ја хоћу! јер има знање, ум... Ха! ха! да грозне ироније за човека! Камо среће да све то немам, онда би био човек. Не, онда би био животиња, ал сретнија од човека. Шта је човек? Роб свој, своје воље, страсти, туђ роб — роб свачији! Човек није човек — људи су нељуди! Човек је сретан. Ха, ха, он је једини несретан, јер он само тежи срећи. И ја сам тежио њој, па ево ме најнесретнија. Чим ја ближе њој, она даље од мене.... Ја је љубим, љубим к’о мајку своју... а она? Хај! ни прву жељу створитеља да испуни... да ми љубав врати... Ој женско, женско! ледена стено! једини створе без срца, без осећаја....

Па ко је томе крив? Спасоје,. Она је рекла „истина је силнија од лажи“... Не веруј, не, она је «књига, коју треба увек наопако читати“... На зар да живим у тој срамоти, у тим боловима? Она верује Спасоју.

Ја без карактера, поштења... „Смрт је највећа добротворка. Кад се чаша живота нашег напунила горким капљама патње, походи нас и одведе у други свет, да нас нико не гони»... Рече и маши се за револвер, који је о зиду висио.

„Зрно је прва и најсигурнија утеха. Смрт решава све..“

У тај мах куцну неко на прозор и он испусти револвер.

»Па то је зар решење, то утеха?! Смрт не може решити загонетку живота — и она је сама највећа загонетка.

А ко се усуђује бунити ме у чврстој намери?

Имао је право. Хвала му! Спасао је један живот. Није се ни надао... Ја нисам властан себи одузети живот, јер нисам га си ни дао; он је створен са неким задатком... Па убити се — срамно је. То је неморално. Ја Хришћанин, а убијам се. Да грозна греха!...» Док је то говорио, приђе прозору и отвори га. Неко баци у прозор писмо, а онда брзо оде.

«Спасоје... он ми спасао живот! Па писмо“... Чита писмо:

Господине!

Зрно нек суди, чија је Милева. Она вас љуби. Ја сам несретан због вас. Она одбија моју љубав, јер вас, само вас љуби. Зором на познати брежуљак.

Спасоје В.

„Једна загонетка више. Ој свете загонетака! Тедох се убити. Срамота ме оденула у црне ризе а Диместен рече: «Смрт је најбоље уточиште, јер најбоље избавља од срамоте.» Тедох се убити... а гле! мој душман признаје, да ме она љуби, па тим ме уверава, да не живим у срамоти. Па да ли ме заиста љуби? Не она равнодушност, оно ћутање није могло бити из љубави... Ил нисам добро видео? Јесте, ја сам онда обневидео... О женско! загонетко... Па да не поновим: „Feminae sunt viscarium diaboli...“ Да, ђаволски су лепак, па и ја поста тица — жртва тога лепка... Но ја ју ипак љубим, љубим к’о што се вечност љуби..“

Милан је био занешен. „Заљубљен човек божанствен је.“ Он више осећа него ико други.

Тек што је сунашце пољубило дивот-зору, Милан беше на рочишту. Са брежуљка гледа равницу, која је пошла за једним поточићем. Поглед му вину на исток и гледаше како сунце језди преко опасних путева и весели васиону. У поточићу опази лице сунчево, а око њега чује се песма невин-тичица, како се веселе и радују сунцу, што је у њихово коло дошло.

Природа мириши, пуни ти груди божанским мирисом.

О творче свемогући! твоја су дела недокучива, она су чудна, сведоче твоју свемоћ. Ти си створио ову дивну хармонију — да човек и животиња, груда земље и чаша воде, живе и јесу једно за друго. Ти си силан, ти један постојиш! А да ли ми живимо? Наш је живот земаљски патња, он још није живот. Ово је тек приправљање за живот, за вечност... Божански човек мора бити, који се може похвалити животом и на земљи!

Милан је ћутао и чекао свога противника.

Мало и Спасоје дође.

„Ви као да мислите о Милеви, господине?“ запита заједљиво, а Милан му мирно одговори.

„Не — него изволите се приправити за борбу, па ако вам се срећа насмеши, моћићете дуго о оној размишљати, за коју се борите.“

Спасоје понуди Милану да бира пиштоље.

Један беше без зрна.

„Изволите пуцати,» рече Милан, а Спасоје запе пиштољ и пуче.

Милан стајаше непомично. Пиштољ је био без зрна.

Спасоја обузе самртни, зној, е смрт му је извесна.

Милан стане напереним пиштољем и реге му: „Господине! живот је ваш у мојој руци. На њ имам једино ја права и онај који вам га је дао. Кајете ли се ради свога подлога дела? Бог никад неће смрти грешника, него да се овај искрено покаје; исто тако и ја као Хришћанин. Кајете ли се?“

Спасоје дрхташе па рече:

«Кајем се, припознајем ваше право на Милеву.“

«За то вас нисам питао... Живите и даље, но молим вас, да избегавате даљни сукоб самном. С’Богом!»

Двобој се свршио. Као да беше нека шала. Та је шала истинита озбиљност.

Морао сам — звао ме. Поклонио сам му живот. Човек је као и ја, нек живи. Нисам властан ником одузимати живот — то право немам.

Он ће своју страст и даље подгревати; врло добро знам.

Милан је у својој соби. Дочекао је оптерећену главу у обе руке и нише дубоке мисли.... На бледом лицу показао би му се кад кад чудан осмеј... но за час би се изгубио пред густим облацима, што му натуштише чело, и он је говорио:

«Двобој... у данашње доба.. Лудост, глупост... И ја сам се борио...

Он ће да ми се потсмева, а ја ћу да се радујем, што му свећу живота нисам угасио...

После тога је дуго ћутао. Озбиљне му мисли обузимаше душу.

На једаред плане. Крв му јурну у жиле, сав задрхта, око му севаше, сипаше пламен, рука се стискала.

«Ха памети! Ој, грешниче тешки! Љубав проводиш, за њу се бијеш, а љубави ни за лек. Љубав према слабој женској претпостављаш љубави према народу и позиву своме.

