I. Бал у манастиру.

Било је зимње вече у фебруару 1842. г.

Дебео снег бијаше поља покрио, и овај се напрам пуног мѣсеца блистао, као да је најлѣпшим разнобојним драгим камењем посут.

У манастиру Ј...у Фушкој Гори горѣле су свѣће по свим ћелијама. Ту се држао тако названи бал.

Администратор манастира радо је добро јео, а још радије добро пио.

Између људи, који радо пију, налази се једна битна разлика. Једни радо пију сами. Ови навуку обично у своју одају подоста добра винца, онда се затворе, пећ угрију, па чашицу по чашицу, те тако до зоре, ако их винушко раније у постељу несвали. Други немогу пити на само по што су живи, и кад им дође воља попити коју чашу више, то траже друштва ма каква и ма гдѣ, па ма се и са кућним слугама у јавној гостионици куцали, или морали отићи у шуму к надничарима, који дрва, сѣку. Онда им вино годи, а што их кад кад поштени људи [8] пред другима гостима у гостијоници изобличе, и што се по који пут у шуми код ватре сѣдећи у ову стровале, те подобро опрље, то њима није ништа.

У ову врсту овакових Бахусових поштоватеља спадао је и администратор споменутога манастира.

Он, кад је добио вољу да пије, а та му је почесто долазила, или је морао имати Винковића у манастиру, или је сам отишао куда у прњавор, те је гледао, гдѣ се браћа веселе.

Јесу л’ ти били у качари, или ракиџијници, или у соби, то је њему било све једно.

Незнамо хоће ли што важити у очима читатеља, али ћемо им ипак казати, да је овај узор од администратора манастирских био родом из Бачке, а звао се отац Гаврил.

Но па сад мислимо, да нам није нужде обширније описивати бал у манастиру, који смо мало час напоменули.

Она браћа, која су у прњавору више тако званих „затворених“ кругова чинили, састала су се сада у светој обитељи у једном великом соареу.

Најпре шљивовица, па за тим бермет, па онда одмах црвеника вукла се из манастирског подрума издашно.

Отац“ Гаврил дигне чашу и почне говорити. [9] Сви гости упру очи у њега.

„Пијте браћо, та то је ваше и наше. То су наши стари садили, наши предшественици, смирени калуђери, и ваши дѣдови, прњаворци, који су светој овој кући њиве орали, винограде садили, копали и жњели, брали и увозили, отакали и претакали. Па кад смо заједно радили ваља да и заједно пијемо. Ово су народне куће и народно добро, ваља дакле и народ што одтуда да има. Пијте. У славу Божију.“

Гости устану на ноге, изрецитују 11 пути „господи помилуј!“ а дванајесто велико развуку на дугачко и широко.

За тим узме сваки своју чашу и искапи је до дна.

На то ће рећи један од гостију:

„Душа ваља, добро вино. И моје је добро, ал ово ја много боље. Чудо, на једном брѣгу виногради, па манастирско боље. Сад нека ми ко рекне, да ту нечини много света рука. — Али ми пијемо, и право чинимо; но шта ће рећи отац Теофан?“

„Отац намѣстник?“ прихвати господин (администратор). „Е шта да рекне. Сваки нека, чини своје. Он је дрва насѣкао, шиндру набавио, ћелије покрио. То му је било велико уживање. А то уживање кошта много новаца. Па добро. Ми му нисмо ништа рекли. Наш је ћеф добро [10] вино пити. То кошта много мање новаца. Па што би то било њему противно? Сваком своје. Он покрива кућу, а ја поим христијане: кад дође ко из двора, и запита вас, кои је калуђер у манастиру најбољи за народ, ја знам да ћете ви казати: отац администратор!“

„И хоћемо, и хоћемо!“ повичу нѣки од гостију.

„И право је!“ додаду други.

„Калуђера ваља да има двѣ феле: једни да теку, и ти трѣба да су намѣстници, а кад један манастир уреде, да иду у други, па и тај да доведу у ред. Други ваља да троше, да и народ има што од манастира, и ти ваља да су игумни и архимандрити, па да отворе руке и подруме, да се и народ мало помогне. Ако Бог да, те ја постанем игумном, имаћете ви свачега, и винца, и ракијце, и жиока, и вѣнчаница и прошћа и прућа, и свачега. А отац Теофан има јошт дуго времена радити, ако ћемо да све манастире оправи и уреди, кои су посрнули.“

„Али ако њега игумном поставе?“ примѣти један од гостију.

„Немој да ти се у очи насмијемо!“ рекне му господин. „Отац Теофан игуман? То би било само онда, кад би сви настојатељи били као отац Теофан; али од те наше господе има више њих, [11] кои мисле као ја, па неће допустити, да се стари ред квари. Добро је њему намѣстниковати: игуманство је за паметније главе. Игуман ваља да је господин, да се о господом мѣша, да се држи чисто, а не да се вере по шпајзу, по подруму, по гумни и по шумама. За то су млађи. Ми калуђери сви смо браћа, па ко је за што; ко је за господина, нека господује, а ко је за аргатовање, нека му га. То је, мислим право! Тако су радили стари; а тако и сад држе у двору. Него дај да пијемо; а кад ја постанем игумном, онда ћемо и боље!“

И опет се чује звекет чаша, и опет рецитатив и арија од „господи помилуј.“

Пило се оштро; није дакле чудо, што се морало чешће у подрум по „тазе,“

Онај ђак, кои је обично приступ у подрум имао, није могао свом позиву овога вечера сам одговорити, већ му се морао придружити манастирски шумар.

Шумари су навикнути на хладан зрак, и немогу толико топлине поднети, колико други смртни, кои више посла имају у кујни око ватре, или у соби око топле пећи.

А можда је и пре већ дубоко у коршов загледао.

Доста да шумар набрзо изда, то се једаред низ доксат заједно са пуном ћупом натраг скотрља, и тамо под басамаци некако сложи.

Ђак је био јаче грађе, те издржи до поноћи.

Но истина је, да му је послѣ и много лакше било. Браћа гости већ се бијаху подобро проредили. Већ се више њих нађу које под столом, које на поду; а неки се удесише главом на руке а рукама на стол, те хркаху у славу бала замѣњујући клавир, или веркл, или тамбурицу.

И отац администратор није више пио. Очи су истина миловидно чашицу погледале, али руке бијаху узете, а ноге свезане, те се немогаше с мѣста макнути. Он наслони главу на наслон од велике столице, у којој је сѣдио, па стане само пљуцкати, а то је био знак, да га ваља у постељу носити.

Ђаци приступе к столици, дигну ову у вис, и однесу свога духовног оца, свој узор и правило, у игумнову ћелију, те га предаду судбини.

Остали прњаворски гости, кои су се јошт могли мицати, потраже мѣста, гдѣ да склоне главе, те једни се пруже на под, а други одсрћу у шталу, и сместе се како се ком даде.

Од калуђера манастирских бијаху ту два млађа члана.

Стари духовник имао је костобољу, то је остао у свом кревету.

Отац намѣстник једио се што се толико вино троши, које га је толико муке стало, учинио се болестним, и уздисао је у својој ћелији, да се до бога чуло.

Она два млађа калуђера или су се чували, или су могли више поднети: доста да су били доста чили, кад други од ноћнога труда попадаше.

Кад се гости којекако поспремаше или боље рећи разспремише, запита отац Митрофан овога друга: „Је с’ ти гладан?“

Отац Амфилохије одговори: „Да ви’ш јесам. Небих се срдио, да дођемо до какве плећке.“

Отац Митрофан бијаше здрав млад човѣк око 35 година. Црна дуга коса покривала, му је теме и спадала на рамена; а тако исто црна дуга брада покривала му је дољни дѣо главе. Широке црне састављене обрве, даваше му црним сѣвајућим очима дивљу ватру.

Друг његов Амфилохије имао је нѣшто мало смеђе брадице, и само му је нос навлачио на себе позорност гледаоца. Овај је био необично дугачак, и изилазио је у тако танак шиљак, да би се могао у чувалдуз уденути.

„Хајдемо куварици“ рекне Митрофан; „она има сигурно обарене плећке, па ћемо се нас двоица по нашем ћефу провести.“

„То ће бити прави бал“ одговори Амфилохије [14] и жмирне мало очима, а шиљак му од носа повуче се мало на више.

„Ми ћемо имати и женскиња!“

„Хајдемо само“, повиче Митрофан и навуче јаче обрве на очи.

„Хајдемо“, одговори Амфилохије, и пође у кујну.

Манастирске су кујне простране и лѣпе, то је познато. Таква је била и у нашем манастиру.

Вечера је била издана, с тога је само мала ватрица на огњишту горѣла.

Куварица је сѣдила мало даље од огњишта, и чекала, неће ли за коју каву повикати, а међу тим је у ватру гледала, зѣвала, и час се протрѣсла, час опет мало задрѣмала.

Сад хрупе два млада калуђера у кујну. „Добар вечер куварице“ повичу оба у једаред. „Јеси л рада гостима?“

Куварица се тргне из свога дрѣмежа, погледа на улазеће, омахне главом на десно, и одговори невољно: „Какво вас добар вечер нашло; зар незнате, да смо ближе зори него вечеру. Ид’те спавати, боље ће бити, и онако ће на скоро зазвекетати будилник!“

Онај шиљконоси стане око куварице скакутати и пѣвати: „Сладка Маро, Марице, сладка душо душице, дад мало плећке, дад мало плећке!“ [15] На ово обиђе око куварице, и изтргне столицу изпод ње.

Ова осѣти за времена, да ће онај да извуче столицу изпод ње, па скочи, и спасе се, те непаде на земљу.

„О убиле вас силе, шта вам је?“ Шта вас је снашло, што сте ме напали? Идем одмах господину, да му кажем, шта му свети отци раде!“ повиче куварица разљућена.

Отац Митрофан развуче своје црне бркове; управо је развукао своје устне, али се ове нису видиле од црних са брадом смѣшаних бркова.

„Куда ћеш? Господину! Иди слободно. Господин незна ни је ли мушко ил женско; а у теби ће пре видити св. Флоријана, што долази да му гаси ватру у глави, него куварицу.“

„Дај плећке, дај!“ — „Дај плећке дај“ говорио је отац Амфилохије непрекидајући.

Куварица окрене главу к њему, да види, је ли тај човѣк при себи. А он удари гласом великим: господи помилуј.

„Дај плећке, Марице, дај плећке душице, дај плећке, дај плећке!“ па кад сврши а он заврши са једним громовитим „дан!“ које се разлегаше, као да је заиста гдѣ на близу топ пуко.

„Нема ту ништа“ повиче куварица, „морам ићи отцу намѣстнику. Ови ил су пијани трештени, или су изгубили памет,“

Дигне се да пође; али је отац Митрофан дочека у своја наручија. „Ја нисам крив што се дајеш грлити“, рекне јој загушљивим гласом „сама си ми у руке дошла!“ Ово рекне па је пољуби.

Но куварица бијаше појака. Тури га снажно од себе и одтрчи у своју собу.

Отац Амфилохије потрчи за њом, али не могаше у собу, јер се она бијаше опрла из нутра. Међу тим опази он кључ у врати: закључа дакле брже собу, и повиче: „Баш добро, ухвати се птичица у клопку. Сад хајде да тражимо плећку, па онда ћемо да читамо куварици горопадну молитву.“

Узму свѣћу и оду у комору, гдѣ су разна јестива држана. Ту наиђу на обарену плећку, изнесу је у кујну на куваричин стол, узму ножеве и стану се частити.

Куварица види ове с ножеви како плећку конабе; поплаши се од насртаја каквог послѣ тога благовања, па узме велику мараму, изађе кроз прозор, кои је у ходник водио, напоље из собе, прокраде се кроз отворена врата манастирска напоље, па идиди — управо у Карловце.

А она двоица кад се наједу плећке оду на куваричина врата, и отац Амфилохије почне по познатој ноти „дај плећке Марице“ пѣвати другу пѣсму, која је звонила налик на ону прву, [17] али је други садржај имала. Кад одпѣва поему стане маукати као мачак, одкључа врата и тури их у собу, мислећи, да ће куварица бити јошт на врати и ова отискивати.

Но куварица била је већ на крај прњавора, врата попусте, а отац Амфилохије ђусне колики је дуг у собу на под. Отац Митрофан мишљаше да ће куварица преко онога из собе изкочити, па разшири руке, да је заустави.

Тако су стајали та два ваљана калуђера подуже. Онај један лежаше колики је дуг на поду, а онај други стајаше са свим глумачки о раширеним рукама пред врати.

Сад се онај први полагано дигне. У устајању осѣти да му је нос влажан, ухвати се дакле прстима за нос, да га те влаге опрости, али му прсти на брзо покажу, да та течност није ништа друго него најплеменитији сок у тѣлу отца Амфилохија. И сад види да је љоснуо на нос, да оштри шиљак нос није био у стању сачувати од ближега додира са цигљама на поду куваричине собе, те да му се тако избио врањ на бурету, у ком је крв држао.

Што се више усѣкњивао, то се више крвљу умазивао, и тако му се друг од истине поплаши, кад га крвљу обливена види.

Он разширене руке нагло склопи, да се дланови ударе и своје чудо фактично покаже.

Међутим је отац Амфилохије кораком напрѣд ступио, те је тако у онај пар, кад су се шаке отца Митрофана састати имале, главом међу њих доспѣо.

Шаке Митрофанове приближивале су се као двѣ локомотиве једна напрема другој. Митрофан је био чврст дѣчко, а чудо његово било је велико. Није дакле ни мало чудо, што су му се шаке из све снаге једна другој приближивале, ни што је било врло ризично за главу, која би се међу њима нашла у оном моменту, кад им се ваљало састати.

На несрѣћу нађе се донета Амфилохијева глава баш у онај пар на оној точки, гдѣ су се та два локомотива сусрѣсти имала.

Може се дакле помислити каква је то пљуска била, која је Амфилохијеву главу усрѣћила, кад су се Митрофанове шаке с њом сукобиле.

Лупа је била истина мања него да је длан о длан ударио: али је Амфилохије помислио, да му доиста шпанске чизме на главу натичу; тако му се учини, да му се лубања разпаде.

Пре свега повуче се једним кораком натраг, па онда кад види управо шта је, полети к огњишту, зграби замашан гвоздени ватраљ и удари на Митрофана.

Овај није истина био крив у правом смислу рѣчи, али је ћушка била доле његових руку, [19] те му ипак у мозгу зазори, да отац Амфилохије нема часа најпре разабрати, је л’ то било хотимице или нехотице, него да ће он њега оним ватраљем одалачити, па ма га послѣ на колѣни за опроштење молио. Зграби дакле мантију једном руком с једне, другом с друге стране, па јуриш повратном линијом путем, коим бијаше у кујну дошао, а то ће рећи из кујне на поље, па ходником до басамака, онда уз басамаке горе, те оним дугачким ходником к ћелијама, док недојури до своје. Ту забрави обоја врата и спољска и изнутарња, метне јошт стол пред врата, стане пред ова, и дигне обѣма рукама у висину батину глогову, којом се помагао, кад је шуму обилазио, и која би и најгоропаднијег вампира у млѣво сатрла.

Отац Амфилохије са ватраљем полети за другом, но кад дође на басамаке уплете се у мантију и падне.

Док се он дизао и изплитао, дотлѣ се отац Митрофан бијаше у сигурност ставио. Крв из носа цурила је једнако; глава му је од Митрофановог загрљаја јошт једнако бучила, као да у њој млин на два кола меље. То га све примора да остави Митрофана, и упути се чесми, да заустави крв из носа, и да накваси главу, која му горијаше као да је у њој жива жеравица. С тешком муком заустави крв, и разхлади главу, [20] па онда пође да легне, да се мало загрије и поврати од ноћне незгоде и сваковрстне напасти.

Кад се свуче и у постељу легне, проговори сам себи: „Но ове покладе запамтићу док сам жив.“

2.Калуђерски суд.

Куварица је срѣћно у Карловце утекла.

Она је у митрополитском двору служила пре него што бијаше у манастир у службу отишла, и тако је тамо дворске чиновнике познавала.

Наравно да се овима тужила како је у манастиру прошла. Ови јој савѣтују, да даде написати тужбу, и да је поднесе Њ. Ексцеленцији, а међу тим да иде у манастир и да иште од намѣстника своју плату, што јој је припадала.

Она тако и учини.

Тужба буде Њ. Ексцеленцији предана.

Администратор манастира имао је такође своје пријатеље у двору, и од ових дозна на скоро, да су и он и братија грдно обтужени.

Сви се поплаше горопадно; а куварицу да су могли добити, смождили би је живу.

Ова дође ноћу у прњавор, и сутра дан, чим је зора заплавила, ушука се у манастир и дође о. намѣстнику.

Од овога се није плашила, јер га је познавала, да је човѣк доброга срдца, а није ни у шта био умѣшан.

Увѣрена је дакле била, да ће јој одмах плату издати, па ће тако исто кришом из манастира отићи, те је неће нико ни опазити, а камо ли злоставити.

Тако је и учинила.

Али су њени противници рачунали као и она.

Она ће доћи по плату, то су за сигурно држали.

Доћиће или рано ујутру или по мраку у вече. И то су имали разлога као истину узети.

Дакле.... поставе стражара, кои је имао на то мотрити, па кад дође, одмах господину јавити.

Овај стражар проведе нѣколико дана на свом мѣсту узалуд. Куварице нема ни у вече ни у јутру.

Али дође и право јутро.

Куварица докраде се, што је више могла кришом до манастира, и оде о. намѣстнику.

Но будно око стражара опази је, и таки јави господину, да је птица у клот улѣгла.

Противници њени направили су јошт тре тога план, како да је добију, кад дође, па по томе оде одмах сваки на своје мѣсто.

Два слуге опреме коње, те стојаше само чекајући заповѣст.

О. намѣстник био се опремио, да иде на посао, кад нѣко на врата лагано куцне.

„Слободно“, повиче он на то; но упрѣпасти се, кад види да је куварица.

„А што си долазила, човѣче“, повиче јој на сусрѣт. „Хоћеш силом да зло прођеш, па и мене да бациш у бѣду!“

„Ја сам само дошла по моју плату, одговори му куварица приступајући му руци. „Ви знате, да ми нисте платили. Знате, колико ми припада, па дајте ми што је моје, а ја ћу одмах отићи одкуда сам и дошла. Немора нико ни знати да сам овдѣ била. А њима сам ја већ добар ручак скувала у двору, знам да ће грцати, кад га стану кусати, срам их било.“

„Баш за то ниси имала доћи. За плату си могла и другог ког послати.“

„Ја сам сирота жена, мени новци трѣбају, а ја немам никога, у ког би се могла поуздати. Па баш и да ме виде, шта ми могу. У двору знаду да сам дошла овамо, па ће бити вражке потѣре, ако данас кући не дођем“, одговори куварица уздајући се у заштиту дворскога зрака.

„Добро добро“, проговори о. намѣстник нагло. „Ево ти твоје плате... а ено ти врата, [23] па бѣжи куд те очи воде. Ја нећу ништа да знам ни за тебе, ни за твоју тужбу, ни за двор ни за никога,“ Ово рекне, па приступи столу, одброи онолико, колико је плата куваричина износила, и даде јој новце.

Куварица узме новце и пољуби га у руку, па се окрене к вратма да пође на поље.

У тај пар чује се ход ђаков близу врата намѣстникових.

Овај изиђе пред врата, да види куда иде ђак, и да неће њему, па да га дочека пред врати, да му неулази у собу.

И доиста, ђак му приступи, и рекне му, да га зове господин, да му тај час дође.

О.намѣстник закључа своју ћелију, и оде администратору.

Овај је сав дрхтао од љутине.

„А та је ту!“ повиче к долазећему, пре него што овај сасвим ступи у собу.

„Ко та? Запита о. намѣстник колико могаше мирније. „Ко та, ко та!“ дрекне администратор јаростно. „ Знаш ти добро ко. Она куја, што иде и лаже у двору које шта на поштене људе. Али ја ћу се њој осветити, већ ако небудем жив. Куварица је код тебе. Немој врдати. Ја знам за цѣло, да је она мало пре к теби ушла.“

„Истина је“, одговори о. намѣстник хладно. [24] „Она је дошла по своју плату, но ја сам јој ту дао. А даље ме се ништа нетиче.“

„Ја од тебе ништа и нетражим. Ти си и онако нѣки дивљи светац. Али ћу ја њу дати изшибати, да ће ме се до гроба сѣћати!“

О. намѣстник тргне се, кад чује ове рѣчи администраторове. Он се нађе уврѣђен том самовољом, и запита: „Коим правом!“

„Не ћу правом него воловском жилом!“ одговори администратор у бѣснилу, (У оно врѣме казнили су мушке кривце штапом, женске овде споменутим сурогатом.) Него пуштајте је из ваше ћелије, да је неморам сам из ње извлачити, те да се не прави хука бука без невоље.“

О. Теофан види, да ту непомаже ништа говорити, и да ће најбоље бити немѣшати се ни у тај чин започете комедије. Он слегне рамени и рекне: „Радите што вам драго; ја нећу ни за што да знам. Мене се ништа нетиче.“

Кад дође у своју ћелију, погледа подуго на куварицу и више искрено него обзирно проговори јој: „Јесам ја реко, да ће бити ђавола! Што си долазила. Господин зна да си овде, а зна, да си га тужила Ексцеленцији, па вели, да ће те изшибати, да ћеш га се до века сѣћати. Него гледај да идеш од мене, јер ће те силом одовуд одвући,“

Сирота жена удари на ово у плач, клекне преде о. намѣстника и стане га заклињати и преклињати, да је неда срамотити, да она воле у бунар скочити, него да је шибају, и за сав вѣк убију; да она неиде из ћелије, док је жива...

На ове рѣчи скочи, и зграби са стола намѣстникова мали турски ножић, кои је овај собом носио, кад је у шуму на цѣо дан ишо, те се њим служио сѣкући хлеб и оно мало смока, што бијаше том приликом за се понео, да глад уталожи.

„Ево!“ повиче куварица, кад нож у руке узме. „Хоћу се, бога ми пре убити овдѣ на мѣсту, па нека вас суд све посапиње, него што ћу се дати од оних злотвора без сваке кривице шибати и срамотити!“

Она изрече ове рѣчи тако да о. намѣстник није мого ни најмање о истини и збиљи тих рѣчи посумњати.

Њему дође пред очи сва криминална процедура.... и зној га пробије.

„Хо, јесам ја награисао!“ повиче у страху и бризи, крстећи се. „Ни крив ни дужан, сад да ја страдам. Окани се тога, несрѣћнице, па гледај да како побѣгнеш, а немој се убијати и мене у несрѣћу бацати. Ху, шта ће рећи свѣт и људи; а ова моја црна браћа једва би то дочекала, [26] да ме једаред за свагда скину с врата. Дај тај нож!“

„Ни за живу главу, док год небудем изван ових зидова!“ одговори куварица с дивљом енергијом.

Сиромах о. намѣстник хода по соби, разбија главу и мисли, шта да ради, али никакве паметне мисли. Најпослѣ стане и рекне: „Овако ће бити најбоље!“ изиђе на поље и оде администратору.

„Неће бити добро, господине“ повиче овом још с врата.

„Зашто не“ запита га овај намргођено с погледом пуним отрова.

„Ова хоће да се убије у мојој ћелији, ако је дирнете, па шта ћемо онда? Ето нам на врат свима и четника и жандара, и полиције и ексекуције; па ће бити свашта, и пуцаће свѣт од нашег покора.“

„Ти њу пуштај из твоје ћелије, а друго је моја брига,“ одговори му администратор и окрене му леђа.

О. намѣстник уздахне, окрене се на пети, и оде опет у своју ћелију.

Ту је застао јоште куварицу. Дуго времена стајали су неговорећи ни“ рѣчи.

Сад зазвони звонце на ручак.

„Е сад ће сви у трапезарију, и ја морам [27] тамо. А ти гледај па умакни. Ако се сад не спасеш, онда је зло готово.“ Ово рекне о. намѣстник, узме чин на себе, и пође у трапезарију, а ћелију остави отворену.

У трапезарији нађе се и администратор и сва братија.

Сѣдну ручати.

На једаред чује се да нѣко оштро звиждне.

И администратор и братија скоче од трпезе и потрче на поље. Изиђе и намѣстник.

Има шта и видити.

Куварица изишла из манастира и јури као бѣсом гоњена к прњавору.

Отац Митрофан и Амфилохије похитају низ басамаке у порту, а одонуд к шталама, и за тили час види намѣстник, како два слуге на коњи јуре оним истим путем, којим бијаше отишла куварица.

За коњаницима трче она два млађа калуђера, да им мантије све лете за њима.

„Сад ће бити, шта ће бити“, повиче администратор и оде у своје собе, из којих је на далеко мого видити.

„Али шта је то.“ запита стари духовник, који такођер бијаше изишо из трапезарије, да види да није ватра.

„Шта им драго сад“, одмахне о. намѣстник [28] рукама. „Нека буде, шта хоће, само кад је моја ћелија остала на миру.“

Куварица се нѣкако срѣтно прикрије, јер пред ноћ скоро врате се и коњаници и калуђери с празним рукама.

Нису били срѣћни у лову.

Кошута им умаче.

Грдећи и псујући врате се у манастир и оду администратору.

Јесте ли је добили!“ запита овај горѣћи од нестрпљења.

„Јесмо врага!“ одговори Митрофан, као да пропаде у земљу.

„Па на што ти тај нос!“ запита администратор љутит Амфилохија, „кад јој виси мого на траг наићи!“

Амфилохије нађе се на то уврѣђен; али таки за тим прими за шалу, и одговори: „Није нам био добар вѣтар господине!“

„Сад ће тек да буде комендије“ продужи администратор неузимајући на ум одговор Амфилохијев. „Све ће пуцати по двору. Њ. Ексцеленција напућиће се као ћурак, а дворски капелан једва ће дочекати. Сад сам свршио. Од игуманства нема ни рѣчи више, а епитимију већ видим у напред, гдѣ се као змија к мени приближује. Свему је томе он крив. Тај ће ме човѣк главе доћи. Свему је он крив.“

Митрофан и Амфилохије нису чули, кога господин управо мисли, али су му ипак мисли погодили, па и они повичу: „Свему је он крив!“

„Је ли?“ запита администратор, и погледи им у очи.

„Јест!“ одговоре она двоица једногласно.

„Крив је!“ рекне администратор пресуђујући.

„Крив!“ одговоре за њим ови машући главом и одобравајући пресуду.

„Дакле ћемо га судити“

„Хоћемо!“

„Али хоћете л’ се ви држати чврсто“

„Као челик!“

„Ји л’ тако?“

„Тако је, и остаје!“

„Е добро,“ рекне најпослѣ администратор.

„Сутра ћемо држати калуђерски суд!“ „Ми стојимо на свом мѣсту,“ одговоре два млађа калуђера.

„А сад лаку ноћ!“ рекне администратор.

„Лаку ноћ,“ одговоре млађи калуђери, и изиђу на поље.

Намѣстник је знао, да у ову ствар није ништа помѣшан, па је хвалио Бога, да му се куварица с врата скинула.

Скандала је било, кад су калуђери по прњавору и селу трчали и њихови коњаници у [30] потѣру летили, и сви од свакога, кога су срѣли, распитивали, није ли видио манастирску куварицу...није ли видио куварицу манастирску: али се то њега није тицало, па је мирно лего у постељу, и тиме је боље спавао, што је чуо да су се гонци вратили, а куварице нису ни видили.

Сутра у јутру устане рано, напије се мало шљивовице и заложи се којим залогајем хлѣба, па онда завије у крпицу мало хлѣба и сланине, што да му буде ручак, и пође да иде у шуму да надгледи, да људи, долазећи у тај дан као у уредни дан у шуму по огрѣв, квара нечине. Свој турски ножић опази на столу, јер га је куварица јуче тамо била оставила, имајући више поуздања у своје ноге и прњаворске пријатеље него у своју руку и турски ножић. Дигне дакле тај ножић и задене га у чизму по обичају свакдањем.

Тек да пође напоље из ћелије, ал ето ти му ђака и зовне га к администратору.

Мислећи да ће какву заповѣст добити, пође тамо.

Кад ступи у собу, тргне се. У прочељу код стола сѣди администратор, до њега с десне стари духовник, а с лѣве стране о. Митрофан и Амфилохије.

Сви су у пуном чину; сви се укочили званично; [31] ћуте да се могла мушица чути кад би пролетила. Рукама броје бројанице, а гледе у руке.

Намѣстник помисли одмах: неће добро бити. Али упне све силе, да равнодушност одржи, и пође да сѣдне на своје мѣсто до отца духовника.

„Стани!“ загрми сад администратор. „Недостои се теби, да сѣднеш на оно честно мѣсто, на ком си до данас сѣдио! Ти си грѣшник, а ово ти је свештени суд!“

„Ви нисте моје судије!“ проговори на то о. намѣстник. „Јесам ли што против правила црквених и против закона мирског погрѣшио, ено ми судија у Карловцима, у Вуковару: а ви немате ништа са мном као вѣтар са опаклијом.“

Ти си нама сгрѣшио, а не честњејшем конзисторијуму или племенитој вармеђи: зато ти ми и судимо!“

„Та баш за то неможете ми судити, и да сте ми иначе законите судије, јер се вас тиче: ко је и кад судио сам у својој ствари! примѣти о, намѣстник.

„Ми смо теби већ суд изрекли, па ћемо га и извршити; а ти тражи послѣ лѣка, гдѣ хоћеш!“ одговори администратор. „Ти си пустио куварицу да утече, па си узрок да се сад направи читав скандал у свѣту: за то ћеш бити затворен 3 дана о хлѣбу и води у брашнари!“

„Је ли тако братијо?“ запита погледајући на друге калуђере.

„Тако је! одговоре ови сви климајући главом.

„Па и ти отче духовниче!“ проговори намѣстник зачуђен.

„Кад господин тако заповѣда, морамо слушати,“ одговори дуја са свим мирно, у пуном увѣрењу да чини своју дужност.

„Ја непристајем на ваш суд, и непризнајем вас за моје судије, и идем из ових стопа у Карловце Њ. Екселенцији, да се тужим, да види, какве славне калуђере има.“

То рекне, па изиђе на поље и упути се својој ћелији.

Они други пођу за њим, и стану га нудити да иде у брашнару. „Та идите о. Теофане.... па шта ће вам бити... три дана није вѣк... па ћемо онда опет бити добри пријатељи... Оканите се Карловаца... нама ће се више вѣровати него вама једном“..

Овако говорише, и сад га један повуче мало за мантију, сад други.

О. Теофан је ћутао, па само ишо и својој ћелији хитао.

Кад дође до ове, залети му се администратор, зграби га за прси, па повиче: „Што га мољакате; [33] сложно, па ћемо га у брашнару силом одвући, кад неће добровољно тамо да иде.“

О. намѣстник стане се отимати, те тако у том отимању удари ногом о предња врата своје ћелије, која су била отворена. У чизми од те ноге имађаше онај турски ножић, и онај га мало убоде. И нехотице дакле понесе му се рука тамо, и извади нож иза чизме. Кад добије нож у руке, стане, дигне руку с ножем и повиче им: „Натраг од мене, да ме се нисте такнули.“

Други калуђери прсну од њега надалеко.

Администратор га пусти; удали се нѣколико корачаја од њега, па му се онда дубоко поклони и рекне: „Хвала о. намѣстниче; сад смо готови.“

На то сви оду, а о. намѣстник дркћући које од зиме које од раздражености, уђе у своју ћелију, и забрави се изнутра.

Глава му је била сва забуњена. Познавао је пакостна срца својих противника. Знао је да су у стању и најгоре што измислити и на њега потворити. Нож у руци није се баш ни њему самом допадао, а што се могло ту подметнути и налагати, то је само нагађати почео.

Сад се чује ход од више људи.

Мало час стану ти људи пред његова врата, те стану спољска врата закивати.

Шта је то помисли о. намѣстник и полети кључаници.

На ову види нѣколико људи из прњавора, који бијаху пушкама наоружани, и ту на стражу стану.

Од врата оде к прозору; но како се тргне, кад и ту види два човѣка с пушкама на стражи.

„Шта је то“ Запита сам себе. „Шта ће ови са мном? Та ови мене склепташе, као да сам убијца!“

Пође по соби оштро; пређе нѣколико пута горѣ долѣ, па онда на једаред стане, метне руку на чело, дигне лице к небу, и повиче: „Та ти ће мене и направити убијцом! Гоне ме... ја се отимам... администратор ме зграби за прса а ја извучем нож и дигнем руку с ножем... та то је само по себи доста, да баци сумњу на мене. Још нека коју рѣч дометну, нека измисле, да сам на кога замахнуо... да сам на кога ножем насрнуо... а ти људи, како видим могу рећи и оно, што нису чули, и оно, што нису видили... они су у стању сами себе ножем зарезати и казати, да сам ја то учинио... они су у стању... у стању... Шта су у стању... у стању су човѣка права здрава у највеће зло увалити, само да својој освети задовоље“

На ово пође опет по соби и стане у мислима понављати, шта је било. У један мах застане, [35] скрсти руке на прси, стане главом трѣсти, и трѣсућим се гласом проговори: „Оно пакостно, злобно, ђаволско смѣшење администраторово кад ми нож у руци опази... онај сатански глас, коим ми је повикао: сад ти хвала! Онај мефистов поглед, коим је нѣколико пута погледао, осврћући се, кад је од мене одлазио! Онај грохот пакла, којим су се остали непријатељи смѣјали, кад су ме оставили мѣрећи ме од главе до пете погледом, у ком се огледаше највеће злурадо весеље: хо, то су хрђави знаци... у том лежи моја судбина!“

Дуго је ишо час брже, час лакше, час жестоко, час мирније, по соби. Напослѣдку стане и рекне: „ја сам свршио!“ спусти руке долѣ, преплете прсте и стане их кршити, а глава му клоне дубоко на прси.

„О моја златна будућност!“ повиче најпослѣ и баци се на столицу, која стојаше при писаћем столу, наслони лакат на стол, а главу на руку, и суза му се заблиста у оку.

Тако поћути по дуго, а сузе су једна другу стизале на образу. Маши се у џеп, извади мараму и убрише сузе, па онда опусти обѣ руке на крило држећи обѣма мараму, дигне лице горѣ, и стане говорити:

„Сврших гимназију... тим ми се отвори пут на све стране живота. Мого сам поћи путем, [36] којим су толико пошли, па сам својим очима видио да су срѣћни... Ја нећу тим путем... Срце ме вукло у манастир! Тако ми се узвишен тај позив учинио, да ми све друге изгледе помрачи. Мир и тишина усамљенога мѣста годила ми је души, кад само на њу помислим. Ноћне службе божије дизале су ми душу у небо. Звекет будилника прије зоре... глас звона у пустињи и потпуној тишини... Сутон онај у цркви при оно мало свѣћа, које се запаљиваше... анђеоски гласови црквених песама... узвишеност побожности... свѣст, да се ту моли Бог за сав свѣт, за све, који јошт у сну почивају... који можда у грѣху каквом бдију... којим сатана душу лукавим сном можда тек уплиће... да та молитва свесилном створитељу иде и за оне, који леже на одру смрти, да не могу ни устима ни срдцима од Бога милости запросити... да се та молитва диже и за мајку, којој јединче умире, па стоји од жалости окамењена, и неможе ни устне да мрдне ни ногама да крене, а камо ли лѣка да заиште од онога лѣчника, пред којим смрт бѣжи као пред сунцем мрак... ох, и сад ми се груди пуне, срце ми се надимље, кад се сѣтим, колико ме је пута та јутрења молитва за све људе узвисила над људама и дигнула међу чисте духове!... Мислио сам све што знам, све што могу, употрѣбити, да се дигне света кућа, [37] која ме у своје крило прими, да сијне у очима људи, да набави средства, којим ће народу сваковрстно моћи помагати. Већ ми је пред очима стајало благо, које смо трудом, штедњом, и мудрим разполагањем стекли... већ су ми пред очима стајали они синови народа мога, који се неимадоше одкуда учити, па их манастир на науку посла.. већ сам видио школу нову, велику, чисту, коју је манастир саградио и у коју је дѣцу сиромашку безплатно примао и учио... већ сам се унапрѣд радовао оној душевној утѣхи, коју је болан, тужан, несрѣћан, потиснут, оскрбљен хришћанин код мене нашо у братском саучешћу, у духовном разбору, у пријатељској подпори... видио сам се како долазим као анђео утѣшитељ к разтуженој овчици, као анђео хранитељ очајавајућој души, као анђео помоћник сирочету, које само стојаше на, гробу отца и мајке, на гробу наде и живота свога!“

„Па сад! па сад“ викне гласом, у ком се видило, да му се срце цепа; „сад да нађем у манастиру гроб свему, што ми је било најмилије, што ме је држало, дизало, крѣпило, узвишавало!... као убијца да одем из манастира у... тамницу!“

Ту мисао немогаше поднети. Скочи нагло на, ноге... потрчи к другом столу и зграби тамо [38] нож онај, који је иза чизме извуко, и који бијаше тамо бацио кад је у ћелију ушо.

„Неће до тога доћи!“ викне у очајању. „Кад сам ушо у манастир, умро сам за свѣт... у мојој је власти умрѣти и за сам манастир!“

Чудним погледом гледао је на нож, док је ово говорио. У оку му је сѣвала туга и весеље.

Но сад му се поглед замути, види му се да му је нова мисао на памет дошла.

„Самоубијца!“ повиче на то згрозивши се.

„Сад сам невин, и ако узстрадам, поћићу тратом спаситељевим... а ако се убијем, „сам себи ударам печат најгрознијег грѣха на чело!“

На то се спусти на колѣно, прекрсти руке на прса и тихо проговори: „Хвала ти преблаги спаситељу, што ми ту мисао посла. Већ сам био на прагу грѣха, кад ме мисао на тебе, натраг поврати. Та ти си горе јошт био гоњен, па ниси руке против себе диго: а ја који сам се завѣрио, да ћу тебе увѣк пред очима имати, мало сам себе за навѣк неубих и овога и онога свѣта! Хоћу, спаситељу; увѣк ћу на тебе мислити, и то ће ме одржати, да неклонем, да се неокаљам, да се неогрѣшим!“

Сад се дигне, и сасвим миран продужи: „Сад нека раде, што им је воља. Ја сам на све готов. Оче Теофане! Ти си дошо у манастир, да будеш калуђер какав трѣба да буде... незаборави [39] на то. Ти мораш тај остати, и кад ти је добро и кад ти је зло. Ти мораш такав и умрѣти!“

Ова бура у души бијаше га јако уморила; сад осѣти тек, да је малаксао. Спусти се на своју постељу, и примири се. Сое му се сад духу представи као какав сан, и тѣлесно и духовно измучен заспи.

У то дође и подне.

Администратор сѣти се, да му апсенику ваља дати јести, јер ако овај умре од глади, како ће онда одговарати. Даде дакле предња врата одковати и пошље нешто јела намѣстник у по манастирском ђаку.

Шум, кад су врата одкивали, пробуди намѣстника из сна. Он се дигне, и осѣти се са свим опорављеним. Устане са постеље и гледаше к вратма, очекујући шта ће да буде.

Врата се спољска отворе, и нѣко куцне на његова врата, што се отвараху унутра.

„Ко је?“ запита он сасвим мирно.

„Ја!“ одговори му онај, што бијаше куцнуо.

По гласу позна о. намѣстник ђака манастирског.

„Шта хоћеш Јосифе““ запита га на то.

„Донео сам вам мало јела. Отворите, господине; неплашите се ничега. Ја сам сам ту.“

О. Теофан одкључа врата и ђак унесе чинију [40] с нѣшто мало јела, један комад хлѣба и једну флашу воде.

Улазећи у собу баци ђак чудан поглед на намѣстника. Он се бојао, да овај нескочи бѣсно на њега, па је био приправан бацити све, што имађаше у рукама, и ретирирати за оружане стражаре.

Но кад опази, да је онај сасвим миран, мирнији него икада, окуражи се, и уђе у собу, па метне на стол све, што бијаше собом донео.

„Шта се ради на пољу“ запита о. Теофан кротко.

„Духовник је отишо у Карловце; ваљда је однео тужбу на вас!“ одговори ђак.

А је ли ту господин администратор?“ запита даље о. Теофан.

„Он је код куће?“

„Јесте л ручали већ?“

„Јесмо.“

„А ти иди господину и кажи му, да му имам нѣшто рећи, него, нека допусти, да му дођем.“

Ђак оде, и за мало врати се с одговором.

„Но?“ запита га о. Теофан.

Јосиф се смѣшио.

„Шта вели господин?“

„Мал’ га није капља ударила, кад сам му [41] реко да хоћете к њему да дођете. Он се сигурно боји, да га неудавите!“

„А ти иди и кажи му, нека он дође овамо. Ту је стража, а и ти можеш ту бити; а ако му је све то мало, нека поведе и Митрофана и Амфилохија, и колико их год јошт хоће.“

Јосиф оде, и врати се скоро.

„Господин вели, да нема с вама никаква разговора. Ви сте на добром мѣсту, а он јошт на бољем. Он је јавио ствар у двор, па сад како нареде.“

„Добро дакле! Сад знам на чему сам. Он неће к мени, ја немогу к њему. Бог све види па ће судити и њему и мени!“

Ђак оде, стража код врата остане, али се предња врата незакују.

3. Код адвоката.

Кад ђак отиде, приступи о. Теофан к столу, на ком је јестиво било стављено, и сѣдне, да се мало подкрѣпи.

Таман узме кашику, да мало кусне од донесена варива, кад му нѣшто падне на ум, те онај час тргне кашиком од јела натраг.

„Ко зна је ли чисто?“ промумла лагано кроз зубе. Но таки за тим одговори сам себи: [42] „нека је и отровано, ја ћу јести; грѣх ће пасти на њихову душу, а ја ћу се кратким путем свега покора ослободити, јер ја већ видим, да ће цѣо мој живот бити гомила свакојаких чуда и покора. У какво сам друштво упао, нећу га се опростити без рана у срцу и у души. Међу тим буди божја воља!“

То рекне, па се побожно прекрсти, и стане ручати. Наравно, да му је она мисао грло стезала, али је ишло: нарав је силнија била од сумње, и ђак изнесе празну чинију, кад по њу опет дође.

Дође вече и ноћ. Стража се пред његовим вратма и под прозором мѣњала, и о. Теофан увиди, да је све како ваља удешено.

Сваковрстне мисли недаше му дуго заспати; али око поноћи савлада га сан, и он проспава мирно до зоре. Кад се дигне из постеље, осѣти се као на ново рођеним.

Више дана прође, и све остане по старом. Само је стража бивала све мекша, него првих дана, што су видили да је он мирнији. А можда се већ и сувише скупо видило администратору много људи држати, те је по свој прилици нѣке одпустио, јер се више нису мѣњали, него су исти пред врати стајали, па ноћу тамо спавали и кад кад музикално хркали, а на подне одлазили су у кујну, те су тамо ручали, остављајући [43] ког човѣка на згодном мѣсту, од куда је могао видити, ако би апсеник хтѣо умаћи из затвора.

То је о. Теофан примѣтио.

Наравно, да је то морало дати повода читавој гомили мисли.

„Ко зна шта су ти на мене наплели. Најбоље би било, кад би ја како пре комисије дошо до двора, па ексцеленцију о правом стању ствари извѣстио.“

Од то доба пазио је врло позорљиво на оно што се око њега збива. Осми дан спреми све што му трѣба, па кад му стража оде ручати, а он полагано изиђе из собе, и из манастира, те се срѣћно дочепа поља и горе.

Нов живот осѣти у себи, кад се нађе у слободној природи. Ноге му чисто добију крила, и одмицао је од мѣста свога затвора, као да лети.

Стража руча и стане на своје мѣсто и неузимајући на ум, да им је птица излетила.

Тек кад ђак Јосиф донесе ручак, и уђе у собу, види да ту нема никога. Завири у сваки кут, у сваки закутак, али о. намѣстника нема. Одтрчи без душе администратору и јави му, да је гњездо празно.

Овај пошље одмах људе на све стране, да га ухвате и натраг доведу: али се ови врате [44] о празним рукама. О. Теофан бѣше се тако пожурио, да га нико није мого стићи.

Кад дође у Карловце, чује да ексцеленција није ту него у Н. Саду.

Ми смо више пута употрѣбили рѣч ексцеленција, а незнамо, да ли наши читаоци знаду управо, ко је то.

У оно врѣме био је србски митрополит у Карловци једини, коме је тај наслов припадао, па је тако тај наслов значио управо што митрополит.

Но у врѣме наше приповѣтке није било митрополита. Митрополит Станковић бијаше умро, а митрополију је администрирао бачки епископ Хранислав.

У овом дакле случају био је ексцеленција управо администратор митрополије, премда му та титула по праву није пристојала.

Тражећи ексцеленцију, тражио је о. Теофан епископа Хранислава, пак чувши, да је у Н. Саду, преноћи у Карловци, а сутра рано похита у Н. Сад.

У Н. Саду имао је о. Теофан рођака, и тако се смѣсти код њих, док се састане са адвокатом и док га овај научи, шта трѣба да ради и како да говори.

У Н. Саду је у оно врѣме био између других адвоката и Печеновић.

Печеновић је имао од куда живити, па се бавио адвокацијом више по ћефу. Међу тим је много држао на своје адвокатство, и увѣк је најпре увио и један и други брк, кад је хтѣо да рекне: адвокат Печеновић.

У друштву пак био је Печеновић на свом правом мѣсту, и тако је више и био у друштвима него у прокуратури.

Ко је хтѣо да га сигурно нађе, ваљало је да га потражи пред „кранцом“ кад је било лѣпо врѣме или у „кранцу“ кад се није могло на пољу диванити.

И о. Теофан је бадава тражио Печеновића, код куће: рекну му да ће га за цѣло послѣ ручка у „кранцу“ наћи.

„Кранц“ је била гостионица у Н. Саду, чини нам се иста, која и данас то име носи.

У оно врѣме био је друштвени живот у Н. Саду у највећем цвѣту; људи су имали свашта доста, плаћали су мало, па су се по највише частили и у друштву проводили. Кафане су у осталом и данас пуније свѣта него цркве, а у оно врѣме била је у њима читава тишма.

Дан је био лѣп, сунце пригрѣјало: и тако јо пред „кранцом“ било најзгодније за сунчање.

О. Теофана пође послѣ ручка у „кранц“ да [46] види хоће ли се тамо састати са траженим заступником.

Ишо је од „фазана“ к пијаци, дакле данашњом улицом „беле лађе.“

Јошт небијаше до ћошка дошо, на ком се та улица са пијацом код ондашње варошке куће спаја, али чује гласан смѣх од „кранца“ а за тим перорирајући глас адвоката Печеновића.

Кад савије на десно види у истину пред кафаном више господара у једној гомили, а пред њима Печеновића.

Мора да га бијаше когод дирнуо, јер баш у тај пар говорио је тражени одвѣтник:

„Тако је то, тако. То вам кажем ја, адвокат Печеновић; а ко је адвокат Печеновић, то ће вам казати магистрат новосадски и архива бачке и торонталске вармеђе!“

То рекне, па се баци у позитуру, дигне главу охоло, па стане једном руком један брк увијати а другом други.

Ови су му били намазани, па су на крајеви изгледали као увоштен чизмарски фонал.

Они други стану се на ново грохотом смѣјати.

Они су се онда разумѣвали, па су се смѣјали једним мислима покренути једногласно; а ми морамо нашим читаоцима ствар мало разтумачити, да могу њихов смѣх разумѣти.

Печеновић није много радио ни у Н. Саду, а у бачкој и торонталској жупанији мого је имати процес и пол. Пак пошто се он бацакао, као да су архиве напоменутих јурисдикција, биле пуне његових алегата, а у ствари је било као што мало час рекосмо: то је наравно, да је тај контраст морао слушаоце на грохотни смѣх побудити.

Печеновић је био човѣк друштвен; он је дакле са своје стране што више доприносио, да се друштво боље забави.

Он је своју улогу мајсторски играо, а публика му је вѣштину радо награђивала, па су се они смѣјали да су им све сузе на очи врцале, а он је стајао, па их је гледао, као да хоће да рекне: Sublimi ferio sidera vertice!

У тај пар приступи му један знанац са стране и рекне му: „Коно, ено вас тражи онај калуђер!“

Печеновић се окрене и позна о. Теофана. „ А, ви сте, отче намѣстниче! Које добро?“

О. Теофан приступи сад ближе, поздрави учтиво све присутне, и одговори му: „Та имам велику бѣду, па сам дошо, да вас молим да помажете!“

Печеновић погледи тријумфирајући на своју дружину.

„Ето вам најбољег доказа. Не само Бачка [48] и Торонтал него и Срѣм тражи помоћи од адвоката Печеновића! Но сад с Богом. Хајдемо отче намѣстниче“ рекне овоме и пође с њим кући.

Један од дружине, по изгледу имућан у изображен трговац повиче за њим: „Коно! понесите пера и мастила!“

Овим се указивало на то, да се господину адвокату код куће перо разкречило а мастило сасушило, а тога ће му ваљати да информацију забележи.

Он се окрене натраг и одговори: „Гледајте ви ваш риф; а моје перо и мастило је овдѣ“ показујући на чело, као да њему нетрѣба ни пера ни мастила, јер све добро запамти.

„Е коно, опростите; нисам знао, да ви имате у глави мѣто мозга мастило!“ примѣти онај, што га је зајео, и сви се стану на ново грохотом смѣјати.

Међу тим је кона био до ћошка католичке цркве отишо, те тако му реплика остаде неприобштена.

Кад дођу кући, посади о. Теофана на столицу, а он напуни лулу, укреше на труд ватру, запали духан, сѣдне код стола и рекне:„Е сад ми казујте!“

О. Теофан стане му све казивати, како су [49] хтѣли куварицу шибати — како су њега осудили и у затвор тѣрали...

Господин одвѣтник слушајући разговор, као да је чине примѣњивао закону, и тражио забрањено доле, за то је ћутио, и уз говор калуђера по коју за себе реко... Scandalum publicum...homagium...birsagium...

„Шта велите господине“ запита о. Теофан, који није разумѣвао шта то све значи.

„Ништа, ништа... говорте ви само даље“ рекне му правознанац, „ово су наши рецепти.“

Калуђер настави даље: како се убо у ногу, нож тргнуо и оне разтѣрао.

Conatus homicidii, ... свештеници су... дакле pericidii ... ту стане махати главом и скупи уста...

„Шта је за Бога господине“ поплаши се о. Теофан; „ви нѣшто кисело гледите!“

Правозналац му само даде руком знак да говори даље.

Калуђер настави, како су га смѣста затворили и стражу поставили.

Minor potentia... centum floreni birsagium ex aequo inter actorem ac judicem dividendi...

О. Теофан престане говорити, кад ове латинске рѣчи чује, које су му сасвим нове биле, те није ни оно разумѣо, што би иначе мого по граматичком смислу знати.

Сад настане моменат, у ком су обоица ћутали.

Иза кратке почивке пусти господин адвокат велики један дим из уста, и рекне: „даље!“

Калуђер омахне главом, и приповѣди све до краја. „Е шта сад велите на то све господине!“ запита он, кад је све казао, што је држао да му ваља казати, а казао је и оно, што трѣба и оно што је мого прећутати. Али јуридички пацијенти су као и медички; они мисле да морају казати и најмању маленкост.

Адвокат је ћутао, премишљао, па онда оштро проговори: „Показаће њима Печеновић, шта је major шта ли minor potentia!... изтрѣшћу им џепове, да им ни мрвица хлѣба неће у њима заостати... имаће ту посла и вицишпан и седрија... до краљевске табле и септемвирата... до самог краља тѣраћу их немилице. Изтѣраћу им мачку на оџак, што но веле, да ће све пуцати!“

Док је адвокат овако говорио, окуражавао се мало по мало калуђер од свога страха и бриге.

Сад почне онај на ново.

„А ви се ништа небојте. Истина, да се из вашег дѣла може изводити conatus homicidii... и кад узмемо, да је то био ваш духовни [51] отац, и conatus parricidii. То није мала ствар... То се каже нашим језиком отцеубијство...“

Калуђеру стане коса на глави у вис скакати, и зној га пробијати, кад чује те страшне рѣчи.

Адвокат није на то пазио, него је даље говорио... „Из тога видите, да то није шала ни ствар мала... ариште... касација... десет година робија... а може бити и capitividium exempli causa...“ Ту стане махати главом, погледи у калуђера и рекне му озбиљним гласом: „појко, нисте добро радили!“

Калуђер се препао до дна свога срца. Све му тло клоне. Кад овако говори његов адвокат, да шта ће болан говорити противник, шта ли судије!

„Е мој господине,“ промуца напослѣдку. „Видим ја то и сам. Да је добро, неби ја к вами ни дошо. Него помажите ако можете... а ако неможете, а ви кажите искрено па да идем да скачем у Дунав док је раније, да небуде чуда!“ Даље није мого говорити. Зној му је све цурио низ лице. Извади мараму и стане га брисати.

На то почне адвокат, као да се са свим измѣнио. Глас му је био пун поуздања, он скочи са столице, узправи се охоло, и почне јачим гласом: „Та шта сте о преплашили? Знате [52] пред киме стоите? Ви стоите пред Печеновићем... а Печеновићу нису јошт никога затворили, а камо ли обѣсили... неће ни вас.“

То је била пуна истина, што је господин адвокат реко, њему нису никога ни затворили а камо ли обѣсили,.. али није никога ни заступао.

Међу тим то поуздање и тај сигурности пун глас охрабри калуђера, те је свога правозналца мирније слушао, кад овај продужи: „Имам ја пријатеља и у Вуковару и у Пешти... инквизицију ћемо обуставити... протоколе ћемо написати, како је за нас повољно... вицишпана ћемо подкупити... седрију ћемо подплатити... а онда је код краљевске табле готов посао... Него, имате ли ви попо мало цванцига... или талира... па ма и дуката... јер ће трѣбати... трѣбаће Бога ми, и то доста!“

Калуђер се бијаше мало окуражио, а кад чу за дукате, мало га капља неудари.

Дукати и он! Намѣстник кои сваку манастирску крајцару као светињу гледи и у манастирску књигу уноси... и дукати! То је contradictio in adjecto! Није дакле чудо, што са свим малодушно проговори: „Дуката!..а од куд сиротом калуђеру дуката!“

„И ви сте намѣстник?!“ рекне мало чудећи се мало невѣрујући адвокат. „Та намѣстници [53] манастирски треба да имају више новаца, него настојатељи. Знате како наши људи кажу: што црвено црквено, а што је бѣло, туторово цѣло. То кад се на калуђерски преведе значи: што је црквено, то је настојатељево, а што је бѣло, то је намѣстниково цѣло!“ На то се стане сам грохотом смѣјати, а како му је био глас кречећ и оштар, морало се у цѣлом дунавском сокаку чути, у ком му је кућа била.

„Ви се смијете господине“ рекне калуђер,„а мени је до плача. Ако то неможе бити без великог новца, ја сам обѣшен... Хајде вама јошт којекако за ваш труд смоћићу, имам нѣшто и отчинства. Али да купимо и солгабирова и јурасора, и вицишпана и сву седрију... тога блага нема ни сав манастир, у ком живим!“

„Но, но!“ тѣшио га је правозналац „није то баш толико, та непродају та господа своје увѣрење... него само за труд... да нетроше врѣме бадава... Пак онда ћемо видити, можда свега, тога неће трѣбати. Има у Срѣму господе ваљане.... честите... Нећу ни ја за мој труд много искати... та земљаци смо, па ваља један другом да помажемо. Него ћу ја све то да размислим... да разберем... да екскутирам дотичне законе... да видим децизије куријалне... пак онда ми дођите...а то ће бити за мѣсец дана све у реду: [54] и онда ћемо говорити по рачуну, на нека говоре цифре.“

Калуђер устане да пође: „Е добро, господине, ја ћу доћи, него шта сам дужан за овај разговор, да вам одмах платим, јер нисам рад бити дужан.“

Адвокат се усправи поносито, и проговори: „Шта ви мислите! Знате л ви да стојите пред Печеновићем, а Печеновић није јошт ни од кога узео ни крајцаре за савѣт; кад што напишем, ваља да ми се плати... а савѣтом помоћи човѣку то је nobile officium свакога адвоката обојега суда. За то смо учили. Није Печеновић на то спао, да гули сиротињу: њему је бог дао да може поштено живити: па ако може помоћи, помоћиће више Бога ради него наплате. Дакле дођите ви у своје врѣме; а ово је савѣт gratis!“

На то пружи калуђеру руку, и изпрати га напоље.

Кад о. Теофан изиђе од адвоката оде у Јовановоску порту, да му се мало глава разхлади, и да се у тишини размисли, шта да ради.

Дошавши у порту прође једно дваред горѣ долѣ, па онда скине шешир, протре чело, и мећући опет шешир на главу проговори: „Од адвоката нема ништа! То је пут дугачак. Боље ће бити, да и не задирем. Ако они пођу тим путем, [55] е онда се морам бранити, па по што по то! А ако они нестану на тај пут, онда би било од мене лудо да подадирем ствар, која се може за мене јошт зло свршити. Господин Печеновић има право. На том путу трѣба доста трошка. Хајде нека узмемо, да ће им мачку истѣрати на оџак, као што рече, али и мени неће бити на лако... Него да идем ја пре свега код епископа Хранислава, да видим, како ће се тамо ствар узети! Тако ће бити најбоље. Даклем идем одмах сутра!“

Са овим сврши сиромах калуђер своју шетњу и муку за тај дан.

4. Екселенција.

Осване дан, кад ће сиромах о. Теофан да приступи Његовој Екселенцији.

Ми смо досад свуда писали ексцеленција: ово је правилно по латинској граматици, али не по изговору нашега народа. И будући да сад о. Теофан приступа лично администратору митрополије, то ћемо ми ту титулу онако писати, како из његових уста изиђе.

Четвртак је био, кад се о. Теофан нађе у двору, да замоли за аудијенцију.

Аудијенције код наших екселенција, тражиле су се и давале овако.

Обично је долазио свештеник у двор епископов или митрополитов само онда, кад је имао или какову милост просити или какову немилост чути.

Није дакле чудо, што се сваки јављао мањим од макова зрна.

Ту се скинуо шешир још на капији од дворишта, па се ишло с голом главом прѣко авлије, на коју је случајно мого поглед високе једне особе баш онда пасти, кад је тај просјак или осуђеник туда пролазио.

Ко је год том авлијом мимо долазећег или изпред њега пролазио, добио је дубок поздрав од овога, па ма био и сам фурунџија, јер и код нас се знало за „милост малих људи“ па је сваки палио свѣћу и самоме ђаволу.

Док је ишо уз степене на први спрат, ту је сирома попа прокашљивао, да очисти грло за орацију, чешљао браду и косу, да небуде чупав, и приправљао нос, да му бурмутском самовољом недонесе какву замѣрку.

Кад се дошло пред врата од сале, ту се стојало и чекало, док се катани или собару свидило, да обрати своју високу позорност на попу, и да га запита шта ће.

Пред тим катаном или собаром клањао се свештеник до црне земљице молећи покорним гласом, да га пријави код Њ. Екселенције.

Овај је ишо у салу, пак онда изишавши, јављао је високу резолуцију, по којој је попа одмах ушо к свом поглавару, или је одлазио неимајући срѣће видити му усрѣћавајуће лице.

Овако је и о. Теофан доспѣо до владичиних врата, с том само разликом, што камилавку није скинуо; јер је ова по чину морала исто тако на свом мѣсту стојати, као клобук код војника. Ту је чекао дуго, јер собар се недаваше видити. Наравно да је у мислима опетовао по десети пут оно, што је смислио Екселенцији казати; и за то је имао очи упрте у прозор од ходника, а чело му је показивало, да се тамо нѣшто кува и пече.

Сад шклоцне брава на владичиним вратима, а о. Теофан сав се стрѣсе, мислећи да ће можда сама Екселенција изићи.

Врата се отворе, и једна свештена особа изиђе... али је то био дворски протођако-Варнава.

Варнава је био мирски ђакон, па је у калуђере отишао, кад му је супруга умрла. Он је био човѣк по нарави благ, а при том је свршио и философију. Био је дакле углађенији него многи онога времена.

О. Теофан познавао је Варнаву, и зато се обрадује кад га види, на та мало слободније [58] дишући запита, неби л мого Њ. Екселенцији ући.

Варнава се врати к владици, па за мало изиђе к о. Теофану с гласом, да га владика неможе сад примити, јер има конзисторију, него послѣ ручка у 3 сата нека се пријави.

О. Теофан оде кући, на излазећи из двора прогунђа: „Неће бити срѣће, одбише ме од врата.“

Да упознамо мало наше читатеље са Њ. Екселенцијом, с којом ће о. Теофан мало час посла да има, остаћемо код ње.

Епископ Хранислав, екселенција интерегнума послѣ смрти митрополита Станковића, живи јошт у спомену многога старијег Србина.

Он је био чудновата слика.

У науци и владању био је безпрепорно најбољи од свих наших оновремених епископа: али је имао чудноватости у понашању, које су му она својства у велико побијала.

Нарочито је био особењак према лѣпоме полу.

Приповѣдају, кад је био протођакон код митрополита Стратимировића, да су му послали двѣ женске, које су ради своје парнице прѣд конзисторију биле дошле, да га информирају. Ове су брже изишле напоље из његове собе него што су у њу ушле. Одмах за тим дозове [59] свога послужника ђака и заповѣди, да му собу тамјаном изкади.

Сто је и сто пута тај дан себи јасно реко: Шта ће рећи његова екселенција, кад чује, да су женске у мојој соби биле! Шта ће на то рећи његова екселенција!

Његова Екселенција није на то ништа рекла, јер није ништа о том чула; али се то приповѣдало дуго времена у Карловци, како је Хранислав кадио собе ради тога што су му женске особе прѣко прага у собу прешле.

Јошт је једну особеност имао епископ Хранислав у својој нарави.

Он је био прѣко мѣре чуваран, тако чуваран, да је већ прелазио у тврдице.

И са ове стране приповѣдају се многе ствари о њему. Ми ћемо једну споменути, која управо спада на нашу материју.

Хранислав је био као архимандрит настојатељ у манастиру Раковцу. Манастирско добро чувао је као зеницу у оку. Сва су бурад с пићем била запечаћена, и нигда се није продавало и истакало, да он није ту био.

Једаред пошље му један новосадски адвокат човѣка с писмом, да му даде нѣколико холби шљивовице.

Он прочита писмо и види шта се ту управо пише, али немогући се на ту мисао навикнути, [60] да од манастирског добра што даде, запита листоносца: „Шта ће твој господин од мене?

„Та ето ваљда пише у писму“, одговори овај, који је архимандрита познавао.

„Он иште шљивовице!“

„ И послао је ову чутуру!“

„А за што иште од мене шљивовице?“

„За то што је сам нема!“

„Хм! па зашто баш од мене?“

„Јер зна да ви имате најбоље.“

„Али није моја, него манастирска!“

„А ви му пошљите од манастирске!“

„А шта ћемо с рачуном?“

„С рачуном је најлакше. Два пут два шестнајест, па чист рачун.“

„Ја неумѣм такав рачун правити.“

„А ви подајте отцу намѣстнику, њега су већ научили.“

„Жао ми је, ал ћеш се вратити са празном чутуром?“

„А ви ћете изгубити онај процес код новосадског магистрата.“

„Шта? Изгубити процес То би била штета за манастир.“

Архимандрит се стане мислити, он прорачуни у памети, шта је боље по манастир, или ша даде адвокату шљивовице или да изгуби парницу. Најпослѣ слегне с рамени и промумла [61] кроз бркове: „Добро је кадкад и таковом светцу запалити свѣћу.“ Онда зазвони, да му ђак дође.

Док је ђак долазио, мѣрио је архимандрит чутуру очима. Учини му се повелика, па да се увѣри колико прима, запита писмоношу:

„Колика је та чутура?

„Сајтлик и по“, одговори овај, а чутура је ваљда и десет пута толико примала!

„Ал си мајстор“ примѣти на ово архимандрит. „Та ту иде много више.“

„Неиде господине; вама се то само чини. Зар се ви у чутурама разумѣте То само ми прости људи знамо, који из чутуре пијемо; а ви велика господа пијете на пол сајтлика, па вам се све друге мѣре чини грдне велике.“

На то дође ђак.

„Води овог човѣка у подрум, па му налиј“ ту чутуру шљивовице из оног бурета, знаш!“ Овде учини архимандрит руком знак, који је ђак разумѣвао.

Ђак прими кључеве од подрума и оде с писмоношом у подрум.

Кад дођу у подрум, нађу све у најбољем реду. Сва бурад запечаћена. И оно буре, из ког је ваљало дати шљивовицу, бијаше запечаћено.

Писмоноша узме бургију и пробуши дно, [62] гдѣ је ово било најтање. Шљивовица шикне прамом, и ови напуне чутуру. Запти писмоноша рупу, па онда узме чутуру, и поднесе је под нос.

„Хо, да лѣпа мириса, као босиљак. Није право, да се и ми мало ненапијемо.“ То рекне па онда дигне чутуру на напитницу и стане наздрављати.

„У здравље нашега господина настојатеља ове свете обитељи. Да му бог да да ове године напуни све хамбарове и све подруме. Стока му се хиљадила, а коке му дукате носиле. У славу божју а у његово здравље.“

За тим принесе чутуру к устнама и напије се шљивовице.

Међу тим се догодио интермецо.

Архимандрит није имао вѣре у ђаку, него је за њим полагано и сам пошо, сиђе се у подрум и стане на последњем басамаку.

Кад је онај наздрављао, чује ђак њеки шум на басамаци и баци очи тамо. У који пар онај чутуру принесе к устма, у тај пар опази ђак архимандрита.

Мал’ га неудари капља. „Господин“, пришапне писмоноши, и стане се спремати да се врати из подрума.

„Господин?“ одговори писмоноша лагано, „баш добро!“

На то дигне чутуру и почне другу здравицу: „У здравље господина архимандрита Хранислава. Да му бог да, да постигне на скоро како жељу своју, тако и жељу цѣлога народа, и да метне златну митру на главу, коју је заслужио ко ико!“

И опет принесе чутуру к устима.

Архимандрит се побои, да јошт која здравица непослѣдује, и зато приступи ближе говорећи: „Доста је већ здравица, хајдете само на поље!“

И тако се сврши ова парада. Али ђак добије добру ексхортацију, да он има налоге настојатељеве строго изпуњавати; па кад му се каже, да наточи чутуру, онда да неда и на здравице, и тако даље.

Овако је мислио епископ Хранислав о стварима, којих је ради о.Теофан долазио, да се тужи.

Сѣдница се конзисторијална сврши. Епископ је био болешљив па зато није никога задржао на обѣд. Он и Варнава ручали су сами. Био је пост, и Варнава је јео пасуља. А епископу лѣчници нису дали да једе варива, него су му наредили мало пилета.

Јео је што је морао; али није мого срдцу одолѣти, да неуздахне и нерекне: „Благо теби, Варнаво! Ти смѣш јести пасуља... а ја сиромах [64] морам да се патим са овим пилетом!“

Ово рекне, па на ново уздахне.

Варнави би боље годило пиле него пасуљ: али шта ће. Он погледа смирено на епископа и стане га тѣшити: утѣшите се, Ваше Високопреосвјашченство! Поста има још доста, а вама ће скоро бити добро, па онда нећемо ништа друго кувати него један дан пасуља а други сочива! и онда ћете жељу изтѣрати!“

„Бог из тебе проговорио!“ рекне му на то владика, али не иронично, него у пуној истини.

Како се ручак сврши, уђе момак и јави, да је дошо архимандрит Раковачки. „Баш добро“, одговори епископ. „Ја сам га и звао, да се с њим мало разговорим о тој саблазни у Ј...“

„Ту је намѣстник Ј...чки“, примѣти Варнава, „и моли, да га пустите пред себе.“

„Казао си ми јутрос“ одговори владика. „Кад дође, а ти га уведи.“

За тим устану од стола. Варнава цѣлива десницу св, владике и оде у свој стан у двору, а владика оде у своју собу, и прими архимандрита Раковачког.

Мало за тим уведе Варнава о. Теофана.

Овај метанише три пута и пољуби владику у руку, па одступи три корака у натраг и стане са спуштеним главом.

Епископ је дознао тужбу администратора, и братије манастирске против намѣстника од архимандрита Раковачког, кои је баш тога ради у Н. Сад к администратору митрополије био и дошо. Зато с негодовањем проговори о. Теофану: „Оче намѣстниче, ти си зло урадио?“

„Јесам, Ваша екселенција!“ одговори О. Теофан смирено.

„Ја нисам ваша екселенција; ја сам јошт само Ваше Високопреосвјашченство!“

„Ако нисте, а ви ћете бити“ одговори на то о. Теофан с најпунијим освѣдочењем, и онда настави: „па благо нама кад будете!“

Епископ Хранислав желио је јако да постане митрополитом, па му је свашта, било угодно, што је на то циљало. За то благо запита о. Теофана даље: „А шта је то било?“

„Ако допустите да Вам преповѣдим, ја ћу сушту истину казати.“

„Nemo inauditas convinci“ (нико нетрѣба, да се осуди док се непреслуша) одговори му владика. „Кажи, али по духовничкој дужности.“

(О. Теофан почне преповѣдати. Кад стане казивати како су куварицу злоставили... како су је хтѣли шибањем да каштигују... како су је по прњавору и селу у пол дана витлали... владика је све корак по корак од чуда и ужаса у натраг одступао, и напослѣдку се нашо већ код [66] врата друге собе. Преповѣдање намѣстниково мал није изтѣрало из собе владику, који је у оваковим стварма био осѣтљивији и од саме мимозе (најосѣтљивија биљка).

Кад је о. Теофан ову епизоду свршио, проговори владика у највећем чуду: „Па шта ће рећи свѣт на то! Шта ће рећи Illustrissimus Bitto(администратор жупаније срѣмске)! Шта ће рећи Њ. Ексцеленција гроф Ревицки (канцелар мађ. канцеларије)! Калуђери... жена... манастир... шибе... оче архимандрите“, окренувши се к овоме, „љуља се црква... прѣти нам нова Гоморра! А они о том у тужби ништа и неспомињу?“

„Спомињу“, – одговори архимандрит звучним басом; „спомињу, јест, али дакако онако фино, јест, како је по њих добро!“

Владика није мого да се од чуда поврати. Више је пута опетовао, као сам са собом говорећи:

„Калуђери... куварица... жена... шибе... Шта ће рећи Illustrissimus Bitto? Шта ће рећи Excellentissimus Reviczky?.. Па ја администратор... ја глава... С главе риба смрди... а capite piscis... Ја крив... ја крив... А ту конгрес...ту избор митрополита... Ал ће се радовати Рајачић (владика вршачки)... То је таман вода на његову воденицу... Живковић ће (темишварски владика) рећи: Ето ти Хранислава... [67] Хранислав је светац, а гле шта му раде калуђери... Хранислав је крив... Није Хранислав крив... крив је (Станковић) митрополит; умро ексцеленција Стратимировић... умрла дисциплина у богословији, у свештенству, у цркви, у манастирима... нема више архимандрита Крстића... нема игумна Иринеја... архимандрити само знаду упрегнути 4 коња па хајд у Руму, части се, онда у Митровицу, части се... зови сто гостију у манастир, части се... а игумни опашу двѣ педи широк црвен појас, па разкопчају горњу мантију, па хајд по прњавору, да га виде како је лѣп, као црвен петао! А калуђери... А bove majore discit arare minor (од старијег учи млађи), плету курјук и браду... лакиране штифле... шешир ко локвањ, да непоцрни... па лѣп попа, па цифраст попа... Ша онда да буде? русвај! Ко да је крив! Администратор Хранислав! Није крив Хранислав... Само нека буде, што би ваљало да буде, показао би њима Хранислав, да је у њему оживио други Стратимировић.“

„Па то није немогућно“ проговори архимандрит своим мирним озбиљним басом...

Владици се слегне мало жуч на ову примѣтбу, и заћути.

Ово употрѣби архимандрит и рекне о. Теофану, да говори даље.

О. Теофан почне казивати, како се он мучи, да се добро манастирско сачува, а како администратор троши... харчи... разсипа. Он је то примѣрима разјашњавао... па је и послѣдњи бал описао, како је био... Може се мислити, да се чуварном владици кожа јежила и коса на глави од ужаса дизала.

Он је више пута од чуда узвикнуо, руку о руку ударио... ћелепуш час пол с главе свинуо, час пол на главу метнуо.

„Ми ћемо пропасти... пропашћемо, оче архимандрите... Док још неизумрѣте ви, који сте из школе Стратимиревићеве и Иринијеве, биће како тако: а послѣ ће бити... знате, шта ће бити? манастири ће падати под конкурс... калуђери неће имати хлѣба... Неће бити чаше вина у манастиру да се света служба служи... То ће бити, да, тако ће бити, па ћете видити. Крајње је врѣме, да се ти људи стегну... да се у запт узму... Ако то тако дуже потраје, знате л шта ће слѣдовати? Народ ће се дигнути, па ће та добра у своје руке узети, а разкошне настојатеље уклониће од управе манастирске, кад неуму да је руководе, а влада ће казати: имате право, кад нису за то, нека нешкоде сами својој цркви ни манастирима. А калуђери неће се смѣти ни појавити у народу да просе милостињу, него ће им људи [69] рећи: ви разсипате, а ми од уста да одкидамо, па да вам дајемо; ви недржите бдѣнија него пијанке; ви непостите него се гостите; ви непокривате манастире цигљом ни лимом него интабулацијама... па јошт ово... па и ово... идите па радите како знате. Наши стари подигли су вам велике куће, дали су вам велике грунтове... Но кад ви тако с њима поступате, ми ћемо нашу крајцару на што боље и племенитије употрѣбити. А како народ од калуђера руке своје дигне, неће нико у њихов ред ни ићи, па ћете видити, да ће доћи врѣме, да ће бити манастира али калуђера бити неће.“

„Али да непадне кривица на нас,“ продужи владика окренувши се к архимандриту... „да небудемо и ми криви томе разсулу, оче архимандрите, морамо чинити своју дужност. Ми морамо бити строги... праведни али строги. Зато ћете ви отићи тамо са консисторијалним бележником, па ћете цѣлу ствар изпитати, и што је нуждно наредити. Ја вам дајем пуну власт, да можете учинити ондѣ на мѣсту све што буде потрѣбно, па само да ме о свему извѣстите. Нека вам Варнава напише нуждно изаслање, а ја ћу га одмах подписати.“

„Како изволѣвате,“ одговори арлимандрит. „И ја судим, да морамо бити строги, јер ће сва дисциплина изтајати као восак на сунцу. [70] Јест... Него оче намѣстниче, нисте нам јошт ништа казали о правом предмету администраторове тужбе. Он јавља, да сте ви потегли на њега ножем, и да су се само бѣгством могли спасти од велике бѣде и несрѣће. Јест. Кажите како је то било!“

„Ето видите, докле то иде“, проговори владика у очајању, „Ми ћемо јошт дотлѣ дотѣрати, да ће бити и онога, што несмѣм ни да изречем.“

О. Теофан приклони главу, и смирено проговори: „Огрѣшио сам свети владико, и радо ћу пољубити свету десницу, која ме буде казнила. Али није тако било опасно, нити је на зло смѣрало.“ Сад приповѣди шта је и како је било с ножем. „Овако је било. Ево грѣшника, а ту је судија: ја ћу сваку пресуду са синовном покорности примити!“

Владика Хранислав био је пѣсник. Он се у своје млађе врѣме надтицао са Лукијаном Мушицким на двору митрополита Стратимировића: и колико је традиција до оно доба донела, ми смо год. 1830. јошт слушали, да су многи давали предност Храниславу.

XXIII ода у I. књизи Мишицкових стихотворенија садржи одјек овог одношаја.

У овој оди пита Мушицки:

Смемо ли, Пијеридо, у Карловце, дрзко где поју: „Отступи ти пијто просте“.

А ово је била Хранисављева најновија пѣсма митрополиту Стратимировићу год. 1816. списана. И доиста, које смо год пѣсме Хранисављеве пред очи добили, у свакој је дисао прави дух пѣснички.

Владика дакле Хранислав био је доиста пѣсничка природа. Може се мислити, како се са овим ножем, који о. Теофан истина на обрану бијаше подигнуо у зрак, сложи читава поворка слика, грозних, црних и крвавих пред духовним оком пѣсника-владике. Он се стрѣсе од грозе и повиче: „На што калуђеру нож! Зар он неможе гризти зубма оно мало хлѣба, што понесе у шуму. Није него да му припашемо сабљу. И онако изгледа та сцена, као да су ту били пијани солдати, а не смирени изпостници. Нека само чује то Њ. Величанство, па да виш шта ће рећи! Шта ће рећи? Та то су солдати, тамо не могу владати владике, тамо трѣба дати генерала за заповѣдника. И то би било и право: калуђери са сабљама и пушкама, и владике са штурмхутом... то би лѣпо стојало... Оканте се ви ножева. Како једу Турци без ножева... па и без виљушака... како су се толики пустињици хранили без свих тих апарата? Али ту би трѣбала стега и гвоздена рука... [72] и може бити да ће јошт доћи врѣме, да ћемо и сами желити, да нам дођу на управу генерали и обрштари. Да виш како би се онда све у своје врѣме урадило... да виш како би рачуни изгледали. Али ако и недођу генерали и обрштари на управу, доћиће зацѣло капут, и онда ће вам бити по вољи, а сад се између себе кољете и износите своју наготу на видѣло. Нека вам буде. Ја само знам, да ћу ја чинити своју дужност. Строг изпит и праведан суд!“

„Ваша екселенција“, почне о. Теофан.

Владика прсне: „Нисам ја екселенција... а ласкачи су најгори“...

Сиромах о. Теофан протрне сав. Но поврати се и понизно проговори: „Нисам мислио ласкати. Реко сам Вам екселенција, што сам држао, да администратор митрополије свакако више стоји него редовни епископ. А најпослѣ ми то нѣкако иде у реч, може бити, што желим, да тако буде. Што се ствари тиче, ја ту немолим, да ме штеде и заклањају: нека ми буде како сам заслужио. Али само молим, да буде изтрага непристрана и суд праведан, а то мислим, да ми се неможе у грѣх уписати.“

„Ја ћу послати господина архимандрита Арсенија: против тога неможе нико никаква приговора учинити!“

„Боже сахрани“, примѣти о. Теофан, који [73] се у истину обрадује, што ће ствар у руке тога мужа доћи, кога су сви као разборита, страстима неподложна познавали. „Мени ништа неможе бити повољније, него да високопречестњејши господин архимандрит Арсеније на изтрагу дође. Он је строг, али и праведан: што он рекне, ја ћу примити, па ма ми се и главе тицало. Само јошт молим, да би ме заклонили од злостављања братије, док комисија недође. Јер они могу мене дотле и утаманити, а то неби било право. Ја молим, да би ми дали писмо на администратора манастирског, да ме недирају, док недође комисија.“

Владика се био међу тим мало, разхладио, и зато му одговори повољно. „Нека вам буде; наредите оче архимандрите, да намѣстник добије писмо, да га недирају, док ви неизиђете.“

О. Теофан метанише, пољуби владику у руку и оде са архимандритом у дворску канцеларију да прими писмо.

За кратко врѣме буде све наређено, и сиромах намѣстник крене се сутра дан у манастир.

Ми се нећемо више са епископом Храниславом састати, и зато ћемо јошт коју о њему да наведемо.

Епископ Хранислав имао је извѣстно много дара и науке; али слѣди хисторичне нити [74] је у нашој књижевности, нити у наглој цркви оставио.

Од године 1726. водио се бој између народа и клира о упливу онога у црквену управу.

Повѣстнички моменат у овом чини инштрукција за будимске (XIV. пунктова) посланике на сабор од те године.

Сабор београдски од 1730 знаменит је ради побѣде, коју је народ на њему задобио, пошто су ту пунктови будимске инштрукције били примљени.

У тим се пунктовима искало:

1., да народ бира епископе;

2., да народ бира управу народних добара;

3., да се без сабора ништа не свршује ни у народним ни у црквеним стварма.

Но побѣда ова од год. 1730. била је илузорна. Хијерархија је против ње радила.

Влада јој је била на руци.

Одтуда је слѣдовао жесток сукоб између хијерархије и народа, који је 1778. године на врхунац доспѣо, и у писму Србаља будимске епархије, писаном митрополиту србском, свој израз добио.

Но превага хијерархије све је постајала већом, и будимским заступницима даје се улазак у сабор од год. 1790. само wenn sie recht artig sein warden, sonst warden sie hinausgeschmissen. [75] Ово нису праве рѣчи дотичног Erlass-a, али прави смисао.

Године 1790. дође Стратимировић на прѣсто патријарха Арсенија III. Он учини примирије с народом. Управо наступивши велики догађаји у Европи баце наше мало гибање у запећак.

Митрополит Стратимировић имао је доста од државника у себи.

Он је држао ред у свештенству и калуђерству, да се неда повода тужбама, и да се неузбуди нова навала.

Што је чинио против закључака саборских, чинио је тајно.

Али је уједно морао држати под уздом и сваки напрѣдак и сваки намѣри му противни развитак духовни.

Његова политика била је чисто конзервативна.

Овим је духом дисао и епископ Хранислав, и ми смо тај дух опазили већ и у разговору са о. Теофаном.

Митрополит Станковић био је већ либералнији: али је мало митрополисао. Па ипак се под њим појави гибање новога живота у свештенству и калуђерству. Они ударе на прѣчаге духовног развитка; ови на прѣчаге дисциплине.

Ту се морала или стара политика по што по то одржати... на ово се чинио позваним епископ Хранислав; или се морао сасвим нов правац узети... овај је налазио презумтивног представника у епископу Рајачићу.

Но нити је онај могао стари ред одржати, неимајући енержије довољно и снаге; нити је овај био успособљен, да нову еру својом иницијативом и својом снагом створи, неимајући довољне науке ни стварајућег духа.

Прѣко епископа Хранислава пређе повѣстница муком. Он умре као епископ бачки, без слѣди: ни саме му пѣсме нису га штампом преживиле.

Епископ Рајачић буде на скоро већином сабора позван, да прими управу црквену у своје руке. С њиме ћемо се састати, и онда ћемо можда коју и о њему проговорити.

Од епископа Хранислава остала је у традицији нашој жива његова калафа. Калафа је она кутија од плеха, у којој се носе калуђерске камилавке, а и епископске круне.

Епископ Хранислав носио је своју калафу увѣк уза се. Чинило се да стоји на њој написано: omnia mea mecum porto (све своје носим уза се). Говорило се, да му је та калафа била оно, што је садашњим банкијерима вертхајмова каса.

Садржај те калафе остао је тајна за увѣк.

За живота није ником допустио, да у њу завири; кад је умро, није било у њој ништа видити.

Ко је био код њега кад је умирао? незнамо; како је садржаја калафе нестало? и то незнамо; можда ће будућност донети „тајне Хранислављеве калафе“.

5. Дворска комесија.

О. Теофан није био „сазидан“ од примања код Његове Екселенције. Више је очекивао од свога говора. Смислио бијаше све лѣпо и красно: како ће екселенцију задобити, показујући му се највећим привржеником и поштоватељем његових великих заслуга; како ће ствар представити у свѣтлости, да сва ова падне на њега а противници да дођу у мрак и таму; како ће заузети старѣшину својим идејама, које је о задаћи калуђера и манастира имао: но све то паде у воду.

Екселенција се бијаше разљутио уобште на поступање калуђера, па тако паде и он с њима у један кошар.

„Кажем ја, да неће добро бити“, говорио је самом себи кад је из двора епископског изишо. „Како ме јутрос епископу непустише, већ [78] сам знао колико је куцнуло. Кад човѣк што почне, па му хоће да пође за руком, а оно се само од себе развија; а кад се што почне, па прекине, увѣк ће рогобатно да изпадне. То је сигуран знак, да неиде само собом: а што се силом надвезује и крпари, то неизпадне никада чисто и цѣло. Но што му драго: барем сам се осигурао од насртаја братије у манастиру до излазка комисије; а кад једаред господин архимандрит Арсеније дође у манастир, онда ако ме казне бићу зацѣло и крив.“

Сутра дан сѣдне на кола и оде у манастир.

Администратор манастирски већ је имао глас, да је о. Теофан био код администратора митрополије, па је промислио за сваки случај, како да се влада. Нарочито је добио из двора у Карловци поруку, да ће на сваки начин доћи у комесији и протођакон, са овим је већ био и знао је, да му је пријатељ.

О. Теофан, кад се од пута мало очисти и уреди, оде к настојатељу, и преда му писмо од администратора митрополије, у ком му се јавља, да ће до који дан доћи у манастир дворска комесија, а дотле да сѣде сви на миру, и намѣстника никако да недирају.

Настојатељ је намрштен читао бурунтију. Кад је прочита, поцѣпа је на ситно комађе и трѣсне је о земљу.

„Ја сам господар у манастиру, и нико други“, повиче на то из петних жила, и погледи на намѣстника закрвављеним очима. Док недође суд од честњејше конзисторије, дотлѣ ће стојати, што сам ја наредио. Ви ћете оче Теофане, одмах у вашу ћелију, па ћете бити у аришту, као што сте и били; али вам савѣтујем, да непокушавате више бѣгати, јер ћете зло проћи. Стража ће добити строгу заповѣст, да вас одма из пушке убије, како се макнете, да бѣжите. Научићу ја вас држати свете обѣте, које сте положили. Кад ја заповѣдим, ви морате слушати, слѣпо слушати, па било вам право или небило. Сад одлазите... па тубите, што вам рекох!“

О. Теофан није се надао оваковом дочеку. Међу тим и он је имао доста времена размислити, како му се ваља држати. Зато и сад одмах одговори: „ја сам шиљао више пута ђака к вама, да ме пустите преда се, да вас као млађи за опроштење молим, јер сам пронашо, да је то моја дужност. Ви ме нехтѣдосте примити. Ја тому нисам крив. Сад стојим пред вама, и хоћу ову прилику да употрѣбим, да вам то кажем, што сам вам онда казати хтѣо. Ја нисам послушао вашу прѣсуду: као калуђер погрѣшио сам. Моје је било послушати, па онда правду тражити. Ја сам нехотице нож на вас [80] диго; нисам, бог ми је свѣдок, ни на крај памети имао, да га против вас и братије употрѣбим, али сам вам њим загрозио. Ту сам погрѣшио. Кад дође прилика, да трѣба трпити или нападати, калуђер ваља оно да избере. Признајем дакле да сам погрѣшио и као калуђер и као млађи и у једном и у другом случају. Зато вас молим да ми опростите. Овим сам своју савѣст олакшао: а ви чините, како најбоље знате. Ја ћу ићи у моју ћелију, и сматраћу се ариштанцем; бѣгати нећу, тог се небојте. Да сам мислио бѣгати небих вам овамо ни долазио. Стражу можете ставити. Моја рѣч везаће ме више за моје ариште, него пушка вашег стражара. Стража може и заспати, а може се дати и подкупити: а моја рѣч остаје навѣк будна, нити се даје уклонити, док ме ви од ње неодрѣшите.“ То рекне, метанише, и приступи руци настојатељу, али му је овај недаде цѣливати. О. Теофан учини на то своје метаније, као да је рукоцѣлованије извршио — ни оде у своју ћелију.

Настојатељ није разумѣо духовно разположење свога противника. Он помисли, да је то слѣдство, што су га у Н. Саду зло примили, и добије јошт више куражи. Стави једног шумара на врата од Теофанове ћелије, али га више ничим није узнемиривао.

Приобшти и другој братији, што му је о. Теофан говорио, и ови су у пуној сигурности очекивали конзисторијалне изасланике.

Непрође нѣколико дана, а ови дођу. Дође архимандрит Арсеније, као што је отац Теофан желио, али дође и протођакон Никанор, као што је друга страна очекивала.

Комесија је дошла у вече. Господа чланови вечерали су и отишли спавати: о самој ствари није се рекло ни рѣчи. Само је архимандрит наредио да се сутра у јутру сва братија у манастиру нађу, и да нико на страну неодлази.

Сутра у јутру дође администратор манастира к протођакону, да га зове на зајутрак.

Том приликом метне на стол нѣшто у хартију замотано, и рекне понизно:

„Ово су дијурне ваше, високопречестњејши господине!“

„Какве дијурне?“ разрогачи се на њега протођакон.

Господин протођакон био је млад човѣк, од виших људи, степенитог раста. Очима је стрѣљао; а строј вилица показивао је особиту снагу те партије лица. Глас је имао јак: и обично је вико, кад је говорио. Држање тѣла имало је значај изазивања.

Појава на сваки начин необична, снажна, импонујућа; к том морамо додати, да је у том [82] тѣлу становао дух јако даровит, воља безобзирна. И онда може сваки схватити, да је тај човѣк, ако је и млад био, могао крхати и ломити.

Глас, којим је он изговорио оне рѣчи: „Какве дијурне?“ поглед, којим је администратора усрѣћио, и држање, које му је тѣло при том заузело, поразило је сиромака дијурнодавца.

„Зар ти мислиш да сам ја просјак, па не могу дочекати?“ загрми протођакон на ново, и администратору осѣку се ноге.

„Сахрани боже!“ почне он муцати.

Протођакон му недаде изговорити, него се на ново осѣче:

„Или ваљда мислиш, да ме подкупиш тим тричавим дијурнама!“

То рекне, па лупи руком по хартији, те ова одлети на под, и стани се под постељом.

„Одлази од мене!“ дрекне за тим на настојатеља; „ја нећу ни да ко може помислити, да је која странка мене приватно информирала. Одлази: биће мѣста, гдѣ ћемо се састати.“

Настојатељ се стане обзирати за вратима, па онда обзирући се сад на врата сад на протођакона, једва се дочепа браве, те измакне на ходник.

„Јао!“ рекне настојатељ ходећи у своју ћелију, сам себи. „Шта је то? Одкуд се надасмо, да ће нас сунце грѣјати, одтуда нас лед бије?“

Друга братија покуње се, као да их је ко ладном водом прелио, кад чују, како им је прошо настојатељ код господина протођакона.

У девет сати позову настојатеља к архимандриту.

Овај је сѣдио на канапету, пред којим се стол налазио; а са стране код стола сѣдио је протођакон, пред њим хартија, перо и мастијоница.

Изтрага се дакле започне.

Кад уђе настојатељ у собу и види ове припреме, прође га језа, и срдце му стане чудновато куцати.

Архимандрит Арсеније почне мирним духом и тихим гласом говорити:

„Оче администраторе! Дошле су против вас нѣке тужбе честњејшој конзисторији, које, ако се оправдају, неће служити ни вама ни обитељи на чест, и моћиће имати велике послѣдице. Јест. Честњејша конзисторија изаслала је мене и господина протођакона Никанора, да ствар изпитамо и успѣх нашег изслѣдованија, честњејшој конзисторији поднесемо. Јест. Ево нашег изасланија, које молим да се у записник уведе.“

Овим преда протођакону изправу, о којој бијаше говор.

„А ви ћете сад на сва моја питања одговорити, [84] али по души, истину, како се то свештенику пристои.“

„Хоћу високопречестњејши господине!“ одговори настојатељ уситнив гласом.

„Дакле,“ настави архимандрит, „чујте, да вам кажем шта на вас доносе. Ви сте ових месојеђа у честној овој обитељи држали нѣкакав бал са мирјани, и ту сте се сви поизопијали, и саблазн велику учинили. — Ви сте манастирску куварицу хтѣли да дате шибати, па сте је у пол дана кроз ваше калуђере и слуге по прњавору и селу гонити и тражити дали. — Ви сте отца намѣстника ове куће осудили на ариште, па кад он није хтѣо у ариште ићи, ви сте га у његовој ћелији заковали, и стражу му пред врата ставили. — Шта велите ви на све ово?“

„Истина је, високопречестњејши господине архимандрите,“ почне настојатељ бранећи се, „да сам ја ових месојеђа једно два три мирјанина на вечери имао, али су то људи поштени, који су често манастиру добру услугу учинили; истина је, да сам их том приликом чашом вина угостио, али то су људи имућни, који светом овом храму велике користи дају.

Али, да смо се ми опили, да смо саблазни чинили: то није истина високопречестњејши господине+; то немојте ни помислити. Како бих ја, [85] који желим да данас сутра степеном игуманства будем одликован, тако што учинио? Ни за живу главу. То је клевета, пуста клевета.

Призовите ове људе, који су ту били — ево им имена“ — ту преда настојатељ нѣки списак имена комесији — „изпитајте манастирске ђаке и слуге — ево им имена овдѣ — па ћете се увѣрити, да смо ми само тихо и то не у трапезарији него у једној собици на страни мало вечерали и чашу двѣ вина попили, па су се онда око девет сати сви људи својим кућама разишли. Оволико могу на свештеничку савѣст као истину признати... а друго је све клевета.“

„Што се пак тиче куварице, истина је, да сам је дао тражити по прњавору, али не да је дадем шибати, него да је предам суду, јер су ми били јавили, да је нѣке сребрне кашике и ножеве манастирске собом била понела. Ја несмѣм допустити, да се манастирско добро разноси; па сам зато тражио, да га тим путем сачувам. Истина, да су се послѣ ти ножеви и кашике нашле, али су се дѣца уплашила, да их нестане, па су ми брже боље рекли да их нема. Али, да су је натраг довели, неби јој ништа било, пошто би се показало, да су ствари ту.“

„А шта имате казати на тужбу о. Теофана?“ запита на ово архимандрит.

„За отца Теофана истина је све, што сте казали. Али то је он заслужио. Он се противио прѣсуди, што му је збор братије донео, а послѣ је ножем на мене ударио, и да нисам утеко, ко зна шта би било. То ће сва братија посвѣдочити. И зато сам метнуо стражу пред његова врата, да ноћу на мене неудари, и да ме незакоље!“

„Јесте л’ све прибележили, господине протођаконе?“ запита на ово архимандрит.

Протођакон одговори: „Јесам.“

„ Е сад би долазио ред на свѣдоке. Ми ћемо дакле позвати све људе, које сте ви овдѣ побележили. Само јесте л’ ви сигурни, да ће они све потврдити, што сте ви рекли....“

Настојатељ недочека да архимандрит доврши, него живо повиче: „О тога се небоим; они ће све потврдити, ја сам већ са свима наредио.“

„Букване!“ зачује се са стране протођакона кроз зубе и потмуло, али разговетно.

Настојатељ небијаше разумѣо, него мислећи, да га протођакон што пита, окрене се њему и рекне: „Заповѣдајте пречестњејши господине?“

„Незаповѣдам ништа“, одговори протођакон, „него сам мислио од куда долази рѣч „букван“, па ми паде на памет, да се деривира од „букве“ [87] а буква има у звателном „букво!“ Имате л’ ви у манастиру коју букву?“

„О имамо их доста“, одговори настојатељ; „овдѣ су скоро све саме букве, мало храстовине и имамо!“

Протођакон се неузмогне уздржати, да му на то неодговори са чујним „бе!“

Настојатељ се забезекне, шта је то, кад овај звук чује, који несадржаваше ни на који начин што за њега похвално; а архимандрит окрене лице на страну и насмѣши се мало.

Затим продужи архимандрит свој говор. „ја сам вас питао, да ли сте сигурни, да ће именовани свѣдоци потврдити то што кажете, зато, да иначе људе нетрудимо, јест, јер је сад врѣме радње.“

„Потврдиће, све ће потврдити“, примѣти настојатељ и по други пут, незнајући смисао предишавшег интермеца, пак да покаже да је то свето писмо, што говори, дода: „И доћиће ови, те јошт како радо; они су данас сви код куће, и чекају само, да се позову. Доћиће, како неби дошли. Ја сам на то мислио, па сам о људма све утврдио.“

Протођакон опет нѣшто проговори кроз зубе; али то нечује нити архимандрит нити настојатељ. Него је морало бити што издашно, јер се при том јако намршти.

Архимандрит у својој благости проговори: „Е видите оче администраторе. Из ваших рѣчи мого бих ја посумњати, да сте ви људе научили шта да говоре, јест. А кад би људи овамо дошли, морали би се запитати, да их није ко научио, шта ће да говоре, јест, и морали би се опоменути, да ће се можда на своје рѣчи морати заклѣти, јест. Па би могла велика неспретност изићи. Него ћемо одложити преслушавање људи на сутра, а дотлѣ ћемо видити, хоће ли бити потрѣбно, да се преслушавају. — Сад ми пошљите отца Митрофана и Амфилохија, а ви се нађите ту пред врати.“

Настојатељ оде.

Архимандрит погледа на протођакона, па се насмѣши и проговори му: „А од кад се ви бавите са науком о шумским дрвима?“

Протођакон мало једовит, одговори: „Кад човѣк види буквана, одмах му мора и нехотице пасти на памет „буква“. Али сам већ прѣко ботанике прешо, и у зоологију ушо, јер оно, што ми се чинило да је буква, није дрво, него животиња, које је име у титулатури људској jus civitatis добило?“

На ове рѣчи уђу Митрофан и Амфилохије• Држаше се продрзљиво, али у лицу бијаху блѣди као крпа.

Архимандрит их опомене, да му кажу истину, што их буде питао.

„Хоћемо!“ одговоре обојица у један мах дрзко.

„Ви знате, чим вас куварица манастирска бѣди?

„Знамо“, рекне Амфилохије. „Одкуд би знали?“ примѣти Митрофан у исто врѣме.

На то упру очи један у другога, питајући се, шта урадише и један другога корећи.

„Ви знате, оче Амфилохије, а ви незнате, оче Митрофане“, проговори архимандрит сасвим мирно.

Протођакон се окрене мало на страну, и промумла: „Овдѣ су све саме букве, нема ни једног храста!“

Архимандрит продужи: „Ко незна, оном морамо казати. Дакле чујте оче Митрофане“. На то узме тужбу и прочита им је.

„Шта велите на то?“

„Није истина!“ викне Митрофан.

„Све сама лаж!“ придода Амфилохије; већ се видило, да су се мало извѣштили. Сад нису у једаред говорили, него је један чекао, да чује, шта ће други најпрѣ рећи.

„Гдѣ су јој свѣдоци?“ примѣти Амфилохије, мало обѣстно.

„Неможе она то доказати!“ придода Митрофан сигурно.

„Она вели да ће се заклети, да је било тако“, рекне архимандрит.

„И ми ћемо се заклети, да није било тако!“ рекне Митрофан.

„И то сто пута ћемо се заклети,“ дода Амфилохије.

„То неиде. Ви се неможете припустити на заклетву“ поучавао их је архимандрит.

„А како се може њој допустити да се закуне“ стане мудровати Митрофан. „Та ми смо свештеници, а она је тек само једна куварица, ваљда је наша прѣча него њена.“

„Видим ја већ, куд се овде иде!“ дода Амфилохије. „Њој се држи страна. Ми смо само прости калуђери, а прост калуђер није нико и ништа!“

„Добро, добро!“ примѣти на ово архимандрит мирно као и прѣ тога. „Све ће то доћи у записник, па ће честњејша конзисторија донети рѣшеније. Јест. А хоћете л’ се заклети на оно, што сте на о. Теофана казали?

„Ја хоћу“, одговори брзо Амфилохије.

„А шта смо казали?“ запита Митрофан, који бијаше заборавио, шта су против Теофана били у тужби навели.

„То сте сами писали, те ваљда нетрѣба да [91] вам најпрѣ кажем!“ рекне на ово архимандрит, намргодивши се мало. „А ако хоћете, да поступам с вама са свим по закону, а оно ви, оче Митрофане останите овдѣ, а ви оче Амфилохије идите напоље, па ћу вас звати, кад будем готов са вашим другом.“

Она двоица стану се згледати. „Шта смо оно писали“, запита Митрофан тихо свога друга.

„Наје слободно договарати се“ примѣти архимандрит и пресѣче им потајни разговор. „Чините као што сам реко; и док сте заједно, опомињем вас, да истину говорите, јер ћете се на рѣчи заклети, а тешко оном, ко се криво закуне, јест. Излазите оче Амфилохије!“

Зној пробије и Митрофана и Амфилохија, кад чуше о кривој заклетви.

Митрофан помисли, боље је да неговорим ништа, него да се у лажи ухватим. Зато рекне брже боље, док му је ту друг, да и он то чује:

„Ја незнам ништа од свега тога; па нећу ни да свѣдочим.“

„Незнам ни ја ништа“, похита отац Амфилохије, „нећу ни ја да свѣдочим.“

Архимандрит их погледи прекорљиво, и рекне им: „идите обоица на поље.“

Ови се стану клањати до земље, па гледећи из потаје, то на себе узајамно, то на архимандрита [92] и на протођакона, извуку се на ходник.

„Хоћу л’ и то у записник увести?“ запита протођакон архимандрита, смѣјући се грохотом.

„Шта то?“ запита га архимандрит.

„Да је настојатељ за свѣдоке довео пред комисију две „кукавице.“

Архимандрит мало развуче устне, и проговори: „То можемо устмено казати, а гриота би било труда то написати. Јест.“

Архимандрит зазвони и уђе настојатељ. „Зовните отца намѣстника, па дођите и ви с њим.“

Овдѣ ће наши читатељи запитати: „Да збиља! А шта је са о. Теофаном? Је ли он јошт у аришту и под стражом?“

Није! Кад се администратор манастира увѣрио, да је о. Теофан сасвим миран и скроман, и да доиста онако мисли како је говорио, онда га опрости страже, и само наложи, да изван ограде манастирске никуда неизлази.

О. Теофан захвали се администратору на овој олакшици, и држао се наредбе тврдо.

Он је чуо, да је као јуче дворска комесија дошла, и надао се, да ће га тај дан преслушати.

Али је држао, да ће на њега тек послѣ подне ред доћи, док се најпрѣ администратор, [93] братија, и њихови свѣдоци преслушају, а разумѣо је био, да се настојатељ за добре свѣдоке већ постарао.

Тргне се дакле мало, кад јошт далеко прѣ подне ступи у ћелију му сам настојатељ, па га позове, да дође пред комесију.