Милане куд си забасао! Не сећаш се зар свог бедног народа, браће, која се боре за аманете праотаца... А ти бедни човече бориш се са пакленим мислима! Занела те красота и бајност женска, а није узвишеност свете борбе народа твога.,. Реци сам себи, да си кукавица, да ниси човек а камо ли Србин!... Ти немаш ни искре љубави, за коју се крвиш... Покај се, одлучно реци: тако не сме бити, на посао...“

Говорио је тако дуго, ућута, па опет поче:

„Јесте, љубав према народу, чиста је права љубав, као љубав према Богу. С том љубави [79] наоружан, борићу се за крст и слободу... Ја морам у бој! Отац ми Србин, мати Српкиња а ја да не будем достојан син! Грозна клетва, клетва народа и родитеља сурвала би се на мене, а те клетве тешке су и горке... Зар у загрљају њежне љубави, у њеном крилу да трунем, проводим недостојан живот?... Не, савест би ме гризла, свет презрео.., Ја морам у бој! Доба је, да се остварује идеја српска: ослобођење и ујединење Српства. Ја морам за народ свој!...“

II.

У табору српске војске на Дрини спрема се за јуриш.

Заповед је на Бељину.

Труба затруби, пушке одјекнуше, јуриш започе.

Старача се прешла, Бељина је пред очима српских добровољаца.

Борба беше очајна. Друкче није ни помислити, кад се лав бори са тигром. Намери се јунак на јунака.

Србину се срећа насмејала —победа је српска. Ђока Влајковић и Мишковић се пољубише у срцу Бељине.

На српском лицу радост, весеље, а срца српских војника, особито добровољаца се разиграла, тек би, мислиш, сад у жесток бој.....

Ал жалосна труба затруби кобним гласом уступање. Војска се српска врати из задобивене Бељине.

У табору су војници, почивају. Много је ту било интелигентних добровољаца. Но сваком падаше у очи неки млад и леп, који сада седи у прикрајку табора и нешто дубоко премишља.

Кад би га ко за што запитао, одговорио би му у кратко, и онда би наставио ток својих мисли.

Сви су се чудили томе, ал за сваког беше он тајна.

Не бунимо га у мислила, пођимо на десну страну табора, оној гомили добровољаца, која је разне говоре измењивала.

Сад воде говор о појединим војницима, који се одликоваху у последњој битци.

«Браћо!» рече један, „задивио сам се једном брату, који је скоро дошао. Ја сам се борио уз њега, али ме он често остављаше за собом, јурећи напред у најљући окршај. Не могу вам верно нацртати сва његова јуначка дела у [81] тој битци, но добро сам уочио, кад на њ нападоше два огромна Турета. Мислио сам, да му је последњи час одкуцнуо, па тедох му помоћи. Али — кад он виде шта ја намеравам, повиче ми: «Пусти ме брате, да видим, колико вредим,» па у тај мах пуче из револвера и обори једног од оне двојице, а онда се устреми голим ножем на другог. Ухватише се у коштац. Ја сам стао и чекао резултат. Но не дуго, јер наскоро чујем рик Турчинов — овај беше жртва ножа и деснице тога младића. Кад је и овог послао пророку на рачун, срну необичном јарошћу и брзином напред, и тако га изгубих из вида.“

На то дође Влајковић и поздрави их: «Здраво да сте соколови моји! о чему зборите?»

«О јунацима прошле битке.»

«Сви сте ви браћо јунаци, и останите такови, па ћемо добар плод узабрати.“

«Слушај нас војводо, морамо ти рећи за једног брата, да се одликовао чудном храброшћу.»

«Мислите оног младог, лепог, што је скоро приспео?»

«Јесте.»

„Чим ми се пријавио, упознао сам у њему честита Србина и ваљана младића, а у последњој [82] битци и јунака. Ја идем да га потражим.»

Војводино око је летило по табору, тражио је новога јунака. Ено га заустави се на војнику; који је обореном главом седео сам. Војвода му рече:

«Господине, што сте се замислили?»

«То ми је најмилија забава.»

«Молио би вас, да пођете с-а-мном.»

«Драге воље.»

Дођоше оној гомили добровољаца, које остависмо на десној страни табора.

„Ево соколови, у овоме господину и брату приказујем ван јучерањег јунака.»

Сви се шњим поздравише, сад се започе живи говор.

Војвода је отишао.

Сви запиташе новодошавшег за име и откуд је.

«Родом сам из К. но последње време служио сам у О. код судбеног стола. Зовем се Милан Ј.

Та гле мила селе, то је наш Милан! Дакле господар је своје речи.

Сад га почеше обасипати хвалама, али Милан им ладнокрвно рече:

„Једио би вас браћо замолио, а то је, да ме поштедите тим говором, којем се врло чудим. Зар је хвале вредно оно дело, које је морало бити учињено? Хвалити чије јунаштво од нас — па да је у истину јунаштво — било би по мом мишљењу хвалити просто дужност нашу, наш задатак.»

Сви ником поникоше, изненадио их је Миланов одговор. Милан је добро то опазио, па да их спасе из чуђења... настави:

«Шта мислите браћо, о нашем уступању?»

„То је за сад загонетка, која ће се скоро решити.»

„Јесте загонетка, којој се нисам надао. Запитајмо се: за што је човеково жиће тако бедно? Одговор је, јер куд год му око допре ту наилази на загонетку. Па ми смо браћо још несретнији, јер се ево боримо с новом загонетком, која сваком Србину љуту рану задаје. Но ја сам“....

«Ви као да проникосте у ту загонетку?“ упадоше му многи у реч.

„Но, ја нисам дипломата, но ипак ћу узети слободе толико, да вам нешто одговорим на ваше питање. У нашем победоносном уступању одсјајује, ако и не сасвим јасно за сад, посао [84] данашње дипломације, која је умешала своје грешне прсте у посао чисто српски. А то не ће бити без сљедства. Босна је рекао би у источном питању други Цариград. Она ће задати исто тако посла као и овај, рекао би, још више — и то за то, јер од решења у питању Босне, зависиће заузеће Цариграда. Кад би Србија добила Босну, зна дипломација чији би био Цариград. Русија би имала десну руку у Србији при својој операцији на Балкану, која ће за цело започети скоро. «За то је мислим, наше уступање посао дипломације.

„А шта је нама стало до господе за зеленим столом. Наша се крв пролева, не њихова. Требало би јуришати у Босну»......