Одмах помисли у себи: ови ме тако брзо позивљу и сам администратор долази по мене... мора да им нестоје акције најбоље.

Али се одмах прибере, на све приправан оде са настојатељем, који га пред комесију изведе.

Ту су стојала обојица.

Архимандрит прими их благо.

Протођакон баци један од својих поражујућих погледа на намѣстника.

Архимандрит поћути, па онда почне говорити:

„Оче администраторе! Отац намѣстник тужио се на вас Њ. Високопреосвјашченству господину администратору митрополије, да сте га, неумѣстно судили, и без разлога осудили, те да сте га послѣ самовластно и насилно у његовој ћелији заковали и под наоружану стражу ставили; кажите сад, стоји ли то, и чим мислите, да можете то оправдати!“

Администратор се накашље, и поуздано одговори: „Истина је, високопречестњејши господине, [94] али је заслужио, и ја сам му по праву судио.“

„Шта је дакле урадио?“

На ово питање стане се настојатељ за одговором обзирати. Што му је прије било са овим чисто, то му сад нехтѣде ни на уста. И зато муцајући стане одговарати: „Он је... он је... он је“, овдѣ мало застане и заћути.

„Но, шта је управо урадио?“ запита архимандрит упућујући га на што управо има да одговори.

Настојатељ немогаше очевидно да нађе одговора, барем у тој форми не. Већ се почне и зноити од ревности, којом је одговор тражио; али му очевидно труд недолазаше до успѣха. Остави се дакле те форме, и почне другом. „Он није... он није“,... аја, и тим путем неиђаше. Зној га свега облије, и он стане марамом брисати лице и трти чело.

„Немојте се са формом слога мучити“, примѣти му архимандрит мирно и пријатељски. „Кажите просто, шта је учинио... или ако какву заповѣст није изпунио, кажите, шта није учинио.“

Но то је био врат, што о. Теофан нити бијаше што учинио, што небијаше просто учинити, нити што неучинио, што му ваљадијаше чинити.

И доиста био је настојатељ у правој неприлици.

Најпослѣ нагне једним путем, мислећи, куд пукло да пукло.

„Он је оставио отворена врата од своје ћелије, те је она неваљалица побѣгла из манастира, и морали смо је послѣ са онолико хуке буке по прњавору и селу тражити!“

Ова хука и бука и била је прави узрок, за што је настојатељ послѣ о. Теофана окривио.

Архимандрит запита на ово: „А јесте л’ ви њему казали, да је из своје ћелије непусти?“

Ко се сѣћа, како је било, тај ће увидити, да је ово питање настојатеља морало нѣмим учинити. Он је ћутао, као да га водом залише.

Архимандрит је чекао подуже на одговор, па кад је настојатељ све једнако ћутао, позове о. Теофана, да он одговори.

О. Теофан одговори смѣрним гласом: „Није. Шта више, мени је г. администратор био заповѣдио, да је из моје ћелије пустим, да је немора силом напоље извлачити. Мени се учинило недостојним, да је ја силом из ћелије извучем, па зато сам оставио врата отворена, кад смо на ручак отишли.

Настојатељ је ћутао.

У тај час му бијаше пукло међу очима, и он увиди, да је суд његов био самовоља, пресуда [96] самовластност, а затвор право насиље, и он на сва питања недаваше друга одговора, него:

„Ја сад управ ни сам незнам, шта смо онда мислили, и зашто смо тако радили: али онда нам се чинило да је сасвим у реду.“

„Прибележите, господине протођаконе, те рѣчи отца администратора,“ рекне напослѣдку архимандрит, и окрене се намѣстнику.

„О. намѣстниче! Вас тужи отац администратор манастира, да сте изтргли нож, и да сте ударили бѣсно на њега, те би можда било свашта, да се није бѣгством уклонио. Кажите је ли тако?“

О. Теофан одговори мирно и смирено: „Није тако, високопречестњејши господине! Онако је како сам у тужби казао. Ја признајем, да нисам имао пута противити се извађању пресуде братског збора: пресуда је била донесена од самих тужитеља, дакле неумѣстна, то је истина; није имала темеља, дакле је била неправедна, и то је истина; али ја сам био калуђер, млађи... ја сам морао допустити да буде, што старији налаже, па после сам мого својим путем сатисфакцију тражити, ако ми је била воља. Ту сам сагрѣшио против старѣшинства. Ја сам се тога ради покајао, и молио сам отца администратора, да ми опрости. И нож сам потрго, и можда сам у оној фурији и реко коју непаметну: али [97] нити сам имао на крај памети, кога ножем ударити, нит сам на кога замахнуо. Но већ и само потрзање ножа није у реду, а особито, кад млађи стоји пред старијим. Признајем да сам и тим погрѣшио, и претрпићу сваку казан стрпѣљиво. Трѣбало би да калуђер никад неизгуби из очију, да је пре свега и над свиме калуђер... ја то с богом и чиним, и трудим се да том положају одговорим... али јошт крв у мени врије, још ми разум није са свим ојачао... па ето погрѣших. Но гледаћу, да никад више несметнем с ума, да је за калуђера најсјајнија одора чистота живота, да му је највеће богатство сиротиња, — да се највећма узвишује кад најбоље слуша. Ево и пред вама молим старѣшину да ми опрости: а честњејша конзисторија што нађе за право одредити, ја ћу је синовно послушати.“

Држање о. Теофана, и израз лица му при овом одговору показивали су, да му долази из дубљине срца и душе, и да му је то право чисто увѣрење.

Архимандрит га је слушао с пуним задовољством.

Протођакон је код најидеалистичнијих мѣста најпре устне на лаки осмѣх развуко, па онда овима, на једној страни онај познати кут направио.

Настојатељ очевидно није ни схватио прави садржај рѣчи свога противника.

Зато кад га архимандрит запита, шта има примѣтити на правдање о. Теофана, слеже рамени, и немирним гласом промуца: „Казаће свѣдоци, отац Митрофан и отац Амфилохије, како је било. Њима се може највише вѣровати.“

О.Митрофан и о. Амфилохије неће о том ништа да знаду, ни да свѣдоче,“ примѣти на ово архимандрит настојатељу.

„Неће!“ рекне овај, тргнувши се. „Како то? Та они су мени тврдо казали, да хоће!“

„Ми смо њих час пре позвали, да кажу, је ли истина, што сте ви на оца Теофана донели, а они одрекоше свѣдочбу начином кои пуну сумњу рађа да није онако било. Оче аминистраторе... добро се промислите, шта ћете да радите. Ако ви остајете при вашем наводу у тужби, ми ћемо морати ствар криминалном суду предати... ви ћете се морати заклети... пак ако свѣдоци потврде вам рѣчи, онда ће отац Теофан страдати, ако свѣдоци вас оставе, онда ћете ви доћи у неприлику ради криве заклетве. Сад је час да кажете, при чему остајете. Изволите се извѣстно изразити.“

На настојатељу видило се да га нѣшто гуши. Онај фатални зној удари му опет на образ, видило се јасно, у чему је ствар.

Погледао је и на протођакона; овај је намрштено гледао артију пред собом.

Архимандрит је очекивао мирно одговор; на лицу његовом није било примѣтити ни сѣнке жеље какове, да јој одговор чује повољан. Као лик од мермера сѣдио је, остављајући изтраженику да сам судбу своју рѣши.

О. Теофан чуо је, што га очекива ако одговор настојатељев изпадне противан њему. Али је он био спремљен за све послѣдице и истине и лажи, па је чекао мирно да чује, шта ће онај да рекне.

Настојатељ најпослѣ премучи муку, и проговори: „Е кад је о. Теофан признао сам, да је погрѣшио, нећу ни ја даље ствар тѣрати. Нека, буде како он казује.“

О. Теофан окрене се настојатељу говорећи: „Господине администраторе, немојте тако. Ја нисам оно говорио, да вас или кога другога побудим, да ме зажалите. Ја сам оно казао, што држим да морам по дужности онако мислити и говорити. А ви кажите слободно, што год против мене знате. Ја се небојим ничега. Ако ваља да истина побѣду одржи, ја сам сигуран, да ћу изићи свѣтао из те тужбе. А ако може човѣк и невин да пострада... нека буде и то. Невино је страдао и сам учитељ и спаситељ, и ми нисмо бољи од њега. Ја сам увѣрен, да је невино [100] страдање узвишење. Ја сам вас молио да ми опростите, што сам вам згрѣшио; ја праштам вама све, ради чега бих могао на вас зажалити. А што се саме ствари тиче, ту вас молим, да ништа непрећутите, што можете пред неумитним судијом заступати! И ово су моје послѣдње рѣчи. Ја више неговорим ништа. Нека говоре тужитељи, свѣдоци и закон... ја сам казао све што сам казати имао.“

Ове рѣчи побуде у протођакону већу позорност; он је као и нехотице главу к говорнику окренуо, и озбиљно га слушао. А кад овај сврши, онда опет као нехотице падне му поглед на настојатеља, али се брзо од њега одврати и помркне, знамење, да му та појава небијаше угодна.

Архимандрит погледи на настојатеља питајућим погледом.

Овај је био прост човѣк, али чистога разума, и узвишеност мисли о. Теофана ипак га потрѣсе. Он се нађе са свим пораженим на пољу, на које бијаше ступио. А узвишене мисли имају то у себи, да и у другим сродне мисли пробуђују. Под тим утиском рекне настојатељ нѣким начином узвишено: „Е па кад он мени прашта, праштам и ја њему... и нека буде тим наша ствар свршена.“

„ Е за данас је доста,“ рекне на ово архимандрит, и закључи изпитну сѣдницу.

Калуђери изиђу напоље, а архимандрит и протођакон устану од стола.

Архимандрит оде мало к прозору, погледи кроз њега на поље, па се онда окрене к протођакону и проговори му: „Баш се мислим, да ли да позовемо за сутра администраторове свѣдоке, да их преслушамо?“

„Нашто свѣдоци,“ рекне протођакон осорно. „Зар ћемо тако далеко ићи, да настојатељ манастира мора за сваки корак свѣдоке тражити. Настојатељ је господар у својој кући. За њега је и онако сав други свѣт затворен: зар ћемо му и саму кућу да затворимо, у којој мора вѣк свој да проведе? И настојатељ је човѣк, и мора му се допустити, да буде човѣк, и дати мѣсто, на ком може бити човѣк. Или ваљда да само од њега иштемо да несмѣ бити човѣк? То би било протуприродно, дакле и немогућно и недозвољено. Да од мене зависи, ја бих томе о. Теофану показао, што је настојатељ а што је подчињени калуђер! Настојатељ је господар а калуђери су само његове руке. Што он заповѣди, то они морају извршити, па ћуткац!“

„Добро, добро,“ одговори на ово архимандрит. „Настојатељ је човѣк као и други људи; и манастир је она кућа, у којој му ваља бити [102] могућно, да буде човѣк: али он несмѣ никада заборавити, да има ствари, које су том манастирском човѣку забрањене, које чином, што га је сам по својој вољи на себе узео, које тим, што је манастир народно добро, а не његово приватно. Он дакле мора с једне стране сваку саблазан избѣгавати, па и у самој својој ћелији, а с друге несмѣ манастирско добро разсипати, јер није његово.“

Протођакон се мало разжести овим примѣтбама архимандритовим, и проговори жешће: „Његова је ћелија његова курија. Ко се ту налази; то се нетиче никога. Је ли ту младо, старо, мушко, женско... шта се то кога тиче; да ли он ту пише или чита, пѣва или плаче, пуши или пије... то се никога нетиче... Иначе би се звало осудити човѣка да никад и нигдѣ несмѣ бити човѣк, осудити га, да одложи нарав човѣчију, а то је не само искати, што је немогућно, него управо убити га!... А што се тиче имања манастирског, то није народно, него калуђерско, и управо настојатељево. Земље и зграде то су основатељеве; а уживање спада на калуђере или на онога, кога дотична власт постави, да води бригу и о имању и о калуђерима. То је сасвим погрѣшна мисао, да су та добра, добра народна; ако калуђери то признаду, онда ће кад тад доћи мајстори, који ће из тога чудновате конзеквенције [103] изводити. Зато нетрѣба никад другом коме допустити да се у те послове умѣша. У место тога, вичемо ми сами: ово су народне куће... ово су народна добра... калуђери су се одрекли свакога имања... сваког мирског уживања... и шта ти ја знам. А то све није ништа друго, него претѣрано смиреније, а ако хоћете и, мало мајсторије, да се ко бајаги тим народ побуди, да што више манастирима прилаже. Али ће то неумѣстно смиреније завити калуђере у пртену врѣћу... а народ више потроши својим чашћењем но манастири него што приврѣди својим приложним крајцарама. Оне празне формуле узеће народ најпослѣ за истину, те ће обиста потражити, да он манастирска добра у своју управу узме, па ће онда калуђери изгледати и комад хлѣба из његове руке.

„Мени се чини“, примѣти на то архимандрит, „да ви далеко идете. Има ствари, у којима други човѣк може бити човѣком, али калуђер се обѣтом обвезао, да те човѣчанске слабости избѣгава. Као поштен човѣк мора дакле или обѣт свој држати, или из калуђерства изступити. Пак онда неиште ни свѣт, да калуђер буде анђео, али то може искати, да si non caste, adminus caute — да очи свѣтске невиде. Ако ми ту вашу теорију уважимо, онда ће настојатељ моћи не само имати пријатељице, [104] него је у свом манастиру, својој курији држати, млађим заповѣдити, да је као госпођу сматрају, да је игуманицом и т. д. титулирају, и да њена дѣца по манастиру трче, и њега јавно отцем зову! А то несмѣ бити, јер је калуђерском суставу противно. Има свуда свашта, али што није у реду, шкодило је увѣк онима највише, који су против реда што чинили. А најмање смѣ то виша власт игноровати, или повлађивати. Она може много штошта незнати, што други свог незна, али како други совѣт што дозна, она мора то већ и уклонити. На примѣр: ко ће одобрити, да се настојатељ опија? Неваља то ни кад чини тајно у својој ћелији прекривен од свакога ока. Али ако он то чини пред другим свѣтом, па ма то били и сами његови присни пријатељи, е онда се то несмѣ трпити. Онда ће такови настојатељ и на страни, у друштву, то исто учинити, па ћемо га онда видити, како клима на коли, како губи шешире, како пада на улици и т. д. и т. д. Ту мора строг надзор бити, иначе одосмо у глиб, који дна нема. Јест. А што се тиче чашћења по манастири, ту су калуђери криви. Ко сету части! Народ? Зацѣло не; него пријатељи настојатељеви; господа солгабирови, јурасори, ассесори, фишкали и шта ти ја знам. Али ти сви долазе звани. А приходници, који дођу да манастир [105] виде, спавају више пута на коли него у ћелији, и једу из торбе, што су понели. Јест. Ја немам ништа против тога, да се познати и пријатељ и онај, о којим манастир у одношају стоји, прими, и дочека: без тога неможе бити, а и неваља да буде. Али неможе се одобрити, кад се сазове друштво од 20—40 лица, и мушких и женских, па онда удри у весеље, у многаја љета, у всја тјашкаја. Ту се онда излѣгу и други разговори, и друге пѣсме, па се онда окрене и на валцовање и на галопаду и шта ти ја знам. Е, ако тако пођемо, онда ћемо формалне балове у манастирима доживити, те ће бити ту и банде. Јест. Е, манастири нити су за то ту ни на то, и по том се мора тѣрати у ред, ко из тога изиђе. А што велите за мѣшање других особа у манастирске ствари, тога је било од увѣк: увѣк је власт у фундације завиривала, и о њима разпитивала и наредбе доносила. А у те власти спада и наш нар. сабор. Ви велите, да ће народ најпослѣ манастирска добра као своја поискати, и управу у своје руке узети... то неће бити, јер је већ било. Јест.“

На то приступи к свом ковчегу, који бијаше са собом донео, и извади из њега нѣке хартије. С њима приступи протођакону, нађе једно место и покаже му га.

„Видите шта се на сабору од год. 1790 закључује и цару подноси: „„Народ се за издржавање калуђера побринуо, да би се у миру и тишини са изображењем свога духа бавили, и примѣр нравствености били. Корист цркве и дужност народа изискују, да се монаси, који су од свога опредѣљења сасвим одступили, и само се са економијом и другим њиховом чину неприличним дѣлом баве, к њиховој правој цѣли опет поврате, да се њима принадлежећа добра јавном народном управљању вруче, и њихов ужитак подпуно обезбѣди, а сувишак да се у обшти фонд ради заведенија школског изображења, које је за манастирски живот сасвим нуждно, узме.““

„Услѣд овога назора искао је сабор да владике и манастири сами одреде ону своту, којом ће годишње на учевна заведенија, семинарију, и апелаторијалну конзисторију притицати, и сви су се за себе и своје прејемнике пред цѣлом народном скупштином торжествено обвезали одређене од њих своте све дотлѣ приносити, док им приход бар онакав остане, какав је онда био.“

Протођакон узме хартије и стане их сам прегледати.

Архимандрит узме други лист и проговори:

„Ово су ти годишњи приходи, који су онда завѣштани:

„А ево вам манастири на колико су се обвезали годишње давати:

„А, шта велите на ово? Него да вам кажем јошт и то, да је ову обвезу и цар потврдио с тим, да арадски епископ неплаћа годишње 500 Ф. него само 200 Ф. и да плаћања ова почињу одмах. Ово је ствар од великог замашаја, је ли?“

„Па сад пустите, да се по манастири разкошни живот води, да се свѣт од калуђера одбија, да харчење манастирског добра у очи пада... Неће бити чудо да се појаве гласови, да се калуђери ваља к првој својој цѣли да поврате, [109] и њина добра јавном народном управљању предаду. Јест.“

„Мени би врло мило било, да се свѣдоцима покаже, да она пијанка у овом манастиру није истина, и зато ћу сутра именоване од настојатеља свѣдоке преслушати.“

На то дође настојатељ и позове господу у трапезарију на обѣд.

„Смѣм ли молити, да ми дате ове папире, да их мало прегледим,“ запита протођакон архимандрита.

„С драге воље,“ одговори овај, „док смо овдѣ нека буду код вас. Али послѣ ћу их опет молити, јер их је рѣдко наћи. Ваљда их дакле сам ја имадем.“

С тим пођу на ручак.

Послѣ ручка сѣдне протођакон да напише записник преполдневне сѣднице, а архимандрит зовне к себи манастирског ђака Јосифа, и заповѣди му, да му нѣке сведоке за сутра у јутру у 9 сати у манастир нареди.

Сутра дан у уречено врѣме, сѣдне комесија, за посао, и први свѣдок буде у собу позван.

На питање како се зове, одговори свѣдок: „ја се зовем Крста Муцало.“

„Али ваљда имаш и друго какво презиме?“ запита га архимандрит. „Кажи нам и то.“

„Управо наша вамилија зове се Крстоношић, [110] али нас људи зову Муцало, па рѣдко ко и зна за оно друго име.“

„Е, Крстоношићу, би л’ ти знао, зашто си овамо позван?“ проговори на то архимандрит.

„Како небих знао; нисам ја тако прост, да незнам шта радим. Нама је господин (администратор манастирски) казао, да ћете нас позвати, па да ћете нас питати, какав је оно био бал у манастиру ових месојеђа?

„„Добро дакле,“ настави архимандрит, „а ви ћете нам о том балу приповѣдити, што знате.“

„Хоћемо, високопречестњејши господине; зашто неби.“

„Али ми најпрѣ кажите, да вас није ко научио, како да говорите?“ запита архимандрит.

„Није; ко ће нас научити. Господин нам је само реко, да смо мало били весели. Па тако је и било.“

„Па до које сте доба били заједно“ Кад сте се разишли?“

„Е ко ће то знати, ми немамо сатова. Та било је, да рекнем... није било једнако... једни су отишли око поноћи кући, а други су боме и преноћили у манастиру. Знате како је ко мого. Кога су ноге послужиле, тај је отишо; а кога ноге изневѣрише, тај је одспавао у манастиру. Људи смо, свакојаке нарави, па неподносимо једнако чашу вина. Један попије чашу [111] двѣ, па је готов; а други може боме добро да повуче, па му се и непознаје.“

„А је л’ било и такових, који не могу много да поднесу?“

„Било их је боме и под асталом,“ одговори свѣдок мало смѣшећи се. „А има и лакомих људи, па кад добију мукте да се напију, а они незнаду, шта је доста. А господин није ципија; и кад части, части поштено; он негледи у чашу никоме, нити броји стакла у којима се вино доноси. А ја! он није тај човѣк. А друго, частимо и ми њега код наших кућа, па неби било ни лѣпо да нам неврати зајам!“

„А долазили он к вама на вино?“

„Долази, да како. Није вам то поносит господин; то је добра душа скроз и скроз. Дође он к нама и у кућу, и у подрум, па и у ракиџијницу... како се кад деси. Недиже тај нос у звѣзде; њему је паор човѣк као и други господар.. он с нама и једе и пије, па се гдѣкоји пут догоди боме, да се мало и развесели: али онда ми њему недамо на поље, да га свѣт види, него га смѣстимо у кревет, па се изпава, лѣпо изтрезни, па онда одлази свѣтао од нас. Нити он прави разлику између куће и куће.

Како данас код мене, тако други дан код мог сусѣда, а послѣ опет редом код других, па га сви примамо једнако. Е па онда мора и он нас [112] који пут послужити. И то је тај бал, што су га описали као да је сам антикрист ту био.“

„Али кажу, да је и господин администратор био веселији него што би га ишло!“

„Е, веселији! Сѣдио као и ми други, јео, пио као и ми други: само се у том од нас разликовао, што смо ми који под астал, а који на ходнику на нос, а њега су ђаци у његовој столици однели у ћелију.“

„А зашто су га однели? Зашто није сам отишо? “

„Е, господин је, па му може бити: и ја да имам кога да ме носи, небих никад ишо сам, кад ми мало вино удари у ноге: али шта ћу, нити имам кога да ме носи, ни згоде, на којој да ме носе, па онда „хајд на еро браца Перо!“ те штулецни час на десно час на лѣво, а кадкад метаниши те цѣливај земљу! Наје ту било саблазни, високопречестњејши господине; пили смо, напили смо се: нит нас је ко страни видио ни чуо.“

„Ви дакле уважавате господина администратора?“

„Та уважавамо га! како га неби уважавали. Добар је као комад хлѣба, а радо помаже сваком. Идите само мало у прњавор, па ћете видити, колико се кућа у ово врѣме подигнуло, од кад је он настојатељ. Ми мушки знате, не [113] послужујемо у манастиру толико, колико наше женскиње. Оне су праље, у баштама раде, оне купе шљиве: е па која се мало боље пашти, тој помаже, да оправи и углади кућу, другима опет даде или лѣпе мараме, или ципеле и црвене чарапе или шарене кецеље.“

Протођакон се на ово намршти и проговори архимандриту: „Ако ја морам све написати, што овај говори, ја нећу бити никад готов с протоколом.“

На то се окрене свѣдоку, и рекне му мало попрѣче: „Говори што се тиче ствари, и неразтежи ко Наста ташке.“

„Е, господине,“ одговори сведок, „а зашто неби за човѣком добро реко? У садашње врѣме рѣдко се нађе ко да за другим добру рекне.

Мушку нам је опет дѣцу учио о. Теофан у манастирској школи читати, писати и рачунати и појати. Он је оштар, незна за шалу; ту има посла и шибица. Али га дѣца ипак волу, јер очевидно напрѣдују. Па да видите како се дѣца свијају око ове свете куће.“

„Е добро Крстоношићу,“ проговори на то архимандрит. „Сад сѣди тамо на ону столицу, ал повичи најпре на врата да уђе Митар Опарушић.“

„Опарушић?“ запита Крста мислећи се, ко би то био. „Аха, то ће бити Бошња!“ Оде дакле [114] на врата, повиче Митра Бошњу, да уђе у собу, и сѣдне острагу код зида на столицу.

Архимандрит позове новога свѣдока, да каже шта зна о балу што су га у манастиру држали.

„Ето нека каже Муцало,“ проговори свѣдок, и окрене се Крсти.

„Крста је казао, што је знао; а сад ваља да кажеш ти!“ поучи га архимандрит.

„Е па кад је казао, све је тако.. је л’ Крста?“ рекне на ово свѣдок и окрене се прво преслушаном.

„Но ваља, да и ти све по реду кажеш!.. Крста је казо, како је било, а сад кажи и ти, па ћемо пре свршити.“

„Па кад је он казао, како је било, казаћу и ја. Ми смо у манастиру вечерали, па смо пили и веселили се до зоре.“

„А како сте се држали?“

„Било нас је свакојаких. Та ваљда вам је Крста казао. Је л’ Крсто!“

„Говори само ти, што се питаш.“

„Е па било нас је свакојаких. Једни су попадали код астала; други су се одкотурали до штала; а ја сам допетљао нѣкако до куће, али сам боме био и у снѣгу.“

„То сте ви здраво, пили!“

„Хе, пило се то, високопречестњејши господине, онако својски. Господин није ципија, [115] а вино је добро... друштво је пак било удесно, па онда се ради. Је л’ тако Крсто?“ запита првог свѣдока к њему окренушви се.

„Остави Крсту на миру. Ми сад хоћемо да чујемо шта ти знаш.“

„Али ако он рекне другчије а ја другчије, па се ухватимо у лажи?“ примѣти свѣдок нѣкако немирно.

„А ти говори истину, па се нећеш ухватити у лажи.“

„Та право кажете, тако ће бити и најбоље.“

„Кажу, да је и господин био мало веселији него што трѣба. Шта ти велиш?“

„Е па кад други кажу, што ја да тајим?“ одговори свѣдок, на ком се видило, да му је одлануло, кад је одлучио истину говорити. „Сви смо ми били једнаки.... један ко други... као права браћа. Само што је господин вѣштији, па се дао однети раније, док и њега винковић несвали са столице као друге госте.“

„Ту је дакле било саблазни? “...

„Какве саблазни?.. Нико се ту није саблазнио. Није то нама било ништа ново... то се у нас врло често догађа, само данас у манастиру, а други пут опет у ракиџијници код Крсте Муцала, или у подруму код Милоша Нерадница, или о свечари код мене, и тако код других.“

„Ал ту нема господина међу вама?“

„Како га неби било. Та он управо све нас и држи у друштву. Што вам је то добар господин, нема му пара у друштву: што тај зна лѣпо наздрављати, одздрављати и поздрављати... па кад он запои многа лѣта или другу какву стихиру... таквог настојатеља нема више у Фрушкој Гори. Високопречестњејши господине, гледајте да што пре опаше појас игумански, баш га је заслужио.“

„Добро, добро Митре... сад си доста казао, иди зовни Ацка Нерадница, па сѣди онда тамо код Крсте.“

Дође и трећи свѣдок. Преслушају се и остали, што их бијаше навео настојатељ, и сви приповѣде онако, као и она два прва.

Сви су настојатеља хвалили... али незнамо је ли му било по вољи оно, што су о балу казали. Тужба је ту била подпуно посвѣдочена.

Трећи дан у јутру кад буде готов записник, сазове архимандрит све калуђере и настојатеља и почне им говорити:

„Честни отци. Изтрага је свршена, јест, али на жалост тако, како нисам желио. Против вас оче администраторе све је доказано. Оче Теофане, ви сте и сами признали ваше дѣло, да сте нож дигнули, кад су вас у ариште тѣрали. Против вас оче Митрофане и оче Амфилохије [117] нема свѣдока, јер нико није тамо био; али тужба куварице баца на вас велику сумњу, да сте се владали на сву мѣру хрђаво. Јест. Све је на жалост, како се пријавило, и може се узети, да је тако. По даној мени власти мого бих ја свима вама сад судити, како за право налазим; али ја нећу чинити без честњејше конзисторије ништа, да нерекнете да вам није ваш редовни судија судио. Јест. Онда се нећете моћи потужити ни на што. Сад ће вам господин протођакон прочитати записнике, да чујете, шта су свѣдоци изказали, и да видите, да је онако уведено како је сваки говорио и како је било. Али вам кажем, да сте љуто забраздили, и да ћете зло проћи, ако на том путу останете. Ви убијате углед калуђерству, ви ружите манастире, ви одбијате народ од ових светих задужбина... ви ћете и сами себе убити, ако тако и на даље останете. Што ви сад грѣшите, можда ће невини ваши прејемници одкијавати: и онда ће њихова клетва пасти на ваше гробове и душе. Јест. Опомињем вас, да се св. канона држите, да своју дужност свето изпуњавате, да своје обѣте строго држите, да се чувате од грѣха и саблазни.“

На то се окрене отцу Теофану и рекне му блаже: „Ви сте се оче Теофане боље владали овом приликом него ваша братија: ви сте [118] признали, гдѣ сте погрѣшили, ви сте показали, да тежите за оним узором, за којим сваки калуђер ваља да тежи. Останите на том путу, напрѣдујте на њему; нећете се покајати. Будите прави, будите честит калуђер.“

О. Теофан проговори на то: „Смѣм ли шта рећи, високопречестњејши господине!“

„Изволите!“

„Ја знам, да ће боље бити, ако се ми разстанемо. И да се ником неучини неправда, ја мислим да одпустите мене из ове обитељи.“

На другима видило се, да су то једва дочекали.

„И то је похвално од вас, оче Теофане,“ одговори му архимандрит, „да ви хоћете да одлазите из манастира, ком сте својим трудом толико добро учинили; ви ћете добити писмо јошт данас, па идите у манастир III.. Будите и тамо тако привржен добру свете обитељи; будите примѣран свештеник: само се чувајте наглости и страсти, да сам себе неокаљате.“

На то буду записници прочитани и подписани.

Кад се ово све уреди, преда протођакон оне папире, које бијаше добио од архимандрита, овоме натраг и рекне: „Али ово није ушло у живот, нема дакле никакове крѣпости.“

„Илиричка канцеларија престала је на скоро [119] за тим. Цар Леополд умро је набрзо послѣ резоцуција своих. Сабора није било кроз 50 скоро година. Јест. Митрополит Стратимировић био је вѣшт дипломат; и тако је остало то у архиви, а у живот није ступило. Али тако је било... а што је било, то је сѣме, које можда није изтрулило. Јест.“

5. Мало рачуна.

Консисторијална комесија свршила је свој изпит и кренула се натраг у Карловце.

Архимандрит Арсеније није хтѣо употрѣбити своје пуномоћи, да на лицу мѣста учини наредбе, које му се учине основанима. Он је био човѣк добра срца, па није имао воље икоме што на жао да учини. Закључи дакле све поднети честњејшој конзисторији, па нека она наређује, како јој буде воља. А можда је и морао тако чинити, јер правог екселенције није било, избор митрополита, имао се за кратко врѣме обавити: па се није могло знати, какав ће вѣтар из нове дупље духнути. Sede archiepiskopali vacante nulla fiat innovatio (док је прѣстол архијепископски удов, нека се ништа ново неуводи) гласила је наредба црквена, па је и строго црквени архимандрит Арсеније сигурно помислио, нека остане све за то кратко врѣме [120] јоште по старом. Противници му, а који калуђер нема противника? могли су изтѣрати, и да је св. каноне поврѣдио, да је њима што противно учинио, па ето му тешке главобоље.

Па тако је и ова комесија прошла као и све скоро друге против настојатеља манастирских предузимане: остало је по старом, а решења нема ни до данашњег дана.

Но ова је комесија ипак заљуљала таласе на двѣ стране, и то: у мислима архимандрита Арсенија, да се status quo у манастирској управи одржати неда. У току ове повѣсти видићемо и практичне послѣдице овога; друге у мислима о. Теофана, да у интересу манастирског нижег клира нележи, да се настојатељима одржи неограничена управа у имању манастирском и у располагању са простим калуђерима. И овај је зрак бацио свѣтлост у будућност, и ми ћемо га мало ниже јасно разпознати.

Сутра дан су манастирске каруце лагано спѣшиле Карловцима, а на њима су се чланови комесије враћали кући, носећи доста написаних табака, да архиву митрополитску умноже, у коју је приступ био у оно врѣме отворен само митрополитском секретару, и дворским мишевима.

Незнамо казати, јесу ли толико штете господа мишеви тој архиви нанели, али знамо, да [121] су митрополитски секретари из те архиве врло мало користи нашој повѣстници набавили.

Чланови комесије возили су се подуже ћутећи.

Архимандрит није био већ по својој нарави разговаран човѣк; а на протођакону видило се, да га нѣке живље мисле забављају.

Напослѣдку проговори ипак протођакон први, истина више за себе, али ипак да га је супутник чуо: „То је доиста знаменито!“

Архимандрит погледи и на десно на лѣво, и кад неспази ништа, што би му особито у очи упадало, запита: „Шта је знаменито?“

Протођакон одговори: „Садржај оних саборских списа од године 1790, што сте ми их приобштили, неиду ми из главе, па сам и сада баш о њима мислио.“

„Тамо има више знаменитих ствари,“ примѣти архимандрит, „немогу знати дакле на што управо мислите.“

„На што? На оно што се нас калуђера понајближе тиче,“ одговори протођакон. „На оно, што су се владике и манастири сваке године на народне потрѣбе давати обвезали. С једне стране ствар је заиста користна и благотворна, с друге пак стране баца како на владике тако и на манастирце не баш најугоднију сѣнку: а напослѣдку има то питање једну [122] страну, која може живима пресѣсти, што умрли нису своју дужност учинили. Ја сам сигуран, да тога јуристе нема, који би из оне обвезе извео за народ право, да потражи обвезане своте cum sua causa (са припадцима) кроз цѣло врѣме од год. 1790. па до данас; али са моралног гледишта могла би ова ствар у рукама калуђерских и манастирских противника, служити за оштро оружије у борби, ако би се ова разгорѣла?“

„Имате пуно право,“ проговори на то архимандрит. „Нема сумње да та ствар има знаменитих страна. Ја сам о тој ствари разбирао, мислио и рачунао, па ћу вам баш нѣшто овом приликом и да приобштим.“

На ово извади архимандрит из своје путне торбе један омут хартије, стане је превртати, пак онда извуче један свезчић мањи у већу хартију завијен. Из овога извуче нѣколико писаних табака, па онда гледећи у њих, начне даље говорити: „Видите само. Цар је потрдио завѣштано давање, и то се имало одмах започети. Да се то чинило, као што је било одређено, то би од год. 1790. до 1840. кроз 50. година добила народна каса од митрополита и владика 475.000 фор. а од манастира 579.850 фор и тако би ми данас имали 1.054.550 фор. од самих прилога. А како се није ништа трошило, [123] то би камате од тих новаца главно умножавале, па би кроз 50 година скоро јошт једанпут толико каматама добили. Они који би били давали неби ни осѣтили, а црква и народ имали би грдан капитал, којим би се много добра и по народ и по манастире дало учинити.“

„То сам и сам мислио,“ проговори на то протосинђел, „па зато и кажем, да је ствар знаменита. Ова је ствар већ отишла у заборав; али ће доћи врѣме, кад ће све наше ствари изићи на видѣло, па онда ће се наћи људи, који ће из тога конзеквенције изводити, како коме у занат буде приличило. На сваки пак начин признати морамо, да нам се тим измакла особита заслуга за цркву и народ, која би нам увѣк служила за чврсто становиште и непробитан штит против ма каквог насртаја.“

„Тако и јест,“ дода на ово архимандрит. „И зато ја увѣк говорим, да нам ваља, да се на ум узмемо. Они, који су помрли, а нису свога завѣта изпунили, спремили су тим велики камен, којим се на стѣне нашега града с успѣхом ударити може, а сами нису одтуд имали или никакве хасне или врло мало. Јест. Али ми идемо, чини ми се, и даље на том неправом путу. Наша црква и наш народ уздануће, кад изкуси, да смо могли толики капитал имати, па га немамо само зато, што не одговорише они [124] својој обвези, који ју на себе узеше. Али било па прошло. Пожалиће, покудиће, а можда ће и осудити, јест, али praeterita magis reprehendi possunt, quam corrigi (што је прошло да се боље кудити него изправити). Остао је на сваки начин јошт извор, из ког се могла црпити та жива вода, јест, па ће лакше бити прегорѣти оно, што се пропустило и није се учинило. Али ми ево почињемо дирати и у сам тај извор. У старија времена дозиђивали су настојатељи манастире, чували су своје имање, и што је најважније, крили су своје расипање, ако га је гдѣ и било, као змија ноге. Али ево од нѣког врѣмена, почеше нѣки куће запуштати. Цркве опадоше, кровови манастирски добише прозоре, који им нетрѣбају, зајмови се на манастирске непокретности дижу, разсипање пада у очи. Да настојатељи манастирски држе имање у реду, па ма од прихода ни крајцаре из године у годину непренели, ма сав чисти доходак на своје ситне потрѣбице потрошили, јест, неби нико ни рѣчи реко; људи би били задовољни, што се добра у реду држе, што се капитал чува. Јест. Али ако стане спољашност добара опадати, ако унутарњост манастирска буде показивала, да ту нема ни овце ни руна: е онда, будите увѣрени, да ће се свѣт запитати: мора ли то тако бити! И нема ли начина да то буде боље! Јест. [125] Слушајте само шта ми приповѣдаше нѣки дан. Један fidelis frater (весео брат) дође зимус у манастир Бе—, но нећу вам казати имена. Био је са настојатељем и братством врло добро познат, радо су га примали, и добро дочекивали. Али сад га лоша срѣћа послужи. Било је мало доцније у вече. „Ја сам гладан као курјак,“ повиче он кад пође у гостинску собу. „Пеците, кувајте, иди дајте макар и хладног, дуго ће ми бити чекати.“

Намѣстник погледа духовника а овај њега, поглед им значаше много.

„Шта се згледате?“ повиче гост, „ваљда немате куварице! Дајте, сланине, плећке, сува меса, мени је све једно.“

„Нема!“ одговоре калуђери слежући рамени.

„Шта наопако,“ продере се гост и разрогачи очи. „А ви дајте сира, јаја, пекмеза ил што имате, само брже, јер ћу напослѣдку на вас напасти, да глад утолим.“

„Нема!“ одговоре они сасвим простодушно. „Дајте људи хлѣба, јер ћу, тако ми имена, загристи у ваше носеве?“

„Нема!“ гласио је штереотипни одговор.

Гост се трже, и запита чудећи се: „А познајете л’ ви мене?“

„Како вас неби познавали, господине; ви [126] знате да би вас угостили радије него и ког другога, али нема. Хлѣбац смо о вечери појели, а сутра смо мислили узајмити у селу. Вечерас у истину немамо ни мрве хлѣба.“

Гост се разсрди и изиђе из собе на ходник. Тамо негдѣ нађе сложен купус на хрпи. Узме једну главицу и однесе је у собу. Веселе нарави будући удари у смѣх и повиче: „ево вечере, дајте само оцта и уља.“

„Нема! “ зазвони и сад из уста намѣстникових; „господин је отишао у варош, да купи такових ситница, али вечерас немамо ни капље.“

А ви донесите вина,“ проговори гост промумлавши нѣшто кроз зубе, и стане својим ножем рибати главицу купуса и онако пресну јести.

„Нема!“ одговоре калуђери већ и сами стидећи се свога вечитога нема. „Господин је продао ономад послѣдње буре вина, да може нужна срѣдства за храну набавити, и данас га је купац одвезо.“

Гост се пљесне рукама, погледи у гредице од собе и уздахне: „о Б... ново, Б... ново, та ниси ново него си сасвим подерано! Дајте ми воде, па идите од мене, јер вас је данас само то сачувало, што сте мршави ко липов штап, али ако дуже овдѣ останете, нисам вам сигуран ни за кости.“ Калуђери се насмеју, па га онда [127] стану разговарати. Млад човѣк наједе се пресна купуса и залије га хладном водом... али шта је мислио, шта ли је говорио, кад се у свѣт вратио, то можете мислити. Тај гост живи, и може јошт и 30 година живити, па ће живо преповѣдање служити за квасац, који ће се све већма дизати, али не на корист манастирске управе. (И данас живи тај гост. Припов.)

„Јест. Овакова управа изтргнуће та пре та после наша манастирска добра из руку калуђерских, и дати их... бог зна коме јошт могу у руке доспѣти. Јошт би добро било, да дођу под управу какве наше корпорације (заведенија); али може и сама влада одтуд узети повода, да их под државну управу узме, па онда смо на правом путу да с њима прођемо, као оно што смо прошли са манастирским и црквеним сребром.“

На ово уздахне честити овај калуђер, па онда настави опет мирно и тихо свој разговор овако: Јест. Ми ваља да смо врло „обозрителни.“ 'Такове погрѣшке могу учинити, да изгубимо, што нисмо врѣдни да сачувамо и умножавамо. “

Разговор овај продужи се и на даље, и сврши се тек онда, кад путници дођу у двор у Карловце и с кола сиђу, да у своје собе оду.

И доиста год. 1840. износили би годишњи прилози, да су давани, владичји 415.000 ф. а манастирски 779.550 Ф. ср. А године 1870, послѣ 30 година надошло би од оних првих прилога 285.600 Ф. а од ових других 347.830 ф., те би тако те године имали од тих прилога од владика 760.000 Ф., од манастира 927.280 фор. у скупи 1,687.280 Ф. ср. Са интереси могли смо, да је срѣће сад имати око 3,000.000 фор. који би нам давали око 200.000 фор. годишњег доходка да помажемо цркви нашој и просвѣти!

7. Разпуће.

Дворска је комесија отишла из манастира.

Архимандрит Арсеније дао је о. Теофану писмо, у ком се овај из обитељи Ј. одпушта и братији св. обитељи Ш. придружује.

Услѣд тога покупи о. Теофан оно мало ствари, што их је имао, сѣдне на манастирска кола, која му је администратор радо дао, и пође у нову своју обитељ.

Пре него што се кола крену, пружи о. Теофан обѣ ноге прѣко лотре, и отрѣсе прах с ногу говорећи: „Ни праха нећу да понесем из ове обитељи, да ме кадгод непрекорите, да сам и тај собом понео. И сам спомен мога овдашњег живота оставио бих радо овдѣ, кад би ми било могуће; јер доиста боље би било, кад се неби мого ни опоменути онога, што сам овдѣ претрпио. Но кад бити неможе, служиће ми само за науку, да се боље чувам змије, која ми је праматер преварила у облику добра пријатеља.“

Остала братија била су весела својим триумфом, који су налазили у том, да тога честитога брата из свога круга удале, па су му на то одговорили смѣхом, вичући му подсмѣшно: путуј игумане, нестарај се за манастир!

Имаћемо прилику дознати —- како су ова добра браћа прошла, а сад ћемо се забавити са о. Теофаном, на кога смо задатак ове приповѣсти метнули.

О. Теофан дошавши у свој нови манастир нађе се усамљеним, од свѣта остављеним.

Пред њим бијаше дошо глас, да је нѣки особењак, с којим се дружити неможе, и да га се ваља чувати као ватре и змије, јер ће да опече и угризе. Зато су му се нова браћа са настојатељем заједно од њега уклањала.

Нико га није братски поздравио, кад је у дружину дошо; сваки му је одговарао као прѣко бундева, штоно наши кажу. За трапезом су ћутали као заливени; кад су се с њим сукобили, бѣгали су од њега као да је кужан.

Наравно је било, да је о. Теофан осѣћао, као да нема никог на свѣту; учини му се као да се сав свѣт око њега губи; као да га тишина гроба обузима; као да му се срдце у санту леда претвара.

Није знао шта му је, али му је често суза на око долазила; уздахнуо би чешће горко, више [133] пута реко би и нехотице: О да ми је да умрѣм!

Тако је сѣдио једно вече у својој ћелији. Кроз прозор се видило јарко сунце, како се за гору спушта. Пун туге гледао је честити калуђер на сѣдајуће сунце. „Ти падаш у гроб твој јарко сунце; скоро ће мрачна ноћ сву земљу увити: мене увија мрачна ноћ и кад си ти на врху славе твога дана.... да ли ће се и мени мој гроб скоро отворити?“ рекне о. Теофан, и опет нехотице изиђу му на уста рѣчи: О, да ми је да умрѣм!

Он је ступио у калуђере с намѣром, која бијаше добра и пуно ваљана. Он изкуси на брзо, да му се сто и сто прѣпона намѣри на пут стављају. Задаћа живота му бијаше густом маглом застрта; он почне сумњати, да ли ће му бити могућно задаћу своју извести.

Он је мислио да буде калуђером у лѣпшем образу.

Чист слуга светог божијег олтара; вѣрни пријатељ обитељи, која га у своје крило прими; примѣр народу, који у манастиру прибѣжишта тражаше; подпора свакоме, коме потрѣбна бијаше помоћ разуму, души, савѣсти; учитељ народа малог и простог, коме ваљаше у манастирима отворити извор науке и пружити срѣдства, да из тога извора сваки узможе црпити, кога жеђ за просвѣтом на више и свѣтлије повуче!

А сад је изкусио, да тој намѣри баш највише стајаше на путу они, који позвани бијаху да с њим заједно раде, да се изведе; да ниже њега нема нико ни слутње о томе, шта му управо чинити ваља; да у реду с њиме војују људи, који мисле, да су манастири грађени, да нѣколико људи читају молитве, а и немисле шта говоре, да нѣколико људи живе како могу и како ком изпадне за руком; да више њега стоје људи, који држе да су само они избраници сина Божијег, а друга тако звана браћа, да су њихове слуге и оруђе; да врховна управа задатак свој само на политичном пољу налази, и да јој ваља све друго да ради прије, него узвишење сталиша да подупру, из кога су произишли.

Ове мисли бијаху дух у о. Теофану сасвим спариле, као оно што спарава биље мраз или превелика препека.

Он је нишо као пијан, као у сну будан, као каковим чинма занешен. Кадкад му је било да се убије, а кадкад му је шапнуо нѣки унутарњи глас: Издржи! И онда је издржао; и онда је главу подигнуо, и очи су му се к плавом небу узнеле; одозго је чекао упутства и снаге. Молитва топла укрѣпи му душу, и он повиче, ободрен вишим нѣким упливом и оснажен тајанственом нѣком силом: „Теофане! Постој! [135] Буди јунак! Падни у борби, ако ти је тако суђено, али немој бѣгати с мѣста, на које те је промисо ставио. Ето новог митрополита, ето конгреса, ето и јавних листова: народ ће сам себи и теби помоћи!“

И ово је било крајње врѣме, да је на чисто изишо; јошт један дан... јошт нѣколико сати... па би и овај човѣк лако пошо путем, који би га међу обичне људе турио!

О. Теофан отишо је у калуђере из узрока, који нам је казао. Али је ту било и другога приузрока, на који ни он сам није више ни мислити хтѣо.

Теофан је био лѣп човѣк, који се допасти мого.

Међу његовим познатим кућама, у које је одлазио, била је и обитељ Рајка Папратића.

Рајко Папратић био је богат кожухар; поштен човѣк, али као наши људи онога времена, врло гиздав са свога имућства. Он је имао јединицу кћер Ленку. Ова је имала тек 16 година, и падала је у очи нарочито млађем мушком свѣту ради свога лѣпог лица и стаса, а нарочито ради својих великих очију, пуних жара и свѣжине.

Ми ћемо ову епизоду на краће да изведемо, и тако ћемо само оно споменути, што је најнужније, [136] да се разумѣ догађај, који ћемо одмах да опишемо.

Ленка је пала у очи и младом шестошколцу... садањем нашем о. Теофану. Али он несмијаше ни помислити, да потражи љубав лѣпе кћери богатог Рајка. Овај би га без сумње не само рѣчма одбио, него и батином из куће изтѣрао, ако би му кадгод на ум пало заискати руку његове лѣпе јединице.

Али је Ленка другојачије мислила, него њен отац. Њој се млади гимназиста јако допадаше, и што се овај више уздржаво и натраг повлачио, то се лѣпа Ленка све јаче за њим разгарала, и њему приближивала. Он је видио, да му је кћи богатог занатлије наклоњена, пак се и његово срдце њојзи све већма отварало: али није било часа, кад му није прѣд очима стојао из међу њега и ње отац са уздигнутом руком и прѣтећим прстом. И тако су се ово двоје младих људи миловали, из срдца и душе љубили, а нису ни рѣчицом изјавили, да се љубе.

Наједаред пукне глас да се Рајкова Ленка, удаје, и она се доиста уда. Отац јој је довео ђувегију, и она га је примила.... то је био адет, а ко се смѣде у оно врѣме адету противити?

Ленка се уда и оде са својим мужем на село у Банат. Кућа, у коју бијаше пошла, била [137] је богата; муж за кога бијаше пошла, био је добар радин, али небијаше у стању срдце своје жене придобити. Она је ћутала, своју дужност извршивала, али све једнако на младог новосадског шестошколца мислила, кад год је времена имала, и кадгод је мислима својима могла дати онај правац, који њој бијаше повољан.

Шта више љубав њена напрѣма новосадском пријатељу све је бивала јача и силнија, и већ је многе ноћи поквасила јастук сузама, које је за њим пролѣвала.

Њен пријатељ гледао је кроз прозор, кад се Ленка на вѣнчање провезла; он је уздахнуо, кад се кићени сватови изпрѣд његових очију изгубише, а нехотице му сузе грунуше, кад је са истог прозора, за који је тај дан, реко би, чаробном силом нѣком привезан био, послѣ обѣда видио, да Банаћани нововѣнчану младу к супругу одведоше.

Ту ноћ снѣвао је, да му један сѣд старац изнесе у једној руци вѣнац од мирте а у другој капу камилавку.

Бирај, проговори му старац.

Он дигне руку, понесе је к бѣлом и зеленом вѣнцу, па онда напрасно застане, и узме капу камилавку.

У овом сну огледале су се најтајније мисли његове душе.

Тај сан пресуди и ток живота му.

Он оде у калуђере.

Од тог доба била је Ленка осѣћај младости његове, пун милине и свѣжости, али чист и свет.

Ленкин лик долазио му је прѣд очи духовне, али увѣк као лик анђела хранитеља... Љубав његова живила је увѣк јошт, али као ружица у пупољку, који неимађаше увѣта, да се разцвѣта.

И данас, кад је послѣ топле молитве нашо излазак из таме и мрака, стане му прѣд дух поред слике јавне дужности и слика тајне љубави, лак Ленкин.

У тај пар куцне нѣко на врата од његове ћелије... Он одговори: слободно... И лик Ленке, али у истини, појави му се зачуђеном и скоро рећи уплашеном оку.

И доиста је ушла у ћелију смиреног калуђера Ленка, жива живцата, лѣпша него што је никад била, док су се у Новом Саду виђали.

О. Теофан у овом тренутку изгледао је у истину као што су први калуђери у идеалу изгледати могли. Вањска простота и пониженост осијана изнутарњом узвишености и блѣском.

Млада жена застане, кад види тај необични појав.

С друге стране пренерази се калуђер кад [139] види, гдѣ му она жена у собу улази, жива и цвѣтућа, за коју је држао, да ће се тек на оном другом свѣту моћи видити, а на овом никада. Он је сѣдио на столици својој као да се скаменио.

Тако су подуже ћутећи стојали.