„Ви се браћо пренагљујете. Из вас патриотизам говори. Но ствар се та има расматрати из даље. Дипломацији није до српских жртава, она је на другом гледишту. Историја вели, да се источно питање могло решити већ давна, да није било дипломатских комбинација. Свака је велесила гледала просто своје интересе, па завидела другој. Што она (дипломација) данас исповеда начело мира и човечности, то је у њиним устима празна фраза, то је једно зрно више на бројаници лажи. Човек се мора згрозити [85] над њеним радом. Зар је не жигоше ова њезина борба? за педаљ земље да је друга не добије, пролева се море љуцке крви. Зар је то начело хуманитарности?»

«Онда ви осуђујете и нашу борбу и Србе.“

«Не. Наша је борба узвишена, она је света, јер се боримо за слободу наше браће и своју, јер желимо избавити бедни народ, који, на срамоту целој Јевропи, траје мученичке године и столећа, под дивљим игом турским. Наша борба и борба дипломације разликује се као светло од мрака.“

«Па шта ће бити с’Босном?“

«Ево чујем трубу, ми ћемо се и опет борити, за Босну и у њој, а да ли ћемо је добити не знам, задовољимо се за сад с Латином: tempora docent.

Још би они говорили, да труба не зовну у бој. Војска је спремна, и бој се љути започе. Ужасна је борба била на Рачи и Међашима.

Млоги се опростио са земаљским светом, млоги је рањеник. Рањеници се носе у болницу. Пођимо и ми за њима. Чудна ли је кућа, војничка болница у рату! Ступиш ли у њу, срце ти чудно куца, око друкчије погледа, душа ти је прерушена...

Јаук рањеника, уздисаји полу-мртвог поздрављају те, — од камена срце се претвара.

Кад уђеш у собе, у којима су наређане «скромне постеље» осетиш, да си постао друго суштаство, друго срце, друга душа, радионица у души много посла добија.

Један иште воде, други леда, трећи завој, а поносна Српкиња служи свога брата, јер зна с чега је допануо рана.

Усред собе на постељи лежи тешки рањеник, тешко је рањен, а ни уздисаја ње пушта, њему мора да је рана лака.

Јуначки је сноси, и доктори се сви диве, како човек може да поднаша такове болове.

Па ко је тај рањеник? није ли нама позват? Над постељом је натпис, он нам казује, да је то наш Милан. Милан је да. Борио се као лав, рањен је као лав, само што овај рањен риче од бола, а Милан ћути и трпи - - - Само му се чело кад кад љуто набере, као да га тешке мисли обузимају.

Куршум га је погодио, зададе му грозну рану, коју сад превија једна млада плавојка.

Можда му је рана лака, јер је плавојка завија? Не — то не смемо мислити, огрешили би се о ону поштену и јуначку душу Миланову.

Плавојка није се одмицала од Милана, неговала га је као мајка мезимче.

Милану је сваки дан боље. Доктор га је запитао:

«Како вам је господине?

„Врло добро, могао би се огледати с душманом.»

„И томе сте близу, само се стрпите.»

Милан је оборио очи и заспао. Плавојка га је често обилазила а кад опази да је заспао, насмеје се, а весео поглед говорио је, да јој је и срце такво.

Гледала га је.... срце јој задрхта, она се саже....

Па ко је видео како сунашце чим преступи праг истоков, љуби успавану природу, заспали цветић, тако је она шанула милановим усницама анђелску реч..... у шапутању чуо се пољубац.

«Ох ала је леп, к’о пролетњи дан, па ја га тако страсно љубим....» говорила је она тијо.

Још га је погледала, па оде, јер се чуло: «воде.»

Пољубац је морао бити силан, згарајући, е згорео је и Миланов сан. Он се буди... На [88] лицу му нека збуњеност, поглед му, као да тражи неког, а срце... бије, куца... мислиш — ломи груд.

«Да л’ сам сањао ил’ је јава била? Не — сањао нисам, јер у сну се не осећа таква сладост пољупца... Ал’ да, сањао сам, јер у сну само љубе онакви анђели, божја деца, као што беше она плавојка... Рече ми, да ме љуби.... Ха! ха! љуби? кога? мене?... мене зар јадника, који није вредан жртвовати за народ свој ни трошна живота, већ овако кукавички лежи на постељи, пребраја дане, као фарисеј зрна на бројаници... Рећи ћу јој да нема право, да нисам достојан њене љубави... Па да се не смејем.... Како је овај свет пуп љубави, па опет нико не љуби, — све је лаж, свака реч човекова је под образином.... Да, човеково је тело само образина, у којој.. ох Боже!.. како се грозно смеје демонска душа и срце...»

Диже се мало па поче све гласније:

«Сан је... Нема сна, то је ништарија, нерад, подлост... Ено бој, ја на постељи, ено крви... крви да, а ја о љубави; о пољупци сневам. Ха! ха!... Оружје грешни људи, дајте мач... да јурим... да бијем неман....»

«Утишајте се господине, скоро ће те и за мач,» чуо се саветујући нас докторов.

Плавојка је опет код Милана! гледа му склопљене очи, па је осмејак помешала са сажалењем. Милан се трза као да је наставио свој говор. Плавојка је чекала док није заспао. И заспао је... Плавојка му шапну нешто, а онда га даље гледаше. После по сахата говорио је Милан бунован: Да, и опет пољубац, хуријо!... Ал већ није тако врео. Први је могао такав бити, други не... Ој плавојко, беж’ лепото... хуријо, уклон’ ми се с пута... И опет сан...“ рече, и поглед му паде на плавојку.

„И ово је плавојка. Па иста... иста... загонетка.“

„Је ли сестро, би л’ ми хтела тумачити сан?“ запита он.

„Хоћу, хоћу мили брате!“ одговори она, и осмеј јој се залепрша на уснама жао лептирић на цветку.

Двапут ме пољубила у сну нека плавојка, за чудо, иста као ти.“

„Можда те та плавојка.... љуби и на јави?“

„На јави ме ниједна још пољубила није!“

Она задрхта, обори очи, поцрвени, па уздану:

«Ох, брате... ја... ја.“

„Да л’ је сан?“ рече зачуђен Милан гледајући плавојку, како се раздрагала, скоро му хтеде у загрљај...

„Допусти ми, да ти будем веран тумач.»

«То и желим... Истину љубим.»

«Ја сам те пољуб...“ а не мога даље.

О, да бесте, сестре моје и млађана браћо, при овом тренутку, кад се женско срце обраћа у мушко, а мушко у женско... ви би више сажаљевали плавојку, него љута рањеника!

А коме би се дивили? Истину рецте:

Милану је л’те? Да, да, он је човек, он је Србин — јунак.

Ај омладино српска, да умеш више пута оваква карактера бити, како би сретан твој народ био.

Па што је Милан радио? Да л’ му заигра срце као теби, о некоји брате, кад само смотриш какву дивоту?!

Не, или да. Јесте, и њему је заиграло, ал’ од љутине, па да му не беше сестра узрок љутине, он би је проклео, ал’ сад озбиљно поче.

„Окај се сестро љубави! Ти не знаш шта је љубав, јер да ме љубиш, не би ме овако бедна [91] још више мучила, не би ме у овим светим часима тровала са слађаним пољупцима... Не - ти би ми пружила пушку, ханџар, рекла би: лети у бој, браћа ти се крваве за слободу!“

„Ах, смилујте се.... та и ја сам Српкиња... и угуши јој се реч у бури уздисаја.

«Ви сте Српкиња, ал’ не права.... За то, што дођосте да превијате браћи ране, ја вас више него љубим, ја вас штујем. А последњи тренуци засведочише, да нисте права Српкиња.... Но о том доста. Да ме не би даље проклињали, ја ћу вам оправдати моју равнодушност према вашој узбуђености. Прво: Ја сам некада љубио, но и та љубав, чини ми се престаје по мало... Био би жалосно створење, кад би био роб сваке женске. Надаље кад би и вас љубио, био би љубавни шарлатан. Поштен човек само једаред љуби. Друго, још важније је: што су ми сада пред очима други идеали. Народ, његова слобода и срећа ми је милија и преча него ли женско срце. Сад је борба, кад срце мора робовати у оковима разума. Љубав је данас беспослица... Па како су узвишенији: народ и слобода, од идеала просте љубави, која је за човека недостојна — јер он има својих озбиљнијих позива.“

Плавојка је ћутала, гледала га дуго, а онда подиже горе очи и изусти ове речи:

„Најсилнија богињо — љубави, освети се твоме презираоцу!“

Сутра дан дође доктор Милану и рече му:

«Господине: ви сте здрави.«

„Хвала на радостној вести; но молим вас, реците ми, које она плавојка?“

«Кћи врло богатих родитеља из Београда и ја вам честитам, јер сте је сасвим себи присвојили. Она вас често спомиње...“

«Чудим се том честитању, а кад би данас и ја пуштао за њом уздисаје, могли би још пре честитати мојој слабости, моме кукавичлуку.

Доктор га изненађен погледа и запита.

«Зар ви не би били вољни одазвати се њеној наклоности? Она је ваљана српкиња, лепа и богата!“

«Моје сам мишлење њој самој рекао — као о Српкињи, а што споменусте лепоту и богатство, то сигурно учинисте, да би ме приволели на наклоност према њој: Но морали би знати, да до лепоте мало држим, а још мање до богатства. Лепа и богата врлинама душа, за мене има вредности.“

»Имате право али...«

„Знам шта желите рећи, за то вам велим, да је лепота и богатство пролазно, времено, и тешко оној девојци, која у то двоје полаже наде. Врлина је лепота и богатство уједно, она се никад не може уништити. Но ја сам далеко ушао у разговор.

«Мене чека бој, нешто узвишеније од лепоте и богатства, од мекушне љубави... При поласку молим вас, да изволите госпођицу поздравити и захвалити јој на сестринској љубави — којом ме је неговала.

«Њој би мило било — да јој сами одете. Па зар није заслужила?“

«Заслужила је, ал’ је мој народ заслужнији...“

«Или се бојите чега, господине?«

„Чега? Мислите, победе њене? Варате се, осећам у себи снаге, да савладам срце. Та снага је патриотизам. А сад с’Богом! Хвала на лечењу!“

Милан је отишао, доктор је гледао за њим.

„Овај је младић чудан!“ говорио је он у себи; такав господар од свога срца — реткост! То је патриотизам, то је српски карактер. Морам рећи Анђелији. Но и мене је добро опекао... Скоро, да ми рече, да нисам ни ја Србин.“

Оде плавојци и приповеди јој разговор с Миланом.

Кад се растала с доктором, изустила је полугласно:

„Ох Боже! ја га тек сада љубим....“

III.

Анђелија-плавојка је сваким даном више осећала и поднашала силу љубави. Равнодушност Миланова обукла је њено срце у црну ризу — жалости и туге. Она је постепено пропадала, а чим се и како се то пропадање докончало, не ћемо знати, јер је морамо за увек оставити.

На растанку рецимо јој: с’Богом селе, буди Српкиња, па ће и тога бола твога не стати. Здраво да си!

А сад похитимо за Маланом.

На Дрини су још мала чаркања, озбиљни бојеви престаше.

У табору је мирно. Труба је занемила, а мачеви као да захрђаше. Милану је тај живот био несносан. Неколико је дана провео у размишљавању.

Мислио је о будућности свога народа. Размишљавао је о прошлости српској, па по декад [95] би осуђивао садашњост. Скупљао је млоге податне о карактерима својих другова и заповедника. Кад би си приказивао по који, згрозио би се, и само би му тужан осмеј прелетио преко усана као да сажаљева исти, или време у којем такав карактер живи.

Знам да ћеш мила селе запитати; а зар никад баш није мислио о Милеви? Можда си га већ и осуђивала? Ниси имала право. Ево баш и сада о њој поче да мисли. А како да не. Љубав — права и прва љубав — „рана је, која оставља вечиту белегу,“ као што је живот вечан! Ено га, где седи на земљи. У обе је руке дочекао главу, а поглед му је пао на пушку, па никуд шње. Као да у пушци гледа — Милеву.