Најпослѣ проговори Ленка: „Добар дан!“

О. Теофан дође к себи на те рѣчи, диже се са столице, пљесне рукама од чуда и повиче: „Је л’ могуће? Ленка!“

„Ти си сигурно држао, да је то немогуће,“ проговори Ленка, „па ипак се ето збило! Види се, да се нисмо с једним осѣћајима разстали!“ придода она и уздахне. Они су заједно одрастли, и одтуда долази ово повѣрљиво ти у говору те дражестне жене.

„А ко је мого и помислити, да ће срѣћна једна женска потражити кадгод човѣка, кога крије самоћа манастира и раса калуђера!“ примѣти на ово о. Теофан, и пружи јој и нехотице обѣ руке на сусрѣт.

Ленка метне своје бѣле пуне округле ручице у пружене руке пријатеља свога дѣтињства и овај их срдачно и топло стисне.

„Добро ми дошла у овој самоћи, сладка слико из прошлости. До сад си ми се јављала кад и кад као лик чистијег створења каквог у мојим мислима, а сад ми приступаш, као лик јединог [140] пријатељског створења на овом бѣлом свѣту. Добро ми дошла! Сѣди и кажи ми, каква те је нужда довела у ову св. обитељ, јер без нужде невѣрујем, да би из веселог Баната у ову кућу црнине дошла.“

Овако говорећи, приведе о. Теофан своју познаницу ближе к столу, и посади је на једну од оне двѣ просте столице од дасака, које се ту налажаху.

Ленка сѣдне, и држећи својом лѣвом руком десну руку пријатеља, гледаше му својим изванредно лѣпим оком у лице, на коме се сѣнка претрпљених болова душе стапљаше са зраком чисте радости, која му се тај час у срдцу таласаше, те му особиту милину даваше.

Његове рѣчи скопчане са описаним изразом лица одкриваше лѣпој жени јасно, да му је била и да му је јошт и сад срдцу ближа, него што можда и сам мишљаше. Ово је била само нова храна за бујеће чувство у њеним нѣдрима. Груди јој се преизпуне милином, и дрхћућим сладкога осѣћања гласом проговори му:

„Тошо! Твоја су уста била увѣк нѣма... али је моја душа право у твојим очима читала: Је ли могуће да ти ниси разумѣо живот мога ока, глас моје душе, таласање мога нѣдра! — О, ја сам много, много тебе ради препатила!“

На ове рѣчи бризне плакати, и метне своје [141] бѣло чело на руку пријатеља, коју сузама својима ороси.

О. Теофан гледао је подуже на ту лѣпу, сваке дражести пуну жену, немогући рѣчи проговорити. Прси су му биле пуне осѣћања, кога дотлѣ није познавао. Ново му сунце сијне, нов му се живот отвори. Пупољак онога небескога цвѣта, о ком смо мало више говорили, разпучи своја нѣдра тој свѣтлости и тој топлоти, и ружица љубави, најчистије љубави процвѣта у срдцу човѣка, који бијаше на врати тога срдца изрезао рѣчи: Љубав нема приступа у ово светилиште побожности!

Ленка дигне главу и пусти му руку; погледи му у лице, и позна по свѣтлости ока, по топлини образа, по таласу дихања, да је под том црном ризом румена зора просијнула. Остави га, дакле, да се у том новом чуству снађе, и продужи свој говор овако: „Јест, ја сам много препатила Ми смо ћутали... ми се нисмо разумѣвали. Ти си мени био више од живота, али ми то није било познато. Отац мој био је силовит, и ја сам држала да морам учинити, што ми рекне. Ја сам пошла за другог, без љубави... са најсилнијом љубави к другом. Ја сам имала, свачега само не срѣће. Чинила сам своју дужност, али ми је срдце пуцало. Ко незна те болове душе, тај неможе о боловима говорити... [142] Но сад хвала Богу, сад је та нужда престала да будем несрѣћном. Отац је мој умро, мати ми се упокоила: ја сам једина њихова наслѣдница. Мој муж се такођер преставио. Он је уважавао моје чуство дужности, и оставио ми је све своје добро. Ја сам сад богата, слободна. Како сам скинула црнину за родитељима, за мужем, похитила сам да тражим пријатеља моје младости, мога срдца. Нашла сам га у раси — у манастиру. Ја сам слободна... ја сам богата...“

„Но ја сам везан!“ упадне јој о. Теофан у рѣч.

„То је спона, која се даје лако разкинути,“ проговори Ленка. „Чуј ме само. Ја сам имућна, ја сам што више богата. Ми можемо од мога имања врло добро и безбрижно живити, можемо сваку потрѣбу подмирити, сваку жељу задовољити. Ја те љубим још већма, него у оне дане луде младости; врѣме је моју страст само оснажило и повећало. Ти ниси срѣћан,.. јест, ја сам добро извѣштена... ти си несрѣћан.., мораш бити несрѣћан... У манастиру може становати мир... мир очајања, мир прегорѣња.. али срѣће ту нема. Признај, да си се преварио, ма шта да си у манастиру тражио, кад си у њега ступио! Неговори ништа... знам све. Ти си злостављен... посрамљен... понижен... [143] погажен... Ти прав крив си међу кривцима, који се као прави одржаше... ти си изкључен као шугава овца из куће, којој си своју младост, свој живот био изкључиво посветио. Тражио си обрану код старијих, они су те упустили... неразумѣше те, непојмише те, сломише те, газише те... Није л’ то доста? Прошлост ти утону у море људског неваљалства, будућност ти је отрована прошлости... Ништа си, и нећеш никад друго бити, него нико и ништа? Бог сам посла ти најлѣпшег свог анђела да те ослободи... Љубав, вѣрна љубав, која се врѣменом храни, дође по тебе, да те спасе, да те изведе из живога гроба, и уведе у срѣћан живот. Послушај вољу божију, прими руку љубави, изићи из гроба и ступи у живот. Онај, кога у свему имаш прѣд очима, онај разпети избавитељ свѣта, онај син створитеља свѣта, она љубав безгранична, није дошла у свѣт гробова ради, да копа гробове и да их пуни живим мртвацима, него се родио живота ради, да смрт умртви и животу живот даде, да живот добије људма, да људе даде животу... остави се ти живога гроба, одлази из манастира; дај ми руку, хајдемо у свѣт, па ћемо живити себи на срѣћу, Богу на славу!“

Овдѣ ућути. Одушевљење, којим је говорила, сила и истина осѣћања, која јој се на лицу изражавала, [144] предубока љубав, која јој је у сваком слогу звонила, срѣћа и сладост будућности, која му се пред духом и срдцем разтвараше... све то навали на душу и срдце малаксалог скоро калуђера с таком силом и потрѣсом, да није мого рѣчи проговорити. Он је ћутао, дубоко ћутао.

Ленка је жељно очекивала одговор. Кад овај подуже непослѣдова, настави даље: „Шта те може овдѣ задржати. Будућност си проиграо и саранио, јер и сам мораш признати, да ти браћа неће трпити, да онај човѣк напрѣдује, и да се диже и слави, који неможе намѣре своје остварити, ако све непоруши, чим и од чега они живе, и јесу. Неће нико ни запитати, куда си, ако те сутра у свом друштву неопазе... та то ће им бити најмилије, једино што желити могу. Они ће сами најбоље настојати, да те жива направе мртвим. Буди без бриге; сутра отиди, прекосутра биће сто различних приповѣдчица, како те је ђаво жива у пако однео, како те је земља прогутала, како си побѣснио, па у хладну Саву скочио... или... или... шта ти ја знам, шта неће скромна уста светих богомољаца изнети, само да покажу, да ће свакога ђаво однети који се усуди против њих говорити, радити, учити. Хајде, Сава није далеко, ми смо до поноћи на њој, а тамо нас чека пријатељ [145] са чамцем, који ће нас у Србију превести... тамо ћемо непознати вѣнчати се и живити у благословеном браку у самоћи, свѣту незнани, за себе и себи, па пиши, предузимај, чини све, што иде на славу Бога, на корист људи и на добро наше. Срѣдства ћеш имати.. воље ће бити.... Хајде, молим те, хајде из ових стопа... немој да те какав случај, каква неправа мисо од мене растави и за сав живот убије... и тебе и мене!“

Како је о. Теофану било у души, док је Ленка ове рѣчи говорила, може сваки лако мислити.

С једне стране није се дала побити истина онога, што му је о његовом досадањем животу говорила. Слѣдујући њеним мислима, морао је сам себи признати, да су му изгледи тамни и мрачни, и да му на крају живота по свој прилици предстоји горка и уништавајућа изрека, да је сав живот, сву духовну снагу, сву душевну силу жртвовао задаћи, која се или недаваше ником извести, или се прерано подузе да се изврши.

Сам је себе видио, како мукама и временом изопачен лежи на својој сламној постељи, без друга, без пријатеља, запојен оцтом и жучи, изпуњен мржњом, горчином, презрѣњем свѣта и људи, неимајући никога, да га тѣши, да [146] га блажи, да му муке на срдцу разтѣрује, да му угасле очи затвори. Учини му се, да види око мртвог свог тѣла црну браћу, која му се подсмѣваше свему животу, који му се ругаше свим лѣпим намѣрама, који га осуђиваше и с презрѣњем на њега погледаше, који му и послѣ смрти спомен међу људма троваше свакојаким безсмислицама, измишљотинама, клеветама.

С друге стране стојаше пред њим лѣпа, жена, цвѣтућа, сваке милоте и дивоте пуна, сама љубав најдубља и најжешћа, готова дати му сву себе и све своје, свој живот, своје име, своју будућност! Из ока јој сѣваше само блаженство, из уста јој зујаше најтоплије пријатељство, из држања и дисања видило се, да се бори о живот и смрт, о рај и пако, о срѣћу и пропаст живота!

Ко ју је мирним духом сматрао, није јој се мого дивоте и дражести довољно нагледати; коју је чистим срдцем мѣрио, морао јој се дивити дубљини и узвишености чуства; анђео небесни разширио би таковој љубави, таковој лѣпоти и таковом пожртвовању чиста своја наручија, да је прими на своје груди, да пригрли к свом срдцу, да слије душу своју са њеном душом, која се бијаше сва у љубав, у безграничну љубав претворила.

О. Теофан сѣдио је као лик од камена изрезан. [147] На њему није било видити знака живота, осим што су му очи на ту јединствену слику гледале, пуну живота, сјаја и сласти.

Ленка је била заћутала, и чекала је одговор пријатеља. Ко ће описати израз ока, лица, руку, цѣлог држања! Ту се борила нада са страхом свима силама... застава страха и бојазни вила се у пуном вѣтру... стѣгови лица блистали су се пуном свѣтлости руменога јутра осијана... свѣтлост, која из очију пријатеља јој долазаше, умножавала је блѣсак наде, и ова се засија у свѣтлости побѣде...

„Говори! говори!“ повиче Ленка тим погледом ободрена... „Говори само, рѣчи ће твоје избавити двѣ добре душе од пропасти, оне ће изазвати живот, пун срѣће и сласти, као што глас пролѣћа изазива живот цвѣта и мириса...“

Калуђер је јошт ћутао. Ленка се прене. Очевидно јој падне на ум, да му рѣчи могоше бити друкчије, него што је она желила.

Ужаснута том мисли повиче гласом, који срдца као оштар нож продираше: „Кажи: хоћу! јер ако друго што кажеш, знај да ме на увѣк убијаш. Ја немогу преживити рѣч, која ме од тебе одбија. Ја немогу без тебе живити. Неповољна рѣч од тебе биће нож, отров, конопац или студенац, који ће мој живот прекратити. Сѣти [148] се живога Бога, неубијај ону која те љуби више него самога Бога...“

Ту застане Ленка напрасно. Слика калуђера, која је пре тог као слика без живота сѣдила, оживи: послѣдње рѣчи Ленкине пробудише очевидно онесвѣшћену душу о. Теофана. Он дигне очи к небу и ухвати се руком за срдце.

Она падне прѣд њега на колѣна, дигне оклопљене руке к њему, и изумирућим од пресилног чуства гласом повиче му: „Ево те молим на колѣни, као што се Бог моли: смилуј се на мене, неубијај ме, небацај ме овако младу у црни и хладни гроб... невраћај ми смрт за живот, убијство за љубав, мрак за свѣтлост!“

При рѣчима: ево те молим на колѣни као што се Бог моли — клоне калуђеру глава на прси, као да га сва снага живота изневѣри, тако је сѣдио до краја говора пријатељице.

Чекајући изреку о животу и смрти, клечала је млада та лѣпа жена нескидајући ока са уста, која имадоше зазвонити или рајском пѣсмом живота или ужасним громом уништења.“

Док је лѣпа Ленка говорила, налазио се сиромах калуђер у особитом душевном стању.

Слика младе женске, која бијаше обасута чудесним милинама младости, страсти, жеље, наде, страха и ужаса морала је и у само срдце [149] од леда животворну топлоту улити, морала је и у крви самог изнуреног аските (пустињака који своје тѣло пати и мучи) буру покренути. О. Теофан бијо је млад човѣк; он је постио по пропису манастирском, али неидући за тим да се посвети, нити је дотѣривао до тога да умре од глади као наш просвѣтитељ Доситије у манастиру Хопову, нити је шибао своје тѣло да се сасуши до коже и кости, као што су многи пустињици у старо врѣме радили и као што је сам основатељ највећег светог реда калуђерског, Исусоваца, отац Игња Лојола чинио, и тако му је тѣло цвѣтало у пуној мѣри, коју нарав младости и себи сходном животу одређује. Већ са ове стране морала му је ова појава све живце до краја затрѣсти и у прсима најсиловитије таласе осѣћања покренути.

К том је долазило, да је ту прѣд њим стојала не само најдражестнија жена, него је с ње сијала душа, која га је из све своје снаге чисто љубила, и на највеће жртве приправна била.

У колико су дакле тѣлесне дражи њезине у срдцу калуђера пламен страсти разбуктавале, у толико су му душевне јој чини душу заносиле: и он је сѣдио узет на тѣлу и души као слика од камена, као мермерска слика, у коју је Пигмалијонов загрљај живот улѣвати почео.

Калуђер се све више губио, а човѣк се [150] све већма развијао: јошт један часак под тим сунцем живота, јошт једно тренуће под тим таласима чувства, и двоје младих људи лежали би једно другом на грудима; Теофан би умро... Тодор би оживио.

Али сад прође прѣко устне жене рѣч, на коју је она највише полагала... али која јој је највише шкодити морала. Рѣч та била је нож са обѣ стране оштар, лѣк — отров, сѣме живота и смрти.

Казали смо, како се калуђер сав чудесним начином потрѣсо, кад је она гласом ужаса и поуздања рекла:

Сѣти се живога Бога!

Примѣтили смо поражујући утисак, који су на њега учиниле рѣчи пријатељице му: Ево те молим као што се Бог моли.

Тима је рѣчма љубећа жена нехотице дозвала у ту калуђерску ћелију прѣд тога правог калуђера духа, који с пламеним мачем стане прѣд врата њеног раја, те с једне страно дахом сгарајућег огња њу од улазка у рај живота одбије, а с друге стране калуђеру освѣтли понор, над који се бијаше нанео, да се у њ стрмоглави.

Под тим утиском диже се калуђер са своје столице, узправи се до пуне висине, метне руке на срдце, као да хоће да га на свом мѣсту [151] задржи или да га стегне, да непукне, за тим дигне обадвѣ руке у висину, и покрије њима лице, на ком се тежак бол душе огледаше, уздахне дубоко, и проговори гласом, који показиваше, да му се грло грчевито стегнуло: „Ох Ленка! што изговори те кобне рѣчи, што ме опомену на тога страшнога осветника!“

Ту ућути. Цѣле му се тѣло у грчу стегло. Свака му се мишица немило трзала.

Ленку прође језа по цѣлом тѣлу и кроз све живце, кад виђе ту слику ужаса и очајања, прѣд собом. Она се тргне, скочи, и ступи једним кораком од њега даље.

Калуђер спусти с лица најпре једну, па за тим и другу руку. Машући главом, проговори мирнијим гласом: „Но нисам добро реко: Хвала ти, хвала ти, драга Ленка, што то изговори; сам ти је Бог те рѣчи у уста ставио. Срдце си ми просѣкла, али душу би ми од отровних ножева сачувала. Хвала ти и опет! Хвала!“

На то разшири руке, и с очима пуним суза, проговори меко и њежно:

„Сестро, оди на срдце брата?“

У овима је рѣчма лежала јасна пресуда.

Она љубав, која је у срдцу младе жене живила, спусти се по други пут у гроб.

Добро је разумѣла садржај и замашај његових рѣчи.

Видила је, да у његовом срдцу букнуло бијаше чуство, које је њу саживало.

Познала је, да је дужност побѣду одржала.

Зима је прође, срдце јој се чисто смрзне, крв јој се у ледену струју претвори, кад то примѣти.

Пропала си! викне јој нѣки гласу унутарњости, и она се згрози.

Осѣти, као да се у камен претвара. Немогаше се макнути с места; руке јој се узеше, ноге одсѣкоше. И само око немогаше кренути. Ово, како је пало на лице пријатеља, кад је говорио, тако је, реко би, укочено остало.

Протече нѣколико часова, и они стојаше као слике од камена изрезане.

Међу тим заблиста, као румена зора, у души љубеће жене нада... љубав ће бити јача — и зазвони јој у души глас жеље и крви... Његове руке, које једнако разширене стајаху, изражаваху више силу љубави мужа него брата... Очи су му се све јаче сијале, све већма разгорѣвале,.. прси су му се све неједначије надимале... Живот се у слеђене живце врати... Врућа крв појури жилама.. Милина јој силом и неодољивости морских таласева у срдце запљусне... у глави јој начне мозак врѣти... несвѣстица је ухвати... руке јој се разшире саме собом као електричким ударом дирнуте [153] и она клоне у изумљењу на прси човѣка, кога је тако силном љубави љубила!

8. Deus ex machina.

Браћа Теофанова у манастиру пазила су на сваки његов корак, само да би што дознали, чим би нос овога светца за своју песницу привезали, као што привезују разкалашна дерлад ухваћено младо птиче, те се ово неможе више да дигне у своју узвишену слободу, јер би му се изкинула ножица, за коју је привезано.

Они су дознали, да је млада лѣпа госпа ушла у ћелију отца Теофана, јер им је то дојавило ђаче, што га је Ленка за Теофана и његову ћелију била питала.

Одмах се сви, кои небијаху изван манастира, окупе пред ту ћелију, и час по завирио је кроз кључаницу то овај то онај, да види, шта се у ћелији ради. Но кључ је стајао у кључаници, те тако немогаше ни један видити шта унутри бива.

Принесено кључаници ухо добијало је само одломке од рѣчи, и тако их ни ухо немогаше подпуно извѣстити, шта се у ћелији говори.

Сад се задржи један од млађих гледалаца подуже на кључаници.

„Шта је?“ питаше они други нестрпљиво.

Онај неодговараше ништа.

„Та шта је, море!“ повиче скоро гласно други од млађих калуђера, што стојаше прѣд врати.

„Нека! нека!“ прошапуће гледалац и махне руком, да се претрпе, а напне из све снаге око, неби ли призор у ћелији у цѣлини схватио.

Но онај га зграби за рамена, и одтури га на страну, пак сам пришпичи око кључаници.

„Де, да и ја погледим?“ проносови стари дуја од остраг.

Но онај први одтури у исто врѣме онога од кључанице силније на страну, да се смомитља на земљу, а сам погледи на кључаницу, пак да се тврђе држи, ухвати се једном руком за браву.

Дуја пак како се бијаше сагнуо, а није узео на ум, шта она двојица раде, осѣти замашан сукоб свога носа са лактом једнога од оне двојице, пљусне главом натраг, те мал неразбије нос отцу еклисијарху, који је за њим стојао.

Онај, што бија љоснуо о земљу, скочи са земље те јапаша овога за рамена да га одбаци од врата. Овај притегне руком кључаницу боље: врата се отворе, и они обоица падну у собу на колѣна, и учине дубоко метаније.

Они старији виде сад занимљиву сцену прѣд [155] собом, гдѣ стои о. Теофан са младом лѣпом госпом у тѣсном узхићеном загрљају.

Ово двоје, како су били заузети својим блаженим чуством, нису ни примѣтили, да се врата отворише, и да им у собу ступише и други, немили и нечекани гости.

Они, кои бијаху хрупили у собу са великим „метанијем“, дигну се с патоса, а они стари ступише у собу.

Сви сад ударише у грохотан поругљиви смѣх.

На овај смѣх дигне о. Теофан главу, коју бијаше на госпођино раме спустио; пак видећи црну браћу, тргне се и одкопча Ленкине руке, које ова бијаше савила око његовог врата, и дигне јој лагано главу са своих груди, на коима ова почиваше.

Ова кад опази калуђере и њихова пакостна, лица, отрѣзни се од свога заноса, поправи косу, која јој бијаше пала на лице, и повуче се к прозору од ћелије.

Слика, коју угледа, смрзне јој крв у жилама; изрази тих лица укоче јој тако рећи живце у мозгу. Као највѣрнија фотографија остане овај призор у њеној глави, прѣд њеним очима, убијајући у њој струју живота као она медузина глава.

„На здравље!“ проговори сад онај од млађих [156] калуђера, што је кваку од браве у руци држао, и врата и нехотице отворио, учини поклон до земље, и настави свој подругљиви смѣх, у кои сви други из гласа пристану.

„Какво је то церекање и маукање?“ повиче озбиљно нѣки глас и таки за тим уђе у собу повисок одличан калуђер са крстом на прсима.

Лице му је било мршаво и блѣдо. Мантија му бијаше фина, просѣда брада брижљиво зглађена, држање господско.

То је био настојатељ манастира, архимандрит Партеније.

Застане мало, кад види, какво је дружство у ћелији.

О. Теофан стојао је са уздигнутом главом и поноситим погледом, што његов обичај небијаше.

Четири калуђера стојаше око њега. На лицу им се вио подсмѣх као застава у пуном вѣтру.

У дубљини код јединог прозора ћелије стајала је млада и лѣпа женска са спуштеном главом недижући ока с пода.

„Шта је то?“ запита архимандрит прегледавши сав овај призор, гласом старѣшине, кои истину тражи.

„Грле се!“ проговори онај коловођа од млађих [157] калуђера, жмирне очима, и покаже подмитљиво главом на о. Теофана и Ленку.

„Играју се цица-маце,“ придода други онај маукало.

„Фрушкогорски светац!“ дода о. еклисијарх показујући руком на о. Теофана.

„А ено му светитељке!“ примѣти о. духовник кроз нос говорећи. „Сад им још ви напишите тропар, високопречестњејши господине, па ето нове славе нашој обитељи!“

Раскалашно, скоро безобразно упадне овдѣ онај први млади калуђер у рѣч: „Нетрѣба ту нова тропара, има га већ готова:

„Мајка Мару хоп хоп хоп,

Мајка Мару цуп цуп цуп..."

Даље није мого продужити јер му архимандрит повиче: „Молчи, безобразниче“, и погледи га, као да га је хтѣо оком пресѣћи.

Онај ућути као водом заливен.

Видило се, да се ови одговори недопадаше архимандриту; он сабере наново обрве и погледи неугодно на калуђере, па онда са највећом озбиљношћу обрати се о. Теофану.

„А што ти неговориш о. Теофане? Та ти би ваљало први да си проговорио.“

О. Теофан стајао је све до сада као штатуа од камена с узвишеном главом, скрштеним рукама, гледећи на противнике погледом крајњег [158] презирања. На лицу му се сијало чуство узвишености и самопоуздања.

Све, што се до сада говорило, слушао је, као да се њега и нетиче:само су му једине очи прелазиле на онога, кои је управо што говорио.

Ове архимандритове рѣчи као да му одкопчаше закопчане устне.

„Моја сестра!“ проговори он значајним, али одсѣчним гласом, показујући на Ленку.

Сестра! промумлају други калуђери, погледе један на другог, и развуку образе као кад ко рекне: осрамотио сам се!

И нехотице понесе сваки од њих руку к бради и повуче је прѣко ње, па један за другим одшуњају се из ћелије.

„А јеси ли наредио да приправе конак за госпођу сестру,“ запита архимандрит; „нама ће свима бити мило, да је лѣпо дочекамо.“

Архимандрит се окрене Ленки.

Као човѣк од најбољег свѣта поздрави је сада и проговори јој: „Ја се особито радујем, да сам дошо до срѣће познати вас. Сматрајте, да сте код своје куће. Ми сви имамо сестре, пак знамо такову уважавати... особито тако лѣпу сестру, и тако отмѣну,“ дода смѣшећи се љубезно.

На то јој пружи руку да се с њом рукује.

Прѣко цѣле слике архимандритове преливала [159] се свѣтлост најуглађенијег понашања. Али му је из ока сијнула у два три маха зрака, која је Ленку врло неугодно дирнула. Она му се само ћутећки дубоко поклони, али му руке недаде.

„Моја сестра одлази овај час, проговори о. Теофан, „Ми смо имали мало разговора и свршили смо га. Она нема више никаква посла овдѣ. А и вече се приближује... До Митровице има прилично покасати, а ваља да дође тамо пре мрака!“

„Како би ми њу пустили од нас тако брзо... То неби било нимало лѣпо... Шта би о нама мислила... Останите ви само овдѣ милостива; неможете ви ићи... та ето је скоро ноћ... а ноћ није за госпође да путују.“ Све што на човѣку говори, и лице, и очи, и звук гласа, и држање тѣла... све је показивало, да, би архимандриту особито мило било, да гошћа у манастиру остане.

Ленка је осѣћала, да јој доиста ваља ићи. Послѣ свега онога, што је проживила у послѣдњем часу, појави јој се прѣка потрѣба, да буде сама, да буде своја.

Она захвали дакле са нѣколико рѣчи гостољубивом домаћину; метне шешир на главу; огрне мантил, узме сунцобран и пође.

„Хоћеш ме одпратити до кола, Тошо,“ рекне о. Теофану.

Овај пође с њом. „„Допустите да вас и ја изпратим, кад већ није другчије!“ примѣти архимандрит, пак пође и он с њом.

Лаким скоком сиђе се госпођа са првога спрата, и изиђе на манастирска врата на поље пред манастир. Махне бѣлом својом марамом на страну, гдѣ су јој стојала кола. Ова се лако невидише, јер бијаху мало заклоњена. Кочијаш бијаше лѣпо обучен; каруце су биле нове, а коњи изгледаше, као да су из ергеле грофа Пејачевића.

Код капије манастирске били су сви калуђери изкупљени, па су нѣшто занимљиво говорили.

Кад опазе госпођу са о. Теофаном и архимандритом, ступе на страну, и гледаше све зачуђеним погледом.

„Хоћемо ли се ми јошт видити?“ запита госпођа о. Теофана.

„Доћићу сутра к теби“ рекне овај, „то јест, ако ми допусти г. архимандрит да могу из манастира отићи.“

„На сваки начин“ проговори архимандрит.

„Доћићу и ја с њим; имам и онако посла [161] у Митровици, а ваља ми се за посѣту одужити!“

Ленка скочи на кола лако као птица.

„Тѣрај оштро!“ проговори кочијашу.

Кочијаш ошине коње и ови поскоче као стрѣле и изчезну као муња изпред очију калуђера.

„Ходи ба мном о. Теофане! Та ја море ништа и незнам о твојој фамилији. Ходи да ми приповѣдиш. Сестра ти је дивна госпођа. Ходи да ми мало повише о њој кажеш.“

Калуђери гледаше, шта је то, да архимандрит наједаред тако признаде о. Теофана.

Питали су се очима, но нико незнаде одгоненути.

Напослѣдку проговори о. еклисијарх: „Ја само толико знам, да смо се грозно осрамотили.“

Један од оних млађих стисне устне, набере чело, и искриви очи: „А ја опет велим, биће ту нѣки други враг!“

„Хоћеш опет да забодеш нос куда нетрѣба“, примѣти онај други млађи. „Погледај се само у огледалу. Отеко ти је нос за два, па изгледа као да је ракијска тиква.“

„Хм!“ одговори му овај. „Ти си том крив; ти си ме турао и гурао док се врата неотворише. Али погледај се и ти у огледало. Чини ми се да ти је рожчић на челу израсто. Ниси [162] тако челом лупио о под ни кад си при рукополагању метанисао.“

На то се разиђу.

О. Теофан допрати архимандрита у овога ћелију, пак онда замоли, да га за вечерас остави на миру, а сутра ујутру ће му све казати. Архимандрит га одпусти и он оде у своју собицу.

9. Нов човѣк.

Ноћ наступи.

Ноћ је духовник дана.

Може сваки лако знати, каква је ова ноћ била за о. Теофана.

Свака црта призора, у ком су биле главне особе он и Ленка, прелазила му је по више пута испред духовног ока.

Но већ понашање његове црне субраће бијаше му крв у велико охладило; а сад му ноћна тишина и враћајућа се превлада хладнога разума помогне, да сам себе и опет подпуно у своју власт добије. Што је прошастог вечера нашо за право по унутарњем осѣћању дужности: то му је сад хладни разум својим освѣтлењем показао по све оправданим.

„Њој је тешко — и мени је!

„Али другачије неможе да буде.

„Та ја сам калуђер.

„Одреко сам се отца и матере!

„Примио сам анђелски чин!

„Заклео сам се Богу!

„Вѣнчао сам се с црквом.

„Друга љубав... друга невѣста била би за мене гадна издаја... злочинство!

„Само тако је могло бити!“

Онда је подуже ћутао и премишљао. Напослѣдку проговори: „Неможе ми бити жена, али ми може бити љубљена сестра. Као такву сам је срдцу свом пригрлио... Тако и остајемо!“

Идеа, која га је довела у калуђерство сијне сад чиста као и прије пред његовом душом. Једва пред зору легне у своју тврду постељу и наскоро заспи.

Опет му се присни онај стари светитељ са миртовим вѣнцем и камилавком.

У сну разтвори устне и разговетно проговори: „Нуз ту капу није мѣста том дивном вѣнцу на мојој глави.“

На то се промешкољи и окрене зиду. Тако је спавао као заклан дуго... дуго... Дан већ бијаше ојачао, кад му нѣко на врати куцне, и тим га пробуди.

Манастирски ђак уђе у ћелију, назове му добро јутро и јави му, да га архимандрит к себи позива.

„Кажи, да ћу таки доћи!“ одговори ђаку и дигне се из постеље.

Оде на манастирску чесму и умије се.

Хладна вода и јутрењи зрак разбистре му живот подпуно.

Осѣтио је, да му је глава чиста, срдце мирно.

И архимандрит није ту ноћ много боље провео.

Јучерањи догађај узбунио га је јако.

Он је имао око 50 година. Али је много млађи изгледао.

Узраста је био повисока; а чинио се још вишим, што није имао велика трбуха. Коса и брада тек је по нѣку сѣду показивала. Све ово чинило је, да је изгледао много млађим. Бѣло блѣдо лице обично и лѣп крој очију, благост на образи и у очима, и господско држање чиниле су га врло пријатном појавом.

У гласу му је лежала угодна љубкост, у говору сласт.

Ова личност прибавила му је глас лѣпог архимандрита.

Сасвим је наравно, да су га нарочито госпе хвалиле.

Он пак познат је био већ од своје младости као велики пријатељ лѣпога пола.

Ово пријатељство к лѣпим госпама, и симпатичка [165] наклоност са њихове стране к њему, стало га је по свој прилици митре, а нарочито један случај из раније младости, кои ћемо те релативне важности ради овдѣ да споменемо.

У старије већ дане митрополита Стратимировића био је он архиђаконом у двору у Карловци.

Био је млад и лѣп, понашао се господски и угодно, допадао се и мушкима и женскима: сви су видили у њему за кратко врѣме архимандрита и сигурно су држали, да неће предуго бити без епископске круне.

Митрополит оде 1825 године на дијету у Пожун, гдѣ дубоко у зиму остане.

Зима је била лѣпа; саоник што може бити добар; а вечери ради ране и сјајне мѣсечине бајни.

Архиђакона су у свакој кући радо видили: а он је у једну најрадије одлазио. Случајно је у тој обитељи била млада лѣпа умиљата госпођица.

Ова се јошт са једном другом зажели просањкати. Мати и једне и друге дѣвојке пристану на то, да им со жеља изпуни. А на предлог г. архиђакона одреди се да се сањкају од 8—9 сати у вече, јер је онда већ пуна мѣсечина.

Ове се приуготови.

Али како буде дружтво изненађено.

Г. архиђакон дође обучен у цивилне хаљине, стане на салине иза сѣдала, развије бич и почне кинстлерски пуцати. Коњи су имали прапорце и мала звонцета, а јурили су као крилате хале по снѣгу улицама.

На кратко, веселѣ је било неизказано: забава неописано угодна.

Али има људи свакојаке ћуди; а и очи нису у свих једнаке. Нѣки виде и по ноћи а нарочито кад је лѣпа мѣсечина.

На брзо затим пукне гром у Пожуну а разпрсне се у Карловци.

Митрополит Стратимировић био је у старијим својим годинама строг престрог. А нарочито није знао шале, кад се о калуђерима радило.

Прва пошта донесе ту ужасну заповѣст, да се г. архиђакон тај час из митрополитског двора у свој манастир сели.

Сутра у јутру дођу манастирске тарнице, и наш млади умѣтник „бичопуцанија“ оде и без ручка у своју пустињу.

Дуго је врѣме протекло и о њему није се ни говорило, као да је умро.

Временом постао је исти архимандритом, али у двор није ишо никад.

А непонесе ни епископске круне, премда је шесету годину живота скоро достиго.

Он ни послѣ тога није престао цѣнити и [167] уважавати све, што је лѣпо у свѣту, а нарочито међ младим женскињама; али нити су му више пале на ум саонице ни бич. Архиђакон постане архимандритом, шегрт мајстором, ученик умѣтником: како ко хоће.

На крову манастира његова нѣгована је велика густа чуваркућа; — а нико тако неприкрива у кућама оно, што ваља да је тајна, као чуваркућа. За то се и зове чуваркућа, и зато је и саде на крововима од кућа.

Лѣпа Ленкина слика од синоћ није му силазила с очију. Ил спавао ил се будан по постељи превртао, увѣк му је била пред очима.

Ко је? Шта је та прекрасна жена?

Отајство, што ју је увијало, указивало се као она танчица, на којој се маглене слике појављују.

Сестра му је?... какви то мили призори прелазе прѣко танчице!

Није му сестра?...

На танчици се појави друга провидна дружина, али и опет лѣпотом дивна, милином бајна!...

На сваки начин отворило се полѣ за особито занимљиву дипломатичну и стратегичну акцију.

„Овдѣ се дају прибавити користи од више врсти,“ проговорио је сам себи, кад је ствар добро промислио и размислио.

„Ова дивља светиња“ — мислио је на о. [168] Теофана, — „може ми начинити скандал и побѣћи из манастира. А како ме гледи митрополит, само би ми јошт то трѣбало. А може ми и манастир подићи; економ је добар. Па може се из њега начинити и какав Доситеј, пак да видиш свѣта у манастиру.“

„Она се види да је богата“, мислио је на госпођу Ленку, „па може манастир у њој добити добру ктиторку, а та би нам доиста јако трѣбала.“

„Најпослѣ може одпасти што и за нас.“ Овдѣ је мислио себе, те је мало жмирнуо и насмѣшио се у једно доба.

„Трѣба прије свега задобити о. Теофана.

„Онда га ваља утврдити у његовој занешености за калуђеровањем.

„Напослѣдку има му се отворити изглед на успѣх жеље и намѣре.

„Уз то трѣба употрѣбити сходне начине, да се млада госпођа од манастира неодбије.

„Онда ваља сачувати манастиру магнет, кои би ју к њему привлачио.

„А најпослѣ има се осути манастир зраком и мирисом раја: да јој се укаже као рај на земљи.“

Промисливши и размисливши сва, једва дочека архимандрит зору и устане необично рано.

Но о. Теофана нема ваздан.

Најпослѣ пошље ђаче, да га пробуди ако јошт није устао, и да га зовне к настојатељу.

10. Настојатељ дипломат.

„Ти си необично добро спавао?“ проговори архимандрит. „Та већ је у велико дан.“

„Касно сам устао“ одговори овај мирно али озбиљно. „Опростите ако сте подуже чекали на мене.“

Затим метанише, пољуби архимандрита у руку, и опет метанише.

„Ништа, ништа,“ проговори му овај благо. „Учинило ми се истина подуже врѣме; али из тога видиш да ме ствар интересира. Сад сѣди на ту столицу пак отвори срдце; — можеш бити увѣрен да говориш отцу.

„Ја сам зрѣо човѣк... изкуство мога живота врло је богато.

„Ако трѣба помагати, хоћу а и могу.

„На тебе многи вичу; али ја знам да вичу на свакога.

„Многи те мрзе... али ја те уважавам.

„Наша господа обично немаре, кад им млађи теже на више... ја другчије мислим. „Што више наши калуђери теже, да су изображенији, што више имају воље к свом чину [170] и позиву, што већма настоје за тим, да нам куће цвѣтају: тим су мени дражи и милији. Зашто, јер ће тим боље бити свима, и калуђерима и настојатељима.

„Код тебе сам познао више ствари, које ми се допадају; држим да се неможеш на мене потужити.

„Биће боље и мени и теби, док се боље познамо. Зато отвори срдце преда мном, а ја сам ти ево казао, пред ким говориш и коме.

„А најпослѣ говори што хоћеш и како хоћеш.

„Непитам те ни за шта; нетѣрам те да ми кажеш, што нећеш сам собом да говориш.

„Али да ми нѣшто мораш казати, то сам увиђаш; то си и синоћ увидио, кад си реко да ћеш ми данас све казати, што држиш, да ми имаш казати.

„Дакле говори: ја слушам.“

О. Теофан приповѣди архимандриту у кратко све, што је нама већ познато.

Архимандрит је слушао помњиво, док је о. Теофан говорио. Кадкад су му се само црте лица преобразиле; при крају узме на образ израз пуне озбиљности.

Кад о. Теофан свој говор заврши, продужио је архимандрит своје ћутање јошт нѣко врѣме. Напослѣдку му проговори:

„Ниси ни мого другчије учинити као поштен човѣк, као ваљан калуђер одговорио си само својој дужности.

„Да ниси послушао гласа дужности убио би себе и овога и онога свѣта.

„А убио би и ону сироту жену.

„Јавно би вас мњење живе саранило; а калуђерство, то право, чисто, свето калуђерство уписало би тебе у књигу издаица, у којој је први уписан Јуда Исхаријотски.“

„Е мој синко“, дода за овим мало уздахнувши, „и ту ти могу из собствена изкуства послужити.

„И ти си свештеник; могу и ја теби свој грѣх исповѣдити.

„Био сам и сам млад; био у исто таквој прилици.

„Већ сам хтѣо да бѣжим прѣко Саве са женом, која ми је била милија од цѣлога свѣта.

„Но на срѣћу имала је она отца и мајку, те јој на пут стану.

„Мало ми срдце није пукло; али сам касније познао, да је било боље, што тог било није.

„Она се удала послѣ, и била је срѣћна у срѣћној својој породици.

„Ја сам се отрѣзнио, и увидио, да би био увѣк несрѣћан човѣк, да сам онда постиго што сам желио.

„Ако сам и послѣ и увѣк на њу мислио, „али је овај спомен био чист, сјајан, и у великој мѣри мио.

„Није ме ништа у души пекло, ништа ми срдце пресѣцало.

„Душа ми је била спокојна, а то спокојство основа је мирног живота.

„Право калуђерство носи у себи најсигурнији и најбољи лѣк против таковој болести у души.

„Чуо си и читао си, да су многи у љубави несрѣћни тражили утѣхе у манастирској ћелији и ту је и нашли.

„Незнам је л ти познато, али мени су казивали, да је и велики наш Стратимировић разцѣпљено срдце расом завио.

„А то исто кажу и за узвишеног нашег Лукијана.

„Шта више нѣки причају, да је несрѣћна љубав и народног нашег просвѣтитеља Доситија у Хопово допратила. Тако сам барем мого слушати.

„Колико је дакле прѣче, да ти останеш гдѣ си, кад си већ и онако ту.

„А има калуђерство по себи већ задаћа, које су у стању да ту празнину срдца изпуне.

„Калуђерство је довело Доситија до оне славе.

„Манастир је улио Мушицком оне пѣсме, које су га у звѣзде дигнуле.

„Ковиљ је и само Ковиљ одранио Раића и одљуљао његова духовна чада.

„Да су ови људи остали у свѣту, свѣт би их своим волнама однео, као што је толике силне друге духовне снаге и велике духове без гласа и имена у свом крилу саранио.

„Па дична дѣла толиких црквених Јерарха, кои су као епископи и архиепископи име своје овѣчили!

„Њих је калуђерство, њих је манастир до оних висина довео.

„Но све су ово висине славе, коима се и изванманастирским дѣлањем долази.

„Ал има манастир баш у свом правоме животу ствари, које нису мање славне;

„Ту је на прилику служба божија у манастирској цркви. Ова може човѣка узвисити до анђела, попети међу светитеље.

„Помисли само на проповѣдање у цркви. Гдѣ је така прилика на другом мѣсту, доћи до имена једног Јоанна Златоуста.

„Узвишени позив исповѣсти доводи чистог и човѣкољубивог духовника до висине светих апостола Петра и Павла, и даје му у руке кључе од раја.

„Молитва над болнима... повраћа често мило здравље отцу и матери, сину и кћери... затвара гробу врата, и отвара двери срѣће кућама, [174] које је већ смрт црним велом почела обмотавати.

„Уздизање манастирског имања... срѣдства, за стоструко благотворне цѣли..

„Практично мудрословље..

„Свето пѣсништво....

„О! пѣсна, дивна пѣсна претвара просту манастирску цркву у храм небеске славе, гдѣ анђели поју свемогућем прѣстолу химну хвале и славе.

„И дан данас може један прост калуђер у нашем манастиру дотѣрати да га свѣт светитељем признаје и уважава... да буде правим светитељом, врачем души, срдцу и уму народа, вођом к свему, што је узвишено, свето, сјајно.“

О. Теофану играло је срдце у њедрима док је ово слушао. То је манастир, каква га је он у идеи виђао! Млада глава, која га је у манастир довела, помислила је бар кадкад на Доситија!

„Али несмѣ нико држати, да све ово само собом долази!

„Не; у манастиру живе људи, као и други људи, људи грѣшни, слаби, у толико тврђег срца, што су се свега одрекли што друге занима, ублажава, укроћава.

„Борбе трѣба... али нема сумње о успѣху, ако се само иде своим путем.

„Ето и ти си данас једну запрѣку божијом помоћу прешо.

„Ти си био на опасном путу. Нетрѣба да ти ја то кажем, видиш и ти сам.

„То је велика побѣда боље природе у теби, што си напаст најжешће страсти тако јуначки одбио.

„Ја ти честитам на тој побѣди.

„Шта би било? Кратко врѣме страст би памет умотала; живио би као у рају. Али би брзо памет сијнула; ти би видио, да си пао као нико, пао ко Адам у рају.

„Са свију страна пружиле би змије отровнице главе управљене твом срдцу и савѣсти: нити има онога на свѣту, ко би ти у напред мого казати, да ћеш свршити без казни, кад си се подао грѣху.

„Но уједно тим си показао, да у теби живи снага, која је доста крѣпка и за најтежа дѣла.

„Ватра куша врѣдност злата а опасност снагу човѣка.

„Послѣ те сјајне побѣде можеш бодрим духом ступити на бојно поље са другим противностима.

„То си дакле добро учинио и ваља да останеш при том. Име ће ти остати сјајно, савѣст чиста а будућност без отрова.

„Али као сестру можеш је пуним правом сматрати. Без сваке љубави, а нарочито без љубави свете и чисте смежура се срдце у човѣку, и он постане огорѣли пањ.

„Прво врѣме нетрѣба да се виђате, али касније можете се и виђати и разговарати.

„Твоја сестра биће сестра свега манастира. Ми ћемо је сви примити као своју сестру... као браћа сестру свога брата.

„Она може бити правим анђелом хранитељем нашег манастира!

„Знаш, да наша обитељ није богата, што више да је сиромашна.

„Госпођа Ленка богата је. Она може цркви нашој знамениту помоћ принети, а да неосѣти. А то је одношај, кои само поштовање заслужује и доноси.

„Али је првих дана несмеш видити, јер би се рана позлѣдила.“

„Ви сте чули, да сам јој обѣћао да ћемо се данас видити!“ рекне на то о. Теофан погледавши у очи архимандриту.

То је истина“ примѣти архимандрит, погледавши га проницавајућим погледом.

„То је истина. Можеш јој писати; и мораш јој писати. Око је прозор за анђела а врата за ђавола. Тако ми је сам покојни Иринеј казао; и имао је посве право. Благо човѣку, што крв [177] није као зрак коим дишемо, него као црвено вино. Ово врије у свом суду, али се не прелива као узбуркани вѣтар преко брда и долина.

„Пиши јој. Напиши јој како најбоље знаш.

Кад човѣк пише, много ће рѣђе погрѣшити, него кад устима изражава што мисли. Ја ћу јој јошт данас однети твоје писмо; казаћу јој, да си се узвисио у анђеле и светитеље, да си сачувао име благослову садашњости а слави будућности.

„Теби пак ваља да се занимаш; да си у послу свеједнако. Твоја је задаћа да ствараш и подижеш.

„Ено ти цркве... молитве су крила у небо.

„Ено ти школе... школа је сабор анђела.

„Даћу ти да садиш, дотично продужиш наш шљивик, да буде, каква га нигдѣ нема; а одредићу ти један комад земље у Петковици да, засадиш виноград, кои ће ти име за навѣк у манастиру одржати.

„Знам да умѣш, хоћеш и можеш. Преправи све што ваља, па почни како врѣме за то наступи.

„Јеси ли задовољан?

„Ја мислим, да ће тако бити најбоље!“

О. Теофан се премишљавао подуже... Најпослѣ рекне: „Кад мислите да ће тако бити најбоље, нека... буде!“

На то се дигне да пође.

„За пол сата донећу вам писмо!“

„Па куда идеш?“

„У моју ћелију!“

„Није потрѣбно; ено ти писаћег стола, хартије, пера и мастила: то је све у бољем стању него у твојој ћелији. Ја идем у другу собу, да се спремим на пут; а ти сѣди ту, па пиши на тенани. Имамо времена. Заповѣдићу да се преправе кола, па сам се до подне и вратио. Митровица није далеко, а мои су коњи добри.“

То рекне и одведе о. Теофана к писаћем столу. Зазвони и каже ђаку, да му се каруце упрегну и пред манастир изведу, и оде у другу собу.

Врата за собом затвори. Тамо се умије и очешља, и лѣпо обуче, тако да се чисто засија.

О. Теофан се мало подуже неогласи. Писмо је било кратко, али га је дуго састављао. Најпослѣ подпише га и поспе пѣском, пак онда се накашље, дајући знак тим да је готов.

Врата се одмах отворе и архимандрит изиђе к њему сасвим готов за пут.

„Ево, вис. преч. господине; ево вам писмо.“

Архимандрит узме писмо из руке о. Теофана. Изиђе с њим из своје собе, закључа је и сиђе се на кола.

11. Тетка и нећака.

Ленка дојури брзо у Митровицу.

Већ јој се путем разроје мисли у глави.

Кад уђе у собу осѣти да ју глава боли.

Њу је дочекала тетка, материна сестра, с којом је у Митровицу допутовала.

„Та гдѣ си дѣвојко? Ето се већ ноћ спусти, а ти недолазиш. Шта ми није по глави пролазило, Хвала Богу, кад те видим да си ту, и да си здрава читава.“

„Није ми баш најбоље,“ одговори Ленка у полу чујући, што стара говори, у полу пак нечујући.

„Заболи ме глава. Мораћу лећи. Лаку ноћ тетка!“

За тим оде у другу собу, коју бијаше за себе задржала, док је стара као вѣрни чувар спавала у првој соби.

Ленка није могла спавати; узбуђење било је велико. Мислима и преметању нигдѣ краја.

Нећемо потање описивати њено стање. Сваки га себи може лако представити. Више јој се пута, пречује онај паклени грохот калуђера. Једва пред зору заспи.

Није дуго спавала. У сну јој се приказао онај ужасни призор из манастирске ћелије.

Глава јој бијаше попустила, крв се мало умирила.

Кад се пробуди, наравно да јој је прва мисо била оно, што јој се синоћ догодило.

„Право је имао Тоша. Ја сам била на хрђавом путу.

„Чудо, шта узаврѣла крв учини. У онај пар отишла би у сам пако.

„Ми неможемо бити муж и жена. Неможемо никако! Бићемо дакле брат и сестра.

„Колико сам га пређе љубила, толико га сад неоцѣниво уваживам.

„Он је био мој анђео хранитељ.“

Сад јој се опет појави пред очима она ужаса пуна сцена.

Стрѣсе се.

„Чудо! Дошла сам да га видим. Од куда наједаред она ватра. Одкуд она страст?

„Непитај Ленка!

„Бог те је сачувао!

„Пружи му дакле руку, и буди му, што жели да му будеш!

„Буди мила сестра љубљеном брату.

„Тако нека буде!

„Како ми је олакшало на срдцу!“

Ко познаје нарав човѣчију, он ће разумѣти и схватити стање Ленкине душе.

Кад изиђе на крај смѣси, која јој бијаше узмутила и главу и срдце, сване јој у глави, усели јој се мир у срдце.

Отвори прозор. Укаже јој се дивно ведро јутро.

Свѣжа хладовина покуља јој у собу.

Зрак сунца и струја зрака одговорише свѣтлости у њезиној глави и струји у њезином срдцу.

Нов се живот роди у њој.

Стара тетка устала је одавно, и прислушкивала је код врата од Ленкине собе, да ли је ова будна.

Кад чује да се прозор отвори, одшкрине полагано врата и уђе к нећаци.

Ова је стојала у дражестној јутрењој хаљини код прозора.

Кад ју тетка опази обрадује се.

Веселим дакле гласом поздрави је.

„Добро јутро, Ленка; добро јутро дѣвојко!“

Ленка се осврне, и одговори „добро јутро тетице!“

Глас одпоздрава и садржај тога умири стару.

Она приступи ближе; загрли нећаку и пољуби је топло.

Ленка пољуби стару у руку.

„Како ви спавала: — Боме сам се ја синоћ јако била поплашила.“

„Како је било, добро је прошло!“ одговори нећака озбиљно.

„А гдѣ си била! Нехтѣде ми рећи ни гдѣ си била, ни од куд долазиш. Ти, јогунице! Ти!“ И опет је загрли и изљуби.

„И боље је,“ примѣти јој нећака. „Други пут ћу ти све казати, а дотлѣ ме немој запиткивати; видиш да сам здрава и читава, па можеш бити задовољна.

„Данас ћемо кући.

„Имаш кога овдѣ походити, походи га до подне. Послѣ ручка ћемо у Н. Сад.“

„Ја сам јучер била код госпође Пуљинице. То ми је једино познанство још из младих година. Нисам је видила има пуна врѣћа година. Али је и она остарила.“

„Но сигурно није тако лѣпа бакица, као моја тетица, је ли?“

Ово рекне Ленка па загрли своју стару тетку.