Па као да и шапуће.... Једва се чује:

„Милева! љубав пита где си? И ја тебе питам: где си? Да л’ сумњаш у моју љубав — коју си онако ћутајући одбила? Не сумњај. У слободи сам те заволео, моја је љубав слободна, а слободна љубав тек је права љубав. После љубави према народа, она ми је најсветија, њу доконати као и ону прву, може само неумитна смрт, која не нита за ништа. О да си видела ону плавојку... - - рекла би, да те нисам љубио... ал’ да си чула, што сам јој [96] рекао, рекла би, да сам господар љубави ја, а не она слаба богиња, коју је себи уобразио свет....“

Престаше уснице мицати се, ал’ ено их опет:

«Ја љубим Милеву и народ.... Народ! ха! ха! за народ би дао живот! Да страшне ироније! За народ свој! па ту седим, мислим о љубави, о Милеви. Опрости Боже, народе мој! опраштај и ти... Милева... Ти си најлепша кћи народа а најлепши ми је народ мој... Овде боја нема, нема живота... Код Чернајева, тамо је живот, тамо рај, њему морам, у онај поћи крај!...

Устане и некуд нагло оде, рекао би у стан свога заповедника.

Кад се раскидају ланци ропства, кад се који народ подигне у обрану најсветијих аманета својих праотаца, онда и старо и младо, и мушко и женско приноси на олтар тога жртвеника.

Јесу ли могли ово страни Срби равнодушно гледати свету борбу своје браће? како се свети Косово?....

Не могоше сви крвљу искупљивати петстолетног роба, не могоше се све мишице латити [97] јатагана.... Ал’ оста и још једно сретство — којим се може наћи браћи на невољи.

Јавне мобе, скупљање новчаних прилога на славама и забавама у највећем су јеку.

Хајде мила Српкињо, да те одведем на једну беседу, која се даје у корист српских рањеника. Та је беседа у О.

На каси падају добровољни прилози, као да се честита браћа надмећу, који ће више олакшати болове својој рањеној браћи брацким прилогом.

Дворана велика, а сасвим просто но ипак дивно украшена. На челу дворане беше красно направљен српски грб, испод којег је написано: „све за народ!“

Како дивно светиљке иза грба пламтијаху, мнијеш — синула је српка срећа!

Погледиш ли на скупљену браћу и сестре, не знаш где да ти се поглед смири — заустави...

Овде дивота, онде бајност; тамо чаровитост, а гле овде је опет неколико земаљских анђелака развело живахан говор о узвишеној и племенитој цјели беседе.

Но станимо. Ми смо већ далеко у дворани; пођимо натраг. Неки жубор, а изгледа у тишини. [98] Стотина очију управљено је на улаз. Да л’ долази какова личност? великодостојник? Не.

Сва мушка срца, а декоја и женска задрхташе, гледајући смирено девојче, које је ступало пред својим родитељима.

Поздрављања са свију страна стизаху, а девојче би се одзивало само неком мирном благошћу.

То смирено девојче нико није — него наша Милева. Како се променила! Оно скромно црно одело и онај невини бео рубац на њој, као да ти казују тугу, сетни мисли, које се роје у млађаној души... А блеђано лице као да би проговорило: унутарња борба.

Како је дивна Милева! Ко јој не би рекао: анђео је света, рекао би...... још тебе кад погледим, мио ми је женски род... Ој Бандино грешниче да л’ си кадгод мислио... Па мислите ли сестре, да ме је занела њезина лепота? Занело ме оно бледило на лицу, занело ме оно црно одело — она њена анђелска скромност и невиност... Ја јој читам душу, књигу врло неразумљиву.

Она је анђелског лица и анђелске душе, чуј Бандино! Жалим је, што јој је прамајка Ева.... А зашто да је жалим? Права њена прамајка то је Јевросима и мајка Анђелина....

Ено је седе. Приступи јој братац галантно обучен.

Његов весео говор није нимало Милеви говео.

То младић примети и запита ју:

„Зашто сте, госпођице, сетни? Да л’ вам није по вољи забава, или?..“

«О забави не могу суда изрећи, е се није ни почела, а тим мање је она узрок мојој сети. Зар да не будем сетна кад толика браћа моја на самртној постељи вапију за помоћ, а колико њих већ преселило се у вечност?... Док други народи достигоше скоро до олимпа у својој просвети, мој несретни но дивни народ, тек се бори за први увет просвете, — за слободу. Па толике жртве, а победа још је неизвесна.. Други узрок мојој сети су и моја браћа.

«Зашто молим? Да л’ вам се што неугодно догодило?“

„Врло ме непријатно дирну раскошност неке браће у оделу, а такођер и сестара. Гледајте око себе и моје су речи оправдане. Не би ли било боље и паметније оним новцима помоћ пружити браћи, него отештати себе са силним, управо смешним накитом, који за Српкињу и Србина ни мало не приличи. Толика наша браћа [100] говорише, Српкиње треба и у том да су Српкиње, ал њихов глас је био «глас вапијућег у пустињи.»

«Врло добро, госпођице!»

„Молим, још нисам готова. Наша су браћа била недосљедна. Јер беш кад су то говорила, њи су жигосали смешни „фракови» «цвикери» и други раскошни уреси. Савет треба поткрепити, и примером, делом осведочити да тако ваља и да они тако чине. Погледајте и сад неку браћу са „цилиндерима“ у руци. Зашто? То је пред мојим очима бесмисленост. Мисле ли тим надокнадити, што им у души у.... фали? Да лепе ли наше среће, да речи: Србин Српкиња, патриотизам нису просте речи, зрна на бројаници лажи, него да се те речи изговарају после учињених дела.“

И још би Милева слатко говорила, можда би дошла и на црне мане сестара и браће, да мушки кор не запева „Севају копља,“ а после: „Падајте браћо!...“

Сва срца беху разиграна и највећом пажњом праћаху речи те значајне песме.

«Небо ће плакат’ дуго и горко, јер неће бити Србина...»

На свачијем лицу туга изражена, сва срца у копрену туге одевена. Погрушаност велика.

Мала отпочивка. Један младић као устрашен приступи Милеви.

„Госпођице!“

Милева се окрене, и кад спази Спасоја, спусти шњега поглед и полугласно рече:

„Још се бесрамник усуђује ословити ме!»

Спасоје као громом поражен оде и иђаше као грешник преко дворане. Изађе на поље и није више ушао.

То као да хтеде бити мала казна за подлост му. И ми ћемо га, мила селе, казнити. Он није вредан да о њем више говоримо, да је у нашем друштву. Ван шњиме ван..... И ми га више не ћемо спомињати.