„Е није да“, стане се ова цифрати. „Теби сам лѣпа, а други кажу да сам авгара.“

„Лажу, тетице; лажу. Нема мојој тетки пара. Па кад се још лѣпе обуче, па метне наочари, па стане читати Љубомира у Елисијуму... Бога ти тетице, колико си га пута до сад прочитала?“

„Опет ти мене заједаш, неваљалице једна! [183] Да богме. То није роман по моди, као што су они твои, како се оно зову? „Христо Монте“ —

„Монте Христо!“ поправи је нећака. „Све једно“, рекне тетка. „Монте Христо — Христо Монте. Није по шији него по врату. Па „кајмнисе фон Париз“.

„Но, тетице... Нисам знала да ти и нѣмачки штрбецаш...“

„Та чула сам, ћерко... али да ти право кажем, незнам јесам ли добро изговорила...“

„Сасвим добро; мало по србски, али ће те свако разумѣти, ко зна шта хоћеш да кажеш. Но немој да се дишпутирамо; немам ја ништа против Љубомира у Елисијуму. Та и ја кад сам била мала читала сам га спрам мѣсечине.“

„И врѣдно је ћерко!“

„И врѣдно, врѣдно, тетице. Него нисам свршила што сам почела говорити... Дакле, кад моја тетица метне бѣлу набрану капу на главу, наочари на носић, па сѣдне и чита Љубомира у Елисијуму... Онда јој нема пара, што је лѣпа; баш као... као... но, као професорка.“

„Него ваља да фруштукујемо.“

„Ја јучер нисам добро ручала... нисам ништа вечерала... Нисам ноћас спавала... па да виш да смо у Бечкереку, па да нам сад Јула донесе нашу кафицу... чини ми се, да неби ни двѣ шољице биле сувише.“

„Па томе је лако помоћи“, примѣти стара, изиђе брзо из собе и зазвони по служавку.

Није дуго постојало, али ето ти фруштука.. изгледао је сасвим господски... Служавник бѣлим утирачем застрт, шољице и вандле од финога бѣлога порцелана... шећерница од новог сребра...

„А јел добра кафа?“ запита тетка подворницу.

„Код нас је најбоља кафа у Митровици, милостива,“ одговори дѣвојка.

„Е видићемо...“ рекне стара госпођа. „Ако кафа буде добра, повешћемо те у Бечкерек, па ћемо те тамо удати за једног спахију. Је си ли чула о банатским спахијама?“

„Нисам!“ закикоће подворница. „Ја сам из Земуна... била сам у Београду... па сад мислим поћи у Букарешт...“

„Е онда ти и нетрѣба Бечкерек и његове спахије,“ примѣти стара.. „У Букарешту има бољара... тамо су свѣ гомиле од дуката.“

Подворница се опет закикоће. „Е, нисмо ми научене на дукате. Ја би била задовољна и са банкама!“

Ово рекне, па пошто је била међутим стол застрла, и посуђе и шоље на њега метнула... оде из собе.

Али је најпре пажљиво погледала и стару и младу госпођу.

„Добро, добро, тетка... још ће та доћи у Бечкерек да изкупиш обѣћање.“

„Што му драго дијете,“ одговори стара. „Нека дође; нефали јој ни у Бечкереку то, што има у Митровици. Собарица собарица, било у Митровици било у Бечкереку. А нити је што друго била у Земуну, нити ће да буде у Букарешту. Него хајде сѣди, да се фруштук неолади.“

Међутим је Ленка насула и тетки и себи.

Кафа је врло добро изгледала.

Стара је међу тим фруштук коштала и стане главом горе доле махати.

„А, фајн. Евала! Можеш сести и јести... ни цар нема боље.“

И заиста или је Ленка била за кафу, или кафа за њену глад... фруштук је био врло угодан.

„Сад хајде да се полагано спремимо, па ћемо у 12 сати мало што ручати, и одмах на пут поћи,“ рекне Ленка устајући.

„Сѣди ти само, ја ћу све паковати...“

„Паковати! Тетице, да вас чује покојни Видаковић... та некаже се србски паковати, него поспремати!“ задирне је Ленка.

„Е ћути бога ти дѣвојко... Старо.. [186] тупо. Ја овако научила, па шта ћу. Но добро, што није Видаковић жив... било би ми заиста непријатно да ми замѣри.“

„Има их и горих, кои сад живе!“

„Шта ти твои жутокљунци, ваљада“ — Баш ми је брига за те. Ти нису врѣдни калпака покојног Видаковића.

„Богме, то је био човѣк! Сѣћам га се као данас. Он је био професором на нашој гимназији. Као да га гледим. Онај сиви самуркалпак зими, па оно модро јап.... огртач, хоћу да кажем шлифер са 7. јачица, чизме с високим сарама..“

„Па фрак од плаве чохе, са жутим дугметима...“ прихвати Ленка.

„Да,“ настави тетка, „и то си чула од мене, па штап у руци, подебео бамбусрор са сребрним оковом... Е мој синко, другачије је такав човѣк изгледао, него сви садашњи списатељи — фићфирићи.“

„А јесте ли се добро пазили“ запита Ленка смѣшећи се.

„Е да, нема од тог ни говора“, примѣти тетка достојанствено. „Друга су оно времена била. Нисам се усудила ни проговорити кад је он био у друштву. Пред Видаковићем да проговорим ја балавица... Боже сачувај! Та стегнуло ми се грло, па не могу од тешка решпекта ни словца да изтиснем... А нисам ја много пута [187] знаш ни била с њиме. Једаред дваред десило се да сам га нашла код Каулиције, а ја сам се дружила са његовом Катицом... а иначе само сам га на улици видила, кад пролази поред наше куће, па ми се чинио, да није као други људи... Боже ме прости, чинило ми се да је какав светац.“

„Ха, де да те пољубим за тај разговор мила тетице,“ рекне Ленка смѣјући се, премда мало кисело, па то и учини. „Та кости незаборављеног списатеља морају се у гробу од радости потрѣсти, кад му кћери народа тако о њему говоре. И ја имам радо покојног Видаковића, и да је којом срѣћом жив, би га у госте позвала па би га подворила и прочастила да неби знао шта га је снашло. Господин Јоца казивао ми је да је радо што добро и појео и попио. Али у послѣдње врѣме није му баш најбоље ишло. Ту је госпођа Јовановићка инжинирка учинила гласа и себи и нашем народу. Она га је у своју кућу у Пешти смѣстила, па га је надгледала, и као рођена сестра нѣговала; она му је очи затворила. Тетице, ја сам с њом позната... па сам је толико пута изгрлила и изљубила, кад ми је о послѣдним часовима љубљеног списатеља свога времена приповѣдала. Баш јој хвала; све Србкиње ваља да повичу: Слава јој!“

Старој се укаже суза у бистром благом [188] оку. Она се диже и проговори кроз сузе: Лака му била земљица: а Србљи га неће никада заборавити.“

„И неће“, придода Ленка одсѣчно. „Доћиће већи духови и бољи списатељи. Али ће се народ ипак мило сѣћати списатеља свога детињства!“

Сад се разиђу госпође и стану ствари купити да се за пут спреме.

12. Није како се хоће, него како је суђено.

Управо су биле спремиле ствари и за пут приредиле све, и сѣле у теткину собу, кад нѣко куцне на врата, и на одговор слободно, уђе.

То је био архимандрит, с којим се бијаше Ленка синоћ познала.

Она се тргне и на час преблѣди. Онда устане, прими поздрав долазећега и понуди га у другу собу, али заједно поведе собом и стару госпођу.

Пре него што се архимандрит посади, проговори:

„Извините, милостива госпођо, што вас узнемирујем.“

Ленка му прекине реч:

„Опростите, господине архимандрите, али мени неприпада наслов милостива госпођа; мој [189] покојни супруг нити је био племић ни господин.. он је био добар ваљан сеоски трговац у Банату, и више ништа.“

Архимандрит се међутим бијаше већ на одговор приправио и рекне: „Ваше одлично понашање даје Вам пуно право на тај наслов, коим сам се послужио. Међутим ја Ћу се служити онако, како више одговара Вашој смѣрности и жељи него личној заслузи.“

На то сѣдне на канапе поред старе госпоје, а Ленка се посади у фотељ с друге његове стране ближе прозору.

„Ваша рођака?“ запита архимандрит погледавши на стару.

„Моја рођена тетка, Марија Новаковић удовица.“

Архимандрит се на то представи старој госпођи.

„Ја сам Вам донео писмо, госпођо“, обрати се Ленки. Извади писмо из листнице и пружи јој га.

У Ленки се сви живци потрѣсу. Тражила је мало да оддахне, и зато стане писмо превртати и с једне га стране загледати и с друге.

„Ви ћете већ знати ко пише?“ запита је архимандрит, мотрећи оштро али непримѣтљиво, како се она при том држи.

„Мислим да знам“ одговори Ленка, која се [190] бијаше међутим подобро окуражила. Разпечати писмо и стане га у себи читати.

Њено лице непромѣни се ни цртицом.

Присутност тетке и странога господина учине јој лице каменом. Прочитавши писмо савије га Ленка и метне га пред себе на стол.

Стара госпођа гледала је то на архимандрита, то на Ленку, незнајући шта је и како је.

„Видите из свега да пред вама стоји ваш пријатељ... ваш пријатељ,“ проговори архимандрит. „И зато држим да ћете ме за такова и сматрати, и радо примити сваку услугу, коју од правога пријатеља тражити ни примити смѣмо,“ —

Ленка незнађаше правога смисла ових рѣчи; она их је дакле само просто саслушала.

Архимандрит се обрати старој госпођи и запита ју:

„Јесте били кад год у овим странама?“

„Никада до сада,“ одговори му она.

„А јесу ли вам познати наши манастири са ове стране Фрушке Горе?“ запита он даље.

„Ни с ове ни с оне стране“ одговори стара; „ја нисам до сад била ни у једном манастиру, до у Ковиљу,“

„Е па то ваља сада да се мало по њима обазрѣте, барем по најближима.“

„Ленка хоће да идемо одмах послѣ ручка [191] кући“ проговори на то стара. „Па тако нећемо ни сада ни једнога видити моћи.“

„Одлазите јошт данас?“ обрати се архимандрит Ленки.

„Одмах послѣ ручка!“

„А, тога немојте чинити! — А ако већ неможете дуже остати, а оно допустите, да вас одвезем бар у манастир К... Тај лежи на вашем путу. Ту ћете прегледати цркву, и видити како манастир изгледа, пак онда сутра можете рано поћи даље. И ја ћу с вама поћи.“

„Није нужно да се трудите господине,“ рекне Ленка. „Другом приликом провешћу ја моју тетку по Фрушкој гори. Али сада морамо одлазити“.

„Ви сте познати са госпођом Пуљиницом овдѣ. Ја сам код ње одсѣо, јер је то моја пријатељска кућа одавна“, проговори архимандрит на то старој госпоји. „Она ми је о вама говорила и казала ми је да би радо видили кои манастир У Фрушкој Гори. А она ће с нама поћи... то ће вам бити још згодније.“

„Та мени би било право,“ проговори стара. „Ја сам доиста са госпођом Пуљиницом о том говорила и она ми се обећала да ће с нама поћи. Али ето, кад дѣте хити кући, то мора да има разлога; пак за то морамо одлазити. А ја би заиста врло радо видила барем један фрушкогорски [192] манастир. Ако га сад невидим, нећу га никада ни видити, па ћу у жељи и умрѣти.“

„Е, ту жељу госпође тетке морате уважити,“ прихвати архимандрит. „Кајали би се до смрти, да јој то сад неучините, и да јој се — та смртни смо људи — што догоди, то неби могли себи никада опростити.“

На те рѣчи своје тетке и примѣтбу архимандрита нађе се Ленка присиљеном да пристане на то, да иду послѣ ручка са госпођом Пуљиницом у речени манастир, да тамо преноће, пак сутра да се упуте управо кући.

Стара тетка радовала се доиста као дѣте овом крају разговора. Ко зна, како наш свѣт гледа на наше фрушкогорске манастире, тај ће разумѣти топлу жељу старе госпође.

Приповѣда се у народу, да је један бачки кочијаш возио киријом једну обитељ у фрушкогорске манастире.

Као што је познато, има много људи у нашем народу, који ужасно псују.

У те људе спадао је и овај кочијаш.

Док су се возили по Бачкој, служио се исти тим своим обичајем у излишној мѣри.

Но наједаред престане са његове стране свака псовка ни опомињао је своје коње врло њежним изразима љубави и старања: хајде рано, хајде голубе, и т. д.

То падне господарима у очи; али незнадоше од куд тај умиљати вѣтар дува.

Тако су прошли своје фрушкогорско путовање, и вратили се срѣћно у Бачку.

Чим су ступили у Бачку, одрѣши се на једаред језик кочијашу, и стара пѣсма почне снова, реко бих у умноженом издању.

Господари се сгледе, шта је то сада, и један га запита: „Море Гавро, шта је то с тобом? Ових дана био си сасвим други човѣк спрама тих коња. Чисто нам је било мило, како си био с њима благ и љубезан. Одкуд то, да си опет стару кожу навуко.“

„Е, господару,“ одговори Гавра и пљуцне извадивши лулу из уста. „Ових дана били смо све у манастири и близу њих, па нисам смѣо псовати; а сад смо опет од њих далеко, па може поднети.“

Сад тек схвате господари моменат Гаврине перипетије.

У даљини сјају се Фрушкогорски манастири у чаробној свѣтлости нашем народу, а нарочито старијим женским особама.

Одтуда онај жар у жељи Ленкине тетке, а одтуда бар једном страном и то, да се Ленка склонила да јој жељу изпуни, ма да је, нарочито сада, имала пуно узрока свог да сваки манастир обиђе, и што прије похита кући.

На то устане архимандрит да пође, говорећи:

„Послѣ обѣда доћићу дакле ја са госпођом Пуљиницом овамо, па ћемо се онда одвезти.“

На ово пружи руку посве пријатељским начином старој госпођи. Ова га пољуби у руку. Он ју благослови: „Бог својеју благодатију.“

Ленка се само поклони.

„Ала је то љубезан господин,“ проговори стара, кад га изпрати и натраг се врати. „То је прави господин. Јошт нисам видила таквога архимандрита. Све је на њему господски, и хаљине и персона и начин. Не као онај наш у К. неочешљан, неодељан; нити гледи као свештеник, ни говори као господин. Овај ми се баш допада: овако ваља да се држи и разговара сваки, који крст на прсима носи.“

Ленка није ни слушала шта јој тетка говори. Она је на ново узела писмо са стола, како је архимандрит из собе отишо, те га је читала и читала, и то тако с цѣлом душом, да нити је што чула ни видила, што у соби бива.

„Какво ти је то писмо?“ запита је тетка.

Но Ленка није ни ове рѣчи чула.

Стара је стојала и чекала, да Ленка остави писмо и да се с њом разговара, али тога недочека. Остави је дакле нека чита докле јој је воља, а она изиђе у своју собу.

Послѣ ручка дође госпођа Пуљиница овима у гостионицу.

Ленка даде упрѣгнути освоје коње у кола.

Недуго затим дојуре и архимандритове каруце са четири жерава пред гостионицу, и стану.

Архимандрит дође горѣ, и чувши да су госпође за пут готове, позове их да пођу.

Као уљудан господин пружи руку Ленки, да ју одведе на кола.

Но ова рекне својој тетки, да даде господину своју руку и иде с њим, а она ће са госпођом Пуљиницом за њима.

Господин архимандрит сведе стару госпођу до кола и мишљаше понудити Ленку да с њим на његови коли иде; али се ова већ бијаше са госпођом Пуљиницом на своје каруце посадила, и тако архимандрит nolens volens понуди стару тетку на своја кола и посади се крај ње.

Старој је било врло угодно, што се возила са господином архимандритом на четири коња: али овај бѣше ту вожњу сасвим другчије преднацртао, па му небијаше сасвим угодно, кад му лѣпа удовица округове помрси.

Међутим као прави дипломат употрѣби и ову прилику, да стару за себе задобије.

И доиста је стара тетка тако била обчињена пријатности и разговором господина архимандрита, [196] да би му дала први глас за митрополита, да је трѣбало за то гласовати.

13. Настојатељ кесеџија.

Дошавши у манастир К... затеку тамо архимандрита домаћина и јошт једног старијег архимандрита, настојатеља манастира Р.

Представе се.

Домаћин архимандрит био је архимандрит Гурије; оног старијег архимандрита представи домаћин као архимандрита Пришу.

Домаћин остави дошљаку колеги стару тетку, а он поднесе руку младој нећаки, и тако пођу. Госпођу Пуљиницу усрѣћи трећи крстонсац својим спроводом. Они су били већ и онако стари знанци.

Одведу госте у цркву.

Ленка дарива честни ковчег богато.

„Колико је?“ запита потихо Р-ки архимандрит домаћина, кои употрѣби згодну прилику, те дар из таса у свој џеп премѣсти, да га ко неузме, коме неиђаше.

„Дванајест.“ Одговори овај значајно.

„Мажи пискове!“ одврати му овај.

„Помози и ти,“ шапне му домаћин.

Ово наравно није нико од гостију чуо, а и да је чуо, неби знао, шта значи.

Покажу за тим и ризницу. Ризнице наших манастира врло су празне. Један и други предмет од какове важности, и то у једном другом ли манастиру, иначе ништа што би човѣка занимало.

Шта је овому стању узрок, то јошт нико није показао.

Једни мисле, да није ту никад ништа ни било.

Други говоре, да су учени људи из далеко земље долазили, и све што бијаше знатније и знаменитије, поодносили.

Нѣки најпослѣ држе, да се није чувало, како би ваљало, јер манастирски житељи незнадоше врѣдности, која у таковим стварима стоји.

Брзо дакле бише гости готови са прегледањем ризнице.

Особиту позорност гостију побуди одѣло србских деспота.

Није само кривица настојатеља тих манастира, што те ствари нису тако описане и нацртане, да их може видити и онај, који нема прилике и трошка, да их у нарави види.

Имамо ми људи изван манастира, који су зато и способнији, и више позвани, па нису тога, [198] до сада учинили, барем не онако, како би то код срѣћнијих народа одавно били учинили.

Настојатељи су само у том јако сгрѣшили што се нису старали, да се такове реликвије боље сачувају, и цѣлисходније смѣсте.

А митрополити старији сгрѣшили су Богу, што вису за времена све те драгоцѣности народне под своју руку узели, те их к себи пренели, под строги надзор узели, и на једном мѣсту изложили онако, како би народу пред изображеним свѣтом на углед служиле.

Но сад је овако.

Да се вратимо нашим гостима.

Обишавши све, што бијаше занимљиво у манастиру, понуди домаћин госте, да се потруде да виде мало предѣл око манастира.

Сунце се бијаше већ подоста к западу спустило.

Предмети бацаше сѣни дугачке. Небо чисто као сребро. Тишина подпуна.

Стара тетка бијаше сасвим узхићена манастиром и изнутра и споља.

Да ју је ко у том часу понудио да се постриже, и да то може код нас бити.... невѣрујем, да се неби одрекла „мира и јаже вЪ мирѣ.“

За њу су ови часови били часови чистог духовног уживања, каквог до сада није имала.

Са старом је ишо њен господин архимандрит. Ленку је спроводио домаћин.

А госпођу Пуљиницу забављао је онај други архимандрит.

Домаћин архимандрит био је врло научен човѣк.

У погледу начина, коим се обходио у друштву, била су два мњења.

Једни су говорили, да је подпуно свѣтски човѣк, а други, да није за финије друштво.

Кои су имали право... то се незна, јер мњења неспадају ни на царске судове ни на пороту.

Спроводећи Ленку развио је архимандрит све дражи свѣтска човѣка.

Био је пун досѣтака.

Говор му се преливао као најлѣпши „калоспинтехромокрене.“

Очи су му разнобојне искре просипале; уста се најсочнијим смѣхом развлачила.

Но госпођа је била баш тај дан у оном расположењу, које напрема свим дражестима и тѣла и духа бијаше оно, што зид бобу.

Било је часова, у коима није ни чула, шта, јој пратиоц говори.

Она остане хладна. На више питања не даде му ни одговора.

Он је очевидно ово неправо тумачио, кад је узимао, да му артиљерија с успѣхом оперира.

По гдѣкоја зрака у очима пратиоца дирне госпођу неугодно.

Гдѣкоје му рѣчи садржаваше два смисла, од којих ју један увѣк врѣђаше, ма да незнађаше управо зашто.

У смѣху му одсијаваше нѣшто, што младу жену чешће натѣра, да предмет погледу на другој страни потражи.

„Ми ћемо сад на онај мали брѣжуљак. Одандѣ је неописано лѣп изглед на равни Срѣм. Него ви сте се, чини ми се, уморили. Ви Бечкеречани знате само по паркетима и банатској длановидној равници без умора ходити. Дајте руку, па се ослоните мало на мене!“

На ово узме је под руку да је уз брѣжуљак поведе и случајно јој руку јаче притиште уз себе.

Ленка стане ову извијати.

„Оставите само руку на миру, није мени ни мало тешко вас водити. Ми смо калуђери одморни људи. Док мирјани своје сладке терете сваки дан вуку, идемо ми салтаџије, сами лако кроз најлѣпшу природу. Сад незнам управо шта је боље. Ако је истина, што путници пишу, да пола сласти изгуби, ко сам путује, онда је наравно боље имати друга при свему, што духу [201] човѣка годи. Ево сад смо на брѣжуљку. Погледајте само каква је то красота! Оно вам је тамо Авала, недалеко од Београда, ово је равни Срѣм, у ком нема стопе неурађене. Оно тамо на десно јесу Босанска брда, Цер, колѣвка Поцерца Милоша. Ено Руме... а ено Митровице. Незнам ил доиста видим, ил ми се само чини, да тамо видим Саву као танку сребрну пругу. Видите ли је и ви?“ запита Ленку и погледи јој дубље у очи.

„Невидим,“ одговори ова, и извуче руку изпод његове.

„А погледајте мало иза себе. Ено вам најлѣпше партије Фрушке Горе.“

Ленка се окрене, и ту јој се покаже доиста слика пуна дивоте и чара. Зраци сунца, које се већ западу клоњаше, обасули бѣху гору неописаним дражима.

„А погледајте тамо“, рекне архимандрит и покаже јој сѣницу од дивље лозе, и у њој клупу. „Ово је капела за најсрѣћније врѣме човѣштва, за млада срдца; за вас реко бих баш као нарочито прављена. Ту сѣдити, око собе ову дивоту гледати, из пѣсничких уста прелѣвање страстне љубави слушати, а у срдцу сласти раја осѣћати: то мора да је non plus ultra сваке милине.

„Добро би било да се мало одморите. Хајде да сѣднемо на час тамо!“

На то је ухвати за руку и пође тамо.

Ленка погледи и нехотице гдѣ је друго друштво, али они сѣли подалеко па се одмарају.

Она одтргне своју руку, и проговори: „Ми смо далеко отишли од другога друштва. Ја ћу да се вратим. Моја тетка сѣди; знак је да неможе даље.“

Ово рекне, па нагло пође натраг друштву.

„Та неће нико појести тетку. Немојте се журити. Ја стојим добар, да неће нико на њу ни зинути.“

Ленка се није ни обзирала, него је хитала к другима. Неостаде друго ни архимандриту, него да ускори кораке, и да иде барем близу за њом, кад већ неможе уз њу.

„А ми сѣли овдѣ, да вас дочекамо,“ проговори тетка Ленки, кад се ова приближи. „Старост је старост. Стар човѣк није никуда пристао. Што си се ти вратила; ми би вас овдѣ дочекали. “

„Видила сам сав Срѣм,“ — проговори Ленка, „па и нѣшто од Србије. Пак сам дошла да и тебе одведем. Знам да ћеш се радовати. Та нарочито тебе ради и дошли смо у овај манастир.“

„Та кажите истину госпо!“ рекне домаћин

„Немају Банаћани смисла за гору и даљину.

На ово се и опет стане крупно смѣјати.

„Та за оне има гора и даљина јошт и највећу драж, који јој нису навикнути,“ примѣти архимандрит Партеније.

Архимандрит домаћин заклони уста шаком од другог друштва, и рекне ономе: „Ћт’ бабо! Што се намећеш као сочиво на божић,“ па му изплази подобар кус језика.

Од другог друштва је ли ко то чуо и примѣтио и спазио, незнам; али је Ленка и чула и видила.

Она погледи на архимандрита, ком је пантомима упућена била.

Овај се чинио сасвим невѣшт, као да се то њега ништа и нетиче и прихвати поглед госпође с лаким осмѣјком.

Ленка се окрене од архимандрита и рекне тетки: „Хајдемо у собу, већ је за тебе хладно!“

На то се друштво дигне и упути се у манастир натраг.

У исто доба упустио се бијаше архимандрит Гурије у разговор са старом тетком и забавио се с њом.

Ленка се придружи архимандриту Партенију, и пођу напрѣд.

„Ја ћу сутра зором поћи кући, ко зна хоћемо [204] ли моћи коју у овој ствари проговорити, а мени се чини, да сам дужна да одговорим.

„Допустите ми нѣколико рѣчи г. архимандрите! Ви сте мени данас донели писмо од мога Тодора. Смѣм овако рећи, јер смо од синоћ брат и сестра. И остаће ми до самога гроба милим братом. Ово мислим да смѣм сваком казати, и да ми се за то замѣрити неможе.“

„Неможе госпођо,“ потврди архимандрит. „И трѣба да буде тако. То је право духовно сродство. А ово је јаче много пута од сродства крви.“

„Ја сам његово писмо више пута прочитала. Оно је огледало његове душе, а то огледало показује изванреднога узвишенога човѣка. Ја одобравам подпуно његове мисли. Писати му немогу... говорити о њим неби било сходно; и за то вас молим да му кажете, да ја исто онако мислим као што он пише; да има у мени највѣрнију сестру, која га љуби као брата рођенога; и да ће се у мом спомену блистати његова слика као слика каквога анђела! Хоћете ли му ове моје рѣчи приобштити, господине? Ја вас за то лѣпо молим.“ .

„Хоћу с драге воље!“ одговори архимандрит. „У толико прије, што посрѣдовање између два тако племенита створа, као што сте вас [205] двоје, уздиже и онога, кои посрѣдује. Хоћу му Ваше рѣчи вѣрно изпоручати.“

„Дајте ми на то Вашу свештеничку рѣч, да ћете му казати ове моје рѣчи и ништа друго, ни мање ни више?“

„Ништа друго — ни мање ни више; па то ево моје руке.“ И пружи јој своју руку.

„Хвала вам!“ рекне Ленка и да му своју руку, коју архимандрит топло стисне и одмах изпусти.

„А хоћете ли му бити добар настојатељ?“ запита Ленка спуштајући очи к земљи.

„Хоћу и то. Ја сам му већ казао, шта ћу му чинити. Осим тога упутићу га, да научи лѣпо служити. Ја сам из оне школе, која је на то много држала, да свештеник лѣпо служи. И мислим, да сам прилично у тој умѣтности напрѣдовао.

„Код његове особите велике воље к богослуженију, и крај његове узвишене душе, надам се, да ће му поћи за руком, те ће га народ за кратко врѣме тражити и одликовати. Његова молитва дѣловаће као лѣк код болесника, као глас више утѣхе код разтужених срдаца.“

„Ја Вам унапрѣд захваљујем, господине. То су рѣчи достојне црквенога управитеља.“

„Изволите ви само послѣ нѣког времена доћи...“

Ленка махне главом да неће.

„Како неби дошли!... Та он је толико исто ваш болник, колико мој. Ви јошт већу снагу над њим имате него његов настојатељ, ма да му је брат рођени. Сад није савѣтно да се видите; али кроз 5—6 недѣља морате доћи да га видите, и да вас види... Њега ништа неможе већма за његове труде наградити, него ваше живо саучешће... неможе му ништа више снаге улити, да на свом путу напрѣдује, него мисао, да ћете ви доћи, да ће моћи своје намѣре, своје труде, своје успѣхе сестринском нѣдру приобштити, повѣрити, и из оних уста укрѣпљење, одобрење, прѣсуду чути, кроз која говори најчистија љубав, највећи пријатељ. Пак онда морате и на то помислити. Он хоће што је најбоље, жели што је најузвишеније... али у свѣту има сто прѣпона, хиљаду противности. Кад човѣк на многе прѣпоне наиђе, — неугодне противности изкуси, хоће да му дух клоне, да га воља остави, да му снага малакше. И онда је тек несрѣћа готова. Ту несрѣћу уклонити, духу, вољи, силама нову енержију улити може само пријатељ, каквог он у Вама има. Хоћете ли рескирати да с раздераним срдцем, можда поремећеним разумом пропадне, за навѣк [207] пропадне, док му Ви помоћи, док га Ви до успѣха довести можете? ... Хоћете ли му доћи?“

На ово погледа архимандрит Ленки у лице. Она и нехотице погледи му у лице и очи. Са тог лица из тих очију блистала се зрака тако топла, тако привржена пријатеља, да јој је само један одговор могућим остао. Она дакле одговори мужевно: „Хоћу!“

„Дајте руку на то; у сигурност за брата, прима од сестре строги завѣт пријатељ и једне и другога!“

Она му даде руку, и рука је изражавала пуну збиљу воље.

У тај пар чује се глас архимандрита Гурија: „Шта се ви једнако рукама љубите?“

Друштво се било међутим к овим двома приближило. Ленка и њен пратиоц окрену се к друштву али нерекну ништа.

„Јест, јест,“ настави онај. „Нељуби се само устма, него и очима, и руком... кадкад и ногом... онако изпод стола!“ И овај је свој виц пратио са оним смѣхом, кои смо већ више горѣ квалификовали.

Ленка неугодно тим дирнута окрене главу на другу страну.

Госпођа Пуљиница насмѣје се сладко и громко овом вицу; а стара тетка није знала, шта [208] управо каже г. архимандрит, па видећи да јој се друга цери, развуче устне и сама.

Архимандрит Партеније смѣшећи се фино, одговори свом другу: „Виц и ти рођена сте браћа. Какав један такав је и други. — Мени је госпођа Ленка дала руку на то, да ће и мој манастир почествовати, кад јој послови допусте.“

„А, то је друга ствар... То је дакле присѣга. Па и то стоји, да се присѣга полаже не само устма, него и руком... Дајте и мени руку; госпођо Ленка, да ћете и мене опет посѣтити, кад у Фрушку-Гору дођете. Ако је за г. архимандрита Партенија част, кад му дођете, то ће бити за ме грдна уврѣда, ако ме обиђете... Дакле, дајте руку!“... На ово јој пружи руку.

„Неби било право, господине,“ примѣти Ленка. „Него како сте лѣпо моју тетку дочекали, доћиће вам она. Обадвѣ неможемо од куће.“

„Немарим“, рекне архимандрит. „Кад дође к мени тетка, онда ћу ја с њом к вама у Бечкерек. То ће бити јошт боље. Онда ћемо тамо бити сами. Дакле тетка, дајте руку, да ћете ми доћи!“

Тетка узме све у шалу и даде му руку.

„Сад би ваљало да ти вратим у твом новцу,“ примѣти архимандрит Партеније.

„Знам шта мислиш,“ стане се архимандрит Гурије церекати. „Па зашто да се ја са тетком не пољубим? Та ја у њој видим своју мајку, и ево Ћу је као такову из свег срдца загрлити и пољубити.“ То рекне па загрли и цмокне стару тетку онако јуначки.

Цѣло се друштво смѣјало из срдца. И сама тетка пристане уз друге.

„Него знаш како ми се чини“, рекне опет архимандрит Гурије. „Кад стојим ја с тетком, онда се казују свѣту мати и син, а кад ти стојиш уз гђу Ленку, онда сви виде отца и кћер.“

И овај виц архимандритов уроди обћим смѣхом.

„Ја сам задовољан,“ примѣти архимандрит Партеније, па се онда окрене Ленки, и рекне јој: „Е, мила кћери моја, врѣме је да идемо к вечери. Дај отцу ручицу, да те одведем.“

Ленка се насмѣши и рекне: „С драге воље, драги отче.“ Даде му руку и пођу напрѣд.

Архимандвит Гурије недође у неприлику, него прихвати шалу и проговори тетки: „Драга мајчице, хајде да ти синак помогне.“ На што узме тетку изпод руке и пође за онима.

„А ми ћемо за њима као стари пријатељи,“ рекне госпођа Пуљиница архимандриту Приши, и пружи му руку.

Ово је био старији господин, кои је све [210] гледао и слушао са благим саучешћем, али није рѣчи изустио. Сад први пут разведе устне и примѣти звонким тенором: „То је чест за мене!“ и поведе госпођу за другима. Примѣтити нам је, да је овај господин био највећи пѣвац у читавој Фрушкој Гори, и с тога су га и звали фрушкогорским славујем. За пѣвницом у цркви био је јединствен. Срдце је имао голубиње, руке отворене. Неизказано добар домаћин био је душа сваком друштву. За то су га сви радо имали. У женском друштву ћутао је и слушао. Сам рѣдко коју да је проговорио.

14. Дух у гостинској соби.

Код вечере је опет архимандрит домаћин био разкалашно весео. Ту се шалом разћерета и стара тетка уз госпођу Пуљиницу.

Ленка је ћутала и кадкад се само насмѣшила.

Домаћин покушао је више пута да и њу у шалу уведе, али му није пошло за руком. Најпослѣ управи атак управо на њу.

„Вѣрујете л ви, госпођо Ленка, да имаде духова?“

„Ја нити вѣрујем нити невѣрујем,“ одговори ова.

„Е, данас ћете изкусити, да их има,“ рекне јој архимандрит.

„Мој предходник у овом манастиру гледао је прѣко свега радо лѣпе младе женске очи, и у том је уживао чисто платонски. Нарочито је имао пасију на очи, као што су те ваше.

„Није било смѣрнијег калуђера од њега. Сви су га поштовали као светца.

„Умре, и у нашој га цркви сахране.

„Сад већ од више година чујемо, да се као дух појављује. Кад добијемо какву младу лѣпу гошћу, ето га у поноћи у њеној соби. Џак ако је будна, он јој погледи у очи и изчезне. А ако није будна, а он приступи њеном кревету, па јој повуче за покривач, и једанпут и други пут, док се она пробуди. Како јој једаред види очи, а он јој даде благослов и изчезне.“

„Јао мене!“ повиче стара тетка, којој је коса на глави растла, док је архимандрит приповѣдао.

„Небојте се, мајко,“ рекне јој он. „Ви сте истина били и млада и лѣпа; али сад имате ево поодрастла сина, па нисте више млада, ако сте и лѣпа... стара госпођа, мислим. Него шта ви велите на то“ запита Ленку.

„Да је мало раније, ја бих дала упрѣгнути, па бих отишла из куће, гдѣ се тако што догађа; [212] а сад држим, да се само шалите. У осталом, гледаћемо да незаспимо до пред зору, пак ћемо избечити очи, чим се укаже на врати.“

„Ето шта си учинио твојим новим вицем,“прововори архимандрит Партеније. „Нећеду јошт госпође ни ока ноћас склопити. Та невѣрујте...то је сама лакрдија. Нема ту духова... Одкуд духова у манастиру?“... Небојте се ви ништа!“ окрене се госпођама и рекне им.

„Нема духова у твом манастиру, л’ има у мом,“ примѣти домаћин и изклиби зубе на свога колегу.

„Богме ја нећу тренути,“ рекне тетка, „ма да нисам ни млада ни лѣпа. Премда врло уважавам живе архимандрите, л’ мртвима далеко лѣпа кућа.“

„Добро, добро; видићемо; моје је гостима казати. Међутим будите увѣрени, да никакве опасности нема. Овдѣ ће то само бити доказ, да је госпођа Ленка млада и лѣпа, да има особито лѣпе очи и да се допада и самим мртвим архимандритима ове куће.“

Уз ово се смѣјао опет чудноватим оним његовим смѣјом. Најбоље је у таковом случају ћутати, учинити духу по вољи и немицати се!“

„Хајде престани, молим те,“ рекне му архимандрит Партеније. „За шалу је превећ. Пак [213] позиваш госпођу Ленку да ти дође у госте: лѣпа ми гостба.“

„А шта ти знаш!“ осѣче се на њега друг му: „Можда ће госпођа Ленка више наћи задовољства у конверзацији са духом архимандритом, него са живим без свакога духа.“

И опет се чује онај смѣх са читавом шкалом од тонова.

„А да шта би се разговарали Бога вам!“ рекне најпослѣ озбиљно. „Чим би провели вечер? Та наше госпође знаду, да непуштају са другог свѣта ни патријарха, а камо ли архимандрита. Нема ту повратка ни милионарима, а камо ли сиротом каквом настојатељу манастира. Будите ви без бриге! Гдѣ станују толики свети отци, несмѣ ту такав дух ни присмрдити, у толико мање, што живи настојатељ зна цѣнити лѣпе очи боље, него сви, који су на тој столици пре њега сѣдили.“

Гости су вечерали у архимандритовој гостинској соби, а не у обштој трапезарији.

Архимандрит домаћин поведе сад разговор о другим стварима и покаже толико знања и духа, да је све прекрасно забавио. Мало по мало забораве сви поред живог на покојног архимандрита, и разиђу се скоро око поноћи у своје спаваће собе.

Свака гошћа добије собу за себе; из једне се ишло у другу.

Соба, коју Ленки одредише, показивала је, да је она била обергошћа. И оне су друге двѣ биле пријатне и лѣпе, али њена бијаше највећма украшена. Из ње се ишло у оне друге.

Госпођа Пуљиница каже другима лаку ноћ и оде у своју крајњу собу.

Стара тетка огледала се по својој соби, пак онда се врати својој нећаки и рекне јој:

„Да виш дијете, ја се бојим сама спавати. Она приповѣст архимандритова неће ми дати ока затворити.“

„Зар нисте видили, да је сва приповѣст била само хунцутарија,“ рекне јој ова.

„Била шала, била истина,“ рекне тетка; „да виш мени се јежи кожа!“

„А ти лези ту у мој кревет, а ја ћу се сложити на овај диван,“ одговори јој Ленка; „па ћемо бити слободније и ја и ти.“

„Ја ћу лећи на диван,“ рекне тетка.

„Е, да како, сад ћу ја допустити, да ти стара ломиш кости, а ја млада да се башим по кревету. Лези ти само у кревет, а ја ћу ево донети један јастук из твоје собе и покривач, па ћу спавати ко царица.“

То и учини, и тако се смѣсте.

„Нек остане свѣћа да горе,“ рекне тетка.

„Па ћемо је оставати да горе,“ одговори Ленка.

Легну. Стара није могла да заспи од мисли на духа архимандрита, а Ленки је свѣћа ометала. Никад није могла спавати, кад је свѣћа горела. Но ћутала је. Само се сваки час окретала с једне стране на другу.

„Е ти сад нећеш ока затворити,“ рекне јој тетка. „Угаси молим те ту свѣћу, јер нећеш трѣнути. Ако на мене наиђе какав страх, а ја ћу те викнути, па онда упали свѣћу.“

Ленка учини тако. Метне свѣтњак близу себе и шибице до њега, па угаси свѣћу.

Није дуго трајало и млада госпођа спавала је у велико. Али стара није могла заспати ни за живу главу.

Сад је нѣшто пукнуло; сад нѣшто кврцнуло, сад опет шушнуло.

Дигне главу, напне уши: ничега нема!

Тако је подуже трајало.

Опет нѣшто шушне: иде нѣко по соби. Сѣдне у кревету, слухти свом снагом: нема нигдѣ ништа. Причинило јој се.

Мало послѣ учини јој се, да се врата од предње собе отварају. Опет сѣдне и слухти; но није ништа.

Потрајало је то подуже. Најпослѣ превари је сан и мало заспи.

Но сад јој стане нѣтко покривач вући. Пробуди се. Скочи у кревету. Није ништа. Нѣко ју ухвати за раме... То неможе бити машта. Осѣтила је јасно да јој рука почива на рамену. Сад већ није била шала.

„Ко је то?“ повикне. „Ленка пали свѣћу,“ повиче јошт јаче и скочи из постеље.

Ленка се тргне и тарне шибицу, да упали свѣћу. Но ова неухвати. Тарне другу, но и ова неприми.

„Та пали, шта „мрдаш; има неког у соби!“

Смртни страх чуо се из теткинога гласа.

Но шибице неће да се пале, те неће. Ваљда је и код Ленке узбуђење сигурност одузело.

Најпослѣ успѣ, и запали свѣћу.

„Нѣко је овдѣ у соби,“ повиче сад на ново тетка и за тили час појави се обучена.

Ленка је била у спаваћим хаљинама скоро подпуно обучена. Устане и узме свѣћу, те посвѣтли на све стране.

Нигдѣ никога. Све као и пре него што легоше.

„Ти си тето снивала!“ проговори сад Ленка смѣшећи се.

„Та нисам дијете! Са свим сам осѣтила, да ми нѣко покривач вуче... сасвим сам добро осѣтила руку на мом рамену...“

„Па шта јошт,“ запита Ленка све већма смѣшећи се.

„Па пуцкало је по соби као да неко по њој иде... Учинило ми се, да се ова врата, отварају.“

„То је био дух архимандрит,“ примѣти Ленка раскалашно весела.

„Мора да је,“ рекне тетка сасвим озбиљно.

„А јеси л спавала? “

„Јесам, чини ми се тренула.“

„То си ти снивала, драга тето.“

Тетка свуда прође по соби, свуда загледи, па онда проговори: „Можда сам и снивала!“

„Снивала, снивала, тетице. Врашки архимандрит, како то је застрашио. Но лези само; ја ћу бити будна.“

На то узме сат и погледа на њега. „Два сата!

„Два сата већ?“ запита тетка.

„Два! два!“

„А то сам ја ипак морала мало подуже спавати.“

„И снивати, тетице, и снивати. Ајде лези, па спавај. Час духова већ је прешао. Ја ћу бдити.“

Стара легне, и мало по мало заспи.

Ленка кад види да је стара заспала, понесе руку да угаси свећу.

У тај пар шкљоцну врата, која у предњу собу водише, и мало се отворе.

Ленка се сад са своје стране тргне и погледи на врата.

Ова остану само одшкринута, како су се одпучила.

Најдубљи мир. Никакве промѣне.

„Како је то врагу,“ проговори Ленка сама себи. „Зар ми нисмо синоћ врата закључале?... Том је крива тетка са њеним разговором о духови.“

Дигне се с канапета, затвори врата и закључа браву.

Затим легне. Но подуже недође јој сан. Најпослѣ угаси свѣћу и заспи.

Но овај ноћни догађај имао је ипак једну послѣдицу.

Оне се непробуде рано. Већ је било 8 сати, кад су очи отвориле.

Обуку се.

Кад изиђе стара тетка на ходник да заповѣди кочијашу да прѣже, нађе тамо сва три архимандрита, гдѣ ходају.

„На здравље одпочивање!“ предусрѣтне ју архимандрит Партеније.

С „Добро јутро!“ поздрави ју домаћин.

„Ви сте добро спавали!“ рекне архимандрит Партеније. „Ево већ осам сати. То ми је мило.“

„Касно смо заспале,“ одговори тетка. „Него ја идем сад, да кажем нашем кочијашу да прѣже.

„Све је наређено“, рекне архимандрит Партеније. „Није нужде да се трудите. Само да фруштукујемо, па ћемо одмах поћи.“

Мало час се изкупе сви код зајутрака.

Домаћин архимандрит предусрѣтне Ленку врло учтиво. Али од јучерашње несташности небѣше код њега ни трага.

„А хоћемо ли запитати за нашег духа-архимандрита? запита смѣшећи се архимандрит Партеније.

„Ћути бога ти, кад незнаш ништ паметније“, обрецне се на њега архимандрит домаћин.

Та сад је свануло“, одговори овај; „нећемо ником покварити ноћ.“

Стара тетка отвори устне, да приповѣди своју невољу, али архимандрит домаћин проговори наглије:

„Ја вас небих пустио ни данас. Прави гости остају три дана. Али онај стари господин — показујући главом на архимандрита Партенија — каже, да сте тврдо одредили данас поћи кући, и зато вас несмѣм задржавати да недобијем кошарицу. Хвала вам дакле на почасти, коју сте ми указали. Изволите и други [220] пут. А од старе госпође тетке надам се, да ће рѣч одржати и да ће ме што скорије посѣтити...“

„Понда и ви морате нас надгледати“, рекне ова.

„На сваки начин!...

Сад уђе ђаче и јави да су кола готова.

Сиђу се дакле.

Обоја кола стојала су упрѣгнута.

„Ја ћу вас мало изпратити,“ рекне архимандрит Партеније и попне тетку у своја кола, те и он крај ње сѣдне.

Ленка се опет повезе са госпођом Пуљиницом на свои коли. Она није у том предѣлу била позната.

„Куда води управо овај пут?“ запита госпођу Пуљиницу, кад су нѣко врѣме ишли.

„Овај пут води управо у Ириг, а оданде се може у Нови Сад прѣко Каменице.“

Дан је био прекрасан, и Ленка је управо уживала возећи се кроз винограде и шљивике.

15. Настојатељ крпа.

Наједаред се укаже очима долина као котао округла. Лѣпа је неможе је се око доста нагледати. А мила је, да срдце у човѣку заиграва.

Јошт нѣколико часова и путници престану касом, и пођу кораком.

Пред њима се појави ред дивних јабланова уз чисту цесту, која вођаше узбрдице к цркви и згради.

То је очевидно био манастир. „Шта је ово?“ запита Ленка.

„То је манастир В.....“

„Па шта ћемо ту?“

„Ваљда ће господин да видите и тај манастир.“

Уђу у порту.

Дочека их настојатељ игуман и нѣколико калуђера и ђака.

Сиђу се с кола.

Архимандрит Партеније приступи Ленки и рекне јој: „Уз пут смо свратили у овај дивни манастир. А домаћин је у исто такој мѣри љубезан.“

На то представи домаћину госте, а за домаћина рекне истима: „Најврѣднији настојатељ Фрушкогорски, господин игуман Ананије.“

И доиста игуман Ананије био је љубезност сама.

Он небијаше ни млад ни лѣп. Лице му је било мало прошарано од богиња, које је у младости преболѣо. Устне су му подебеле као набрекле. Али је био обучен чисто и скупоцѣно, [222] као да је владика. И начин му је био врло углађен: видило се да се морао кретати чешће по вишим круговима. На духовитост и знаности није се мого ни мало потужити.

И прекомѣрна уљудност напрѣма млађима није га јако мучила.

Али је био за својим стварима усталац, као рѣдко ко, и знао се ондѣ гдѣ трѣба показати гладак и сладак опет као рѣдко ко.

Промуклим гласом проговори: „Заповѣдајте горѣ,“ и пође с њима к степенима, кои вођаху на дрвени доксат.

Улазак небијаше баш величанствен. Ал је доликовао пустињској нарави зграде. Ту одма стајаше и клепало са дрвеним маљицама. А и гвоздени будилник висио је ту на своим узицама.

Ходник је био сав од дрвета, широк, и скопчавао је јужни дѣо зграде са сѣверним.

У јужном крилу био је стан игумна и собе за госте. У сѣверном била је славно позната трапезарија, коју ћемо такођер овом приликом познати.

Кад дођу у гостинске собе, зачуде се нови гости, како је све лѣпо, чисто и господски намѣштено.

Но јошт се већма зачуде, кад их доведе домаћин [223] у крајну собу, до које је дограђен био киоск са прекрасним изгледом на све стране.

Из њега се узким степенима силазило у врт манастирски, кои је изгледао на начин малог парка.

У соби до киоска налазио се кревет са чистим бѣлим гардинама.

„За патриарха,“ рекне домаћин, кад гости на ту страну погледаше, „кад дође овамо.“

У соби, гдѣ су се гости примали, било је много фотографских слика на зиду и мужких и женских, међу овима највише њих у званичним одорама са златним јакама.

Кад гости посѣдају, запита стара тетка домаћина: „А какве су вам ово швабе и швабице на зиду?“

И доиста највећи број тих слика бијаху швабе Бахове добе, кои у војводини највиша места у политичкој а и судбеној струци заузимаху, и њихове супруге, сестре, кузине, и својаке.

„А, то су ми дала та господа, па сам их морао ту спремити“, одговори игуман домаћин. „Мора човѣк и ђаволу запалити свѣћу. Учинили су ми много пута велико пријатељство манастиру, па и ја сам њима ту радост учинио, да виде своје слике у манастиру, а некошта, знате ништа.“

А истина је била, да се игуман поносио, да има таково познанство и пријатељство са великом господом.

Стара тетка у својој невиности одговори му на то: „А гдѣ су вам иконе?“ Икона је у истину било врло мало. „То ми се недопада. У манастиру пуно фотографијских слика, а врло мало св. икона!“

Игумана је ова проста примѣтба добро засѣкла. Да удар забашури, рекне мало живље: „Е, одвешћу вас у цркву, пак ћете видити тамо колико сам икона, и каквих дао измоловати, све својим трудом и трошком.“

У ствари је било ово.

Игуман Ананије нити је био велика рода ни науке. Он је својим трудом и привржености код митрополита Стратимировића од простога калуђера до игумна дотѣрао.

Дали су му тај манастир, кои бијаше скоро упропашћен.

Он је доиста великим трудом и муком довео манастир до степена извѣстнога добростања.

Одужио је дугове.

Учинио је економију плодоносном.

Оправио је манастир. Украсио је гостинске собе.

Економске зграде изгледале су доиста као властелинске.

Покрио је цркву, и дао ју је од покојног нашег умѣтника Аврамовића измоловати.

Знао је храм цркве, видовдан, омилити народу тако, да се кадкад и по 10.000 људи на тај дан к манастиру стицало, одкуда је знатан прилог манастирској каси долазио.

Нарочито је умѣо код више господе умимилити се.

Патријарх, министри, Коронини, Шокчевић, предсѣдници судова, срезки начелници, предстојници порезких уреда, и сви други главнији државни органи познавали су игумана Ананију, уважавали су га тако, да су му сваку молбу изпунити приправни били.

Наравно да се и он трудио њихове жеље погодити и изпунити.

„Ако изволите, хајдемо да видите цркву. А видићете и манастирску трапезарију. Она опет садржи велику хисторијску слику и заступа прошлост нашег народа.“

„А, трапезарија манастира В. велика је знаменитост код нашег народа, ма с које стране овамо дошо,“ дода архимандрит Партеније.

Пођу дакле сви и оду најпре у трапезарију. Један цѣо зид њен представљао је велику слику, сцене из косовске битке. Молер није баш спадао у први ред умѣтника свога руфета; али је слика била доиста врло живо и сложена и изведена. [226] Ту је било видити на једном плану без сваке першпективе обадвѣ армије и србску и турску, старог Југ Богдана и девет Југовића, битку саму, Обилића, Топлицу и Косанчића у боју, како је цар Лазар с коња спао, како му Турци главу сѣку, како Вук Бранковић са 12.000 љутих оклопника за гору заилази и с бојишта одлази и т. д. На кратко, код те је слике множина стајала и дивила се по читаве сатове. Било је ту чути и грдње на Вука Бранковића и похвале Милоша Обилића, и израза најдубље побожности, и суза туге и срдачних уздисаја. Ова слика била је у дѣлу за србски прости народ бисер а за манастир драги камен.