И говорник стаде бледити. Приказује слушаоцима српског рањеника, и тај рањеник као да шапута умореним гласом: „Чашу воде мили роде, језеро ми крви оде!“ Ох, малена молбо рањена јунака, како уцвељујеш српска срца, како су ти речи оштре силне, продиру у дубљину душе.

Па погледај селе пашу Милеву. Дивотна анђелска бледоћа покрила јој лице, а очи јој просипљу голему бол. Уздисаји које пушташе, беху уздисаји праве Српкиње.

Зраке светиљака преламаху се у њеним очима, нешто се у њима блиста, трепери..... ох, то је сестринска суза, суза милости, сажалења.

Њена је суза била искрено пуштена, она ју је одпратила са речима: „Ил’ неда ђаво — ил’ неда Бог!“

Говорник је велики утисак учинио и завршио је: «Помагај брате и мила селе! ваша поноћ олакша ће болове часних бораца, твоја ће селе рука лакше извидати брацке ране. Не пуштај брата на умору, рањена, болна, да моли ледена срца, да заман вапије: чашу воде....»

Немир, жубор, тихо разговарање, испунило је дворану, мислиш сви ће преко.....

Још се певале убојне песме, декламовало, свирало, а онда се беседа свршила и почеше се сви тронуто растајати.

Можда ћете се чудити, млада браћо и сеје па питати: а зар нису играли? Не, игранка није беседа, ово је била права српска беседа.

Не остављајмо све да оду без нас. Ено Милева, њу ћемо отпратити кући испод руке, јер је уморена силним и бурним мислима, скоро да клоне..

Ово је њена кућа, ово соба, нека седне, а ми ћемо у прикрајку собе мотрити је.

Она је почела да скупља мисли, као пчелар рој кад му се узбуни. Лице јој час бледи, час румени, груди јој се дизаху и спуштаху као вали на мору. Мора да је у њима пробуђен силовити вулкан....

Јесте. Силан је то вулкан — то је љубав.

И у њој се сукобише две љубави; две се муње сјединише, које ће да руше и пресецају најгушће облачине и запреке — љубав је силна......

И поче тихо да говори:

„Чашу воде, мили роде.... ох, како су тужне те речи! Лута је рана мога брата! А ја овде седим, па док му један завој пошљем, он је.... издануо — слободу своје браће не дочека.... Умро је без сестринске неге. Ја сам грешница, нисам Српкиња, нисам сестра... Лако је овде у бесмисленом разговарању, на мобама чијати шарпију... Тамо ваља ићи, својом руком завити му рану, додати чашу воде, то је српски и хришћански.... Па кад се сетим рањеника..... Та и он је можда борац, па и рањеник.... Милане! где си? А гле мене јадне! питам где је? Да ме чује, још би ме више мрзио.... Он мора тамо бити — у најљућем боју. Он је прави Србин; а ја? ја нисам Српкиња.... Љубим народ, љубим и њега. Тамо [104] је борба, тамо и он, а ја овде седим играм се са крпама.... Да л’ је на Дрини? О не — тамо је нерад. Он никад не живи у нераду, он је...... знам, знам где је.... Ах Милане! не умири док те не видим; грозно зрно не гађај га, док му моја рука не узмогне превити рану болну и крваву!....“

После ових речи изгледаше јој лице весело.

Дуго није гасила свећу. Нешто је спремала.... Клекла је сад пред икону мајке Богородице. Склопила је њежне ручице, суза јој полети низ румено лице, она се молила Богу....

Свеће неста; замало и санак је целивао радосну Милеву.

На Дрини је мирно. Војска српска гледа у Босну као тантал у јабуку. А где је нам Милан? Пошао је заповеднику своме и сад га ено моли, да га премести Чернајеву.

„А зашто тежите тамо?“ запита га заповедник врховни.

„Јер нисам научио бадава јести народни лебац. Дошао сам из убеђења овамо, а не из нужде, да се бијем а не да седим. У нераду не волем живети!»

«Ја се поносим, господине, што сте били под мојом управом, а молба ће вам се одма послушати,» рече заповедник и пружи Милану руку.

«Да, лепе нам среће, да смо сви такви,» рече заповедник кад је Милан отишао.

Милан поста четовођа и беше отикован медаљом за особну храброст.

За њ наступа други живот.

После кратког почивања ступа весело у бој.

Он је сретан и задовољан, кад мачем у руци пред својом четом може кликути: За ослобођење и ујединење Српства!“

Прва је битка на Ђунису. Срби победише. Милан показа ремек своје храбрости, свога јунаштва. Спасао је са својом четом другу чету, ускочив у најжешћи бој, у очајну борбу са разјареним Турцима.

После те битке одликован је таковским крстом и поста подпоручник.

И опет битка и очајан бој.

Милан на челу својих војника јурише на душмана. Где је среће има и несреће. Милан је рањен. Ено га носе бледа и крвава у болницу. Еј! тужна кућо и опет га примаш.

Доктор је одма прегледао рану и рече да није опасна јако, но ипак да је болна.

„Рад би знати да л’ ме је турско зрно погодило?» запита Милан доктора.

IV.

„То је сад свеједно,» одговори доктор.

„Не може бити свеједно,“ одговори љутито Милан.

Доктор се насмеје а онда настави;

„Чудим се господине, да се шалите, а болови вам млоги.

«Болови? Зар Србин сме осећати бол, кад се из убеђења бори?“

„Србин је као и други човек.“

„Историја сведочи да није, а друго и ова је рана различита од друге.»

„Имате право господине, знам шта желите рећи.“

„Добро — а сад молим да ме оставите сама,“ рече Милан и поче размишљавати.

Лице му је бледо, а кроз ту бледоћу као да провириваше неки жар....

Очи му пламтијаху, мислиш — згореће ону рану, да скрате посао доктору.

Отворио је прозор над главом и гледао је напоље.

Млоге му се мисли изменуше у млађаној души.

И помисао на Милеву сад му обузима душу.

«Па и ти да си Српкиња?! Како носиш незаслужено име! Та све животиње оправдавају своје име и позив, само човек се може осуђивати због тог. Па теби сам поклонио љубав. Али си сретна... ја си ласкам, ал’ тако.... О, како срећа не зна коме ће, пада као коцка. То велим, па опет је љубим... Какво протусловље! Та човек је сам себи највеће протусловље, о загонетко!»

Ућута, а онда гласније рече: «Чашу воде мила селе!“ и обори главу.