Није другчије било ни данас код нашег друштва. Банатски гости, и млађа и старија, прешле су сву шкалу чуства од поноса, страха, радости, туге, светиње, и т, д.

Нека нам буде допуштено изложити једну малу примѣтбу, која нам овом приликом у перо долази.

Морамо се чудити и дивити, да ова слика недаде повода другим нашим манастирима, да и они себи такав драги камен набаве.

Што више, било је баш потрѣбно, да се гдѣгод протуслика изведе, на којој би се огледала величина и сјајност нашега народа у старој повѣстници.

Примѣра ради да узмемо исто тако велику слику, на којој би били представљени сви србски краљеви лозе Немањине у пуној свити и слави, међу коима има више светитеља православне цркве.

А нашло био се и других прилика.

Списатељу ових редова пошло је за руком, да је архимандрита манастира Хопова Илијћа приволио, те је овај почео уређивати собу неумрлог просвѣтитеља србског Доситија Обрадовића. Али је то остало у стању примитивног почетка. Ил’ се није умѣло, л’ се није смѣло, то незнамо; али смо увѣрени, да би то служило на дику манастиру и народу.

Из трапезарије оду гости у цркву.

Црква је била ново молована од Аврамовића. Аврамовићеве боје познате су нашим пријатељима умѣтности. Док су нове, пуне су топлоте; али му је цртање посве мањкаво. Но то нечини много код обичних гледалаца.

И наши гости били су врло очарани.

При цѣливању свете иконе метне Ленка и опет 12 дуката у тас, које је и овдѣ игуман у своју сахрану одмах узео, да недоспу у неправу руку.

Највећи утисак учини код гостију кивот цара Лазара.

Стара госпођа пала је на кољена, и грозне сузе прелију јој лице.

Кад се мало поутѣши, подигне се, и сад је са најдубљим чуством гледала на светитеља, кои ту цѣлокупан почива.

Кивот кнеза Лазара са тѣлом угодника, на сваки је начин света реликвија, какву рѣдко кои хришћански народ има.

Овај би драги камен, да се достојно уцѣни, мого бити предметом побожног похађања за наш оријент, као што је ћаба у Меки за исток мухамедански.

Али, на жалост, није учињено за то ништа; а тешко ће се и у наше врѣме што учинити.

Наравна је ствар, да ми овдѣ мислимо на узвишену идеалну побожност, а никако на мрачно сујевѣрство.

С пуним срдцем изиђу гости из цркве.

„Но, не могу вам казати, како ми је мило, што сам све то видила,“ рекне стара тетка. „Баш вам хвала, господине, што сте нас овамо довели,“ каже она даље архимандриту Партенију са изразом највеће захвалности и у гласу и у образу.

„Само кад сам погодио,“ одговори овај; „захвалности нетрѣба никакве; то је само моја дужност, као житеља Фрушке Горе, и члана једне манастирске обитељи.“

На ово оду у врт, и изиђу на изглед. Све дивно, све божанствено.

На чесми није се могла стара уздржати, да се том светом водицом неумије.

Ленки је било и самој мило, а нарочито, што јој је тетка тако очевидно необично уживала.

Врате се у собе.

„Хе, сад допустите, г. игумане, да вам се захвалим на лѣпом дочеку.“

„А куда мислите!“ запита овај.

„Ми се журимо кући, то јест најпрѣ у Н. Сад, па ваља да се крећемо даље. “

„А погледајте колико је сати!

Ленка погледи, и види да је већ подне. Није ни на ум узела, како је врѣме прошло.

„Ви ћете овдѣ ручати, пак онда у име божје пођите. Одавдѣ сте на ваши коњи за 3 сата у Н. Саду. Можете данас врло лако тамо бити.“

Е, сад другче било није. Нити је било разлога да се одлази, ни да се позив домаћинов одрече.

У тај пар рекне архимандрит Партеније, кои је на прозору гледао: „Ево нам јошт гостију.“

Сви пођу к прозору, и виде већ у алеји троје каруце, које се приближују к манастирској капији.

16. Многаја лѣта уз румску банду.

Кад гости дођу у порту и стану се силазити, виде ови са ходника, на кои бијаху изишли, да се сиђу двѣ старије госпође, а од осталих млађих био је већи дѣо младих дѣвојчица.

Домаћин је био пред њих изишо, и дочека их љубезно.

Видило се да су све стари добри знанци.

Архимандрит Партеније обрати се Ленки и њеној тетки.

„Она госпођа што иде са домаћином, то је супруга окружног предстојника; оне двѣ што за њима иду, то су супруге окружних и срезких политичних и порезних чиновника. Оно је грофица Бутлер удата бароница Сајфертиц, а она до ње, то је јошт дѣвојка, њена сестра. Она лѣпа висока, то је супруга првог окр. комесара, родом Бечкиња. Знате, манастири трѣбају чиновнике у сто и сто прилика, па је сасвим наравно да гледе, да с њима у добром пријатељству живе. Нѣки пут дођу сви са својим фамилијама овамо, те се прођу и провеселе. Сигурно ће и данас мужеви и мужки чланови друштва доћи мало касније, па ће бити друштво отмѣно. Мило ми је да се баш тако десило, да видите и лѣпшу страну нашега живота.“

У то дођу госпође са шумним нѣмачким разговором горѣ у салу, и буду све себи узајамно представљене. Разговор постане живахан као међу добри познаници, који се састају да се провеселе.

Архимандрит Партеније имао је право. За један сат дођу опет троје каруце и довезу 7—8 мужкараца и старијих и врло младих.

Домаћин прими и уведе и те госте у салу; упозна и ове са Банатским гостима.

Па то зазвони звонце и гости пођу у трапезарију на обѣд.

Обѣд је био сјајан и обилан. Вино хвалише мужки као изредно. Пило се врло добром вољом. Није била трапеза ни без шампањске батерије.

Окружни начелник заплетао је мало језиком и говорио брзо; а врло је радо говорио, и скоро није дао ником до рѣчи доћи.

Друга црта овога господина, значајна јављала се у том, што је држао да у сваком друштву и састанку представља највишу особу његовог Величанства. Држао је даклем, да је у свачему над свима, те се по томе како у држању тако и обхођењу управљао. Кад је ишо у процесијама увѣк је пазио да други један корак иду за њим, па је турао натраг онога, кои се усудио пред њега или уз њега ићи.

Према своим старѣшинама био је подпуно покорни млађи. Тако приповѣдају, да је једаред гроф Коронини као земаљска глава србске војводине дошо у Нови Сад. Начелник даде приредити лов у риту. Но кад буду на мѣсту, опазе, да нема ловачких паса. У највећој својој невољи повиче начелник на званичне послужитеље, да иду у трску и лају нека би се дивљач кренула. Ови се стану згледати. „Та незнамо ми лајати господине.“ „Шта незнате бенгели; то је сасвим лако. Ево видите, само овако: Вав! Вав! Вав!“ Служитељи се стану смѣјати и изгубе се на страну мумлајући: „та није нам ни дѣд лајо. Лај ти!“

У осталом држао је и то, да му ниједна госпођа неможе противстати, премда није имао за то доказа.

Од других мушких гостију највише је обратио позорности на себе један црномањаст млад чиновник. Лице бѣло, а брада црна као зифт: мого се доиста врло лѣпом главом сматрати. Очи су му сѣвале од топлоте коју му је бистри дух обилно просипао. Мора да је код свију добро стојао, јер су му сви одобравали, кад би што реко. А послѣ начелника говорио је он највише.

Кад дође до здравице, подигне се домаћин, и наздрави њег. високородију, начелнику окружја, [233] стубу државе и перјаници царевој, који само о добру овога манастира мисли, и све чини радо и весело, што тому иде у хатар; зато да буде са високородном госпођом супругом на све вѣкове здрав и срѣћан.

Краснопѣвац манастирски запѣва велико многаја лѣта, у које пристану сви гости и они, који су приличан глас имали, а и они, кои су само крештали. Та његовом се високородију пѣва, мора се викати с другима, па како било да било!

Удари се и „во всја тјажкаја.“

Тек што пѣсма у трапезарији умукне, и звона на цркви стану, али исту мелодију почне банда под прозори трапезарије свирати.

Сви се прену: очевидно била је банда „иберашунг“ за све.

Нарочито се стане игуман домаћин мувати. Њему небијаше право, да се у манастиру чује банда. Већ је и његовом чуству то некако било противно; а осим тога пецнула га и мисо, шта ће на то рећи у двору патријарховом.

Начелнику бијаше та музика очевидно врло угодна. То је изгледало као нѣко ванредно одликовање његове особе. А колико је на ову држао, то нам је познато из онога, што смо о њему мало прије чули.

Други калуђери погледали су на свога настојатеља [234] чисто запанути, као да хоће да кажу: шта је то господине у зао час!

Онај црномањасти чиновник примѣти ту промѣну како на лицу настојатељевом тако и у погледима калуђера.

Он се обрати на игумна и продере се на њега: „Шта? Није ти право? Ја сам, море, ту банду довео, и ја сам наредио да то свирати научи. Боите се ваљда? А? А ко ту смѣ што рећи? Није ли Њ. високородије заступник самога нашега земље господара, гдѣ се год у кругу вѣрних поданика Њ. величанства покаже? Кажи да није, ако смѣш? А зар нису Србљи највѣрнији поданици свога пара и господара од памтивека, па ће такови бити, док је и једнога? Кажи да нису, ако смѣш? Па што се мрзнеш кад таковом господину банда многаја лѣта свира?

„А друго ја хоћу да и други народи науче ту нашу красну поему. Ово је србска војводина, па могу и швабски бандисте нашу ноту свирати. Зар је то за нас каква штета? А?

„А најпослѣ, хоћу ја да пренесем наше народне мелодије и у други свѣт. А надам се, да ће вам свима то бити угодно, и да ћете ми захвалити. Станковић истина добро ради на тој ствари; али то иде сасвим полагано. Ноте су мртве, клавири су осамљени; а кад банда у народу [235] засвира, онда добију душу ноте а народ гомилом учи.

„Зато неодромбољуј те твоје лалоке, него буди весео. А ви други калуђери језик за зубе, па дижите чаше, сад ћу ја да напијем у име мога среза у здравље Њ. Високородију, па ко са мном непије, тај није друг кесарев.

„Gott erhalte Seine Hochgeboren den Herrn Kreissvorstand Trnka! Живио!“

Сви други наравно пристану nolens volens уз напитницу, и загрме из једнога гласа „Многаја лѣта“, а с њима заједно као пратња засвира банда, и загрме звона те се протегла на далеко слава високога госта.

Овом се сијало лице од блаженства. Он узме позитуру врховног заповѣдника, пак тек само „снисходителним“ осмѣхом и лаким омахом главе примаше друге чланове друштва, кои му један за другим долазаше, те се с њим куцаше.

Кад се пѣсма, свирка и куцање сврши, и звона ућуте запита словослов: „Wie gefällt Ew. Hochgeboren dieser Toast.“

„Herrlich, herrlich, “ одговори онај; „ich werde das Ganze zur hohen Kenntniss bringen. Seien Sie versichert, meine Herren, diese Verherrlichung der hohen Regierung in... in meiner... geringen Person, wird der serbischen Nation angenehme...[236] sehr angenehme Früchte tragen. Ich danke... ich danke.!“

Сад се куцање на ново започне; пѣвање тропара зазуи а банда почне опет многаја лѣта.

Ово неспоразумљење уроди наравно не баш најсавршенијом хармонијом, али незгоди доскочи црномањасти домишљан, кои се одмах почне из свих сила дерати: „Hoch! Hoch.!“ те и друге натѣра, да се сви стану дерати из петиних жила: „Hoch! Hoch.!“ а други опет „Живио!

Живио!“, те се од тропара чујаше врло мало, а од многаја лѣта нимало.

Кад се ова овација сврши, окрене се тај враголан к свом сусѣду, и лагано му рекне: „Шта велиш Ђуро?“

Овај одговори: „Набрусио си Швабе и Швабице баш како ваља. Мајстор си!“

Онај проговори јасним гласом једној госпођици преко астала: „А, Катице, како се теби допада многа лѣта с бандом?“

Ово је била Србкиња.

„Па многаја лѣта лѣпо је и без банде!“ одговори ова.

„А може л’ се без банде играти? А ти хоћеш да играш. Добро. Ти ћеш играти без банде!“ одговори јој овај. „Баш у пркос теби, недам свирати валцере“

Домаћин устане и замоли тога овога духовитог госта да њега замѣни, и да напије здравице и другој господи.

Овај се прими и здравице почну.

Најпрѣ се напије високо-благородном господину првом ц. кр. комесару, заступнику Њ. Високородија, сјајним заслугама увѣнчаној глави и породици му; — онда свѣтлом господину другом комесару барону и супрузи бароници; — пресјајној грофици, пупољку јошт неразвијеном; — заповѣднику жандармеријског крила, бриткој сабљи у званију и златној челенки при трпези; послѣ тога старој ктиторки, поносу манастира; најпослѣ госпођицама, руменим ружицама, и млађој господи, извору наде за будућност државе, лаким улацима и галопенима својих старѣшина, репатицама на небу званичном, кои брзином звѣздном лете од једнога краја среза до другога и извршују заповѣсти Беча, Темишвара и Н. Садскога „Сунца“ (овако се звала палата цкр. предстојништва) а свима и госпођицима уједно узетима, као красној кити од ружа и каранфила, крина и трандафила, љубичица и босијока.

Кад се сврши пѣсма и свирка, запита високородни, којем чисто небијаше право, што је ова здравица дужа од његове: „Was sagte er was sagte er?

Кад му сусѣд изтумачи, онда рекне: „Also [238] ein gemeinschaftlicher Toast. Aunch gut. Gott erhalte! “ Па макне величанствено главом к свима, коих се здравица тицала.

Многима је било наздрављено; нѣкима бијаше то добро дошло, да могу топлину свога чуства дотичној према странци изјавити... било је дакле „многолѣтствије“ и куцање особито живо; а банда, баш као да је знала, коме се напија, упне све гуше, те се чуше и у трапезарији прѣко све ларме, и у прњавор прѣко свих брда и покрај свих звона.

Кад се ово смири, стане се наздрављач размахивати, да се на концу конца одмори од труднога свога краснорѣчија: али таман он узме виљушку, да набоде комад печења, али се јави један враг из дружтва те повиче:

„А шта, мени ту ни мукајет? Зар ја нисам жив међу вама?“

Нѣки ударе у смѣх, а други погледе ко то говори. То бијаше порезник.

„На тебе сам сасвим заборавио,“ примѣти наздрављач смѣшећи се. „Него чини ми се, да би на тебе сваки врло радо заборавио!“

Роди се смѣх и весеље.

„Али се увѣк ја сам пријавим“, примѣти онај.

„То је истина, и то не сам, него са кметом, жандаром и процѣнитељем!“ рекне му онај.

„Боље ће бити, да нечекамо, да сам изтераш, што смо ти дужни.“

Сви се стану смѣјати, и весеље достигне највиши степен.

„Дакле!“ почне се наздрављач спремати да наздрави и порезнику.

Сви изгледаше запетим жицама инштрумента за смѣх, што ће доћи.

„Да живи онај, коме сви желе да га нема!“

Бурно, грохотно смѣјање прасне у дружтву, а наздрављач пружи прѣко стола руку порезнику: „Nichts für ungut; war nicht schlecht gemeint.“

Супруга високороднога нѣшто овом пришапће.

Он се тргне и дигне.

„Meine Herrn,“ почне штуцати.

Морали би знати, да је овом великом господину прелазила горња устна прѣко долње, а грло као да му се од часа на час отварало и сасвим отискивало, па је изгледало као да штуца.

„Meine Herrn! Erlauben Sie mir... mir... erlauben Sie, dass ich... ich dem Herrn Klostervor... vorsteher den Toast... Toast spreche. Er soll leben... leben soll er... soll gedeihen wie... wie seine Zwetschken! Живио... Живио!“

Морамо се разумѣти. Домаћин је високородном слао шљива и са дрвета набраних и у [240] преображеној форми као пекмез и шљивовицу. Срѣмске шљиве немају више равних у европским државама. И саме босанске морају их преда се пустити. Високородни је уважавао и шљиве и шљивовицу: али је највећу цѣну имао у његовим очима пекмез... povidl... Није дакле чудо, што је игумну желио да напредује као његове шљиве.

Одзив најгоре можда напитнице био је наравно најиздашнији, баш што се тицало домаћина; али је високородни тај успѣх свом тоасту приписивао, па је са погледом побѣдитеља очи на све стране окретао, а лице му је од радости и поноса... а можда и од вина... сјајало као сунце.

Кад се све смири, учини се једном од дружтва да и њему ваља што рећи.

Пило се подоста; није чудо, што се мало теже дизао.

„Ја се подижем...“

Онај црномањасти кућегазда викне му заједљиво:

„Чекај да ти помогнемо.“

„Шта ћеш ти мени помагати, шепртљо,“ одврати му онај. „Није мени трѣбало ничије помоћи ни у другачијим биткама... Alios ego vidi ventos... aliasque“ — овдѣ штуцно, застане и пљуцне.

„Procellas!“,“ допуни задиркивало.

„Procellas!“, да. А шта је то procellas!“?" Дед, кажи, ако знаш“, запита он противника.

„Бурје!“ одговори му онај.

„Није него празно буре. Учио си осам школа, па незнаш шта је procellas!“! Procellas!“ море долази од procella!“, а procella!“, то је скраћена форма од domicella...Знаш сад? Јеси ли контен?“

„Није него од varicella!“ задирне га један старији сусѣд при трапези.

„Добро кад ниси казо од parcella!“; ви инжинири снивате само о parcella-ма. Али знам ја еве! Ударићу ја вас по шакама први пут. Ви замѣните често parcella!“ са parcellula!“... Али окајте се, хоћу ја у име долње куће да наздравим домаћину.“

Срѣћа његова, што високородни није разумѣо, шта онај говори, него да покаже да је и он језик круновине научио, повиче горопадно: „Мир всѣм! То је он често у дружтвима чуо, па је сад намѣравао скупо продати.

„Тако је!“ одобри говорник. „Мир всѣм! то је калуђерско: Habt Acht! А са „Habt Acht!“ није се шалити... Дакле у здравље нашега домаћина, који нама даје добра вина, и право чини, јер нити је његово ни наше, па што га неби дао... био би луд кад га неби дао. А накнадиће се то њему сторицеју... Зна он то добро, [242] па је паметан кад га даје. Нека се он само држи свога система. Одозго сунце грије, а одозго лед бије... Имај пријатеља горѣ, па ће ти сијати сунце, а лед неће до тебе ни доспѣти. Пак онда стоји и то: рука руку пере... дакле, ж’ се увѣк руке т. ј. оних људи, кои пљене и продају и пишу платежне налоге ма од које форме.

А неће нико порећи ни то: уста хвале господа. Дакле, постарај се за много уста, па ће ти се орити хвала!

„Дед, запитај, чије се име данас више чује и разноси од имена нашег домаћина А? Ничије. Ни сам патријарх нема тога гласа и славе, што има наш домаћин.

„Иди цару... хвале га! Иди министрима... хвале га! Иди у Беч, у Темишвар, у Загреб... и сами слѣпци хвале га уз своје гусле!

„А шта да кажем о нама, о нашим пријатељима? Ево, дам руку, ако га сви нехвале као најврстнијег настојатеља.

„Па и госпође наше и госпођице... шта велите? Нема му пара!

„Јест, нема му пара! И нема му пара! Па кад му нема пара, нека и проживи године без пара. Сто и једна година приличи му и по Богу и по људма. Живио дакле управо 101 годину, ни мање ни више, али баш ни минута ни више ни мање! Ко се слаже са мном, нека [243] се куцне с њим, а ко се неслаже, а он да се није усудио принети чашу к устима, јербо ће се вино претворити у отров!“

Опет се разигра многаја лѣта и у трапезарији и ван ње, и једва занѣме гласови многолѣтствија.

За овим се дигне дружтво и оде у салу, да пије црну кафу. Старија господа и госпође продужише стари разговор, а младеж пође шетати по собама.

Но наједаред поче банда свирати Штраусов валцер. Без договора, без једне рѣчи, сложише се парови младих људи и лѣпих госпођица, те се валцер пресели из баште у собе.

У том жагору приступи Ленка старој тетки, и тихо јој рекне: „Ја би пошла... Мени се ово неће да допадне... А и сунце се појако опустило. Него ћу ја да се украдем и одем, а ти гледај тако исто да изиђеш за мном, па ћемо се без рѣчи опростити са овим дружтвом, које можда и воли, да се ми уклонимо.“

Овако и буде.

Ленка изиђе и нареди, да јој кола чак долѣ изиђу прѣко моста. Ствари своје даде изнѣти на кола, да нико неопази.

И тетка се извуче нѣкако вѣште; оду кроз башту до кола, и таман Ленка да рекне кочијашу: тѣрај! али приступи архимандрит Партеније [244] и проговори им: „Ви бѣжите. Добро чините. До Н. Сада има добра три сата. А дружтво вас неби пустило ни до зоре. Срѣћан пут желим! И држите рѣч!“

Оне му се захвале на доброти, и одкасају оштро у село и кроз њега даље. На врху брда, уз које пут вођаше, окрену се к манастиру и немогоше се доста дивоте и милине нагледати, која им се при вечерњем сунцу укаже. Рај! прави рај! повичу и једва се одкину од тога призора, те оду.

Кад се одмакну, рекне тетка Ленки: „Ти су манастири прави рај земаљски!“

Ленка јој одговори кисело смѣшећи се: „Да, али је врѣме, да дође херувим са пламеним мачем, да изтѣра многога Адама из њега.“

Тетка избечи очи на њу.

Она ју небијаше разумѣла.

Архимандрит Партеније даде упрегнути у своја кола и оде и он у свој манастир.

Они остали буду весели до полноћи.

Прњаворци и сељаци стојаше у малим гомилицама, мужки и женске, старо и младо, и слушаше музику.

„Хвала Богу!“ рекне један. „Шта неће човѣк доживити, кад дуго живи!“

Архимандрит Партеније изручи вѣрно отцу Теофану, што му бијаше сестра поручила.

Тај одговор запечатио је одлуку овога као црвени восак писмо.

Кад се архимандрит свуче и легне, запита сам себе: „Јеси ли задовољан са маневром, оче Партеније?“

„Хвала Гурковој жестини што се моје особности тиче, подпуно. Али ноћни духови и швабски валцери отрѣсоше ми са шибица сав лѣпак.“

17. Митрополит Стратимировић.

Архимандрит Партеније одржао је рѣч, што ју је о. Теофану дао.

Покаже му комад земље, да на њему засади крстообразно велики шљивик са 11.000 комада дрва. А касније, кад буде готов са шљивиком, одреди му један комад земље у филијалу Петковици, да га виновом лозом засади, и пружи му сва срѣдства, која бијаху на то потрѣбна. Да кажемо напрѣд јошт, да је о. Теофан ове послове идуће зиме на највеће задовољство свога настојатеља и извршио.

Но док небијаше дошло врѣме, да се ови радови предузму и обаве, показиваше архимандрит свом штићенику, како се ваља држати, кад се у цркви служи.

Архимандрит је био особито изучен у овој вештини, а о. Теофан имао је велики таленат за то, те је учитељ доживио радост, да му је ученик труд подпуним успѣхом наплатио.

О. Теофан стужио је, што наши кажу, као светитељ. Народ је како из прњавора и села, тако и из оближњих места гомилама долазио, [250] кад је чуо, да ће на већи какав празник о. Теофан служити, и глас о његовом „чинодѣјствовању“ пронео се по читавом равном Срѣму. Већ су га почели са побожним увѣрењем к болестницима у прњавору и селу призивати; већ се почео разносити глас, да молитва о. Теофана више помаже него рецепти доктора Фурјаковића кои бијаше вармеђски физикус.

На скоро затим долазише и из даље болестници на молитву њему у манастир; а мало послѣ почеше и болнике са стране у манастир доносити, да о. Теофан на „великом входу“ са светом тајном прѣко њих прекорачи. И за чудо, сваки, ком је молитву очитао или прѣко кога је са св. тајном при служби прешо, осѣћао је чудесно олакшање истога часа и одлазио је утѣшен кући.

За придиковање није толико способности показивао; лако зато, што му је недостајало и науке и свѣтског изкуства; а за духовника није се мого употрѣбити, јер је био превећ млад. За духовника искала се бѣла брада, а о. Теофан био је јошт у најбољим годинама, млад и тако лѣп, да старији несмѣдоше узети на себе ризико, да га у села на исповѣст пошљу.

Ово је ишло све своим путем, и план настојатељев, у колико се тицаше манастирске користи, почне се сјајно изпуњавати, јер и служба [251] и молитва о. Теофана доносила је сваки дан то већи приход манастиру са свију страна.

Али стратегичка страна његовог плана изјалови посве. Тако бива и самим војничким стратезима. И њихов план, кои у почетку акције или јошт и пре те нацртају, изјалови се врло често које протупланом непријатеља које случајним околностима и догађаима.

Ленка дошавши кући, осѣти тежину на срдцу и души, коју у прво врѣме тако неосѣћаше. У прве дане бијаше чисто задовољна, да је избѣгнула опасност, која се могла лако у погибељ претворити. Но код куће осѣти најпрѣ пусту празнину у срдцу, која је све тужнијом постајала, што је дуже времена протицало.

Свако ће нас подпуно разумѣти, кад рекнемо, да се опет љубав жене у њеним прсима разгоре, и да јој се у самоћи жестока страст јошт јаче разпламти: она се разболи, и болест је била опасна.

Трајало је дуго времена, и Ленка немогаше одржати рѣчи, коју бијаше дала архимандриту Партенију, да ће га на скоро посѣтити.

Прођу шест недѣља. Дође зима. Архимандрит је погледао почесто кроз прозор на друм, коим се у манастир долазило; долазила су различна кола, ружне и лѣпе каруце, добри и злочести коњи... али нити се појаве оне нове [252] каруце ни они халовити коњи. Очекивање је блѣдило све више; но ласкава нада тѣрала је вавѣк зелене гранчице, макар да је на пољу јовањски снѣг покривао све.

Архимандрит се бијаше привико о. Теофану, па га је у дуга зимна вечера често призивао к себи.

У такова вечера приповѣдао је много о знатнијим личностима, с којима је у животу у додир долазио.

Одтуд одуд па би споменуо митрополита Стратимировића.

Једно вече замоли га о. Теофан, да му што више о том славном митрополиту каже.

„Е, одговори архимандрит; о њему бих ти мого читаву зиму приповѣдати. То је био изванредан човѣк. Није ми баш много добра учинио; али што је истина, истина је. Његово врѣме живи и дан данас у нашем народу јаче, него ичије друго. Њега се скоро сви јошт тако живо сѣћају, као да је јучер умро.

„Лѣп је то био човѣк; а нарочито у старости. Ја незнам да сам икада тако лѣпу главу видио. Брада велика, пуна, бѣла као и најбѣље руно. Образи су му цватили као у најлѣпшег младића. Имао је обичај жмирити, кад је кога помњиво сматрао; али му је из ока бистра муња просѣцала. Мантију је обично носио од црне [253] свиле с црвеном поставом. На груди му је сваки дан стајала звѣзда великог Леополдовог крста, а око врата колир истога реда, као што га свештеници ношаху.

„Ходио је у своје послѣдње дане лако као младић.

„Он је постао митрополитом 29. октобра 1790 године; дакле на двѣ године прије, него што је цар Франц I. постао царем. Већ зато га је овај цар особито високо држао.

„А к тому био је доиста прави државник. Нарочито је много важио код кнеза Метерниха, с коим је до смрти у пријатељском одношају стојао.

„На углед спољски држао је много. Кад је год полазио у народном каквом дѣлу у Беч, или на дијету у Пожун, — свагда су га изпраћали ученици гимназије и богословије, главни грађани, придворни калуђери и звона по свим црквама. Најприје је отишао у саборну цркву, те со помолио Богу, па је онда сѣо на батар и кренуо се. Звона су га пратила, док су се кола са торња видила; а други сви разишли би се кућама.

„Имао је нѣколико пута озбиљних сукоба са владом; али је понајвише срѣћно из борбе изишо.

„Увѣк је знао, шта хоће: па је сходна срѣдства безобзирно употрѣбљавао.

„Добро ће бити, да ти пре свега кажем главно становиште, на ком је Стратимировић стојао.

„Год. 1791 чланком 27. уведу се привилегије или права србског народа у државни закон угарски, и Србљи постану државним грађанима Угарске.

Тим добије и црква наша и свештенство признати темељ и несумњиви положај у држави. Црква наша имала је пре тога од стране католичке црквене управе много да трпи, баш за то, што наводно дотична наша права небијаху законом државним призната. Ови нападани имали су сада барем на врѣме престати. Стратимировић је знао, да и покрај закона може нама доста трунити такова сила, каква је била онда католичка црквена управа, пак је нарочито на то мотрио, да се са наше стране неда никаква повода.

„Одтуда му је прво начело било: дисциплина најстрожија.

„Друго начело његове црквене владе било је развијање цркве и црквеног живота. Одтуда устројење гимназије, богословије, конвикта, благодѣјанија, и др.

„Треће је начело његово било, такт у свему.

„О њему су говорили, да је строг као Турчин.

„0 једном банатском епископу добије глас да се овај у тесно пријатељство упустио са пријатељима „уније.“ Позове га себи и прими га врло љубезно.

„Али кад буду на само, онда му каже, зашто га је звао. Овај стане шепртљити. А митрополит зграби своју штаку од подебела бамбуса, па извешти мога владику на дебелу мѣру. Онда отвори врата, и изпрати га са највећим пријатељством до степена.

„Никад се није послѣ о том епископу ни најмањег гласа чуло, који би на унију опомињао.

„Државнички такт много му је пута био од велике корасти.

„Стари ковиљски архимандрит Раић био је по себи већ чудан светац. Одношај дакле између старог архимандрита, којему је митра више пута била нуђена, и ког је србски народ с особитим пијететом славио, и младог митрополита, био је врло деликатне нарави.

„Доситије Обрадовић није био мала неприлика за највишег калуђера.

„Одношај са Мушицким извео је Стратимировић такођер са великим тактом на крај. Да није тога такта било, како је Лукијан био [256] силовита и нагла природа, могло је бити покора.

„Него је и он био увѣк на својем мѣсту.

„Сваки дан држало се у његовој дворској капели јутрење и вечерње. Никада није пропустио, да није недѣљом и празником дошо у цркву на службу божију.

„Црквено појање уважавао је више свега.

„У овом погледу позната ми је једна врло занимљива причица из властитог изкуства.“

О. Теофан примѣти да архимандрит хоће прѣко те причице да пређе, па га замоли, да му ју приповѣди.

„Хоћу с драге воље, кад те занима,“ рекне архимандрит. „Једаред му дође ако се неварам генерал Де Прерадовић у госте. Трапеза је била сјајна, и обѣд је дуго трајао, али то није осујетило вечерњу у дворској сали. На то је и он дошо и свога госта генерала довео.

„Архимандрит Гедеон био је одличан појац.

„У исто врѣме предавао је „пѣније“ на богословији један свршени „клирик,“ сиромах младић, али је имао глас од славуја а дар за појање изврстан. Био је родом из Ирига, а послѣ је провео вѣк као парох нѣгдѣ у Срѣму. Чекај како се оно зваше? Да, поп Аћим.

„Прѣ него што ваљаде да се започне пѣвничко појање, доведе митрополит сам к налоњи [257] архимандрита Гедеона, па га постави на десну страну. Затим оде к оном учитељу пѣнија, одведе га к истој налоњи, и постави га на лѣво до архимандрита.

„Кад да се започне појање, митрополит куцне овога у раме и проговори му: „Почни ти!“ Овај се тим, наравно, осѣти узвишеним до неба, и у својој екстази започне: „Господи воззвах“ гласом анђелским.

„Кад овај сврши, онда куцне митрополит арх. Гедеона у раме, и проговори му: „Сад ти!“ Гедеон одпои своју строфу несравњивом бравуром и славујским гласом.

„Генерал буде очаран.

„Споменућемо јошт једну о Гедеону. Видим да ти тако што најрадије слушаш!“

„То је истина“, одговори о. Теофан. „У тим приповѣдчицама живе чисто људи кои су давно умрли.“

„И јест тако“, одговори архимандрит, „Слушај дакле. Кад је Стратимировић бивао на изпиту богословском, долазио је у свити и арх. Гедеон. Он је у те часове једино и изкључиво за митрополита живио.

„Овај је изпитивао клирике, ишо тамо и амо по соби, слушао, а и сам говорио. У том времену пружио је чешће руку, да узме мало бурмута. И увѣк је нашо под руком бурмутицу [258] отворену, коју је имао арх. Гедеон. Гедеона је љубио и тога ради, што је овај врло лѣпо служио.

„И у обште, казују; да је епископ Гедеон био други Стратимировић, савршеније издање тога у малом. Гедеон је био епископом у Н. Саду од 1807—1831.

„Архимандрит крушедолски Крстић био је такођер љубимац Стратимировићев ради свога изврстнога гласа и појања. Кад је овај запојао, мислио је сваки, да непѣва за пѣвницом човѣк, него из неба анђео. Овај стари свештеник био је у старије своје доба бѣо као бѣла овца, и владао се увѣк у свему као дѣвојка. А сматрали су га за канон у пѣнију. Стратимировић га је звао: мој авва! а пѣснословци дали су му наслов: „новог Дамаскина сладкопѣвца.“ Њему су нудили епископство, али он га не прими.

„Из тога доба познато је више имена појаца умѣтника. Тако ћу ти споменути игумна Дионисија, ... гимназијског професора Лазића,.. директора нормалних школа Гершића,... Гершићевог сина архимандрита Лаврентија, пак... охо! мало незаборавих једног од првих, Јашу Живановића.

„У сеоским малим црквама појао је свештеник на много мѣста чудесно лѣпо. Тако је супарох поп Аћимов, поп Тодор био изврстан појац и по гласу и по вѣштини.“

„Слушао сам их једаред“ проговори о. Теофан, „кад су на велику суботу појали статије „плач матере божје“ код христовог гроба. Никада нећу ту дивоту заборавити. Милије их је било слушати него славује кад се надпѣвају!“

„У умѣтности чинодѣјствовања при божијој служби споменули смо већ епископа Гедеона. Овога не достиже у томе нико до данданас.

„Митрополит Станковић и епископ Платон поцрпили су такођер своје умѣтности из оновременог извора.

„Нарочито су се тога ради славили Н. Садски прота Данило и поп Платон из Каменице. „Прототип калуђерства био је твој духовни отац игуман Иринеј...“

„Бог да му душу прости!“ уздане о. Теофан и прекрсти се побожно. „Оних 6. година, што сам под његовом руком калуђеровао, увиле су ми душу особитом атмосфером... чиста, побожност задахује те а анђелска свѣтлост осијава!... У друго доба би га светцем прогласили!“

„И ја тако велим“, рекне на то архимандрит. „Манастирску управу држао је митрополит у гвозденом процѣпу. Коим тим начином... ил урадили ил изпросили, али се морало на крај изићи, тако да нема дефицита. Није онда тако лако било дуг [260] на манастир наваљати. Са сувишком није био тако строг. Ту је могло бити сувишка колико хоће, он је био задовољан, кад се у рачуну показало, да има макар 24 крајцаре више доходка, него разхода. Шта више, имао је то начело, да се у рачунима и неизказује, да манастири имају бог зна какве велике чисте приходе. Мислили су да он то из политичког разлога тако хоће.

„Из манастира, кои су били слабији, ишли су калуђери по народу просити, и народ им се лѣпо одазивао. Нису добили бог зна шта и колико, ал су се изранили. Калуђери су били прости људи, али су сматрали манастир за своју кућу и били су му и привржени. Касније се овај тѣсни одношај између манастира и калуђера сасвим преокрене.

„Калуђера је било у сваком манастиру много више него данас; било је обитељи, у коима си видио 10—12 црноризаца.

„Међу нашим свештеницима ондашњег доба било је мало тако званих филозофа, кои бијаху свршили поред гимназије и филозофију. Али они најпростији били су најбољи црквењаци. Тако онај горѣ споменути појац није у свом вѣку пропустио ни једног „катадневног јутрења и вечерња,“ пак била његова „чреда“ или небила. Шта више, у старости својој лежао је са болном утробом, и морао је чешће замолити супароха, [261] да одслужи службу о каквом светцу или недѣљи. Но како је звоно на службу зазвонило, заборави на бол и болѣзањ, устане, обуче се брже боље, и кад му супарох дође у цркву да га замѣни, он је већ био обучен и узгласио „Благословено царство!“ То је чудо, али сам сам својим очима видио. Из других села носили су новорођену дѣцу том свештенику, само да их он крсти. „Биће срѣтно дѣте!“ одговарали су, кад их је ко запитао, за што сирото дѣте тако надалеко вуцаре. А гдѣ се год свештало масло, ту није могло бити без њега.

„На поп Аћимов глас отвара се небо!“ говорио је свѣт;“ и „његова молитва иде право у божије уво.“ Имамо ми сада важнијих свештеника у парохијама и ученијих и отменијих али онај дух реко бих да се изгубио.

„Стратимировићеви појци пренели су љубав к црквеном пѣнију у народ. Из оног времена долази, да наши људи још и данас црквене стихире пѣвају и при частима, које нестоје ни у каквом одношају к црквеном богослужењу.

„Стратимировић је и сам често служио, и његове су службе биле увѣк за утисак приређене.

„Споменућу само његов ход на службу о петрову-дне сваке године у дољњу цркву карловачку. Апостол Петар и Павао, као што сви знамо, заузимају прво мѣсто међу апостолима. [262] Митрополит Стратимировић обуко се тај дан у најсјајнију одѣћу. Шест вранаца један лѣпши од другога бивали су упрегнути у батар, на ком се из резиденције возио у дољњу цркву да служи. Коњи су му били управо као царски. Хамови су били сребром обложени и црвеном свилом превучени. Кочијаш је обуко своју галу са трокутним шеширом по начину царског кочијаша у Бечу. Острагу су стојали хусар и ловац у врло скупоцѣно одѣло обучени.

„Наравно да је ово народу јако у очи падало и велики утисак у њему изводило. Али је свѣт ишо много више и рађе у цркву него данас.

„Чему се чудимо, то је, да митрополит није био пријатељ каноничких визита. У архидијецези било је рѣдко проста сељанина наћи, кои је знао, како митрополит изгледа. Може бити да је тому узрок било то, што је држао, да ће му аукторитет бити у толико већи, у колико се буде мање свѣту показивао.

„Но и имао је аукторитета и напрема влади, и напрема свом свештенству и народу, каква је рѣдко ко пре њега уживао, а послѣ њега нико. Аукторитету Стратимировића код народа помагало је то, што је он устроио гимназију у Карловци и богословију тамошњу.

„Колико је гимназија јошт и за живота [263] Стратимировића народу добра донела, нетрѣба обширно доказивати. Можда прѣко хиљаде изучених младих људи изишло је из овог завода.

„А гимназија Карловачка била, је за Стратимировића једна од најбољих у царевини.

„Богословија карловачка дала је народу прве свештенике, који су за свој позив школски приправљени били.

„А осим тога завео је Стратимировић уз богословију и гимназију „конвикт“ и „благодѣјаније“! У оном се давала кошта за малу новчану накнаду, у овом послѣдњем посве безплатно о трошку митрополитовом.

„Политичку страну живота Стратимировићева остављамо овдѣ недирнуту, пошто стоп изван сфере, о којој ми говоримо.

„Њему се пребацивало, да је осујетио извађање закључака сабора од 1790 године, кои су по изображавање свештенства и народа од велике користи бити могли. Истина је, да се трудио накнадити их начином његовој мисли одговарајућим. Митрополит Стратимировић мислио је шта му радити ваља, пак је по начињеном плану поступао: он је и управу манастира и држање калуђера вишој својој намѣри суобразно удесио; те је све рађено по потрѣби и разлогу, а не случајно и од ока.

„Кад смо овако довршили слику митрополита [264] Стратимировића, хајде да ти још једну малу шаљиву приповѣдим, из које ћеш видити, како су га и срѣдњи органи владини уважавали.

„Послѣ озбиљне разправе неће шкодити ни мени ни теби да се мало и одсмѣјемо.

„За времена митрополисања Стратимировићева био је у Петроварадину генерал-командирендер славонске краине барон Сигентал.

„Сви су главно-командујући, кои у Петроварадину служише, долазили више пута на посѣту митрополиту, коју им је он савѣстно враћао.

„Барон Сигентал остане једаред таковом приликом код митрополита на обѣду.

„Карловачки пекар неимајући конкуренције пеко је своје кифле и земичке као од бѣде.

„Више га је пута опоменуо мајордомо митрополитски на то и позивао га је да се боље узме на ум, јер ће кад тад доћи на њега какав солдачки „Donnerwetter “, па ће га скупо стати.

„Но пекар помисли, ако је Стратимировић рацки митрополит, није полицајкомесар, па док са овим добро стоји, немогаше му нико ништа.

„Али на његову несрѣћу главно-командујући генерал примѣти при обѣду код митрополита, да је пециво изпод сваке критике.

„Зар нема у Карловци лѣпша пецива?“ запита. „Код нас у Варадину и кифле и земичке тако су добре, да их у Бечу нема бољих!“

„Е, код нас је овако,“ одговори митрополит; „наш господин пекар држи ваљда да му нема суда, па остаје једнако при злочестом пециву, премда сам га већ више пута опоменути дао, да смо ми и бољег пецива видили!“

„Генерал оћути; али се видило да га то неугодно дира.

„Послѣ обѣда даде дозвати к себи капетана, градоначелника Карловачког и рекне му:

„Г. капетане! Ако на столу Њ. Екселенције господина митрополита нађем ја то хрђаво пециво кад други пут овамо дођем, приправите се да за осам дана примите ваш Blau-bogen.“

„Ово је значило да ће доћи у пензију.

„Кад генерал оде, похита градоначелник у магистрат, даде дозвати к себи полицајног комесара, и пре него што му овај назове добар дан, повиче на њега:

„Г. полицај-комесару! Господин главнокомандујући наложио ми је данас, да тај пекар несмѣ више тако злочесто пециво давати за стол Њ. Екселенције господина митрополита. Ако се том за кратко врѣме недоскочи, то да ће он мене у пензију. А ја ћу прије вас на прѣчац из службе изтѣрати него да мене у пензију баце. Зато вам кажем озбиљно, да зовнете пекара, па да му оштро заповѣдите, да добро пециво шиље у двор, јер ћу вас бога ми одмах [266] одтѣрати, ако први пут, кад у двор одем, ненађем, да је по мојој заповѣсти учињено!“

„Полицај оде и пошље тај час по пекара, да му га доведу.

„Како се овај укаже на врати, оспе га славна полиција најгрубљим картачима.

„Је с’ чуо ти, Петеру! Ако ти мени сутра непошљеш у митрополитски двор добро и лѣпо пециво, ја ћу ти на срѣд пијаце 25 врућих одцѣпити, па ће се то репетирати сваки дан, кад небуде учињено што ти заповѣдам. Пре нето што мене из службе одтѣрају, волим видити тебе, да на мацку под батинама умреш. Је с’ чуо? Па добро запамти. Ту нема шале. Или ја морам касиран из полиције или ти мртав у полицију, ако твоје пециво остане као што је било до данас. Рехтс ум! марш!

„Сутра у 9 сати у јутру визитирам ја у персони пециво, које у двор пошљеш.“

„Полицај-комесар знао је да и градоначелник неће познавати шале у овом послу, те се на уречено врѣме нађе у дворској кухињи.

„Али пециво да не може бити боље.

„Одмах рапортира то градоначелнику, а овај недочека да генерал дође у Карловце него таки послѣ два три дана, кад се увѣрио о сталности промѣне код пекара, сѣдне на кола, оде у Петроварадин [267] и јави генералу, да је учињено по заповѣсти. —

„Ако пишеш оно друго, што си од мене чуо, забилѣжи и ово; из тога ћеш видити, да је свуда и у сваком послу истина, што стари рекоше: небои се свака шуша бога, већ батина!“

Архимандрит се насмѣје својој приповѣдци а о. Теофан у пуној збиљи одговори: „Јест, кад би само стојао за нама какав наш главнокомандујући.“

18. Митрополит Станковић.

Ту архимандрит ућути.

О. Теофан ћутао је равним начином.

Наједаред дигне очи на архимандрита и запита га смѣрно: „А јесте ли, Високопречестњејши господине, познавали митрополита Станковића? Кажите ми што о њему!“

„Хоћу, с драге воље; толико радије, што о њему немам толико говорити. Али ћемо и то на сутра оставити. Данас сам доста говорио.“

Тим се разиђу.

Кад се сутра на вечер састану, почне архимандрит своју повѣст овако: „Митрополит Станковић, кои за Стратимировићем 29. децембра, 1837 дође на архиепископску столицу, био је [268] врло честит човѣк, добра срдца, вољан на свашто, што је добро, срдцем и душом калуђер.

„Један од чувених у оно врѣме младих људи, коме је Станковић велики пријатељ био, дође к њему и запита га, би ли добро било, да се закалуђери?

„Митрополит му одговори са свим пријатељски: „Ја ћу те радо примити у придворне калуђере, јер сам изкусио да имаш велике таленте, па сам наумио да те своим временом подвргнем синодалном изпиту, те да те креирамо код нас првим доктором богословије, и тако друге на разне подвиге побудимо и ободримо. Али ти не могу рећи: буди калуђер. Ја сам калуђер срцем и душом; и да се наново родим, пак да ми је извѣстно да нећу никад бити митрополитом, ја бих и опет отишо у калуђере. А ти изпитај себе, пак чини како ти срдце каже.“

„Младе ваљане србске ђаке волио је, и подупирао их је готовошћу врѣдном свакога признања. Онај дан, кад су га изабрали за митрополита, завѣшта, да ће на свој трошак дати учити из сваке дијецезе по једног младог човѣка, и држао је рѣч.

„Ево ћу ти у овој ствари једну причицу да приповѣдим.

„Год. 1840 имао је онај исти млади Србин докторатски дишпут из права на универзитету [269] у Пешти. Опугнанти били су професор римског права на универзитету и један млад Србин доктор права.“

„Опростите, високопречестњејши господине,“ уђе овдѣ о. Теофан у рѣч архимандриту.

„Мени игра срдце у прсима, кад чујем, да се говори о младим Србљима, кои високе школе са великим успѣхом сврше. Тако ми је и сад, кад приповѣдате о тој двоици. Би ли ми учинили радост, да ми кажете како су се звали?“

„Хоћу с драге воље,“ одговори архимандрит. „Онај кои је држао дисертацију, звао се Јован Суботић, а онај што је већ био доктором Ђорђе Стојаковић.“

„Баш вам хвала високопречестњејши... познајем обојицу.“

„И ја их лично познајем,“ примѣти архимандрит. „И све држим, да ћемо ми та имена и више пута чути.“

О Доктору Суботићу нећемо у овај пар ништа да говоримо; он јошт живи.

Али за Доктора Стојаковића морамо казати, да је архимандрит подпуно право реко. Његово се име од г. 1848 овамо проносило по свѣту као име једног од највећих Србаља. Год. 1848. прекужи мађарски прѣки суд ради Пражког славенског конгреса. Као члан највишег суда у Бечу, као заступник на србском сабору од г. [270] 1861. и као члан угарске канцеларије, борио се јуначки за србску цркву и србски народ. И сама смрт његова била је слѣдство једнога таковога жестокога дана. У бурној сѣдници разгрѣје се јако, пак онда идући пѣшице у стан назебе, добије запалу плућа, и умре. Он је био бритка србска сабља на народним политичним мејданима. Био је осрѣдан, сувоњав, ситан; у лицу црнпураст. Очи су му као жива жеравица горѣле; мислио је чисто као рѣдко ко, и кад је говорио, све је сѣко, не друкчије. Но да се вратимо разговору оне двоице.

„Будући доктор замоли митрополита Станковића, да му буде патрон при свечаној дишпути.

„Овај то прими. Дође с дијете из Пожуна нарочито тога ради у Пешту.

„Кратко врѣме пред тим дишпутирао је млади гроф Цираки, син Judex-a Curiae Јована гр. Циракија под патроцинијем самога краља. Отац је био у пуној гали ту са орденом златнога руна о врату.

„Исто тако под патронатством краља дишпутирао је на скоро за тим и барон Орци. И опет велика свечаност.

„Сад је долазио онај млади Србин на ред.

„Дође митрополит у својој пуној гали. Четири коња, позлаћена кола, кочијаш, ловац, хусар у највећој паради. Са митрополитом дође [271] и епископ Будимски Платон. На другој екипажи довезли су се прота Витковић и парох Марго, особе врло угледне.

„Управитељ факултета септемвир Узовић приреди салу и дочек сјајно.

„Публике никад толико небијаше.

„Чин се спроведе на подпуно задовољство митрополита, факултета и публике. —

„Станковић служио је врло радо из пунога срдца врло умѣтно.

„Обишо је као епископ све цркве своих дијецеза, а као митрополит упознао је своим каноничким визитама управо срѣмске сељане са митрополитом.

„Говорник је био изредан. Говорио је у цркви и на државном сабору. На овом се одликовао тако, да су га магнати својим „оратором“ звали. Говор његов држан на сабору, кад су га изабрали, славили су сви као изврстан.

„Цар Франц I. јако га је бегенисао.

„Имао је довољно и политичке куражи.

„Радо се састајао са вѣштим људима и послушао је добре савѣте и ваљане предлоге увѣк и са захвалношћу.

„Осим тога имао је богата изкуства. Он је био епископом у Будиму од 1829 г. у Н. Саду од 1833.

„На кратко, имао је све квалификације за доброг управитеља, па и реформатора.

„Он се чисто оправљао за велике послове.

„У оно врѣме био је на Печујском лицеју врло чувен млад Србин Михаил Груић са своих особитих духовних дарова. И овога је он у калуђере довео. А то је садањи протосинђел Никанор Грујић, кога славе под књижевним именом Срб-Милутина; снага врло одлична.

„Са Тошом Павловићем, уредником србских нар. Новина, кои је онда знаменита сила био, стојао је у врло пријатељском одношају, а тако исто са познатим нашим пѣсником Исидором Николићем, тајником код уг. кр. намѣстничког вѣћа у Будиму.

„Са неуморним књижевним радином доктором медицине Пеичићем био је у непрекидном додиру; овај му је био кућни лѣчник.

„Сава Текелија нарочито посрѣдовањем Тоше Павловића био му је искрено наклоњен.

„Уз народне Новине имао је укупне наше учене млађе силе за своје савезнике. Сви дакле либерални елементи били би уз њега.“ Овдѣ мало застане архимандрит, а о. Теофан уздахне, погне главу и упрѣ очи пред себе.

„Боже мој! Као да га сад, гледим,“ проговори архимандрит. „Срѣдњи узраст, — црна коса и брада, румени образи реко би сад ће крв пробити, [273] глас топал, мало потмуо, — поглед благост — увѣк у пуном чину, дрвена мантија од дамаске. — —

„Али му небијаше суђено дуго митрополисати,“ настави архимандрит.

„Он је умро 31. Јула 1842 и тако једва пређе четир године; а прве су године обично за свакога новога частника како духовног тако и грађанског изгубљене прѣким ситним пословима и потрѣбним оријентирањем.

„То је дакле врѣме самим тим већ за регенерацију манастира и калуђерства било као за усѣве лѣто без кише.“

Овдѣ ућути архимандрит и хтѣде да сврши приповѣдање.

Али се о. Теофан бијаше разсанио. Њега је све ово особито занимало.

Молбеним дакле гласом проговори: „Докончајте своју повѣст, високопречестњејши, бити ћу вам до смрти захвалан. Неможете помислити како то мене занима. То је огледало, у ком се види жив лик нашег црквеног живота.“

Архимандрит се мало подуже промисли.

„Управо неби трѣбало да даље говорим, јер сад долази на ред митрополит, кои јошт живи, пак нама свима заповѣда. Ту је сваки мудар, кои веже језик за зубе и кад је сам у соби. — Али видим да си избочио очи као маче у свѣћу, па [274] ћу ти двѣ три и о њему рећи; а касније ћеш све и сам из властита изкуства познати.

„Године 1842, 28. септембра наступи управа митрополита Рајачића. Ако митрополит Стратимировић није никаква корака учинио, да се инштитуција манастира и калуђерства регенерира, то није чудо, јер се у оно врѣме потрѣба тога јоште није осѣћала.

„Ако Станковић није такођер ништа ни почео, може се узрок барем у томе наћи, што је кратко врѣме митрополисао. А можда се није ни онда јошт права потрѣба изказала.

„Али за врѣме досадање управе митрополита Рајачића показала се та потрѣба у појавама несумњивим и нуждама неуклоњивим. Сами његови чини доказали су му ту потрѣбу необоривим слѣдствима. Он је једном од своих угодника дао управу манастира Јазка а другому манастира Раковца.

„Доживио је послѣ нѣколико година, да је злочестом управом онај пао под конкурс, што је у повѣстници наших манастира дотлѣ и послѣ тога нечувено; а овај је тако изцѣђен и упропашћен, да није био ни зашто.

„За то врѣме показали су се сви увѣти, кои су били од прѣке потрѣбе, ако смо хтѣли, да се манастири сачувају и калуђерство духу времена суобразно развије.

„Даље ти нећу говорити. Изкусио си за врѣме твога калуђеревања сам доста, а изкусићеш од сада јошт више и боље. Лаку моћ!

„Но да, сад се сѣтих.

„Јошт ћу ти једну приповѣдити о Станковићу, која ми је из поузданих уста позната а по свој прилици јој је при постанку намѣњено да вѣчитом тајном остане.

„Године 1834 или 1835 оде покојни владика Мушицки у Беч. Њега је као епископа православне цркве јако интересовало стање исте цркве, како се у Русији находи.

„Мушицки није био никада човѣк, кои би најпрѣ добро промислио, шта се све може изсукати из онога, што њему наврије да учини.

„Он је дакле тога ради чешће походио руског посланика, па и свештеника код посланичке капеле.

„Мушицки је био врло отворен карактер, па тако није ни ове своје састанке ни од кога сакривао.

„То се недопадне Бечкој високој влади и она повуче мрѣжу своју око тога ужаснога човѣка, да га испије као паук муву.

„Но најпрѣ да ти кажем, како су стајале напрема себи особе, које ће у овој прилици напрво ступити.

„Митрополит Стратимировић није био најбољи [276] пријатељ Мушицком из разлога, које овдѣ наводити нити ми је нужде, нити имам на то воље.

„Станковић је био у оно врѣме епископ Бачки, и бијаше се додворио код митрополита тако, да је код истог све важио.

„Митрополит није био далеко од 90. година, дакле по наравном току човѣчијега вѣка, већ близу гроба.

„Столица митрополитска могла се дакле тако рећи сваким даном упразнити.

„У овом случају имао је Станковић једног јединог такмаца за митрополитску столицу, а тај је баш био епископ Мушицки, којега је име било од дугог времена прѣко свега народу мило и сјајно.

„И сад ће мислим све што долази обасјати права свѣтлост, те ћеш и ти подпуно схватити моменат онога, што ћу ти даље да кажем.

„Бечка влада рада је била по што по то уклонити Мушицког са епископске столице, на којој је сѣдио. Разлог тому већ сам ти изпричао. Али се није усудила то сама једнострано извести, јер је имала према себи Стратимировића, а то је значило много.

„При том је знала, да Стратимировић није баш пуно наклоњен Мушицком и држала је да се неће за њега из петних жила заузимати; [277] што више мислила је, да ће му угодно бити, ако му пружи разлог и прилику, да се неугодног себи епископа тим поводом опрости.

„Наједаред добије митрополит Стратимировић из Беча президијал, у ком се доказује, како Горњо-Карловачки православни епископ није више за дијецезана способан и како је та црква под његовом управом полибељи изложена, јер има разлога узети да је духом оболѣо.

„То да се њему као глави православне цркве у царевини до знања доноси у ту сврху, да повѣрљиво приобшти своје мњење, како да се овој невољи доскочи, а влада ће радо одобрити све, што он пронађе да лежи у интересу цркве, чије заслуге за престол и државу влада најбоље знаде и уважава.

„Стратимировић но хтеде ову ствар сам рѣшити, већ је приобшти епископу Станковићу и позове га да му каже, шта он мисли у том.

„Лако се даје увидити, да је судбина Мушицкова лежала сада у усти Станковићеви.

„Епископ Станковић обрати позорност своју само на правду и интерес цркве и хијерархије, те заступи топло и снажно а у једнакој мѣри и племенитодушно свога колегу, над коим бијаше очевидно горѣ осуда изречена.

„Стратимировић прихвати разлоге и назоре [278] свога епископа-љубимца, и Мушицки буде спасен.

„Стратимировић изјави влади, да неможе уважити назора високе владе, јер се недаду у склад довести ни са његовим бољим знањем ни са начелом правде и интересом православне цркве.

„Глас митрополита Стратимировића важио је у Бечу што и глас србског народа; влада се повуче натраг.

„Опасни облак са своим смртоносним муњама и громовима пређе без слѣди прѣко главе пѣсника „Шишатовачке харфе.“

„Незнам је ли прошло више од године дана, Стратимировића смѣсте у вѣчну му кућу у Карловачкој саборној цркви. Мушицки се набрзо за њим спусти у крило мајке земље на Горње-Карловачком гробљу да у њему вѣчни санак у срѣди народа борави.

„Ово је била његова изрична наредба.

„А Станковић сѣдне три мѣсеца за тим са поштеним образом и чистом душом на прѣстол патријарха Арсенија.“

„Но хвала Богу,“ проговори о. Теофан; „чисто долазим к себи од страха. Све сам се бојао да не буде чега да се стиде и поздни праунуци.

„Слава Стратимировићу! Слава Мушицком!

Слава Станковићу, кои бијаше у овом случају и једном и другом сушти анђео хранитељ! “

„Е, кад ти дирну у ту струну,“ рекне архимандрит, кои се очевидно том из срца радовао, „то ћемо наредити другачије.

„Ти ћеш остати код мене на вечери, па ћемо уз чашу добра вина у собама, у коима је Мушицки живио и пѣвао, пити у славу ова три честита србска хијерарха.“

Тако и буде.

19. Манастирска слава.

Прошла је зима, и пролѣће се развило у велико.

Виноград, кои је о. Теофан био засадио, примио се чудесно. Једва је било наћи чокота, ком је куњао и о ком се сумњало да ће се одржати. И воћњак његов напрѣдовао је исто тако весело и берићетно.

Но и било је пролѣће као наручено.

Један дан бијаше архимандрит отишо у Митровицу и дође још за вида кући.

Одмах пошље по о. Теофана. Кад овај дође, види на столу једно разпечаћено писмо, једну са више печата затворену кутију, и један повелики пакет.

Архимандрит га весело дочека и запита га из далека: „Погоди о. Теофане, одкуд писмо?“

„Да није из Бечкерека?“ запита овај.

„Погоди. Пише ми твоја сестра. Она је била дуго болестна; опасно болестна; но сад је изван опасности, и опоравља се.“

„Хвала Богу,“ проговори о. Теофан, и склопи руке побожно.

„Зато недобисмо од ње гласа“, — настави архимандрит. „Ево шта пише: „Високопречестњејши г. архимандрите! Ви сте нас тако човѣчно примили, и тако пријатељски кроз она два манастира провели, да неби било право, да Вам се незахвалимо. И доиста бих то одавно учинила, али ме тешка и дуготрајна болест задржа. Сад сам, хвала Богу, и молитвама мога брата, подобро оздравила, али сам ипак јошт врло слаба. Примите нашу захвалност, и будите увѣрени, да ћемо вас се навѣк сѣћати с пуним поштовањем.

„Овом приликом шиљемо вам по пошти слѣдеће дарове: 1.) Један везени покров за кивот св. Стефана у вашу цркву; 2.) 100 ц. дуката, прилога на ваш честни манастир; 3.) Један везен ручник на епископску штаку за вашу персону, јер држимо, да ће вам скоро митра главу украсити.

„За мога брата прилажемо медалију из дрвета [281] од честног крста умѣтно изрезану, коју смо из Св. Горе добили, нека ју носи на прсима. Она ће га сачувати од многе напасти, на које човѣк у животу наилази. Дошли су чак до нас гласови, да служи дивно, и да га народ већ почиње у своим духовним и тѣлесним невољама, да тражи. Нека само иде за својом узвишеном цѣли: Бог ће га у тој светој намѣри помоћи, а ми му се за то сваки дан из чистога срдца молимо. На лѣто, кад сасвим оздравим, желимо вас у вашој св. обитељи походити.

„Примите поздрав и од моје тетке, која вас са свом збиљом својим господином архимандритом зове.

„Препоручујемо се вашим смиреним молитвама.

У Бечкереку......

Ленка удова Обрадовић.“

„Дакле ће нас ипак посѣтити“, рекне на ово архимандрит. „Но баш ће ми бити мило!“

„Хвала Богу, само кад је оздравила!“ изјави о. Теофан са своје стране.

„Хајдѣ да видимо, шта су нам све послали“, проговори архимандрит. „Де, ти си млађи; разпечати, па отвори те пакете“.

Овај учини. Најпре отворе кутију с дукати. [282] Нови новцати засјају ови пред очима калуђера.

„Дакле ипак много више, него што су она обојица добили!“ прошапуће архимандрит за себе.

„Уписаћемо је у ктиторке,“ рекне гласно. „Лѣп дар, велики дар!“

На дну кутије лежала је медалија увијена. Отворе и овај увој.

Дивна медалија из златожутог кедра, са умѣтно изрезаном сликом св. разпећа с једне, а образом св. краља Симеуна с друге стране, са великим бројем других побочних фигура побуди пуну позорност обоице. Медалија је висила о бѣлој пантљики.

„Ево ти је, с мојим благословом! па је обѣси под расу на прси своје. Бог свемилостиви и свемогући нека излије своју благодат на њу, и нека јој подѣли крѣпост, да те штити и одбрањује од сваке напасти нечастивог анђела и његових служитеља, и његових људи. Во имја отца и сина и св. духа, амин!“

На то благослови медалију. О. Теофан метанише и прими клечећи медалију у своје руке, цѣлива је, и метне је у нѣдра. Онда пољуби благосиљајућу руку архимандритову, метанише на ново и устане.

Чудно! Осѣти, као да му особита снага кроз срдце прође.

На то отворе већи пакет.

Ту нађу најпрѣ покров за св. кивот. Развију га.... Немогоше се уздржати да неповичу у један мах:

„Ала је то дивота!“

Онда га држаше напрема свѣтлости, немогоше се доста надивити богатству штофа и дивоти веза.

„Ово ће бити у нас и више нигдѣ!“ проговори архимандрит, кад су подуго уживали оправдано удовољство духовно у изванредном дару.

„Достојно деспота светитеља!“ примѣти о. Теофан.

„Нека је заступи силном својом молитвом код свеблагога Господа!“ рекне архимандрит. „Записаћемо је у прилежнице и то златним словима.“

Напослѣтку разтвори о. Теофан и послѣдњи умотани предмет.

Ово је био ручник за епископску штаку од бѣле свиле богато набран, и богато златом извезен са више серафимских глава из сребра и злата навезених. Ројте су биле златне, дугачке и врло честе. А унаоколо је био везом и изведен надпис:

„Господину епископу Па...“

„Немој читати,“ рекне архимандрит, кои [284] већ бијаше надпис прочитао. „То јошт лежи у Божијој руци. Ко зна, хоће ли тај лѣпи дар и видити дана, да се у св. цркви пред очима пријатеља засија.“

У недѣљу је праздник св. Константина и Јелене... Ха, баш добро, баш ко да смо наручили. Данас је понедѣлник. Сутра идем у Карловце, да покажем покров Њ. Ексцеленцији, и да изиштем благослов, да га смѣмо осветити и на св. кивот стављати. У четвртак ћемо служити и метнути га пред образ пречисте Богородице матере. У петак ћемо држати велико бденије. А у „недељу ћемо служити соборно, осветићемо тај принос, и поставити га на кивот светитељев. Огласићемо то свуда по нашој околини и тако ћемо имати дан великог торжества. А онда ћемо уписати име смирене прилежнице у читуљу, која се при сваком богослуженију чита! Хоће л бити тако добро, о. Теофане. Шта мислиш?“

„Мени се чини, да ће бити врло добро!“ одговори овај смирено. „Што год иде на увеличање славе Божије и његовог угодника, којега смртни остатци у нашој кући почивају, то се мени чини, да је наша дужност!“

„Е, дакле наступајуће дане провешћемо у строгом посту и молитви; а у недѣљу даћемо сјајан обѣд у славу нашег светитеља, и позваћемо [285] на њега како госте, ако нам кои дођу, тако и све угледне људе из прњавора и села нашега.“

Тако и буде. Свѣта стече се много из цѣле околине, па и најдаљих села равнога Срѣма, Подлужја и Посавине.

На праздник св. Константина и Јелене чинило се да и само небо славу хоће да увелича. Небо је било чисто од најранијег јутра, и изтрајало је читав дан без најмањег облачка. Тек што је почела зора пуцати, али стану кола врвити све једна за другима на стотине.

Људи и жене у стајаћицама и новом одѣлу, како га Срѣм по своим покраинама показује. Много млађег свѣта. Нарочито чињаше се, да су матере мало јачу дѣцу довеле, да виде ту необичну славу, премда није мало било ни мале дѣце на прсима матере.

Млога лѣпа лица код одрастлих дѣвојака било је видити, која су уздизале свилене мараме око врата у најразличнијим живљим бојама.

А нису изостали ни гајдаши са накићеним гајдама, ни играчи чисто обучени са намазаном косом и ременима на опанци.

Старији људи и жене посѣдали у гомилама по свои сели око цркве у порти па чекају да се јутрење започне.

Многи болници били су за ту црквену славу доведени.

Мѣсечина је сјала цѣлу ноћ и благи вѣтрићи су проносили већ и медени мирис раних липа, коих је околна Фрушка гора пуна.

Дошли бѣху многи настојатељи манастирски и прости калуђери.

Да и сам патријарх на пријаву послао бијаше свога заступника у лицу једног од придворних виших калуђера.

Наравно да ни индустрија није пропустила употрѣбити ову прилику на своју корист.

Читав вашар нађе се изненада код манастира. Лако да је тај дан било ту до пет хиљада људи.

Говорило се да никада таквога торжества није било у том манастиру од како је св. тѣло у њега довезено.

Тај се дан видило, шта би могли бити манастири народу у многим струкама, кад би се знало, умѣло а и хтѣло чинити што у круг манастира, сферу калуђерског живота и домак просвѣћене побожности пада.

О. Теофан био је од раног јутра па до ноћи заузет побожницима, кои су нарочито били дошли да им он молитву очита и утѣху пружи.

Чинодѣјствовању при служби придруже се и други настојатељи и калуђери, кои бијаху [287] дошли, те се ово начини изванредно торжественим.

Појали су најславнији појци Фрушке Горе.

О. Теофан стајао је као преображен. Он је читао молитве и тѣшио болнике из дубљине срдца и душе своје. Кад је подиго очи своје к небу, чинило се као да му ове рајском свѣтлости одсѣвају. У гласу му се таласао одјек срдачнога сучуства и подпунога уверења о помоћи свише. А кад је своим епитрахиљем закрилио главу болника, учинило се сваком, као да га надсѣњавају крила самога анђела покровитеља.

Око њега и болника, ком је духовну утѣху пружао, стојали су здрави гомилама, па су се наслађивали зором свештеника, кои свету своју дужност из свега срдца и из дубљине чисте душе обављаше. Слика његова остала је на сва времена у памети оних који су га видили.

Осим њега читали су молитве и други калуђери. Ови сви осѣте као да су измѣњени. Поглед на о. Теофана и на утисак његове молитве бијаше и њих очистио, узвисио и просвѣтио.

У тај мах познаду и они висину о. Теофана.

Предику је говорио дворски протосинђел. И на њега је ова чудновата слава чудновато утицала. Никад није говорио лѣпше; никад му [288] слово није било боље. На више мѣста мало му није суза глас угушила, кад је видио, какав живот у очима народа одсѣва, како му рѣчи чудесно протрѣсају слушатеље; како му глас влада чуствима, мислима и осѣћајима народа као палица каквога чудотворца.

Освећени покров кивота буде изложен у цркви угледу народа, кои је исту дубком пунио прѣко цѣлог осталога дана.

Неможе се рећи, чему би се човѣк имао дивити више, или побожности којом је народ цѣливао крст и еванђеље, што се находише на истом покрову, или узнешености, коју је умѣтност тога у гледаоцима будила, а нарочито код женског свѣта.

Просте везиље, које знадоше златом везти, немогоше се доста нагледати веза и његове красоте.

Код многих се видило из погледа, како утискују у памет слику тога веза да га по могућности код куће репродукују. Чешћи углед оваквог умѣтног производа био би подобан на естетичко развијање у народу чудесно подѣловати.

Слава је дакле била права слава.

Кад су се гости разишли запита архимандрит о. Теофана: „Шта ти се чини, јесмо ли добро ствар наредили?“

„Дѣло је било славно!“ одговори овај.

„Али не паметно, ни од мене ни од тебе!“, одговори архимандрит.

„Зашто то? “ запита онај зачуђено.

„Нас ће на скоро разставити!“ одговори архимандрит с пуним увѣрењем. „А мени ће бити тебе жао!“

„Мени вас још већма!“ примѣти о. Теофан, „За вас неће бити штете, али за мене читава ће бити несрѣћа.“

Архимандрит је погодио. Наскоро иза ове славе стигне наредба од митрополита, да о. Теофан оде у манастир П. Г. и предузме тамо као намѣстник управу манастирску.

20. Вѣчити намѣстник.

Ову главу наше приповѣсти преписали смо из једног дебелог рукописа манастирског, у ком се налазе мемоари намѣстника свију манастира.

Ваљда је сваки намѣстник — а можда и не баш оваки — писао своје мемоаре за себе, а послѣ је нѣкаква тајностна рука ове поједине мемоаре покупила и у један дебео, али баш дебео рукопис сложила.

Наравна је ствар, да смо се ми послужили само мемоарима о. Теофана, а ако ком устрѣбају мемоари ког другог намѣстника, стои [290] му просто ту књигу потражити. И то је наравно да му ми нећемо казати мѣсто, гдѣ се тај врло важни рукопис находи, јер тому има врло много узрока. Доста би било да само један кажемо... али нећемо казати ни тога, јер има људи врло великих домишљана, пак би се ипак том мѣсту могли досѣтити.

А знајући да ће нас многи и за овај мали плагијат то хвалити то грдити, нећемо јошт и то на себе да навучемо, да нас једни благосиљају а други проклињу. Свакој хвали и свакој грдњи износимо ми на супрот овај свети шиболет: „Не нам, не нам, но имени твојему.“

Дакле к дѣлу. Ови мемоари писани су црквено-славенским слогом, но ми ћемо их дати у преводу, као што у наше време ишту нѣки хрватски чиновници од ћирилских поднесака да се на хрватски преведу.

„Ваше Високопревосходителство, Милостивѣјши Архипастиру!

По смислу оном,... кад има браће у великој кући, онда је најстарији над осталима први, и он начелствује. А ако тај старѣшина домашња дѣла небрежљиво води, нити се са браћом споразумѣва, него кући прави штету, а браћу као скотове држи: онда се браћа обраћају [291] к власти и ишту мудријег и обазрителнијег старѣшину.

Господин Гаврил М. мало пређе у одсутсву настојатеља манастира Јазка а сад опет удову манастиру као најстарији начелствује, и против манастирских правила непрестано са мирским људма разкоштвује тако, да манастир хоће скоро да опусти. И сами становници других мѣста чуде се, како грозно сѣче шуму и хоће на врат на нос да ју изтрѣби.

Воденице је скоро све већ уништожио. Црквене утвари кваре се и размећу. Манастирска, дѣла ради сам а браћу и непита ни у чем. Нема да се читају правила, која да нас калуђерском животу уче. У цркву иде кад му на ум падне, и тако своим примѣром и искушенике и ученике одводи од цркве. Манастирске слуге неплаћа уредно. Одтуда стрепимо од палежа.

Рачуне неводи точно. Браћи псује и пред простим људима оца и матер и прѣти нам да Ће нас у брашнару затворати, а они онда чине то исто и без свакога страха и стида; нити нам одају пристојећу нам почаст, држећи нас, не да смо му браћа, него слуге и робови.

Купује за дубове и друга дрва из шуме козлиће и друге печенке, и тамо код њих коље их и пече, па се с њима части и пои.

Срѣде и петка недржи, тако исто никојега [292] другог поста, на сабласт и велику жалост не толико нама, колико мирском свѣту, коима ваља давати примѣр и утврђавати их у вѣри.

Ево свему томе свѣдочбе под А. и Б.

Он се скита непрестано које куда на страни а ми остајемо често без вечере. Манастир нема нуждних дрва за гориво; кад хоћемо што да скувамо, морамо да кидамо своје плотове. У ћелијама гинемо зими неимајући приправљеног огрѣва.

Све се кочи тим да ће постати игумном, и казује како је на то већ више хиљада фор. досада раздао.

Молим Ваше Превосходителство са најдубљим синовним страхопоштовањем, ако је да он и даље начелствује, благоволите ми премилостиво издати пасош, да идем и тражим настојатеља човѣка, па да се станим тамо, гдѣ такова нађем.

Овај бо прави сучовѣка нижим од скота.

Овдѣ нема сугласна, кротка, и како трѣба монашка живота, него робско влада огорчење, и звѣрско подло живљење.

И тим убѣђен усуђујем се препокорно молити, да би Ваша Екселенција сачувала нам манастир од пада, а чин од обезчешћења.

У ман. Јазку 8. окт. 1839.“

— — „На поднесену тужбу буде администратор уклоњен, и за администратора манастирског г. протосинђел Андреј Шагуна постављен. Он ограничи пређашњег намѣстника и администратора због раскошности и разпустног живота у његовом дѣлокругу, и преда по свом увѣрењу нама сва добра и виктуале на разполагање.

— — „При обичној промѣни год. 1840 поставе мене за намѣстника. Г. протосинђел је морао као професор богословије у Карловци бити, и зато ми даде подпуну инштрукцију шта да радим за његова одсутства. Ја сам ову свето набљудавао. Радио сам све савѣстно и са најбољом вољом. Ишло је добро.

— — „Ваљало ми је ћелије покрити, јер им је кров био у врло лошем стању.

Одмах 1841 дадем грађу у шуми одсећи, још те зиме скрбити и изтесати. На тај посао био сам прошле јесени 100 акова шљивовице спремио.

— — „Протосинђел премѣсти се својом вољом у манастир Бешеново. На његово мѣсто пошљу у мој манастир за администратора на ново онога старога, кои се хвалио, да је нѣким и нѣким својим срѣдствима успѣо да га на мѣсто поврате, с којега бијаху га са стидом одтѣрали.

— „При концу године ступим са мајстором из Н. Сада у погодбу, да за 30 хвати крова нужну шиндру набави и ћелије одмах покрије, а ја да му 800 фор. платим кад шљивовицу продам.

— — „За год. 1842 будем по дворској комисији опет за намѣстника преко воље администраторове потврђен.

— — „У јануарију продамо шљивовицу и унесемо новце у благајну под два кључа, а за кратко врѣме изплатимо мајстора поштено до крајцаре.

— — „Год. 1842 будем по својој вољи или невољи премѣштен у манастир Шишатовац. Ту сам засадио велики шљивик и виноград. Успѣо је подпуно.

— — „Год. 1847 по закљученију консисторијалном будем у манастир Прибину Главу за намѣстника и управитеља постављен.

— -- „Ненађем ништа, и морам све силе и умне и тѣлесне напети, да би мого само за препитаније дружине довољно хране прибавити.

— — „Из манастира Шишатовца узајмим 8 акова кисела купуса, те једва у скупоћи грдној овога времена доплетем до јечмена хлѣба.

— — „Интриге братске и бившег настојатеља доведу ме до очајања. Ужасно је то, хтѣти добро, радити цѣлисходно, успѣха имати, [295] пак и опет сваки дан сваки час наилазити на запрѣке, интриге, подла подметања и извртања, да и смртна непријатељевања.

— — „Синоћ ми рече бивши настојатељ, да се озбиљно бои за мој живот, јер му је један човѣк казао, да ће ме убити, само чим ме сама у шуми нађе. А зна се да је калуђера већ кадкад помрчина појела, па ништа.

— — „Год. 1849 поднесем патријарху молбеницу, да ме рѣши овога мѣста, јер сам слаба здравља и да ми допусти да се вратим у мој постриг. Нисам смѣо праве разлоге навести, да непријатеље јошт горе нераздражим.

— — „Данас добијем решитбу од патријарха ову:

— — „Проситељ у званију својем и у будуће заостати има, којег ће дужност бити за њему вручену свету обитељ непресѣчно старати се и о напредку економичког прихода тог манастира са свима могућим силама бринути се У Земуну 1. Јулија 1849.

Патријарх управитељ народа Јосиф с. р.“

— — „Одношаји мои постају све гори.

— — „Опет дадох преко г. Епископа Крагујевића, молбу, да ме одреше од тог званија, јер ћу иначе принуђен бити свући се и у свѣту као поштен човѣк начин живота потражити,

— — „Са концем године премѣсте ме у [296] манастир, из ког сам дошао, али је овај био међутим изгорео, и тако ето ме у нову сиротињу.

— — „Предао сам управу придворној комисији. Био сам у њој двѣ године. При полазку оставио сам хране од сваке врсти изобилно. Стоку сам сугубо умножио, као свиње, козе, говеда. Оваца сам оставио 100 комада а нисам затекао ни једне. Готових новаца оставио сам у каси 700 фор. к. м. Консисторијални комесар архимандрит захвали ми у сабору пред браћом јавно.

— — „Управу прима стари настојатељ, кои је пре мене исту водио.

— — „Ево ме у манастиру Раковцу опет као намѣстника по налогу консисторијалном. Уведе ме г. архимандрит... изасланик, и преда ми управу манастира, одузевши ју досадањем настојатељу архимандриту. Изрично ми изјави, да ћу ја само од св. патријарха за кућу нуждна упутства примати. Стара братија буду у друге манастире попремѣштана, а нова два доведена из других.

— — „Прегледах кућу. О чуда! Ничега у њој небијаше, као да је бујица све однѣла! Ни хлѣба, ни смока, варива, соли, ни крајцаре новаца.

Трѣбало ми је за плате слугу, кои небијаху плаћени. . . . . . . . . 400 фор.

Новосадском једном трговцу дуг 175 фор.

За оправљање воденице погођено а неплаћено. . . . . . . . . 90 фор.

Арендатору преко контракта примљену своту од. . . . . · 90 фор.

За преважање премѣштених јероманаха . . . . . . . . . 40 фор.

За оправљање куће на салашу, које бијаше наложено а неизвршено . 100 фор.

За изнутарњу оправу манастирску незнам ни сам колико.

— — „У гостинским собама ни спаваћих хаљина нема а тако исто ни у собама настојатељским. Астали и столице поломљени и разбачени ишту велику репарацију. Кров зданија западњег у врло опасном стању; штала да падне. За храну куће нигдѣ ништа, а треба ми до жетве само за хлѣб 25 мерова жита. Ни једног вола, ни једних кола: неможеш се наплаћати за подвоз нуждног горива прњаворцима. За будућу потрѣбу нема ни једне цѣпанице усѣчене, нити се има чим набавити. Виногради од 3 године запуштени. Дом у равном стању. Каце и бурад ради небрежљивог надзирања попропадале; мањих судова никаквих, фртаља ни једног. Шума у најнеуреднијем стању, [298] сва изсѣчена најштетнијим начином. Прошле зиме хватови усѣчени и продани за 800 ф.

Башта манастирска нема ниједног проштца, и што има гдѣгдѣ то огорѣли.

У подруму мало јаче од 300 акова лоша вина, које се превратило, те неможеш за њега добити купца.

Од свиња само 5 маторих и 15 јесењих прасаца.

Ни крајцаре у каси. Шта да радим!... Немогу од бриге да спавам; немам мира ни часа у дану.

— — „Чекам од патријарха да ме позове, и да ми каже, шта и како жели, да се ради. Нема позива.

— — „Са горњим описом одем и непозват патријарху, и то заједно са архимандритом настојатељем. Кад патријарх прочита мој опис жалости и невоље: мало га неудари капља. Рекне ми патријарх: „Послаћу ти 25 мерова ране у Черевић из Даља, а ево ти 200 фор., па изплати и растѣрај слуге, кад их неможеш употрѣбити; а верујем да неможеш, јер су то све сами ладолежи и пијандуре.“

-- — „Дошавши кући призовем у помоћ јединога мога пријатеља, Бога господа, и размахнем рукама.

— -— „Почнем сѣћи у шуми дрва за прошће, [299] да могу заградити башту. Овдѣ се теше коље а тамо се ради башта, јер је за то крајње врѣме: ту је 18. Март.

Ово сам урадио мобом окрестних сељана. Башту даклем урадим, засѣјем и оградим. Надам се имати обилно свега у њој.

— — „Кречану дадох спалити.

—- — „Зданије репарирају два зидара цѣло лѣто.

— — „Два пинтера оправљају и удѣшавају кроз цѣло лѣто искварену бурад ни каце.

-— —„Већ сам набавио двоја кола са 4 вола.

— — „Шљивици ме подпомогну. Вуци шљиве у Банат, те продаи за жито. Тим сам сѣмена за њиве прибавио и хране за кућу спремио.

— — „Кукурузи ме прихватише. Набрао сам их пун таван.

— — „И винограде благослови Бог, мој помоћник. Од десетка добио сам 1500 акова вина и ставио на подваљак.

— — „Ево и с друге стране срѣће. Које шљивовице које комовице напекао сам 300 ак.

— — „Данас сам одахнуо. Чисто ми је лакше. По рачуну састављеном одплатио сам 600 ф. од дуга. Хвала Богу.

— — „Јао! јао! нѣшто ми се хрђаво снѣва. [300] Нѣка велика господа долазе у манастир, разгледају шта се ради, и хвале, што год виде.

Неће добро бити!

— — „Дође и архимандрит настојатељ у манастир. Мои хрђави снови учестају.

— — „Видим шта је, и да ће најбоље бити, да се сам одпустим.

— — „У децембру поднесем оставку, и молим да ми се допусти отићи у мој постриг.

— — „Мора да су пријатељи добро подупирали, јер за кратко време дође рѣшење, да се селам у манастир Раваницу, а управа се даде оном истом, од кога бијаше на мене прешла.

— — „Ево ме у новом манастиру.

— — „Настојатељ мора да се што у двору замѣрио, јер дворска господа, која на промѣну дођоше поставе мене намѣстником, а старога оправе у манастир Фенек.

— — „Двѣ године прођоше. Настојатељ се двору покорио.

— — „Мене пошљу за намѣстника у манастир Фенек, а старог намѣстника поврате на своје старо мѣсто, које сам ја заузимао.

— — „Двѣ године нерада и непријатности. Лака им земља!

— — „Настојатељ незна ништа од економије, а при том је нехатан и немарљив.

— — „Наступи нов живот у манастиру, кои је смѣрао да се манастирско стање поправи.

— — „Како настојатељ тако и братија недају се лако разставити од старога благовања и аговања.

— — „Намучио сам се с њима кроз 3 године, и до ситости набочио; оставим дакле сам намѣстништво, и ево ме сада — еклисијархом!

— — „О срѣће, о блаженства! Сад црква живи за мене а ја за њу. Али је неизмолована!

— — „Узмем пут под ноге, те у добре људе, и напросим у ту сврху колико бијаше доста, и ево моје цркве гдѣ се сија ново измолована као украшена невѣста.

— — „Ево опет срѣће изненада. Ту ми заслугу призна и настојатељ и братија јавно на братском сабору! Нећу дуго живити!“

Из ово мало црта видиће сваки подпуну слику управе, коју смо хтѣли њима фотографисати. Фотографија је управо вѣрна... особе смо заклонили.

21. Крај отца Амфилохија.

Но да се вратимо нашој приповѣсти. Кроз прошле године свога намѣстниковања, доживио је о. Теофан два догађаја, кои се наших [302] познаника тичу, које дакле морамо и нашим читатељима приобштити.

Кад је дошо у манастир — —, и примио управитељске кључеве, стане обилазити све просторије, да види како се находе и споља и изнутра, јер је све ваљало оправљати и понављати. Идући тако са једним старијим житељем те обитељи дође до једне ћелије, која бијаше затворена.

„А шта вам је ту?“ запита пратиоца.

„Е ту нам је тај несрѣтник!“ одговори овај сасвим равнодушно.

Наравно је било, да је нови управитељ запитао: „Какав несрѣтник?“

Стари калуђер као да се овом питању зачуди.

Пријашњи управитељ нити је кад код те ћелије био, нити је кад за њу запитао. Њему је једно вече пре више месеци дошло писмо, уз које му се шиље један калуђер с тим налогом, да га даде добро чувати и да се постара на сваки начин да неутѣче. Калуђер је стојао долѣ са своим пратиоцима, а управитељ није хтѣо ни да га види. Зазвони и манастирски ђак дође.

„Иди, зови ми отца намѣстника?“ гласила је заповѣст.

Намѣстник дође. „О. намѣстниче!“ проговори му управитељ: „Ево вам шиљу једног вуцибатину, [303] кои хоће да бѣжи. Морамо га чувати, и добро пазити, да се из манастира неизтопи. Прими га дакле и учини нуждне наредбе. Предајем ти га под теретом строге одговорности.“

Намѣстник прими дошљака, кога бијаху два шумара на таљигама довели и одведе га у ту удаљенију ћелију на којој су једини прозор јаки гвоздени штапови ограђивали. Нареди ђацима да му се даје свако јутро и вече нѣшто хране и воде. Закључа с поља врата, узме к себи кључеве, а ђацима, њих двоици, од коих је један свршен човѣк био, проговори: „Ви ћете му носити јело и воду, и почистити ћелију. Али добро пазите да неутѣче, јер тешко вама, затворићу вас на његово мѣсто, па нећете на скоро видити свѣта!“

Онај старији ђак рекне другу: „Јес’ чуо, како овај загуди?“ Ако само иоле примѣтим, да што снује, волим га угушити него да ја страдам!

Од тог доба улазила су свако до подне и свако послѣ подне ова два јака ђака са нѣшто јела и воде у ту ћелију и више нико.

Ово приповѣди калуђер, кои спровађаше новога управитеља. „Отворите врата, ућићемо унутра“, рекне овај.

Калуђер оде и доведе оне ђаке. Врата се отворе и управитељ уђе.

Нетрѣба ни рѣчи да рекнемо па ипак ће сваки знати, како је било у тој малој собици, на којој су се само двапут на дан врата на часак отворила, те се оно изнело, што за човѣчји стан најмање приличи, и нѣшто мало худна зрака у њу пустило.

Управитељ се згрози кад уђе у собу и по њој прегледи. На кревету је лежао човѣк — да је човѣк то се познало по строју главе, мршавим рукама и великој просѣдој забарушеној бради. На први поглед учини се управитељу, да познаје то лице. Нарочито га је нос опомињао на старога једнога знанца.

„Изиђите на ходник,“ рекне пратиоцима, и остане сам у ћелији. Гледао је подуже житеља тога кавеза, пустио је мисли по прошлости, и на једаред сѣти се, приступи ближе постељи, и повиче:

„Отче Амфилохије! — Јеси л’ ти?“

И доиста пред њим је лежао о. Амфилохије, кога наша приповѣтка добро познаје, у стању, ком се свак смиловати мора. Овај је гледао управитеља укоченим погледом. Нѣшто је протепао, али га није било разумѣти.

Старији ђак гледао је са ходника у ћелију као да на што пази. Кад се управитељ приближи [305] постељи болестника, повиче ђак с ходника: „Неидите близу њега, хоће вас своим панџама или за косу или за образ!“

А кад болестник стане мумлати, онда уђе брзо ђак у собицу, повуче управитеља за скут у натраг, и повиче јаче: „Натраг, господине, сад ће га снаћи.“

И доиста се примѣтило на болестнику, да се справља као дивља звѣр, кад хоће на што да скочи. Али како опази ђака, тргне натраг, и само се окрене к зиду.

„Шта је том човѣку?“ запита управитељ ђака, видећи да овај његово стање познаје.

„Шта је? Помутило му се овдѣ!“ рекне ђак, и стане једним прстом по челу куцкати.

„Знате, он је мало више вуко“, — ту учини ђак знамење, које свак разумѣ — „па је онда кадкад и лудовао и кад није ништа повуко; — најпослѣ стане људе нападати као манит, и онда га пошљу овамо. Ми смо много имали невоље док га нисмо дотѣрали, да буде миран, ето као сад. О! ми смо добри доктори, што се тога тиче. С нама није лако изићи на крај. А такови господари небоје се ни бога ни закона.... само зазиру од овога“... и стане пестницама по зраку бубати.

О. Теофан уздахне, и суза му удари на око: Несрѣћно створење! Он се окрене болестнику [306] и проговори му меко и пријатељски. „Лаку ноћ о. Амфилохије! видићемо се сутра. Увѣравам вас, биће боље!“

Онај је само мумлао.

Сутра дан најми управитељ два човѣка, изведе болестника на чист зрак, даде му собу очистити, и добро прозрачити, постељу му сасвим новом постељином намѣсти, а њега даде пресвући и очишћеном премда ветхом мантијом огрнути. Храну му даде здраву и подпуну. Болестнику је очевидно годило. Тако је двѣ недѣље трајало из дана у дан.

Болестник као да је свога добротвора разликовао од других. Кад му се овај приближио, онда је и сад само мумлао, али су тонови тога мумлања били сасвим други него обично.

Послѣ двѣ недѣље добије управитељ велико писмо из Карловаца. Нико незнађаше, шта се у том писму пише. Али управитељ даде сутра дан дотѣрати од нѣкуда кола кожом покривена, смѣсти болестника на, та кола, и она два чувара одпрате, га нѣкуда. У манастиру незнадоше куда, али су други људи видили.

Одвезу га у Н. Сад, и, тамо предаду на пароброд. Један лѣчник прими га ту, и одпрати та у Беч у ону велику кућу.....

Ту је био болестник у сасвим другој, прилици. Соба велика, чиста, зрачна. Око зграде [307] красан велики перивој. Нѣга безпримѣрна. Подуго је врѣме прошло, одкад бијаше тамо доведен, кад једно јутро, проспававши ноћ добро, дигне се из постеље, стане на све стране оком изпитивати, па онда тихим гласом запита свога послужника: „Гдѣ сам ја? Та овдѣ је лѣпо!“

Ово су били први знаци здравијег чуства, први гласови човѣчјег језика.

О. Амфилохије — он је био тај нуждник — опорави се добрано; сасвим се немогаше изцѣлити.

Уживао је своје дане као човѣк. Али је јако тѣлом опадао.

„Један дан, као да је о себи мислио, проговори свом дворнику: „Али ко је мене овамо довео? Ко ме је овамо послао?“

Сад је дошо час, да му послужник преда писмо, које бијаше примио, кад је болестник дошао, о тим налогом, да му га преда, ако толико дође к себи, да га узмогне читати.

Болестник отвори писмо, прочита јасно: „отац Теофан!“, падне на кољена, и дигне склопљене руке к небу.

Отац Амфилохије поврати се духом, али подлегне тѣлом.

Послѣ три мѣсеца премине на сушици. Послѣдње су му рѣчи биле:

„Теофане, нека ти бог плати!“

22. Конац о. Митрофана.

О. Амфилохије опомиње нас на свога друга из оне балске ноћи, и сваки ће запитати, а шта је са о. Митрофаном?

К њему баш и хоћемо да приступимо.

Кад је о. Теофан био намѣстником и управитељем манастира — —-, састане се тамо са о. Митрофаном, кога бијаху премѣстили у тај манастир.

Сад је био о. Теофан управитељ, и о. Митрофан бијаше му десна рука. Он се био научио настојатељу бити покоран и послушан, па по том није могло за њега другога одношаја бити до слушати и овога, као што је слушао и друге. Посао им је ишо од руке, па су били весели сви. Имајући и дању и ноћу пуну главу бриге и послова, које му је ваљало свршити, није о. Теофан ни мотрио на своје калуђере у оно доба кад су били остављени да за себе живе.

О. Митрофан бијаше се слабо проминѣо за 10 година, како су се оном приликом разстали. Он је био јошт онај лѣпи црни калуђер с поља а онај раскалашни млад човѣк изнутра.

Једаред дође један прњаворац о. Теофану, молећи га, да забрани о. Митрофану, да му у кућу недолази јер може бити зло.

О. Теофан објави ово свом калуђеру, и опомене га пријатељски, да се чува, јер има примѣра, гдѣ се таково похађање трагично свршило.

Шта је о. Митрофан даље радио, то му управитељу није било познато.

Али по свој прилици Митрофан је остао Митрофаном, јер иначе тежко да би слѣдовала ужасна ова катастрофа.

Ради грађења манастирских зграда имала су се сѣћи у шуми дрва за грађу.

О. Теофан бијаше отишо у шуму да разгледа и избере стромове, који се имају сѣћи, а о. Митрофана бијаше повео, да му их покаже и означи, па да их овај послѣ даде посѣћи и израдити.

Подне је већ било превалило. О. Митрофан уморен од многога хода сѣдне на један сув храст кои је поваљен лежао, извади крпицу са оно мало хлѣба и јела, што га бијаше понео, да глад на подне завара, а већ у вече чекала, га је добра вечера у ман. трапезарији.

Извади из мантије и метне на храст и ону тиквицу с вином, коју бијаше за тај ручак понео.

О. Теофан хитио је да буде готов, и зато се удали, да изнађе и обиљежи оно нѣколико стромова што му је јошт трѣбало.

Тражећи способне стромове бијаше се удалио од друга на једно 100—200 корачаја.

Наједаред чује да пушка пуче и човѣк јаукну.

Одмах му падне на памет она прѣтња прњаворца, и похита ко о. Митрофану натраг, ускоривши кораке.

Кад дође к том мѣсту има што и видити.

О. Митрофан лежи на земљи, и држи руку на срдцу.

Из даље види о. Теофан да му је рука крвава.

Код њега је стојао онај прњаворац наслонивши се на убијствено оружје.

Овај је морао чути, да се ко приближује, јер је старо лишће шуштало а ситно грање кршкало појако.

Но то прњаворац није ни на ум узимао. Он је непрестано у жртву своје страсти укоченим очима гледао и умирањем противника наслађавао се.

О. Теофан изскочи сад на празнину тога кобног бухара.

„Шта је за бога, о. Митрофане,“ повиче кад ближе дође, и увѣри се да овај доиста рањен на земљи лежи.“

„Умирем!“ одговори рањени калуђер.

„Грбић је добро згодио — — баш у срдце [311] — одмах ће бити крај! Изповѣди ме и причести!“

О. Теофан клекне, и приклони ухо к устма умирућега. Овај је говорио с прекидањем и врло слабим гласом: али је о. Теофан ипак све разумѣо.

Видило му се на лицу, да су ствари биле врло озбиљне, које му је умирући казивао.

Очита му за тим опростну молитву и заложи га мрвом хлѣба и две три капље вина које је у тиквици на храсту застао.

Пак онда сѣдне код њега и стане га тѣшити, храбрити и за смрт приправљати.

Ова недаде дуго на себе чекати. Ледена њена рука стегне прострѣљено срдце, а дах ноћи угаси пламен ока и животни жар лица.

О. Митрофан пружи се у грчу. Послѣдње рѣчи, које су се дале разумѣти, бијаху:

„Хвала ти Теофане! умирем мирно.“

Кад о. Теофан види, да је овај сиромах свршио, онда се дигне од њега и обрати убијци, кои је једнако ту на пушку наслоњен стојао, као да бијаше фигура од камена!

„Грбићу, шта учини тужан!“ проговори сад њему. „Ти си убио и њега и себе!“

Грбић се на ове рѣчи узправи. Јошт једанпут погледи на о. Митрофана и запита: „Је ли доиста мртав?“

„Мртав да како! Нема ту више ни сѣнке од наде.“

„Сад сам дакле сигуран, да ми неће више доћи у кућу!“ рекне на ово Грбић, и зграби пушку грчевитом руком.

О. Теофан помисли у први мах, да ће онај и њега да убије да га неодда, и тргне и нехотице са нѣколико корачаја унатраг.

Но Грбић му повиче: „Небој се господине намѣстниче! нећу ја теби ништа. Ти ми ниси ништа скривио. А ја сам знао шта ме чека, кад то учиним. Сад нек буде што бити има. Ти иди мирно кући па се постарај за овога, а ја идем куд ме очи воде; за мене ће се већ постарати суд и жандар.“

На то метне пушку на раме и пође хитрим кораком у шуму.

Но напрасно се заустави и повиче: „Ви сте поштен калуђер. Ако буде могућно дођите да и мене изповѣдите и причестите, кад пођу да ме обѣсе!“

На то се нагло удали, и за тили час изгуби се из очију о. Теофана.

Тужан и жалостан врати се о. Теофан кући, и пошље људе те мртвог калуђера довезу у манастир.

Већ сутра дан дође судбена комесија и прегледи мртво дѣло, те констатује, да је о. [313] Митрофан умро од пушке, која му је зрном плућа пробила и срце тако озлѣдила, да је морала, нагла смрт неизоставно слѣдовати.

Изпитају о. Теофана, и све друге, кои су убијенога из шуме у манастир превезли. Оду у шуму на мѣсто, гдѣ се убијство догодило, и опишу све потанко, како им је о. Теофан показивао.

Отац Митрофан нађе вѣчна мира у гробљу манастира, у ком је погинуо.

Неће ваљда неугодно бити читатељима, да им кажемо са две три рѣчи, шта се са Грбићем догодило.

Он буде ухићен. Призна своје злочинство и буде осуђен на смрт.

Пресуда ова буде потврђена од свих судова, и цар остави правди законити течај.

Сад га је ваљало сутра дан обѣсити.

Но сваки час очекивао се радостан један догађај у царској породици. Предсѣдник суда незнађаше шта да ради, пошто бијаше могуће, да у исти пар стану топови са града Варадина пуцати у славу радостног за сву државу догађаја, кад стану злочинца изводити да га обѣсе. Он јави то министру правде. Учини се у Бечу питање: и дође глас да се убијци живот прашта, а на мѣсто смртне каштиге робија у трајању од 20 година одређује.

Грбићу није дакле трѣбало ни изповѣдника ни причешћа: дакле ни о. Теофана.

Знам да ће кои читатељ ове приповѣсти на овом мѣсту запитати: А шта је било са господином администратором, главним парничаром о.

Теофана?

Е, овај господин неимађаше такођер срѣће у даљем свом животу. Исте године, кад је онај бал давао у манастиру, буде епископ Рајачић изабран за митрополита.

Рачуни администраторови буду о. Теофану као бившем намѣстнику послани, да их подпише.

Овај изјави, да их неможе подписати и поднесе своје примѣдбе на исте.

Из његових приговора покаже се да рачуни администраторови нису баш најчистији, и да је много штошта ушло у његов џеп мѣсте у рачуне да дође.

Нови митрополит крене услѣд тога стања ствари администратора са свога управитељства, и пошље у манастир игумана Константина свога старог штићеника.

Непрође дуго времена за тим, а једно јутро огласе манастирска звона о. Гаврила бившег манастирског администратора, а уједно разнесе се глас, да се сам отровао.

23. Сестрина тестамента.

Овдѣ ћемо и опет да се састанемо са једним старим знанцем, пак и са њим на смртној постељи: али јо велика разлика између живота и смрти овога дивнога знанца и између живота и смрти оне тројице, које сахранисмо.

Сваки ће се читатељ сѣтити, да овдѣ долазимо племенитодушној сестри нашега о. Теофана, госпођи Ленки. С њом се морамо јошт једаред састати, јер нам неби нико опростио, да тако без трага изчезне из ове приповѣсти она појава, која је у њој можда најсјајнија и најузвишенија; а и иначе имају њени послѣдњи дани одсудан моменат за даљи течај ове приповѣсти.

Знамо, да Ленка свога драгог брата није могла у оном манастиру надгледати, у кои је оне лѣпе прилоге послала.

Онда је била болестна. Касније буде о. Теофан у други манастир премѣштен. Она се бијаше доста добро опоравила, али он није имао воље да она долази у манастир, него јој поручи, да ће он к њој доћи и тамо бити дан два. Ово је било и њој много повољније. Колико се трудила да заборави на ону ужасну сцену, кад су они калуђери у ћелију о. Теофана хрупили, никада јој није то могло поћи за руком, и увѣк се жацала кад је на то помислила.

О. Теофан је дакле послѣ тога сваке године на њен имендан у Бечкерек долазио, тамо код једног њеног рођака одсѣдао, а у њеној кући са другим гостима тај дан прослављао.

Тим полажењем развије се између њега и Ленке чисти управо братски и сестрински одношај.

Код ње је пречистило страст и ту идеализовало неослабљено сѣћање на ону незаборављиву сцену у манастирској ћелији, често и трајно промишљање о себи о одношаима спољским, и дивна слика идеалне узвишености о. Теофана, која јој је непрестанце пред очима стојала.

А код њега су људи живота пробудили осѣћање усамљености, те је осѣтио потрѣбу да има бар једно људско створење, које га разумѣ, које с њим једнако осѣћа, које га из чиста срдца љуби, из некористољубива увѣрења цѣни.

Он је на тај праздник обично у великој цркви служио, и служба његова имала је толико утиска у хришћане, да је свагда била црква дубком пуна.

Сви су хвалили како дивно служи; сви су осѣћали да служба наша постаје његовим чинодѣјствовањем насладом срдца и духа. Зато су се прѣко године управо преправљали, да тај дан јамачно могу у цркву доћи, па су се увѣк [317] нѣколико дана у напрѣд душевној наслади радовали. Такова је служба хришћанској цркви у прва времена језичнике хиљадама присвајала.

Ти дани саставили су срдца брата и сестре као да их је једна мајка родила.

Ленка је љубила управо сестрински свога брата; она се с њим уздизала над обичним животом; она се с њим поносила.