Није прошло неколико часака и трчало је девојче бледо са чашом у руци.

«Ево брате,“ рече кад је дошла близу Милана.

Милан диже главу, поглед му заста укочен, а горки осмеј развуче му уздрхтале уснице, које хтедоше нешто рећи ал’ не могоше. Побеђен за час неком тајанственом силом клону и затвори очи.

У болници је велики жагор. Неколико мушки и женски држало је онесвештено девојче, које је донело Милану воде.

Доктори брзо дођоше и питаху за узрок несвестици.

«Шта је радила ова госпођица, кад је пала?»

«На молбу господина подпоручника, однела му је чашу воде.»

«Па онда?“

«Чашу је изпустила, а њу ми ево прихватисмо.“

Доктор пође лагано Малану. Стаде код постеље и слушаше неразумљиве речи. Поднесе му неки мирис, а онда га упита.

„Ви господине као да имасте неповољан сан?“

«Да л’ ме очи варају, или... Ко сте ви?» говорио је Милан трзајући се.

«Не познајете ли зар вашег лечника?»

«Ох јесте, знам... Ја сам морао.., Јава није тако грозна,.. Али где је?...»

„За кога питате?“

„Сан је... био је страшан...»

Доктор се окрене и у себи рекне: „Чудно! Ово је тајна,“ а онда Милану:

«Примирите се господине, шкодиће вам узбуђеност. Пође и сусрете свога друга.

„Овај ми се случај не допада. Онесвештено девојче дошло је мало себи, спомиње неког и пита где је.»

„Ствар ће бити брзо решена. Ено је где иде...“

Девојче је јурило њима без обзира.

„Водите ме... тамо... Он..је.. он....“ и сузе јој се сушаху у пламену очију.

„Коме желите госпођице?“ питаху доктори.

„Њему... њему... он је... Ми...»

Потрчи напред и паде на колена пред Миланову постељу.

«Милане... опраштај... беше све што је могла рећи.

„Она је... Милева... Ох Боже мој! Зашто не беше то тек санак пусти?...» проговори Милан и гледаше је милостиво.

Милева је клечала пред постељом као грешница, која се каје. Подигла је очи према Милану. Сузе јој ронише као ноћца кад се расплаче. И плакање је песма...

Сузе њене су сведоци кајања, сведоци најистинитије љубави. Она изгледаше као анђео доброте, кајања, као анђео — љубави.

У соби нема никог, до њи двоје. Други су се разишли, е чудни су то тренуци! „Луд би се у њима опаметио, а паметан стао би луд!“

Милан пружи руку Милеви и подиже је са колена.

«Окајала љубави, животе мој! зашто ме љубиш?»

«Милане опраштај! Реци, реци да л’ ме љубиш?»

«Да л’ те љубим? Ти која си мало пре оградила се равнодушношћу као мађијским обручем: ти ме зар питаш, да ли те љубим?..»

«А зашто ме не љубиш, да л’ имаш ког другог, који те више?...»

«Ни оца ни мајке, до народа свога! Нико не стрепи ради смрти моје — сви су ти у црној земљи, којој и ја тежим... Кад уморен с боја се вратим — непозната, најмљена рука суши ми с чела зној, превија рану... Ја нисам грешник, који је пролио Авелову крв, а ипак сам Каин.... И још несретнији можда... Његово брат-убијством жигосано чело љубила је жена, која показа да женска љубав ублажава и божији гњев.... А ја немам никога — не, ја имам народ — он ми је све! Немам женске љубави ал’ ме љуби народ, јер га и ја љубим, [111] а та је љубав још силнија од оне женске!...

«Коју и ти имаш, јер ја те Милане љубим тим више, што ћу ти чисто чело пољубити... А љубиш ли ти мене?»

„Да је срце књига, која се по вољи читати може, нико не би посумњао у моју љубав, а ти зар љубиш? Не — јер да осећаш искру љубави, љубила би народ свој!...»

«И њега љубим, за то сам дошла у ову кућу, ал и тебе љубим. Зар ти не говори ово бледило, ове сузе и молитве очајну љубав?...“

«Сузе женске често су сузе лажи; а шта уздишеш?

„Ох Милане, уздисаји су слађи од осмејака у овим тренуцима.

Милан је ћутао и оборио поглед пред-а-се.

„Милане! подигни очи, погледај ме, па реци да ли љубиш ону, која те више љуби него себе..... Ох реци да л’ Српкињу љубиш?»

„Ни испосник свеца не љуби тако, љубим те к’о љути бој, к’о народ свој!...»

Више не могоше говорити. Речи престаше, уздисаји се наставише. Тињајући жар се поново распламтио, букнуо је најсилнијом страшћу.

У загрљају најњежније и узвишеније љубави они су за час испијали чашу милина. Ох [112] испите је сву...» јер је смрт ту, да следи једну десницу, којом чашу уснама примичете...:» Испите да, ал’ немојте.

«Ко год хоће да му се пламен у грудима не гаси, нека куша само из чаше, ал нек не пије....»

О љубави, за што си силна? за што им пружаш целу чашу, то им је чаша живота. Женска је лукавија, она не ће цео свој део испити...

О љубави, моћ ти је свемоћ, ти ниси богиња, та ти си Бог, јер савршена љубав само је Бог! Ти ствараш чега нема, ал и рушиш што постоји, о љубави најсилнија моћи! —

Да чудних ли и узвишених часака! Како срце бије уз срце, како пољубац горе на уснама, како се љубав топи у љубави!... То су тренуци незнане среће, ненадане радости, страсне узбуђености....

Ал ипак: «Анђели су могли овај чин гледати, а да си лица крилма не сакрију, јер се они љубе истом љубави као што се љуби на небу. Вила је открила песнику анђеоску природу: две душе што се на земљи непрестано љубе, горе на небу сачињавају једнога анђела. О [113] љубави! Стари те Римљани штоваше као богињу — лепоте, јер ти дадоше име звезде — Венера. Но — па да си била чиста срцем као красна телом, ниједан римски Бог не би надмашио твоја обожавања!“

И још би ти тренуци трајали, још би брујао слађан пољубац и чуо се блажен уздисај, да се Милан не тргну.

Изгледао је као укорен од некога. Стајао је сад он као грешник, који се већ покајао.

Као да му је озбиљна мисао обузела занету душу; та он се трже, остави загрљај, утиша срце, и — занеми пољубац.

Он поче у себи да говори:

„О женске, женске, мислите збиља, да носите у десној руци Цезара, а у левој Наполеона? Може бити мртве, ал знајте да сам ја још жив.... Осветићу се, јер се играте са сликама свецких генија.. Хај! љубави... Љубави.. за што ме мучиш? Коме сам згрешио? да л’ Богу ил’ народу своме? ил теби можда богињо стара? Теби, ох теби сам згрешио; згрешио љуто народе мој!... За тебе се борих, за тебе јурих у бој... а гле сад! љубав према њој — како је силна... скоро да победи... Она ће да за’рђа мач, да затвори врело крви... Не — неће! [114] Ја те љубим Милева.... љубим народ свој, па мојој љубави да се предам? Народ је мој а она је моја.... љубави две — силне обадве..... Чуј богињо ништава бако! ко тебе слави већа је будала од онога, који вино слави, тога презирем,... презирем и тебе... освети се твоме презираоцу! Бирај громове дива, муке и змија ха! Скупљај бесове подземна света, па ево жртве на! Кидај кидиши, проби груд — смлави ме ал на гробу мом посеј ми семе, из њега нек ниче стабло, страшило света, оно нек вели, исповеда како је љубав слаба, како је проклета! --- Не — не силна си; ал’ силније су још моје груди, одбиће нападај! Од тебе да гинем? Твоја жртва ја? ха! ха! Ништава је сила та — богињо стара!... Скуп је живот, скупа је крв... Освети ми се... Ух! Бој — љубав, крв — суза, вапај — уздисај, народ — Милева, — ух противности. Освета клетва чека ме народа мога... Како сам грешан, сићушан, слаб... Ал не — нисам! Силан сам ја, та ја сам жив! Та Србин сам ја, а Србин је див!...»

Кад је своју борбу довршио, окрене се Милеви.

«Милева, зашто си дошла?»

«Рекла сам ти; две се љубави распламтише у мојим грудима. Једна је другу сустизала. [115] Љубав према браћи, народу своме и према.... ох допусти — према теби...“

«Која ти је љубав силнија?«

Милева је ћутала. То је питање било за њу искушење.

„Реци, говори — чекати не могу!»

„И једна и друга је силна.»

«Та реци према народу своме, па те љубим Милева као Српкињу и као...“

„И као своју! ох реци и ничију више....»

«Не могу. Недовршен је пос’о мој! А ако ме љубиш слушај.“

«Говори, заповедај!»

„То право немам још. Ако ме љубиш, другу љубав утишај за сад, а прву — љубав према народу негуј — нек ти је анђео пратилац. Буди Српкиња, права сестра, своје браће, која се боре. Негуј их, негуј ме, да брже оздравим, па да се вратим у бој!»

„Ох, хоћу хоћу Србине мој!»

Милан је оздравио; бојак је започео.

Очајна борба, борба дивова је то! Борба за живот.

О вечита борбо народа мога, докле ћеш трајати?

Грешна земљо, земљо кајања, некад српске славе и моћи, зар си још жедна?!....

.... «АХ, да виде свијета пуци остали.

Из низиња одкуд вида нема,

- - - - - -

Не би троме прекрстили руке,

Док ви за крст подносите муке,

Нит би зато барбарим се звали,

Што ви мресте, док су они спали!...“(И. М.)

Данас се царевина бори са Турчином, па на све стране јаук и лелек — тужбе против јунаштва турског, а Србин, роб Србин, знај Јевропо! борио се пет векова.... Србин је морао од вајкада бити. Српски народ је Бог својом руком морао стварати. И народ мој, дивни народ српски је — народ божји, изабрани!

Ал’ где му је Месија? где спасење? Народу Израиљевом је сишао једаред Месија, а српски је спас увек код Србина, а тај српски Месија и спас — то је вера православна!..— —

Србин је од вајкада од заманде, његова борба исто тако.... Па кад нестане те борбе! —

«Небо ће плакат’ дуго и горко,

[117]

Јер не ће бити Србина....»

- - - - - -

Силан је Турчин попадао, пао је к’о снопље.

АЈ’ пао је и Србин; силан је рањеник.

Осам мишица носе полумртва младића у болницу.

Жур’мо се њему, мила селе! Наш је Милан злеуде среће, па можда је он...

Јесте, он је. Ах! Као санак млађане моме лежи на постељи блед, леден. — Пребраја мисли, скупља дела своја — полагати му је рачун. Сретан је јер ће честит рачун моћи положити о своме животу.

Око му некога тражи...

„Ено је.... ено.»

„Милане, ох! зар опет?..“

„И опет животе мој, ал’ више не ћу душо моја, анђеле мој!»

«Боже! Боже! шта сам ти јадна крива?...“

Сузе су јој реком ронуле, она га је неговала — више од живота свог. Али заман!....—

«Милева — оди, оди мени... да ти кажем последње...“

Задрхташе бледе уснице, очи севнуше последњим жаром, срце још једном заигра и он рече:

«Ја сам те љубио... љубио к’о име и понос свој. Но слушај. Љубио сам и народ свој.... још већма, силније од тебе.. Ако си Српкиња замерит ми проклињат ме не ћеш..»

Милева је на његовим грудима јецала. Речи јој се угушиле у реци суза.

„Љуби и од сад Милева, али љуби под судом разума.... Ја више преболети не ћу. — Љуби народ свој као Бога, то нек ти је аманет мој, па нек ти је проста љубав моја!»

Мало се одмори, уздану па настави:

„Сети ме се... Србина само љуби, честита Србина, као што ти је честит народ... С’Богом... оди — - - с’Богом свете и народе мој — ох слободо сијни, лака ће ми рака бити... грани срећо... љуби Милева... љуби народ свој... Поздрави... с’Богом... —

Ох борбо света, народе мој!» Занемише уста блажена, склопише се оне анђелске очи, преста свети живот — угаси се за навек. А Милева? Оста у болници. Храни аманет драгана свога. Она је Српкиња, Српкиња права. Слава јој! Чека да слобода Србину сијне, па да онда на гробу [119] Милановом исповеди: Аманет сам ти испунила. Српкиња сам остала, јер Србина сам љубила. Лака ти земља честити Србине! Твој је народ — слободан!