Послѣ оне болести била је увѣк слабога здравља.

Кожа на образу била јој је скоро прозрачна; очи јој горѣше као жива жеравица.

Видило се, да јој на корѣну живота рије онај црв, кои гдѣ брже гдѣ спорије тај сасвим прегриза.

Но при свем том била је безбрижна, ведра и весела.

Брат је у сестри гледао свети аманет овога живота за други виши свѣт.

Често му се представљала као чисти небески анђео, кои се међу људма находи само да познаду да има таквих створења, па ће до кои час да их остави и да прне у своју небесну висину.

Оне године кад се о. Теофан намѣстниковања посве опрости, и својој цркви сасвим посвети, дође к сестри на нѣколико дана пре њеног светога, и остане нѣколико дана и иза праздника.

Слутио је, да им је то послѣдњи састанак на земљи.

Ленка је била очевидно болестнија него икада прије. Мршава је била као да залогаја хране недобија. Ружице на образи горѣле су кадкад тако, да су наравне бојом и топлином много надвишавали. Сув кашаљ давио је кадкад болестницу као да ће да ју угуши.

И опет су ови дани били за њу најлѣпши и најмилији.

Стара тетка и брат Тодор били су кроз цѣле дане код ње.

Нико није смѣо да ју на болест опомене, а она је послѣдње своје силе кроз све врѣме разсипала.

„Кад ћеш ме пустити кући, драга моја сестро?“ запита ју једаред брат, да чује; како она о том мисли.

„ А мораш ли ићи Тодоре?“ запита га она -жалостиво.

„Да стои до мене“, одговори он, „ја бих остао увѣк код тебе; али ти знаш да сам калуђер, и да има на мене право и настојатељ, и црква а и народ оне цркве. Ја нити сам свој, нити сам независан.“

Сутра дан осѣтивши, да јој је горе, остане у постељи.

Код ње су „били и опет њени најмилији, [319] брат и тетка. Пред подне дође к њој један млад човѣк, и донесе јој нѣко писмено.

„Ово је мој правобранитељ, Тодоре!“ рекне она брату.

„Је ли све у реду?“ запита на то правника.

„Све!“ одговори овај.

На то преда она то писмено о. Теофану, и позове га да чита.

Овај почне читати, заћути мало, пређе брзим погледом преко цѣлог писма, па му онда ударе сузе на очи.

Он јој врати дану му изправу, и мораде се к прозору повући.

И у Ленкиним очима појаве се сузе, али су то очевидно биле сузе радости.

„Дођи Тодоре!“ позове га к себи, и онда му рекне: „Знам ја да су ми дани избројани, и зато хоћу да наредим, што држим да ми је дужност учинити. Ту одређујем ја теби приход од главнице од 25.000 ф., која је код барона Сине депозитирана, и од које ћеш ти за живота 6% на твоје одржавање примати. Кад умреш, а ти их остави у корист сиротих ученика нашега народа, онако како то будеш држао за најбоље, и дај фундацији наслов, кои ти за сходан нађеш. Ево ти изправе, а барон Сина већ је главницу примио и одобрио је, да ти се 6% камате сваке године кад ти је воља издају, [320] а са главницом по твом тестаменту поступи. Ограничила сам те, да неможеш за живота са главницом разполагати, јер знам твоју узвишену душу, па се боим, да сам себе до невоље недоведеш. Сад си независан. Докле сам ја жива дотлѣ си и твој и мој; а кад мене небудеш имао, онда си само свој. Видиш дакле да нестои оно, или барем да неће довѣка стојати, да ниси нити свој нити независан. Међу тим, ти си ми овај пут више времена поклонио, него досад икада.

„Хвала ти! велика ти хвала! Сад иди... иди, па ублажуј душевно и друге болестнике, као што си своју сестру ово дана блаженом чинио. Ми се нећемо више видити. Ја нећу годину саставити.“

О. Теофан пригрли ту анђелску главу на своје пуне јада груди. „Та нема ти пара!“ повиче кроз сузе. „Ти си ми сјајна награда за моје борбе! Али ја немогу овога дара примити: има међу твојим сродницима, и сродницима твога супруга доста њих, који на то имају право.... барем веће право него ја!“ Ово рекне, па јој пружи ону изправу натраг.

Она је нехтеде преузети.

„Немој тако мислити“, рекне му она на ово: „Све што сам од отца добила, и што ми је од мужа остало, остаје мојим и његовим рођацима [321] по правди и правици. Ово сам ја стекла, послѣ мога мужа мојом штедњом и управом. Са овим могу разполагати по вољи, и кад то теби остављам, онда га добија онај, кои је мени најмилији и кои је тога најдостојнији!

„И за моју тетку постарала сам се како ваља, да може безбрижно и остале дане проживити, те на своју нећаку радо мислити.“

Тетка јој бризне плакати.

„Но немојте више о том да говоримо. Јако ме дира, а слаба сам. Нећу ја, небој се, умрѣти ни данас, ни сутра; небојте се. Може бити да се ми јошт и на годину на овај дан весело проведемо.

„сѣди јошт мало Тодоре, да те се нагледим. Престани тето плакати, молим те.“

Стане се подизати, да се мало узправи у кревету.

Но глава јој клоне натраг.

Она је била.... мртва.

О. Теофану учини се, да му се угаси на небу сунце....

24. Прости калуђер и патријарх Јосиф.

Протѣкло је више мѣсеци од како је о. Теофан смртне останке своје љубљене сестре матери земљи предао.

Његова се туга била мало поублажила.

Ова га је туга принуђавала да већма тражи самоћу него иначе; а та самоћа позивала га ја већ и сама собом, да чешће и више мисли о себи и о задаћи свога живота.

Калуђере и манастире наше познавао је из непосрѣднога изкуства скрожђу и скрожђу, али му се чинило да јошт подпуно непознаје тога земљишта.

Често му је на памет падало, да би му ваљало, да позна калуђерство и манастире како стоје и по другим православним земљама и државама.

Нарочито су му прѣд очи долазили калуђери и манастири светогорски и руске Троицке лавре.

Нѣшто га је особито привлачило манастирима Рилским и Витешким у Бугарској.

Ови су му нѣкако на ближе стојали него они други, јер му се горе Рил и Витош чинише нѣкако као једнородне сестре миле Фрушке Горе.

Морамо коју рећи о овим манастирима што се овдѣ спомињу.

Света Гора позната је по имену и нашем народу. То је права калуђерска република.

Атос или Света Гора пружа се као језик у егејско море и скопчава се са полуостровом [323] Халкидике танким земљеузом названим Превлака. Унутарњост јој је особито дивна; богата шума, пуна густара кроз које се проћи неможе и то од увѣк зелене вегетације око које се увијају лијане. Гудуре су дивотне. На брѣгу морском сјају се зидови и бедемови стародревних манастира, грчких, србских и бугарских. Ово је земљиште свето; од памтивѣка несмѣ на њега ступити женска нога.

На најјужнијем крају диже се сасвим бѣо шиљак управо из мора под облаке; са његова врха види се далеко азур-плаветно егејско море са отоцима Лемнос, Тасос, Самотрака, Тенедос, Скопелос, Еубеа, — брда Олимп, Осса, Пелијон,... градови Салоник, до Херзонеза, Троада и малоазијска брда.

Витош је дивна гора близу Софије у Бугарској, виша од Балкана. Ту и данас има 14 манастира; а у старије доба начинили су били ту малу Свету Гору. –

Рил је бугарски најславнији манастир у Рилској гори, која је много виша него Мара-Гедик, највиши балкански врх.

У Рилу је пустињевао св. Јован Рилски, најславнији од Бугарских светитеља и патрон Бугарске. Ту и сад почива. У Рилском манастиру сарањен је србски војвода цара Душана [324] Реља, кои је године 1343 умро, Реља Крилатић народних наших пѣсама.

Манастир Рил је и данас велика зграда, унаоколо ходник са стубовима, на срѣди црква, са 5 кубета.

У најновије доба 1337 калуђеровао је у Рилском манастиру Неофит Рилски, кои је у вароши Копривштици народну школу устроио, а послѣ опет у самом манастиру Рилском, гдѣ је и свој велики бугарски рѣчник довршио.

Троицку Лавру недалеко од Москве у Русији ваља видити, да човѣк разумѣ шта је то - царска или велика лавра. То се неда накратко описати. Може бити да се јошт даде најбоље схватити у ове рѣчи: чудо међ чудеси!

Ово су идеали, кои су о. Теофана оживљавали. —

Јошт нам је нѣке ствари напоменути, да се разговор о. Теофана са патријархом подпуно може разумѣти.

Жеља, да се манастири уреде и наши калуђери сходно свом вишем позиву изображавају, врло је стара код нашег народа.

Јошт у саборима од 1774 и 1776. налазимо тому трага.

А у најглавнијем нашем сабору од 1790. долазе о тој ствари закључци, које је цар Леополд II. потврдио.

О том је већ архимандрит Арсеније протођакону Никанору нѣка мѣста приобштио, као оно гдѣ се каже, да се манастирски ред има у миру и тишини изображавањем овога духа, бавити и примѣром нравствености бити.

И даље: да корист државе и дужност народа изискује, да се монаси њиховој правој цѣли поврате.

Онда се нарочито желило да се манастири наши онако уреде, како су уређени православни манастири буковински; да се калуђерима ужитак подпуно обезбѣди, а сувишак употрѣби на заведења школског изображења које је за манастирски живот са свим нуждно.

А у точки II. бр. 14. предлаже се и потврђује, како да се семинарија и главне школе по дијецезама установе, „да се нико у манастир неприми, кои неизкаже да је семинарију изучио.“

Год. 1790 одређено је од сабора, а потврђено од краља, да се устрои семинарија за богослове наше цркве у Карловци.

На зграду ове семинарије одредио је цар Јосиф II. да се са стране ерара даде 58.000 ф.

Архиепископ Мојсије Путник поднео је на позив царев предлог, како да се та семинарија, устрои.

По одобреном предлогу имало би се у тој семинарији учити 120 богословаца наших.

У исту су се могли примити и богослови из Ердеља и Буковине, али су ови имали платити сваки по 200 фор.

Предрачун изнашао је за плату професора. . . . . . . . . . 5.218 ф. 82 н.

Трошкови су се имали покрити:

Пак пошто се видило, да је овим начином семинарија осигурана, одреди цар Леополд II. да се што пре почне семинарија градити и да се на то 10.000 фор. из државне касе одмах изда.

Али семинарије недобисмо ни до данас.

Ове су ствари заузимале духове народа и послѣ год. 1790.

У новије врѣме рѣдко је ко знао за ово што се пређе радило, и тако се о тим стварима мислило без обзира на ово што бијаше у старије врѣме рађено, наравно по потрѣбама овога времена. —

И сад ћемо се вратити нашој приповѣдки.

О. Теофан закључи, да иде св. патријарху, да му своју живу жељу приобшти, па да га моли, да му даде за то путовање дозволу и благослов.

Тако дође и мѣсец мај.

Као што удесна свирка чисто диже ноге на играње код оних, кои радо плѣшу: тако и красни овај мај стане чисто вући о. Теофана на путовање у оне дивне скоро митичке горе.

Приправи се дакле добро аргументима и мотивима, пак оде у Карловце, да моли од патријарха потрѣбни допуст и благослов.

Срдце му стане јаче куцати кад ступи у патријархов двор у Карловци.

„Ако ми недопусти?“ рекне сам себи. „Шта, ћу онда?

Најпослѣ се домисли и рекне: „Ако он недопусти, а ја идем без допуста.“

У овој одлуци својој види и сам, да му је жеља дорастла до „коњица и до сабље бритке“, те да је сад постала она господарем.

Пријаве га патријарху и овај га пусти преда се.

Патријарх је познавао о. Теофана како нам је то из намѣстничких мемоара познато, и познавао га је са стране добре. Није га дакле сматрао као страног.

Зато га и дочека у собној одѣћи, коју незнам управ зашто зову „шлофроком,.“

У овом шлофроку, кои бијаше производ и свѣдок другога „десетолѣтија“, са плаветном марамом за нос у једној руци а бурмутицом са жутим садржајем у другој није патријарх баш изгледао онако како обично људи себи представљају главу једне цркве.

Он се играо карата са једним господином у грађанском одѣлу, и продужи свој посао и кад о. Теофан уђе.

На столу пред њим лежала је повѣстничка плаветна марама за нос и сребрна бурмутица са жутим садржајем од табаке.

Метанисање било је код патријарха већ одавно престало и зато се и о. Теофан само дубоко поклони, пак приступи патријарху да га пољуби у руку.

Но овај како је држао карте у руци, којој приступаше о. Теофан, тако му је недаде да ју цѣлива, него га њом мало гурне од себе, па онда избаци карту, коју је ваљало изиграти.

О. Теофан повуче се ближе к вратима у натраг, и стане тамо прекрстивши смѣрно руке на прси.

Било је очевидно, да га је патријарх примио пријатељски, па је и он чекао стрпљиво и мирно.

„Зар тако, мајору?“ проговори патријарх, кад му друг у сигрању избаци карту, коју овај небијаше очекивао.

„Немогу другачије Ваша Светости“, одговори мајор.

„Ал то није резон!“ примѣти патријарх мало кроз нос, и видило се да му није право.

„Немогу другчије!“

Та ти незнаш играти“, дода патријарх мало љутит.

„Ви боље знате,“ одговори онај; „али ја ћу партију добити,“

„Добићеш! Али играш прѣко резона!“ примѣти патријарх и баци карте на стол и устане са канапета.

И мајор устане са столице и рекне: „Е, код нас милитара важи: Kriegslist! “

„Kriegslist! Kriegslist! — То није Kriegslist; Kriegslist је сасвим што друго, мој мајору. Знам ја добро шта је Kriegslist, ја сам учио стратегију...., ту сам ти ја тврд у сѣдлу!“ [330] Он је хтѣо и даље да говори, али се мајор поклонио и пође да одлази.

„Мајору!“ повикне за њим патријарх.

Мајор стане и окрене главу к патријарху. „Заповѣдајте Ваша Светости.“

„Дођи послѣ подне, — дужан сам ти дати реванж!“

„У колико сати?“

„У четири.“

„У четири је велико вечерње!“ примѣти мајор мало пакостио. „Што се тебе тиче вечерње“, одговори патријарх; „вечерње ће одслужити прота, а ја сам теби дужан реванж. — Само дођи!“

„Доћи ћу!“ одговори мајор и оде из собе.

Ово је био пензионирани мајор Јосим Матић, бивши градоначелник Земунски и Карловачки, родом из Карловаца, кои је при смрти својој (умро је у ноћи пред св. Саву 1872) оставио около 15000 фор. на гимназију Карловачку.

„Немој да недођеш,“ викне за њим патријарх, „ја теби морам дати реванж.“

За оне кои нису патријарха Јосифа познавали, а такових већ и сада има доста, добро ће бити да га с нѣколико црта насликамо.

Он је био од већих људи; али у ово врѣме [331] бијаше близу 77 година, па се већ знаменито смежурао, штоно наши веле.

Коса и брада била му је чисто бѣла, а боја лица младачко румена. Брада му бијаше поређа и зато излажаше на крају у танак шиљак.

Очи су му биле јасне, чисто округле, израз погледа тврд, устне танке; тѣло му је изгледало мршаво као да је постом изнурено. Ходио је тежко, мало погнут. Хаљину и дољњу и горњу носио је обично од црне свиле са свиленим гајтанима врло просто декорирану. Појас отворено црвене боје, широк. К том су долазиле црвене чарапе, као што то епископи носе; шешир обичан свештенички, са архиепископским порт-д’-епеом. На прсима је имао звѣзду ордена гвоздене круне, а код врата малу декорацију на златном ланчићу овом ордену собствену. У јавним скуповима држао је више пута слова; ова су била мајсторски написана, али говор је био далеко од умѣтности. Најмилији послови биле су му политичке ствари. Није осѣћао ни старости ни болести, кад је ваљало те послове обављати.

Он је био епископ у Далмацији од г. 1829, затим у Вршцу од г. 1833.

Но да се повратимо к приповѣсти.

Патријарх је био очевидно мало љутит што је изгубио.

То није било по вољи о. Теофану.

„А шта ћете ви овдѣ“, запита га патријарх негледећи га.

„Хрђав знак!“ рекне о. Теофан сам себи.

Патријарх је њему увѣк говорио „Ти“, а сад поче са „Ви“. То је био јавни знак да му није нѣшто од њега право.

„Дошо сам да цѣливам десницу Вашој Светости!“ одговори о. Теофан с подпуном смѣрности.

„Па си морао баш сада доћи?“

„Казали су ми да могу ући.“

„А зар нисте могли до сутра пречекати?“ запита патријарх опет из другог тона.

„Могу доћи и сутра ако тако заповѣдате,“ одговори о. Теофан и пође да га пољуби у руку па да изиђе напоље.

Патријарх одвуче своју руку нагло за леђа.

„Да, па да онда вичете по Карловци, да вас нисам хтѣо да пустим преда се... Не може човѣк од вас ни да се обуче... Шта кога врага тражите по Карловци... Зар немате доста мѣста у свом манастиру. Витлате као пси без госе... Неможе човѣк кинути, да му неповиче калуђер: „на здравље!“ То је морска дисциплина. Ради што ко хоће. Трѣба вас гвозденом руком стегнути. Но доћи ће и то!“

О. Теофан ћутао је као водом заливен.

Патријарх се мало прошеће к прозору и натраг, па онда стане пред о. Теофана и запита та строго: „Шта хоћеш, оче!“

„Хоћу да ми дате допуст!“

„Какав допуст?“ запита он мало зажмиривши, пак онда упрѣ очи у о. Теофана и разрогачи их по свој величини.

„Допуст на три године“...

Патријарх ступи једним кораком натраг. Он је помислио, да је то какав агресивни корак калуђера проти њему, па се и зачуди и разљути. „Па куда би! ако смѣм питати?“ рекне мало подсмѣшљиво.

„Имам велику вољу, да се мало обазрѣм по св. Гори, и по бугарским манастирима у гори Рилу и Витошу, а и да видим Троицку лавру...“

„Охо! Та ти си усѣо на коња већег него што је био шарац Краљевића Марка. Чувај се да те не збаци у какву јаругу, те да скрхаш врат.“

„Како ми буде“, одговори о. Теофан сасвим понизно.

„А шта ћеш да видиш у св. Гори? Грчке будале! Шта тражиш у бугарским манастирима? Та то нису ни слуге нашој Фрушкој Гори! А руске лавре са њихови 300 калуђера немогу бити узори за нас. Ми смо за то превећ мали. [334] А друго немогу ја калуђера мога слати у Русију.

„Ти мислиш, да на мене нико негледи. Сто очију мотре на мене, знаш ли ти? Сѣди с миром код куће. Наши су калуђери и манастири, какви су да су, далеко бољи него и грчки и бугарски.... а и сами Руси могу још дуго учити од нас, што се тиче црквеног реда и пристојног богослуженија.

„Него и ти хоћеш да се прославиш ваљда као Доситије, ха? Окај се тога. Недаје свако јаје пѣтла, а јошт мање крије се у свакој мантији Доситије. Или се ваљда теби недопада у Фрушкој Гори?“

„Недопада ми се!“ одговори одсудно О. Теофан.

„Како то?“ запита патријарх зачуђен. „Та ако ико, то би ти морао бити задовољан. Та теби су се давали манастири као крушке, и свуда си био газда.“

„Та то ме и тѣра из Фрушке; али баш да сам био свуда и настојатељ, неби ми се могло допасти!“ примѣти на то озбиљно о. Теофан.

„А шта фали?“ запита патријарх и приступи тиком о. Теофану. „Врло много!“ одговори овај смѣрно али одсудно.

„Шта?“ запита патријарх, кои обично нечујаше оно, што му небѣше по вољи.

„Све!“

„Е, све! Лако је рећи све!“ осѣче се патријарх; „али де кажи ми бар једно.“

„Хоћу,“ одговори о. Теофан. „Него молим, да имате високу милост, и да примите ове моје рѣчи као рѣчи, које говори послушни син отцу, и као исповѣст, коју обавља млађи пред својим старѣшином, ком је дужан истину казати.“

„Неоколиши, него говори!“ одврати му патријарх нестрпљиво.

„Ви заповѣдате.... ја ћу слушати. Најпрѣ и најпрѣ, наши манастири немају скоро калуђера. Сваки дан их је мање, и нема изгледа...“

„Па зар ћу ти ја калуђере из дрвета да режем, или из папира да изсѣцам?“ запита патријарх у истини љутито, напрасито прекинувши му говор.

„То некажем... ја сам само реко, да их нестаје, и више ништа.“

„Пак што неидете у врбонку по њих?“ рекне патријарх мало посмѣшљиво. „Развијте калуђерски барјак, понесите кесу талира — и онако сви турате приходе манастирске у своје џепове — и ударите у бубањ, па закликћите танко гласовито: [336] „хајде браћо у калуђере, на годину сто талира.... а батине ћемо оставити катанама.“

Овдѣ је патријарх изнео на прво варијацију оне старе хусарске врбонке: „Хајде браћо у катане, на годину сто талира, а на месец сто батина.“

О. Теофана дирне ова хусарска пѣсма врло неугодно. Он дакле тому сходно и одговори:

„Ви нам недате барјака, а настојатељи талира.“

„Оче! ти губиш из вида, пред ким стојиш!“ опомене га патријарх строгим гласом и погледом.

„Признајем да сам погрѣшио,“ одговори о. Теофан, и стане у званичну позитуру понизности.

Патријарх се одљути. Поћути мало, па онда запита:

„Хајде кажи ти како да набавимо манастирима више калуђера!“ и стане пред о. Теофана изазивајући га и држањем и гледањем.

Овај се мало прокашље, па почне:

„Дајте калуђерима достојну задаћу; одредите им пословање, које одговара и оним духовима у народу, што траже не само да се прихране, него и да своје умне силе развију на корист цркве и народа; осигурајте их наредбама и строгом дисциплином од подлих нападаја и злоставе; отворите им врата к заслугама и признавању; пружите им срѣдства задаћи [337] сходна; улите дух братске узајмне љубави у калуђерско тѣло; оживите свѣст дужности у сваком члану тога тѣла, пробудите у манастирима дѣлотворну вољу к стварању; на кратко: установите манастире тако, да је врѣдно у њих ићи, да је врѣдно њима живот посветити, да је врѣдно у њима дѣловати, — пак ћете видити, како ће се напунити, и то људма, кои заслужују свако уважење, и кои су у стању извести послове, што ће да служе на велику корист а уједно и на славу и цркве наше и народа.“

На ово запита патријарх о. Теофана сасвим изненада:

„Је с’ ти био скоро у Н. Саду?“

Овај се том питању зачуди, али му одговори како је, и рекне: „Јесам!“

„А јеси ли био код доктора?“

„Секулића?“ запита о. Теофан несѣћајући се, шта означује патријарх тим насловом.

„Не Секулића... каквог Секулића,“ одговори патријарх нестрпљиво..... „Код адвоката. Шта се чиниш луд кад ниси?“

Сад о. Теофан схвати прави смисо патријарховог питања. Одговори дакле значајним гласом: „Јесам.“

„Видим да јеси,“ рекне патријарх. „Та медицина мирише са свим на своју апатеку; а рецепт казује сам собом доктора, од кога долази. [338] Срљате као слѣпи у своју пропаст. Тражите спаса код капута.

„А знате л’ ви ону причу о јежу? А? Увуците само капут у манастире, па ће он вас оправити у закутак.

„Де, држте се ви само оних правила, која су начинили другачији људи, него што је твој доктор и његови другови, па вам друго ништа нетрѣба. Али ви сами бѣжите од тих правила, као нечастиви од крста. То је оно право; у том грму лежи зец!“ –

„Ваша светост имате подпуно право, кад кажете да се она мудра и света правила недрже, премда све зло недолази само од тога. Међутим, ја нисам крив, што се строго недржи дисциплина,“ одговори о. Теофан.

„А гдѣ су вам настојатељи?“ запита патријарх. „Ви би хтѣли, да све ја радим! Да идем од манастира до манастира па да одадирем штаком гдѣ ког стигнем! Имам ја других, већих послова, и толико, да незнам, гдѣ ми је глава! То је дужност настојатеља, да воде бригу о манастирима и калуђерима: па гдѣ су вам они?“

Но видило се, да осѣћа, да није ни он од кривице чист.

„С малом изнимком —— понајвише у гостима, на частима и“ — овдѣ застане о. Теофан.

„И — само даље, даље,“ прихвати патријарх. „Ваљда ниси комарац. Комарци најпрѣ пѣвају и угризу, па онда ћуте.“

„И код своих — кућа!“ проспе о. Теофан, „Пуштају калуђере, да раде ко шта хоће;а они харче манастирско имање.“

Ово изговори он тихо, смѣрно, али и одсудно.

„Е! лако је само рећи: харче манастирско имање,“ рекне патријарх жестоко; „али дај докажи, ако имаш куражи.“

О. Теофан осѣти ту кураж у себи, и одговори поуздано: „Ено Јазка; није ли пао под конкурз? Није ли само срѣћом и тешком муком код врховног судишта у Бечу једва учињено, да се и други нѣки манастири од конкурза заклонише? Није ли Раковац сасвим упропашћен? Није ли Бешеново остало без хлѣба? Није ли Шишатовац просјаком учињен? Није ли Прибина Глава гола као гола пушка? Није ли Крушедол дугом обтерећен? Није ли и сам Гргетег знатним зајмом усрѣћен? А шта још нележи у књигама народних фондова!“

Патријарху удари крв у образе.

„Па ко је тому крив? А? — Шта велиш ти у твојој мудрости? Говори!“

О. Теофан одговори понизно: „Ја немам изрицати, ко је крив. Али да је тако, то стои.“

„Јошт ћеш рећи да сам ја крив!“ повиче патријарх грчевито, и приступи о. Теофану као да ће да га смрви.

„Судија велике господе нису овако мали калуђери, него повѣстница!“ одговори о. Теофан мирно али озбиљно, и узправи се до пуне своје висине.

Патријарх тргне натраг.

Он се окрене од о. Теофана, оде на прозор, постои мало тамо премишљавајући, па се онда врати калуђеру, и проговори му исто тако мирно и озбиљно:

„Ја радим што највише могу и што најбоље знам; а повѣстница нека чини своје! Што год је рађено у манастирима и о манастирима, радило се прописаним путем прѣко прописаних органа. Истина је, да ми досад није нико укупно стање манастирске управе у једној слици представио: али томе нисам ја крив. Зашто нисте чинили ви коих се тиче? Учините то; ја вам ево допуштам; што више ја вас на то позивам!“

„Ако В. Светост допусти, ја могу ту слику овај час поднѣти. Ја већ од дужег времена радим на том, па га свуда уза се носим. Чини су из мога непосрѣднога изкуства. За истину стоим пред сваким судом.“

„А ти дај овамо;“ рекне патријарх, кога [341] је позив о. Теофана на повѣстницу очевидно дубоко потрѣсо.

О. Теофан извади из џепа савијен један омут хартије и преда га патријарху.

Овај га прими и развије.

Наслов прочита на глас: „Мемоари вѣчитог намѣстника манастирског.“ Даље преврне више листова, и баци поглед на више мѣста.

„Како видим, има у овом твом спису много јако занимљивих ствари,“ проговори патријарх преврћући листове. „Да видиш, да мене стање манастира и калуђера по дужности у велико интересира, наредићу, да ми се о свему точно извѣшће поднесе. Међу тим види се, да си ти о овим стварима и сам премишљавао, и са другим људма о том разбирао; ако можеш и ако си справан, а ти ми кажи, како ви мислите, шта би ваљало чинити, да се овим недостатцима доскочи, и да се стање манастира и калуђерства на боље изведе.“

„Могу,“ одговори о. Теофан. „Но признајем у напрѣд, да ће бити у мом разлагању више горуће добре жеље, него поуздања, да сам позиву В. Светости подпуно дорасто.“

„Говори, само говори!“ рекне патријарх смѣшећи се. „Толико те познајем, да знам да ниси луд, ако си и фантаста. Дакле почни!“

О. Теофан окуражи се мало боље, кад види да се патријарх насмѣши.

„Установите В. Светости, у манастиру Крушедолу семинарију и богословију, школу за црквено служење, појање и проповѣдање, и школу за црквено рисовање. У школу за служење, појање и проповѣдање, долазили би наравно сви богослови; али би се мого одредити сваке године курс од нѣколико недѣља, кои би полазити имали прости калуђери из манастира, редом и временом, како би то управа манастирска опредѣљавала. А нарочито нам је нуждна школа за лѣпо служење. Како је дивно Ваше чинодѣјствовање! Неможе га се човѣк довољно науживати.“

„Да, ти мислиш, да се то даје научити! То је мени Богом дано! Зашто досад ко ненаучи то од мене? То се са мном родило!“

„Вѣрујем,“ примѣти о. Теофан. „Али камо срѣће, да више њих и у полу само тако светитељски служе.“

Патријарху је ово очевидно годило. А било је и истина; јер је патријарх Јосиф заиста, што каже о. Теофан, светитељски служио.

„У школу за црквено рисовање“, продужи о. Теофан, „имали би долазити сви они прости калуђери, кои покажу, да имају природни дар за ту умѣтност. А ако би се ко из грађанског реда желио ту учити, тај би морао наравно плаћати, [343] колико би се одредило. Овај би завод добијао покриће у оним трошковима, које и данас имамо подносити за богословију и благодѣјаније, у колико у њему учествују богословци. Истина, да би семинарија нов трошак доводила, али нам је семинарија прѣко нуждна, а овим би начином трошкови много мањи били, него да се семинарија гради и издржава напосе у Карловци. Већ би дакле и у самом томе лежала добит.“

Патријарх се весело насмѣши: „Добро је, добро! Хајде само даље.“

„У манастиру Гргетегу могла би се установити ратарница, и нижа школа за пољско господарство. Ту би се учили сви калуђери, кои неби били одређени на особиту коју грану умног дѣлања. А и сав народ наш у Срѣму мого би ту кроз извѣстне мѣсеце учити се онако, како се о том план начини. Ту би имали помоћи и користи од околнога народа, кои би се у тој школи напрѣднијем газдовању учио, а силе своје нашем господарењу приносио.“

„И то није хрђаво,“ примѣти патријарх, кои се све веселијим показивао. „Хајдмо даље.“

„У Јазку би се могла отворити школа за шумарство. Ова би у првом реду ишла на корист наших манастира. А и из народа би се нашло, кои би ову за наше доба врло благодарну науку слушали, те се за шумаре и лугаре успособили.“

А јеси ли што оставио за Беочин, да и њега усрѣћиш?“ запита патријарх с хумором.

„У Беочину би се могла отворити школа за виноградарство, како за ученике калуђере, тако и за народ Фрушке Горе,“ одговори о. Теофан у ненарушеној збиљи.

Патријарх се смѣшио овој његовој озбиљности.

„Даље, даље! Невѣрујем, да си већ свршио лекцију.“

„Све ове школе,“ настави о. Теофан, у својој ревности и непримѣчавајући, да га патријарх на фини начин персифлира, „имале би се заводити систаматично, мало по мало једно за другим. Морали би се дати приправити учитељи из калуђера, шиљући оне, кои на што позива покажу, да се у дотичним вишим заводима изуче.

„Учевна срѣдства имала би се мало по мало набављати, да одмах могу почети школе како се приправе учитељи.“

„Све си добро наредио“, рекне му патријарх; „али де ми реци, како ћемо с калуђерима! Касу си добро изтресо; де и мантију изпраши.“

„Архимандрити неби смѣли остати на управи манастира, него би се ова морала предати онима из чланова манастирских, кои су до смрти за манастирски живот привезани а потрѣбите способности за то имају. Архимандритима [345] би се имала одредити извѣстна плата, која да одговара њиховом позиву и снаги манастира, па нека се употрѣбе у струци учевној код богословије, и у струци политично и црквено-административној код државе или црквених области, а најпослѣ и код врховног црквеног судишта, и код виших дикастерија, те да се тамо приправљају за оно, што имају бити за управитеље цркве и црквених заведенија, и за заступнике цркве, њених права и инштитуција и у народу и код владе. Баш да се архимандрити сасвим сходно чину и мѣсту дотирају, опет ће манастирски биџе боље проћи, него да им се управа овако остави, како је досад било.“

„Лѣпо ће ти се захвалити господа архимандрити за тај предлог“, примѣти патријарх мало пакостно.

„Од мене независи ништа“, рекне о. Теофан; „ту ће други одређивати. Ја само говорим, а кад дође до радње ту ће се наћи са свим други.,“

„Али ти бушиш, отче! — Но хајде, даље; видим да ниси готов.“

„Калуђерима ваља одредити дотацију, пристојну, као члану задруге, а не слуги; премда ни на кои начин разкошну. Али онда трѣба од њих искати, да својој задаћи подпуно одговарају. Сваки нека се употрѣби за онај посао, за [346] кои има дара, способности, и за који је приправљен.

„Као правило, од ког се несмије одступити имало би важити: Ни једна снага несмѣ стојати незабављена. Ко ради боље и више, има се боље наградити; ко неодговара дужности, има се на то присилити; ко зло ради мора се казнити; ред и дисциплина ваља да имају гвоздену руку.“ „Чувај браду оче! Ако те чују братија, да тако говориш, очешљаће ти браду, да ће ти пола на чешљу остати,“ упадне овдѣ патријарх грохотом смѣјући се. „Видим ја, непознајеш ти јошт тога свѣта!“

Отац Теофан нађе за добро једним кораком на овом путу за патријархом поћи. Зато смѣшећи се и сам настави шалу и рекне:

„Макар ме мало и прочупали, што му драго. Али тим ће се нов дух улити у калуђерство, нов живот увести у манастире, и што се уложи у ове заводе, вратиће се с добром каматом.“

„А јеси ли мало рачунао? Колико ти трѣба новаца за те твоје школе?“ запита патријарх о. Теофана, предпостављајући, да ће га тим питањем смести!

Овај стане одговарати без свакога размишљавања извукав из џепа нѣку цедуљу:

„По рачуну вѣштих тому људи трѣбало би нам за те школе три учитеља.

Доплатак за њих по 500 Ф. на сваког, износио би. . . . . . . 1500 ф.

На учевна срѣдства ваљало би одредити на сваку школу по 500 Ф. 1500 ф.

На нуждне справе за сваку по 300 ф. 900 „

На потрѣбне зграде по 400 ф. на сваку. . . . . . . . . 1200 „

На слуге више за сваку по 200 Ф. 600 „

За храну више на сваку по 400 Ф. 1200 „

На тежаке више на сваку по 300 Ф. 900 „

На разне потрѣбе свакој по 200 Ф. 600„

У скупи. . . . . . . 8.400 Ф.

Да додамо јошт на непредвиђене потрѣбе. . . . . . . . . . 1600„

То би се изискивало на годину . . 10.000„

„Овдѣ је у свему више стављено у прорачун, него што ће доиста трѣбати.

„Изволите само, В. Светости, запитати стручњаке“

„Нетрѣбају мени стручњаци,“ упадне му патријарх у рѣч, — „нетрѣба мени нико.“ По гласу му се познавало, да је тим чисто уврѣђен, што о. Теофан мисли да њему трѣба каква информација. „Знам ја те ствари боље, него ма ко други. Живио сам ја у манастири; имам ја [348] у том изкуства више, него сви други заједно.

— Нетрѣба мени никога питати.“

„То ми је најмилије чути“, прихвати о. Теофан. „Онда ће изкуство В. Светости допунити празнине мога говора, и ја могу свршити. Само бих молио, да ми допустите, јошт ове три ствари да кажем.

„Кад би се све утемељило и развило, свака би од ових школа послѣ нѣколико година, сама себе издржавала.

„А за то врѣме доносила би свака сигурно повећу своту, која би ове приносе знаменито одплаћивала.

„Најпослѣ, колико ја наше манастире познајем, њима ваља само добру управу и ваљане управитеље дати, па ће ових 10000 фор, на годину врло лако моћи саставити.“

Овдѣ ућути о. Теофан.

Патријарх одслуша ово предавање свога калуђера са неједнаким утиском. Из почетка се невѣрно смѣшио; али у течају говора Теофанова мора да се особита мисо код њега родила. Ову ћемо познати из питања патријархова, кад о. Теофан ућути.

„Кажи ми право о. Теофане, које тебе том свему научио? Јеси ли ти о том разговарао са твоим доктором, и јеси ли то све чуо од њега?“

Патријарху би правије било, да је то сам [349] калуђер у својој самоћи измислио и намѣстио. Неби му било право, да се свѣтовни људи, мирјани, тим стварима баве, и рачуне о томе праве.

О. Теофан одговори са свим безазлено; „Јесам, В. Светости!“

„Дакле сам ипак право мислио,“ рекне на то патријарх као за себе. „Сасвим сам погодио, од које птице та пѣсма долази.“

О. Теофан мислио је, да ће патријарху учинити радост, кад му све каже:

„Било је у таким приликама и више паметних и изкусних људи из нашега народа, па су се сви слагали.“

„Охо! Ти дакле већ спремају акцију,“ рекне паријарх као за себе. —

„Можда вам ја неумѣм казати све како ваља; зовните само наше изврстније људе. Они ће вам све доказима потврдити и цифрама утемељити. Ја из изкуства видим, да има много истине у ствари; а Ваша Светост ће своим високим умом и богатим свестраним изкуством јошт боље просудити!“

„То су лѣпи разговори међу вама кад немате друга посла, мој о. Теофане,“ одговори патријарх озбиљно. „Али ја имам других, већих планова и идеја.

„Ти набрајаш све мале школице за ово и за оно; али ја хоћу да установим универзитет [350] у Карловци. Видиш, од куће, у којој директор гимназије станује, па до краја оне улице прѣко пута од магистрата, а одандѣ дуж пијаце до првог сокака на десно, то ће се све срушити, па саградити величанствена зграда, у којој ће се смѣстити гимназија и семинарија богословска и сви универзитетски факултети.

„Напеко сам ја цигаља више него један милион: ено леже наслагане, и јошт ћу пећи.

„То је подузеће за мене, то ће народу и на хасну бити и на част служити.

„Па ћу онда задати резиденцију за патријарха. И то ће бити монументална зграда.“

Ми ћемо овдѣ примѣтити у кратко, да је патријарх јошт 2 године послѣ овога разговора живио. Од универзитета нема ни нацрта.

Гимназија је остала за њим у горем стању него што је била.

Резиденција је послѣ њега прѣтила да ће се срушити, и Чарновић ју је дао на закључак сабора од г. 1870 с приличним трошком репарирати, јер за цѣло пређашње врѣме није ни најмање репарације видила.

Водила се годинама разправа да се сазида епископски двор у Новом Саду. Ту је за љубав епископу Платону бечка влада и планове дала направити, и из све снаге силила, да се грађење [351] изведе. Патријарх није био Платону пријатељ: из грађења небуде ништа.

Од Стратимировића остало је толико цигаља, да се могла резиденција назидати. Ове су цигље за врѣме патријарха Рајачића на другу сврху употребљене.

Истина је, да је и Патријарх Рајачић дао доста цигаља напећи, премда у цѣлом много мање: и те су цигље развучене.

Митрополит Стратимировић оставио је главницу за грађење митрополитске резиденције: но резиденције нема.

Универзитетска зграда стала би више од 200.000 фор. Опрема изнела би којекаквих 100.000 фор.

А ено једног малог универзитета, кои нема медичког факултета, па иште годишњих 100.000 фор. за своје издржавање. Овом терету нису плећа наших народних фондова ни из далека, дорасла.

Но то је истина, да је патријарх Рајачић у овој идеји уживао! Барем је о том радо говорио.

Он је умро у тој илузији! Је л’ та била наравна ил’ умѣтна? Ко би то сада знао! Нѣки су тврдили једно, а нѣки друго. Ма би прѣшли к овима.

Послѣ овог кратког изјашњења да се вратимо [352] разговору патријарховом са о. Теофаном.

Патријарх је дуго говорио о свом горостасном плану; кадгод је почео о том говорити, тежко је било дочекати краја говору, пак и сада једва сврши.

О. Теофан био је узхићен од ових горостасних планова паријархових; али је ипак одмах видио, да би при свој огромности тих планова манастири имали остати старим манастирима а калуђери старим калуђерима.

Он дакле изрази патријарху своје удивљење напрема његовим високопарним плановима; али напоследку ипак дода: „Док В,. Светост све приправи и приреди за извађање тих величанствених планова, немојте заборавити ни на наше сироте манастире и калуђере. Ово су много мање ствари, али су за цркву од прѣке потрѣбе: а вашим великим духом можете ви све ове узпоред и мимогред извести.“

„Јест, ал гдѣ су ми на то новци? Оне главнице, коима мислим оне монументалне заводе извести, налазе се у народном фонду. А одкуд да узмем новаца за те твоје ситнице. У нар. фонд несмѣм дирати, јер сам га већ опредѣлио за оне велике ствари; ко ће ми дати трошак на ове твоје тричарије?“

„Манастири!“ примѣти о. Теофан.

„Манастири!“ осѣче се патријарх. „Немогу [353] ја натѣрати манастире да тај терет на себе узму!“

„А ви сазовите народни сабор!“ — —

Кад спомену о. Теофан нар. сабор, патријарх се сав у лицу промѣни, тако, да о. Теофан одједаред умукну.

„Сабор! Сабор!... Знаш ти, шта је сабор. Дођу људи свакојаке ћуди.... Неприправљени... дилетанти... а дилетанти су најопаснији. Све они знаду најбоље, а све знаду наопако. Ти мислиш, да би било боље.... Јест, сутра; учинио би се дар-мар. Чуј, да ти нѣшто кажем па добро туби! Тај твој сабор одузео би пре свега Новосадском владики Сириг, а мени Даљ; он би одузео калуђерима манастирска добра, и предао их тобоже народу а управо капуту; он би узео под своју руку народне фондове; он би најпослѣ на то ишо, да буде судија и мени и епископима. Сад сам ти казао, зашто ја не могу сазвати нар. сабора; не могу га сазвати, јер несмѣм.“

Док је патријарх ово говорио, стојао је пред њим о. Теофан сасвим забезекнут.

Њега су патријархове рѣчи упрепастиле.

Патријарх је овај утисак свога говора примѣтио, па за то запита с нѣким видом тријумфа: „Шта велиш на тог А?“

„Што Ваша Светост казасте сада по својој [354] високој мудрости, то се чешће показивало и мојој простој памети. Ако ми скрстимо руке и на даље па неучинимо ништа: ми ћемо у истини сами натѣрати народ, да потражи натраг аманет, коим управљати неумѣмо. За то велим и опет: сазовите сабор!“

Овако је гласио одговор о. Теофана.

„Ти мора да си Бугарин отче! Тако си тврдоглав,“ осѣче се патријарх на њега. „Сабор, те сабор! Зар ниси чуо, шта ти рекох?

„Чуо сам,“ одговорио Теофан мирно; „али сада нетрѣба се јошт ничега бојати. Сад ће вас народ јошт слушати у свему. Ја сам био са многима од наших људи, говорио сам и са онима, кои су најжешћи: али на моју душу нисам чуо ни једне рѣчи, која би ишла на то, чега се Ви боите.“

„Док сам ја жив небуде црквенога сабора!“ одговори патријарх са свим одсудно.

И доиста. Год. 1861 буде дозвољено, да се држи сабор, те да донесе уредбе, које су управо оснивале црквену и школску аутономију србскога народа у угарским покраинама.

К. комесаром буде именован бан хрватски, генерал Шокчевић.

Овај већ одреди дан, кад ће у Карловце доћи, и спреми ствари, које ће да понесе, и јави то телеграфично патријарху; али овај и [355] неодговори, него оде пре тога дана у Гастајн. Он је састанак тога сабора најразличнијим маневрима осујетио.

У децембру исте године умре. —

На те одсудне речи патријарха, усуди се о. Теофан и послѣдњу своју карту избацити.

„Од год. 1790 па ево за кои дан до год. 1860, дакле кроз 70 година недадоше нашој цркви отворити уста! Одпечатите уста цркви!“

„Је с’ ти, море, глув? — Зар ниси чуо, што сам реко?“ одговори му на то патријарх мрко га погледајући.

„ Чуо сам,“ рекне о. Теофан и спусти ожалошћен главу к прсима.

Патријарх га погледи, оде к прозору, али се брзо натраг врати, и сматраше подуже калуђера.

Овај остане као да се у камен претворио за цѣло то врѣме како се у почетку бијаше намѣстио.

„Штета, што ниси отишо у глумце,“ проговори послѣ подужег ћутања патријарх, и насмѣши се. — „Гледај га само, како стои.... марки Поза у мантији.“ На ову примѣдбу насмѣје се патријарх гласно. „Што си тако отромбољио тај нос?“ запита га мало поћутавши.

„Жао ми је!“ одговори о. Теофан.

„Шта ти је жао?“

„Што ће наша црквена повѣстница име Ваше Светости“ — ту заћути.

„Шта?“

„Муком прећи!“ рекне о. Теофан и уздахне дубоко.

„Ти знаш шта ће повѣстница радити.... Видиш ти њега. Прочитао два три броја „Дневника,“ па зна шта ће рећи повѣстница о патријарху. А знаш ли ти, шта сам ја све учинио србском народу! То му јошт ниједан митрополит није учинио, а — ни патријарх!“

„Истина је,“ рекне о. Теофан топло. „Народу сте чинили много, али цркви“ — ту опет ућути.

„Но! али цркви? Говори! Мени је свеједно, ма што казао, само хоћу да чујем. Говори!“ рекне патријарх поносито гледећи на калуђера.

„Ништа!“ одговори овај тихо.

Патријарх суне на ново: „Неблагодарниче! И ти си као и други. Сви сте једнаки. Иди ми изпред очију!“

„Молим, да ми дате допуст, па Вам нећу никад доћи пред очи, док ми незаповѣдите,“ рекне о. Теофан смѣрно али одважно.

„Недам!“ одговори патријарх разљућен.

„Ја нисам никаква зла учинио,“ примѣти о. Теофан понизно.

„Недам!“ одговори патријарх на ново.

„Ја идем у интересу наше цркве у православне манастире, о свом трошку.... Немате разлога, да ми узкратите допуст,“ дода о. Теофан озбиљније.

„Недам у пркос!“ одговори патријарх презирљиво.

„Ево свидѣтелства и препоруке од мога игумана и братије,“ примѣти о. Теофан, пружајући патријарху свѣдочбу са подписима игумна и братије и печатом манастирским из „сословија“ издану. Они се сви слажу да обавим тај шут, и изјављују, да ће то само бити на корист манастира и калуђера, и препоручују ме браћи свакога манастира, у кои дођем. На ово ми се с правдом неможе узкратити допуст.“

„Па нека ти га даду они!“ примѣти патријарх поругљиво дајући руком знак, да пружену хартију неће да узме.

„Ако ми недате допуста, ја идем без њега,“ одврати о. Теофан смѣрно али одсудно.

„А ја ћу те дати као бѣгунца натраг дотѣрати,“ повиче патријарх у крајњој љутости.

„Можете,“ одговори о. Теофан хладно. „Само ћу молити, да незаборавите, да имамо јавних листова, кои недаду газити човѣка као дрва, па ма да је то и прост само калуђер, — и да се сѣтите, да су ти листови баш у рукама моих најбољих пријатеља, кои сваки мој корак [358] будним оком прате. Но до тога сигурно неће доћи. Ево ја молим у највећој понизности, да имате високу милост, и да ми дате допуст.“

„Недам!“ повиче патријарх из гласа; „и ако ми тај час из ове моје собе неизиђеш напоље, даћу те из ње избацити.“ —

„Ниткове један!“ дода патријарх кроз зубе да се једва чуло.

На ово пође о. Теофан к патријарху да му цѣлива руку, но овај му је недаде.

О. Теофан поклони се дубоко, и изиђе из собе.

Он је мислио, да ће љутост патријарха прећи, па да ће га к себи натраг позвати, зато је ишо врло лагано прѣко дворске авлије. Но чини се, да га није познавао.

Патријарх је био своје воље до зла бога. Познато је, да је он живио у непријатељству са Новосадским епископом Платоном.

Код овога је био придворним калуђером Исидор Коларовић. Служио га је као свѣћа. Кад прођу многе године произведе га епископ за архимандрита, и даде му Ковиљ, манастир своје дијецезе, а патријарху јави да је то учинио, као што бијаше то обичај у оно врѣме.

Патријарх изјави, да он Коларовића непризнаје архимандритом.

Посрѣдује и сам шеф војводине генерал гроф Коронини, кои је код цара особито био уважен.

Непомаже ништа.

Најпослѣ запита Коронини патријарха, да му каже, шта је Коларовић згрѣшио, да се тако на њега изузео.

„Није ништа,“ одговори патријарх. „Он је добар калуђер, али недам да буде архимандрит тога ради, што га је епископ Платон произвео. Нека скине крет, и нека оде као прост калуђер у манастир Грабовац, пак ћу га онда ја наградити.“

И тако се сиромах Коларовић ни крив ни дужан, морао одрећи архимандритства и архимандрије и отићи као прост калуђер у манастир. Небијаше му дозвољено, ни да се врати у двор епископов, гдѣ је био пре тога протосинђелом толико година.

Може се мислити, да је том сиромаху човѣку пуцало срдце од туге и жалости. Али патријарх није хтѣо на то ни помислити.

Овакову гвоздену вољу показао је патријарх и у другим пословима и напрама великој господи у Бечу.

Он је тим више пута народу нашем шкодио. Али ни на то није ни мислио.

Па тако је и о. Теофан узалуд чекао, да [360] га к патријарху натраг позову. Послѣ је чекао подуже времена, неће ли патријарх употрѣбити какве стеге, да неможе отићи без допуста. Но недочека ни тога.

Чинило се као да је патријарх на њега са свим заборавио.

Пријатељи му израде путни лист за иноземство.

И са тим листом и свидѣтелством свога манастирског собранија братског крене се он једног лѣпог лѣтњег дана Дунавом на пароброду за Цариград. Одандѣ ће прије свега у св. Гору.

Може бити, да је патријарху и угодно било, да се о. Теофан уклони.

Ово је било год. 1859.

25. Гдѣ је сад о. Теофан?

Увѣрен сам да ће многи од моих читатеља овако запитати, ако књигу до краја прочита.

„Незнамо!“

Прошло је од оно доба већ више од 20 година, а о о. Теофану ни гласа ни трага.

Можда је умро: „Незнамо!“

А да ли ће опет доћи?

„Незнамо!“

Наши читатељи видиће из овог одговора, да ни сад нећемо да говоримо само по домишљавању и нагађању.

У цѣлом овом послу држали смо се правила: „Неговори што незнаш; непиши што није било!“

Таман да завршимо, али зачусмо једнога читатеља гдѣ пита:

„А како се звао онај доктор адвокат, ког споменуше о. Теофан и патријарх?“ —

Свима другима знамо имена, само код овога, незнамо, како му је име!“

А ко би то мого знати?

О. Теофан нерече му имена. А нерече га, ни патријарх.

Толико сваки види, да је то неки доктор-адвокат, ком је о. Теофан невоље свога живота казао.

И овим завршујемо приповѣст: „Калуђер, истина и поезија!“

(Крај.)